Y P O C FREE
nO. 1, Fall 2007. SUBOTICA
Theme Intimne seksualne revolucije Öngyilkosan szőke Menage-a trois ili Tertium non datur Szexbuborékok Histerija seksualnosti Biti gej (u Subotici) Sex & Provincija A fiatalok szexuális viselkedési mintái és azok kialakulása (Savremena) istorija pornografskog filma Raspuštenica Stvarnije od stvarnosti …-1 ↔ 0 ↔ 1…
Poetry Fus-notes
Prose Prizivanje / citiranje slike Kép-idézet Pam Napad jedne svesti na nju samu Pamela Građanin Mrmot Najlepša bajka Trenutak slave koji je ušao u istoriju
Essay Braća po smrti Minden ott kezdődött, ahol véget ért Izgubljeni u prevodu Stvar guske Koreni i krošnja
Visual art
Emil Kadirić
Emil Kadirić, Dejan Stojšić, Željko Garić, Miroslav Lazendić, Slaven Gabrić, Lázár Tibor, Andrea Palásti, Laura Lendvai, Nenad Bogar, Melinda Torok, Radionica “Medijala”
Theme SEKS(UALNOST) I MLADI
INTIMNE
SEKSUALNE REVOLUCIJE
** Imajući u vidu stepen tolerancije i mentalitet našeg okruženja, preporučujemo intimne seksualne revolucije. Ne bi baš bilo prijatno da vas društvo stavi na stub srama zbog isuviše slobodnih shvatanja Pisati baš o seksu bilo bi možda isuviše dosadno. Ispala bi to suvoparna priča o reproduktivnim organima, njihovim funkcijama i procesima koji traju već nekoliko milijardi godina. Mislim da se, ono što nas interesuje, nalazi u domenu seksualnosti, dakle senzualnosti, intimnosti i svemu ostalom što zapravo nagoveštava i utiče, nadražuje organe reprodukcije. Možda bismo ovo što ću ja pisati mogli nazvati i erotikom, ako se složimo da je erotika pokušaj da se prikaže ljudska seksualnost, i da ću ja pokušavati ovim tekstom da podstaknem, razmrdam i stimulišem seksualnost publike. Seksualnost je potpuno normalna, prirodna i ne može se ukinuti već samo spoticati, sputavati i blokirati (inhibirati). Ova sputavanja mogu da dovedu do niza veoma neželjenih (i ne tako retkih) pojava: od običnog licemerja, preko preljube, pornografije i prostitucije, do nasilja, zlostavljanja žena i dece i drugih patoloških, nenormalnih slučajeva.
Momci, sram vas bilo! Opšta je ocena, a nije da se nisam informisao, da se o seksu i seksualnosti baš i ne zna mnogo, da se o tome mnogo ne govori te da je seksualnost i dalje tabu tema u našem društvu i posebno našem gradu. Prvo ćemo da nađemo opravdanje u opštoj provincijalnoj skudoumnosti, ekonomskom, kulturnom i obrazovnom siromaštvu i nemaštini, ali i krutom, kolektivističkom društvenom okviru koji se gadi svih sloboda i individualnosti. Potom ćemo reći da ne sme biti opravdanja. Za kvalitetniji seksualni život potrebno je malo truda, malo želje da se informišete, malo volje da pitate i saslušate stvarne želje vašeg partnera i malo hrabrosti da priznate šta vas zaista uzbuđuje. To je timski rad, “that’s fuckin’ teamwork” što bi rekli momci iz benda “Tenacious D” u pesmi
Devojke, uzmite stvar u svoje ruke! Žene sasvim drugačije gledaju na seksualnost i mogu vam reći da su žene mnogo ređi konzumenti “tvrde pornografije” te da je ženska pornografija tek u povoju i da se senzibilitetom prilično razlikuje od muške. Žena će često stupiti u odnos sa svojim partnerom i zbog empatije, simpatije, ili same potrebe za stvaranjem ili održanjem emotivne veze, svesna da će zapravo ostati uskraćena. Dešava se da devojke moraju da izlaze i u druge gradove ne bi li naišle na malo kulturnije, profinjenije i seksualnije udvarače (čini se da je u Subotici deficit dobrih ljubavnika). Neke devojke se između “ništa” i “ništa + novac” racionalno opredele za ovo drugo, i tako imamo i taj fenomen sponzoruša ili devojaka koje manipulišu muškim animalnim potrebama, što je zapravo ništa drugo do još jedan vid ženske emancipacije (otuda i tolike osude “sponzoruša”). Ipak, pre osipanja drvlja i kamenja, treba se upitati - nudi li se tim devojkama ikakva alternativa. Iz sličnih razloga, žena može mnogo manje ozbiljno da doživi sam fizički čin seksa od muškarca. Tako se dešava da će se žena mnogo lakše upustiti u seks zbog igre ili zabave, za razliku od muškaraca koji češće na čin gledaju sa mnogo više ozbiljnosti, zebnje, posesivnosti i sl. Opet, postojanje himena zapravo predstavlja biološki mehanizam koji ženu navodi na oprez pri izboru (pre svega prvog) partnera. Ovaj oprez je opravdan i to pre svega zbog veoma čestih slučajeva seksualnog nasilja. Žena bi mogla da popravi svoj seksualni život tako što bi edukovala svog partnera. Edukacija, međutim, ide prilično teško sa balkanskim provincijalcima, budući da su to tipovi koji znaju sve o svemu
zločinaca a reći da homoseksualnost ne postoji najmanje je licemerno ako ne i bezobrazno i nasilno, mada je neminovno da i ovde kad-tad priznamo da među nama postoji homoseksualnost (najmanje 10% populacije, kažu istraživanja, sa tendencijom rasta do 30-40% ako se uzmu u obzir i “homoseksualna iskustva”). Meni se čini da je LGBT pre svega neka vrsta subkulture i smatram da različite kulture ne mogu da vas ugroze niti da naruše vaš integritet. LGBT populaciju sam imao prilike da srećem u drugim gradovima Evrope, pa sam čak imao priliku da upoznam i urednike časopisa gay-serbia.com i mogu vam slobodno reći da strejt-heteroseksualac ne može ni na koji način da bude ugrožen od homoseksualca. Postoje i tu, mada izuzetno retko između gej i hetero populacije, ekstremni slučajevi ali najčešće se sve može završiti prostom deklaracijom: “Sorry, ja sam strejt”. Izlivi nasilja i agresija prema homoseksualcima zapravo su proizvod veoma inhibiranih homoseksualnih sklonosti. Nasilje prema manjinama (pa i seksualnim) tipično je za izrazito nazadna i totalitarna društva (ona koja iza sebe ostavljaju leševe, ruševine, bedu i nesreću).
Masturbacija Masturbacijom najčešće započinjemo, iniciramo i učimo sopstvenu seksualnost a često nam, kao poslednja opcija, ponovo ostaje masturbacija. Uz ogradu da u svemu treba imati meru, masturbacija može biti jednako zdrava opcija kao i seks i ne postoje razlozi zbog kojih bi se toga trebalo stideti. Postoje osobe koje čitavu svoju seksualnost grade na masturbaciji (vidi npr. www.jackinworld.com) ali treba skrenuti pažnju da masturbacija ipak nudi različit doživljaj od intimnog odnosa sa partnerom, te da ipak u svemu treba imati određenu meru.
Preporuke
Dejan Stojšić “Fuck Her Gently”. Većina žena smatra da im muški partneri ne posvećuju dovoljno kvalitetne pažnje. Dobacivanje i maltretiranje na poslu, školi, ulici, na nekom mestu za izlazak nije znak pažnje već čisto nasilje i uznemiravanje. Prilično veliki problem predstavlja i to što veoma mali broj muškaraca zapravo poznaje funkcionalnost ženskih organa: “ne zna gde je klitoris, i ako zna, ne zna šta treba raditi s njim, udara kao čekićem!” Začudo, utvrđeno je da muškarci seksualnost više doživljavaju kroz organe, i to se može nazvati animalna seksualnost (animalna zato što je slično doživljavanje seksualnosti primećeno i u životinjskom svetu). Dakle, vole gledati a ne znaju čemu služi. Tako je i pornografija pre svega namenjena zadovoljenju muške animalne seksualnosti (70% uživaoca net-pornografije su muškarci) i iz tog razloga pornjava je uglavnom klišeizirana na ženu u ulozi žrtve (prodiranja, analni sex, oralni sex, nasilje, životinje i slično). Potreba za pornografijom je očigledno ogromna i procene su da porno biznis godišnje obrne desetine milijardi dolara kako bi utolio ovu glad, ali pornjava veoma retko može da nas nauči nečemu korisnom. Neka istraživanja uočavaju obrnutu vezu između pornografije i nasilja i otkriveno je da su seksualna nasilja manja u sredinama u kojima muškarci mogu da zadovolje svoju animalnu glad pornografijom. Ipak , ostaje diskutabilno da li sama proizvodnja pornografije zloupotrebljava i ponižava žene ili je to čin slobodne volje. Bez obzira na sve, preterano konzumiranje pornografije takođe može prilično loše da utiče na psihu. Stoga vam jedino mogu preporučiti da se skinete sa takve vrste zabave. Glad za pornjavom uglavnom dolazi iz nezadovoljenosti, nedozvoljenosti, može se reći iz inhibicija koje nastaju zbog opšteg neznanja i uopšte društvenog i institucionalnog nemara (ili čak nasilja) prema ljudskoj seksualnosti.
(najbolje) i da veoma tašto, ranjivo, čak i nasilno reaguju na bilo kakav savet ili pokušaj dijaloga. Tako razgovor o seksu i seksualnosti ostaje tabu, ljudi ostaju nesrećni, provincija ostaje dosledna provincijalnom a pornjava može da cveta. Ipak, istorija nas uči da su žene, baš preko svojih manipulativnih moći nad muškarcima, imale ključnu ulogu u edukaciji masa. Zato ostaje preporuka da treba uvek raditi, postepeno i nenametljivo, na edukaciji i upoznavanju partnera sa stvarnim potrebama.
Društveno nasilje Sigurno da seksualnost nije previše poželjna u društvu u kojem se još ni higijena nije primila i uobičajila među narodom. Obrazovne i vaspitne institucije i dalje funkcionišu na principima nasilja, normi, šikaniranja i sasecanja svega što štrči ili bi da izraste na neku drugu stranu. Veoma su česti slučajevi nasilja nad željama i jedina preporuka je da se u ovim slučajevima stisnu zubi i da se pokrene tužba protiv nasilnika. Prećutkivanje, trpljenje i prikrivanje nasilja najčešće dovodi do još većeg nasilja. Posebno ogledalo društvenog nasilja nad seksualnošću, pored uloge i društvenog statusa žene koji nikako da odmakne od “ćuti i puši!”, jeste i status LGBT populacije (žargonski: lezbijke, gejevi, biseks i trandže). Sa stanovišta seksa kao čina reprodukcije i srednjevekovnih običaja i normi, ova populacija jeste nefunkcionalna i nenormalna, ali treba skrenuti pažnju da su jednako biološki disfunkcionalne i osobe koje se uzdržavaju od seksa (celibat). Čim zađemo u polje seksualnosti, biti LGBT je potpuno normalno i stoga ne čudi što sve više država toleriše i normativno (zakonski) odobrava ovu populaciju. U Srbiji LGBT populacija ima status prilično nepovoljniji od ratnih
www.fokus-su.org.yu
Najčešće pitanje: da li su moji seksualni organi normalni (grudi kod žene i penis kod muškarca)? Odgovor je: jesu - 99% su šanse da nema razloga za brigu. Predimenzionirani organi u intimnom odnosu zapravo mogu imati manju upotrebnu vrednost od prosečnih. Pornografija naravno propagira predimenzionirane organe ali u pornjavi zapravo nema stvarnog seksualnog odnosa (postoji engleski termin depiction - u smislu skiciranje, krokiranje ili čak karikiranje seksualnosti). Kvalitet seksualnog odnosa krije se u dobroj interakciji sa partnerom, što znači da oblik i veličina reproduktivnih organa nisu bitni za kvalitetan odnos. Seksualnost može i treba da se uči i vežba. Mi to radimo nesvesno. Samim ulepšavanjem (oblačenje, šminka, frizure, mirisi, imidž) zapravo se trudimo da istaknemo sopstvenu seksualnost. Uopšte podsticaj i poriv da “razmenimo telesne tečnosti” sa nekom drugom osobom pre svega dolaze od seksualnosti. Dobar seksualni život podrazumeva higijenu, zdravlje, kondiciju i dobru volju a uzvraća zdravljem, samopouzdanjem i zadovoljstvom - prilično nalik sportu. Stanovnici velikih razvijenih kosmopolitskih gradova (“Seks i grad”) često “seksanje” doživljavaju kao vrstu sportske aktivnosti. Pri izboru partnera sa kojim bismo stupili u seksualni odnos, trebalo bi se pre svega rukovoditi poštovanjem (respect). Ukoliko ne postoji uzajamno poštovanje i razumevanje, odnos može vrlo lako da sklizne u nasilje i zloupotrebu. Ovo takođe znači da promiskuitet (često menjanje partnera) sam po sebi ne donosi kvalitet. Čovek je, kažu antropolozi, prevashodno dizajniran kao monogamno biće. Naš sadašnji društveni (civilizacijski) okvir je takođe monogamni, stoga poligamija i promiskuitet često sa sobom nose i socijalne konflikte. Možda bi se moglo reći da je tajna uspešnog seksualnog odnosa: “Ne moraš nigde da žuriš, gradi svoj odnos na poštovanju i osluškuj želje svog partnera/partnerke”. Malo truda može da proizvede ogromnu razliku. Kao i kod svakog timskog posla, potrebno je malo dobre volje, znanja, vremena, upoznavanja i predigre da bismo dostigli kvalitetan odnos. Prostije, muškima bih preporučio da pročitaju ili poslušaju pesmu “Fuck Her Gently” grupe “Tenacious D”, a curama bih preporučio da imaju razumevanja za životinjsku crtu svojih mužjaka, ali da ne sede skrštenih ruku već da se trude da ih kultivišu i prilagode svojim potrebama. Samim parovima preporučio bih da sarađuju, eksperimentišu ali i tu treba, kao uostalom i svuda, imati određenu meru - neke ideje treba da ostanu samo mašta i ideje. Istorija je dokazala da oni koji su po svaku cenu želeli svaku zamisao da pretvore u stvarnost - nisu dobro prolazili (npr. De Sad ili nesretni Pazolini). Imajući u vidu stepen tolerancije i mentalitet našeg okruženja, preporučujem intimne seksualne revolucije. Ne bi baš bilo prijatno da vas društvo stavi na stub srama zbog isuviše slobodnih shvatanja. Uostalom, seksualnost, recimo i intimni odnosi, čitajmo iz samog imena, sasvim su stvar ličnog opredeljenja. Darko Kovačević
Korisni linkovi:
* www.sexuality.org - besplatna online knjiga “Novi pogled na seks”, i dalje samo na engleskom jeziku. * Knjiga “Goli majmun” Morisa Dezmonda nudi interesantan, provokativan ali jednostavan za čitanje psihofiziološki pogled na seksualne osobine i funkcije čoveka (uz ogradu da je malo “retro”, 1967) * I malo statistike porno biznisa, koja nam može dosta reći o seksualnim sklonostima muškaraca i žena: http://internet-filter-review.toptenreviews.com/internetpornography-statistics.html * Kamasutra. Da, i dalje je aktuelna.
Theme
Öngyilkosan szÖke Friss lehelet gyógynövénykivonattal. Fehér, ápolt, egészséges fogzománc, lepedék, fogkő, vérző foghús nélkül. (…) Oidipuszként ébredek. Álmomban álnok jósnők smaragdokat tukmáltak rám, melyek aztán tetvekké változtak, és valami távoli, talán falusi udvar rózsalugasában Lorelei hajába csókoltam. Csak kacagott, a rózsák átváltoztak büdös, átható szagú muskátlikká, és indákat növesztve behálóztak. Lorelei ekkor már nem volt sehol. A többi zavaros, kibogozhatatlan kép, hang, és érzelem-sűrítmény. Kipattant szemmel harsányan felkiáltok. – Lenge hétfő, hét közül az első. Elhúzom a szám. Olyan mindegy, milyen nap van ma. Még ha a születésnapom is. Énem jobbik fele, Mr. Dalloway megszólal, tweed öltönyének zsebébe rejtve ápolt kezét. – Van egy sugallatom: vásárolj! Aztán szervezz egy ezoterikus avant-garden-partyt. – Ahhoz pénz kell. És sok barát. – Jó. Akkor legalább menj el egy luxusfodrászhoz. Ritkuló hajad mára dúsabbá varázsoljuk. Félszeg mozdulatot teszek. – Idegalapon hullik. – Tudom. De ma minden másként lesz. *** A sarkon mosolyogva rábólintok a kínai boltosra. Azt hiszem, ő az egyetlen normális lény a környéken. Ám az is lehet, hogy csak megjátssza magát. Mindegy. Tovább lépdelek a Disneyland-szerű üzletek, lakóépületek között, majd besomfordálok az első nagyon puccos fodrász-kupiba. Az ötven év körüli Madám, a főfodrász, úgy van öltözve, mint a viktoriánus Anglia luxuskurvái, némi teátrális beütéssel. A terem közepén egy dauerolt hajú nő meztelenül lóg holmi damilszerű köteleken, minden nyílása betömve síkosított, lüktető, lövellő műfalloszokkal (csúcstechnológia), mellbimbóit a mennyezetről lógó szúrós, kerek idomok karcolják-ingerlik, olyasfélék, amilyenek számítógépem képernyő-pihentetőjén találhatók. Kissé távolabb két „alkalmazott” szendvicsként közrefog egy férfit. A szeplős fiatalember az elülső nő hátgerincét csókolgatja összebilincselt csuklókkal, mialatt a másik, fekete hajú nő vastag selyemsállal fojtogatja. Leülök, a Madám narancsbőrű melleit szemlélve a tükörből. A fodrásznő-puffmutti megszólal: – Milyenre parancsolja? – Először is hajfestés. Shocking-blondra. Ismeri ezt az árnyalatot, ugye?
A Madám sokat sejtetően a vállamra dönti a tőgyeit. – Nálunk ezt úgy hívják: Öngyilkosan Szőke. A nyírást milyenre parancsolja? – Legyen dekonstruktív. – Az milyen? – Akkor posztmodern. Most világos? A Madám apró malacszemeivel bűvöl, mint egy drága mobiltelefont a kirakatban. – Világos, kisfiú, világos. Addig is hunyd le a szemed, lazíts, hallgasd a zenét. Én, Oidipusz, a múltban kóborolok, a rég elveszett, szétrohadt gyermekkorban, télen, egy távoli síközpontban, az iskolával. A hotel ócska, a pincérek lekezelők és szemtelenek, az ételek ehetetlenek, az ágyak nyikorognak, a szobákban alig fűtenek. Ilyen szállodákba már akkoriban is csak általános iskolás, nem túl gazdag gyerekeket mertek elszállásolni. Bent büdös a levegő, mindenki utál, kint farkasordító a hideg, a sípályák meredekek, a drótkötélpályán tériszonyom van. Míg a többiek kint szlalomoznak, én az ágyamon meredező büszkeségemmel játszadozom, aztán a boltban vásárolt ócska vörösbortól berúgok. A többiek még jobban utálnak. Akkor megjátszom, hogy bedrogoztam, mire évekre kiközösítenek. Á, szar. A hajszárítás zökkent ki. A Madám rám adja a kabátot, fizetni akarok. – Á, pénzt nem fogadunk el. – Hát akkor? – Vért. Egy keveset. A nyakából. Félrebillentem a fejem, a főnökasszony beleharap és bugyborékolva szív. Egy régi bakelit-korong mellékletén található mondat jár az eszemben: „Jaj de jó a kedvem, ha kifolyik a nedvem.” A hair-salon előtt mozdulatlanul várakozó bérelhető, Yamahás kyborg-motortaxis mögé ülök és a kopaszra borotvált fején lévő nyílásba csúsztatom a pénzem. A kyborg hátrasandít. – Hová ennyiért? – Csak úgy, körbe-körbe a sugárutakon, az utcákon, tereken, hogy élvezzem a szél zúgását a dobhártyámon, leheletét a hajamon. A Yamaha megindul, az egész környék az egyre távolodó, egykor otthonos csomóponthoz válik hasonlatossá. „Szuper ez a szél, ezek az ismert-ismeretlen sugárutak, változó vizuális halmazállapotok, üvegkék légtömegek, rajtam, bennem, körülöttem.” *** Bergman Personáját nézem Samsung házimozimon (5 plusz 1 hangszóró, szolid középminőség). Forróak a mellbimbóim, jéghideg az agyam. Mr. Dalloway megszólal:
MENAGE-A TROIS ili TERTIUM NON DATUR
– Nem gondolod, hogy itt az ideje némi auto-destrukciónak? Legőzikébb pillantásommal rámeredek: – Gondolod? – Bizonyos vagyok benne. – Hát jó. A fürdőszobában fogat mosok, a tükörszekrénykéből előveszek egy zsilettet és elolvasom a fogkrémes tubusra nyomtatott szenzációsan jó akármit. Bemászok a kádba és – balkezes lévén – a jobb alkaromat marcangolom, de azért csak gyengéden, vigyázva, hogy ne vágjak túl mélyre, mert egyszer már nagyon megjártam. Elhajítom a pengét. A vér rózsaszínűre festi a kád vizét. Mr. Dalloway szavai dübörögnek a fülemben: „Meghalsz, hazug svéd.” „De hát én nem is vagyok svéd.” „Akkor is meghalsz.” Egyre erősebb az erekcióm. Balkezemmel megmarkolom a férfiasságomat, melynek dimenzióira mindig büszke voltam, és csak az agyamat tartottam többre, meddő szivacsmedálként. Nem koncentrálok erotikus fantáziákra, csak úgy céltalanul onanizálok, hisz úgyis mindegy. Elképesztően szűk, végtelen passzázsokon rohanok, körülöttem luxusbutikok, el akarom érni a mozgólépcsőt, mert mindjárt lezárják a nindzsák, és lövöldözni kezdenek a mega-bevásárlóközpont – korunk egyik székesegyháza – alsóbb emeletein nézelődő- vásárló emberszerű karcinómákra. Ekkor Rotáló Klotild, a transz-szexuális robotgésa szélesre tárja a fürdőszobaajtót. – Hát te mit művelsz? Te ünnepelt? – Látod, nem? A fémfúria optikai kábelekkel átszőtt karjaival kihalász a vízből, és katonásan egy székre huppant. Mr. Dalloway a zsebkésével játszik, pedig ez a pótcselekvés nem is tartozik az ő szerepköréhez. R. Klotild rám pillant. – Ezt most nem fogod érezni, de később fájni fog, és napokig nem fogod tudni mozgatni a jobb alkarodat. – Tudom. Már van tapasztalatom. A műgésa damillal szorgalmasan varrogatja a sebeimet, én bal kezemmel kuncogva fogdosom szintetikusnak ható melleit, aztán szenzoros szemeibe pillantva elmosolyodom, mint aki édességet kapott ajándékba, skót whiskyvel megtoldva. – Igen. Azt hiszem, ezt nevezik így: szabadság-hologramok. Mr. Dalloway elnéz fölöttem: – Nem. Ez a délután elviselhetetlenül fárasztó egyhangúsága. -------Jódal Kálmán
/pričica o seksu i koječemu inom, u tri glavića/ Život niko ne poseduje, ali svako ko je bar jednom obrao bostan, sasvim sigurno ima tapiju na smrt…. Viljem S. Barouz: GRADOVI CRVENE NOĆI
1. glavić: SEGEDIN, 1992. Dugom, plavom kosom, najpre, pa onda glavom, odmahnuvši, sve do seksipilnog, pohotno ispruženog palca seksipilno/g levo/g stopala duge, savršeno izvajane, vitke, manekenske noge, odbija: „Nem akarom nyalni!“...Onda nadodaje hrvatsku varijantu, dodatak iskazu, koji bi, osim dokaza njene multilingvičnosti/ a jaka je u lingvalnim veštinama i umeću oralno-oratorskom, dobar vam stoji(m) po tom i inim pitanjima/, imao podvući mi, istaći, da ovog puta misli ozbiljno.
2. glavić: ČAKOVEČKI DEJA VU, 1983. Možete misliti. Kao, jako me to sputava....Ženska, uopšte, njena, konkretno, ako vam je tako draže-nevoljnost ispunjavanja mojih erotskih težnji....“Ne da mi se fafati ga, baš mi se ne da....“ Podseća me to na pesnikinju iz Čakovca, ko zna zašto-ne: „ko zna zašto“- je iz Čakovca , ili: „ko zna zašto“- je pesnikinja, već:„ko zna zašto“ - me podseća, ovo neubedljivo odbijanje felacija Zitino/g/, na mazno mjaukanje Pauze Gnjurić, tamo negde s početka onirično bezbrižnih osamdesetih minulog veka, kad mi je gugutala u ono levlje od dva lev/ičarsk/a uveta, a sve iza /s/lepih mi /za realnu beznadežnost sveta, sa seksom, ili-u njemu-/očiju:“Tvoj je nježnik moj najmiliji nabujak!...“ O, kulinarstvo, o klasje, o tisućljetna ognjišta, o, ne okrećite se sinovi i daleka sunca, o Vaterlanden und andere Harlemen und Auschwitzen!.....O, tempora, o mores, i mora jadranska, Mrtva, okeani Tihi i ini domoljubni&domašni..... “Naši smo, sestro, brate, jebi se, kevo, sine!“- euforično sam patriotski nadrkan, narajcan, kako vam drago/Mlinarec/, i levljom od dve lev/ičarsk/e šake smeštam joj pevca svog među par najlepših dojki koje je onaj samodostatni onanist od boga stvorio/verovatno Sedmog dana, koji mu je bio najkreativniji i najrazumnije proveden/, dok ona, ubrzo potom, pomaže svojim nežnim, negovanim dlanovima, i ja joj klečim nad nagim poprsjem/ istovremeno mi pada na um ova visokoumna misao: “Bezobrazno nas malo zadržava identitet kada odbacimo krinke, tunike, halje i ine maske, kada smo nagi...“/, i svršavam, svršavam dva, tri X uzastopno, za šta sam mislio, čitao, čuo, da je samo ženski pol sposoban....Valjda mi se aktivirala ženska /st/rana bića...
3. glavić: O ČEMU GOVORIMO KADA GOVORIMO O LJUBAVI - u pomen Rejmonu Karveru Vitgenštajn je, stari, dobri, pokojni, bio sasvim u pravu govoreći da reči, pojmovi, ema-nacije, i fenomeni, čak, gotovo nikada ne konotiraju stvarnu Realnost, zato gnoseologija nema smisla, i zato čoveku nijedno suštinsko spoznanje nije dostupno. Zato bih vam svima preporučio da reč, pojam: „jebanje“ ne koristite toliko često. Radije je, ga, ne koristite uopšte.... Suma summarum, Zita ne uživa u seksu, u jebanju- nikako, u ovakvim igricama- još manje, gadi joj se sve što mi čini....I gleda da svrši to, s tim, što pre...Ali ja sam taj koji svršava/m/.... Mene, dakako, upravo to pali. Sprema se da ustane, opere me s šaka i grudi, ali ja joj odlučnim pokretom druge leve, one nešto manje leve od dve levice- šake, predivnu glavu tela osobe s najpopularnijim ženskim krštenim imenom nakon sloma Košutove revolucije i romana „Ararat“, autora- starog, dobrog, mrtvog Lajče Zilahija, s ono malo bućkuriša od ništavnog mozga sa sadržajem od inteligencije retardirane kišne gliste, što ih uokviruje nestvarno plava kovrčava kosa, priljubljujem na užareni, purpurni vrh svog, još uvek ubalavljenog, ali već nanovo erektiranog, užarenog zadovoljstva, tvrdog i stamenog poput Staljina, slinavca, dok slobodnom rukom mećem na gramofon album „Zoot Allures“ Franka Zape, numeru, razume se, „Torture Never Stops“. Nema žene koja ne voli da je ponižena, između ostalog/-a „ostalo“ su: noge-/ ponajčešće upravo time, što ugađa mužjaku kog se gadi. Tu, tek naizgled paradoksalnu mudrost, vrlo su dobro shvatali kuronje i genijalci poput starih, dobrih i, razume se-Mrtvih: Henrija Milera, Vilhelma Rajha, Borisa Vijana, Markiza de Sada... A genijalnost i kuratost oduvek su išli ruku pod ruku, i tu vam dobar 100ji/m/.... I ona, ustiju punih mene i telesnih mi sokova, uživajući u svom kao-bajagi „poniženju“, nikada, dakako ne svršavajući, čak niti ne bivajući nikada uzbuđena, ovlažena još manje, ubrzava pokrete ustiju i glave, duboko me gledajući u oči, kao što samo sneg ume da pada duboko, kao u snovima pokojnog Dojislava Tiraninova, u Bečkereku, kada se Božić Bate na dan Deda Mrazovog rođendana, ili Isusovog imendana, kako vam drago/Diklić/, zaglavljuju u dimnjake, ne hajući za primedbe da su svake zime sve podgojeniji, i ja glumim, savršeno verno i za „Gremi“, „Zlatni globus“, ako već ne za „Oskara“, odglumljujem još par/i slovima: 7, sieben/ orgazama, ejacool-aCIA, i inih, sitnih, dnevnih zamki za nailazak stvarnosti i inih noćnih mora... No, sve će se to ponoviti, a onda jednom proći, sreća je, naime, prokleto precenjena. Robert G. Tilly
www.fokus-su.org.yu
Dejan Stojšić
Theme
SZEXBUBORÉKOK A: És akkor én, az izgatott lány, izgatott számmal rátapadok a kevésbé izgatott, évekkel idősebb férfi vállára. Vagy mégis izgatott? Pislogok.
Sex A: Mi jut eszedbe, ha azt mondom, hogy szex? B: Pornó. (lány, 23) A: Mondj nekem valamit a szexről! C: Jaj, hát most egy kicsit el vagyok foglalva... ehhez pihentebb agy kellene, tudod... szünet C: Kell dugni nagyokat, az jó! A: Hány éves vagy? C: 24. (lány) A: Szex? D: Ömmm.. Szóval vannak a méhecskék, meg a virágok. Ennyi. Kimerült a tudományom.... (férfi, 28)
Garić Željko
A: Sokat szeretkezel? E: Mennyi az a sok? A: Akkor így: Mennyit szeretkezel? E: Mondjuk a múlt év havi átlaga legyen mondjuk olyan..... 15-20. ĺgy jó? A: Jó. Köszönöm az információt. E: Ennyi? Kérdezz még! Te többet vagy kevesebbet szoktál? Mennyi az átlag? A: Nem te írod a cikket… szünet E: De most nem lesz meg a havi átlagom, mert nem kefélek -val. A: Aha… És milyen kapcsolat van az érzelmek és a szex között?
E: Én nem fekszek le olyannal, akit nem szeretek. Legalábbis még nem volt rá példa. A: De jó... Engem is erre tanított az apukám! (férfi, 27) F elmagyarázta, hogy vannak olyan lányok, akikkel nem szeretne lefeküdni, nem is szépek, de mégis szexuálisan izgatják őt. Szerinte mindenki fejében vannak ilyen személyek. Szerintem is. (F 18 éves, fiú) A: Kifli alakú pozícióban szeretek a legjobban feküdni azzal, akit szeretek. F: Növekvő tendencia van arra, hogy házasságig nincs szex. De szerencsére itt még a lányok jó étvágyúak. De tényleg. Viszont ügyesen takarják. Sajnos... A: Szia apu! J: Szia. A: Te élsz szexuális életet? J: Pffff. Persze, hogy élek. Te is tudod, hogy vasárnap szex-nap. Ha a tata meg a mama élnének, akkor ők is sexyskednének valamilyen módon. És te cicukám? Élsz szexuális életet? Röhög. A: Te is tudod, hogy igen. Röhögünk, elkapjuk a macskát és őt is faggatjuk. (férfi, 49) G: 13 éves korom óta élek úgynevezett szexuális életet. Túl korán történt az első. Néha azt kívánom, bárcsak még szűz lennék.
(lány, 18) A: Van barátnőd? H: Van. A: Éltek szexuális életet? H: Igen. A: Meg vagy vele elégedve? H: Igen, igen, nagyon jó! A: A barátnőd az a lány, akivel tegnap csókolóztál azon a padon? H: Nem. (fiú, 17) D: Nem tudom… A fiatalok túl korán kezdenek el élni szexuális életet…ez a téma nálam csak informatív jellegű. Meg erről az egészről az jut az eszembe, hogy nem sok híja volt akkoriban, hogy összeszedjek valami szar nemi betegséget vagy csináljak 1-2 gyereket, akikről nem tudok... A: Hogy érted, hogy csak informatív jellegű? D: Jóval többet informálódom róla, mint amennyire szellemileg/testileg valójában érdekel. I: Tegnap négyszer mondta nekem, hogy imád! Igaz, mind a négyszer szex közben, de attól még tényleg imád, nem? (lány, 28) A: Mindenkinek van saját szexbuboréka, szexuális élete, amit mindenkinek meg kell tanulnia ápolni és élvezni. Fábián Elza (lány, 18)
IZMEĐU «PROPAGANDE KASTRACIJE» I «PROPAGANDE JEBANJA»: ARTPORNO, FILMSKI ODREZAK STVARNOSTI
HISTERIJA Jeremijade paraaristokratskih umova nad brutalnom iskrenošću kojom se prikazuje seks na filmskom platnu ne vrede mnogo. Naturalizam, neorealizam, artporno (upišite sami omiljenu odrednicu) zaokružio je svoju fizionomiju. Stidljivo začet davne 1896. godine u delu «Poljubac Mej Irvin i Džona Rajsa», artporno ulazi u svoj zenit devedesetih godina prošlog veka. Artporno, film u kojem se seks prikazuje kao sastavni deo ljudskog življenja, u kojem upoznajemo savremenog čoveka sa početka kraja mitova modernosti do bitisanja u ljubavnim zajednicama postindustrijskog doba, nalazi svoje gledaoce i postaje neizostavni deo u inventaru filmskih ideja.
SEKSUALNOSTI
uspešnog para. Jednog dana, pak, devojka (Monica Belluci), naljutivši se na momka, odlazi sama kući. Na putu je divljački siluju i, razumljivo, život više nikada neće biti isti. Režiser Gaspar Noe neobičnom tehnikom slika okrutno životno okruženje. Posebno je upečatljiv handkeovski užas praznine smešten u urbane katakombe u kojima ljudi realizuju svoje perverzije. «Širom zatvorenih očiju» («Eyes Wide Shut») je film tipično
FILMOVI ODABRANI POTPISNIKOVOM MONOMANIJAKALNOM INTUICIJOM UMA ILI, PROSTO, KAKO (SVE) TO IZGLEDA NA (PROSTOM) PRIMERU: Film «Intimnost» («Intimacy») Patrice Chereaua je delo koje odiše urbanom melanholijom, celo u traženju smisla koji je, u naletu konzumerističke površnosti i življenja na Kunderinom «uskom mostiću sadašnjosti», izgubio svoju radikalnost. U megalopolisu, primerice London, dva čoveka suprotna pola (Mark Rylance & Kerry Fox) vode otuđene živote. Zbližavaju se jednom nedeljno, vode ljubav, ne vode razgovor, ne znaju ništa jedno o drugom. Devedesetominutni esej o udaljenosti (ljudskoj, društvenoj, ne više romantičarskoj, kosmičkoj osamljenosti) i mogućoj erotizaciji međuljudskih odnosa. Kontroverzni francuski road-movie «Kresni me» prati geografsku i moralnu putanju dve devojke željne osvete, a što da ne, ludog provoda. Pod pritiskom grubosti svakodnevnog života, kompenzaciju traže u promiskuitetu, odaju se intiutivnom putovanju, vode ljubav sa neznancima, da bi iste, nakon upotrebe, ubili – kao i sve one koji im stanu na put. Ova ulisovska avantura je prepuna eksplicitnih scena, a da bi film dobio notu «građanski nekorektnog» valja reći da ga je režirala ugledna porno zvezda Coralie (Cora Lee). «Kresni me» je isečak «sirovog života», odraz histerične seksualnosti vremena i svog antiromantizma društvenog življenja. Nepatvorena, nerastvorena stvarnost. Katarzični seks među maloletnicima okosnica je ostvarenja Larry Clarka i Edwarda Lachmana – «Ken Park». Filmska priča je smeštena u pitomi kalifornijski gradić u kojem vreme provodi izgubljena generacija. Tako izgubljeni, neukorenjeni dečaci i devojčice nesvesni pokušaj bega čine kroz seks. A seks je, svakako, izvesna vrsta zanosa - nasuprot komšiluku, tuposti, i kontrarevolucionarnoj Dosadi. Umetnička eteričnost koja, paradoksalno, izvire iz nimalo sjajnog života. «Otpozadi» («Irreversible») je filmska storija koja, obratnom hronološkom logikom, otpozadi, prati ljubavnu priču mladog,
Garić Željko frojdovskih tema i kao kakav gusti spis večito-lutajućeg metafizičara nudi više od višegodišnje holivudske produkcije. Ova psihoseksualna drama lagano otkriva opsesiju čovečanstva, pažljivo, nikako naglo, otvarajući mali civilizacijski kovčeg u koji, sa vremena na vreme, spuštamo svoje tajne, svoje želje, svoje bolesti. U isparenju narkomanskih fantazija, Devojka (Nicole Kidman) priznaje Momku (Tom Cruise) erotski san budeći u njemu posesivnost, osobinu toliko svojstvenu zapadnoj civilizaciji. Igrom slučaja (ima li slučaja, pitao bi se Pol Oster) ulazi u džetsetersku vilu nadomak grada u kojoj se po tačno utvrđenom ceremonijalu, u najvećoj tajnosti, kao u svetilištu, održavaju orgije. Pesnik-začetnik, postmoderni Uliks, luta kroz njujoršku noć, upoznat sa svetom u kojem je estetika i etika ljubavi, kao principa prirode, dovedena do paroksizma (no, to je, pokazalo se, i sam život, dabome). Režiser Stanley Kubrick traga
www.fokus-su.org.yu
i ponire u savremenu ljubav i savremeni seks. Odnos prema ovim životnim silama menjao se kroz istoriju od podsticanja seksualnosti, homoseksualizma, preko skolastičke zabrane telesnosti, ili bar romantičarski poželjne stidljivosti. Doba u kojem živimo relativizira sve vrednosti, pa i ljubav. U iščezavanju visoke vernosti, u urbanim sredinama se ustaljuje nova poetika življenja sadržana u agresivnoj seksualnosti, prkosnoj ravnodušnosti pri izboru partnera. Ne afirmišući ni ranohrišćansku verziju večitog, monogamnog braka, Kubrick ne ostaje ravnodušan na emocionalne promene savremenog čoveka. Kubrick se pita da li savremeni čovek može da uživa (a hedonizam je dakako poželjan obrazac) ukoliko odbaci sve brane racionalno uređenog sveta («Neuroza je negacija perverzije», čika Frojd), da li potreba za drugim telom mora da uključuje bol, da li je, na primer, lirika grupnog seksa viši napon svesti ili povratak u rusoovsko pleme, da li su ljudi zapadnog duhovnog kruga samo na nižem evolucionom, emocionalnom stepenu razvitka od recimo Samoićana gde se vernost ismeva, a seksualna razonoda podstiče... I na kraju, da li je ljubav potrebna i kome... Svet filma «Širom zatvorenih očiju» je svet kojim vlada američka falokratija, svet čijem moralnom održanju više pomaže hrabar gest kurve no sve high-class političke ideologije, svet u kojem Otac (Rade Šerbedžija) po «razumnoj ceni» prodaje turistima telo svoje Devojčice, svet u kom maske govore više nego sama lica. Osim oštrih rezova moralne infrastrukture savremenog američkog (bilo kog postindustrijskog) društva, osim dubokog uvida u samu bit ljudske osećajnosti i granice ljudske slobode, film očarava i osobenom poetikom prostora u kojem je sniman kao i odlično uzglobljenom muzikom (Ligeti, Šostakovič...) koja se na kraju uspostavlja i kao sam Borhesov «oblik vremena». Film koji na ingeniozan način problematizuje početak rascepa kulturnih identiteta nastao usled uzajamne «propagande kastracije» i «propagande jebanja». SAMOČESTITAJUĆA ZAKLJUČNA REČ: Ono što veže filmove ovakvog tipa, što ih odvaja od pornografije i poetike banalnog, jeste slobodan izraz duha savremenog čoveka. Lišen ljupkosti i blaziranosti, artporno kao alternativni drhtaj kulture želi da ukaže na rascepljenost ljubavi i seksualnosti (svetska «erotska inflacija»!) u posthegelovskom okruženju apsolutne slobode koja, eto, nije donela vrhunsku sreću. Branislav Filipović (Napomena: oprema teksta je nastala iz postmoderne težnje ka samorefleksiji, znači samoparodiranju, usled modernističkog otkrića praznine kao situacije, startne pozicije i polaznog problema, a nakon sumraka eshatoloških supstituta smisla bića kao što su političke ideologije ili, na primer, bog)
Theme
BITI GEJ (U SUBOTICI) ** Biti bilo šta ili bilo ko u Subotici, gadno je i teško, jer uvek postoji misao da je tamo negde neki veći i bolji grad, gde bi nam, sigurno, bilo, jednostavno – bolje. Biti gej (gay) u Subotici je podjednako teško, kao i biti strejt (straight) ili biti bilo ko ili bilo šta. Biti muškarac ili žena, recimo. Opet, biti gej – u Subotici – je sigurno lakše i komotnije, nego biti to u Maloj Bosni. Ili Bosni. Biti bilo šta ili bilo ko u Subotici, gadno je i teško, jer uvek postoji misao da je tamo negde neki veći i bolji grad, gde bi nam, sigurno, bilo, jednostavno – bolje. Biti gej (gay) u Subotici je podjednako teško, kao biti i strejt (straight) ili biti bilo ko ili bilo šta. Biti muškarac ili žena, recimo. Opet, biti gej – u Subotici – je sigurno lakše i komotnije, nego biti to u Maloj Bosni. Ili Bosni. Ovaj će tekst pokušati pojasniti većinskoj, heteroseksualnoj populaciji sve mane i prednosti homoseksualnog opredeljenja. Da razjasnimo na početku – gejom se ne biva iznenada i preko noći, još manje iz hira ili modnih poriva, biti gej znači biti rođen kao takav, kao levoruk, recimo. Sreća po levoruke da ih se ne mrzi i proganja. Stoga je biti gej (u Subotici) malo teže i složenije. Sa pet ili sedam godina shvataš da je „nešto drugačije“. U tebi. I da te privlače vršnjaci, a ne vršnjakinje. Zaljubljuješ se u muškarce, a ne u žene. Misliš da si sam na svetu i da si jedini. Brineš se, kaješ se, patiš i skrivaš svoju malu tajnu. I to tako biva, ponekad i zauvek.
Međutim, oduvek je postojala strogo skrivena, takoreći, paralelna gej mreža, to jest, krug gej ljudi koji se međusobno poznavao, delio tajne ili postelju, a da suštinu njihovih poznanstava niko nikad nije znao. Ni žene im, a ni deca. I pre interneta (te globalne auto-strade) su postojala „čisto muška društva“ i muški pogledi i muški zagrljaji. I seks, razume se. Tek pojavom interneta (tog okeana izgubljenosti) i servisa kao što su chat, dating portals i messengera, gej ljudima je omogućeno da uz manje rizika i straha rade ono što im se oduvek branilo – međusobno upoznavanje, druženje, da se vole (a onda mrze). Kao i svi, uostalom. Šta rade gej ljudi u Subotici? Kao i svi – vucaraju se po Bossu i Saxu, a svake druge subote se masovno okupljaju u jednom bivšem underground klubu (ime kluba ću izostaviti iz bezbedonosnih razloga) gde se uz najnovije hitove Stoje i Seke njišu do kolapsa. Sem što se njišu po rupama (kako ga sami pejorativno zovu) gejevi rade u kisocima, restoranima, školama (da, da, uče vašu decu),
voze autobus ili rolere. Često su nadareni za umetnost, a još češće zasnivaju bračnu zajednicu – što zbog komšiluka, što zbog uže i šire rodbine. Sem što se njišu po klubovima, vise po teretanama, zuje po fensi kafićima, pelješe trendy butike i u večitoj su i paničnoj potrazi za „svežim mesom“. Dakle, sve kao i svi ostali. Biti gej u Subotici nije, kao što vidite, nimalo strašno. I nije to zbog spomenutog kluba, više to ima veze sa mentalitetom, kao i globalnim trendovima. Gej serije, gej heroji akcionih filmova, gej oskarovci, gej kauboji, gej romanse, gej televizije, gej novine, gej klubovi, pa još i gej parade. A onda se Elton Džon venča za svog momka, pa sva štampa (i Politika) objavi srceparajuću storiju bogato ilustrovanu fotografijama. Dakle, biti gej (sa time se slažu i moji gej poznanici od pedesetak leta) danas je mnogo lakše i bezbolnije. Pa i u Subotici. Eleven
SEKS I PROVINCIJA (Priče koje slede delo su Larise Inić, novinarke iz Subotice, poznate i po istoimenim kolumnama u nekadašnjem kulturnom vodiču “Flash”. Izabrane, redigovane i nove priče pod istim naslovom biće uskoro objavljene u izdanju FOKUS Fondacije…) DEČACI, DEČACI…. Maja je poučena Nininim iskustvom počela odlaziti na chatove. Uskoro je postavila nekoliko profila na nekoliko sajtova i kada je odlazila na parlamentarna zasedanja svoje je «Cicije» uglavljivala u večernje pauze. Bila je to idealna kombinacija za seks. Ugovorila bi sastanak, ako je frajer bio dovoljno zanimljiv za folder «kresnuti» uputila bi ga kako da dodje do njene sobe, poigrala bi se s njim i njega otpravila kući. Tako je upoznala Miloša. Malog slatkog sportistu. Bio je savršeno lep, još bolje građen. Mlad. Bila je ubeđena da ima manje od 28, iako se kleo da će ih napuniti u septembru. Maja ga je odmah na vratima počela skidati, gurnula ga na krevet golog i s neskrivenim zadovoljstvom onim što vidi zgrabila njegov penis. - Cici, želim da mi poraste u ustima – rekla mu je očigledno se zabavljajući zbog njegovog izraza potpunog šoka na licu. Stavila je ruke na ledja i dodirivala ga samo usanama. - Uhhhhhhhh – bilo je sve što je mogao da kaže. – Ja ne mogu da verujem da mi se ovo dešava. Kada je svršio drugi put, a da ga nije dodirnula bilo čime drugim osim usnama, rekao je: - Za svojih dvadeset i je... sedam, osam godina ovo mi niko nije uradio. Maja je prasnula u smeh. - Znam. - Sada želim ja to tebi da uradim. - Pa, dragi, iskreno, nemam ništa protiv. Miloš je bio savršen i dobar dečak. Natprosečno potentan, kako je to Maja prepričavala Marti i Nini na jednoj od jutarnjih kavica u dvorištu “Stare pizzerije” koju je volela zbog tipičnih gradskih faca. - Nisam to videla godinama. Koji me je kurac terao da se zamlaćujem starijim frajerima bilo kada u životu. Samo mu pređem prstom po pubisu, jedva ga dodirnem i njemu je kurac u potpunoj erekciji… Ne možete zamisliti. Hoće sve, može sve… Obožavam ga. Dobro ne baš njega, ali jedan deo njegovog tela – rekla je svesna da će izazvati smeh svojih prijateljica. - Ma daj, stvarno preteruješ – smejala se Marta. – Ja u to ne verujem. - E, pa veruj, skini se sa pedesetogodišnjaka i pređi na one koji su rođeni posle Olimpijade u Sarajevu. - Da, u pravu si. Ha, ha, ha… Tačno, oni koji se ne sećaju “Vučka”… Muškarci imaju jedan sjajan period oko 35. Posle se pretvaraju u emotivne vampire i drkadžije – rekla je Nina. - Znam. Been there, done that – rekla je Maja – jedan Moćni mi je dosta u životu. Nemam ja nerealna očekivanja, to je seks, i to jebeno dobar. - Marta, - diskretno joj je prišla Nina - tebi na 12, preko puta u bašti, plav, sa divnim osmehom. Gleda te. - Da? Primetila sam ga. – rekla je. – Misliš da mu se sviđam? - Naravno da mu sviđaš. – napravila je smešnu grimasu Maja – A isto tako nema šanse da se smuvate u narednih milion godina, ako ja ne preduzmem nešto. Moram se raspitati ko je. Deluje prihvatljivo. A i nepoznat mi je, što ga izbacuje iz političkih krugova, i znači da je verovatno normalan. - Kako si ekstremna – rekla joj je Nina. Pa i Moćni je političar. - I? – Maja je napravila onaj izraz koji govori “That is the point”.
PRAVI PROVOD Svaku prvu subotu uoči Božića (katoličkog) Nina je provodila na žurci u Novom Sadu u Klubu novinara. Iako je termin baš nezgodan, što zbog obaveza, što zbog neprijatnog putovanja po najhladnijim zimskim danima, ipak se uvek trudila da bude tamo i jednostavno overi nešto za početak praznične sezone. Gomile novinara i političara na jednom mestu bili su pravi izazov, mada nikog iz tih grupa bez obzira na uzrast nije bilo teško ni odvući u krevet. Po tradiciji se točila vodka i služila prasetina, što je odlična kombinacija za novinarske žurke na kojima se neumereno jede i pije. Što je samo bezazleni dodatak na umrljani život delatnika u dve najsramnije profesije u Srbiji. Posebno su interesantni bili razgovori, ali i varijante «ko se s kim smuvao» posle njih. Nina se uvek divila sebi samoj koliko je u stanju da ide široko glede kriterijuma muškaraca
prosto razmeće sopstvenom vernošću. Udaljio se čim je predstavio i počeo da likuje, ubeđen da će sutra dobro ručati na njen račun. - Dakle, ti si Nina! – rekao je Zoran –Uvek sam ti se divio, ali nisam mogao da povežem tvoj glas ili potpis u novinama sa likom! Slike u novinama nisu ni blizu realnosti.... - Zar je toliko strašno? – Nina je pokušala da reaguje duhovito. - Nije strašno uopšte. Nisam te jednostavno zamišljao ovako. Mislio sam da si tipična novinarka, mislim po izgledu. I puno starija. Nina je upijajući slatkiša mislila kako su upravo ovakve situacije razog da se muškarci vole. Obožavala je tu njihovu smešnu samouverenost u kojoj uživaju umišljeni da vladaju situacijom. - Misliš nedoterana... Zar je moj rad tipičan? – izazvala ga je… - Ne,odličan je.. ali.. možda svi pomalo robujemo predrasudama. Da li si udata? - O, zar sam te toliko zaintrigirala? - Da, zato.... Nina mu nije dozvolila da završi rečenicu. Poljubila ga je. - Ja imam devojku - rekao je zbunjen što je uzvratio poljubac. - Znam, niko nije savršen. Hajdemo odavde. Na izlazu je namignula Damiru i rekla mu kada i gde ručaju sutra.
OSVAJANJA I OSVAJANJA
Garić Željko koje je overavala. Kada sabere samo poslednjih pet poseta Klubu, dobije raspon od dvadeset do pedeset godina, od niskih do visokih, i od lepih do ružnih... Neviđena vejavica bila je verovatno poseban stimulans za prekomeran unos alkohola. «Kako si lepa» bila je najčešće izgovorena rečenica tokom pozdravljanja, a iz Damirovih usta je delovala potpuno dobronamerno i prijateljski. Spazila je novo meso. - Ko je to? – pitala je kolegu pri ruci. - Jeste, pitaš me ko je to i za deset minuta ćeš se ljubiti sa njim. A onda kukaš kako si smotana – izgovarao je Damir jednu od uobičajenih antiteorija o njenoj smotanosti. - Ne budi davež, ja i jesam smotana. Ko je to? – Nina je bila uporna. - Mlad, nov u poslu. - Kom? Našem ili drkadžijskom – tako je Nina zvala političare, iako je kao PR bila jedan od njih. Nikada nije oprostila sebi što je napustila medije. - Našem. Radi za nekoliko kuća kao frilenser. Ima dobru vezu, nije posebno pismen. Mnogo si bolja od njega naravno. Dosta je mlad, čak i u poređenju sa tobom. - Kako se zove? - Zoran. - Hm. Dobro. Kladimo se? – pitala je zagonetno. - Neverovatna si! Dajem ti petnaest minuta. Ako prekoračiš, častiš. - Dogovoreno. Petnaest minuta do poljupca, naravno. Predstavi me. Ninu je tako Damir predstavio pun neverice da će ga smotati za petnaest minuta. Dobro, ona jeste brza, ali je ovoga puta bio uveren u Ninin neuspeh. Prećutao joj je da je Zoran u ozbiljnoj vezi i da se
www.fokus-su.org.yu
U sličnoj se situaciji Maja našla posle susreta sa gospodinom Moćnim. Sastanak je protekao uz uobičajene političke razgovore, a posle su otišli na žurku u Klub. Maja je od Damira saznala gde se ekspresno Nina izgubila, a i ona je omirisala novo seksualno tržište. Damir joj je gunđao da se više ne želi kladiti sa lujkama kao što su one, ali da i dalje može da računa na njega kao vernog prijatelja. Maja ga je zamolila da se priključi razgovoru sa novim predsednikom jedne lokalne vlade i posle nekoliko minuta su ukucavali brojeve u mobilne telefone. Pravila se da ne primećuje gospodina Moćnog i uživa u konverzaciji sa njegovim političkim prijateljem. PP (tako ćemo ga zvati) se izvinio i otišao. Maja je krstarila prostorijom da ugrabi nešto vodke i da se pozdravi sa ljudima, kada je registrovala poziv na mobitel. PP – očitavala je na displeju. - Dobro veče – javila se. - Dobro veče. Nešto sam razmišljao kako bi bilo da vas izvučem sa dosadne žurke i pružim vam provod koji ćete pamtiti. - Samo ako su vaše namere časne – šalila se. - Najčasnije. - Gde ste ? - Pogledajte kroz prozor. - Ok. Vidim Vas. - Čekam. - Tamo sam za minut. Maja je zgrabila bundu i odjurila napolje. «Do đavola i s gospodinom Moćnim» pomislila je. Pretrčavala je ulicu, kada joj je PP dotrčao u susret i poljubio je. Sa prozora ih je iza zastora gledao gospodin Moćni.
GRUPI
Ninu je zabavljalo Zoranovo divljenje. Nije verovala da neko u tridesetim može da ima obožavatelje ili da bude razlog zašto se neki poletarac u dvadesetim odlučio za novinarstvo. Razgovarali su o poslu, jurili po kafeima i na kraju završili u nekom alternativnom klubu. Poklapali su im se i muzički ukusi. Upali su Maja i PP. Sve se te večeri završilo u stanu nekog Majinog prijatelja u kojem je u stvari postojalo mesto koje se zove «fioka sa drogom». Čovek je bio opaki krimos, bavio se sportskom opremom, ali je očigledno u narko kartelu imao dobru vezu. Imao je prvoklasno ozvučenje u usamljenoj kući i često je organizovao nesvakidašnje provode. Maja i Nina su samo «dunule» pošto se nikada nisu usudile probati nešto teže. Sutradan na ručku sa Damirom, oporavljale su se od provoda i prepričavale detalje o frajerima. Damir je samo preneo podatak da se gospodin Moćni, očigledno snužden, izgubio samo nekoliko minuta posle Majinog odlaska. - Ide mi na živce taj drkadžija. Nikada neću znati šta misli – rekla je splasnuto. Larisa Inić
Theme
FIATALOK SZEXUÁLIS VISELKEDÉSI MINTÁI ÉS AZOK KIALAKULÁSA
A
A szexualitás csupán látszólag biológiai-fiziológiai jelenség. Minden társadalom működése meghatározza azt, hogy a létezés különböző szféráinak milyen sajátosságokkal kell rendelkeznie a zavartalan társadalmi üzemeléshez. A szexualitás a létezésnek olyan területe, ami jelentős mértékben befolyásol számtalan társadalmi folyamatot, jelenséget (a népesedéstől kezdve a személyközi kapcsolatok jellegén át egészen a fogyasztói szokásokig és az életmódig). Mivel az életnek szinte minden területét áthatja, ezért a társadalom különböző mechanizmusokkal, intézményekkel szabályozza azt, hogy az életmegnyilvánulások közül mi tekinthető az adott korban, kultúrában, társadalomban szexuális és nem-szexuális jellegűnek, a szexuálisnak minősülő jelenségek közül melyek legitimek, társadalmilag elfogadottak és melyek elfogadhatatlanok illetve közömbösek. A nemi azonosság, nemi szerep, a nemhez való igazodás folyamata A két nem valamelyikébe születünk bele (ritka kivétellel), és a legtöbb gyerek elsajátítja annak a biztos érzését, hogy ő fiú-e vagy lány. Első hallásra ez egy evidenciának hangzik, amivel fölösleges foglalkozni, hisz minden megy a maga útján. Míg a nemi státusunk genetikailag meghatározott: XX vagy XY nemi kromoszómával születünk, addig a nemhez tartozó pszichológiai, szociológiai szerepünk hosszú folyamat során alakul ki. A gyerek az interakciók segítségével azonosul a biológiai nemével (nemi identitás), majd az ehhez tartozó pszichológiai szerep erre épül rá. A nemi szerep tehát a kultúra terméke. Minden kultúra a férfiak és nők közötti biológiai különbséget a minden területét átható szokások, hiedelmek, merev normák sokaságával színezik. Palásti Andrea A társadalom íratlan szabályokkal, elvárásokkal határozza meg, hogyan kell egy kislánynak, kisfiúnak, majd később egy nőnek ill. férfinak viselkednie. Ez alól a személyiségjegyek sem kivételek. A kultúra által az adott nemhez megfelelőnek tartott viselkedések és tulajdonságok elsajátítását nemhez igazodásnak nevezzük. Fontos tudni, hogy a nemi identitás nem azonos a nemhez igazodás (nemi szerep) fogalmával. Gondoljunk csak egy lázadó tini lányra, aki nagyon is tudatában van saját nemével, mégsem kerüli az ún. férfias viselkedéseket. A nemi szerepek elsajátítása: 1. A szociális tanuláselmélet a nemhez igazodó viselkedéseket úgy kezeli, mint minden egyéb viselkedést, nem feltételez semmilyen sajátos pszichológiai elvet vagy folyamatot annak magyarázatában, miként igazodnak a nemüktől elvártakhoz a gyerekek. Egyszerűen azt állítja ez a teória, hogy a gyerekeink azt tanulják meg, amit a környezet (a kultúra) jutalmaz ill. elkerülik, amit büntet. S mivel a nem az, ami alapján a kultúra jutalmaz, ill. büntetéseket osztogat, így igazodik a gyerek a saját neméhez. Már a csecsemőket is másképp (más színű ruhába) öltöztetik, más játékot kapnak attól függően, hogy fiúk-e vagy lányok. Emellett a szülők mind verbálisan, mind fizikailag többet büntetik a fiúkat. Felmerült egy kérdés, hogy talán azért viselkednek a szülők másképp a különböző nemű gyerekekkel, mert a csecsemőknek a veleszületett temperamentumuk más. A fiúk pl. több figyelmet követelnek környezetüktől, és eleve nagyobb fizikai agresszióval rendelkeznek, mint a lányok. Talán van ebben is igazság, de az bizonyos, hogy a szülők a gyerekeikhez sztereotip elvárásokkal közelednek. Általánosságban is elmondható, hogy kultúránkban a fiúk nőies viselkedésének tabuja erősebb, mint a lányok férfias viselkedéséé. A szülők és kortársak befolyása mellett a TV is fontos szerepet játszik a nemi szerepek sztereotípiáinak megerősítésében. 2. A kognitív elmélet azzal foglalkozik, hogyan alakul ki a nemi identitás, ami kb. 2 és 7 éves kor között történik. Az ilyen korú gyerekek túlnyomórészt a vizuális benyomásaikra hagyatkoznak, így pl. a legtöbb 4 éves gyerek szerint a nem (szexus) megváltoztatható (pl. átöltöztetéssel), míg a 6-7 évesek döntő többsége szerint már nem. Azt is nehéz megválaszolniuk a kicsiknek, hogy ha felnőnek, anyukák vagy apukák lesznek-e. Az elmélet azt állítja, hogy 2-2 és fél éves korban belép a képbe a nemek különbségeinek tudatosulása, vagyis a nemi identitás döntő szerepet játszik a nemhez igazodásban. A menet a következő: Én fiú/lány vagyok, ezért fiús/lányos dolgokat akarok csinálni. A pszichoszexuális fejlődés szakaszos folyamata, életkori sajátosságai: Az első teljeskörű magyarázatot a pszichoanalitikus elmélet próbálta adni, amelyben Freud úgy vélte, hogy a gyerek első öt évében olyan fejlődési szakaszokon megy át, amelyek hatással vannak a személyisége alakulására. Ezeket a szakaszokat pszichoszexuális szakaszoknak nevezte. E szerint a gyerek születésétől fogva rendelkezik a testi gyönyörök érzésének képességével, és így a szexuális attitűdök kialakulása már a születéssel megkezdődik. A testközelség nagyon fontos a kicsi számára többszörösen is, mivel szoptatáskor nemcsak testi táplálékot kap, hanem lelki táplálékot is. A test melege, szaga, a tapintás ismerőssége biztonságot ad. A stabil,
szeretetteljes kapcsolat az anyával szükséges alapja annak, hogy kialakuljon a szeretni tudás képessége. A korai anya-gyerek kapcsolat prototípusa a későbbi kapcsolatoknak. Freud az első másfél évet orális szakasznak nevezi. A gyerek rájön, hogy a szája különös örömforrás, mindent begyömöszöl, amit csak talál (cumit, takarót, játékszert, stb). Ez a szájjal kapcsolatos öröm (rágcsálás, szopás, harapdálás) akkor is kellemes érzést kelt, ha a tárgy egyébként ehetetlen. Dupla gyönyört jelent az ujjszopás, mivel ilyenkor nemcsak a szopás okoz örömöt, hanem az is, hogy az ujja is a sajátja, ami szintén stimulálódik. Mindezek az autoerotikus történések a szexualitás csírái, hiszen a kéz, a száj fontos szerepet tölt be a későbbi szexuális életben is. Ezért nem szabad ezeket a tevékenységeket letörni, csupán szabályozni. Az anális szakasz kb. 3 éves korig tart, amikor kicsit egyre inkább érdekelni kezdik a széklet, a vizelet kiürítésével kapcsolatos dolgok. Ezek visszatartása, majd kiengedése örömet okoz. Számára semmi sem gusztustalan. Durva, elsietve kialakított szabályok a gyerekben azt az érzetet kelthetik, hogy a teste és annak minden funkciója valami ijesztő dolog. A következő a fallikus szakasz (fallosz = merev hímvessző). Ebben az időszakban a legkellemesebb testi érzéseket a genitális területeken szerzi. Ugyanakkor már befejeződött a tisztaságra való szoktatás, és kezdődik a szemérem érzésének és szokásainak a kifejlesztése. Ez ugyancsak a nemi szervek felé irányítja a figyelmet. Sok kisgyerek szinte maszturbáció-szerűen ingerli nemi szervét. Kisiskolás korban a szexuális fejlődés úgy tűnik, mintha leállna (latencia szakasz). Természetesen ez nem pontosan így van, de az tény, hogy a hangsúly áttevődik az intellektuális fejlődésre, és a versengés lesz fontos. A pszichoszexuális fejlődés szempontjából döntő hatású változások majd a következő életszakaszban (genitális szakasz), a prepubertásés pubertáskorban következnek be, amikor is a nemi hormonok „feszültség alá helyezik” az eddig már kialakult személyiségstruktúrákat. Az egészséges szexuális fejlődéshez a környezeti ártalmak elkerülésére is szükség van. Ehhez hozzátartozik az is, hogy a határt a szülő hol és hogyan húzza meg. Két csoportba oszthatjuk a veszélyeket: a tiltás, és a szexualitás túl korai felébresztése. Az ijesztgetés, büntetés igen gyakori módszer mind a szülők, mind a nevelők körében. Ezzel azonban csak az érhető el, hogy a gyerek megtanulja az intenzív reakciókból, hogy most valami különlegesen rossz, bűnös dolgot csinált, amit legközelebb jobb, ha eltitkol. A tiltás sokszor még inkább odaköti a figyelmét a kellemes játékokra, csak már kellemetlen érzés (bűntudat) kapcsolódik hozzá. A másik nagyon káros hatás, ha a szülői szeretet szexuális színezetet kap, ami ritkán tudatos. A gyerekben gyakran kelt zavart a mintegy játékként történő szoros testi kapcsolat, esetleg a nemi szervek is ingerlődnek ilyenkor. Sokszor csak évek múltán merül fel, mint zavaró emlék, mint kellemetlen fantáziák magja. A szexuális ingerlés elkerülése miatt fontos, hogy a szülők nemi élete ne a felnövő gyerek előtt történjék, mivel megterhelő számára ez a korai élmény, ami külön elemzést érdemelne. A túlzott szabadosság, meztelenség nem felvilágosítás, hanem „csábítás”. A televízió, újságok, plakátok szexuális felhívó jellege sem kívánatos a fejlődő gyermek számára. Erikson modellje a pszichoszociális fejlődésről: a serdülőkorig nagyjából Freud modelljét követi, elmélete szerint személyiségünk összetevői veleszületetten adottak, és az egyes összetevők kimunkálásának van egy életkor-függő optimuma, továbbá az összetevők végső formájukat társas interakciókban nyerik el. Erikson ott jelölt ki új fejlődési stádiumot, ahol a testi-fizikai érés, mentális műveletek és a társkapcsolati jellemzők együttesen jellegzetesen új
mintázatot mutattak, de a nyolc szakasz nem teljesen azonos értékű, mivel az ötödik állomás, a serdülőkor kitüntetett jelentőséget kap: itt integrálódik tudatosan először az összes korábbi periódus. Erikson szerint ez a legfontosabb, egyben legkritikusabb szakasz (identitás szerepkonfúzió - serdülőkor, genitális fázis). Az identitáskrízis elnyúló időszakát moratóriumnak nevezzük. Ekkor birkózik meg a serdülő a nemi éréssel, a felnőtt szerep bizonytalanságaival és itt integrálja mindazt, amiket az előző időszakokból hozott magával)
Palásti Andrea Ami közelebbről a szexualitást illeti, a modernizálódás és individualizálódás fokozatosan felbontotta a szex-szerelem-házasság XIX. századra általánossá vált szentháromságát. E folyamat során először a házasság szakad le a szexualitásról és szerelemről, de a házasságon kívüli szexuális kapcsolatokat az érzelmi motiváltság (az intimitás) legitimálta a társadalom szemében. A XX. század második felében azután a szexualitás és a szerelem is leválik egymásról: a szexuális kapcsolat a szexuális vágy személyhez nem kötődő kielégítésének terepévé válik. Míg az idősebb generációk esetében eltűnő félben vannak a nemek között különbséget tevő szexuális elvárások, a fiatalok körében viszont ez a különbségtétel sokkal kisebb mértékű: közöttük az aszexualizáltabb női és a szexualizáltabb férfi viselkedésminták érhetők tetten. Továbbra is azt állíthatjuk, hogy a nők egy jelentős csoportja viszonylag későn kezdi a nemi életet, házasságkötés előtt nincs vagy csak kisszámú kapcsolata van, ritkán és kevésszámú partnerrel van együtt és a szexualitás a férfiaknál sokkal kevésbé örömforrás számára. Az aszexuális nő és a szexualizált férfi tradicionális modellje az, ami eltűnő félben van vidékünkön, viszont a legfiatalabb generáció áll legközelebb e hagyományos felfogáshoz adataink tanúsága szerint, mivel a legfiatalabbak körében kisebb mértékben közeledett egymáshoz a két nem szexuális gyakorlata, mint a társadalom egészében. A fiatal generációk esetében az alkalmi, futó jellegű kapcsolatok aránya megnőtt. Ez tekinthető a szexualitás tradicionális normáitól való megszabadulásnak, de ugyanakkor értelmezhető oly módon is, hogy a szexuális együttlétben a partner személye érdektelen, maga a szexuális gyönyör az, ami fontos. Összegzés: Miközben a társadalom egészét (az idősebb korosztályokat) egyrészt a férfi és női szexuális viselkedési minták közeledése, másrészt a férfi és női szerepeket elválasztó vonal elhalványodása jellemzi, addig a legfiatalabbak körében egy olyan „neokonzervatív” fordulat megy végbe, ami a szexuális gyakorlat területén az aszexuálisabb női és szexualizáltabb férfi viselkedésminták felerősödését és a tradicionális férfi és női társadalmi nemi szerepek feléledését jelenti. A fiatalok körében az aktív nemi élet is egyfajta közfogyasztási cikké vált. A nyolcadik osztályosok igen nyitottak a szexualitás iránt. Már ekkor megkezdik a nemi életet, vagy legalább megpróbálnak nemi kapcsolatot létesíteni. A fiataloknak majdnem a fele önbizalomhiányban, alacsony önértékelési gondokkal, helytelen test- és énképpel szenved. Megoldásként a korai anya-gyerek, ill. szülő-gyerek kapcsolat ápolását tartom, ez által a családon belüli légkör, melyben a gyermek biztonságot, törődést érez. Érezze, hogy valahova tartozik, s ne elsősorban a kortársai, a média és a külvilág hatása legyen élete meghatározója.
Palásti Andrea
www.fokus-su.org.yu
Pap Ágota
Theme SEKSUALNOST I FILM:
(SAVREMENA) ISTORIJA PORNOGRAFSKOG FILMA ** Ne treba misliti da je porno-film prosto reagovao na dešavanja u “običnom” filmu. Pokreti i gibanja u obe oblasti bile su rezultat, i komponenta, širih društvenih promena. Porno-film je u široj slici samosvojan, bar koliko je to umetnički film u odnosu na komercijalni Pornografski filmovi su stari gotovo koliko i sam medijum. Najstariji pornografski film, koji se sa sigurnošću može datirati, je Dobra krčma (Francuska, 1908). Fabula prikazuje umornog vojnika koji se zabavlja sa sluškinjom u gostionici. Pornografske dramaturške konvencije uspostavljene su vrlo rano, kako pokazuje desetominutni nemački film Uveče (oko 1910). Film počinje scenom žene koja masturbira u samoći svoje spavaće sobe, i nastavlja se scenama sa muškarcem, koje uključuju felacio, vaginalnu i analnu penetraciju. Kao i sav nemi film, pornografija je dvadesetih doživela opštu ekspanziju. Filmovi te vrste prikazivani su u bordelima, kao naličju kafana i ranih bioskopa, verovatno udvostručujući publiku kinematografije. Međutim, detalje “momačkih filmova”, kakvi su snimani tad i u narednim decenijama, uglavnom je teško doznati, jer su produkcija i distribucija obavljane pod velom tajnosti. Razumno je pretpostaviti da je većina pornografskih filmova, snimljenih pre 1950, zauvek izgubljena. Pornografski filmovi padali su i padaju pod udar zakona protiv opscenosti. Holivud se otrgao čuvenom Produkcijskom kodu u isto vreme kada je i stav prema oslikavanju seksualnosti počeo da se menja. (Produkcijski kod ograničavao je teme, ali i način prikaza dozvoljenih tema filmskim stvaraocima. Na primer, kriminalac nije smeo proći nekažnjeno, što je pomalo oduzimalo neizvesnost. Ako je junakinja filma ležala na krevetu, morala je jednom nogom dodirivati pod; inače je scena smatrana opscenom. U toj atmosferi, pornografski film kretao se podzemljem.) Osvežavajući impulsi, kao i u kinematografiji na svetlosti dana, stigli su iz Evrope. Švedski film Jezik ljubavi (1969) bio je seksualno eksplicitan, ali je smatran kvazi -dokumentarnim, što je zamaglilo njegov pravni status. Led švedske cenzure probio je, šest godina ranije, neverovatno ali istinito, Ingmar Bergman filmom Tišina. Američki pravni sistem za to vreme se batrgao da razluči opscenost (skarednost) od nepristojnosti (u slučaju Milera protiv Kalifornije, koji je poslužio kao model budućim sličnim procesima, ustanovljujući Milerov test). Paralelno sa pojavom Novog Talasa u Sjedinjenim Državama i, na primer, Nemačkoj, pojavio se trend porno-šika. Naime, sa fleksibilnijom legislaturom, počeli su da se pojavljuju XXX bioskopi, što je približilo pornografiju mejnstrim uspehu. Ovaj trend predstavljuju filmovi Džoni Vod (sa Džonom Holmsom), Duboko grlo (sa Lindom Lavles), Đavo u gospođici Džons, Iza zelenih vrata i drugi. Ne treba misliti da je porno-film prosto reagovao na dešavanja u “običnom” filmu. Pokreti i gibanja u obe oblasti bile su rezultat, i komponenta, širih društvenih promena. Porno-film je u široj slici samosvojan, bar koliko je to umetnički film u odnosu na komercijalni. Pojavom video-rekordera krajem sedamdesetih i početkom osamdesetih, industrija porno-filmova iskusila je nezabeležen procvat, proizvodeći i prve porno-zvezde, kakve su Džindžer Lin i Trejsi Lords. (Buduće pornografske glumice ponekad će omažirati legendama svoje branše, uzimajući njihova umetnička prezimena za svoja.) Od tog trenutka, ne samo da se porno-film mogao gledati u privatnosti nečijeg doma, nego se i proširilo polje za zadovoljavanje specifičnih fetiša i fantazija. Na sličan način, kamkorderi su ubrzali promene u porno-industriji osamdesetih, jer su i amateri mogli da
snimaju svoje seks-filmove, bilo za ličnu upotrebu, bilo za distribuciju. Amaterska pornografija ostaje relevantan žanr do dana današnjeg. Smatra se da je, između ostalih razloga, Sonijev Betamax izgubio rat formata protiv VHSa (rat za poziciju opšteprihvaćenog sistema za gledanje i snimanje videa u kući) zato što se “industrija filmova za odrasle” opredelila za VHS umesto za tehnički superiorniji Betamax. Ko je još danas čuo za Betamax? To valjda dovoljno govori o tadašnjem zamahu pornografije. I pored svoje samosvojnosti, porno-industrija je, gotovo parodijski, emulirala mejnstrim na nekoliko načina. Postoji porno-festival u Kanu i porno-analogon nagrade Oskar. Snimljene su pornografske verzije bezmalo svih popularnih klasika američkog filma, od Kazablanke do Čarobnjaka iz Oza (pored njih, i Paklena pomorandža je doživela transformaciju u Paklenu orgiju). Pornografski film ima čak i svoje Džon Voterse (Džon Voters bio je jedan od najoriginalnijih autora sedamdesetih, čija je estetika neukusa inkorporirala porno-elemente, kao na primer u Ružičastim flamingosima).
Palásti Andrea Devedesetih godina, dve tehnologije promenile su industriju pornografskih filmova. Prva je bila DVD, koji je nudio bolju sliku i zvuk, i bio smesta entuzijastično prihvaćen. Druga je bila Internet. Jasno je da je Internet doveo pornografiju u svako onlajn domaćinstvo. Pasionirani konzumenti više nisu morali da se uvlače u sedišta XXX bioskopa, ili blamiraju po specijalizovanim video i DVD klubovima. Razmera fantazija porasla je do neslućenih, upravo bizarnih granica, jer je za svaku (legalnu) nastalo bar po nekoliko specijalizovanih sajtova. Zamislite bilo koju kombinaciju rasa, broja i polova učesnika i vrsta penetracije, i postoji sajt za to. Zastupljeni su razni oblici parafilije, od fetiša svakog pojedinačnog dela tela ili garderobe, pa sve do akrotomofilije. Ilegalni sadržaji (na primer, dečja pornografija) nalaze se za nijansu teže, dok već decenijama kruže urbane legende o snaf (snuff) filmovima, u kojima se osoba usmrćuje u pornografske svrhe, ali nijedan snaf nije potvrđen. Međutim, ova eksplozija sadržaja prinudila je klasičnu pornografsku industriju, sa svojim zvezdama kao što su Džena Džejmison (u američkom) i Silvija Sejnt (u evropskom filmu), na korenite promene radi adaptacije na novo konkurentno okruženje.
Postoje stotine porno-zvezdica, koje rade isključivo na Internetu, a nikad nisu objavile DVD ili se, taman posla, mogle gledati u bioskopu. Kriza ove vrste je specifikum porno-branše, pošto je ostali filmovi, naravno, nisu iskusili. Ovo je takođe prilika da primetimo kako je industrijalizacija porno-filmova poslednjih godina prestigla industrijalizaciju ostatka kinematografije. Porno-industrija godišnje objavi više novih naslova čak i od Bolivuda, indijskog produkcijskog čuda (a tu se ne misli na dramske minijature nego na filmove od sat i po vremena). U procesu, pornografi su napokon posegli za postupcima njihovih holivudskih pandana – nastavcima i rimejcima. Produkcijska kuća Džene Džejmison tako je ove godine proizvela film Novi đavo u gospođici Džons. Zanimljivo je da mnoge porno-filmove prodaju glumačka imena, dok se ostatak posla svodi na zanat, slično kao kod mnogih blokbastera (i romantičnih komedija). Posle ovih digresija, vratimo se Internetu. Realistično je reći da nije pornografija ta koja je muzla Internet, nego da su se razvili u simbiozi. Internet nije doveden u svaki dom radi elektronskog dopisivanja sa ljudima koje svakodnevno srećete ili pričate telefonom, radi enciklopedijskih sadržaja ili mogućnosti da korisnik napravi “svoju sopstvenu prezentaciju”. Čak se i svemoćni Gugl koristi pre svega kao posrednik za pornografske materijale. Izgleda da ne treba potceniti potrebu za sadržajima koji direktno apeluju na primalne nagone, i ne promašuju u izazivanju direktnih reakcija. Tokom svog razvoja, pornografija je imala većih prepreka od svakodnevne građanske pristojnosti, o kojoj smo, uostalom, od Frojda saznali sve što je trebalo da znamo. Katehizam katoličke crkve (odeljak 2354) konstatuje da se “pornografija sastoji od uklanjanja stvarnih ili simuliranih seksualnih činova iz intimnosti partnera, u nameri da se prikaže trećoj strani. Ona vređa čistotu jer izopačava konjugalni čin, intimno podavanje supružnika jedno drugom. Teško povređuje dostojanstvo učesnika (glumaca, prodavaca, javnosti)… građanske vlasti trebale da spreče proizvodnju i raspodelu pornografskih materijala”. U svetoj tajni braka, snošaj je samo za Božje oči, a masturbacija je “onaj jedan” greh od kog su patili i najpredaniji ministranti. Postojao je čak i argument da pornografski filmovi izazivaju zavisnost. Feministički pokreti, počev od sedamdesetih, dokazivali su da je pornografija degradirajuća za žene, pa čak i da glorifikuje silovanje kao seksualnu zabavu. Ketrin MekKinon zapitala se, da li bi žene izabrale da rade u porno-industriji, da nije novca? Na to su se mnogi zapitali da li bi iko radio u bilo kojoj industriji da nije novca. U novije vreme, feminizam je počeo da razlikuje dobru od loše pornografije. U svakom slučaju, jasno je da nikakve religijske primedbe, ili potrage za žrtvenim jarcem za negativne pojave u društvu, nisu omele pornografiju da izroni iz podzemlja, industrijalizuje se i konsoliduje kao faktor društvene javnosti, i još mnogo više. Međutim, danas nije precizno govoriti o pornografiji kao jedinstvenom faktoru, jer su njeni pravci, posebno u smislu bogatstva primenjenog filmskog jezika, i sami veoma divergentni. Dušan Vasić
ESEJISTIKA FRAGMENTARNOG
RASPUŠTENICA Raspuštenica: za muškarca koji je prešao tridesete jedino moguće utočište, u najčešćem slučaju samohrana majka deteta/ dece (odnosno u iznimno posebnim slučajevima sa jednim detetom i nekretninom u posedu, što u stvarnosti ni ne postoji), može se naći samo u šarenim časopisima - kada se izgubi samokontrola - u donjem ćošku na stranici za horoskop, gde u kratkom intervjuu opisuje svoju karijeru, i toplim rečima oslikava kako joj polazi za rukom da rasporedi svoje vreme između poziva i porodice, kako obavlja svoju dužnost u reklamnoj -javnoupravnoj-novinarskoj-zdravstvenoj profesiji, dramatičnim rečenicama opisuje sumrake, kada umorno, ali zadovoljno staje za štednjak, jer je zajednička večera sa Arpadom/ Olgom/Samantom od 8/12/16 godina, neizostavni ritual koji drži na okupu ovu malu porodicu. Raspuštenica je pomirena sa tim što se ispred svog polovno kupljenog automobila Peglice/Suzukija/BMW2002 mota bespomoćno, ne pomaže niko, mehaničar joj sa osmehom punog oprosta i sažaljenja objašnjava značaj AC-pumpe, pa pokušava da priđe na fin način, predlaže kafu, a raspuštenica će ili prihvatiti ili neće, a tako je bedno buditi se sam, džabe priča drugarici koliko je uravnotežena od kada je Bela/Imre/Šandor pobegao sa onom kobilom, džabe će da
naglašava da je time samo dobila, nikakvih problema od tada nema, život joj teče u jednom mirnom i predvidivom toku, zna, a znaju i ostali, da jutrima dobija neukrotive napade plača, ima ispraznu i ponižavajuću vezu sa ginekologom/mesarom/šefom, koji pripit pred svojim kolegama proizvodi nezgrapne šale o njihovom intimnom odnosu. Čak ni sako ne skida više kada skokne gore do raspuštenice. Samo malo olabavi kravatu. Raspuštenica nalazi beg u svom poslu, skuplja reprodukcije Sas Endrea, uspostavlja nežnu i poverljivu vezu sa daljinskim upravljačem, mrzi ali gleda Dalas, jede sitna peciva, čips, kinder jaje, i raduje se ako u njemu nađe rukom bojenog pingvina, u četvrtom mesecu odustaje od kalenatiksa, grudi joj se opuštaju, počinje da se goji, počinje usiljenu dijetu, dok ne natera sebe da poveruje, da ko hoće da je voli, neka je voli zbog duše, miri se i sa time, zna, na poslu je još uvek drže za dobru žensku. Raspuštenica se negde oko četrdesete sreće sa raspuštenikom, koji je skoro u svemu sušta suprotnost svojevremeno zamišljenom idealu, ali dobro se slaže sa detetom, ne pije previše, takozvani je normalan čovek, na vreme se vraća kući, ponekad donese cveće, sve dok raspuštenica ne ostari.
www.fokus-su.org.yu
Raspuštenica umire u šezdesetisedmoj od neke moderne bolesti, u krevetu, među jastucima, i tek se na kapiji seti da se pobuni protiv ovog proćerdanog života, ali tada je već kasno.
Krištof Kovač (sa mađarskog preveo: Geza Antal)
Theme STVARAN CYBER SVET (OKO MENE): CYBER SPACE, VIRTUALNA SVRATIŠTA, MLADEŽ, SEX I INA KOKETIRANJA
STVARNIJE OD STVARNOSTI INTERNET, SOPSTVO I TEORIJE O VIRTUALNOJ KULTURI Posledice razvoja kompjuterski posredovane komunikacije oličene u prenebregavanju vremena i prostora1, sveopštem ubrzanju, prezasićenošću informacije, uticale su i na nove načine združivanja pojedinaca koji se njome koriste. Odnosi koji se stvaraju na mreži tvore specifične zajednice, čiji pripadnici između sebe dele iste želje, interesovanja, stremljenja - jedan značenjski sistem, jezik i verovanja. Gotovo uvek kada koristimo internet poneseni smo osećanjem da postoje drugi poput nas. Bivanje u sajberprostoru umnogome podseća na provođenje vremena u čitaonici, među ljudima, ali ne i sa njima. Sami, naspram kompjutera – kao nad knjigom, u svom, izolovanom obliku postojanja, čitajući sadržaje na mreži i istovremeno upisujući sebe u tekst, postajemo bića sačinjena od reči. Stvaranjem virtuelne persone u poziciji smo da iznova izmišljamo sebe, pregovaramo pozicije, uz mogućnost ka strateškom predstavljanju, te prostor interneta postaje laboratorija za eksperimentisanje sa identitetima. Komuniciranje pod plaštom izabranog avatara i niknejma, zaodenuto anonimnošću, stvara okruženje podesno za mnogo otvoreniji neposredniji i prisniji pristup negoli u off-line životu. Takva atmosfera lišena stega i obaveznosti ponašanja omogućava svojevrsne društvene prečice u upoznavanju drugih osoba za koje bi u običnom životu trebalo mnogo više vremena. On-line formacije kao što su mailing liste, forumi, diskusione grupe - svratišta i pribežišta sajbernauta i sajbernautkinja u off-line svetu, svoju analogiju bi tako mogli naći u školama, kafanama, marketima, parkovima, na ulici... Zato prenebregavanje vlastitog tela kao konstituenta selfa donosi oslobađanje od sociokulturnih okvira i otvara iznova prostor za konstruisanje odnosa selfa prema svetu. Taj novi prostor implicira postojanje slobode za tananu međuigru razotkrivanja ličnog identiteta, pronalaženja odgovora kakvi bismo sve mogli biti i odlučivanja kavim želimo da budemo (ili da se predstavimo?). Stvarajući opsenu doživljaja koje taložimo u virtuelnim zajednicama koje neretko doživljavamo kao da su “stvarnije od (našeg) stvarnog života”, odnosno stvarni život je samo jedan od „prozora“ i to ne nužno onaj u kome se neka osoba najbolje oseća. Uzrok za to svakako nije u danas raširenom naglasku na virtualnosti savremene kulture. Naprosto, svaka je kultura virtualna, virtualnost je zapravo definišuće svojstvo kulture. Likovi iz kompjuterskih igara ili ‘osobe’ koje srećemo ili formiramo na internetu jednako su virtuelne kao i najvredniji proizvodi prethodnih generacija: “Virtualna realnost nastaje sa biološkim sistemima predstavljanja; sve mentalne predstave su virtuelne realnosti”. 2 Forumi, Chat, ICQ, diskusione grupe, net igrice, sajtovi specijalizovani za masovna okupljanja (myspace, flickr, last.fm...) i ostala internet virtual reality mesta sa visokim stepenom interaktivnosti koja služe za združivanja zarad (ne)kreativnog, kvalitativno-kvantitativno ispunjavanja slobodnog vremena, dokolice, ispunjavanja vremena i prostora u našem životu i duši... Njegovi korisnici, danas, u tom svetu socijalna pravila stvaraju a ne usvajaju, i tako imaju doživljaj da su umakli stegama represivnih aparata zajednica u kojima žive i da su dobili priliku da stvore neke nove zajednice koje im omogućavaju da slobodnije izraze ono što nose u sebi, i to možda na način na koji to nisu bili u prilici pre interneta. NA NETU JA SAM (SVE VIŠE) JA, I MI SMO (SVE VIŠE) MI?! – A I TI SI TU...
LIFE IS LIFE! – REAL OR VIRTUAL Povratni uticaj net virtual life-a na oblikovanje unutrašnjeg života, čini kompleksnim kako mentalno-emocionalni amalgam psihe ličnosti, tako i njen odnos prema društvenim koncentričnim krugovima oko nje. Prepun mogućnostima i intenzitetom ispoljavanja i utapanja u virtualnu zajednicu, cyber prostor konstruiše psihičke sklopove koji ga čine takvim da on individui (koja je opštim principom realitasa ukorenjena, pliće ili dublje, u net space) izgleda realističnije od realnosti. Poznat je slučaj kada su ljudi, iz celog sveta, koji su skupa igrali jednu dugometražnu net igricu, okupili na jednom jezeru, u
tom „paralelnom“ virtualnom svetu, da bi održali opelo i ispratili i oprostili se od jednog od „njih“ kada je on preminuo u real life-u, sve, naravno, uz jak emotivni naboj. Podrazumeva se da se niko od njih nikada nije ni sreo u svakodnevnom svetu, ali to nije omanjkavalo njihovo dugogodišnje isprepletanje života kroz druženje i igranje. Isto tako, jedna moja poznanica se posle dugogodišnjeg net chat gugutanja i druženja sa jednim momkom iz beloga sveta, verila s njim u virtualnom svetu, i to sve u cyber venčanici, u cyber kapeli i ostalim ustaljenim protokolom koji je primeren jednom takvom činu. Naravno, ni oni se nikada nisu sreli u real life-u, ali da li to umanjuje ili uvećava njihov osećaj zaljubljenosti, sreće, ispunjenja...?! Odsustvo fizičkog prisustva, i inih inhibirajućih efekata i reakcija, umnogome je pospešilo vatromet cyber kutaka, na kojima je tema (ulog) sex, da li u rasejanom forumskom maniru ili u eksplicitnijem, u vidu sajtova za razmenu i potragu iskustava i partnera u skladu sa seksualnim sklonostima, orijentacijama, opredeljenjima, koji znaju negde da odu i predaleko (sa one strane zakona jedne real zajednice, što bi se reklo). Primer i opis promene koju je u seksualni život jedne žene uneo internet ubedljiva je ilustracija i slika neslućenih mogućnosti za usvajanje doskora isključivih socijalnih uloga i gotovo neodoljivog izazova koji mogućnost lažnog predstavljanja predstavlja pred korisnike interneta: Zahvaljujući slobodi da budem i radim bilo šta, imala sam seksualne odnose s tri muškarca odjednom. Imala sam seksualne odnose sa ženom. Jednom sam imala seksualne odnose s tri muškarca i ženom. Predstavljajući se kao muškarac, imala sam seksualne odnose sa ženom. Predstavljajući se kao muškarac homoseksualnih sklonosti, imala sam seksualne odnose s muškarcem. Predstavljajući se kao muškarac, imala sam seksualne odnose s muškarcem koji se predstavljao kao žena. Naučila sam sve o sadizmu i mazohizmu, kako iz uloge sadiste tako i iz uloge mazohiste...
aspiracija i orijentacija...
SVE DOBIJA PREFIKS - HIPER Kao što rekosmo, internet transformiše identitet u dinamičnu kategoriju, svojevrsnu potragu za određenjima, mada sama priroda interneta ne dopušta trajnost slike, izbor ličnosti koju će neko predstaviti tokom četovanja, kreiranje sopstvenih internet stranica, nude lak i brz pristup doživljaju stvaralaštva, inicijative koja potiče iz osobe, uobličavanja sopstvenih fantazija bez unapred zadatog modela. Gledano iz ovog ugla, pitanje više nije zašto je internet privlačan, pitanje postaje kako tome odoleti. Još kada sve to začinimo, i katalizujemo seksualnim implikacijama, sve dobija prefiks - hiper. Ana Banić Grubišić i Goran Grubišić 1 ako je televizija učinila svet manjim internet ga je sažmeo u hiperpotencijalnu jednu tačku 2 Šefer, Ž-M. (2001), str.8; Zašto fikcija? Novi Sad: Svetovi
( Samu János Vilmos: Varázsló Zú, [2006, zEtna] cimű könyvéről, )
…
SUBOTIČANI U CYBER (SEX) SVETU Opipavajući i švrljajući po netu u potrazi za nekom aktivnošću Subotičana na temu seksa i seksualnosti, naletoh na forum sajta www.subotica.com i njegov kutak vrcavog naziva ljubav i seks, gde mladež u živahnom, duhovitom forumskom ali i ohrabrujuće iskrenom maniru piskara svoja iskustva i iznosi svoje poglede na zadati topic. Teme su razne, od toga da li ste zajubljeni?, preko toga kako ostaviti dečka/devojku, do tema kao što su veličina penisa, seks pre petnaeste?, koje poze volite?, oralni seks, najluđe mesto za sex... Sve ovo dobija svoj dodatni zamah interesantnosti pošto su korisnici foruma svi približno iste generacije, i svi su iz jedne relativno male i uštogljene sredine, kao što je Subotica. Razumljivo, i ovo, kao i bilo koji drugi „neozbiljan“ forum, pre je jedan diskontinuirani narativni prostor i domino efekat trola i prepun spamova, ali, sa druge strane, veoma je simpatična sama ideja da se mladi ljudi Subotice opuštaju i druže u virtuelnoj zajednici uz prepisku svojih intimnih iskustava i vode dijaloge o temama koje su na dnevnom svetlu real life-a pod velom tabua. Drugi sajt www.smokva.com je po svojoj prirodi vrlo liberalan i eksplicitan po pitanju seksualnosti, jer to jeste mesto na kojem se ostvaruju najsmeliji seksi snovi, za oba pola i svih erotskih sklonosti, za sve vrste„druženja“. Ovaj sajt možete da posetite jedino kao član, a član postajete, naravno, registrujući se i stvarajući svoj profil, opredeljujući se za svoje sklonosti i želje, ispunjavajući upitnik i tako kreirajući i dopunjujući svoj profil sebe kategorizujete, da li ste muškarac/žena, koje ste seksualne orijentacije, koje su vam sklonosti i aspiracije, da li ste par koji traži još nekoga ili možda drugi par itd... Tako kategorizovani se lakše snalazite i pronalazite sa osobama, bilo iz vaše bliže ili dalje okoline, ili iz regiona, sa kojom bi ste možda mogli naći zajednička interesovanja i njih graditi, ostvariti i ispoljavati bilo chat-om, ili uz pomoć web kamere, ili prosto i direktno dogovorom o susretu u real life-u. I na ovom sajtu, kao virtuelnoj zajednici, kao i u bilo kojoj drugoj zajednici, važe neka nepisana običajna pravila, poželjne su amaterske privatne fotografije u profilu i galerijima, bilo fotografije lica, ili, što je češće, intimnih delova tela itd. Interesantna pojedinost vezana za ovaj sajt, koji je pokrenuo jedan mladi bračni par iz Hrvatske, a koji najviše tangira ovu našu temu jeste da na njemu, za sada, ima 995 registrovanih Subotičana, svih doba,
-1
↔
0 ↔ 1…
(töredék)
…
Ahogyan a szöveg lemarad az elején, “elhagyottá” válik, és ahogyan a végén újra szeretne visszasietni, ahogyan az elmúlóra pillant folyton, hogy visszavágyik. De mit akar itt a kritika egyáltalán, analizálni kéne, vagy valami egyebet tenni, vagy bevallani, hogy itt a kritika csak sunyi hiéna lehet? -1 “Pedig, kedvesem, te megnyerő mitikus hős – manapság állati mivoltod összetéveszthetetlenül értékesebb, mint a másik kétharmad istensége! -, aki most rettegésedben csupa hisztérikus pátosz vagy, a tehetetlen intezitássóvárgás toporzékoló formaínyence, a megfeszült akarat keserű, mámorra kényszerülő szomorú-egzaltált áldozata, a szervesség inas-eres, beleket meg velőt, tisztító májat, epét, tüdőt és mirigyeket, vesét és méhet/heréket halmozó csodájának ujjongó lelkesültje, a Papnő pinájának elvarázsoltja, olyan, aki hatalom híján nem rendeli magához a szépséges Secundát – minő kiváló mását szürcsölgettem az imént lenn a faluban, pézsmaillatú, ingerkedőnyögdécselve csavarodó kis dög, vagy csak a füge illatos-édes nyirkoskifordított vérszínű belseje(?), de hát a dolgok nem azok, aminek látszanak, ne kísértsd a valóságot, bizalmad csak a valótlannak tűnőben lehet -, és nem is sejti, hogy az emberlét haláltudata már a hús kísértésében is feltételként benne van, és hogy mindez már érdektelen, mert az állatiság pillanatnyisága nyitva hagyja mindazokat a lehetőségeket, amelyek szerint te Gilgamessel vagy egyenlő, amikor engem keresel, mert a halálod már a táblák szerint megtörtént, dilemmád pedig – ember lenni, vagy sem – egészen mindegy.” (A csábítás) A köztesség állapotát feltételező és megragadó tekintet csupán csak az önmagaságát meghatározó temporálisan felfejtődő intervallumban érhető tetten. És a tettenérés pillanatában a tekintet már lezárult, a szemgolyó megpihent a lezárult szemhéj mögött.0 Megkerülni az értelmet, nem felbontani, nem lineáris sorokba rendezni azt, ami eleve szerteágazó, hanem megkísérelni a befogadás gyönyörűségének helyet teremteni, az erekben hagyni szétáradni mindazt, ami befogadható. Nehéz dolgunk lesz, de részben ebben a nehézségben rejlik a gyönyörűség. A mondatok egyszerre nehezek és könnyedek, mint ahogyan a nehéz motor is szüntelenül önmagát lendíti tovább. 1 A gyönyörszöveg szakadékot hagy a nyelven, szemben a kielégülést, kényelmes olvasást lehetülést, kényelmes olvasást lehet kulturálisan kodifikált szöveggel, elbizonytalanít, felszámol, rombol, én-elvesztéssel fenyeget, aszociális, Új. Mit kezdjünk vele?
1Ezek a szövegek egyszerre nehezek és könnyedek. De lehet, hogy ebben a nehézkedésben leljük meg a gyönyörEzek a szövegek egyszerre nehezek és könnyedek. De lehet, hogy ebben a nehézkedésben leljük meg a gyönyör 0Hol lelhető fel az érzékiség, az állandóan figyelemfelkeltő, az állandó figyelemfelkelt, az állandó figyelemfelkelt a végtagokat remegtető vágy? Talán mindig csak a kitartásban és a késleltetésben, talán ezért a hosszú körkörös kitartott mondatok sora, mert ha a vágy kielégül, az űrbe vesző kéjes sóhaj emlékén kívül semmi sem marad. Talán, talán, talánTalán, talán, talán... -1”…mert a csábítás a halálba torkollik, ha mégannyi kéj után is. a halálba torkollik, ha mégannyi kéj után is”
…
Sirbik Attila Lázár Tibor
www.fokus-su.org.yu
Poetry POEZIJA I PROZA POLAZNIKA FOKUSOVE RADIONICE FUS-NOTES Prolazim
Lavirint
LOZ
Koračam Kroz nebesku ravnicu. Nadamnom šum Zelena lišća ostaje. Bezimena ptica širi Krila iznad mene. Na tihom vetru Započinje slobodan let. Na časak bar da poletim Oslobođen okova, Zaputih se ka Suncu. Uzaludna su nadanja Nikad neću poleteti Ja prolazim...
U lavirint sam ušao Kroz uzak hodnik prošao Da bi se u izazovu okušao Da bi nešto ludo pokušao Da ne bi glas sumnje poslušao Da bi do kraja dalekog došao.
Gde je, ne znam? Tragam. Danju. Noću. Otkriću zagonetku. Iza otvorenih vrata. Hoću. Miris me zanosi? Ili truje? Gde je, ne znam? Da li odgovor imam? U rukama, vetar ga nosi. Nehajno U ponor? Iznad mene? Gde je, ne znam? Oslepela od čežnje. Nezasićena iluzijom. Vodi me u skrovište. Stvarnost je karika u lancu. Neizvesnost kao talog raste. Strepnja mene prati, kao lutalica.
Moje vreme je došlo! Front. Stojimo zbijeni jedan kraj drugog, Miris straha nas je prekrio. Zvuk oklopa,sablji i pobesnelih konja Razleže se dolinom. Neprijatelj čeka iza brda, Vide se stubovi dima njihovih ognjišta. Da li je ovo kraj? Zar je sledeći korak poguban? Zatvaram oči da bolje vidim... Pokrio sam uši da bolje čujem... Ne! Ne mogu više biti jedan od mnogih, Moje vreme je došlo! Sablju sam prigrlio kao nevestu, Bogu se molim možda poslednji put... Žrtva moja neće biti uzaludna, Stvaram svet za novi život!
Uski su ovi hodnici I retki su prolaznici A oni koji i prođu nisu klinci Ali predaju se udaljenoj vici Dok se ja smejem besmislici Jasnoj kao na Pikasovoj slici. Dobio sam prost izbor Mogu biti brz ili spor Mogu ići sam ili uz bezumni zbor Koji traži, svoje volje, izgubljen čvor Pre ću biti sam svoj senator Nego postati nečiji poslušni stvor. I dok svi lepo idu i slušaju Neće za slobodu da pokušaju Jer im je lakše da se prepuštaju A ja ću odoleti slučaju Nek se bez mene u zaborav spuštaju Dok tuđe vođstvo dopuštaju Nebojša Horvat Cinger
Da li, biću kući, kad do mene svrati?
OBMANA Rubin jedan mi se smeši izdaleka.
Uvek, nit nas jedna razdvaja, spaja. Razuzdana, i dalje stojim. Neznanje me, probija, bije. Rušim sve pred sobom. Apsurd nema ime. Uzalud me vuče sebi, Iznenada nestaje. Licemerno. Ali ni sada ne znam, ko si!? OGNJIŠTE Zakoračih. Nečujno zatreperiše oči, pogledom iz kamina. Nema mira nemoći njihovoj. Da li me greju? Ili su strah? Il’ zloba? Večnim sjajem, noć već plovi, stazama besmrtnosti. Gore uspomene. Krstare morem, pružene u vremenu. Talože se kapljice ideala, za večnost. Sveća života lagano se, kao vulkan gasi. Rob sam. Teret ne skidam. Ovaj kamin, mrtvo sunce,, i dalje me greje. Ljiljana Firićaski ŽELIM DA VERUJEM DA JE DIVNO BITI SLOBODAN, PONOVO SLOBODAN.
Ivan Ušumović
Sedim na pločniku hladnog asfalta. Pronađoh opušak cigarete. Kao pseto skupljam otpatke. Možda i nisam čovek. Za druge nisam. Iscepanom odećom pokušavam da sakrijem čoveka koji je izgubio sve, i sada ponizno prolazi putevima srama. Želim da pronađem smisao ovog bednog života. Ne uspeva mi. Moj dom su ulične klupe, jedino me se one ne plaše i zraci svetiljki usuđuju se da me dotaknu. U samoći ostajem stran ljudima. Odlaze od mene svi. I ne ostavljaju adrese. Ne mogu da ih pronađem niti da pokucam na vrata nečijeg života. Gubi se staza koraka preda mnom. Utabani put gasi se u magli. Možda nije predodređen bolji, smisleniji-put slobode. Da li je i on uprljan samoćom? Ne znam.... Hodam i susrećem ljude kako, idealizujući se ostavljaju bezmeren osećaj divljenja u očima poznanika. Neopažen uspevam da im skinem sjajne lažljive maske, maske koje govore da su novac i bogatstvo sve.Kakva iluzija... Ostavljam im blede ličnosti, uprljane duše, licemerstvo na licu. Nisu ni svesni toga.Smatraju me grešnim što jedva preživljavam, što mi je ispod časti da prosim a posao nemam jer ne mogu da se podvrgnem lažnom društvenom moralu. Zato za druge nisam čovek. Samo senka - siva. Prolazna tačka u šarenilu života. Ipak čuvam iskre poštenosti,iskre koje se nisu ugasile uprkos vetru ljudske zlobe. Pokušavam da lebdim iznad ogoljenih duša koje čine ovu neumornu vejavicu.Da lebdim a čini se da sam na dnu. Ulice su mi utočište-hladno okrilje realnosti. Samo uz njih uspevam da spoznam slobodu-onu istinsku.Ne delim je. Nemam s kim. Zato ćutim i dičim se neprkosnovenom osećanju.I uspevam da suzbijem prezir, prezir ukalupljen u tuđim očima koje traže obmanu savršenog života. Ljudi,ili bolje reći robovi, žale me a ne znaju u kakvoj se teskobi nalaze. Nekad sam bio među njima. Sada to znam. Često žalim, žalim za propuštenim mogućnostima.Hladnoća novembarske večeri vrati me prošlosti. Na momente, samo na momente je zadržavam opijajući se uspomenama i jednim osmehom u jazu prolaznosti. Oživljava ime koje će moje zaboraviti. Vremenom se gasi i ja ostajem u svom svetu, na betonskim drumovima. Želim da se pokrijem nebom, da me dotaknu iskre nade i otope ovaj oklop koji me deli od drugih. Ne uspevam ali ipak verujem. Slobodan sam- živ. Bez ičega ali živ. Samo, ponekad se zastidim i pomislim da bih mogao biti drugačiji. Zapitam se zasto sam ovo što jesam. Ponekad mi je teško da se suočim sa činjenicom da sam izgubljena duša koja luta. Ali, ljudi se teško opovrgnu pravilima - društvenim, državnim. Robijaju u nemogućnosti da izađu iz života i sagrade ga po volji. Zato trpe i brinu kad ih sve to sustigne, pa ne znaju zašto i gde žive i polako dobijaju stanje ravnodušnosti. Ja sam se odrekao toga. Odbačen sam, ali moja vera je jača. Ne gubi se u magli svakodnevnice. Sada pokušavam da pronađem osobu nalik meni. “Želim da verujem da je divno biti slobodan. Ponovo slobodan. Spreman da sretnem pravu osobu svog života, onu koja čeka samo na mene i koja nikada neće dozvoliti da zapadnem u ovu ponižavajuću situaciju.”*
Драгин конак Храбро, старим путем корачам. Кишница се преко лица слива. Ветар ме у стопу прати. Са собом, жамор лишћа носим. Над облацима се месец диже. Лице обасјава вечитог сањара. Дугим кораком увек стижем. Сећања давна враћају мене прагу твога коначишта. Стојим. Никако на врата да покуцам.
Горска молитва Наизглед је исто. Kао и пре, твоје присуство недостаје. Kључ си нам у руке пружио за одаје царства узвишеног. Ex, да знаш, шта ти урадише вечити, борче народа свога? Показа нам светло, бескрајно. Из недогледа нас извуче. Чини се, давно. После година сећање на тебе, бледи ли? Врачар је још у пламену. Nikola Mitrović
Putovanje Kakva putovanja mogu biti? Duga, kratka Gorka i slatka Kišna, suva Glasna i gluva Spora, hitra Krupna i sitna Velika, mala Ozbiljna i šala Stara, mlada Posle i sada Prljava, čista Drugačija i ista Ali za putovanje Postoji i drugo stanje Cilj mu je jedno mesto U koje svi zalazimo često Pronalazimo sebe tamo Jer rezervisano je za nas samo To mesto nema osobine Tamo ni točkovi nemaju osovine Slatko je istovremeno slano A kasno može biti i rano Sve gubi svoj oblik A ni mi nemamo ljudski lik. Tamo idem da nestanem Da sa svojim mislima ostanem. Ponesem samo ono što mi treba Jer teže mi je bez muzike nego bez hleba. Problem je, kada tamo svratim Poželim da se nikada ne vratim.
Lázár Tibor
LAVIRINT Železnička je utonula u tišinu čim smo ušli. Ona je bila pijana, možda drogirana, možda jednostavno luda, a možda je ceo svet postao jedna neograničena odvratna perverzija a samo je ona bila normalna. Nisam znao. Smatrao sam sebe treznim, a možda i normalnim. Svakako sam još bio u stanju da razaberem njenu jeftinu tamnu šminku, rokericu, crne martinke bedževe, anarhiju oko vrata. Krike u grlu i osećaj praznine pod grudima takođe. Ali to se ustvari odnosilo na mene. Seli smo na najbližu klupu, bila je krajnje neudobna; spustio sam se na pod i tamo je bilo bolje. Čak sam imao lepši pogled; zubi su joj delovali manje zamršeno a oči manje nalik paćeničkim. Pomislio sam koliko je to nebitno – zubi su joj i dalje bili žuti, a oči i dalje crne, prazne i obične. Izvadila je kesicu praha blago žute boje, više prljavo bele. Pogledao sam na sat, 12 i 3, vratio sam pogled na nju. Nasmešila se onim svojim zamršenim zubima i rekla: „Instant prašak za snove.“ A zatim: otopiti u supenoj kašičici vode, ubrizgati u venu i posmatrati zamršene oblike oko sebe, na sebi i u sebi. Osmeh je nestao „Pođi samnom.“ Ljuljala se na klupi, malo u levo, malo unazad. „Uđi u lavirint, ali se nikada nemoj izgubiti“. Zatvorila je oči i zatresla glavom, a kratka zelena kosa je pratila lice puno jeftine tamne šminke. Odmahnuo sam glavom. „Ostani tu“ rekao sam ustajući, mada nije bilo potrebe za tim – sprema sebi fiks, neće skoro ustati. Bio sam siguran da neću poći sa njom, bar ne njenim sredstvima. Dve bombice Vodke će biti sasvim dovoljno za lutanje po lavirintu. Uvek je bilo tako, rutina je bila suviše dobra da bi je menjao. Lavirint je bio moje sretno mesto i dokle god budem mogao stizaću do njega po nižoj ceni. Izašao sam iz železničke i krenuo ka prvoj trafici. Zatvoreno. Produžio sam kroz Lenjinov park, prema Centru, prema sivim mladim ljudima opijenim čarima subotnje večeri. Ili nedeljnog jutra. Ili ljubavi. Ili silovanja, šizofrenije, nekrofilije... mogućnosti su nebrojene, ali nas sve dovode do istog zaključka – mladi u Srbiji su hibridi nastali iz nestašice, rata i kompleksa više vrednosti i sve ih treba pobiti. Shvatio sam da ne vredi izvoditi zaključke o društvu 21. veka nedeljom ujutro tokom pohoda na Vodku. Ušetao sam na Korzo praćen neodobravajućim pogledima bića koja su me okruživala – moja iscepana odeća, crvena kosa, ziherica u uvetu i lanac oko vrata odskakali su od opšteg sivila i siva bića su me mrzela zbog toga. Nastavio sam prema zelenoj fontani, prolazeći usput pored nekoliko otvorenih trafika i shvatajući da nemam para. Ovo veče će proći bez Vodke; u ostalom mogu biti kreten i bez da smrdim na jeftin alkohol, a ni osećaj dok ti se piće sa 100 procenata neprirodnih sastojaka cedi po želucu nikada nije bio primamljiv. Dok nastavljam šetnju prema grotlu pakla – ili možda nužniku raja – shvatam da smrad nije bitan; siva bića me mrze i mnogima ne treba razlog za to. Bar sam ih u tome razumeo. Stao sam – blokada. Šta sad? Nazad u železničku? Kući? Do pekare na kraju sveta da namignem umornoj prodavačici kroz musavo staklo sa natpisom – VRUĆ BUREK OD 0-24? Opet mogućnosti, opet nebrojene, opet nijedna primamljiva. Ironija – zelenokosa narkomanka bi mi se sad smejala – ona je još u centru lavirinta polazi bilo kojim putem i stiže u ring, ja sam na kraju i nekako sam uspeo ne samo da zaobiđem milionski grad već i da promašim ceo svet. Kraj lavirinta podseća na neko ozloglašeno predgrađe – sivih bića ima sve više, počinju da me mrze bez i da mi upute ukočene i gadljive poglede na koje sam navikao. Pitam se zašto još nisu zapalili baklje i zgrabili vile? Možda jer ih zbunjujem – stojim sam i uzvraćam im poglede koje sam očekivao da će mi uputiti. Ili samo čekaju na pošiljku srebrnih metaka. Kraj je nepremostiv – zakrčen onima koji su stigli nekad davno isto kao ja sad, zaglavili se u nevidljivim prolazima, sudarali se jedni sa drugima ili udarali glavom o zid na krivini hodnika, zaboravljajući da put do izlaza nikad nije bio prav i posiveli, pregaženi vremenom i novim žrtvama lavirinta... Otrgao sam se ovim mislima, osvrnuo se oko sebe, zagledao se u sebe, okrenuo se i krenuo nazad putem kojim sam i došao, opet preko centra i do druge strane lavirinta, gde možda čeka neki prihvatljiviji kraj. Nazad kroz dolinu senki, do železničke stanice, do centra lavirinta. „Gde je piće?“ Ostavio sam ga sivim bićima, rekao sam posmatrajući moju jedinu prijateljicu u ovom lavirintu, sve dok me nije poljubila usnama bolnim od suzdržavanja krika. Ili kidanja krila anđela... nije me bilo briga, krila nikad neću imati. Filip Kovač Savić
Nevena Radenović
www.fokus-su.org.yu
Prose KNJIŽEVNA PREPISKA: Sabolč Tolnai - Atila Širbik
PRIZIVANJE / CITIRANJE SLIKE „među njima nešto modro“ Shvatih da u stvari i ne volim okruglo plavo jastuče za stolicu. Zatim mi je sinulo da ni nemamo malu okruglu stolicu. Šta je more, kakve asocijacije skriva u sebi, tamo gde ga u stvari nema, ili gde je prisutno kao fino istkana nevidljiva nit koja se provlači stotinama kilometara i povezuje međusobno udaljene tačke. Da li se nit već pokidala ili se urezala u asocijativna polja, namotala se na takođe nevidljive slike? Kakve slike? Na one koje se nalaze u dnu sobe, po ćoškovima hala, u luku osmeha u nekoj čekaonici, u ljuljanju orahove ljuske dok pluta u okrnjenoj šolji zagrejanoj mlekom (kao da se radi o moćnoj jedrilici koju sam ugledao prvi put negde na jugu, ni ne sećam se više, nego ta slika, mlečno-beli orah, me podseća na miris slanog isparavanja), na slike prisutne tanano i prozračno poput te fino istkane nevidljive niti. Usporavali smo putovanje ka moru (da bi put što duže trajao, i da bi vreme provedeno tamo što kasnije počelo da prolazi), a pri povratku smo se trudili da se ni ne osvrćemo, kao da ga jednostavno ostavljamo za sobom, ali uspomene uvek vuku natrag čitavo naše biće. Putujući k moru, u mašti smo požurili napred, i ono što je ispred nas određuje put koji smo prošli . 1
Mačići u kreču Putujemo veoma visoko automobilom, more je belo poput mleka, strah me je da će stene da nam padnu na auto i gurnu nas u provaliju, uranjam lice u sestrinu bluzu. Silazimo do puste obale, nema vetra, okružuje nas usijano kamenje, iz bačenog papirnatog džaka čuje se čudan šum. Mačići drhte u njemu, kreč im je izjeo oči, gledaju u nas praznim očnim dupljama. *
Ležim pred zidom
Vetar nežno rasteruje prašinu, odlomljeni krajičak slame iz zida visi na paučini i okreće se. U komšiluku neko prosipa kantu vode. Beli morski račić se grli sa sasušenom stonogom i ulepljuje se u blato. Izlazi Domi2 u belim pantalonama i klompama, zanoseći se malo u hodu odlazi kući. *
Jel’ u redu? Prihvatam! U redu je! Kezim se, ponovo pričaju o drugim stvarima. I Milutin je već nabio naočari za sunce, jedan od njih ležerno je prekrstio patike na glavi kamenog lava na ivici terase, tu i tamo me zagrle, čekam još izvesno vreme, klimam glavom, počinje da mi se spava, a zatim ulazim da pišam.
„među zubima mi pršti pesak“ Raspoloženja utkana u događaj, način na koji nešto postaje moguće ispričati neovisno o tome što se radi o doživljenim, jedinstvenim slučajevima. Ipak. Nekako se sve to upisuje u opšte. Trenutne slike, fragmenti, izlomljena sećanja koja pripovedaju jednu novu, ponovo doživljenu priču, ali samo u virtuelnom, u sećanju nepostojanja, u nostalgiji. U razračunavanju? Uvek treba da se dogodi nešto, pripovedanje mora da bude u stalnom pokretu, kao neki peščanik koji se okreće gore dole, koji ne može da se požuruje i koji se izjednačava sa onim tankim otvorom kroz koji se kotrljaju sitna zrna. Lepota i tuga prikrivene, skrivene „prokrijumčarene“ jedna u drugoj, istovetne su sa smehom koji odjekuje kroz melanholiju. „Ako je nešto lepo: ma koliko brzo da se u sebi kreće, smireno je. Ako je užurbano: ma koliko da je lepo otprhnuće.“3 Ali kakva je korist od obeshrabrenosti? Ili čemu služi, kada bi serija događaja mogla da se ispisuje čak i do beskonačnosti? Kako stvoriti metaforičnost priče, međusobnu igru konkretnog i apstraktnog? Kretanje u krug, strah, lebdeće bitisanje. Ugravirati u pulsirajuće povredljivo-vlažno meso neizgovorenog želju za izgovaranjem , ali ne istine, i nikako sa konkretnošću koja samo za jednu osobu ima značenje, nego prikazati čežnju u stalnom zamahu, koja se pomalja i nestaje. Čežnju koja još (a možda i uvek) tka blago-lelujave zastore neizgovorenog ili neizrecivog.4 I ne povući zastore s prozora, nego kroz njih posmatrati intenzitet u neprestanoj promeni, jer je tako lepše, kroz velom zastrtu, takoreći okom opipljivu teksturu. Jer ne želiš zaborav, samo bi želeo da rastvoriš, učiniš prozirnim zgusnuti mit prohujalih događaja koji se hvataju za sadašnjost.
Spuštaš prozor u vozu, spori švenk po planinama, električna bandera, prašnjavo žbunje, kao horizontalna crna linija jedan čempres cepa sliku na dvoje, nešto dalje je pitomo brdo, višespratnice, a među njima nešto modro. Dole u gradu trubi auto. * „…..ortak, kada mi je deda pedesetih godina odlazio na more s orkestrom da svira, u hotelu ih je šef sale upozorio – čuvajte se Cigani, ponašajte se, ovo je jedno veoma otmeno mesto, svake večeri dolazi nam najfinija publika. Pa je moj deda ugledao mikrofon na pozornici, bio je srebrnast kao u američkim filmovima, ispred njega ona mreža za pljuvanje, tako nešto još nikada nije video uživo, pa je uzeo i prdnuo u njega. Cela sala je odjeknula. Ljudi su se ukočili…Uveče je već čitava banda sedela u vozu i putovala kući u Sentu.
In memoriam Tibor Bada Pijan, u prljavoj beloj mornarskoj uniformi, nazad u kasarnu poslednjim autobusom, po serpentinama, sve je veća visina, čelo ti je pritisnuto uz naslon sedišta. U dupke punom vozilu nema ni jedne trezne duše osim šofera. Kroz mali prozor ponekad prodire noćni, vreli, slani vazduh s mirisom borovine. Duž prolaza, među sedištima polako curi, talasa se povraćka, kada autobus zakoči - napred, kada ponovo krene – nazad. *
Haiku Našim japanskim prijateljima pokušavam da objasnim suštinu vojvođanske primorske književnosti. Lica im imaju sažaljiv izraz. *
* Zvukovi vaterpolo utakmice odjekuju po sokacima. Snop svetlosti nekog reflektora osvetljava pipke agave kaktusa na uglu, svetlost prodire kroz rebra žaluzina izvlačeći pruge po sobi. Sedim iza prozora. Živim tu, ali više ne poznajem nikoga u gradu. Pas tiho cvili kod vrata. Zatim se polaku utiša. Organizujem film o Kišu, preokrećem svaki kamen, tražim sponzore, eventualno ko-producente za snimanje odlomka u Crnoj Gori. Zove me Milutin, razgovarao je s veoma važnim ljudima, izgleda da će svega da bude, sastanak je na terasi jedne krčme u Vrbasu. Već izvesno vreme sedimo tamo, ispostavlja se da se radi o ćelavim muškarcima s zlatnim kajlama koji sede za susednim stolom. Posle nekog vremena milostivo nam mahnu da priđemo. Da, filmadžija sam, jako me raduje što ih stvar zanima… Ućutkaju me, prvo da popijemo jednu lozovaču, zatim još jednu, pa još jednu… Nikako da pređu na stvar. Još jedna loza. Više i ne razumem previše o čemu govore… Odjednom se jedan od njih osvrće ka meni. A tebi ćemo da obezbedimo jedan plac na primorju u zaštićenom delu nacionalnog parka kraj Kotora. I Milov se nalazi tamo, bićete komšije. Prihvataš?
10
* Pisati na način na koji ekser ukucavamo u dasku. Ili kao što metak probija zid. *
Vajar Gomila na štrandu na obali Tise, ljudi u kupaćim gaćama, nožni tenis, sladoled, deca trčkaraju. U debeloj kockastoj košulji, tamnozelenom odelu znojeći se korača među njima, seda na travu kraj tuševa, napregnutom pažnjom posmatra reku. Prolaze sati. Sedi usred velike graje, na neki način ga, ipak, okružuje neka zastrašujuća tišina nepoznatog kvaliteta. Kao nekog mrtvaca. Ili kao neki kip. *
Sinopsis na dve pesme Pilinskog Pakao je doživljaj prostora. I raj takođe. Pilinski Idilična slika. Jedan list, krećemo polako dole između krošnji, među granama, dole niz stablo, tonemo dalje: jednim stepenicama nadole u loše osvetljen suteren. Treperi jedna gola sijalica, sa plesnjive tavanice polako curi voda, na prljavom betonu bara, u uglu kao da leži neki pocrneli lik ili samo fragment kipa – ništa nije posebno istaknuto, samo kao prirodne slike na putu silaženja. Nastavljamo duž uskog hodnika, zavirujemo u sobe. U jednoj upravo mere jednog labuda na lepoj, starinskoj vagi sa dva tasa; zavirujem u drugu: tamo je more. Nastavljamo dalje kroz mračnu stazu koja se račva, kao da čujemo ljudske glasove koji se postepeno pojačavaju, odjekuju reči naredbi. U sobi koja sledi stoji jedan postariji, mršavi muškarac. Sagnite se. (Saginje se do zemlje.) Uspravite se. (Podiže se.) Skinite košulju, gaće. (Skida oba.) Suočite se. (Odvraća pogled. Suočava se.) Odenite se. (Odeva se.) Sada vidimo muškarca iz subjektivne perspektive ispitivača. Začuje se prva naredba, a nakon toga, drugim glasom komentar u zagradi, muškarac se saginje do zemlje, a zatim i drugi, do kraja pesma, a nema kraja, počinje sve od početka, muškarac se ponovo skida itd., sve dok se slika ne sprži. *
*
Tokom osamdesetih godina sahrana glavnog konobara iz Subotice koji se oženio u Opatiji. Na odru su i sada svetleli njegova srebrna, talasasta kruna od kose i pažljivo očešljani brkovi na tamnoputom licu. Na prstu veliki zlatni pečatni prsten. U kovčeg su po njegovoj želji položili srebrnu tabakeru s cigaretama, srebrnu muštiklu, karte i novac. Nije bilo sveštenika, tamburaški orkestar je odsvirao nekoliko stvari. Rodbini je zabranio da žale, radije pričajte viceve, rekao je. Tokom daće nastavilo se na isti način. Kao i kod savršeno organizovanih i izmišljenih događaja i ovde se uplelo nešto. Pokojnikovi legendarni prijatelji više nisu bili među živima, vicevi su postajali sve bledunjaviji i nezanimljiviji. Kako se smrkavalo ljudi u sobi kao da su se uvili u tamu, dosada je polako počela da širi krila. Njegova ćerka, koja se do sada smejala, počela je da jeca.
takve nijanse raspoloženja kakva u svojoj stvarnosti mogu da doživim samo putem „njegove“ prošlosti. A, da, naravno, nije ni oživeo, naravno da nije. Sve se događa iznutra, ili u naizmeničnim slikama koje brzo promiču.
Laura Lendvai
„Zaborav beše njegovo preživljavanje“.5 Da bi milovanje sporog-nemerljivog prisustva svetlosti dovoljno dugo ostalo u nepokretnosti usana, lučno iskrivljenim na gore, koja su poput statue na nekoj slici ili u nekom filmu, a ipak nisu to. I kako tako, nasuprot tome, gipsani lukovi fine, prštave prašine među mojim zubima dobijaju telesnost. Sada dobijaju telesnost, a ko zna od kada je imaju. Ako se uopšte radi o telesnosti, ili o nečem posve drugom, o nekoj plastičnoj materiji, upravo tako. Ponovo se stvaraju popucali zidovi, ponovo pucaju, više nema potrebe da se otvaraju žaluzine, sada više ne razigrava svetlost ples sitnih čestica prašine, više nisu odnosi bitni, više nije bitno da je bitno.6 Kako dati zamah tekstualnom prostoru, jednom tekstualnom SVETU koji sam sebe piše, ali u koji se neprekidno uvlači red spoljašnjih događaja koji su se već desili. Nisu, međutim, prvenstveno ti događaji bitni, tačnije, nisu zbog načina na koji postaju izrecivi, već zbog pominjanog zamaha u kojem traže svoj smisao. Kako da se spoji esencija7 koja može da se izvuče iz istoričnosti, sa promenljivim načinom razmišljanja u večitoj sadašnjosti, kako može makar jedan konkretan sled dešavanja da postane razumljiv i prijemčiv za sve ljude? Kakvu simboliku, svet metafore, stvara jedna određena epoha? (Da li kip ili prikazani gest sadrži suštinu, može li se pokret ekstrahovati iz reda ukrućenih stvari?) Kao što kip oživljava na trgu, iako sada mislim na konkretnu „glavu“, nije bitno, može to da bude bilo gde, može da se desi bilo kada, i pokazuje mi mesta gde i zidovi znaju da pričaju, ni reč ne može izustiti, ni jednu priču, ćutimo, ali dlanom sipa prema meni
www.fokus-su.org.yu
Sa uspomenom na podrumu sličan, mračni suteren, koja još seva u svakom treptaju oka, presecamo preko predela, već koliko je to moguće, pa ipak tako kao da se radi o jednoj naslikanoj slici, o jednom nepromenljivom, uvek istom predelu, pa ako i nije to, tada je atmosfera koju izbacuje iz sebe u koncentričnim krugovima. Te krugove presecamo (upravo nisam sam u tekstualnom prostoru, zato pišem u množini), a zatim, odjednom, u epicentru nalazi se čudna mala krčma, ima još nekoliko takvih, ipak, samo spolja deluje tako kao da se može zameniti sa drugom (a možda i jesu iste). A ovde, na konkretnom mestu, koje može da se opiše sa bezbroj (kliširanih?) slika, ponovo je samo atmosfera ono što postaje određujuće, čudni likovi, sa još čudnijim „akcentima“, flekavi stolnjaci, vreme koje buja iz stonog fudbala, čije su se ručke izlizale od stiska ruku, iz dana u dan sve više. Tja, i onda sam pričao o praznoj krčmi, kao da je poput ukrućene, stojeće slike, da bi se zatim čula iznenadna graja, i da bi se kroz tupe slušne kanale svakakve priče sručile do samog srca trenutka. Mamuran (ali to je to je ionako trenutno svejedno), na ulicama jednog, sada „stranog „ grada, zbog toga što već davno nismo bili tu, nismo prolazili ovuda, i tada, odjednom primećujem da i tebi i meni sve ima drugo značenje, i drugačije vidim sve, ili čak nešto drugo. Jer prvi put sam tamo poljubio devojku, kraj onog drveta čiji miris mi je godinama, dok sam prolazio tuda dan za danom, golicao nozdrve, da bi mi zatim upravo pod njim, gde su mi razbili nos, kapala penušava krv. Možda su ga isekli? Mislim da jesu, pogledaj, ostao je samo panj! Ali, onda je moguće da i ne prolazimo tuda, da je ovo neko drugo mesto. I ponovo, kao i spori godovi stabla, kroz te izvesne koncentrične krugove stižemo do već pominjane atmosfere, i to je već igra sa nostalgijom. (Prevela sa mađarskog: Viktorija Šimon Vuletić) ** Tekst je objavljen u knjizi Atile Širbika „Iz eXoa ka Endou“ (zEtna, 2007) 1 Tu mislim na put ka moru i povratak sa mora čije pojavljivanje u vidu slika je za mene i zanimljivo i upitno. Ta scena, životna situacija, je za mene nekako povezana sa nevidljivom niti spomenutom u prethodnom fragmentu. 2 Ištvan Domonkoš 3 Boto Štraus 4 Da bi se radilo o nezadovoljenoj želji, da bi ostala neispunjena, jer ukoliko ne bude tako, oh, jao, svemu je kraj. 5 Boto Štraus 6 Rečenica mnogo puta napisana u knjizi, ali koja je prva? Ima li prve, da bi ovo bilo bitno? Ili samo ono što će prizvati u život? Uvek nešto drugo. 7 Šta li je ta esencija koja može da obezbedi snažan utisak koji ostavlja jedna filmska scena? Jedan konkretan sled događaja koji tada, tamo, nije na taj način bio važan. Ili se jednostavno radi o tome da se ove esencije događaja stvaraju sada, u sadašnjosti? Tačnije, da se tokom procesa upisivanja u opšte, sadašnji trenutak uvek oblikuje iz pravca budućnosti. Jer, ono što sada doživljavam, možda će da bude isto toliko bitno i za nekoliko godina, kao što se sada ono što se dogodilo u prošlosti ponovo aktuelizuje. Da li bi to bio smisao gore pominjanog razračunavanja? “Skok u vremenu”? “Film”?
Prose Tolnai Szabolcs - Sirbik Attila
KÉP -IDÉZET „közöttük valami kék” Rájöttem, hogy nem is szeretem a kékszínű kis kerek székpárnát Aztán rájöttem, hogy nincs is kis kerek székünk Mi lehet a tenger, miféle asszociációkat rejthet magában ott, ahol voltaképp nincs, azazhogy úgy van jelen, mint egy több száz kilométeren áthaladó, egymástól távol levő pontokat átkötő finoman szőtt láthatatlan fonál. De elszakadt-e már, vagy asszociációs mezőkbe írta magát, rácsavarodott a megint csak láthatatlan képekre? Hogy milyen képekre? olyanokra, amelyek szobák mélyén, termek sarkaiban, egy várótermi mosoly ívében, egy lecsempült bögrét átlangyosító tejben úszó dióhéj billegésében (mintha csak az először látott hatalmas vitorlás lenne, valahol ott délen, nem is emlékszem, de a kép – a tejfehér-barna dió a sóspára illatát hinti orromba) van jelen, de leheletfinoman csak, mint az a láthatatlan finomszövésű selyemszál. Hogy odafelé lassítanánk (hogy minél több ideig tartson az út, hogy minél később kezdjen el fogyni az ott töltött idő), visszafelé pedig megpróbálunk oda sem figyelni, mintha csak hátrahagyjuk, de az emlék mindig visszafelé húzza egész lényünket. Odafelé pedig képzeletben előresietünk, és az előttünk lévő határozza meg a fogyó utat.1
Kismacskák a mészben Az autóval nagyon magasan utazunk, a tenger fehér, mint a tej, szikrázik, nagyon félek, hogy sziklák hullanak a kocsinkra, lesodornak a mélybe, belefúrom az arcom a nővérem blúzába. Lemegyünk a kietlen partra, semmi szél, izzik a kő körülöttünk, egy eldobott papírzsákból furcsa nesz. Kismacskák reszketnek benne, szemüket kimarta a mész, üres szemgödrükkel néznek ránk.
A fal előtt fekszem
meg egy lozovacsát, aztán még egyet, aztán még egyet… Sehogy, hogy a tárgyra térjenek. Még egy lózó. Már nem is nagyon értem miről beszélnek… Egyszer csak az egyik odafordul hozzám: Teneked pedig a Kotor melletti nemzeti park védett részén, a tengerparton elintézünk egy placcot. A Milónak is ott van, szomszédok lesztek. Elfogadod? Rendben? Elfogadom! Rendben! Vigyorgok, már megint másról beszélnek, Milutin is már föltette a napszemüvegét, egyikük a tornacipőit lazán keresztberakja a terasz szélén álló kőoroszlán fején, néha megölelnek, egy ideig még várok, bólogatok, kezdek elálmosodni, aztán bemegyek hugyozni.
„fogaim között ropogó por” A történetbe szőtt hangulatok, ahogyan valami elmesélhetővé válik, azon túl, hogy átélt, megélt, egyszeri esetekről van szó. Mégis. Valahogyan az általánosba íródik mindez. Pillanatképek, fragmentumok, széttöredezett emlékezet, amely egy újszerű, újraélhető mesét beszél el, de csakis a virtuálisban, az nem-létezés emlékezetében, a nosztalgiában. A leszámolásban? Mindig történnie kell valaminek, állandó mozgásban kell lennie a Történetnek, mint egy oda-vissza fordított homokóra, amit nem lehet siettetni, és amely kiegyenlítődik azzal a szűk réssel, amelyen átperegnek az apró szemcsék. Az egymásba bújtatott, rejtett, „csempészett” szépség és szomorúság, amely a melankóliában
*
A szél finoman fújja a port, a szalma falból kiálló kis törött vége lóg egy pókhálón, forog. A szomszédban valaki kiönt egy vödör vizet. Fehér tengeri csiga, elszáradt százlábúval ölelkezik, beleragadva a sárba. Domi2 jön ki fehér nadrágban, klumpában, kicsit dülöngélve megy haza. * Lehúzod a vonatablakot, lassú svenk a hegyeken, villanyoszlop, poros bokrok, mint egy függőleges fekete vonal, ciprus hasítja ketté a képet, arrébb szelíd domb, emeletes házak, közöttük valami kék. Lent a városban dudál egy autó. * „…faszikám, amikor az öregapámék a zenekarral lementek az ötvenes években a tengerpartra zenélni, a hotelben a teremfőnök kioktatta őket, hogy vigyázzatok cigányok, viselkedjetek, ez egy nagyon előkelő hely, a legfinomabb közönség jár ide esténként. Oszt öregapám a színpadon meglátta a mikrofont, olyan ezüst, mint az amerikai filmekben, előtte az a köpködő rács, ilyet még élőben nem is látott, még sose zenélt mikrofonba, oszt fogta és belefingott. Visszhangzott az egész terem. Az emberek lemeredtek… Este már az egész banda fönt ült a vonaton, hazafelé Zentára…” *
In memoriam Bada Tibor Részegen, elpiszkolódott fehér tengerészruhában, vissza a kaszárnyába az utolsó busszal a szerpentineken, egyre magasabban, homlokod az üléstámlára szorítva. A tömött járgányon a sofőrön kívül nincs egy józan lélek. A kis ablakokon néha becsap az éjszakai, fenyőillatú, forró, sós levegő. Az üléssorok közötti járdán a hányás lassan folyik, hullámzik, amikor a busz fékez – előre, amikor újra elindul – hátra. *
Haiku Japán barátainknak próbálom magyarázni a vajdasági tengerirodalom mibenlétét. Arcukon sajnálkozó kifejezés. * A 80-as években az Abbáziából Szabadkára nősült főpincér (Elza) temetése. A ravatalon most is világított ezüst, hullámos hajkoronája, fekete arcában szépen kifésült fehér bajusza. Az ujján a nagy arany pecsétgyűrű. A koporsóba az ezüst cigarettatárcáját cigarettával, ezüst szipkáját, kártyát, és pénzt tetetett. Pap nem volt, a tamburazenekar játszott néhány számot. A rokonságnak megtiltotta a szomorkodást, inkább meséljetek vicceket, mondta. A toron folytatódott a dolog. Mint a tökéletesen megszervezett és kitalált eseményeknél, itt is becsúszott valami. Az elhunyt legendás öreg barátai már nem éltek, a viccek mind halványabbak, mind színvonaltalanabbak lettek. Ahogy esteledett, a szobában az emberek mintha homályba burkolóztak volna, az unalom lassan kezdte kitárni szárnyait. A lánya, aki eddig nevetett, elsírta magát. * A vízilabdameccs hangjai visszhangzanak a sikátorokban. Egy reflektor fénycsóvája megvilágítja a sarkon az agavé kaktusz csápjait, a fény beszűrődik a zsalugáter bordáin, csíkokat hasítva a szobán. Az ablak mögött ülök. Itt élek, de már nem ismerek senkit a városban. A kutya halkan nyüszít az ajtónál. Aztán lassan elcsendesedik. * Szervezem a Kiš-filmet, minden követ megmozgatok, támogatókat, esetleg koproducert keresek a montenegrói rész forgatásához. Milutin fölhív, nagyon fontos emberekkel beszélt, úgy látszik lesz minden, egy verbászi kocsma teraszán van a találka. Ott ülünk már egy ideje, kiderül a mellettünk levő asztalnál ülő aranyláncos, kopasz férfiakról van szó. Egy idő után nagy kegyesen odaintenek. Igen, filmes vagyok, nagyon örülök, hogy érdekli őket a dolog… Leintenek, előbb igyunk
Laura Lendvai
Úgy írni, mint ahogy egy szöget beleverünk a deszkába. Vagy mint belelőni a falba. *
A szobrász A Tisza-parti strandon tömeg, az emberek fürdőgatyában, lábtenisz, fagyi, gyerekek futkároznak. Vastag kockás ingben, sötétzöld öltönyben izzadva lépdel közöttük, leül a tusolók mellett a fűre, feszült figyelemmel nézi a folyót. Órák telnek el. A nagy zsivaj közepében ül, valahogy mégis valami ismeretlen minőségű, ijesztő csend veszi körül. Mint egy halottat. Vagy egy szobrot. *
Szinopszis két Pilinszky-versre A pokol térélmény. A mennyország is. Pilinszky Idillikus kép. Egy levél reszketése, elindulunk lassan lefelé a lombok között, az ágak között, le a fatörzsön, tovább süllyedünk: egy lépcsőn lefelé, a rosszul kivilágított alagsorba. Egy csupasz villanyégő pislákol, a penészes mennyezetről lassan csöpög a víz, a piszkos betonon pocsolya, a sarokban mintha valami megfeketedett alak vagy csak egy szobordarab feküdne - nem külön kiemelve, csak a leereszkedés útjának természetes képeiként. A szűk folyosón haladunk tovább, benézünk a szobákba. Az egyikben éppen egy hattyút mérnek szép, régi típusú, kéttányérú mérlegen; a másikba benézve: ott a tenger. Továbbhaladunk egy sötét elágazáson keresztül, mintha fokozatosan erősödő emberi hangokat hallanánk, parancsszavak koppannak. Az utánuk következő szobában idősödő, sovány férfi áll. Hajoljon le. (Földig hajol.) Álljon föl. (Fölemelkedik.) Vegye le az ingét, gatyáját. (Mindkettőt leveszi.) Nézzen szembe. (Elfordul. Szembenéz.) Öltözzön föl. (Fölöltözik.) Most már a vallató szubjektív szemszögéből látjuk a férfit. Felhangzik az első parancsszó, majd a zárójeles kommentár egy másik hang, a férfi földig hajol, majd a többi is, végig a vers, de nincs vége, kezdődik az egész elölről, a férfi újra levetkőzik stb., amíg be nem ég a kép. *
visszhangzó nevetéssel egyenlő. „Ha valami szép: magában bármíly sebesen mozog is, nyugalmas. Ha sietős: bármily szép légyen is, tovaszáll.”2 De mire jó az elbizonytalanodás? Vagy minek, amikor a történések sorozata a végtelenség íródhatna akár. Hogyan megteremteni a történet metaforikusságát, a konkrét és az el-vont egymásba játszását? Körbekeringés, félelem, lebegő létállapot. A kimondatlan pulzáló sérülékeny-nedvedző húsába gravírozni a kimondás vágyát, nem az igazat, semmiképp sem csak egyvalakinek jelentéssel bíró konkrétsággal, hanem a mindig tovalendülő, eltűnő-felbukkanó vágyat mutatni meg. Azt a vágyat, amely még (és talán mindig) a kimondatlanság, vagy a kimondhatatlanság lágy-libbenő függönyét szövi3. Hogy nem is ellebbenteni az ablak elől, hanem azon keresztül nézni a folytonosan változó intenzitást, mert szebb így, fátyolos, akár szemmel tapintható textúrán át. Hogy nem feledni kívánsz, csak áttetszővé szeretnéd tenni, feloldani az elmúlt történetek jelenbe kapaszkodó besűrűsödött mítoszát.
„Az ő átélése a felejtés volt.”4 Hogy a fény lassú-mérhetetlen jelenlétének simogatása jó ideig ott maradjon a felfelé ívelő száj mozdulatlanságában, amely így egy képen, egy filmben akár egy szobor, és mégsem az. És, ahogyan ezzel szemben a finom, most fogaim között ropogó por gipszívei testté állnak össze. Most áll össze testté, pedig már kitudja mióta az. Vagy, hogy test-e egyáltalán vagy valami egészen más, képlékeny anyag, éppen így. Újrateremtődnek a megrepedt falak, újrarepednek, már nem kell a zsalugátereket kinyitni, már nem a fény táncoltatja az apró porszemek sokaságát, már nem a viszonyok számítanak, már nem számít, hogy számít.5 Hogyan továbblendíteni a szövegteret, egy olyan szövegVILÁGOT, amely önmagát írja, de amelybe folytonosan külső, már lezajlott események sora furakodik. De, hogy nem elsődlegesen ezek az események fontosak, vagyis nem olyan értelemben, ahogyan csak elmesélhetővé válnak, hanem az emlegetett továbblendülésben keresik az értelmüket. Miképpen érhet össze a múlt történetiségéből kivonható esszencia6 és az állandó jelenben változó gondolkodásmód, hogyan tehető mindenki számára érthetővé és befogadhatóvá akár egyetlen konkrétan lezajló eseménysor. Miféle szimbolikát, metaforavilágot teremt egy adott korszak? (Vajon a szobor vagy az ábrázolt gesztus hordozza-e a lényeget, kivonható e egyáltalán a mozdulat a megmerevedett dolgok sorából?) Ahogyan életre kel a téren a szobor, és hogy most egy konkrét „fejre” gondolok nem számít, lehet ez bárhol, történhet bármikor, és megmutatja nekem azokat a helyeket, ahol a falak is mesélni tudnak, nem hagyja el szó a száját, egyetlen történet sem, hallgatunk, de olyan hangulatárnyalatokat hint felém tenyeréből, amelyeket jelenemben, csakis az „ő” múltja által élhetek meg. Á igen, persze életre sem kelt, persze, hogy nem. Minden idebent, vagy ott a gyorsan pergő képek egymásutániságában játszódik. *
www.fokus-su.org.yu
A pinceszerű sötét alagsor emlékével, hogy még ott villódzik minden pislantásunkban, átvágunk a tájon, már amennyire az lehetséges, de mégis, mintha csak egy festmény volna, egy megváltoztathatatlan, mindig ugyanúgy táj, vagy ha nem is az, a hangulat, amelyet koncentrikus körökben lök ki magából az: mindig hasonló, mint ha valami összeérne a tájból és a szövegtér alanyából. És az emlegetett köröket szeljük át (épp nem vagyok egyedül a szövegtérben, ezért írom a többes számot), aztán egyszer csak az epicentrumban ott az a furcsa kis kocsma, van néhány ilyen, de csak kívülről tűnik úgy, hogy behelyettesíthető (de akár az is). És itt, a konkrét helyen, amely számtalan (klisészerű?) képpel leírható, megint csak a hangulat az, ami meghatározóvá válik, a fura alakok, még furább „akcentussal”, a pecsétfoltos asztalterítők, a kézszorítástól kopott fogantyús csocsóasztalból áradó idő, napról napra több. Hja, és akkor még csak az üres kocsmáról beszéltem, mintha bemerevedett, állóképszerű lenne, hogy aztán hirtelen zsivaj legyen, meg az alkoholgőzön át mindenféle történet zúduljon a tompa hallójáratokon keresztül egészen a pillanat szívéig. Másnaposan (de mindegy is ez jelen pillanatban) egy most „idegen” város utcáin, merthogy rég nem voltunk már itt, nem jártunk erre, és akkor egyszerre csak észreveszem, hogy neked is, és nekem is minden mást jelent, és másként is látom, vagy, hogy éppen mást. Mert ott csókoltam meg először lányt, annál a fánál, aminek illata évekig, amíg arra jártam nap mint nap, a legizgatóbban csiklandozta orromat, hogy aztán épp annál a fánál verték be és csöpögött mellé a habos vér. Lehet, hogy kivágták? Azt hiszem igen, nézd, csak a törzse van! Akkor lehet, hogy nem is ott járunk, ez egy másik hely. És már megint, akárcsak a fatörzs lassú évgyűrűi, az emlegetett koncentrikus körökön át eljutottunk az emlegetett hangulatig, ami immár a nosztalgiával játszadozik. ** In: Sirbik Attila: eXoból Endóba,(2007, zEtna)
1 Itt a tenger felé, és az attól visszafelé tartó útra gondolok, amelynek képi megjelenítése érdekes, és kérdéses számomra. Ez a jelenet, életszituáció valahogyan összecseng számomra az előző részletben felvázolt, említett láthatatlan fonállal. 2 Domonkos István 2 Botho Strauss 3 Hogy kielégíthetetlen vágyról legyen szó, hogy beteljesületlen maradjon, mert ha nem így lesz, ó jajj, mindennek vége. 4 Botho Strauss 5 A kötetben (Sirbik Attila: Exoból Endóba) sokszor leírt mondat, de melyik az első? Van-e első, hogy számít-e ez? Vagy majd csak az amit életre hív? Mindig mást. 6 Vajon mi is ez az esszencia, ami tulajdonképpen, akár egy filmjelenet erőteljes hatását biztosíthatja? A múltból kiragadott egyetlen, konkrét eseménysor, amely akkor, ott nem úgy volt fontos: Vagy egyszerűen arról van szó, hogy most, a jelenben képződnek meg ezek a történet-esszenciák. Vagyishogy az általánosba íródás folyamatában a jövő felől alakul a mindig jelen pillanat. Mert amit most élek meg, lehet, ugyanolyan fontos lesz jó néhány év múlva, ahogyan most a múltban megtörtént újraaktualizálódik. Ez lehet az a feljebb emlegetett leszámolás? „Időugrás”? „Film”?
11
Prose
P am
(részletek) 1. Fran fekszik az első ágyon, már régi ismerősként köszönt. Mosolya kedves, de keserű, szinte fáj elfogadni. Józan asszony, aki tudja, innen már nincs kiút. Kezdetben többször megkérdezte: „De miért? Miért velem történt ez meg...?” Kitakarom a jobboldalt feldúcolt testet, a mindig szorosan összezárt térdet aprón szétfeszítve kiveszem a közé dugott törölközőt. Ő Fran, a csupa fájdalom nő, ki suttogva kéri a ket órakor esedékes morfiumját, kinek asszonyi teste gyermeki simasággal fekszik most előttem, várva, hogy kibontsam betétes pelenkáját, hogy lemossam teste alfelét, hogy védőkrámet masszírozzak feneke vöröslően fájó hajlatába. Ő az, kit soha nem hanyagolok, ki megérdemli, hogy mindig tisztában legyen, hogy változtassam testének helyzetét, hogy púdert hintsek izzadó melle alá, hogy jeges borogatással enyhítsem fekvő teste kiszámíthatatlan fájdalmát.
vártam?” Tudom, hogy végül is ez a gondja-baja, de vigyázok, nehogy eláruljam arcommal a felismerés örömét: valaki itt féltékeny... (...) Gyorsan kisietek, vissza se nézve. Nem akarok róla tudomást venni, és úgy látszik, ő se rólam. Pedig egymás foglyai vagyunk, eszeveszettül kívánjuk a másik jelenlétét. Kívánjuk a kereső-kutató tekintetet, a bőr a bőrhöz simulását, egymás illatát; mindazt, amit rövid találkozásainkkor megfigyeltünk, tapasztaltunk,
Ma este azonban szobája nem a megszokott. A második ágynak új lakója van; a választófüggöny mögött égeti lámpáját. Ő Pamela Boston, azaz Pam. Frant elhagyva bekukkantok hozza. Csukott szemmel fekszik, egy nyitott National Geographic számmal a kezében. Szőke haja ziláltan terül szét párnáján. Jobb melle lustán bújik elő hálóingéből, szinte arcátlanul elárulva súlyát.
Természete szeszélyes, ellentmondást nem tűrő. A kudarcokat királynői méltósággal viseli. Korát is átmenetnek véli, betegségét feladatnak tekinti. Szerelmével akaratlanul öl. Leláncolja az embert, majd lassan felmorzsolja a lelkét, de cserébe es kíméletből mindenét odaadja. Megmaradt svéd liberalizmusa, amelyet itt szerzett konzervitizmussal vegyít. Erkölcscsősz és parázna. Vallástalanul hívő, ám a földön jár mindig. Erős dohányos, nagyivó és hihetetlen helyeken szeretkező szuka. Elítéli a rasszizmust, de rühelli a feketeket. Ellentmondásos és kiszámíthatatlan? Nem. Ő Pam.
Meglepődve néz rám s mellét egy gyors mozdulattal eltakarja hirtelen összefogott ingével. „Hogy ki?” Ismétlem a bemutatkozást míg kitakarom elég furcsán fekvő testét.
Barátja kevés, de azok tűzbemenők.”
„Tony? a neved Tony?” kérdezi mostmár mosolyogva, és szégyenérzet nélkül húzza nyakába hálóingét. „Én jobban szeretem az Anthony-t. Szólíthatlak így?”
5. „És te, te is tűzbe mennél?” kérdezi Racel, miközben a tágas háttérből előremászik és a kesztyűtartóból lapos whiskysüveget kotor elő. „Egyébként honnan tudsz ennyit róla?” „Olyan régen dolgozok az egészségügyben, hogy a test majdhogynem anatómiai leírása már belém rögződött. Az iskolában belénkverték, hogy a betegekkel nem érezhetünk együtt, mert korán kiégünk. Átérezhetjük gondjaikat, persze, távolságtartással. A nemiségről nem beszéltek nekünk. Természetesen elejében, fiatalon zavart bennünket a meztelen, kitárulkozó test látványa. Ám később közönbösek lettünk.
„Természetesen Miss Boston...” „Nem, nem, nem Boston! Csak Pam!” – mondja játszott haraggal az arcán. Míg cserélem betétjét, lopva figyelem arcát, mely korához és betegségéhez képest még mindig meglepően tiszta, vonásai egykori szépséget takarnak, nemesség keretezi arcát.
Persze nem mindenki tette a látványt „‘boncasztalra”’, ahogy én teszem. Eléjeben ez csupán szórakozás volt, majd rutin. Imádtam az anatómiát és a patológiát. Persze, mint tantárgyat! Ezenkívül a művészetszeretet is megismertetett bizonyos rálátással a pőreségre és a szexualitásra. Többször kapom magam, hogy sétaló emberek fizikumában leplezett hibákat fedezek fel. Olyan hibákat, melyek valóban rejtettek, és az emberek többsége nem foglalkozik velük. Pl. én meglátom a női fenék alá dugott betétet, persze mérettől függően, ha az hanyag szoknyával van takarva. Ugyanígy szaglásom is kifinomult, függetlenül attól, hogy dohányzom és iszom. Megkülönböztetem a verejtékezés okát, hogy erőmunka, izgalom vagy szex váltotta-e ki. A halálnak is megvan a maga izzadságszaga, mint a vajódó anyának is.”
Festetlenül és megnyugodva simul a párna fehérségébe. Enyhén fűszeres illata kitűnő parfümről árulkodik. Keze, mely marokra fogja most nyakába gyűrt halóingét, sima, erezete diszkréten bújik meg bőre alatt, mely áttetsző, pergamenszerű. Lepattogott körömlakk csúfitja az amúgy ápolt körmöt s látszik, kedvence a sötétbordó, mert a megkopott lakk rothadtmeggy színű – egy markáns szín, amely most már nem divat.... Öt körül hívás jön a szobából. Felegyenesedett derékkal ül az ágyon és mosolyogva kéri, hogy segítsem a tolókocsiba, pisilni szeretne menni. A székbe való átcsusszanás rutinos, csak műtött lábát kell levegőben tartanom, majd óvatosan leereszteni a lábtartóra.
A nedves betétet óvatosan bontom ki, és Pam lassan helyet foglal az ülőkén. Kucorogva izeg-mozog, mint fázós gyermek az éjjelin. A króm és márvány közt most elveszettnek tűnik, Magányára hagyom, bugyit es melltartót keresek a fiókban, mely nagy összevisszaságban tömve finom alsóneművel. Kiválasztok egy hófehér selymet, melynek kékes csipkeszegélye valahogy a legjobban tetsző. A melltartónak nincs kosara, csupán puha bélés biztosítja a finom tartást. A félig nyílt ajtó előtt várom hívását, s mikor szólít, mosolyogva mutatom a szép alsónemű párost. „Tetszik ez a bugyi, Anthony?” Kérdezi kis szarkaláb-mosollyal ajkán. „Igen... a kék és a fehér...” motyogom, s a bugyit óvatosan húzom fel combja tövéig, majd kiméletesen emelem teste súlyát egészséges lábára, két karja alatt hátranyúlok és felhúzom a hideg selymet hófehér popsijára. Kerek, enyhén lógó mellét beemelem helyére, majd az apró kapcsokat összeillesztve teszem őket feszessé. Hideg sávot érzek gerincem vonalán; jeges verítek hűti hátamat... „Nos ha tetszik, akkor úgy fogom ma viselni...” majd hirtelen hangnemet vált s utasít: a dohányzószobába kíván menni. Előtte hatalmas kefével kifésülöm az álom gubancát hajából és köntöst adok rá. Meleg, nedves törölközővel frissítem fel finom arcát-nyakát, majd kis parfümöt dörzsölök fülcimpája mögé. Némán és királynői nyugalommal tűri működésem, tudván: a szolgálatom túlhaladt a Ház előírásain... 2. Fran eufórikus jókedvvel fogad, otthonról kapott süteménnyel kínál s örömmel újságolja vélt jobbulását. Furcsamód masszírozást kér, meglepő, hisz Fran soha nem kér semmi különöset, elégedett az ápolás minimumával. A lepedőt magam felé húzva fordítom a fal felé, tejfehér teste megmutatkozik puhaságában. Kesztyű nélküli tenyeremre kenem az aloés olajat, s tarkójánal kezdem a gyúrást. Fokozatosan ereszkedem gerince mentén dereka sávjába. Kis olajat juttatok feneke résének mélyére és apró mozdulatokkal frissítem fel lyukacskáját. Fenékizmai markolászását apró nyögésekkel nyugtázza, érzem, valami történik bensejében. Amikor visszafordítom kipirult arccal mosolyog és suttogva kéri „A mellem is...” Körteszerű asszony-melle most feszesnek tűnik, és a körkörös mozdulatokra a mellbimbók elsötétülnek. Lesütott szemmel mond köszönetet, az élvezet pírja szégyenérzettel párosul. Cinkosan súgja: „Pam az ebédlőben van. Menj el érte... Úgy vélem, vár rád.” A csodálkozást leolvassa arcomról, s csak annyit fűz még hozzá: „Többször emlegetett.” „Végre!” horkan fel Pam, lecsapja újságját s lövellő tekintettel mér végig. „Az ember itt halhat meg...” Majd hirtelen elhallgat, és egymást méregetve figyeljük az ebédlő nehéz, melasz-nyúlós csendjét. „Nos?” kérdezem kérdőn széttárt karokkal. „Végre itt vagyok, vagy nem is vártál?” Keményen tagolt szavakkal sziszegi „Miért? kellett volna, hogy várjalak? Egyébként mi tartott olyan sokaig, Fran talán haldoklik, hogy ennyit
12
Nekem Pam így tökéletes, ahogy van. Bőrét ha tapintom, akkor csak az ő bőrét tapintom; nincs összehasonlítás, nincs párhuzam. Hajából éveket fésülök ki, szebbé teszem kicsikét; ez a merő boldogság. Mellén átsuhanva érzem annak dölyfösségét, súlyában királynői; főhajtás illeti. E mellek játéka, mozgása tánc. Az anyajegy, mely köztük világlik feketén, stigmaszerű, a figyelmet elvonó. Hónaljában a kémia csodálatos és ágyékában a nedv nemes itókához hasonló. Hasacskája asszonyi, étkeket kedvelő, de nem méretes. Kerek, hófehér feneke sima, változás csak combtájékán észlelhető. A combbelsőn, hol a női bőr a legbársonyosabb, apró heg, régi baleset emléke. Ágyékát gyér szőkés-őszes szőrzet fedi, fejlett szeméremajkai ivelőn haladnak szimmetrikusan recézett fenéknyílása felé. Pihék fedik tarkóját, mellbimbója körét, gerincvonalának legvégét. Körme erős, többször ápolatlan, hanyagsagról vall. Szőke bajuszkája megremeg, ha dühös, és ilyenkor kék szeme is zöldre cserél.
„Szia Pam, én vagyok a te ápolód ma este. A nevem Tony. Meg kell hogy nézzem a betétedet, lehet, hogy nedves. Persze, ha Te is akarod...”
Csendben tolom ki, mellettünk Fran viaszszerű arccal alszik, morfiumos álmával viaskodva.
Nekem Pam ilyen, amilyen. Nem ismerem múltját, és nem ismerem testének ifjúságát, akkori másságát. Nem tudom, hogy udvaroltak neki, nem tudom, hogy méhe hordott-e gyermeket, nem ismerem elmúlt éveinek hordalékát.
Lázár Tibor
„Úristen, Tony, te bolond vagy!!!” Nevetve hemperedik hátra, kivillantva gyermeki popsija rózsaszínűségét.
éreztunk. Kívánom lógó melle látványát, amint a papucsát igazítja, a sejtelmes szarkalábakat ajka szegletében és a némikor szikrázón dühös tekintetet. Kívánom újra ujjaim közé csípni bőrét, kívánom a bőrhajlatokat kiigazítani, kívánom tarkóját kicsit megmasszírozni, kívánom és csak kívánom... (...)
(...) A fejfájásom óriássá terebélyesedik, vasabroncsban érzem a fejem. „Mennék haza, Racel. Vigyél el.” „Nem dugunk még egyet? Megdughatsz úgy hátulról, ahogy szereted.” Némán ingatom kócosságom. „Ha nem, nem. Majd estére megkefél az a hülye ázsiai férjem.” Nevetve, egymást rugdalva öltözködünk.
3. Reggel felhívom a feleségem, hogy gyűlésünk lesz és később jövök haza, ne jöjjön értem. Racel kint vár az erődnyi Fordjával. Szép ázsiai arcán jól áll a szemüveg. Kifordulunk a Northen Light-ra s a belváros felé hajtunk. Tervünk, hogy szobára megyünk, ám aztán kiderül, a férje elrepült Koreába s a ház üres. Gyerekük nincs, viszont velük él férje koreai anyja, bár ugyan inkább növényként vegetál; elvan egymagában. Szép nagy ház, a város nyugati részén. Behajtván a garázsba mindketten fellélegzünk, és a fáradtságtól pár pillanatig magunk elá bámulunk. Aztán egymásra nézünk és nevetve átmászunk a leeresztett hátsó ülésre...
A Ford felbőg, és a garázsajtót felnyitva igazi nyárral, igazi zöld alaszkai nyárral találjuk magunkat szemben.
Száraz Antal
Kis fejzúgással, sajgón ébredek. A félhomályban apró szuszogás, Racel embrió-pózban aluszik mellettem. Csontszínű bőrén elvetett fény játszik, koromfekete haja most ziláltan szerteszét. Csukott metszett szeme apró vonal, keskeny száját dacosan szorítja semmivé. Orrcimpája némikor megremeg; talán újévi sárkányokkal álmodik. Hirtelen hanyattfekszik, lábát szétveti, nyakam alá tuszkolja jobb karját és tovább alszik. A gyermekszüléstől sohasem zaklatott test most kitárulkozik, szinte védtelen. Aprócsontú, kislányos alkata igéző, fenségesen egyszerű, szinte megsemmisítésre ingerlő. Egyenesszálú fanszőrzete zsírosan csillog, rejti alvó osztrigáját, egy vérpiros gyöngyszemmel valahol a belsejében. Mocorgasomra a rés szemmé tágul. „Tony, mi van veletek?” Értetlenül pislogok, nem értem a kérdést. „Kivel... veletek?” Mosolyogva mondja: „Pam és te...Hogy is van ez?” Tudom, hogy nem a féltékenység vagy a női vetélytárs beszél belőle, hanem a barát, kivel már annyiszor osztozkodtunk gondjainkon és ölünk gyönyörén. Körülnézek a kocsi félhomályában, próbálok egy biztos pontot keresni, ahonnan indulhat képzeletem hús-vér törtenete. 4. „Pam egy 62 éves hölgy. Hervadt nő, kinek szépsége még most is igéző. A kor, mely többnyire lecseréli az embereket, neki csak változásokat hozott. Nem rombolta szépségét, csak árnyalttá tette. Mélyített a ráncokon, kicsit puhább lett a szövet, a csont sem egészen egyenes már. A haj töredezett, itt-ott fehér. Vérzései már a múlté, ám ágyéka még mindig követelődző.
www.fokus-su.org.yu
Lázár Tibor
Prose SILAZEĆI SA AUTOBUSA ILI:
NAPAD JEDNE I upravo tada, silazeći sa autobusa, ljubavnice, planine, ustrepti njegova prenapregnuta svest i seti se kako on nije on, nego filadelfijska kurva koja strpljivo čeka menstruaciju, kao pijani Norvežani vikend, sarajevski pozorišni kritičar koji ovoga trena uviđa da su svi njegovi tekstovi, sve beleške, i sva slova, slavno neupotrebljiva pred slikom obešene majke, a pogotovo pred činjenicom da je u momentu kada je bio našao bila živela svoj poslednji, upravo poslednji sekund, buenosajreski recepcionar hotela sa tri zvezdice koji sanja da postaje holivudski glumac, holivudski glumac koji u zanosu prividno samoizlečujuće alkoholičarske mahnitosti (precizno dijagnostikovane kao delirium tremens) bahato zahteva da postane običan buenosajreski recepcionar hotela sa te tri zvezdice, sidnejski pisac koji nakon ispisivanja naslova „Metafizika mesa ili: Osamljeni odgovor blaženoj Mariji uz osmeh, posluženje i autobusku kartu do Salcburga“ nema više šta da napiše, niti je, realno, ikada imao, dubrovački turistički vodič koji u naletu fašizma razonode ne može ništa drugo do da uredno tuče svoju mladu i ništa manje histeričnu ženu, madridska profesorka biologije koja uživajući u svežem prolećnom vazduhu sa svoje skučene terase pokušava da udahne mirise detinjstva koji su po važnosti u razbarušenom inventaru uspomena, uviđa to tek ovoga trena, u direktnoj disproporciji sa brojem ubeleženih leta, šangajski kuvar koji ni ne sluti koliko bi se prosečan Danac zgadio nad trenutnim prizorom sečenja zmijine glave i uopšte njenom ulogom u spravljanju današnjeg specijaliteta, a koji dobro sluti da mušterija ima sve manje, i da će morati da se vrati u svoje selo, na izvor svoje nesreće i vrelo mladalačke tuge, bombajski kustos muzeja koji svoje pauze za ručak godinama, kao i danas, suludo troši na razdiruće sumnje u lokalna božanstva i ne baš najbolje prevedenu ostavštinu čika Riplija, islandski novinar koji i danas istom oštrinom nema o čemu da piše, detroitska post-pank pevačica koja se osrednje ljubi sa nepoznatim momkom, u nepoznatom gradu, u nepoznatoj zemlji, u životu koji ne poznaje dovoljno da bi mogla da ga nazove svojim, kejptaunski dirigent zaokružene profesije i, bljesne njegova svest, hirurški precizno promašenog života, lisabonski psihijatar koji tek ovog trena uviđa veličanstvenost momenta od pre nekoliko sekundi kada ga je pacijent hrapavim glasom, najzad, preduhitrio pozivom na pitanje i neku vrstu razmišljanja o očevom falusu i majčinom ljubavniku iz njenih najgorih (znači, najboljih) fantazija, napuljski propali trgovac kome je životni ideal bio sadržan u etici stoičkog dostojanstva, a čija je sudbina banalno žigosana trapavim samoubistvom bogate ljubavnice, montrealski student fizike kojem bi u ovom momentu na usnama lako mogla da se nađe pena besa izazvana niskim intenzitetom intelektualnog rizika umreženim u nastavni program i ojačana čestom upotrebom reči metafizika koja, smatra (a isto bi mogao braniti i krvlju, a i čime drugim u tim godinama), jeste paradoks eo ipso, empirijski dokaz slabosti uma koji njim samim kao jedinim osposobljenim oruđem želi uvesti neku vrstu reda u sled događaja znan kao život, datost, prokletstvo, poklon, udes, jer, granaju se njegove misli, metafiziku ne treba imenovati, prizivati, analizirati, secirati i skicirati, ona je shodno panteističkom reflaksijašenju, prisutna uvek i svugde, u svakom rascvetalom pupoljku, uspavanom slonu, neprobuđenom vulkanu, zastrašujućem neboderu, urednom potrošaču, negovanom parku, akrobatskom umeću, odbačenom hamburgeru, metafizika jeste tvorac, tvorac jeste informacija da će biti nešto, a ne ništa, informacija da će biti nešto, a ne ništa, jeste nešto, a ne ništa, nešto, a ne ništa jeste priroda, priroda jeste i čovek, i čovek jeste i um, stoga, hteo bi možda i da vikne, metafiziku treba zaboraviti, i dostojanstva radi (kako ceo svet jeste satkan od nesaznajnog, nelogičnog, neuređivačkog, umu neistovetnog i nesličnog, a identično samo i jedino samom sebi i kosmosu od kojeg je, o beznačajnosti, tako lako potekao, i u koji će, o slatkog li klišea, još lakše da uvre!) boriti se
SVESTI NA NJU SAMU
protiv njene zvanične, nezvanične, polemičke, kuloarske, spekulativne, postromantičarske, intelektualne, hodničarske, te neoperipatetičke upotrebe, bostonski taksista pun kovanog sitniša i simetrično razlivenog tumora abdomena, kairski žigolo koji prilikom svakog mehaničkog izliva sperme unosi sve više sumnje u smislenost svog poslovanja i celokupne koncepcije ljudske istorije, kijevska alkoholičarka koja nakon duge rasprave sa mužem, šefom i lokalnim prodavcem voća, brzo pada na kafanski pod, suvih džepova i vlažne duše, singapurski kapetan vojnog broda koji po svakom srećnom
Lázár Tibor dolasku u svoju nesrećnu sobu nečujno žali što ga tamo neka grčka boginja moire već 25 godina lišava sudbine kapitena Titanika ili sličnog događaja složene banalnosti i tragične uzvišenosti, mančesterska zubarka koja ne može više da podnosi tuđe zadahe i ćerkine uzdahe za klipanom koji ne zaslužuje da se spomene ni u jednoj priči, čikaški lopov koji suprotno svakom prevarantskom moralu tiho brine o ljudima koje je stigao opljačkati, londonski fotograf koji zadovoljno lista knjigu o švedskim kuhinjskim enterijerima i pokušava da u jednom potezu, u jednom trenu, konkretno, stvarno, u nekoj vrsti realiteta fikcije, zamisli sve, ali
upravo sve kuhinje sveta, bojeći se u isto vreme ponovnog dolaska visoke plime nejasnih asocijacija koje (svojstvene prirodnjacima i melanholicima) snažno izviru iz dubokog osećaja razumevanja života, i koje, ukoliko ih ne veže ni u kakav smisleni lanac, bio on privremen, smešan ili razumski neodrživ, mogu tvoriti novi vrtlog ludila od bolesti i bola od ludosti, što svakako nije poželjan kraj ovog i uostalom nijednog popodneva, helsinški beskućnik koji proseći godišnje zaradi malu, toplu kuću, svojstvenu gradskim obodima i ukućanima koji je, gubeći se u magli sopstvenih fantazija poduprtih prekomernom slobodom i snažnovoljnom lenjošću, nikada neće kupiti, hajdelberški dominikanac čije oči, uprte u samostanski klaustar opkoljen tihim zimskim sivilom, proročki vide poslednje strane svog ni od kog skrivanog dnevnika u kom će sve manje mesta biti za duhovna preispitivanja istina dogme, a više za pitanja i nedoumice koja od stida ne sme da izgovori, već samo da ih u sopstveni brk otpevuši (jer bog je zastrašujuće velik da može sebe, čak i da ne postoji, lepo izmisliti i oživeti, i oprostiti sebi, pa i svojim razuzdanim tumačima, na ovakvim stavovima), a za koja pouzdano ne zna da li su delo Božje volje, Nečastivog, ili ujeda hronične nesanice nastale dana kada je lišen zvaničnih poslova, radosno se dovukavši u svoju vlagom optočenu odaju, pri dnu lokalnih novina pročitao skučeni i ne baš tečni članak o najavi mogućnosti da pontifex maximus, napokon, ne zna ni novinar kako, niko ne zna kako, počne razmišljati o mogućnosti ukidanja celibata, grlati krakovski trafikant, ambiciozni samoubica, koji i ove zore teatralno preti, spremajući kašu od osećanja u utrobi sopstvenog oca (a čiji su sastojci saznanje da je od malih nogu izazivao pažnju na sve moguće načine i da je, odrastavši, zadržao dozu dečačke hrabrosti i mladalačkog ludila taman dovoljne da je nema dovoljno ni da se preskoči osrednji šalterski red), klivlendski liftboj koji zureći u svoju jadnu tačku poslovnog uspeha (a uspeh je neprimetno skrenuti pogled i ne zadenuti besmisleni razgovor) shvata da je najviša tačka njegovog današnjeg dana lagana automobilska vožnja kroz gradsku vrevu koja ga, uveren je, dotiče na drugačiji način nego ostale, a toliko drugačije da bi je, da je umešan ili barem više slobodan, mogao probati pretočiti u film, u kojem bi upravo on glumio samog sebe da bi, u poslednjoj sekvenci filma ili života, brka i on sam, mogao da se popne na vrh te odvratne zgradurine, i smireno baci u more melanholije, za koju bi, da je učtiv i obrazovan mogao negde, ili u krajnjem slučaju nekome, da zapiše da je jedino osećanje čovečanstva, meksički ulični čistač cipela koji glancajući obuću bogatih biznismena svakodnevno glanca i svoj kofer uspomena za koje sa talmudskom sigurnošću zna da su jedino što, zajedno sa dobrim delima, nosi na onaj ili po ovom svetu, tokijska glumica čiji osećaj za dobro ne može da preboli dan kada je spavala sa drugom iz detinjstva koji se pretvarao da je pažljiv, bogat i neoženjen, kao i dan kada je pristala da joj se život svede na odurni rad, banalnu hranu, osrednji seks, i na sve ono zajedničko ljudima kojih najviše ima, moskovska devojčica kojoj su roditelji danas kupili tu prokletu japansku kompjutersku igricu ne znajući da će jednog dana, igrom slučaja ili ne, zavoleti celu japansku civilizaciju i zbog nje ostaviti i roditelje, i rusku zimu, i sve, godinama doterivane devojačke snove, sauthemptonski muzički kritičar na glasu koji grozničavo uzmičući pred bolešću upada u popodnevni bordelski hodnik da bi u njemu proveo poslednjih 25 sekundi ovozemaljskog života što je, verujmo postiđenoj klijenteli, bilo dovoljno da urlikne “Bože, oprosti mi što te nema!”, i pomisli kako on nije on, nego svi ti ljudi u jednom čoveku, a on jedan, ceo, u svima njima, i stade odmetnički pružati svoj korak, daleko, u daljinu, negde gde nikada nije bio, pa bilo to i tamo gde neće (kao sada!) morati da vidi kako silazeći sa autobusa, ljubavnice, planine, čega bilo, trepti njegova prenapregnuta svest i kako bedno pomišlja da on nije on.
Branislav Filipović
PAMELA Ó, hát már azt hittem, sose ér oda... Már azt gondoltam, visszaküldik, hogy lehet, megint csúnyán írtam rá a címzettet... vagy gyanús lett nekik a pakk... hogy ekkora borítékban ilyen kis apró dolog... mert még a postán is fel akarták bontatni velem,szegény túlsúlyos külföldre tartó levélkét, aztán látták, hogy velem ám nem mennek sosem semmikorsem semmire,úgyhogy más úton indultak neki a puhatolózásnak... megkérdezték, hogy ajándék-e... ó, mondtam... nem... bár minősíthetik annak is, de ha már kategorizálni kell... (szóval mondtam, hogy nem, nem ajándék) legyen inkább meglepetés egy kedves embörkének... és ha már ilyen jól szóba elegyedtünk (fura postai élmény) – gondoltam magamban megér egy próbát – megkérdeztem azt is tőlük, hogy a boríték tartalmának mibenléte illetve a szándék milyensége (ti egy cd, egy meglepetés cd, ha már kategorizálunk) nem összpontosulhatna-e egy frappáns bélyegben .... aztán a szabadka és szeged között közlekedő sínbusz lassúságával elkezdték forgatni a szemüket. volt időm végignézni őket, meg számukra is adódott így pár momentum, hogy végigmérjenek, hogy visszapörgessék és végiggondolják az elmúlt pár másodperc üzenetét – egy szikrányi kis gondolatot, melyben hirtelen megállt az idő, és melyben csak homályos alakok voltak felfedezhetők, furcsa köd kúszta körül őket, mely meggyengített minden leheletet, ami csak szerette volna elhagyni az elnémulóelnémult testeket , így az (elmaradt) leheletek nem is tartottak és nem is érkeztek meg sehova, elöntötték az egész belső rendszert, a májon és veséken keresztül a gyomron majd tüdőn át, s végül a kulcscsonttoknál egy haránt irányú ívet leírva
eljutottak a keringést irányító két kamrába, a szívhez, talán azért, hogy már csak a léle(k/g)zet legyen kitapintható mindabból, amit picivel előbb még húsnak, csontnak, vérnek és víznek gondolhattunk,s talán azért, hogy ezek az ember nagyságú sóhajok egyetlen semleges színné mosódhassanak össze azzal az előbb említett bizonyos köddel; és ez a homály, a nem-lét csendessége, a csipkefátyolba burkolózó jelen mögött láthatatlanul mégis sikerült valaminek kirajzolódnia: ütemes pecsét-zajok, nyikorgó számla-gépek, pötyögő billentyűk,postástáskák, fiókokba csúsztatott dohos titkos szerelmes levelek, neonfények, a függöny és az ablaktok között egy eltévedt madártoll,a kövezeten épp felszáradó gyermek-lábnyomok, tolóablakok, apró súlyok egymás mellett, nagyságrendben, és feltűnt egy kéz is, mely egy mérleg felé igyekezett, s egy másik kéz is, mely pont bélyeget nyomott egy borítékra, s mely egy pár másodperccel azelőtt egy nedves korongszivaccsal érintkezett, és aztán feltűnt még sokszor ugyanez, az ugyanaz/monotónia eseményrendszerébe és a leendő távlatokba, napokba, hetekbe és évekbe, a kimozdíthatatlanságba beleírva mindezt, ezt a látomást; és aztán hirtelen, mintha a semmiből érkezett volna, feltűnt egy, az ezt az egyhangúságot felrúgó szókapcsolat, hogy „frappáns bélyeg”, mely azon nyomban felülírta a kéz, a mérlegek és a bélyegek évek óta kizökkenthetetlen, megszokott, már-már unalmas-szerető számba menő kapcsolatát, s egy pillanatra úgy tűnt, mintha a frappáns bélyeget létrehívó esztétikai és pragmatista igény, a levél kézhez kapása után az arcokra kiülő mosoly megcélzása megértésre találna (melyet a tolóablak mögött ülő alkalmazott csak úgy kommentált magában, hogy „ez az ötlet nekem bizony tetszik”), s már ezek az említett alkalmazottak is mintha kezdtek volna hinni benne, hogy a kérés tárgya ott lapulhat egy titkos páncélszekrény vagy egy fiók rejtett rekeszében – hogy aztán (feleszmélve abból, hogy eltértek a megszokott
www.fokus-su.org.yu
munkamenettől, hogy egy eddig ismeretlen és sosem várt tényező befurakodott a már a bőrükbe és minden tapintásukba beivódott mozdulatukba, hogy hirtelen elveszettnek érzik magukat, nem találják a helyüket), mintha csak titokban akarták volna tudni pár másodperces zavarodottságukat, halkan, de annál nagyobb határozottsággal egy NEM-mel elégítsék ki kíváncsi, igényes természetemet. (Ekkorra maradt abba körülbelül a szemforgatás is.) pici csalódottsággal, de megértve és átérezve minden nemlétező igyekezetüket, konstatáltam, hogy akkor rendben, ha így van, ha nincs „frappáns”, menjen ahogy tud („csak menjen, és gyorsan”), és ha már ilyen jól szóba elegyedtünk (fura, de újból kívánt postai élmény), gondoltam magamban, megér egy próbát – megkérdeztem azt is tőlük, hogy betérhetnék-e máskor is, hasonló szándékokkal („hogy talán akkorra lehet, hogy már lesz olyan is, amit én keresek, amit szeretnék”), s erre ők, mindannyian, a tőlük megszokott összhangban egyszerre és igenre rázták fejüket,és csak mosolyogtak, rájuk ragadt valami kellemes vigyor; és elköszöntem, s haladt tovább a munka a saját menetében, a megszokott ritmusban, csak egy furcsa ismétlődő mondat járta át az épületet, törte meg a küszöbön be- és kilépéskor eleve tapasztalható általános monotóniát, valami mormolás, hogy „ez tetszik, ez jó, ez nagyon jó. Sutus Áron
Pokrajinski sekretarijat za sport i omladinu 13
Prose
GRAdANIN MRMOT Građanin se probudio na zvuke teme „Nuans“ koja je dolazila iz mobilnog telefona Nokija šezdesettrinulanula. Platnena roletna lenjo se klatila na jutarnjoj promaji. Hiljadu sunčevih pega se rasulo po zidu. Roletna je najbolja disko kugla. A nije ni kugla. Narandžaste brojke na Sitizen digitalnom budilniku poređale su se u neshvatljivom redosledu: 6 3 7. Zadatak iz intervjua za posao koji će za trenutak postati novi izazov: 6 3 8 !
Građanin se odgegao do kuhinje i iz česme sipao pola litre vode u čajnik Filips. Odvrnuo je poklopac sa tegle instant kafe Jakobs Aroma i stavio kašičicu i po sadržine u reklamnu šolju brenda Kofeta. Svetlo iz frižidera Indesit ga je na tren zaslepilo dok je vadio kartonsko pakovanje mleka Moje sveže mleko. Moje moje moje, pomislio je. Svet je otišao dođavola. Građanin je pritisnuo dugme na daljinskom upravljaču koji je upravljao televizorom Soni Vega Trinitron. Glasan odjek bas zvučnika Logitek razbio je jutarnju tišinu. Odgledao je poslednjih petnaest minuta epizode serije Prljava značka. Vik Meki je bio prava zver u džungli. Omega mejl na talasu opstanka. Opstanka po svaku cenu. Nije to tako loš koncept, pomislio je. Samo još uvek nije bio dovoljno ogoljen. Stvaran, prirodan. Građanin je uključio peglu Filips i sačekao da počne da šišti. Ispeglao je no nejm crnu košulju pogrbljen nad improvizovanim peglerajem - razvučenim kaučem. Sa teve ekrana su dopirali zvuci i slika jutarnjeg programa televizije be devedes’t i dva. Pa, pomislio je, to je obuzelo sve, pa zašto ne bi i njih, zapravo, oni su naučili ostale da razumeju i da osećaju, razmišljaju, delaju. Sa sigurnošću je znao da nikada neće shvatiti ljudski rod. Nasmejao se. Setio se da mora da požuri kako bi stigao na posao. Tuširanje je bilo uobičajeno klaustrofobično, mada je uživao u mirisima konfekcijskih sredstava za pranje. Češljanje i brijanje bile su potisnute radnje. Ogledalo je reflektovalo na nulu ošišanog bradonju.
Građanin je pozvao mačke. Sve tri. Sipao im je punu šolju suve hrane iz džaka od 15 kg. Povadio je govanca iz posude za nuždu i zavezao vreće sa ostalim smećem. Pomazio je najmlađeg. Pitao ga je kako mu je bez braće i sestara. Mali mačak ga je gledao kao rođenu majčicu. Shvatio je da stečena iskustva i nametnute okolnosti imaju istu važnost kao i instikt ili genetsko nasleđe. Shvatio je da civilizacija i napredak nisu odvojeni od prirode i da je industrijski razvoj prirodan kao i mjauk umiljate mačke. Razumeo je da on ne mora da bude u pravu i da njegove misli mogu biti zatrovane i uvrnute. Spazio je zajapurenog naježenog i crvenog političara na teveu, i čak i na mjutu, znao je da svakog zajebe samouverenost, ili barem zaostalost, ili barem glupost i nespremnost i zatucanost. Znao je da osećaj superiornosti (nadmoćnosti? - ne znam baš) i gorčine nije pravi koktel kada je žurka prosuđivanja u pitanju. Ipak, opsovao je glasno pre nego što je isključio televizor i odvrnuo Maranc pojačalo samo na tri i po. Coltrane se razlio iz industrijskih Pajonir zvučnika i uskoro je video par toplih očiju, većih nego okean. Građanin je poljubio usne voljene žene i ušao u utrobu zgrade. Psihodelično išaran lift ulio mu je malo lažne nade, pa čak i malo lažne predstave o mestu i vremenu. Težak trag parfema i vlažan gumeni pod lifta odagnali su mu svaku pomisao na jutarnji džoging. Ignorisao je ogledalo sva tri plus jedan sprat, sakriven iza plastičnih sunčanih Ledžend naočara. Otključao je kompani Juga i bacio torbu na suvozačevo sedište. Pozabavio se vezom empetri plejera i radija dok kabinu nisu ispunili zvuci d gud d bed end d kvin. Ispunio je kilometražu u putnom nalogu i ubacio u rikverc. Kakva simbolika! pomislio je. Iskobeljao se iz bloka i kao kakvo bolesno krvno zrnce uključio u saobraćaj na Bulevaru. Jutarnji vazduh je kuljao kroz otvorene prozore. Možda gužva potraje, pomislio je. Ipak, isprobao je cik cak prestrojavanje i ubrzavanje između semafora. Na semaforu je ustanovio da svi ljudi puše, da parovi ne razgovaraju ili da razgovaraju previše, to jest, da se previše lažu u lažnoj i neiskrenoj ljušturi od života. Nemo gestikuliranje nikako nije odavalo utisak prisnosti. Onaj koji je vozio svakako je bio usredsređen na to kako da zajebe onog pored ili ispred sebe, a ne da sluša ženine nebuloze o novom tepihu ili kuhinji. Navika ih je strpala u taj limeni krš od Dačije Logan, navika će ih i evenčli zatrpati finom sivom prašinom života. Znao je da ne greši, ali da svi uvek i iznova žele i nadaju se. Ko je on da im sudi? Transcend T sonic 520 je već urlao Sejtan sed dens od Klep Jor Hends End Sej Je kada je u širokom luku građanin prišao zgradi Beograd Ofis Parka i uparkirao na pažljivo označeno mesto kompani parkinga. Ležerno se izvukao iz neveselog juga i opušteno prošetao do glavnog ulaza. Automatska vrata brzo su mu pružila sva dobra jutra recepcionara, vrtlara, molera, kafedžija i ko zna koga još. Halflajfovski rashađen hodnik odveo ga je do radnog mesta. Nalazio se u velikoj prostoriji ispunjenoj radnim mestima. Klimatizacija je bila savršena. Osvetljenje je bilo nenametljivo. Tišina je bila sajfaj murmurna, kao da konstantno uživate u stalnom brujanju, frendli hamu, takoreći, interstelarnog = međuzvezdanog putovanja u svemirskom brodu, dok ostatak posade spava u dubokoj hibernaciji. Onda su došli ljudi koji rade za istu kompaniju, u istoj prostoriji. Počeo je radni dan.
NAJLEPŠA BAJKA
TRENUTAK SLAVE KOJI JE UŠAO U ISTORIJU
Mi, apotekari, bili smo pošast sveta. Zakivali smo naše naopake čizme, a đonovi su im ličili na kvadraturnu mrežu ribnjaka, odreda na smotri ili naših budućih zaposlenja. Pitao sam se jesam li Sigmund Frojd, ili možda Hitler? Ne mogavši da dokonam, posumnjao sam na cimera. Hitnuh jedan podozriv pogled preko stola za kojim smo ručavali, ali cimer se činio sasvim naivnim. Nosio je naočare, a na obloj lobanji slamasta kosa nije mu domašala uši. Bledih i tankih, stisnutih usana, bio se usredsredio na otklanjanje žižaka iz zajedničkog pirinča, nasutog u drvenu posudu sa odeljkom za gamad. Pridružih mu se, i parom dugih igala stegoh živu grudvicu crne žgadije, koja se sasvim smirila, u svoj departman prebačena. Jeli smo – to jest, isušivali potoke metamorfnih insekata u svom obedu – naviknuto i elegantno. Iznenada mi igla ispade u sutlijaš, i pokušah je dohvatiti golom šakom, na šta jedan podli kukac poskoči i zari mi se u kažiprst. Opsovah, te sigurnim pokretom istisnuh parazita nazad kroz nevidljivu ranu, iscedivši u procesu perlu ružičaste krvi. “Pomozi mi”, rekoh cimeru, pa rezervnim iglama izbavismo moju. Razdražen, međutim, incidentom, odbacio sam pribor; i tada se među nama odigrala drama, čiju eufemizaciju ovde prenosim:
Kao ker pušten sa lanca, nekad sam ulicama jurio. Kažem opet, kao ker pušten sa lanca, nekad sam ulicama jurio. I dalje sam pušten, ali ne jurim. Sedim u zapećku i čekam nešto, ni sam ne znam šta. Mokar asfalt, vlažna trava, fini porculan u mojoj ruci, podrhtava i smeje se svima koji ga gledaju, jer imam tremu, ne mogu da dođem sebi. Nažalost, vatra koju sam tako vredno ložio, sada se ugasila a poj mojih glasnih žica utišao. Ali ovo jutro, takođe posle neprospavane noći, može doneti nešto novo. Razlog ne postoji, ali postoji svest o gubitku lanca koji je odavno spao, a ja ga sam sebi ponovo navlačim. Bezrazložno, iz straha od ljudi i njihove agresije koju sam toliko obožavao, iz straha od samog sebe. Da, bio sam kukavica. I zato opet kažem, kao ker pušten sa lanca, zakopavam sve oglodale kosti. Polećem, a prosjaci koje sam toliko žalio i klošari zajedno sa njima, mogu samo da mi gledaju u leđa. A ako i pljunu neka ostane na tome. Neću skoro ponovo pasti i ovaj trenutak proglašavam istorijskim. Lanac je spao, i meni samo ostaje da ga okačim i sačekam povoljan trenutak da ga ponovo stavim. Do tad, pozdravi od vašeg stvaraoca i uništitelja, žednog krvi i slave.
Slaven Gabrić
JA (ustajući): Do sto vragova, što ne jedemo iz nečeg limenog? CIMER (saosećajno): Ovo je jedina posuda koju imamo. JA (prvo retorički, a zatim konkretno): Ali kako nas dvojica ne možemo nešto bolje da priuštimo? Evo, reci, koliki ti je IQ? CIMER (informativno, pa radoznalo): 171, a tvoj? JA (poljuljanog poverenja u silogizam u nastajanju): 156 plus, ali taj test je samo dotle merio. Ali siguran sam da je oko 170, 180. CIMER (reminiscentno): Kad sam se takmičio kod vas na Avali, bio sam tek treći. Zaista, sedeći tako u Austro-Ugarskoj, bili smo pošast sveta, kao iz arkturijanskog mita, ili jedne od onih knjiga u tvrdom povezu, na primer “Deset najlepših bajki kojih je jedan čovek rekao drugome”. Dušan Vasić
Slaven Gabrić
14
Građanin je uključio svoj termianl HaPe i proverio imejl i novosti na intranetu kompanije. Udarivši dva puta kontrol vratio se na svoj Pi Si. Otvorio je: Dži mejl, šped 2003, autluk, i Gugl tok. Proverio je torente i svukao gotove stvari na u es be. Forvardovao je neophodne fajlove kolegama i priključio se. Program Sil (kompani okruženje) je tražio kafkijansku koncentraciju i možda gandijevsku mirnoću. Međutim, bilo je potrebno naučiti rutinu kao što je svojstveno ljudskom rodu i udarati beskrajno ef 12 prekinuto sa ef 9 prilikom važnijih potvrda radnji. Nekada je mislio da je zalutao, sada mu je bilo jasno da slučajnost određuje i da bi slep mogao da operiše „na mozgu“ (ha ha ha) i gluv da komponuje barem neku od divota Ramonsa ili barem Ričarda Hela. Stvar je isključivo u okolnostima, tvrdo je verovao. Svakako, kao i svi bleferi, imao je nekoliko teorija da sve potkrepi. Mrzeo je sebe zbog takvih aintelektualnih prečica. Građaninov radni dan je prošao u ispunjavanju obrazaca i sklapanju dokumenata koje je državna služba trebala da proveri, overi i baci u košmarnu arhivu. Svi u procesu su znali ili su barem osećali farsičnost cele stvari. Zapanjujuća je bila njihova posvećenost, predanost, odanost i slepa, fundamentalistička Vera u Stvar. Možda se radilo o parama? Ha, pa i građaninova zarada je morala odnekud dolazit’. Naravno, sva ta zamršena i neshvatljiva bespuća besćutnog svetskog tržišta kapitala nisu ni bila namenjena na razumevanje kakvim zarđalim šrafčićima u beskrajnom lancu globalnog ujedinjenja bogatih i onih koji mogu dobro da potroše. Trebalo je samo da se izdrži do pet. U pet je letnje sunce bilo dovoljno nisko da vožnju ka zapadu učini magičnom dok se iz fabrički ugrađenih zvučnika u Jugu koral jedan zarez jedan očajnički razleže Raning džouk od Kvins of d Stoun Ejdž. Građanin je sa terase gledao kako se veče spušta na Savu dok se u loncu kuvalo testo Sentela čekajući da bude pomešano sa tunjevinom, povrćem i subotičkom pavlakom. Mirno je, mada malo halapljivo, pijuckao pivo, dok su iz sobe dopirali zvuci popodnevnih serija. Rešio je da bude strpljiv. Ili se samo prepustio, ni sam nije znao. Šetnja obalom bila je predvidljivo sparna. Smeće nije nestajalo samo od sebe. Patke su se snalazile. Gužva je bila nadrealna. Skinuo je košulju i sada je bio istetovirani ćelavi i opaki bradonja koji čuva svoju curu, koji grize, brani i obeležava. Pomislio je da ljudima drugačije i ne može da bude jasno. Njemu je bilo kristalno jasno. Nasmejao se tome. Poželeo je da čuje Danciga. Da čuje taj metalni bluz koji čuva grize i obeležava. Koji plače u demonskom mačizmu. Građaninove obraze milovao je večernji briz. Narandžasta svetla obasjavala su put. Ovde nikada nije mrak. Ovde nikada nije muk. Iza razočarane žene na klupi koja tupo liže sladoled, tuce klinaca baca na koš i viče: ko je jači? Ko je jači? Pa svi sine moj. Svi su jači. Građanin je legao u krevet po navici. Nije mu se spavalo. Jednostavno, morao je da ustane rano. U snovima je slušao Vej tu blu Nik Drejka. Zapravo, pljuvačka mu je curila preko brade i hrkao je nesnosno. Zoran Trklja
TAJ STRAŠNI PRELEPI SVET Kuće i parkovi, proplanci i livade, zavijene u crno i belo. Svete horde propovedaju zle priče. Naivni beli lovci na trofeje puškom teraju ptice. Ako koja i padne, neka je, poješće je vreme. Konzervirana hrana je najbolja, metal seče zemlju, ubija njene pore. Klanovi i šatori koji svojim vijorenjem na vetru podsećaju da je stigla zima, a sa njom i vukovi. Biće gladni krvi, vrele i paklene, zle. Jer taj ko se nađe u šumi usred zime oči u oči sa vukom, ili celim čoporom, sigurno nema pametna posla. Šuma je beg, zaklon, šuma je spas, šuma je smrt za mlade plave uvojke, čije majke se bespoštedno kurvaju na ivici šume, a čiji očevi leže pijani u blatu, nozdrva punih crva, glave prepune govana. Sine poslednji, dobro naoštri sekiru, biće još posla za tebe. Dželati nisu izumrli: ti to dokazuješ. Selo prikriveno strahovima od izdaje kuje zaveru protiv Boga i protiv Đavla. Ubice nemaju druga posla, već idu okolo naoružani, paleći usamljene kuće, silujući majke i kćeri, istovremeno paleći žive očeve i sinove. Bolest, za njih je bolest biti pošten, oni ne znaju. Crno je dobro obeležje za njih, a bela boja jedino u čorbi. Jedu korenje otrovno, ratuju, ne brinu o bolestima, zdravi su dok ne umru, sporo i bolno, ne pazeći na voljene prijatelje, ne brinući o posledicama. Otrovne zmije se cene poput zlatnih dukata. Zmijska čorba, otrovna iskuvana supa, žabe krastače, mokri panjevi, pored njih gole glave bez tela, svinje na slobodi, jedina hrana koja je još prirodno masna, eh kakav je svet. Dobar i zelen, golišav i budan. Nije oduvek bio takav. Nekad je bio otrovan. Krv je na ceni, transportuje se u loncima, nosi se svetim babama, one peru ruke sa njom, proriču sudbinu za jedan zlatni dukat. Samo one još dukate vole, ostali beže ispred njih kao od otrovne vode. Bog sve to gleda, povraća, izbljuvci se rađaju, nakaradna stvorenja, izopačena do besvesti, slomljenih ruku, krivih nogu, sa tri oka i uha, strašno i lepo, jer ipak još ima života. Besvesne su jedino biljke, propagiraju na leševima, dobro odstojanim i trulim. Svež vazduh pali nozdrve, tera krv napolje, zadah nije ništa posebno, zubi trule pri dodiru sa sodom. Otrov, krv i iznemoglost, obeležja na nevidljivoj ovozemaljskoj zastavi, vatreni pohodi pokojnih sada već duhova. Rat je prevaziđen, oružje se stvara, opsesija, barut toliko cenjen, prevaziđen. Oštri mačevi, sekire bojne i koplja, noževi kakvim su se nekad klale svinje i goveda, i sad se kolju, ali i ljudska grla, ona još netaknuta, mlada i prelepa, eh još ima takvih. Šta je ljubomora, šta je zavist, ubij, kolji, pali, siluj žene ravno u bulju da ih boli što više, nije važno, tebi je dobro. Ionako će neko, već koliko sutra, tvoje grlo prerezati. Jebiga, to je taj strašni prelepi svet. Petar Peić
www.fokus-su.org.yu
Essay
BRAĆA PO SMRTI
Tog ponedeljka 30. jula svetom je odjeknula vest o smrti „najvećeg sineaste XX veka Ingmara Bergmana“. Nešto kasnije, iste večeri, usledila je dodatna informacija „umro je i velikan filmske umetnosti Mikelanđelo Antonioni“. Preuranjena senzacionalistička karakterizacija događaja postavila je nepotrebno pitanje: ko je zapravo najveći? U celu trku su uključeni i ostali živi velikani filma od Alana Renea, Godara, Šabrola, de Oliveire, Šlendorfa kojima verovatno ovakvo „laskavo“ licitiranje nije palo kao neko prijatno iskustvo. Međutim, iza svega se krije jedno, možda značajnije pitanje. Opraštamo li se to konačno od zlatne epohe u kojoj je film zauzimao najvažnije mesto u kulturnom životu Evrope? Rođen jula 1918. godine u Upsali, Bergman je svoju filmsku karijeru započeo u Stokholmu radeći kao saradnik na scenarijima za Svensk Filmindustri, tada nacionalnu filmsku kompaniju u usponu. Već prvi samostalni scenario koji je radio za film Alfa Sjeberga HETS (1944) naišao je na uspeh nakon kanske premijere gde je osvojio Gran pri za najbolji film. Prema rečima tadašnjeg predsednika Svensk Filmindustri „To je bio jedan izuzetno ljut mladić, mnogo pre no što su takvi ljudi ušli u modu. Pisac sa pogledom na svet očima pobunjenog tinejdžera, koji je bespoštedno kritikovao roditelje, vređao mentore, vodio ljubav sa prostitukama, i napadao sve i svakoga kako bi sačuvao svoj integritet i svoje pravo da bude nesrećan.“ Svoju rediteljsku karijeru i jedinstvenu poetiku gradi od 1946. godine da bi 1955. dostigao svetsku slavu pastoralom „Osmesi letnje noći“. Uspeh ovog filma obezbeđuje mu budžet za snimanje remek dela „Sedmi pečat“ (1957) koje se i danas ubraja među deset najboljih filmova svih vremena. Bergmanov opus se obično razdeljuje na nekoliko poglavlja. Rani filmovi često otkrivaju njegov komediografski talenat i striktno se baziraju na scenariju držeći se tradicionalnih pravila švedske kinematografije. Od filma „Sedmi pečat“ Bergman se upušta u vizuelni eksperiment koji postaje zaštitni znak i nezaobilazni autorski pečat naročito kroz saradnju sa izvanrednim Svenom Nikvistom (Sven Nykvist) u ulozi direktora fotografije. Film kao filozofski esej obeležava ovaj period istražujući dubinu ljudske prirode kroz pitanja ljudske religioznosti, ljudskog morala, smrti i iskupljenja, stvarnosti i opsene („Divlje jagode“ (1957) „Lice“ (1958), „Devičanski izvor“ (1960) „Zimska svetlost“ (1962). Treća faza Bergmanove filmografije bavi se mračnom stranom ljudske psihe gde na jedinstven način uspeva da uhvati stanje neuračunljivosti i prirodu psihopatološke realnosti („Kroz mračno staklo“ (1961) „Zimsko svetlo“ (1962) „Persona“ (1966) „Krici i Šaputanja“ (1972) „Licem u lice“ (1976). Za razliku od Bergmana koji duboko istražuje teme ljudskog bića uopšte, Mikelanđelo Antonioni (1912, Ferara) je propovednik savremenog doba i neponovljivi metafizičar svakodnevice fokusiran na otuđenje čoveka u postindustrijskom univerzumu. Poznat kao vrhunski stilista koji je odredio kulturološke tokove svoga vremena kroz istančani smisao za kompoziciju kadra, izvršio je veliki uticaj na italijanske modne tokove koji su istovremeno važili za uzor u čitavom svetu. Takođe uvodi jedinstveni manir u kojem gledalac postaje aktivni učesnik filma propuštajući smenjivanje brilijantnih slika kroz sopstveni sud kreirajući tako jedinu (sopstvenu) viziju filma. Scenario kod Antonionija predstavlja tek grubu skicu onoga što vidimo u filmu što vodi do nemogućnosti bilo kakve interpretacije.
vodećih glumica tog vremena osvojivši nekoliko vrhunskih priznanja za svoj rad. Saradnju sa njom napušta od filma „Uvećanje“ (1966) koje Antonioniju obezbeđuje slavu u Americi i Velikoj Britaniji. Mnogi ovaj film stavljaju u esencijalni kontekst pop kulture 60-tih godina zbog fantastične fotografije ispunjene ikoničkim pop scenografijama modne industrije tog vremena. „Uvećanje“ je naravno, daleko od modnog filma i otvara priču o anksioznosti i usamljenosti mladog modnog fotografa na vrtoglavom vrhuncu slave. Kao i Antonioni, Bergman je gajio poseban odnos prema svojim glumcima. Osim što su bile u vezi sa njim, Bibi Anderson, Ingrid Tulin, Hariet Anderson i Liv Ulman činile su stalnu glumačku postavu Bergmanovih filmova. Uz Maksa fon Sidova i Erlanda Jozefsona ova svita je podsećala na pozorišnu trupu uz malu razliku što su radili na filmu. Erland Jozefson je čak sa Bergmanom vodio ritualne višesatne telefonske razgovore jednom nedeljno (subotom), koji su trajali sve do Bergmanove smrti. Jozefson je prošao sve njegove stvaralačke faze započevši saradnju još 40-tih godina. U privatnom životu Ingmar Bergman je bio potpuna suprotnost svojih likova. Povučen, duhovit i predan radu izbegavao je bilo kakva pojavljivanja u javnosti, naročito na crvenim tepisima velikih festivala. Od 1960. godine povukao se iz grada na ostrvo Faro na severu Švedske. Zbog čestih problema sa nesanicom noću bi slušao pop muziku na radiju, obožavao The Beatles, predano upijao televizijski program, gledao Kum I i II, voleo japansku i nemačku pornografiju, obožavao da prati prenose BMX šampionata na televiziji(!), patio od čira na želucu, proživeo pet brakova i ostavio za sobom devetoro dece. Snimajući turobne, mračne filmske scene umeo je da izazove smeh do suza, kao na snimanju scena iz „Sedmog pečata“ kada bi se na setu pojavio Bengt Ekerot u ulozi Smrti u crnom kostimu tehnička ekipa na čelu sa Bergmanom nije mogla zaustaviti smeh. U vreme stvaranja najsnažnijih filmova u karijeri Bergman je doživeo najžešće osude kritike u Švedskoj. Osporavani „pretenciozni stil sa nedostatkom vizije“, „besmislene frustracije koje iznosi na platno“ i slični napisi prate veći deo Bergmanove karijere. Glavni problem nastaje kada udruženje švedskih filmskih kritičara izražava zgražavanje zbog načina na koji internacionalna publika vidi Švedsku (kao hladnu zemlju ispunjenu frustriranim, manijakalno depresivnim, rastrzanim, mračnim čudacima.) kao posledica „nezasluženog“ uspeha Bergmanovih filmova (setimo se Kusturice!). Kao vrhunac antibergmanovskog talasa, švedski časopis „Čaplin“ objavljuje kompletno tematsko izdanje ispunjeno tekstovima zgražavanja nad njegovim radom. U tom izdanju izdvaja se tekst Ernesta Rife-a: „...ovom umetniku bez ikakve sopstvene uloge u stvaranju, potreban je dobar scenario kako bi isplivao bilo kakav kvalitet.“ Tekst je pozdravljen od strane intelektualnih krugova da bi se kasnije otkrilo da Ernest Rife nije niko drugi do Bergman lično. Pod pseudonimom Rife, Bergman je objavio i intervju sa samim sobom:
filmom „Fani i Aleksandar“(1982), poslednjim filmom snimljenim u Švedskoj, ujedno i svojim poslednjim filmom u karijeri. Ovaj film je začudo postigao veliki uspeh u Americi nakon osvajanja četiri Oskara u kategoriji za strani film. Uoči premijere filma Bergman najavljuje kraj filmske karijere što ostaje nepromenjiva i čvrsta odluka i možda pravi trenutak za zaključivanje izuzetno plodnog stvaralaštva. Mikelanđelo Antonioni nekako nije uspevao da se uklopi u prevelika očekivanja svojih producenata i distributera. Ostavši veran svojoj poetici naišao je na nekoliko neuspeha, koji su se isključivo odražavali na bioskopskim blagajnama. Poslednji veliki film „Profesija reporter“ (1975) sa Džekom Nikolsonom u ulozi reportera koji odlučuje da zameni identitet sa tek preminulim susedom u hotelu kako bi napustio svoj učmali život vraća Antonionija na mesto istinskog majstora filmskog platna. Ova studija o stvarnoj i očekivanoj sudbini smeštena u raskošne krajolike od Alžirske pustinje do Barselone, Malage i Sevilje otkriva odnose eksterijera pažljivo odabrane arhitekture i likova u filmu. Kamera više na prati radnju već zalazi u unutarnje stanje likova u filmu. Nakon moždanog udara 1994. godine Antonioni gubi mogućnost govora. U takvom stanju odlučuje se da snimi film „Pod oblacima“(1995). Uplašeni realnim stanjem reditelja producenti filma postavljaju Vima Vendersa za ko-reditelja filma kako bi osigurali završetak projekta. Po poslednji put Antonioni radi na filmu u okviru omnibusa „Eros“ (2004) sa Vong Kar Vajem i Stivenom Soderbergom. Uticaj Antonionija i Bergmana na svetsku kinematografiju je nemerljiv. Cela „nova generacija“ američkih reditelja sa de Palmom i Skorsezeom na čelu naslanja svoj rad na filmove Mikelanđela Antonionija. Kao najpoznatiji obožavalac Bergmanovog rada izdvaja se Vudi Alen. Možda deluje opskurno, ali Alen je u svojim komedijama toliko često citirao Bergmana stavljajući ga u kontekst njujorške vreve, da su isti motivi dobijali osveženi karakter. Vest o smrti Bergmana potpuno je uznemirila Ang Lija da je morao prekinuti postprodukciju filma „Žudnja, oprez“ zbog žalosti. Osvojivši Zlatnog lava u Veneciji, nagradu je posvetio Bergmanu, kao najvećem razlogu za njegove afinitete ka filmu.
„Kakvi su vaši politički stavovi? Nikakvi. Da postoji stranka uplašenih rado bih se učlanio. Ali, koliko znam takva partija još nije osnovana. Vaša verska opredeljenja? Ne pripadam nijednoj veri. Održavam sopstvene demone i anđele u pokretu. Možemo li razgovarati o vašem privatnom životu? Ne, ne možemo razgovarati o mom privatnom životu. Šta ćemo onda, kog đavola, raditi? Ne znam. Vi ste plaćeni da pišete o meni, a ne ja. Ako zaplačete neću vas tešiti. Ako ne sarađujete napisaću nešto užasno neprijatno o vama i vašim filmovima. Da sam na vašem mestu gospodine Bergman pripazio bih na ponašanje. Mi smo vam potrebni. Vi nama ne. Vi ste užasno stari. Niste baš neka poslovna prilika. Suočite se s tim i hajde da napravimo taj intervju u atmosferi međusobnog razumevanja. Oprostite. Žao mi je ako sam vas uvredio. Uništićete me. Spreman sam učiniti ustupak kakav god želite. Šta želite od mene? Želite li da vas poljubim u zadnjicu? Mogu zamisliti i veća zadovoljstva.“
Slaven Gabrić Prema njegovim rečima, snimao je isključivo instinktivno bez prethodnih priprema. Taj pristup kod Antonionija izgrađen je višegodišnjim uspešnim radom na dokumentarnom filmu („Ljudi iz doline reke Po“ (1947), „N.U“ (1948), „Sujeverje“ (1949), „Kuća monstruma“ (1950). Poigravajući se sa trenutno zadatim, živim likovima rimskih čistača ulica, ratara u polju i slučajnih prolaznika uspevao je da uhvati čistu ljudsku emociju i pretoči je na filmsko platno. Istoričari filma Antonionijevu slavu veličaju od filma „Krik“ (1957) gde je uspeo da ispriča mračnu priču o surovoj sudbini najamnog radnika u kapitalističkom društvu, odbačenog od osobe koju voli, odbačenog od porodice i socijalnog okruženja. Ovim filmom uvodi nas u vizuelnu estetiku po kojoj se svrstava u sami vrh istorije kinematografije, gde su enterijeri izuzetno skučeni, dok eksterijeri otvaraju velike beskrajne horizonte. Ipak, ime Mikelanđela Antonionija odjeknulo je svetom nakon kanske premijere filma „Avantura“ (1960) poznate po povicima uskomešane publike „Seci!“ kao reakcije na dotad neuobičajene duge kadrove koji traju u nedogled. Ti dugi kadrovi kao zaštitni znak Antonionija postali su izražajno sredstvo mnogih kasnijih velikana filmskog platna na čelu sa Kjubrikom. „Avantura“ je u Kanu osvojila nagradu Žirija i otvorila vrata novoj poetici gde priča vodi ka razrešenju koje postaje potpuno irelevantno u odnosu na put kojim se likovi besciljno kreću. Od filma „Avantura“ Antonioni pronalazi svoju „muzu“ Moniku Viti sa kojom će snimiti vrhunska dela „Noć“ (1961), „Pomračenje“ (1962) i „Crvena pustinja“ (1964). Bez ikakvog prethodnog fimskog iskustva, foto model Monika Viti postaje jedna od
Ovaj rat sa kritičarima doživeo je kulminaciju na premijeri Bergmanove postavke predstave „Vojcek“ kada je raspalio po njušci najozloglašenijeg kritičara Bengta Jansona. Po Bergmanovim rečima taj period medijske hajke je bio najteži po njega jer je kao nesigurni umetnik koji još traži svoj put, snimivši nekoliko nestandardnih i izuzetno kompleksnih filmova, naišao na neverovatan zid koji ga je umalo odvratio od želje za stvaranjem. Antonionijeva karijera nije bila ispunjena skandalima, osim njegovog najosporavanijeg filma „Dolina smrti (Zabriskie Point)“ (1970). Nakon poziva Holivuda da snimi film u Americi, Antonioni se odlučio da snimi film o Americi. „Ameriku sam video kao beskrajnu pustinju ispunjenu hiljadama golih muškaraca i žena koji vode ljubav.“ Kritika je sa gnušanjem odgledala premijeru „Doline smrti“ zaključivši njegov ugovor sa Holivudom zauvek. Mlađa populacija vođena talasom hipi kulture, ideja slobodne ljubavi i pobune protiv američkog sistema u ovom filmu pronalazi svojevrsni manifest što zbog sjajnih praktično dokumentaristički snimljenih filozofskih rasprava pobunjenih studenata, što zbog izvanrednog saundtreka grupe Pink Floyd. Očajnički Holivudski pozivi upućeni Bergmanu završeni su bezuspešno. Takva opcija nije ni razmatrana od strane švedskog reditelja velikim delom zbog činjenice da je u Švedskoj radio isključivo sa svojim uigranim timom glumaca, snimatelja, tehničara, gde je uživao potpunu slobodu stvaranja. Jedini put kada je napustio rodnu Švedsku, krajem 70-tih godina usled problema sa neplaćenim porezom, nastanio se u Minhenu. „Zmijsko jaje“ (1977), „Jesenja sonata“ (1978), „Iz života marioneta“ (1980) su filmovi nastali u tom periodu i gledalac nekako oseća odsustvo Bergmanovog univerzuma sa svim svojim anđelima i demonima kojima se vratio „uz prasak“ sa
www.fokus-su.org.yu
Slaven Gabrić Čudan splet okolnosti zauvek je spojio sudbinu Bergmana i Antonionija. Poznanstvo ova dva velikana filma je bilo veoma površno. Bergman je „Noć“ i „Uvećanje“ smatrao istinskim remek delima, dok za ostale Antonionijeve filmove nije mnogo mario i smatrao ih dosadnim. Moniku Viti je smatrao netalentovanom glumicom. Začudo, za života nikada nisu stavljani u isti kontekst, iako su bili savremenici, da bi sada, nakon istovremene smrti počele da se povlače paralele. Sama smrt ovih autora, zapravo ne znači mnogo jer je reč o dva velika umetnika koji su doživeli duboku starost ostavivši za sobom dela kojima će se publika diviti vekovima unapred. Uskoro ćemo se sretati sa sličnim događajima, jer ljudski vek ima realno trajanje. Lepa stvar kod ovakvih događaja jeste mogućnost da se podsetimo dela zbog kojih su ti ljudi toliko zadužili čovečanstvo. Širom sveta održavaju se retrospektive Bergmanovih i Antonionijevih filmova i publika ponovo ulazi u živi svet pokretnih slika proživljavajući demone i anđele proteklog vremena. Pitanje je koliki uticaj će sve te buduće smrti imati na kulturološki život nestabilne stvarnosti koju živimo. Od 12-tog oktobra na Otvorenom univerzitetu u okviru programa Klasici evropskog filma održaće se ciklus filmova Mikelanđela Antonionija gde će publika imati priliku da vidi filmove „Krik“, „Avantura“, „Pomračenje“ i „Crvena pustinja“. U skorije vreme Fondacija Fokus i Festival evropskog filma Palić prirediće i retrospektivu filmova Ingmara Bergmana. Petar Mitrić
15
Essay
Ajkula 3D
MINDEN OTT KEZDŐDÖTT, AHOL VÉGET ÉRT
Tehát maga a nyelvezet kívülről érkezik a szöveg tárgyához, és beléhatolva megteremti a befogadás gyönyörűségét (S.A.: ...4...1) Ahogyan a tér azóta is mozdulatlan, vagyis hogy nem a tér, hanem benne az időben a kibontakozó mozdulatok sokasága (bejáródott és hirtelen, mindennapos és szokatlan mozdulatok). Merthogy rég nem járt ott senki, ha járt is nem azért, hogy OTT legyen, hanem csak hogy belenyúljon, megbontson valamit, valami apróságot a bemerevedett rendezetlen rendbe(n). Ott pihen a méz édességébe mártott kanál a kis sárgatetejű üveg mellett a kis barna kerek asztalon. Szomorú, mint egy padláson felejtett falnak döntött kép. Finom réteget képezett rajta a jó ideje nyugalomban hagyott, önmagában, önmagával táncoló por. Nincsenek már hirtelen mozdulatok, testek egymás felé tartó, vagy egymástól lassabban elforduló mozdulatai. A vágy halk sercegését csak az apró láthatatlan porszemek táncolják, és a kielégítetlen vágy ott pihen mindenen vékony-áttetsző, nyúlósragadós fátyolként, egyszerre szép és szomorú, közhelyteremtő elégültséggel. A hiány változásai: merthogy voltaképp a hiány ma is tart, az a hiány, amely már akkor, a Másik jelenlétekor ott volt, és amely akkor még betöltetlenül maradt, de most már betöltetlenül marad, és elveszíti hiány-státusát is. Ez voltaképpen a semmiből semmivé szublimálódás alakzata a szerelemben. És voltaképp egy önmagát generáló rendszer, hiszen a hiány, az „aktus” meg-nem-történése hívja életre a hiány intenzitásának felerősödését, majd végleg eltűnését. Egyszer csak aztán egészen másként kezdett működni a szövegbe irányuló izgalomfokozó-halkuló rezgésszám. Nem is csak, hogy (a végtagokat remegtető, a lélegzés szaporaságát, halkuló csitulását, a bőrfelület érzékenyebbé válását éltető) intenzitása változott, hanem a viszonyokban történt valami. Mert ugye hihetetlen, hogy valami csak úgy elkezdjen működve teremteni, szöveget, egyszer csak összeálló képet, valami egész nap dúdolt refrént. Nem is fontos (azaz dehogynem, de önmagában, önmagáért csak, mindenki saját intim terében), most mik ezek a teremtett dolgok, hanem hogy létrejöjjön valami, ami a személyes és intim, a legbelső és remegtető, na meg az általános és „kitett”, a látható és immár nyugalmas vegyülékéből
Za N. i A. Zagonetka kojom započinje Novi zavet da “Prvo beše reč...” nezavisna, stvaralačka čovečja reč, ne ostavlja nikakvu sumnju koliko govor i jezik suštinski određuju naše postojanje kao razumskih bića. Stvarnost doživljena čulima dobija svoju potvrdu kada svakoj senzaciji, čulnom iskustvu nadenemo ime. Preslikavamo i sažimamo doživljaj u zvučni signal, u reč. Preko jezika stvarnost doživljenog započinje svoj paralelni život na metafizičkoj ravni. Govor je apstraktni dodir s drugim bićem. Razmenjujemo misli upakovane u govor podređen pravilima gramatike i sintagme. Prihvatamo sistem komunikacije stvoren taloženjem iskustava prethodnika. Predaka? Preuzimamo njihov jezik i njihovo viđenje stvarnosti. Tako postajemo deo zajedničke priče koja nastavlja da se pripoveda i kroz nas. Čak i kada se opiremo i poričemo, kada stvari postavimo naglavačke da bi ukinuli prisile prošlosti, mi nismo početak priče. Stigli smo na pripremljen teren sa davno utvrđenim pravilima igre, opremljeni samo sumnjom koju rađa samostalnost i samoćom pojedinačnog života. Žamor ljudskih glasova je pribežište usamljenih. Glasovi se artikulišu u govor koji razumemo ili ne razumemo. Oslove li nas, osetićemo se delom jezičkog zajedništva. Mi tebe razmemo i ti nas razumeš, ergo: ti si naš. Jezik nije tvoj izbor, kao što nije ni porodica, ni boja očiju, ni znak u zodijaku, ni geografska tačka tvog rođenja. Temelji identiteta uslovljavaju te koliko i zakon gravitacije. Mukotrpno otimanje da bi se iz kolektivnog ponavljanja iste matrice uzdigao do pojedinačne sudbine iziskuje stvaralačku moć. Svedočanstvo o promišljanju jedine, zadate stvarnosti. “Širom zatvorenih očiju”, da bi se otisak koji stvarnost utiskuje na psihu bolje sagledao i izvukao na površinu pojavnog sveta. Postavši artikulisani govor u pustinji praznoslovlja. Uhodana realnost sankcioniše pomaljanje novih sadržaja i drugačijih ljudi. Onih čije su misli i reči u skladu. Pomirili smo se sa “prirodnom” niskošću čoveka koju opravdavaju i tumače sveznajući apologeti banalnosti. Sve je raščlanjeno, objašnjeno, prizemljeno i “dajdžestirano” za potrebe ambicioznih koji s lakoćom uče i napreduju. Vavilonska kula je metafora za hijerarhiju moći koja se gradi na lažima, za sistem koji se urušio pod teretom svojih protivrečnosti, u kojem ne-uki brbljaju u okvirima svojih zatvorenih sistema, a uki komuniciraju. Komunikacija zahteva svedenost i sažetost, ne trpi nepotrebne informacije i preterana lična zalaganja. Živimo u komunikacijskoinformativno-globalizovanom svetu gde tananosti jezika i slojevitost značenja reči nemaju veliku potražnju. Veliki projekat je u toku. Informatički jezik je jezik posvećenih, svešteničke kaste sveopšteg progresa. Binarnog koda. Ili jesi ili nisi umrežen. Tertium non datur. Vavilonska biblioteka sadrži celokupno znanje ljudske vrste i sve jezike sveta opredmećene štampanjem. Živa reč prosvećenih, improvizacija umetnika, surova poezija reperske potkulture prognani su u svet zabave. Prekopavamo biblioteke u potrazi za znanjem koje ne može da nam podari niko od bližnjih. Knjige ne odgovaraju na pitanja. Komunikacija sa napisanom rečju je jednosmerna. Posmatram knjige poređane po policama bez nekog smislenog reda. Neravnomerno smenjivanje i tema i jezika. Ako govorim i čitam više jezika ne vredim više ljudi, kako to tvrdi stara izreka. Moji jezici su moje nasleđe. Bogatstvo koje nisam tražila i koje mi nije donelo sreću samo po sebi.
16
van.1 A csontsovány és mégis erőteljes-izmoskezű lány neve sehogy sem tud megteremtődni. Létezik e egyáltalán, vagy megrekedt a termékeny, minden pillanatban megélt valóság és a fiktív-virtuális tér között? Hogyan kezdődhetne a mondat, vagy azon túl akár egy szövegben kibomló világ textúrája amikor-ral. Ha az időben kibontakozó viszonyok ott szunnyadnak a hátad mögött, mintegy a gerinchajlatodra tapadva, és még ott lüktet benned az est unott mámora. Amikor csakis a Másik boldogsága tart egyenesen, hogy orra ne ess, mert minden, amit látsz, amit nyelv nélkül is érzékelsz akár, az nem több annál a semminél, amelyet talán csakis a csendesség tölthet be végérvényesen. A másik halk szuszogása, alvó mozdulatai, amelyek összefonódva a lecsukódó szemhéjad mögött táncolnak. Az akarom bizonyossága löki-taszítja folytonosan az elleplezett örömöt a fogak közé, hogy ott szorítson, mert nem a fogak csikorgása, nem az állkapocs görcse lakozik a szándékban, hanem a belső nyugtalanság eredményeként számon tartott jóleső elernyedés. Miért, hogy elhalványulhat minden, a vászonra felvitt erőteljes kontúr, miért, hogy egyáltalán ezzel a szóval kezdődhet egy szövegmélyi mondat, hogy már a kérdőjelet sem mered kitenni a végén, mert hogyan is lehetne vége, amikor a kezdőpont lágy ívelését sem ismered. És a halk szuszogás-pulzusgyorsulás mindennél fontosabbá válik, mint egy táncban összevegyülő tekintet. Amikor már az arc minden mozdulata csak a maszkszerű létállapot hangulatát írja körül, és ebben a körültáncolhatóságban lüktet. Hogyan megtalálni a szavak súlyát, amikor mi magunk nehezedünk el, olyannyira, hogy a szövegírás egyenes vonalúsága folytonosan egy spirális örvénybe szökik. Mégis, itt tartani, a szerelem nyelvét kicselezve, megfeszítve minden izmot, kitartani a szöveget minden egyes pontig, amely mint egy ék feszíti ki a megfogalmazhatatlant. És hogy megfogalmazhatatlan, az talán annak tudható be, hogy a szöveg alanya a valóságtól eltávolodva az irreálisban foglal helyet. Vajon szülhet-e a valóságból kiinduló vágy intenzíven működő gyönyörszöveget az elméletekbe kifutó virtuálisban? Vajon lehet-e egy szöveg annyira gyönyörű, mint akár a bőr egyetlen pontjának egyetlen érintése, amely megremegteti a jelen pillanatban íródó
testet? Nem! Talán csak megérinthet valamit a Másikban, de ez már egy másféle érintést jelent, megremegtetheti akár a testet is, a jelenlét hiányában, és megszülheti a távollévőre irányuló vágyat. A vágyat, amely már nem csak a jelen pillanat kibomlása, hanem egy biztonságot szétárasztó bizonyosság. Annak tudata, hogy a Másikra távollétében is mint a létemmel összekötő alanyra gondolhatok, aki, ahogyan e szöveg íródik, úgy íródhat létembe akár. Hogyan lehetne az összetettség megképződésének esszencialitását (nem is összerándulását, hanem mindig újabb és mindig egyre intenzívebb egymásba íródó folytonosságát) mintegy ráklépésben felfejteni? Ahogyan az éjszaka vászonsötétségéből kitüremkedő csillagok egyszer csak hullani kezdenek és hópelyhekké változnak, hogy már a kinti hófedte föld magányát írják a kép érzékeny felületére, hogy a sárgaszínű madár fázni kezd, és behívnám (lehívnám a képről) a szomorú (de jajj, mennyi más asszociációt is magában rejtő) arcú lányt, hogy kabátot adnék rá, és forró teával kínálnám. De nem válhat üressé a tér, a festmény egyszerűségében összetett tere, itt minden elmoccanthatatlan, ami változik, az a befogadás terében való halk mozgásban értelmesül, az értelem csendes ívelésében. Sirbik Attila 1 E l m é l e t i l e g megközelíthetjük a témát, de mindig kívül maradunk, hiszen maga a szex sohasem beszélhető el, megteremthető egyfajta erotikus-bizsergető nyelvezet, leírható egy aktus, de az sohasem érinti tárgyát, amiről beszélhetünk, az csupán a szexualitás, és a vágy, a vágy a beteljesülésig, mert amint beteljesül, megszűnik önmaga lenni, nem vágy tovább. És akkor jobb, ha nem beszélünk nyilvánvalóan,magától értetődően.
“IZGUBLJENI U PREVODU” Među izgovorenim rečima skriveni su sistemi vrednosti koji se podrazumevaju za one koji govore jedan jezik. Jedan svoj jezik. Ostali su naučeni iz pragmatičnih razloga, kao i jezik kompjutera. Ne zahtevaju ličnu lojalnost. Dva jezika su dva sveta u kojem su dvojezični rubna vrednost. Marginalna pojava. A marginalnost je samo korak do izgnanosti. Svojevoljne ili nametnute. Mesto gde centripetalne sile ne deluju više. Takva je Subotica. Narcisoidna u svojoj otmenoj usamljenosti i ohola na svoju različitost. Jezičke granice ovde poprimaju mitske dimenzije. U Subotici se ljudi lako orode, ali ne i jezici. Na ovom tlu gde još uvek vladaju nadmene slike romantične istorije spanish-english ili spanglish, “bastardni” jezik američke svakodnevnice nije moguć. Samo “domorodački” bunjevački poseduje tu trpeljivu prilagodljivost različitim jezičkim samovoljama. Volji da se nadvlada i potisne onaj drugi, manje vredan, tuđinski. Moja majka je sa trideset godina došla iz Beograda u Suboticu. Mađarski nikada nije naučila, pravdajući se (pravdajući se?) nedostatkom vremena, komplikovanošću jezika i podsmevanjem svoje dece zbog trapavog izgovora. Čak je i svoj ćirilični rukopis, zamenila latiničnim, nastavljajući da ispisuje neka previše zaokrugljena slova, koja su mi uvek izgledala ružna u odnosu na elegantnu zašiljenost latinice. Jezik čuva identitet naroda. Njegovu posebnost. Zajedništvo s onima koji prvenstveno govore isto. Zato je nasleđena dvojezičnost život u rascepu. Nemogućnost da se stečeno iskustvo artikuliše kroz jedan jezički sistem, a
Emil Kadirić
prepreka za to se ne nalazi u samim jezicima nego u skrivenim osećanjima koje nose. U poruci “mi smo bolji”. Izaberi jezik, izabrao si stranu na koju si stao i put kojim ćeš da ideš. Put ka vlasti je tesno povezan sa ovladavanjem zvaničnim jezikom koji predstavlja ključ društvenog uspeha. Gledajući na jezik drugog kao na manje vredan, čovek je različitost jezika preobratio u podređenost. Srpskohrvatski je bio jezik koji je vladao i evropeiziranim prostorima van svake sumnje. Odvojen od hrvatskog ratom koji cementira granice srpski se sveo na “mali” balkanski jezik. Sa dva pisma, geografskom rasprostranjenošću i kolopletom kultura srpskohrvatski je imao centripetalnu moć da privuče k sebi usamljena ostrvlja različitih. Lišen kulturnih “melanža” i okrenut potrazi za arhaičnim sadržajima srpski je sve manje nit koja povezuje. Dvojezična deca svojim postojanjem osporavaju mnoge predrasude. Postavljeni od prvih dana na dva koloseka s lakoćom savladavaju jezike na kojima im se obraćaju. Klize kroz stvarnost sa mnoštvom imena sve dok im ne postave prepreke koje nisu ni leksičke, ni gramatičke, ni semantičke. Prepreke nastaju u glavama ljudi. U oholoj ekskluzivnosti sopstvenog govora. U nedostatku saosećanja. Stoga nije čudno kada dvojezična deca u potaji odmeravaju koji jezik ih čini društveno prihvatljivijima. Znaju da u bližnjima postoji odbojnost prema različitom, čak i kada je pod velom političke korektnosti ili proklamovane tolerancije. Svesni su da ih mere po nekim drugim aršinima bilo da ih nametljivo prisvajaju negiranjem “tuđeg govora” ili ih diskretno, s velikom obazrivošću odbijaju od sebe. Dva jezika su u suštini uvek dva sveta u sukobu. Istorija lakonski govori o konstanti podjarmljivanja i istrebljenja. I jezika i ljudi. Porobljenima je u ime civilizacije sve oduzeto i sve nametnuto. I nisu više svoji nego bleda imitacija vlastodržaca. Biti “sam u svemu svoj” je privilegija slobodnih ljudi. Slobodno reci ko si, ali na jeziku koji razumemo. Intimne sfere jezika se teško prevode i zato je jedan deo dvojezičnog bića uvek u senci. Prevedem li sebe, to više nisam ja. Izgubim se u prevodu. Što je paradoksalno za osobu kojoj je jezik sudbina. Normalni ljudi su na svu sreću prilagodljiva vrsta i ne pridaju toliku važnost jeziku. Reči su ipak samo oruđe sporazumevanja kojem svako dodaje boje svoje različitosti kada ga prepliće, izvrće i pogrešno naglašava. Kada ga obogaćuje svojim čudnim kovanicama. Kada ne oseća strah od prezira. Jedan nemački lingvista, Klaus Bohman tvrdi da je ksenofobno čistunstvo na nivou nacionalnog jezika uvek pokazatelj fašističke ideologije. “Frangli” je podrugljiv naziv za Francuze koji olako koriste anglicizme u svom svakodnevnom govoru. Esperanto je dirljiv i neuspeo pokušaj Jevrejina iz geta da stvori “neutralni i anacionalni ljudski jezik”. Stvarnost je međutim neumoljiva i naša deca znaju da budućnost pripada engleskom govoru. So, “always look on the bright side of life”. Viktorija Šimon Vuletić
Emil Kadirić
www.fokus-su.org.yu
Essay ESEJISTIKA FRAGMENTARNOG
STVAR ** Guska je ptica plivačica koja se odavno odomaćila. Čovek koristi njeno meso, zatim mast, jaja i perje. Domaća guska (Anser domestica) je bela, retko sivkasta i boje bele kafe, ima dugačak snažan vrat i jake noge sa kožicama za plivanje. Snažan pravilan kljun i noge su narandžastožuti. Divlja guska (Anser anser ili Anser cinereus) od koje vodi poreklo domaća guska, krupna je i snažna ptica duga gotovo 1 metar. Hrani se travom i zrnevljem. Divlje guske žive u severnim krajevima, a u jesen se sele u toplije, južne krajeve. Njihovo putovanje u karakterističnom klinastom poretku najavljuje dolazak zimskih mrazeva i snega. Snažne su i u toku seobe mogu da prelete više hiljada kilometara Jedan je od omiljenih plenova lovaca. Važi za ambivalentnu životinju za koju se drži da je glupa (živinski mozak), a istovremeno inteligentna (ipak zna da se vrati kući). Neki seoski domaćini se kunu da je bolji čuvar kuće od mnogih pasa, ali to je ionako poznato od starih Rimljana naovamo. U literaturi ih je proslavila Selma Lagerlof u svojoj knjizi «Čudesno putovanje Nilsa Holgersona», a Henri Miler u svojoj knjizi «Opus Pistorium» opisuje brutalni proces kojim se dobija jedna posebna vrsta paštete od guščije džigerice. Konkretno, guske se žive, ekserima kroz krila zakucaju na daske i ostaju tako dva do tri dana dok im jetra ne oboli, pročišćavajući krv od trovanja, od jedne posebne vrste bolesti, zbog kojeg će pašteta od te jetre imati specifičan ukus, poznat samo vrhunskim sladokuscima. Guska je takođe i osoba ženskog pola, često prijatnog fizičkog izgleda, još češće sa izraženim ženskim atributima (njima često kompenzuje nedostatke druge vrste) koja je konstantno u koliziji sa svojom užom okolinom.. Opštije rečeno, guska svojim mentalnim sklopom nije u stanju da odgovori kulturnom izazovu čak ni jednog konvencionalnog građanskog razgovora. U takvim slučajevima ispada smešna, mada se i sama rado smeje, naravno ne u navedenim situacijama, nego baš onda kada se pristojan čovek nekako baš ne bi nadao tome. Zbog svoje vesele prirode uz reč guska se katkad zalepi i jedan pridev, pa nije retkost da pri brzoj kvalifikaciji kakvoće takvog karaktera možemo da čujemo floskulu vesela guska. Guska je takođe i medicinsko pomagalo - koje se doduše samo kolokvijalno tako naziva - i služi kao posuda u koju nepokretni bolesnici vrše nuždu tako što im se kod dotičnog organa namesti stvar. Izrađuje se od metala, PVC-a i ređe od keramike. Žargonski naziv dobila je zbog oblika koji podseća na gusku koja pliva i što se ranije proizvodila isključivo u beloj boji. Gusan je među guskama ono što je petao među kokoškama. A Gusan je i pivnica-restoran u strogom centru Novoga Sada, u jednom pasažu Zmaj Jovine. Mesto na dva nivoa, podrumom i baštom. Sa malo želje za prizemnom analogijom i plitkim patosom mogli bismo reći da je za neke novosađane i ine, to njihov kafić U zdravlje. Za vreme letos održanog Nacionalnog Filmskog Festivala Srbije tu
GUSKE
Emil Kadirić se okrenulo mnogo poznatog sveta sa polja filma i muzike i još mnogo više nepoznatog iz iste branše, te bilo kojih drugih sfera. Jedan od perifernih organizatora pomenute manifestacije mi je sa ne malim ponosom rekao da je: prava kancelarija Filmskog Festivala zapravo bila tu – u Gusanu, jer se ljudi tu sreću, stvari se tu dogovaraju. Pa lepo, prelepo, pomislih, a ona ironična mi crta karaktera izmami onu nedotupavno idiličnu asocijaciju na kafić «U zdravlje» iz poznate serije. Između pivnice «Gusan» i ranijih opisa pri određivanju pojma guska postoji vrlo malo veza, ali isto tako javno mesto ugostiteljskog tipa ne mora da ima ime koje asocira na delatnost i u datom slučaju je kum živeo sa tom slobodom. Niti se u okolnim dvorištima gaje guske, niti se služi guščije meso. Ako divlje guske i preleću Novi Sad, nemoguće je egzaktno reći da li preleću baš iznad «Gusana», a od ženskih posetilaca nikog nisam dovoljno dobro upoznao – da kada bih sebi i davao nešto takvo za pravo – odredim tim pežorativom. Neke veze ipak ima, a to je u vezi sa poslednje iznetim – problemi sa vršenjem nužde. Izvor tog problema je pokvareni pisoar. To što
gacam u nekoj vodi izvesne kakvoće i sastava svakako nije prijatno, ali isto tako nije ni to za mene dovoljan razlog da probudi taj nerv običnog zakerala koji se krije u svima nama. Možeš misliti, te stvari se dešavaju, tih stvari ima, pa dobrodošao u balkansku krčmu, rezignacija mi je trenirana na mnogo žešćim stvarima od tapkanja u pišaćki, nažalost, mnogo češće verbalne prirode. Ono što je posebno bezobrazno, jeste natpis iznad pokvarenog pisoara: PISOAR NE RADI, KAO ŠTO VIDIŠ! Ova rečenica je bremenita problemima. Krenimo redom. Upozorenje je napisano (u ovom slučaju, ipak, na svu sreću) samo na srpskom. Naravno da je među gostima bilo i stranaca (jer da im je zabranjen pristup, takvog naime natpisa nije bilo) ali oni, na primer barem na engleskom, nisu bili obavešteni, zbog čega se nameće nekoliko mogućih zaključaka: a) samo se gorenavedenima, samo se onima koji znaju srpski jezik skreće pažnja da ne koriste pokvareni pisoar, b) stranci mogu da koriste pisoar pa nek vide (klopka, šta li je), c) stranci, samim tim što su stranci su i pametniji, pa samim tim neće koristiti vidno (kao što vidiš) neispravan pisoar (ili nek ne čačkaju ako tu nešto piše što ne razumeju). Naravno, ovo su trivijalni nedostaci opšte kulture i pravi problem je u nečem drugom. Ako u vertikali subordinacije u jednom ugostiteljkom objektu na osovini od konobara, preko šefova sale, menadžera, vlasnika, šta god, ne postoji osoba koja ima dovoljno snage, talenta, prisustva duha i na raspolaganju instrumenata da pozove jednog vodoinstalatera, ako među pomenutima nema ni dovoljno veštog, hrabrog i sigurne ruke koji je u stanju da preko pisoara prelepi nešto od materijala vrste najlon, svakako govori o tome da nisu na visini zadatka, ali i to još ’ajde . No, bezobrazno i nisko vređati ljude koje je bukvalno nužda naterala na to mesto jeste suprotno od osnovnih principa ugostiteljstva, od onoga što bi dobar domaćin gostu trebao da pruža. Sopstvenu nesposobnost prikriti jeftinom prozivkom jeste ono što paramodernim političkom jezikom naši političari zovu klasičnom zamenom teza. Sada, je li, ako ja svakako ne bi koristio taj pisoar, onda se to ni, je li, ne odnosi na mene, nego na one druge, bahate. Nije tačno! Tim jeftinim vokočita principom oni su me prozvali ni krivog ni dužnog. E sad u tom prenosnom značenju, ja ako nisam vo ( a sve i da jesam), kao relativno pametan čovek ne bih trebao osećati volom zbog ovog trika niti se zbog njega (eventualno zbog nečega drugog) ja osećam tako nego mi smeta i ta mala, sitna, bezazlena zloća kojom je upućena. A niko, je li, ne voli da ga apriori smatraju budalom. Zbog toga, pišajte im slobodno u lavabo.
Geza Antal
** Dečje sveznanje, Beograd, 1988, BIGZ.
(VIRTUALNE) RATNE STRATEGIJE NOVOG DOBA WARCRAFT PORODICA:
KORENI I KROŠNJA
Godine 1994. kompanija Blizzard objavila je strategiju u realnom vremenu pod naslovom Warcraft: Orcs & Humans. Po tadašnjim standardima odlična, ova kompjuterska igra danas bi se smatrala nezgrapnom do neigrivosti. Međutim, osim sveg uspeha, niko u Blizzardu nije mogao pretpostaviti da će ta igra ilustrovati tek jedan od ratova u povesti univerzuma koji je danas, kroz igru World of Warcraft, implementiran na desetinama servera sa po hiljadama igrača-pretplatnika. Mehanizmi tehničkog i etičkog razvoja, prve u poslednju igru u Warcraft porodici, danas su jasno prepoznatljivi. Warcraft II: Tides of Darkness, prvi međaš u Blizzardovoj porodici strategija, proširio je postojeći magijski srednjovekovni svet novim kontinentima, uvodeći ih u sledeći, ne manje brutalni rat. Igralo se uglavnom na sravnjivanje neprijatelja sa zemljom, sa sve kmetstvom i civilnim ciljevima. Strane su bile razdvojene na mračnu i svetlu – Orci su bili krvožedni varvari, a Ljudi su čak dizali crkve sa krstovima i pojanjem – ali u opštoj bespoštednosti to nije predstavljalo sukob metafizičkog dobra i zla. Igralo se u sumraku i izmaglici nedorečenih legendi, kao usred Merlinove čini, i sa fatalizmom trojanskog epa. Potom Blizzard razvija Starcraft, po mnogima najbolju igru svih vremena, koja tehnički obogaćuje i usložnjava žanr sižejno nezavisnog Warcrafta II. Značajnom inovacijom, istorija dobija jedinstven tok (za razliku od po jednog toka za pobedu svake strane), a igrač hronološki proigrava ulogu različitih zaraćenih strana (kao da smo general Vermahta do ulaska u Pariz, zatim sovjetski do Staljingrada, i najzad američki do Hirošime). Već sledeća igra – Warcraft III – svesno je razvijena kao žanrovski bastard, sa uvedenim role-playing game elementima, a pritom i kao geografska, fabularna i tehnička (3D) uvertira mnogo većeg projekta, iako i sama kompleksna i celovita, i prodavana kao takva. Warcraft III objasnio nam je da Orci zapravo nisu agresivna rasa, nego su pili demonske krvi pa su se iskvarili; bio je to prvi korak ka neprobojnoj političkoj korektnosti kao moralu Azerota. Originalna priča, dotad zapljuskivana plimama tame, stavljena je u okvire istorije od početka vremena, čime je zatvoren i taj prolaz za domišljanje i maštu. Na širem planu, izvedena je kičerska sinteza Hesiodove kosmogonije i predanja o Luciferu (motiv otpadništva najlepšeg i najmudrijeg usvojio je, sa više osećaja, i Tolkin u “Silmarilionu”). U pojedinačnim slučajevima, formulisane su ad-hoc biografije i hronike koje su u prostor imena Warcrafta usule smesu kontaminiranih starogrčkih i latinskih reči i terminologije nordijskih saga. Takvim jezičkim, i mnogim dizajnerskim i ikonografskim rešenjima spremljen je teren na kome bi se svi osećali prijatno, model globalnog sela, gde Trolovi
govore jamajčanskim akcentom i praktikuju vudu-magiju. U krunskom poduhvatu Blizzarda – massively multiplayer online RPG-u, nazvanom World of Warcraft – prizvana su iskustva iz Diablotoka Blizzardove produkcije, koji se, kao i svi drugi, utopio u more novog fenomena igračkog sveta. Igrač je izgubio kontrolu nad armijom i svakom njenom pojedinačnom jedinicom, a heroji koje je u prethodnoj igri proveo kroz čestar vremena uglavnom su se udaljili kao fama ili pretnja nad zemljom. Za uzvrat, dobio je priliku da kreira svoje likove i dovede ih do deklarativne legendarnosti, u svetu kome se pristupa Internetom i gde hiljade ljudi pokušavaju to isto. Taktičko pitanje, koje je, na svoj način, postojalo u Warcraft i u Diablo tradiciji, ovde je obesmišljeno – igra je fundamentalno laka, samo je treba igrati, a pošto se ne može preći, niti se može postaviti rekord (koncepti su prosto inkompatibilni), igra se dok ne dosadi; Blizzard će se pobrinuti da taj trenutak maksimalno odloži. Kao i svaki kompjuterski RPG, WoW ne zaslužuje taj atribut, jer u njemu nema pravog igranja uloga, drukčije rečeno svako igra istu ulogu, jer je gonjen istim motivom osnaživanja, obrazovanja i naoružavanja svog lika. Igrači se ponašaju jednako nemaštovito, pa se odlično razumeju, i u in-game chatu i na proliferiranim forumima. WoW je tehnički trijumf, kako činjenicom da živi iz dana u dan, tako i svakim pojedinačnim lokalitetom i igračkim događajem, ali je napravljen tako da se dvanaestogodišnjak ne razočara jer mu ne ide i prestane da plaća. Ko se seća borhesovske mistifikacije izvedene u Sid Meyer’s Alpha Centauri, citatima Prohora Zaharova i Dirdri Skaj pored onih Fridriha Ničea i Semjuela Kolridža, neće se uzdržati ponekog osmeha prezira. Rat Alijanse i Horde, koji je dugo bio sve, približio se marginama stvarnosti Azerota. Player versus player dimenzija igre pretila je da se svede na slučajna čarkanja u spornim područjima. Međutim, dizajnirana su posebna bojišta, gde se do osamdeset boraca ubija za zastave i napredak stopu po stopu do protivničkog štaba (ali bez prosute krvi i iznutrice kao u Warcraftu II, jer smrt je u WoW-u higijensko stanje, i traje dok duh ne nađe put od groblja do tela). Igrači se uglavnom bave individualnim ili grupnim potragama i ne haju za istoriju, u čijem pisanju zapravo ne učestvuju, čak ni ako se bore protiv invazije Artasa Menetila. Naime, ne može se dozvoliti da igrački esnafi na različitim serverima usmere istoriju različitim putevima. Uostalom, svaka suštinska promena narušila bi raspoloženje dela igračke populacije: umesto da do istrebljenja igraju sukob civilizacija, sve rase su po sebi dobre i, čak i ako se svet oko njih sruši i dopadnu u ropstvo, njihovo ustrojstvo i odnos snaga
ostaće nenarušen, kao da je došlo do kraja istorije baš kad smo mislili da ćemo je promeniti. The Burning Crusade, ekspanzija WoW-a, pojavila se ove godine i sve radnje, koje su je prodavale, otvorene su u ponoć između 16. i 17. januara. Igrači su je čekali kao hleb nasušni i većina primeraka razgrabljena je iste noći. Otvoren je Dark Portal, ključna tačka Azerota, i (tadašnjih) šest miliona igrača, simultano do na razliku u vremenskoj zoni, pohrlilo je smesta u masakriranje demona sa one strane Portala. Do jeseni 2007, tih šest poraslo je na devet miliona posvećenika, nestrpljivih u iščekivanju sledeće ekspanzije – The Wrath of the Lich King. Dušan Vasić
Emil Kadirić
www.fokus-su.org.yu
17
Visual Sirbik Attila – Torok Melinda
Átváltozások
Hány arca mennyi
Használati utasítás: Csak úgy lehet eligazodni ebben a zavarban, ha a kijelölt helyeken megkeressük a folytatást (ami nem garantáltan a szöveg alján található) P.S: Kövesd a színt! ...megérzésed szerint...
hol? A piaci pultnál? Mikor született ez a kép? Nem tudom. Nem is olyan régen, egy héten. Az igazi művészet az utcán van, fogalmazhatna a szöveg, ha kissé bátrabb és elfogultabb lenne, de nem az. És mégis megteremtődött a mondat a szöveg terében, de mivel félreérthető, sokféleképpen interpretálható, ezért jobb lesz konkrétan a piac világával foglalkozni, a zsibongással, a gesztusokkal, az állandósággal a változásban.4 Az állandósággal az a baj, hogy nem az, a változással meg, hogy nagy részben csak a hasonlóba íródó visszatérés. Mi is az igazi változás (ha egyáltalán van ilyen) lényege?
De, ahogyan az utolsó utáni pillanatot sem tudjuk kifejteni, kifejezni, úgy a kezdőpontunkul szolgáló szövegkezdet sem az, nem kezdőpont, csak egyféle helyet követel magának, mintegy szín a képen, mintegy árnyalat, mintegy grafitcsík a kép egészében. Merthogy a kérdések kioltják önmagukat, nem kezdődhet semmi sem kérdéssel, hiszen már mindig adott a válasz, az a mögöttes szövegvilág, amelyből felmerül, felbukkan minden feltehető kérdés. Hogyan is lehet a vizualitás nyelvezetével megfogalmazni az átalakulás aktusát? Ha egyáltalán aktusról van szó, aktusról vagy folyamatról, az átalakulás folyamatáról vagy az át-alakult, immár a vizualitás nyelvében élő átalakulásról? Vagy az átalakulás vágyának ábrázolásáról? Képeid mintha mozgásban lennének, önmagukhoz és egymáshoz képest is, nyitottak múltjuk és jövőjük felé. Minthacsak sohasem-rögzült állapotok lennének, csakis az emlegetett viszonyban léteznének, ahol tehát minden kép egy másik múltja vagy jövője. Érdekesen fogalmaztad meg ezt az egészet. (Bocs, itt a YU FESTben nincsenek ékezetes betűk :-(1 Nagyon jó, hogy minden ember másképpen éli át ezeket a képeket, mert bizonyos szempontból ez (is) a céljuk - hogy mindenkire masképpen hassanak. Nem szándékosan, hanem spontán módon alakulnak így a dolgok. Ahogyan más-más arcokat ábrázol a sorozat, ezek mind más álláspontok, világnézetek (is) lehetnek, mert pl: hány arca van a Valóságnak? Ahány ember, annyi álláspont, vagy értelmezési lehetőség. De bizonyos értelemben mégis létezik egy harmónia köztük (az összekötő – az egységes méret és motívum), vagy az, hogy egymás nélkül (és a kontrasztok nélkül) nem is érvényesülnek teljes mértékben. Értelmezési (elemzési) lehetőségek: * Vizuális napló (1 kép = 1 oldal) ... * Stílusgyakorlatok (à la Raymond Queneau) ... * Azonosságkeresés (ki [mind] vagyok?) ... * Az ember átalakulása az élete folyamán ... * Metafizikai*0: minden egyes kép egy „beavató kép” – másmás energiának, más hangulatnak a forrása ...(érdekes még, hogy szürrealista magyarázatokat fűztem a képeimhez, ezek 2006-ban jelentek meg a Rukovetben) Az, ami inspirált = hogyan lehet kontrasztokat egymás mellé helyezni, de úgy, hogy azok még mindig egységet alkossanak. * Sok kultúra, civilizáció ötvözete a Földön – „egység a változatosságban” (mint ahogy bennem is sokféle kultúra keveredik: kun-magyar, szerb, orosz + a távolkeleti, ázsiai kultúrak iránti érdeklődésem =mindez egy nyitottságot, kozmopolitizmust eredményez és képessé tesz, hogy átéljem, belemerüljek minden egyes kultúra szépségébe, sajátosságaiba.)
persze a szerző erről nem is tud, de otthagyja arcait mindenütt.*1 De, ahogyan a testnek sincs kezdő és végpontja, hiszen a szellem és a környezet koordinátái által lehatárolhatatlan struktúra*2, komplex rendszer, amelynek részei sohasem működhetnek önálló entitásként, úgy (Hogy nem?) a szövegtestben sem határozódhat meg a hogyan fedte bizonytalanság mint kezdőpont, hanem csakis a rendszer részeként aposztrofálódhat. Kiindulópont ez esetben tehát nincs, mint ahogyan a szerelmes számára sem egészen világos, miért, hogy egyetlen pillanathoz, naphoz, órához köti a szerelem kezdetét, hiszen az behatárolhatatlan, lévén mindent átszövő állapot.2 Ahogyan az izomzat nem a jelenben feszül meg, hanem már a múlt testbe írt jelei lökik ki intenzív jelenlétüket, hogy mindig megtörténjen egy következő pillanat, sohasem ugyanaz, mindig a másik, mégha ez a test vágyik is újra és újra visszatérni a fellelhetetlen kiindulóponthoz, És talán éppen ebben, annak fellelhetetlenségében jelenik meg, fedi fel magát a kudarc (kudarc). *1 Az igaz, hogy egy kis nehézségem van a gépeléssel, de hát azért ennél kicsit gyorsabb vagyok… *2 (Lehet fordítva is):…Ahogyan a szellemnek sincs kezdő és végpontja. Hiszen a test és a környezet koordinátái által lehatárolhatatlan struktúra… És a test éppen ezért lehatárolhatatlan, merthogy egy kezdő és végpont nélküli szellem metszi-lebegi keresztül. Ha már az energiánál tartunk, mondhatjuk, hogy a szellem túlárasztja a test és könyezet lehatároló koordinátáít, átsugárzik az időn és fizikumon… és lehet, hogy közben érdekes formákban jelenik meg: például műalkotások alakjában… És persze, az egyetlen állandó, ami érvényes ebben az esetben, hogy a folyamat állandó átalakulásban van… ….Az arcaim megint átalakultak. Most már a harmadik (negyedik?) dimenzió felé haladnak. Előbújnak az agyagból (anyagból), szaporodnak… (300 példányban). Papírarcokká változnak.. (E = mc2 , avagy: hogyan lehet 10 db tojástartóból és 50kg Magyar Szóból (ál)arcokat klónozni)… az eredmény nemsokára forgalomba kerül. (Tévedés ne essék: nem pénzhamisításról van szó!) … ….Amíg SA a leendő múzeum homlokzatán a vakolatot kapargatja, TM otthon homlokát vakargatja: Van-e értelme magyarázni, szavakba önteni azt, amit csak átélni lehet… …Míg így töröm a fejem, hirtelen észreveszem, hogy egy türkiz szobában ülök, türkiz az ajtó is, s a türkiz ablakon keresztül türkiz hangok terjednek, mert a türkiz ablak alatt minden türkizesen felkavarodik: autók türkiz zúgása, levelek türkiz susogása. A halványsárga szék, amin ülök, érzem, lassan türkizesedik…
Mottó: Az életet lehetetlen beskatulyázni. Mert csak akkor friss és erőteljes, ha folytonos mozgásban, átalakulásban van. Az élet – az a jelen pillanat és a folytonos megújulás: „sosem léphetünk kétszer ugyanabba a folyóba”.Remélem ez így megfelel. Még átfogalmazhatod szebben. De te is nyugodtan leírhatod a saját élményeidet a képekről. Ez, amit itt a végén írtál, nagyon szép Szólj, ha kell még valami. Melinda Tényleg, valójában mi is az élmény, honnan és miből keletkezik a képek befogadásának során? Meddig is tart akár egyetlen kép befogadásának aktusa? Talán éppen az idő az élmény, az elmúló idő, a változás és a bemerevedett jelen pillanat összeérése által keletkező harmónia. Van (és nem volt) egy látomásom, hogy a képeid átkerültek a Népszínház falaira, és míg azokat ledöntötték, a képek ottmaradtak, mintegy lebegve, mint valami besűrűsödött, láthatóvá váló időkapszulák, és ahogyan ott ül a szerző a YU FESTben és ütögeti a billentyűket, hogy megfogalmazzon valamit abból, amit igazán csak lefesteni lehet, lassan kiürül a kávézó, kihordják a székeket, és csak az az egyetlen marad, amin a szerző ül, és a monitor vibrálása megvilágítja arcát, amit lassan benő a növényzet, és nem jön senki, nincsenek ki-be sétáló vendégek, nincsen pincér, aki kávét, vagy valamiféle különleges teát készítene. És közben
18
Szerintem, nem érthető félre a fenti szöveg. Mivel nincsen helyes és téves értelme. Az a lényeg benne, hogy sokféleképpen interpretálható. Mint maga a festmény. Egy festmény többrétegű és sokféle jelentés található benne. A szöveg a képem írásbeli megjelenítése csupán. Nemigen próbáltam „megmagyarázni”, hanem inkább átadni a hangulatát. Maga a piac lényegtelen. Ugyanúgy mint a retek vagy a tojás. Ami lényeges, az az ingadozás. *0Az igazi élet távol van. Mi azonban a világban vagyunk. Ezzel az ürüggyel vetődik fel a metafizika, s ez tartja fönn. A másutt, a másképpen és a más felé fordul. A gondolkodás története során a legáltalánosabb formában a metafizika csakugyan olyan mozgásnak tűnik, amely egy számunkra ismerős világ felől – még ha ismeretlen földek határolják vagy bújnak is meg benne –, egy általunk lakott itthon felől egy idegen ön-kívület, egy odaát felé halad. (Emmanuel Lévinas: Teljesség és végtelen)
Egy pár (2)képmagyarázatom: TÉNY A jobb kezem és az orrom ugyanolyan darabok mint a bal kezem és a fülem. (Danyiil Harmsz)3 INGADOZÁS Nem vagyok tisztában azzal, hol történhetett velem ez az egész: a múzeumban, a piacon, mosogatás közben, vagy amíg az árucikkeket méricskéltem a boltban. És még azt sem tudom mi volt az, ami kibillentett az egyensúlyból: egy tojás, retek, vagy valakinek a tolakodó jelenléte. Az lehetett egy bagószagú (vagy illatos) ember (vagy két ember). De mondott is nekem valamit ez az ember (vagy nő). Ezt az arcot láttam már, de
www.fokus-su.org.yu
Vajon megteremthető-e az odaát, mint a hiány esszenciális jelenvalósága a belátható, érzékelhető és felfogható ittlét során, képes-e a képben rejtőző, megbúvó, de soha fel nem fedhető többet mondani, és sejtetésével megteremteni azt az üres helyet, amelyre mi magunk is mint befogadók, mint a befogadás helyére vágyunk? SA *3 *3 TM: „... A metafizikusság jelenléte egy olyanfajta iróniát csempész a térképfestészetébe, amely egyébként fogalmilag teljességgel külön-, avagy szembenállna a metafizikai létezéssel….” Ha ha! Lelepleztelek! Ez a „Az elfedés lelepleződése” ! Csakhogy nem rám vonatkozik. A fenti szöveg PL képeiről szól... Én pedig TM vagyok ! Leleplezted az elfedést…
1 Azóta az ékezetes betűk problémája megoldódott, de már nincs YU FEST (de majd lesz! ;) TM. 2 E szöveg szerint nem maga a szerelem leírhatatlan, mint ahogyan azt a közhiedelem tartja, vagy rosszabb esetben: állítja, hanem az az egyetlen energiagomoly, amely kiindulópontként határozódhatna meg. De mivel, mint azt a fentiekben már említettem, ilyen kiindulópont ez esetben nincs, a szerelem nyelve tehát, mint ahogyan a test nyelve is, és akár egy képzőművészeti alkotás nyelvezete, amelyet egy test írt a térbe, magában a folyamatban, a folyamatosságban egyfajta állandóként, és ezáltal körbejárhatóan leírhatóként teremtődik meg. Mintegy kimerevedett, kimerevített mozdulat. Tehát maga a nyelvezet kívülről érkezik a szöveg tárgyához, és beléhatolva megteremti a befogadás gyönyörűségét. 3 1905–1942. Elhallgatott-elfelejtett író: csak 20-30 évvel halála után, a hatvanas-hetvenes években fedezték fel. Az orosz abszurd és groteszk kiemelkedő alkotója. Nevéhez fűződik a kései orosz avantgárd kiáltványának szellemében írott első abszurd dráma (Jelizaveta Bam). A 20-as évek végén működő OBERIU (Reális Művészet Egyesület) csoport meghatározó alakja: zene, film, dráma és vers ötvözésével happeningszerű előadásokat hoztak létre. A csoport tagjait, köztük Harmszot is, Sztálin parancsára elhurcolták és megölték. Tarkólövés egy pincében, hajnaltájt, vértől mocskos falak között. Harmsz egy négyemeletes iskola tetején állt, a keskeny perem szélén, bekötött szemmel, és zuhanni kezdett. Végtelenné merevedett, halhatatlansággal vegyült a pillanat, míg földet ért. 4 A piac tere, formája szükségképpen megköveteli, hogy olyanná tervezzék, ami kifejezi az állandóságot az állandó változás közepette; a piac valamiféle központi helyet kell hogy elfoglaljon a mozgáshoz képest. Akár mint mondjuk a templom. Érdekes, hogy Jézus épp a kufárokat űzte ki a templom felszentelt teréből. A piac is szent. TM:De... lehet, hogy nem is a piacon történt...
Visual www.heavyform.org
VEB DIZAJN, UMETNOST NOVOG DOBA
Dizajn internet publikacija je složen interdisciplinarni proces koji zahteva poznavanje osnova informaciologije i informacionih tehnologija, CAD-a (dizajn uz pomoć kompjutera), ergonomije i estetike. Više nego poželjno je biti upućen i u osnovne standarde jezika za opis internet strane (html). Ovo znanje najčešće i čini
razliku između dobrog i lošeg dizajna. Nove tehnologije umnogome olakšavaju i ubrzavaju proces dizajna, kao i većinu ostalih radnih procesa. Tako i u našoj sredini postoji mnoštvo, da ne kažem horde, “veb i grafičkih dizajnera”. Nažalost, u tom mnoštvu puno je diletantizma, elementarnog neznanja, šanerstva. Uzroci leže u nepostojanju dizajnerskih škola, esnafskih udruženja i uopšte strategije stvaranja dizajnerske manufakture u Subotici. A moj prijatelj Nemac, predsednik Austrijske asocijacije informatičara, kaže da “vi u Srbiji nemate pojma o organizaciji i ekonomiji, ali imate duha i mogli biste baš lepo da se bavite dizajnom”. Dobar povod da se osvrnemo na nove medije dao nam je nemački izdavač Tašen (Taschen) koji je u ovogodišnjoj knjizi “Veb dizajn studiji” (Web Design - Studios) predstavio svoj izbor najinovativnijih i najuspešnijih studija za dizajn internet publikacija. Jedini dizajner iz Srbije predstavljen u ovoj knjizi je talentovani i perspektivni Nenad Bogar iz Subotice. Nenad je rođen 1980. godine, završio je gimnaziju u Subotici i studira industrijske sisteme u Novom Sadu. Nema veze sa onim čime se bavi, ali red je nešto studirati. Trenutno je, kao i većina mladih, “slobodan strelac” (engl. freelancer). Nova generacija slobodnjaka okuplja se oko foruma “Dizajn zona” (vidi www.dizajnzona.com) a i sam Nenad je, kaže, stasao uz njih. Stvoriti originalnu digitalnu formu zapravo je veoma teško. Internet donosi nesamerljivost, kategoriju iznad pluralizma u idejama, metodama, pristupima, rešenjima. Stoga su najuspešnija
grafička rešenja najčešće sasvim daleko od šarenila i specijalnih efekata, moraju imati jasnost i nedvosmislenost u pružanju poruke (informacija), a mora da ih odlikuje i mali, često provokativni detalj koji skreće pažnju. Autor “Heavyforma” to definiše anglosaksonskim pojmom eye-catching, što bismo poetski mogli prevesti kao uzapćivanje pogleda. Nenadov talenat leži u estetskom osećaju za detalj i jednostavnu i efektnu kompoziciju. Na sajtu “Heavyform”, koji je zapravo Nenadov portfolio, lepo su ukomponovani njegovi radovi, od trodimenzionalnih slika, preko grafičkih rešenja logoa i znakova, veb prezentacija, postera i fotografije. Radi precizno a u svakom radu traži detalje koji su oku dopadljivi i skreću pažnju. Perfekcionizam u izradi se podrazumeva posebno kada je naručilac posla — stranac. Kvalitetnim radovima uglavnom nema mesta na domaćem tržištu. Tu klijenti uglavnom žele “Veliku Reklamu, sa Velikom Slikom Proizvoda, Velikim Nazivom Firme, i sve, naravno, u drečavim bojama, da se vidi i danju i noću”. Mala plata se podrazumeva. Na taj način se proizvodi veliko estetsko zagađenje čiju najveću posledicu, primitivizam, već uveliko osećamo – smeta nam i tera nas da bežimo odavde. Dakle, primitivizam prouzrokuje odliv mozgova, odliv prouzrokuje još dublje intelektualno, samim tim i materijalno propadanje. Tako i Nenadova perspektiva leži u inostranstvu. Trenutno radi za Hybrid studio iz Los Anđelesa (SAD), a nude mu se opcije i u Dubaiju, Tajvanu, ili pak beogradskom ogranku agencije “Leo Burnett”. Darko Kovačević
UMETNIČKA RADIONICA MEDIJALA, DESET GODINA POSTOJANJA
KREATIVNe IGRE
Umetnička radionica Medijala je tokom deset godina postojanja promovisala kolektivan rad na multimedijalnim projektima u kojima su osim profesionalnih umetnika učestvovali učenici osnovnih i srednjih škola. U projektima koji su trajali od četiri do deset meseci sarađivalo je po dvadesetak mladih radioničara koji su kroz rad u ateljeu, osim obrazovanja u vizuelnim umetnostima, ovladavali i raznim tehnikama neophodnim za savremeni likovni izraz. Nakon dve izložbe maski koje su bile inspirisane rečima Ota Bihali-Merina „jer čovek je stvorenje s maskom“ i postavljene u Galeriji Otvorenog univerziteta i klubu „Effecta“, veliki izazov predstavljala je izrada 12x4 m velike scenografije za omladinsku Tv emisiju „100 minuta“, scenografije koja je rađena u godinama uličnih demonstracija i čiji je lajtmotiv, zbog visoko urbanizovanog gradskog motiva koji su osmislili tinejdžeri, mogao da bude „I Subotica je svet“. Zatim je sledilo nekoliko godina zatišja zbog nedostatka prostora, i Medijala je ponovo oživela u novom prostoru, u ulici Adolfa Singera 19. Zahvaljujući podršci Fondacije FOKUS ostvaren je projekat „O zmajevima i ljudima“, pokrenuta je potraga za kreativnom igrom u emotivno i intelektualno osiromašenoj svakodnevnici. Izrađeni su zmajevi kao personifikacija večite opasnosti nadvijene nad čovekovim uređenim svetom. Datum nije slučajno izabran, izložba je otvorena 24.03.2006. u Yu-Festu, i po rečima istoričarke umetnosti Olge Kovačev Ninkov – „Fokusiranje na unutrašnje, pozitivne snage je bio najlepši deo projekta i odvijao se u ateljeu, bio je to začarani stvaralački krug. Ljudi su stvarali zmajeve, zmajevi su preobražavali ljude. Magični spoj se prekinuo prenošenjem tela zmajeva u Yu-Fest, ali je zračenje energije ostalo, tako da je mnogobrojna i zaista neobično šarolika i senzibilna publika mogla osetiti uzvišeni napon.“1 Specijalni gost Medijale bila je subotička rok grupa Pionir 10, koja je prošle godine dospela na prvo mesto Top liste beogradskog Popboksa i radija B92, i koja vežba u prostorijama radionice-ateljea. A crni, crveni i plavi zmaj postadoše deo ikonografije rok festivala i obreše se ove godine i na Trenchtown-u i na Exitu.
prati uobičajene standarde, avantura modernih vremena, putovanje u zemlju kreativne arhitekture, melodija za oči i stopala.2 Tu prirodnu nepravilnost mozaika i vegetabilnu raskoš lampi otkrili smo posetiocima 11. maja ove godine u dvorištu Medijale, koje smo tom prilikom nazvali Open-air galerijom. I ponovo muzika, i ponovo Pionir 10, i ponovo mnogo-mnogo ljudi… I ponovo projekat, tačnije, budući projekat koji se zasniva na dva različita koncepta programa Medijale: implementaciji novih formi vizuelnog izražavanja kroz umetničke akcije, i edukaciji učesnika radionice preko različitih tehnika vizuelnog izražavanja. „Pakovanje – Nojeva barka“ je projekat, podržan od strane FOKUS Fondacije, čiji je cilj da se kroz vizuelnu interpretaciju mladim ljudima dočaraju osnovni kulturološki i simbolički sadržaji evropskog umetničkog nasleđa i pripadnost evropskoj kulturnoj baštini. Stavljanjem judeo-hrišćanske tradicije u univerzalni umetnički kontekst i dajući joj osobine avangardnog dela kao što su novo, slučajnost, alegorija, paravizuelni atomizam i montaža, učesnici akcije dobijaju mogućnost da tradiciji pristupe otvorenog uma i bez verske ili nacionalne opterećenosti. U vremenu umnoženih globalnih kriza i opravdanog straha mladih ljudi od katastrofa, građenje umetničke instalacije u vidu Nojeve barke imaće isceliteljsku moć i radost stvaralaštva. Pitanjem „Šta ćeš da poneseš sa sobom u barku?“ iniciraćemo svakog učesnika radionice i pružiti mu mogućnost da izmašta i ostvari svoje putovanje i spas. I zato, pridružite nam se… Viktorija Šimon Vuletić
Sledeći projekat Medijale „Mozaik je među nama“ nadahnula je Hundertwasserova estetika prostora prirodne nepravilnosti, oličena u njegovoj čuvenoj „KunstHaus“ u Beču, ili kako je sam autor obrazložio svoj umetnički kredo - „Kuća umetnosti“ je kuća omeđena lepotom, mesto gde se umetnost najdelotvornije ispoljava, boravište nepravilnosti koja ne podležu pravilima, prostor neravnih podova, stabala-stanara i razigranih prozora. U takvoj kući odnos prema prirodi je osvešćen. To je kuća koja ne Impressum Izdaje: FOKUS, Fondacija za omladinsku kulturu i stvaralaštvo, Subotica Urednik: Branislav Filipović Za Izdavača: Boris Saulić Redakcija: Petra Bakoš, Dušan Vasić, Atila Širbik, Darko Kovačević Logo “Karton”: Miroslav Lazendić Prelom: Daniela Mamužić Štampa: Štamparija “Printex”, Subotica E-mail:
[email protected]
www.fokus-su.org.yu
1 Olga Marija Kovačev-Ninkov: O zmajevima i ljudima, Rukovet, br. 4-6, 2006. str.42. 2 Hundertwasser: KunstHausWien, Taschen, GmbH 2004. str.9.
19
