no. 3 Poetry ESSAY Tutum-Rak U PROSE Katedrala Paracelsus rozsaja Mala vrata Neko tužno zadovoljstvo drama Isečci, II deo

nO. 3 winter 2009. SUBOTICA

Theme: Internet INTERNET, a jovo otthona? Pričaonice-sociometrija i zloupotreba Sedmo čulo - konekcija Konfetti Propast kafane A virtualis szepsegei Tiranija kiber-žudnje Letolthetlek? Spora smrt procesora sveta

Poetry

Umetnost radi slave Poezija geta

ESSAY Tutum-Rak U

PROSE Katedrala Paracelsus rozsaja Mala vrata Neko tužno zadovoljstvo

drama Isečci, II deo

ARTISTS Leo fon Punkerstein Ratka Lugumerski Danijel Čavić Jasna Skenderović Viktor Juriga Septic Branislav Bukvić Utcai David Damir Šmit Spartak Dulić LEO fon PUNKERSTEIN POD POKROVITELJSTVOM MINISTARSTVA KULTURE REPUBLIKE SRBIJE

Theme

INTERNET, A JÖVo OTTHONA (?) Manapság mintha a csapból is információ folyna víz helyett, nem? Szerintem a leggyakrabban elhangzó tízbetűs szó lehet. Mondjuk nem véletlenül, hiszen társadalmunk most lépett be abba a korszakába, amikor valami materiális módon tudja megérteni önmagát, a világot és ezáltal teremteni új világokat, új önmagát. Régen is fontos volt az információ, csak talán nem mindenkinek ugyanaz és nem ugyanazon célok elérése érdekében hajszolták. Nem nehéz észrevenni, a mai technológia csak a már meglévő képességeink kiterjesztésére szolgál. A járművek a lábainkat erősebbé varázsoló protézisek, a telefon a hangunknak ad mérhetetlenül nagy erőt, hiszen a föld bármely pontján meghallhatnak minket, a számítógép és Internet kettős pedig ehhez még hozzáadja a szem felturbózását. A szatelit rendszerek segítségével nem csak messzire látunk el, hanem olyan szemszögeket vehetünk fel, melyekre a testünk nem ad lehetőséget. Azt kell észrevennünk tehát, hogy miközben az Internet azon testi funkcióinkat erősíti fel melyek a civilizált közegben a legfontosabbak számunkra, ezt valójában úgy éri el, hogy minimálisra csökkenti a valós testünk használatának szükségét. Ahhoz hogy szöveges és képi üzenetet továbbítsunk húszezer kilométerre, már nem kell mást használnunk, csak a két kezünket, illetve leginkább az ujjainkat. Testünket hátrahagyva érjük el annak legmagasabb potenciáljait. Sokaknál, akik még a tradicionálisabb információközlő társadalomban nőttek fel, ez a testetlenség mint nemkívánatos dolog értelmeződik. Kedvenc példájuk a károsságra az, hogy az emberek, leginkább gyermekeik, nem játszanak, nem lépnek kontaktusba kortársaikkal, nem tudnak egészségesen kommunikálni, nem mozognak eleget, tehát elgyengül a testük, s hogy így elidegenednek s kiszakadnak a társadalomból, haszontalanokká válnak. De vajon igazuk van-e? Vajon ez a testetlen kommunikáció és lét valóban egy kisiklott vonat utolsó függőleges állapotban levő pillanataihoz hasonlítható, mely hamarosan belezuhan a völgybe és végleg megsemmisül, vagy pont ellenkezőleg, most kapcsolódtunk rá a mágneses, súrlódás nélküli sínekre és hamarosan több-száz km/h-s sebességgel fogunk száguldani luxuskörülmények között? A társadalmunk technicizálódását felfoghatjuk természetellenesnek, ezáltal rossznak, hiszen a testünk a természet része, s ami nem a természet része az rongálja azt, így benne van az összeomlás, a rothadás lehetősége. De vajon nem természet-e az, amit egy természetes lény kreál? A madár fészke mesterségesnek számít-e? Ha nem, akkor a bicikli, a fényképezőgép, és ennélfogva a számítógép is természetes dolog. A természet több-kevesebb módosításával készültek ugyan, de természetes céljainkat szolgálják: futás, kiabálás, távollátás, stb. Másrészt, ha nem lett volna szükségünk ezekre a tárgyakra, nagyon valószínű, hogy nem is kezdtük volna készíteni őket. De vajon mi késztetett minket embereket arra, hogy addig babráljuk a világot, míg teremtőkké váltunk? Ezt nem fogjuk megtudni. Lehet hogy előre kitervelt forgatókönyvnek vagyunk csak parányi alanyai, melyek mint pici robotok végzik a beléjük programozott feladataikat, míg végül elérik azt amiért teremtődtek. Nem tudhatjuk miért jutott fejlődésünk pont az Internetig. De arra találhatunk választ, hogy mire lehet ez még jó nekünk. Tegyük fel, hogy a Földön éghajlat módosulások, hirtelen felbukkanó természeti katasztrófák alakulnak ki mert fogynak az erdők, egyre nagyobb mértékeket ölt a környezetszennyezés, fogyni kezd az ivóvíz, éhínség uralja el a társadalom nagy hányadát, nagyon extrém apokaliptikus képet festve akár azt is mondhatnám, hogy teljesen megszűnnek a testi-lét fenntartásához szükséges feltételek. Fajunknak viszont, mint minden más élőlénynek a Földön, az elsődleges ösztöne, célja a fajfenntartás. A faj, mely egyedekből áll, mely egyedek DNS kódokból és tudatból, tehát információból tevődnek össze. Az egyedüli módja az emberi faj (és akár más fajok) megőrzésének az alternatív információtároló, -kezelő, -termelő és -koordináló rendszer feltöltése és működtetése. Egészen pontosan arra gondolok, hogy ha megfelelő gyorsaságú és tárolókapacitású számítógépeket tudunk készíteni, melyek egymás között olyan hálózatba vannak kötve melyben minden gép minden másik géppel kapcsolatban van és biztosított köztük a gyors

Danijel Čavić információáramlás, ez megmentheti információ szinten az emberiséget a kihalástól. Elvégre már manapság is sokan gépeken hordozzák emlékeiket, gépeken keresztül kommunikálnak egymással, avatarok segítségével fejezik ki személyiségüket, s sokan már alig használják fizikai testüket. Ha így nézzük, talán ezek a „geek”-ek járnak majd jól mikor eljön az ideje annak, hogy tudatunkat gépekre-töltve éljünk tovább, mert már teljesen hozzá lesznek szokva ahhoz a világhoz, amellyel már ma is találkozhatunk a kibertérben. Azt nem tudom megjósolni hogy mi fog történni, azt pedig eldönteni, hogy valami jó vagy rossz az megint csak egy egyéni erkölcsi megítélés lenne. Érveket mindig lehet találni mindkét vélemény alátámasztására, így én ugrok egy nagyot, nem megyek bele abba, hogy a kisiskolás lányok/fiúk Interneten keresztül igazából lehet több kortárssal barátkoznak egyszerre, mint ahánnyal babázás/focizás közben képesek lennének. Inkább ajánlanék egy olyan viszonyítási pontot, amely a lehető legrosszabb jövőképből a lehető legjobbat hozza ki. S hogy mi fog valójában történni, mi lesz a jó és a rossz, azt majd idővel úgyis megtudjuk. Egyelőre viszont az a fontos, hogy élvezzük a napsütést, a friss levegőt, a gyümölcsöket, a virágokat, amíg még lehet, de folyamatosan kövessük a technika fejlődését is, mert megtörténhet hogy azon fog múlni további létünk, hogy mennyire barátkoztunk össze saját fajunk gyermekével, a mesterséges világgal és annak lényeivel. Fürstner Klára

ELECTIONEERING

FREE RIDE Pošto je kočija u kvaru na nedeljne izbore sam pošao vozom. Na šalteru novobeogradske železničke stanice zatekao sam papir na kome je hemijskom olovkom bilo napisano: “10.05. od 8.00 h do 11.05. do 24.00 h svim korisnicima Železnica Srbije biće obezbeđen besplatan prevoz kako bi mogli da izađu na izbore”. Opa! Za svaki slučaj sam od službenice zatražio kartu, samo iz razloga što me je tog jutra na tramvajskim šinama dočekao autobus, ali me je ona uverila da se karte ne izdaju. Šarančić časti! Kakva smešna zemlja. Mogli su i sendviče i jogurte da podele. Svejedno, popeo sam se na peron i uskoro je u stanicu uz škripu i buku ušao putnički voz ruske proizvodnje, tzv. pilićar. Plavo-beli sa automatskim vratima i lepim grafitima. Unutra je bila gužva i pošten smrad. Seo sam pored najbolje cice u vozu i otvorio najnoviji broj Hupera. Cica je bila ofarbana u belo i obučena u neku vrstu svečane trenerke. Torba, na koju je naslanjala glavu pokušavajući da spava, imala je zlatne alke i cibzare (volite li ovu reč?). I trenerka je imala zlatne cibzare. Crveni lak na noktima je bio malo, skoro neprimetno oljušten. Okrenula je svoju guzicu ka meni i nastavila da spava. Posvetio sam se Huperu uz treštanje The Fall iz slušalica. Posle samo četiri sata i osamdeset i dve stranice H-a stigao sam u suncem okupanu Suboticu. Nije loš taj voz. Kad bih stigao da u klonji na miru pročitam Gavrin lucidan tekst o Indiani Jones, Marčelovu briljantnu kolumnu o Velikom Bratu, fine, nepretenciozne recenzije ili odlične Oltvanjijeve i Šelićeve preporuke iz sveta stripa i popularne subkulture? Ipak, u mojim srednjoškolskim danima postojali su Ritam i Polet, pa čak i NON. Nekako mi se čini da H ne može da se poredi sa kvalitetom pomenutih časopisa. Ili se možda varam? Kao, onda sam bio mlađi, pa sam njihove tekstove doživljavao iz pesperktive neiskustva i neobaveštenosti. Verovatno. To je, uostalom bilo predinformatičko doba i SVE je bilo drugačije. Upravo zato što trenutno vlada informatičko doba i to 2.0 web doba, stalno sam imao refleks da ostavljam komentare na tekstove iz Hupera. Kao, skrolovao bih očima do dna teksta tražeći dugme comment. Ali, to je samo geek in me. A ja vam nisam po SRB-u (ex JUS-u). Zoran Trklja http://procedura.net1zen.com/

Pokrajinski sekretarijat za sport i omladinu Danijel Čavić



www.fokus-su.org.yu

Theme

PRIcAONICE: SOCIOMETRIJA I ZLOUPOTREBA Matematika raspolaže pojmom metrike, koji – otprilike – označava rastojanje između dva elementa nekog skupa. Ako bi se posmatrao skup ljudi koji se kreću ili sede u nekom parku, i zamrzao trenutak, mogla bi se uvesti metrika kao obična razdaljina, npr. u metrima. Sa više truda, mogla bi se uvesti i naprednija metrika – na primer, nad skupom đaka jednog razreda, poređenjem prosečnih ocena iz različitih predmeta (tako bi đaci sa visokim prosekom bili svi veoma blizu jedni drugima, ali bi đaci sa osrednjim prosekom mogli biti veoma udaljeni, zavisno od predmeta iz kojih imaju niske/visoke ocene). Specijalni slučaj metrike je tzv. diskretna metrika, koja kaže da je svaki element od samog sebe na rastojanju Nula, a od svakog drugog elementa na rastojanju Jedan. Na primer, temena jednakostraničnog trougla zadovoljavaju ovaj formalizam: svako je jednako udaljeno od oba preostala, dok se sa samim sobom, naravno, poklapa. Dok (ekvivalentnih) matematičkih modela ima pregršt, od najvećeg značaja je onaj društveni. Diskretna metrika je na putu da postane važeći model komunikacije u savremenom društvu. Takvu tendenciju omogućuje razvoj komunikacione tehnologije. Još kada je primljena prva telegrafska poruka, prisutni su, slušajući prevod tačaka i linija u reči pošiljaoca, izvesno zamislili tog pošiljaoca kao da je među njima, a u stvari je bio miljama daleko. Razvoj i komercijalizaciju hologramskog umesto fizičkog prisustva sagovornika verovatno treba očekivati “u ne tako dalekoj budućnosti”. Najživlji primer diskretne sociometrike ostaju Internet pričaonice. Prijavljujući se na server, korisnik se okružuje stotinama drugih. U mogućnosti je da se obrati bilo kome virtuelno prisutnom, i to na isti način, pošto su, u duhu diskretne metrike, svi ravnopravni. Međutim, ovaj konkretan protokol (IRC – Internet Relay Chat) ostvaruje tu ravnopravnost po cenu katastrofalnog osiromašenja polazne informacije o mogućem sagovorniku. Pričaonica nije prostor ljudi, nego nadimaka. Kada se razgovor, na privatnom kanalu, najzad uspostavi, javljaju se nove implikacije. Korisnik se navikava da ne brine suviše o formi i sadržaju svojih zapisa, jer zna da do sagovornika stižu momentalno i da se svaka greška u kucanju ili nejasnoća u izrazu mogu odmah ispraviti. U tom smislu, u pričaonicama vlada klima neodgovornosti mišljenja i besmislene informacije. Engleski termin “chat” (ćaskanje), upoređen sa “conversation” ili “talk”, sadrži upravo tu konotaciju i pravilno karakteriše opšti virtuelni žagor informatičkog društva. Tako se neobaveznost i Danijel Čavić neozbiljnost, ponekad poželjni i u celini neophodni, transformišu u potpunu ispraznost – puku zvonjavu zanemarene semantike. Labavi se i raskida veza onoga što se mislilo (implementacije) sa onim što je rečeno (sučeljem = interfejsom). Razmena podataka, pa makar i takvih, u pričaonici pomaže uspostavljanju jednokratnog (virtuelnog) poznanstva. U stvarnom (stvarnijem) svetu, ličnost pred drugom ličnošću stvara, u odnosu na prethodna poznanstva, uvek pomalo drugačiju sliku sebe. Redukcija i druga krivotvorenja su nužni, u najmanju ruku zbog vremenskog i jezičkih ograničenja. Ličnost je tada u prilici da se dinamički poistovećuje sa tim pojednostavljenim portretom, a i da se zabavi portretom sagovornika. Internet pričaonice omogućuju korisniku neuporedivo veću slobodu konstrukcije ideje o sebi, koju će plasirati u virtuelnu ravan. Korisnik je u stanju da simulira obrazovni profil, političku ideologiju, hobije, poreklo, religiju i biografiju, pa i uzrast i pol. Prava razlika ovde nije između istinite i lažne, nego između protivrečne i neprotivrečne predstave o sebi. Međutim, pošto su korisnici uglavnom nekreativni, njihove virtuelne, tekstualne instance se svode na šture, prozaične kopije ili besomučno laganje.

Za program koji održava pričaonicu je potpuno svejedno da li mu zahteve upućuje ljudsko biće ili drugi program. Sa tog aspekta, ne postoji suštinska razlika između različitih klijenata pričaonice. Zato nije teško automatizovati sociometriju jedne pričaonice. Mnoge zanimljive veličine su dostupne za neprestanu računarsku analizu: posećenost i protok virtuelnog ljudstva (prijavljivanje i odjavljivanje sa javnog kanala u jedinici vremena) u različito doba dana; profili korisnika, po perzistenciji u pričaonici i učešću na javnom kanalu; poluživot tema na javnom kanalu (kroz promenu sagovornika i praćenje ključnih reči); pojavljivanje spemera (korisnika koji emituju jednu istu poruku na javnom kanalu dok ih ne izbace); klase nadimaka (npr. koliko korisnika ističe godište u nadimku, a koliko reklamira seksualnu opredeljenost); i tako dalje. Sjajan primer za moć automatizacije, ali i rudimentarnost jezičkih funkcija koje se koriste u pričaonici, pruža fenomen skriptova. Bez programerskog predznanja, moguće je zadati svom IRC klijentnom programu nekoliko linija kôda, koje automatizuju reakciju na neku izjavu (kroz prepoznavanje ključne reči). Dakle: korisnik X na javnom kanalu napiše “taj i taj je retard”, a skript reaguje i ispisuje “nije on retard, ostavi ga na miru”. Onda X dolazi u situaciju da se, ne znajući šta čini, prepire sa mašinom. Ispisuje nekoliko redova da obrazloži svoje mišljenje. Pre ili kasnije, skript će opet reagovati na neku ključnu reč. Sukcesivne reakcije često nemaju smisla (jer su nezavisne), ali kako na četu ništa nema mnogo smisla, pokazuje se da je pričaonica svet gde je mašinski sagovornik gotovo ravnopravan sa ljudskim. Svest prosečnog korisnika je toliko svedena da algoritam uspeva da je oponaša. Budući da je zastrašujuće jednostavno privući privatne sagovornike (npr. nadimkom “BGdevojcica”), privatni kanali postaju novi poligon za testiranje upotrebljivosti skriptova. Video sam svojim očima kako skript, sa svojom osnovnom kontekstnom osetljivošću, dakle gotovo slučajno, nagovori živog čoveka da mu ostavi broj telefona. Većina ljudi nije toliko glupa, čak ni na pričaonici, ali dovoljno je samo nekoliko od nekoliko stotina za profitabilnu zloupotrebu. Da imam vremena, napisao bih skript koji mami muškarce da kupuju dopune i šalju mi šifre (jer ja npr. više volim SMS, ali mi se baš danas potrošio kredit). Prijavio bih se kao “slatka_mawa” ili “raspolozena89” i ostavio program da radi u pozadini, a da me upozori kada registruje moguću šifru za dopunu. Najozbiljnije. Pokušajte i vi! Razmotrimo i sledeću situaciju. Neko (X) me “klikne” i napiše reč-dve da inicira privatni razgovor. Ja potom nalazim nekog (Y) ko ima nadimak sličan mom, i kopiram mu pozdrav koji mi je uputio X. Ako imam sreće, Y otpozdravlja i ja to vraćam X-u. Razgovor je, formalno, između X i mene, a drugi između mene i Y, ali je suštinski između X i Y. Na taj način, čitam tuđ razgovor, potpuno skriven za prave sagovornike. Da bi se ovaj proces automatizovao, verovatno je potrebno programirati sopstveni IRC klijent, što zahteva specifična znanja i veštine, kao i mnogo vremena. Takav klijent bi mogao da izgradi ogromnu bazu tuđeg ćaskanja. Bio bi to neprocenjiv korpus građe za lingvističke i sociometrijske algoritme, i veličanstven uzorak za nezdravo radoznale. Sa druge strane, inteligentan algoritam mašinskog učenja bi mogao, na osnovu velikog izbora stvarnih razgovora, da “nauči” da vodi praktično bilo koji pričaonički razgovor. Veliko je pitanje da li bi postojanje takvog programa obeshrabrilo ljude da koriste javne pričaonice, ili bi prihvatili tu simulaciju, kao što su prihvatili simulacije umreženosti i virtuelnog “drugovanja”. Treba, naravno, razlikovati pričaoničke “sobe” sa kontrolisanim pristupom (npr. kanal za radnike jedne firme, ili učenike jednog razreda, koji se i lično poznaju), od masovnih javnih kanala, gde se uspostavljaju slučajni razgovori. Pošto su pričaonice, u potonjem smislu, negativna pojava, jedina prava upotreba istih je zloupotreba; a sve drugo je otuđenje i praznina. Dušan Vasić

Körülöttem villognak a csövek Körülöttem villognak a csövek és ármlik az információ, benne van minden egyes kis porszemben. Kisüléses információ, csak az értheti, aki messze áll azoktól a szabálytalan és szúrós bokroktól. A tövisektől, az oly szúrós és durva, a leveleket szegélyező szálkáktól. Kék bogyóiktól lesz édes a pite. Abban is sok az információ, amely villog és áramlik. Cső alakú bogyók. Villognak. Információ. Alig tudtam kihámozni az üvegcsőből azt a tüskés levelet. Szétkenődött a vérem és hiába itattam a timsó végtelen ozmótikus nyomásával. Nem állt el. Villogott, áramlott belőle az információ. Bárcsak más áramlott volna belőle és más szívta volna fel, másfajta... Igen az is információ, hány milliárd is. Hány milliárd kis tüskés egér és szőrtelen majom, világító csőalakú információ. Egy szőrtelen majom vákuumkamrájában kialakuló abszolut vákuum keltette információéhség, fehérjekannibalizmus. Ha most itt lenne velem valaki, könnyebb lenne elviselnem. A villogó csöveket, a kvázihélikus, királis karosszékek végtelen láncolatát, exponenciálisan lecsengő erőterekkel. Ilyen információ a függetlenség: azt jelenti, hogy a semmivel szorzott emberi maradványok, halott csírák elkülönülve is megmaradnak halottnak. Nem függnek össze, nem függnek egymástól. Valójában mindegyik egy dimenzót nyithatna egy végtelen dimenziós térben. Egy újabbat. De csak ponttá halványul a rá merőleges altérben, amit a merőleges kettészelhet, mint a fűrészlap a törzset. Elveszett tartás - függetlenség. Vonalak, csövek, geometriai formák, lepedőnyi pont, saroknyi háló. Ezekre esik szét a tér. Már mániákusan követelem a fehérjekannibalizmust. Jól esne ha leszopnának. Az is jól esne ha élvezném. Őrjöngés és hisztéria, testégetés. Leegyszerűsítés és

szétzúzás. Élvezni és megélni, ahogy a másikból kikényszerül a védekezés. Cinikus mosolyt venni egy üres kalickába zárt üres lelken. Tudni és követelni az egymásra merőleges információ-dimenziókat. Villog! Áramlik! Az információ! Az orrom nyálkahártyáját marja a formális primitív gépezetek lelkületének bűze. Kudarcot vallottak. Bár ki tudja, valójában nem lehet eldönteni, vajon felülemelkedteke a parányi masinák azon a véges számú dimenzión, ami kifeszíti létüket. A gonoszok talán igen, a boldogok is gonoszok, csak nem csalnak. Kiegészíteni a dimenziókat villogással és csövekkel, kopasz majmokkal. Villog! - Én ma tüzijátékot vártam. - Nem kell várni, jön magától. - Nem jön, soha nem jön. Egy dimenziót tudatosan teszünk a többihez. Kiléphetünk a végtelen fogságából. Hozzáadni lehet. - Túlzottan szándékolt lenne így. - Igen szandékolt. Mégsem tudnánk a pontot széthúzni egyenessé. Buktak meg már birodalmak és lettek nagyok? Ez hiányzik ebből a világból, nők és birodalom. Szeretnék egy olyan világot, ahol folyton csak kríziseket kell kezelni, ahol milliókat lehet feláldozni. Szertnék egy olyan világot, ahol kevesek élveznek, és mások feláldozhatóak ezért. Nem kell ideológia ehhez, csak szopnának, és élvezném. A boldogok is gonoszok, csak nem csalnak. A kondások boldogok, és mezőkön vigyáznak egymásra. A fekete kondások a fehér kondásra. A fehér malac a fekete malacra. Mind csíra, mind független és fügettlenül él vagy hal. Fekete és fehér. Villog! Informació. Áramlik! Kitettem a címkémet, látod? Száraz Áron Danijel Čavić

www.fokus-su.org.yu



Theme

Sedmo culo –

konekcija

Jasna Skenderović

Ukoliko fenomen interneta pokušamo sagledati van dometa marketinškog, zabavnog, edukativnog, pa i umetničkog šuma kojeg je u poslednjih desetak godina izazvao, ako se zatim odmaknemo i od njegove tehničke gizdavosti gde, nepotkovani tehničkim znanjem, ne bismo ni imali šta da tražimo, i pokušamo da ga sagledamo kao ideju, reakciju ljudskog uma na svet oko sebe, konsekvencu čovekovog abiliteta i urođene težnje da postavi pitanje i potraži odgovor na njega – možda će nas razmišljanje odvesti mnogo zanimljivijim i korisnijim putevima od uobičajenog oduševljavanja „novim dobom neslućenih mogućnosti“ i hrljenja u susret baš svima na svetu, ili paranoične, ili pak uobražene i već romantične rezignacije prema tom nedavno otvorenom kanalu komunikacije iz koga su najednom pokuljali milioni terabitova koječega čovečjeg (mada, i oduševljenje i paranoja tu mogu naći bar malo mesta, jer oslikavaju sasvim prirodno nadmetanje straha i znatiželje). Zapitamo li se koju li je to ideju internet uobličio, koju potrebu zadovoljio ili pokušao zadovoljiti (uzgred budi rečeno, poznato je da je formalno nastao kao vojni projekat američke vlade, iz potrebe za neuništivim komunikacijskim sistemom), možemo lako natrčati na sijaset božanskih atributa: sveprisutnost, nehijerarhijska struktura, celovitost, pomerljivost odnosa prostor – vreme, neuništivost, beskonačnost... Ili, ljudskije rečeno – strah od odvojenosti, nerazumevanja/nerazumljivosti, ograničenosti, besmisla, nepotpunosti, konačnosti. Ako pretpostavimo da je čovek osećaj sopstvene neadekvatnosti realizovao invencijom nebrojenih oruđa koja bi ga približila idealnom sebi, onda bi jezik mogao zauzeti mesto u samom vrhu tih vrednosti. U izvesnom smislu, on predstavlja pokušaj premošćavanja gorepomenutih dualiteta. Ali, jezik kao opipljivi oblik čovekovih misli koje nikad ne miruju i koji je otuda u stalnoj ekspanziji i promeni, ne doživljava svoje metamorfoze isključivo unutar samoga sebe, već i u domenu medija kojim se prenosi. Odavno već sam govor nije dovoljan čoveku, već i prva zaodevanja govora melodijom ili obredom ukazuju na potrebu da jezik, odnosno misao, dobije adekvatniju formu kako bi se poruka efektnije prenela. Pojava pisma bila je korak ka tom idealu, a pločice klinastog pisma, svici papirusa, knjige, kompjuteri, internet i verovatno nešto što će tek uslediti, govore o potrazi za medijem koji će podnositi brzinu misli, ne gubeći pri tom ništa od sadržine. No, sam medij, kao neophodno oruđe komunikacije, fascinantan je i bez svoje osnovne funkcije, te usled toga često zasenjuje poruku koju prenosi. Jedinstvo označitelja i označenog odavno je izgubljeno, a označitelj, bivajući sve primamljiviji čulima, doprinosi tom razjedinjavanju. Ubrzano umnožavanje formi nesrazmerno sadržini i sve veća labavost njihove veze stavlja konzumenta istih usred šume neprestano nastajućih simbola i nameće problem njegovog izbora, jer neograničena mogućnost izbora čini izbor nemogućim. Takođe, poput Kule vavilonske što svoj sjaj plaća rušenjem na parčiće različitih jezika, istog značenja, a različitog „pevanja“, umnožavanje simbola utiče i na njihovo značenje. Confusio linguarum se može naći već i u samom imenu Vavilonske kule, gde njen prvobitni, sumerski naziv – Ka Dingir Ra (Božija kapija), biva bukvalno preveden na akadski – Babilu, a zatim biva samo zvukovno prilagođen hebrejskom, ali sa bitnom i vrlo slikovitom promenom u značenju, naime, dovodi se u vezu sa glagolom balal, značenja – zbuniti. Ako ipak, pretpostavimo da je istina tamo negde, u tom nepreglednom mnoštvu, dodatno će nam otežati i pomisao da bi, recimo, beskonačan broj majmuna koji bi udarali po tastaturi, u jednom trenutku, po teoriji verovatnoće, napisali i Geteova dela. No, možda je komunikacija čulo kojim tek treba ovladati. Jasna Skenderović

Sadašnjost Duha Jedna od prvih polaznih tačaka koju bismo mogli sebi dozvoliti, ako pokušamo diferencirati fenomen Duha u svom totalitetu, jeste učiniti Duh vidljivim očima kolektivne realnosti. Pošto mi jesmo individue, Život, koji nam se dešava, pogađa nas prvenstveno na individualnom nivou. Bivajući fizički međusobno odvojeni, poput atoma, mi ne razaznajemo ništa drugo do atome. Ali dovoljno je malo razmisliti, pa zaključiti da ta duhom oživljena ljudska tela nisu toliko međusobno odvojena koliko se na prvi pogled čini. Ona nisu povezana samo vremenskim kvalitetom u okviru mehanizama sopstvene generacije. Kao posledica njihovog razvoja stvara se i živuća mreža (psihološka, ekonomska, socijalna, itd...) koja se neprestano ugrađuje u jedinstvenu membranu, tim više kompleksnu i razgranatu, koliko evolucija više uzima maha. Poput kapi vode upijenih u pesak, koja podnose jednistveni pritisak sloja sa kojim se stapaju; poput električnih impulsa sprovedenih kroz jedan električni vod, potiskivanih istim potencijalom; - tako i svesna bića jesu pojedinačni elementi jedinstvenog entiteta koji obavija Zemaljsku kuglu. U empirijskom smislu, fenomen Duha nije deljiva vrednost; on poprima kvalitet opšeg, postaje kvalitativna vrednost karakteristična za naš Svet. Drukčije rečeno, ne postoje pojedinačni Duhovi u Prirodi, već samo jedan fizički odrediv naboj svesti na površini planete Zemlje. Tom živućem sloju naše planete mogao bi biti dodeljen naziv – biosfera, ili još preciznije (ako se imenuje samo samosvesna nit pomenutog sloja) – noosfera. Teilhard de Chardin, L’énergie humaine (sa francuskog prevela: Jasna Skenderović) Tejar d’Šarden (1881-1955), bio je jezuitskI sveštenik, osuđivan od strane Katoličke crkve zbog podrivanja njene doktrine o postanju. Plodni filozof, paleontolog i geolog, Tejar d`Šarden je posthumno rehabilitovan upravo od strane Katoličke crkve. Poznat po tezi da se evolucija planete i čoveka može sagledati u njenim fizičkim slojevima: geosferi (neživoj materiji), biosferi (biološkom životu) i trećoj, takođe opipljivoj sferi koju uvodi – noosferi – sveri ljudske svesti. Za ovog autora se često kaže da je začetnik koncepta interneta. (prim. prev)

Jasna Skenderović

Konfetti GRATULÁLUNK! ÖN A SZÁZEZREDIK LÁTOGATÓNK! KATTINTSON IDE, HOGY MEGNÉZHESSE MIT NYERT! Nent Teri belépett. Valóban százezren voltak, mindenki vagy cocktaillal, vagy fogpálcikára fűzött ennivalóval a kezében. Mindenki hátán volt egy szám, egy papírra nyomtatott szám, ami azt jelezte, hogy hanyadik látogató. Hangos zene szólt, a hatalmas udvarra homokot szórtak, hogy tengerpart hangulatú legyen, sőt a százezerből háromezren már a gödröt ásták a sós víznek. Konfetti folyamatosan hullott az égből, nem lehetett pontosan látni, hogy honnan jön, csak annyit, hogy az égből. Teri senkit sem ismert, hihetetlen volt számára, hogy egy ilyen kicsi városban összegyűlt százezer ember és közöttük egyetlen ismerőst sem lát. Inkább az udvaron álldogált, a nagy gödör mellett, bent fülledt volt a levegő. Ő is kapott cocktailt és fogpálcikára fűzött ennivalót. Mielőtt bármelyiket is elkezdte volna fogyasztani, odarohant hozzá egy kalapos úr. A kalapon kívül volt rajta egy lila flitteres alsómajica, és egy arany színű szandál. Alul nem volt rajta semmi, a nemi szervét sem takarta el semmivel, de ez miatt sem ő, sem a vendégek nem voltak zavarban. Nent Teri egy kicsit elpirult, de pillanatok alatt megszokta. Ennek az embernek nem volt szám a hátán. - Gyere, gyere gyorsan regisztrálni! – mondta a kalapos úr. Terinek a vállára tette a kezét, mintha régi jó barátok lennének és elvezette a regisztrációs pulthoz. Itt három bikinibe öltözött lány várta, mind negyvenezer körüli számot viseltek a hátukon. Ketten cigánykerekeztek, a harmadik leült egy rózsaszínű babzsákba és írta a szükséges adatokat. E-mail cím, ország, város, irányítószám, kor, nem... Ezután Teri elé tettek egy nagy kartont amire furcsa, szinte kiolvashatatlan betűtípusokkal voltak számok és betűk nyomtatva.

Jasna Skenderović Ezt kellett kiolvasnia. Természetesen sikerült neki. Miután mindez megvolt, kapott ő is egy papírt egy nagy piros százezressel rajta. Ráragasztották a hátára és a kezébe nyomtak még egy cocktailt. Azt mondták a nyereményre várnia kell egy kicsit, addig barátkozzon, érezze jól magát. A zene továbbra is szólt, a konfetti még mindig hullott az égből. Teri, mivel nem ismert senkit, és különben is szégyenlős volt, sőt tulajdonképpen nem is szeretett ismerkedni, visszament a gödör mellé. A háromezer ásó embert figyelte, és a másik ötvenezret, akik már törölközőkön feküdtek felkészülve a csobbanásra. Az idő se lassan se gyorsan nem múlt, egyszerűen csak múlt, a Nap egy helyben állt, a vendégek teste lassan rákpirosra pirult. Ekkor megjelent a kalapos félmeztelen úr nagy csillogó zsákokkal a kezében, amiből napkrémet öntött a sütkérezők közé. Teri egyszercsak megpillantotta az 1-es számú vendéget. Egy ősz hajú asszony volt, ő segített a kalapos úrnak a zsákokat cipelni. Miután kiürítették a zsákokat, odaléptek Terihez. Az asszony bemutatkozott, elmondta, hogy 2 éve van itt, valójában csak egy receptet keresett, véletlenül talált ide, viszont érdemes itt maradni. Amikor a kalapos úr egy pillanatra elfordult, megsúgta Terinek, hogy abban reménykedik, hátha egyszer nem a százezredik, hanem az első vendég kap ajándékot, addig is, nem megy el, jól érzi magát ezen a helyen. A kalapos úr visszafordult és az asszonnyal együtt karon fogták Terit, eljött az idő az ajándék átadásához. A zene megállt, viszont a konfetti még sűrűbben hullott. A kalapos úr kezében egy mikrofon termett, amibe zihálva elmondta, hogy a százezredik látogató pillanatokon belül átveszi fergeteges nyereményét. A vendégek közül csupán ötezren figyeltek, a többiek olyan távol estek a hangszóróktól, hogy nem hallották, de ez az ötezer ember is olyan ünnepélyes örjöngésbe kezdett, hogy Teri a boldogsától és az izgalomtól egyszer hol elsápadt, hol elpirult. A fiatalok csókolóztak, mint amikor az óra éjfélt üt újévkor, pezsgősüvegekből folyt ki az émelyítő habos szesz. A konfetti egyre sűrűbb lett. A gödör mellett haldtak egy hatalmas ajtó felé. Nent Teri erősen gondolkodott, hogy mi lehet mögötte. Egy yacht, esetleg egy nyaralóház, vagy sok sok vásárlási utalvány??? Húsz méterre az óriási ajtó előtt fájdalmas sikoltozásra lett figyelmes a sok ünneplő ember. Az ásó vendégek menekültek a lyukból, egymást lökdösve és taposva másztak ki az oldalán, ugyanis a sós vizet elkezdték bele önteni, anélkül hogy szóltak volna bárkinek is. Olyan volt mint a konfetti, nem lehetett látni pontosan, hogy honnan jön. Miután kimásztak, a partról figyelték a tengert. Kissé sűrűre sikerült, ugyanis a gödör nem csak vízzel telítődött meg, hanem konfettivel is, és ott a tenger közepén, ott lebegett egy ember a vízen, arccal a tengerben, felpuffadt testtel. Megfulladt. Sírtak hároman, a többiek a pezsgőtől részegen csak örülni tudtak a sűrű hűs lének, így hát belevetették rákszínű testüket. A kalapos úr és az asszony eltűntek, majd visszatértek strandlabdákat osztogatva. Teri nagy szemekkel álldogált tovább, sajnálta azt az egy embert, de mégis azon gondolkodott, hogy vajon visszatér e hozzá a félmeztelen kalapos úr és kinyitja e neki az ajtót. Az úr visszatért, azonban nem nyitotta ki az ajtót, hanem letépte Teri hátáról a papírt, és egy másikat ragasztott rá, amin a 99 999-es szám állt. Kapott egy strandlabdát és egy üveg pezsgőt. Az úr és az asszony eltűntek a tömegben, Teri nem tudta őket 10 másodpercnél tovább követni a szemeivel. Egy ideig a hullát figyelte, amit arra használtak a fürdőzők, hogy a vízi röplabdapálya felezővonalát bejelöljék. Mivel nem tudta merre van az exit, sőt a partról még az épületet sem látta, ahol regisztrált, lefeküdt egy törölközére napozni. Fábián Elza



www.fokus-su.org.yu

Theme INTERNET ANALI: BLOG

DIVERSIFIKACIJA MEDIJSKOG dUBRIŠTA “Na MySpace-u blog do bloga, traži majka sina svoga...” Da je ovo blog, a ne časopis, onda biste čitali moje stvarno mišljenje. Ovim iskazom pokušavam da istaknem suštinsku razliku između bloga, neformalnog javnog oglašavanja, i ostalih sredstava masovne komunikacije (štampe, televizije, radija i web portala)… Basic (prosto) Blogovi - su internet anali. Sama reč blog nastala je spajanjem reči web (mreža) i log (zapis). U svojoj suštini, blog je informator ili bilten, najčešće održavan i izdržavan od strane jedne jedine osobe ili malog tima ljudi, sa mogućnošću komentarisanja sadržaja i pristupa ranijim zapisima (arhivi). Dakle, samouređivanje, komentari i arhiva tri su osnovna parametra za prepoznavanje bloga, koji se naziva i drugim imenima: user-generated content (sadržaj koji stvaraju sami korisnici/ćitaoci), citizen journalism (građansko samo-informisanje ili samoinformisanje), gonzo journalism (gonzo novinarstvo)... Ovakvi zapisi postojali su i ranije, ali je internet omogućio jeftino čuvanje i pretraživanje sadržaja, pa je blog tako postao lako pristupačan a potom i prilično popularan oblik javnog informisanja. Ako izuzmemo anale a posmatramo baš blogove, prvi blogeri bili su geekovi koji su beležili svoja iskustva u radu i, u skladu sa svojom prirodom, radije delili ta iskustva i saznanja sa drugima nego ih čuvali za sebe. Blog može da pokrene bilo ko, na bilo kom od popularnih blog servisa, npr.: Blogger (uglavnom tekstovi), MySpace (uglavnom muzika), YouTube (uglavnom video) i npr. Flicker (uglavnom fotografije). Kao i obično, tehnologija (u ovom slučaju razvoj softvera) je omogućila lako ukrštanje i kombinaciju različitih sadržaja (teksta, fotografije, muzike) pa tako danas mnogi blogovi sadrže kombinaciju muzike, fotografije, teksta i videa. Intermediate (srednje) Snaga bloga u informisanju ogleda se u slabosti ostalih medija svi ostali mediji su skuplji od bloga. Skuplji medij zahteva pažljiviji odabir sadržaja a stvara se i obaveza prema sponzorima/donatorima, pa urednici često balansiraju između stvarnog i mogućeg. Tako je vremenom, posebno među populacijom koja provodi više vremena na internetu, postalo sasvim uobičajeno da se štampani i eletkronski mediji smatraju neobjektivnim.

ISTORIJE

Nisu, naravno, svi blogovi informativni. Postoji gomila zabavnih/ dosadnih, „umetničkih” blogova koji nemaju nikakvu informativnu vrednost, osim da informišu o senzibilitetu blogera, ali imaju druge vrednosti, bilo za samog blogera (na primer terapeutsku) ili krug njegovih prijatelja ili obožavalaca (društvenu, zabavnu). Advanced (napredno) Potrebno je još nešto reći o biznis modelu bloga. Na “trulom zapadu” sve je moguće: čak je moguće i živeti od blogovanja. A čim je tamo nešto moguće, znači da je barem polovično moguće kod nas. U poslednjih nekoliko godina mnoge ozbiljne profitne korporacije posvetile su pažnju blogovima. Blog je pre svega koristan kao PR oruđe: uredno vođen blog unaprediće odnose sa javnošću korporacije (udruženja). Ne treba zanemariti ni reklamne servise (poput AdSense) koji donose između 2 do 10 dolara na 10.000 gledanja, već u zavisnosti od sadržaja i veštine samog blogera. Tako prosečan blog može da nakupi određenu sumu novca, koja neće isplatiti uloženi rad, ali može, ako ništa drugo, “otplatiti” internet vreme. Osoba kojoj je stalo do neke elementarne kulture takođe može da ima i druge, nematerijalne, koristi od blogovanja, u smislu urednog održavanja mentalne higijene. Smatram korisnim da se ponekad zabeleže i artikulišu neke ideje. Samo zapisivanje pomaže napretku (daljoj elaboraciji) mišljenja, pogodno je za povremeno provetravanje uma, i unapređenje pismenosti. Veoma je važno pri formiranju bloga kreirati uređivačku politiku: razmisliti o populaciji kojoj je sadržaj bloga namenjen, o cilju koji blog treba da postigne, i o sredstvima kojima će bloger pokušavati da dođe do cilja. Dobro definisana uređivačka politika pomoći će i blogeru i njegovim čitaocima, i svakako je neophodna. Treba biti svestan da je blog javni medij, te da bloger može da snosi posledice (privatne i pravne prirode) za tekstove koje objavljuje. Expert (u skladu sa naslovom) Blog je instrument neognostičke škole mišljenja uz pomoć kojeg (bez ikakve posebne, jasnije, predanosti i odgovornosti), bloger pokušava da nadođe na (samo)spoznaju odnosno da se oslobodi stega materijalističkog sveta koji ga okružuje. Ovaj materijalistički svet determinisan je preejakulativnom kulturom koja, najprostije rečeno, blagonaklono gleda na “napaljenost”, ali i dalje zazire od najprirodnijeg čina “in utero” svršavanja i masturbacije. Tako su i profi-blogeri, prostački rečeno, drkadžije. Stoga su blogovi najčešće apokrifna dela i, ako se slažemo da su u pre-broadband eri fanzini imali ulogu blogova, njihov najveći doprinos je u diversifikaciji i oplemenjivanju medijskog đubrišta istorije. Trivia za geekove (opciono) * Prvi gonzo novinar bio je Hunter Stockton Thompson, poznatiji kao autor novele “Fear and Loathing in Las Vegas”, po kojoj je Terry Gilliam, snimio istoimeni film. * Neki autori (Brad Templeton) smatraju da je prvi elektronski blog zapravo Usenet grupa: rec.humor.funny * Jedan od prvih zapaženih autora koji je počeo da koristi “internet” (odn. u to vreme usenet) za distribuciju “sopstvenih ispovesti” a zapravo duhovitih priča, bio je Simon Travaglia, autor serijala “BOFH: Bastard Operator from Hell”. * Jedan od najpoznatijih blogera današnjice je SF autor Cory Doctorow, ujedno i ko-urednik jednog od najpopularnijih blogova na svetu: “bOING bOING” * Technorati, servis za pretraživanje i evidenciju blogova, beleži preko 100 miliona blogova u svetu, najpopularniji blog servis 2007. godine bio je YouTube. Darko Kovačević

WEB 2.0

PROPAST KAFANE Jasna Skenderović

Blog je, pak, potpuno subjektivna forma, i toga su svesni, nadam se, svi čitaoci. Tako je počeo da se gradi sistem poverenja čitalaca u blogere, koji nemaju nikakvu potrebu da, formom ili drugim trikovima, stvaraju predstavu objektivnosti, već prosto informišu “iz prve ruke”. Ova forma nazivala se, i često je u sprezi sa, tzv. “gonzo novinarstvom”. Ovde prevashodno mislim na informativne i korporativne blogove, a u korporacije uključujem, pored profitnih preduzeća, i partije, neprofitna preduzeća i udruženja, neformalna udruženja npr. demobendove itd. Treba imati u vidu da je objavljivanje na internetu ipak javno informisanje, stoga se dešavalo da bloger biva otpušten od strane korporacije za koju je radio (zbog odavanja insajderskih informacija) ali, u ovakvim slučajevima, javnost je uvek bila na strani blogera, te su na posredan način blogeri sticali moralnu i materijalnu korist a oni, koji su ih proganjali, urušavali svoj imidž.

Sa poboljšanjem infrastrukture i povećanjem broja korisnika Interneta u Srbiji, javila se potreba za ubrzanim razvojem kvalitetnih sadržaja na domaćem Internetu, što je uslovilo i potrebu za njihovim lakšim i bržim pronalaženjem. Lakše i brže pronalaženje sadržaja podstiče domaće autore da ove sadržaje i stvaraju. Time se omogućava da njihovi projekti na Internetu ožive i ostvare svoje ciljeve, što stimuliše razvoj Interneta i podiže nivo kvaliteta usluga koje su na njemu dostupne. Domaći pretraživači imaju konkurenciju, a to su globalni svetski pretraživači, međutim, zbog lokalne orijentacije, boljeg poznavanja pravila srpskog jezika i problema vezanih za sličnost sa jezicima susednih država, oni daju bolje rezultate tokom lokalne pretrage u odnosu na konkurenciju. Osim boljeg poznavanja jezika, njihova je prednost i u čestom osvežavanju indeksa stranica domaćeg, zbog količine podataka nijedan globalni pretraživač ne može tako često da osvežava bazu, pa su ti rezultati pretraživanja mnogo ažurniji. Po tehnologiji, tačnosti i relevantnosti rezultata pretraživanja domaći pretraživači ne zaostaju za najpoznatijim svetskim pretraživačima. Pretraživačka tehnologija u celini je izrađena u programskom okruženju Java. Iz velike količine informacija za svaki upit se, u hiljaditom delu sekunde, analizira niz činilaca kojima se određuje relevantnost i važnost pa se po tim kriterijumima rezultati pretrage predstavljaju korisnicima. Drugim rečima, korisnici za svoje upite na prvim mestima u rezultatu pretrage dobijaju najvažnije i najrelevantnije podatke.

Internet postaje deo svakodnevne infrastrukture, poput telefona, radija i televizije. Koristimo ga spontano, bez razmišljanja, jer kao kada biramo telefonski broj ili menjamo televizijski kanal, tako sada biramo Internet prezentacije, šaljemo elektronska pisma ili čestitke, i obavljamo ostale poslove (plaćamo račune, kupujemo i prodajemo robu i usluge, upoznajemo se...). Sveprisutnost i pristupačnost globalne mreže su najvažnije odlike Interneta danas. Mističnost cyber sveta je nestala. Enciklopedije i rečnike sve ređe listamo (tu je sada Wikipedia), agencije za bračna posredovanja zatvaraju svoje firme, sada su svi on-line, chat sobe su pretesne da prime sve one koji nekoga traže. Ipak, u okeanu informacija sve je teže odabrati pravu, potreban nam je kompas, pa postajemo skloni da poverujemo u prve rezultate koje nam Google ponudi. Međutim, ako znamo da se plasiranje i pozicioniranje na tom sajtu plaća, shvatamo da onaj ko daje više kontroliše i ono čemu će ljudi verovati. PRETRAŽIVANJE: Istorija pretraživača je stara koliko i Internet. Kako je rastao broj Internet prezentacija, tako se javljala i potreba za indeksiranjem i klasifikacijom, a u cilju lakšeg pronalaska određenih sadržaja. Prvi globalni pretraživač je, svakako, Yahoo, ali se on vremenom razvijao u klasičan Internet portal, i to pred naletom furije zvane Google, koji svojom jednostavnošću i preciznošću postaje lider na svetskom tržištu pretraživača.

www.fokus-su.org.yu

Jasna Skenderović

CHAT: Čemu kafane i diskoteke, zapitamo se, a i Korzo je davno izgubio prvobitnu funkciju. Ko još partnera traži u RW (realnom svetu)? Internet poznanstva postaju deo svakodnevlja, a i Hollywood ih se dočepao, te, malo-malo, pa se mega hitovi bave svim aspektima ovog načina komunikacije. Sve je počelo kad i Internet, ali je masovnost došla devedesetih u razvijenom svetu, a od nedavno i kod nas. Sobe za ćaskanje, popularne chat-rooms, prepune su vrelih studentica, masnih freakova, zajapurenih kućanica, izboranih i ocvalih starleta, gojaznih srednjoškolaca, banalnih fudbalera, dražesnih manekenki (koje u realnosti tako divno njišu kukovima), naših komšija (inženjera, lekara, kamiondžija, filozofa, političara, taksista, popova, učitelja i KV bravara). Sobe se nalaze na svakom ćošku i podeljene su po regionalnom principu (Tokio, New York, Beč, Sarajevo, Split, Podgorica, Tuzla, Subotica, Svrljig, Bačko Dušanovo) ili, pak, oblastima interesovanja – kukičanje, lepa umetnost, kvalitetna vina, poštanske markice (tj. značke i salvete), ljubitelji Željka Joksimovića, Lepe Lane (ili Bore), istorija civilizacije, ratovi u prošlosti (ili ovi novi), poreklo naroda (jesu li Srbi Hrvati ili Hrvati Srbi?), a o svetskim teorijama zavere da ne govorimo. Naturalno, najčešće oblasti interesovanja i ključna reč svih „četera“ je – SEKS. Sad, odmah, bilo kad, imaš sliku, opiši se... Ljudi koji odlaze u „blablaonice“ i „pričaonice“ (dvoje su se tako smuvali) uvaljeni u svoje manje ili više udobne fotelje (i manje ili više brze Internet konekcije) započinju svoje virtualne živote. Kada se opreme (prosečna konfiguracija, običan monitor, miš i sve to) biraju sobu u kojoj će ćaskati, a zatim biraju svoj virtualni identitet – daju sebi Internet ime (nick name), osmatraju dešavanja u sobi, tj. dijalog koji se vodi na glavnom terminalu, a zatim se u isti uključuju ili, češće, biraju neki ljupki nadimak, dva puta ga klikću i – romansa počinje. Naravno, niko nikad ne zna sa kim priča. Vaš je realni identitet sačuvan, a u virtualnom okeanu možete biti bilo kakva riba. Možete biti žigolo, Kazanova, latin lover, grubijan (mekog srca), pisac atletske građe, ili, pak, milioner, preduzimljivi preduzetnik, vlasnik svega & svačega, možete biti Neo (iz Matriksa) i umisliti da spašavate svet. Možete biti stariji ili mlađi, lepši, svakako, možete biti drugi pol (ako vas to loži), a možete se praviti da ste android (da li i oni sanjaju...?). Nekad ćete se zainteresovati za nekog intrigantnog, ali će proći milenijum dok se ne dogovorite da popijete piće (negde u gradu). Ako se već dogovorite i popijete kafu, možda ćete se zaljubiti. Tada ćete pisati duge, dirljive e-mail poruke, ali ćete se neprijatno iznenaditi kada intrigantna Ona već uveliko (sa drugim nickom) osvaja nova srca. Tada vam preostaje odlazak u kafanu i dok pokušavate da se napijete („Pijem da je zaboravim“), prići će vam ona prava. Boris Cupać



Theme

A VIRTUALITÁS SZÉPSÉGEI Az internet is pont olyan, mint abbahagyhatatlan szerelmeink: szeretjük, de jobb lenne nélküle élni, jobb lenne az életet úgy megoldani, hogy közünk sincs hozzá, mindazonáltal ragaszkodunk szolgáltatásaihoz, érzelmeink, érzékleteink és pszichénk kellemes kiszolgálásához. Jobb lenne valami életszerű, valami valódi, de mivel ez a letehetetlen internet kényelmes és magától házhoz jön, egyszerűbb és gyorsabb megoldás, ha az embernek már keresni sincs kedve. Fizikailag. Mert van itt bármi, neten el lehet érni mindent. Lehet úgy kapcsolatot kialakítani és befelyezni, hogy nem is találkoztunk az illetővel, elméleti síkon lehet futtatni itt bármit (még akár virtuális lányokat is), minden nemű felelősség és valóságos következmények nélkül. Mert nagyjából minden, ami az interneten és általa történik, marad is egy adott virtuális síkon, mert ebből nem lehet kilépni sem, és áthozni sem a valós világba semmit. Az itnernet lenyel. S mi suhanunk nyálas kis gyomrába, ahol emésztetjük magunkat, a kíváncsiságunkat és a gondolatainkat. Figyelhetjük mások életét, szerezhetünk adatokat, letölthetünk bármit. Épp csak semmi valósat nem vagyunk képesek elérni ezzel. (Mert ugye téged nem tölthetlek le, bármilyen szép és erősnek is nézel ki...) Hiszen örülünk annak, ha az MSN-en megjelenik a már várt személy, a barátnőnk, az anyánk, bárki, örülünk, legalább tudjuk, hogy ő is a gép előtt ül és ugyanúgy az internettől vár megoldást, vagy legalábbis ott keresi, kicsit örülünk is, hogy neki sincs jobb dolga, ő sincs emberek közt, vagy ha van is, nem velük foglalkozik, hanem a gépével. Ez megnyugtató? És örülünk, hogy kijön egy kis ablak és a szomszéddal tudunk chattelni, nem kell átmenni hozzá. Jó ez. Beszélhetünk a világ másik végén élő emberrel találkozás és kényelmetlen körülmények nélkül. Elpirulhatunk, vághatunk pofákat, úgysem látja. A kommunikáció idejét is megnyújtja ez. A párbeszéd mondatai közti szünet kinyúlhat, nem fontos az interakció gyorsasága, válaszolhatunk késve is, nem kell azonnal választ adnunk, visszakérdeznünk, miközben a „valós” idő kifolyik kezeink közül, észre sem vesszük és addig beszélünk, keresünk, olvasunk, csinálunk bármit, hogy észre sem vesszük: órák hossza óta itt ülünk már a gép előtt, ahelyett, hogy a virtuális életünket lecserélnénk a valósra. Mert az internet kiszolgál. Minden házhoz jön. Mi otthon ülve tudunk már intézni bármit, sőt azt is el tudjuk vele intézni, ami elintézhetetlen. A legszebb dolog már az, hogy vannak azok a virtuális élet-játékok, amiben bármit tudunk csinálni, amit a valós életben nem. És erre pénzt is lehet költeni, és sokan költenek is. Vannak az Avatar-ok, akik egy virtuális világ rossz felbontású figurái, melyekkel jelölhetjük magunkat. És azok megcsinálnak helyettünk mindent, amit mi a valós világban nem tudun megtenni. Ott lehetünk nagymellűek

és soványak, délceg és bátor férfiak, ismerkedhetünk más szögletes animált figurákkal, repülhetünk, elmehetünk vásárolni. A legszebb: pénzt kiadni a semmiért, s a mégszebb: pénzért eladni a semmit, a fizikailag megfoghatatlant: virtuális ruhát venni az Avatarunknak, vagy lakást a virtuális világ legjobb főutcáján, utaztathatjuk, jó pénzért még „szeretkeztethetjük” is. Ennél jobb üzletet? Árulni a semmit...

Viktor Juriga Ennek hála kikapcsolhatjuk fizikai inger receptorainkat, tapintás és érintés nélkül lesz már jóérzésünk, a szemünkön keresztül befészkeli agyunkba magát a sok villogó, szines vagy épp kinek milyen megfelelő inger, s azt érezzük: érzünk. Létre lehet már hozni úgy érzékleteket és érzéseket, hogy ülünk egy helyben, nem teszünk a gombok nyomásán kívül semmit. Gombnyomásoktól leszünk boldogok, szomorúak, mindegy mik, a lényege, hogy érezzünk. Az internet lehetősége, hogy nem kell felelősséget vállalnunk, s ez által önmagunkat sem. De mindenáron nyilatkoznánk, mert a XXI.

századra mindenkinek lett már véleménye és mérhetetlen késztetést érez ennek közlésére. Blogot írnak az emberek fantázianevekkel. S szólhat az bármiről: vannak fénykép blogok, szingli blogok, szingliből lett anyuka blogok, beteg a gyerekem blog, férfi blogok, „tudományos” blogok, verses blogok, recept blogok. Mindenki publikálni szeretne, mindenki hallatni szeretne magáról, valamilyen módon. Az internetben ez a kényelmes: nem kell vállaljuk magunkat, sem a hibáinkat. Ott már csak egy olyan képet jelenítünk meg magunkról, amit „megcsinálunk”, amibe már csak azt tesszük bele magunkból, ami nekünk tetszik, amire büszkék vagyunk. Itt már nem kell görcsösnek lenni, úgysem jön rá sokmindenre az olvasó közönség. De vajon ki olvassa ezt a sok közlést, ha mindenki közölni akar? A blogokon ugye van olyan rész, hogy blogroll, ahová a kedves blogoló kiírhatja, hogy kiknek a blogját olvassa. Ezáltal be is határozza magát, mert valamilyen módon egy csoportba sorolja magát a blogrollban felsorolt, általa kedvelt emberekkel. Már meg is van a valahová tartozás élménye. Jobb mint a szappanoperákat nézők közösségébe tartozni (elvégre ott sincs direkt kapcsolat és interakció), mert itt azért nagyobb „értékekről” beszélhetünk. (kérdéses még számomra, hogy ezek milyen értékek lehetnének, vagy lehetnek....) Aztán a blogolvasó kommentálhat. Ismét lehetőség van a vélemény közlésére. Lehet üzenni ismét. De kinek üzenünk? Eleve a netes naplókkal kinek üzenünk és mit? Van aki a szerelmét győzögeti arról minden nap, hogy számára nincs is fontosabb ember ezen a világon, tényleg hiányzik neki és jobb dolog nem is történne vele, ha együtt lennének. Van aki arról sírja tele a világ hálóját, hogy milyen magányos, dögöljön meg az egész világ, mert ő egyedül van és így nem is érez más ember, így nem is lehet élni, így nincs is értelme... mert vannak örök, tinédzser problémákkal kűzdő fiatalok. Van aki épp azért ír blogot, hogy visszaédesgesse szerelmét, van aki azért, hogy a volt kedves lássa, ő milyen jól megvan nélküle. Van aki tudományos vagy technikai dolgokról írja le véleményét, mert azt hiszi ezt feltétlen közölnie kell. Van akit sorozatban visszautasít a kortárs irodalom, s ezért létrehozza blog formában a saját folyóiratát. Van aki közli nap mint nap, mi történik vele. És még millió érvet és okot találnak emberek, hogy írjanak, hogy közöljenek, hogy véleményt nyilvánítsanak. De alapjában véve kinek, minek, miért? A Hide Park is átment virtuális létbe csak most fórum-nak hívják. Pedig nem élünk kiüresedett életet. (1950 óta ezen túl kellett volna tennie magát az emberiségnek.) Csak lusták vagyunk és zsinóron jön haza hozzánk, az abbahagyhatatlan szerelem, mert lehetőségei vannak. Több mint nekünk, s ez bosszantó, annyira, hogy szeretni kell ügyességéért. Ha másért nem is lehet. Terék Anna

Internet kao svet anonimnih Uprkos tome što su blogovi i forumi sve popularniji, mnogi korisnici interneta još uvek ne znaju šta ta dva pojma zapravo označavaju. Blog (anglicizam, od „we blog“ – mi blogujemo < weblog < webblog) predstavlja mrežni dnevnik koji može da otvori svaki korisnik interneta. Prvi put se pojavio u prvoj polovini devedesetih godina XX veka. Iako su blogovi u početku imali oblik samostalnih web sajtova, danas se pokreću preko posebnih softvera ili hosting servera. Pojava masovnog blogovanja vezuje se za kraj XX i prve godine XXI veka. U Srbiji se blogovi pojavljuju tek 2005, a procenjuje se da danas oko petnaest hiljada internet korisnika iz Srbije ima svoj blog. Dok blog možemo definisati kao internet sadržaj o kome se stara prvenstveno jedna osoba, u životu jednog internet foruma učestvuje veliki broj ljudi. Internet forum prvi put je pokrenut 1996. godine i danas, uz čet (chat), predstavlja najpopularniji vid internet komunikacije. Tipični forum ima granatu strukturu u kojoj postoji nekoliko podforuma sa mnogobrojnim temama iz različitih oblasti. Forumi su najčešće tematski raznovrsni, sa uže specijalizovanim podforumima. Svaki blog i svaki forum imaju svoje ime i, uglavnom, sadržaj je javno dostupan, a postoji i mogućnost njegovog komentarisanja uz odobrenje vlasnika (ako je u pitanju blog) ili aktivnog učešća u njegovom kreiranju (ako je u pitanju forum). Komentari su zajednička komponenta oba vida internet komunikacije, pri čemu su kod bloga oni sporedan, a kod foruma glavni faktor. Najnoviji blogerski članci uglavnom se nalaze na vrhu stranice, tako da čitate ono što je poslednje napisano, za razliku od pravog dnevnika gde bi čitanje teklo od početka prema kraju. Postoje milioni blogera, a još više onih koji svakodnevno čitaju blogove ili se jednostavno gube u blogerskoj ponudi. Osnovna podela može biti na klasično-tradicionalni blog, gde osoba deli sa drugima svoja web otkrića, ili web dnevnik, gde pisac bloga iznosi svoje misli i zapažanja o raznim temama. Kada se o blogu govori, prvenstveno se misli na drugu pomenutu grupu. Kao iskusni poznavalac blogerskog sveta, blogove delim na ozbiljne i neozbiljne. Neozbiljnih, naravno, svakog dana ima sve više i više, a njihova osnovna karakteristika je emocionalno-individualna sadržina patetično-romantičnog tona, koja se ogleda kako u kratkim i smisaono nepovezanim dnevnim tekstovima, tako i u pratećem materijalu: sladunjavim slikama (kuce i mace sa tufnicama, zalazak sunca na nekoj rajskoj plaži, kvazifilozofski ambijent, zvezdane magline i sl.), raznobojnim fontovima tipa Monotype Corsiva i popularnom muzikom u pozadini. Autori ovakvih blogova su najčešće anonimni, što gotovo uvek podrazumeva objavljivanje teksta bez prethodnog stilskog i misaonog rada na njemu. Nazivi takvih blogova su u skladu sa njihovim (neobaveznim, kad-kad i poprilično beskorisnim) sadržajem.



Među ovakvim blogovima najveću grupu čine oni čiji su dokoni autori pesnički nadahnuti, pa ređaju stihove služeći se popularnim rimama. Još je interesantnije kad na takvom blogu primetite podatak o velikoj posećenosti i komentare razneženih čitalaca, koji poeziju prate isključivo preko interneta (o, blagodeti dvadeset i prvog veka!). Ozbiljnih blogova u masovnoj internet produkciji ima mnogo manje. Autori tih blogova su najčešće potpisani punim imenom, što ne znači da su to uvek poznate ličnosti. Teme o kojima na takvim blogovima možemo čitati tiču se gotovo redovno javnog (kulturnog, političkog) života. Ovde, ponovo, možemo napraviti još jednu podelu: na jednoj strani su blogovi isključivo informativno-specijalizovanog karaktera, a na drugoj oni koji informacije tumače, objašnjavaju i prelamaju kroz ličnu prizmu. Ljubiteljima blogova mnogo su interesantniji ovi drugi, pa je često deo strane posvećen komentarima mnogo duži od samog blogerskog teksta. Upravo se u komentarima razvijaju prave virtuelne rasprave, posebno ako je tema iz oblasti aktuelnih nesuglasica. Ovakve blogove, kod nas, možemo pronaći na blogerskom sistemu B92, gde pored aktivnih političkih blogova, možemo pronaći i izuzetne blogove iz oblasti nauke i umetnosti.

Viktor Juriga Kao fenomeni usko povezani sa virtuelnim svetom, blogovi i forumi predstavljaju dobar materijal za analizu društvenih vrednosti određene zajednice. Mnogi naučnici se slažu da je anonimnost bitan faktor internet komunikacije i da je baš zbog toga internet toliko popularan. Anonimnost dopušta pojedincu da slobodno iznese sopstveno mišljenje i time mu daje mogućnost da bude podjednako bitan i podjednako dobro saslušan kao i drugi, bez obzira na fizički izgled, nedostatke, biografiju. Sa druge strane, ovakva sloboda, bez

www.fokus-su.org.yu

obaveza i odgovornosti za iznesene stavove, dovodi često do suprotnih efekata – ugnjetavanja, omalovažavanja i verbalnog nasilja. Na domaćim blogovima i forumima često se razvijaju dugačke, beskorisne i nekorektne rasprave, u kojima se odmah uočava internet nekultura. Ne samo što su izlivi besa, ilustrovani upotrebom velikih slova , što je u virtuelnom svetu isto što i vikanje, česti, već je u velikoj meri prisutan i netolerantni obrazac ponašanja. Netolerantnost se ne ispoljava samo na političkom nivou, već ide mnogo dalje – do šovinističkog nacionalizma, rasizma i homofobije. U ovakvom svetu važi samo jedno pravilo: oni koji ne misle isto kao mi moraju biti protiv nas i treba ih što više popljuvati. To pravilo je, kada je reč o forumima, praćeno i zaključavanjem sporne teme od strane moderatora ili brzom „eliminacijom“ neistomišljenika (isključivanjem sa foruma). Malo je virtuelnih mesta gde se bez napetosti i varničenja može diskutovati o različitim temama, što nam odlično ilustruje zatvoreno i netolerantno društvo u kome živimo. Andreje Momčilović Dodatak Nekoliko saveta za snalaženje: 1. Dobar blog je teško definisati, budući da to zavisi od ukusa posetilaca. Bitno je da znate kakvu vrstu zabave od bloga očekujete. Čitanje nekih blogova je pravo intelektualno uživanje, čitanje nekih drugih opuštanje posle napornog radnog dana, a nekih trećih gubljenje vremena. 2. Ako vam se tekst objavljen na blogu ne dopada, to ne znači da ga morate kritikovati. Pri pisanju komentara treba voditi računa o tome koliko taj komentar doprinosi temi o kojoj je reč. Prazna kritika, neargumentovana i nemotivisana, uvek više govori o kritičaru. 3. Ne treba ulaziti u široke i netolerantne rasprave. Ako se ne možete složiti sa sagovornikom, to ne znači da ga morate uniziti. Internet je svet različitih mišljenja i u tome jeste njegovo bogatstvo. 4. Ne treba verovati svemu što je na blogovima i forumima napisano, posebno ako izvori informacija nisu navedeni ili ako autor nije potpisan. Internet je, baš zbog svoje masovnosti i anonimnosti, često nepouzdan izvor informacija. 5. I na kraju, ne treba zaboraviti da pravila uspešne komunikacije koja važe u realnom svetu, važe i u virtualnom.

POKRAJINSKI SEKRETARIJAT ZA KULTURU

Theme DIGITALNA PORNO REVOLUCIJA

TIRANIJA KIBER-ŽUDNJE profitom nosi prednost nad samosvojnim predelima kreativnosti, osećajnosti i zanosa. Pornografija se svodi na igru u kojoj pravila postavlja novac, a ne ljudski duh, i utilitarnost i ekspresivna vizuelizacija instrumentalnog odnosa prema ljudima i stvarnosti poništava funkciju kompenzacije, razonode i rekreacije koju pornografsko može da nudi. Epoha kasnog kapitalizma „teži da obuhvati svaki aspekt i nivo stvarnog sve dok ne postane univerzum“ (Koković) i igra, pa i ona na kojoj se gradi pornografski užitak, gubi svoju smislenost i iskonsku osobenost. Ludizam pornografskog sadrži se u igri koju vodi kapitalizam, a ne njeni korisnici, i, stoga, igra koju fabrika seksualne zabave zaista nudi jeste igra igre. Ipak, ono što izmiče akademskoj pažnji jeste činjenica da se punoća stvaralačke igre može pronaći u jednom aspektu pornografske kulture, i to onom koji se tiče amaterske produkcije. Ova vrsta sadržaja vešto izbegava proces komercijalizacije jer, ističući seksualni život “stvarnih ljudi sa stvarnim željama” (Mesina), nastaje iz ljudske potrebe za igrom, eksperimentisanjem, promenom. Usmeren protiv rutinizacije svakodnevice, realcore dobija sve veću popularnost i u otklonu od besprekornog blještavila naručenog seksa doprinosi demokratizaciji seksualne želje i intimnih odnosa. Nepoznata lica ulaze u fokus pažnje, i kao parada nesavršeno običnih ljudi sa savršeno uobičajenim perverzijama i seksualnim sklonostima, amaterski snimci predstavljaju oličenje kreativnosti seksualne igre i tračak istinske slobode u seksualnom ponašanju, ali i uređenju intimnosti. Realcore se posvećuje istini slike koju nosi i svesno se odričući mogućnosti zarade udovoljava željama koje proizvođač i potrošač istovremeno iskazuju. Amaterska pornografija je u najvećom meri utkana u inherentne kiber prostore čije unutrašnje specifičnosti, te sklonosti ka samoobjavljivanju, samoorganizovanju i samoumrežavanju, u veoma velikoj meri pogoduju ubrzanoj cirkulaciji sadržaja. Korisnici i tvorci realcore e(ste)tike nameštaju sociokulturni ambijent za intimnost prema vlastitim željama i interesima, dok kiberaktivnu kulturu čine jedinstvenim izvorom moći stvaranja vlastitog seksualnog identiteta. Ova vrsta sadržaja u velikoj meri uspeva da odbrani ljudsko pravo na igru, ne navodeći pojedinca da se identifikuje sa dominantnim ideološkim stanovištima i predrasudama. Pristajući na posrednost virtuelnog, amaterska telereprezentnost zadržava izvesnost “romantičnog kompleksa” osobenog za afektivno-emotivne slojeve ljudske ličnosti i tradicionalni kodeks intimnosti. Nudeći privremene autonomne zone, “uvek nekoliko koraka ispred političkih okvira” (Bomberg), Internet dinamično demokratizuje javni diskurs, i za razliku od klasične porno-kulture u kojoj je seksualni čin deo profesionalne obaveze, amaterska porno-slika daje prednost osobenosti seksualne želje i motivacije i prikazuje kompleksnu varijabilnost sveta intimnosti u vlastitom sjaju. U tom je smislu veoma bitna uloga koju ova vrsta vizuelizacije može odigrati u afirmaciji redefinicije i intimizacije seksualnih identiteta autonomnih u odnosu prema samoumrežujućem režimu institucija tržišnih snaga. Branislav Filipović

Viktor Juriga Pornografska kultura nije izgubila interesovanje za klasične medije poput televizije, štampe, fotografije, video zapisa i slično, ali je nesporno da će istorija budućnosti pornografije biti u najvećoj meri oslonjena na Internet kao masovnu „tehnologiju slobodne komunikacije“ (Kastels). Internet zadaje udarac tradicionalnom razumevanju društvene zajednice, i ulaskom porno sadržaja u kiber prostranstva dolazi do procesa globalizacije pornografske industrije – nekoliko medija se pretvara u jedan, proces proizvodnje i potrošnje se sažima u jednu (neteritorijalnu) tačku, dok država gubi mogućnost nadzora seksualno eksplicitnih sadržaja. Mreža, razumljivo, beskrajno zavodljiva, i halucinogena spirala informacija, sačinjava medij koji, osmišljavajući i realizujući ljudske misli i poduhvate, ukida stvarnost kao gotovo suvišni entitet. Bibličnost informacionih tehnologija preusmerava klasično izvorište vizuelnog u virtuelno, i izvorište slike koja ispunjava središnju ulogu u simboličkoj komunikaciji više nije pojavni svet telesnih bića, no područje elektronskih signala. Potiskujući fizički svet, Internet galaksija ostvaruje san kalkulantskog duha i transformiše područje intimnosti u prostor zarade i manipulacije. Brzina, pristupačnost i ostale zapovesti elektronske religioznosti, doprineli su seobi velikog dela pornografske industrije u dolinu sintetičkog, i kako nova tehnologija „obećava izbaviti svog korisnika od ograničenja i poraza fizičke stvarnosti“ (Robins), tako i Internet pornografija dobija novu dozu popularnosti: po nekim istraživanjima oko pedest odsto ukupnog prometa na Internetu se događa na stranicama posvećenim seksu, a od 2001. do 2005. godine porno industrija prikupila je na Internetu zaradu od oko pet milijardi dolara (World Report, US News). Virtualna stvarnost, kao stvarnost oponašanja stvarnosti i sintetizacije prostora utopije/utopije prostora, raskida sa tradicionalnim poretkom moći ukora, postavši (novo) zgodno mesto za ispunjenje prohteva fragmentiranih identiteta, i zadovoljenje solipsističkih želja među kojima seksualne nisu nezanemarive. Svoju popularnost u Internet galaksiji pornografija u prvom redu duguje osećaju neograničene slobode koju u njoj uživa, a koja nije ništa drugo do bekstvo od prevlasti koherentnih prostora svakodnevnog življenja: u sintetičkoj rekonstrukciji okruženja slobode (koja je sloboda „iluzije transparencije“, sloboda odsustva meke tiranije institucija!) pornografski sadržaji, kao i sama stvarnost, dobijaju beskrajnu moć samoreprodukcije. Suprotno očekivanjima tehnokomunitarijanske mitologije, zakoni kapitala u virtualnoj stvarnosti dobijaju šansu više i ona postaje „medij komunikacije koji obogaćuje postojeće oblike potrošačke kulture“ (Poster). Dajući podršku umreženom individualizmu kao „dominantnom obliku društvenosti“ (Kastels), informacijske superceste povezuju prohteve pojedinaca uz naglasak da na njima kapital ne mora da plati svoj dug tradiciji morala, niti da preza od prekoračenja brzine kojom bi mogao da protutnji. U toj simulaciji sociokulturnog ambijenta, pornografija, i kapital pod kojim posluje, prikazuje svu raskoš moći modifikacije pred raznolikošću želja ili potreba tržišta. Kako je „racionalnost moći racionalnost njenih taktika“ (Fuko), tako se i virtualna pornografija sačinjava po diktatu užitka i žudnje koji vladaju materijalnom stvarnošću. Nove tehnologije učinile su nabavku pornografske robe uobičajenim iskustvom, u kojem (više) ne postoje psihološke pretnje, osude ili pritisci, a u transhorizontalnoj teleoptičkoj opčinjenosti konzumerizmom, proces proizvodnje, plasiranja, medijske obrade i potrošnje sveden je na najmanju meru. U vrtoglavo dinamičnom procesu virtualnog (samo)promatranja, pornografska kultura pasivizira svoje potrošače, a atomizirani pojedinac, baškareći se u kiber-okeanu seksualnih fantazama, prostim klikom na miš brže no ikad dolazi do jasne projekcije onoga što njegovi nagoni (naizgled) žele (da vide). Internet galaksija jeste vizuelizacija stvarnosti koja uz mitsko naoružanje neutelovljenosti emanira određenu ontološku primamljivost, dovoljnu za ulazak u proces kreiranja identiteta i načina uređenja intimnog života. Uprkos sjaju ontološke rekonverzije koji izvire iz sintetičkih okruženja i kapacitetima novih oblika socijalne interaktivnosti, Mreža, paradoksalno, reproducira i ojačava postojeće hegemonijske strukture. Njena razlika u odnosu na ostale medije jeste što se pod parolom decentralizacije, demokratizacije i dinamične interakcije krije agens neutralizacije za prikrivanje posledica poslušnih tela vezanih uz kompjuter koja intimnost razumeju kao neegzotičnu, neoromantičnu vrstu komunikacije – sasvim suprotnu od one koju eksplozivni način života i distanciranost ega jasno zahtevaju. Deo teorijskih struja u pornografiji vidi i elemente kreativne igre. Razumljivo, potreba za promenom partnera ili celokupne situacije u kojoj se seksualnost realizuje može biti ostvarena kroz fantaziju. Igra seksualnih fantazija labavi krutost i rutinu svakodnevnog života, a pornografska predstava divlje seksualnosti pruža mogućnost saznanja iznalaženja načina za modifikaciju ili sublimaciju raznih tipova individualne i socijalne napetosti. Nećemo pogrešiti u stavu da pornografija može da sadrži slojeve igračkog i zabavljačkog, međutim kako je ljudska potreba za igrom lišena dobiti i koristoljublja, jer se zadovoljstvo nalazi u njoj samoj, teza o ludičkoj crti pornografske kulture zahteva razjašnjenje. Celina istine se verovatno može potražiti u stavu da pornografija donekle daje mogućnost za ispunjenje čovekove potrebe za igrom, jer, ipak, biva uobličena odnosima u kojima kalkulacija i potreba za ekonomskim

Viktor Juriga

www.fokus-su.org.yu



Theme

LETÖLTHETLEK? Jelzi a program, hogy ő is ül a gép előtt, ő is nézi a monitort. Ott világít a neve mellett a kicsi zöld pötty, világítva jelzi, hogy elérhető. Hiába nyújtóznék, nem érném el, a takaró meg nem hogy rövid, lassan nincs is.

Septic

A tudomására kéne jutnom. Rájöhetne ő is magától mondjuk, hogy én is itt ülök, a szemüvegemen zölden tükröződik a letöltött színes oldal. A tudomására kéne jutnom, hogy aztán jussunk már nevezőre is. El fog folyni az időm. Ki kéne kapcsolni, ki kéne lépni, hogy lássa, hogy nekem jobb dolgom is van, s nem is érdekel, hogy én erre vagy ilyesmikre nem is érek rá. Ha a kurzort a nevére csúsztatom, egészen lassan, hogy közben izguljak én is és a kurzor nyilacska is, kipattan a képe. Vigyorog rajta. Széles mellkas, széles mosoly, gyűrött borosta, gyűri az arcomat is a gondolkodás... minek ez? Nem ír, én nem írok, ne írjon, nem akarom olvasni a sorait, mert miért kell várni a sorokra, miért kell csikarni másból a sorokat. Vigyorog a képe. Vigyorog rám az egész gép, a monitor. Elhúzódok a géptől, kimegyek mosogatni. Aztán képeket nézek, letöltöm őket, hogy feltöltsem magam hiánnyal. Nem veszek semmiről tudomást, ha én nem veszem észre, más se veszi észre, akkor nincs is. Becsukom az ablakot. A szobáét is meg a programét is. Préselődik ki a zene a hangszóróból. Törött. A zene is. Recseg, a dallam a fülemben, a légvétel a nyelőcsövemben. Túl szűk, az is, meg a lehetőségeim is. Én nem írok. Letöltöm azt az új dalt, amiről tegnap beszélt. Házhoz jön a vidám dallam, csak kicsit recseg. Kell egy új hangszóró. Inkább sétálni kéne. Inkább ki kéne kapcsolni ezt. Kihúzni. Engem is. Tóból, szarból, listáról. Kattan az elosztó piros kapcsolója. Most nézem a telefont, amit a gép mellé tettem. Miért vagyok én mindig elérhető? Kéne valamilyen szabadnap, amikor kikapcsolok minden kütyüt, az áramból is kihúzok mindent. Spórolás és pihenés és elzárkózás. Leoltom magamra a villanyt. Hallok mégis valamilyen zúgást. Most vagy a csönd, vagy a szomszédban a zene. Szomszéd. Rátapasztom a fülem a falra. Még át is fut az agyamon, hogy pohárral kéne hallgatózni, az olyan mint a rajzfilmben. Le kéne tölteni azt a macskás rajzfilmet. Nemnemnemnem, nem gondol a gépre. Fülelelm a falat. Beszél a szomszédlány. A pasija meg a fal melletti ágyon van. Morog rá. Elnyúlok a fal melletti ágyon. Megfogom a falat. A fiú szokott a fal mellett aludni. Néha hallom éjjel, hogy horkol. Felébredek rá. Olyan, mintha én is mellette feküdnék. Csak az a vékony fal van köztünk. Vajon széles neki is a mellkasa? Nemgondol, nemgondol. Tenyerem alatt már langyosodik a fal. A fiú hangját most jobban hallom. Szerintem a fal felé fordult. Lehet, hogy a mellkasa magasságában van most a tenyerem. Rámosolygok. Nem lát. Mindegy, én mosolygok. Suttogni kezdek hozzá. Azt képzelem mosolyog. Azt képzelem nem is hallja hogy mit mond neki a szomszédlány. Van szakálla. Úgy képzelem. Van valami beteges mosoly a szemeiben. Nem baj, mert nem bánt, mert itt a fal köztünk. Az orromat is a falhoz nyomom. Nedves lesz a tapéta, ahogy rálélegzek suttogás közben. Minden s és h betűnél melegszik a tapéta. A lábszáramat is hozzányomom a falhoz. Morog. Milyen utálatosan morog. Ők ketten olyan jóban vannak, hogy erre a szomszédlányra még moroghat is ez a fiú. Nekem biztosan csak kedvesen köszönne a folyosón a lift előtt. Elhúzódok a faltól. Így már nem kell. Elszégyenlem magam. Sötét van, mindegy ez is, nem láttam még én sem. Nevetek egyet. Ücsörgök a sötétben, csupa olyan dolog jut eszembe, amit tenni lehetne, amihez kell a fény. Elhúzom a függönyt. Nézem a szomszédokat. Hátha lesz valami. Veszekedés, pucérkodás, fáradtan vacsorázó emberek. Semmi. A lakótelepi emberekben az a jó, hogy nem húzzák be a függönyeiket. Nem élnek spalettával, redőnnyel, rollóval, semmivel. Szeretnek szerepelni. Szeretnek játszani. Vagy csak én vagyok mániákusan néző... Leveszem a ruháimat. Ettől megint elszégyenlem magam, mert ki van függönyözve. Ha most belép valaki, meglátják a meztelenségemet. Amit én csak a sötétnek mutogatnék. Meg magamnak per pillanat. Vajon zöld még a pici pont a neve mellett? Látta, hogy az én pontom már szürke és gondolkodik azon, hogy

már más dolgom van? Hogy nekem nem kell net ahhoz, hogy elüssem az időmet? Nem akarok rágondolni. Már magam sem tudom, hogy miért. Felveszek valami más ruhát. Kiöltözés itthonra. Mégis felgyújtom a villanyt. Táncolok az ablak előtt. Jobban megy, mint zenére valaha. Nyúlik az este. Szétnézek. Senki sem néz. Megbocsátható. A függönytelen szomszédokat nem érdekli az élet. A másik ember élete. Vagy úgy tudnak lesni, hogy azt ne lehessen kilesni. Leülök. Nincs az az isten, hogy én most olvasni kezdjek, nincs az a könyv, ami jól esne. Kéne valamit rajzolni. Ha itt lenne a széles mosolyával és széles mellkasával, rögtön lenne kedvem bármit csinálni, csak vele nem foglalkozni. Csak mert én kéretem magam és csak mert ő nevet ezen. Tud a mozdulataimról. Azt is, amit én nem. Utálom. Utálom azt is hogy nyugodt. Azt is, hogy vannak esték, amiket kettesben tölt a nettel. Féltékenykedek. Megunom. Bekapcsolom a gépet. Egy emberélet, amíg kinyitja magától a programot. Sorban ugranak elő a nevek. Nem elérhető. Hülye. Elérhetetlen. Unalmasan. Utálatosan. Ki kéne menni sétálni. Mert ő is elment valahová. Jaj, de kicsi vagyok, mint egy serdülő kiscsirke. Kiröhögöm magam. Behúzom a függönyt, összehúzom a vállamon a kardigánt. Recsegtetek megint valami zenét. Nem kéne, hogy mindegy legyen, hogy mit. Megnézem a képet a neve mellett megint. Szöveget is ír a neve mellett, hogy nem elérhető, mert üzeni égnek földnek, hogy ő most filmet tölt és kell a gép teljes kapacitása. Milyen film? Le kéne tölteni nekem is. Én is akarom látni. Nézem azt a széles képet. Rákattintok jobb gombbal, kijön egy sor lehetőség, mit csinálhatok vele. Nem elég, de elégedek ezzel. Mentés. Mentés másként. Gyula-Gyula... letölthetnélek? Letöltö ma képet. Nézem. Elröhögöm magam. Most hogy kettesben vagyunk, az inaktív kép meg én, szélesen vigyorgunk egymásra, máris minden más. Mert ugyehogy más? Jajnagyon. Ő vigyorog, göndörödik a mosolya is, a haja is, kész légypapír ez az ember. Pödörödik. Én meg vicsorgok rá. Úgyselát. Ne is lásson. Virtuális Gyula. Barnagöndör Gyula. Filmletöltő Gyula. Hülye Gyula. Mitszólsz Gyula. Kivehetnénk ketten egy lakást. Zöldre festenénk a konyhát. A konyha bútorait is befestenénk zöldre. Virítanának benne a fehér tányérok és poharak. Keresek letöltésre zöld konyhát. Keresek. Keresek. Várom a képek megjelenését. Elmegy az áram. Suhhhhh... Ülök a sötétben megint. A szomszédfiú üvölt. Még jó, hogy eljöttem a faltól. Elhúzom a függönyt. Állok az ablakban, a sötétben. Nézem a lakóház fölött láthatatlan páracsíkot Septic húzó repülőt. Száll. Hiába töltöttem le a Gyulát. A konyhát is hiába töltöttem volna le. Áramfüggő szerelem és jövő. Egyikük után sem maradt negatív utókép a szemben. Ha becsukom, nem látom egyiket sem. Elképzelni nem lehet, folynak szét a pördülő vonalak. Csak a mellkasára emlékeszem, de az nem elég fej nélkül a jókedvhez. Visszajön az áram. A gép nem kapcsol. Nem kapcsol be. Kabátot veszek. Elgyalogolok Gyula lakásához. Hátha zöld a konyhája. Terék Anna

Septic



www.fokus-su.org.yu

Theme

Spora smrt procesora sveta digitalnim pešačenjem, isplivavale su nove fotografije, sa istim zmijskim telom, čitave galerije obeležene sada već dvocifrenim rednim brojevima. I nikad glava. Inboks mi se punio novim mejlovima sa istim zadatkom. Svi su želeli DD. SIGN ON. Ko je Misteriozna devojka? Google: pesma Roya Orbisona i Yeah Yeah Yeahs. Mase bi prvo pokušale da prokljuve same, na mreži niko ništa ne plaća dok apsolutno ne mora; kod net-populacije, međutim, koncentracija brzo popušta, uteha za moždanu impotenciju traži se u pornografiji, ili pucačini (što mu dođe na isto), a težak manualni rad prepušta se takvima kao što sam ja. Prvo što vam upadne u oko na svakom sajtu je baner sa svevidećim okom Aja Verdane, netdetektiva. Strpljiv, da prostite, kao slon. I tako velik. Makar dok se nije pojavio prvi filmić. Tada se i on unvervozio.

Septic Rešiti krimninalistički slučaj a da ne napustiš sobu? Jaka stvar. Radio je to još C. Auguste Dupin, Google: prvi detektiv na svetu, tvorevina Edgara Allana Poea – beše Allen ili Allan? Google: Allan – i to još u, Google: devetnaestom veku. Njemu su bile dovoljne i dnevne novine da poveže tragove, a zamislite koliko je samo uzak bio njegov protok informacija. Dobro, stvari su se malo zakomplikovale od tada. Osim toga, ako ćemo pravo, ja jesam napuštao sobu. Išao sam svuda, radio sam svašta. Svako sa veba mi je bio dobar drug. Manjeviše. Da se predstavim. Aj Verdana, net-detektiv. Aj, kao “ja” (I). I kao “oko” (eye). Verdana, kao moj omiljeni font. Internet detektiv, kao ono što najbolje umem da radim. Primećujem što drugima promiče. I ne zovem se stvarno tako, ali pravo ime mi je još kretenskije. Ovo je samo moj Alias, Alter Ego, Avatar; svevideće oko, jer to sam ja. Valjam li čemu? Pogodite ko je pronašao dijamant Koh-I-Noor kada je otuđen od Britanske kraljevske porodice, prvi put od, Google: 1877. godine. Originalne nacrte za ZX Spectrum Sir Clivea Sinclaira. Ko je sprečio da na e-Bayu završe (korištene) gaćice Britney Spears. Sve to ne izašavši iz sobe. Interkativnost je moj posao. Ništa me ne sprečava da izađem iz sobe, mogu da je napustim kad hoću, ali zašto ispasti iz fazona? Ja sam nova generacija “detektiva iz fotelje”. Jedine tapete držim na kompu i sasvim su mi dovoljne. Osim toga, u poslednje vreme mi ružno škripe kolena, ne smem nepotrebno da ih opterećujem. Sve mi je ionako nadohvat ruke. Plaćam karticom, dostavljaju mi namirnice iz prodavnice. Ne zanimaju me ljudi sa ulice, niti ja njih. Jedina osoba koju sam zapazio u šopingu – dok sam još išao u šoping – bila je prodavačica cveća na uglu. Namigivala bi mi i pokazivala druge suptilne znake želje da se upozna, ali sam ih glatko ignorisao. Suviše rizično, nepoznato, minirano potencijalnim bagovima. Ništa ne sme da bude komplikovano. A i šta će meni cveće? Ni na poslu nisam morao da rešavam nekakav raskošni slučaj ubistva, pozdravio vas Dupin, već samo da pronađem jednu ženu i otkrijem njen identitet. Za to sam na raspolaganju imao dve informacije, kao i obično dobijene putem mejla. Nekad za početak nedovoljno, danas i previše. Jedno je bio njen nik: DD. Nije mnogo. Druga je bila njena slika; još manje. Jeste na fotografiji bila gola golcata, prvoklasna golotinja kakvu retko viđate čak i u najvećem rasadniku golotinje od postanka sveta, ali zato na fotki nema glavu. Savršeno se nadopunjujemo, bezglava konjanica i ja: telo seks-bombe plus jedna glavudža, u fotelji. Uzbuđen pred novi slučaj? Moj drajv je bio hard. Dovoljno memorije RAM. Protok, debeo. U sobi štimung ne pravi dim od cigareta, samo jonizator vazduha. Umesto šešira, naoružan kapom za razmišljanje sa propelerom, zadobovah ćevapima po tastaturi. Komp zadovoljno zakrlja. Potraga je otpočela. SIGN ON. Ušetala je u moj sajbersvet napadno, ali graciozno, i raširila se njime poput virusa. Nije prošlo mnogo a već sam je smestio na volpejper, skrinsejver i u mobilni telefon. Posle deset sati aktivnog njuškanja, otkrio sam: Njena prva i najpoznatija fotka prvi put se pojavila na Flickr-u. Ista slika zavladala je forumima engleskog govornog područja koji su razglabali o seksu. U početku, bila je samo još jedna luda riba sa smelim avatarom. Predstavljala se kao DD. Google: Daredevil. Možda, bila je pravi nebojša, diskutant kome niko ne može da dohaka. Ali, kladio bih se da se pre odnosilo na korpe grudnjaka, Google: evropsko E; kod veličine 32, 90-92 cm opsega leđa. Kad poseduješ te atribute, ljudi obraćaju pažnju na ono šta imaš da kažeš. Ionako je sve u sisama. Logovala se sa različitih servera, u najrazličitija vremena, nisam uspevao da suzim geografsku lokaciju. Dok sam se bavio uzaludnim

SIGN ON. “Ovo bio mogao da bude najvažniji trenutak u tvom životu, zato nemoj da ga uprskaš”, rekla je kad je zaskočila izbečenog očalka za kompjuterom. “Došla sam da imam seks sa tobom.” I ispunila pretnju. Upala je srećniku kroz prozor, niotkuda, sa maskom žar-ptice preko lica, brižna i nenasilna, savršena zavodnica. Rezolucija nije bila savršena, ali je radila posao. Kako je snimljeno? Gde je snimljeno? Govorila je engleski bez odgonetljivog akcenta. Gikovi širom planete pali su u ekstatični šok. Slučaj se, jupi, zakomplikovao. Kroz moje krezube roletne, umesto neona, sa tuđih prozora i terasa dopirala je svetlost TFT-a, LCD-a; plavičasto svetlo treperilo je u sumnjivo identičnom ritmu. Znao sam mušteriju od koje sam dobio zadatak. I još jednu. I još mnoge. Nisu samo meni škripala kolena, već čitavom svetu. Svi su želeli da im zavodnica, da prostite, padne u krilo, bez imalo truda, kao i sve ostalo. SIGN ON. Rejon jednog detektiva značajno se proširio od začetaka profesije. Za samo šest dana, dokumentovani slučajni seks ponovio se u Bratislavi, Buenos Ajresu, Bangkoku. Sada je izgovarala svoju slavnu uvodnu rečenicu na svim jezicima. I bange-bange, samo sa osećanjima. Filmići sa serijskom kopulatorkom u glavnoj ulozi postavljani su na YouTube, MySpace, FaceBook. Ko je prihvatao filmove, taj ih je imao, a prihvatao ih je svako. Zajebala je sve ukradene privatne video snimke javnih ličnosti zajedno. Ona nije imala kopirajt, ona je bila open sors. Znači li to da je u stvarnom životu sušta suprotnost svojoj netpersoni: verna ženica, ružno pače poput mene, muškarac? Ili je podjednako promiskuitetna, ako ne i više. Sâma mogućnost raspaljivala je maštu. Blogeri su je proždirali. Jedni su je obožavali, drugi su je... obožavali. Ima li onih koji su je se gnušali? Sajber-moralisti? Google: nula rezultata. SIGN ON. Pravim propuste, mislim da me zeza disk. Trebalo mi je vremena da shvatim kako se korisnici koje bi posetila više ne vraćaju onlajn. Kako joj je to polazilo za rukom? Spoznao sam šta je, čak i ako drugi nisu. Nekakav Fantom slobode, Google: film Luisa Bunuela, pelcovan sa Cicciolinom, Google: porno diva mađarskog porekla, poslanik u italijanskom parlamentu; Anđeo uništenja, Google: još jedan Bunuel, koji uzvraća udarac digitalnoj imperiji. Net-teroristkinja koja se za svoju stvar bori u stvarnom svetu, pa makar i vulvom. (Koristi šta imaš.) Slavila je život u pokretu. Život uopšte. Nešto čega nisam imao mnogo, ali njega nikad i nemaš. Radila je svoju vrstu mobinga i viralnog marketinga, efikasnije od bilo kog smešnog, refleksnog apela pobornika zdravog života da se u proleće izađe na svež vazduh. Proluftira malo glava. Ona je religiju zdravog života shvatala bukvalno. Učila je muškarce pameti jebanjem. U zdrav mozak, i ovako. SIGN ON. Na svaki ćorsokak u kome sam se našao isplivao bi po jedan pravi trag. Bloger koji je tvrdio da je poznaje ispao je lažnjak. Ali, iznenadili biste se šta sve može da se sazna na osnovu jednog prepoznatljivog mladeža na karakterističnom mestu. Radio sam danonoćno, disao joj za vratom. Jurio sam za njom saobraćajnicama informacija i uvek bi mi izmicala za ovoliko. Taman kada bih pomislio da je imam, pojavila bi se na drugom kraju sveta. Skoro kao da... Ma, ne. To bi bilo previše. Da sve bude zanimljivije, neko je pratio mene. Moj procesor je prečesto stenjao i padao. Dok su moji prsti užurbano radili, po tipkama su ostavljali mrlje od čokolade; morao sam da brišem tragove za sobom, i u stvarnom i u sajbersvetu. Promenio sam font, server, mesta virtuelnih izlazaka, ali bojim se da je bilo kasno. Neko me je već locirao. Buljio sam u sat kao trinaesto prase i čekao. Hvala personalnom kompjuteru što je spasao digitalne časovnike od izumiranja. SIGN ON. Nisam morao dugo da čekam. U sobu mi je uskočila kroz prozor, spustivši se konopcem, čista desetka škole Counter Strike. Google? Nema potrebe. Maska žar-ptice, crni jednodelni kostim. Egzibicionistički spustivši patent zatvarač, nabrzaka me je isfleširala; pokazala mi svoje dve vizit-karte, kriptovani potpis. Klimnuo sam glavom u znak da je prošla

www.fokus-su.org.yu

identifikaciju. Zakopčala se nazad do grla. Prišla mi je opasno blizu, a ja sam posegnuo za njenom maskom; nije se opirala. Oči su joj se izazivački smeškale. Zastao sam u pola pokreta. Odustao. Volim kad kviz traje što duže, šta ću. Namignula mi je. I pošla da joj dupe vidi puta. To je sve? kukao sam u sebi, ostavši sâm. To je sve? SIGN ON. Nije bilo. Za njom mi je banuo džepni anti-teroristički odred, oklopljen i naoružan do zuba. Haj haj haj. Protutnjali su mi kroz stan i, ne pronašavši teroristkinju, izašli unazad. Jah jah jah. Potragu su nastavili na nekom drugom mestu; mogao sam da se prikačim na ulični CCTV i pratim šta se dalje dešava, ali nisam. Jedan jurišnik je zaostao. Moj gabarit nije stao u crni odraz njegovog vizira. Samo sam po pokretima glave odgonetnuo gde gleda. U mene. Moju mašinu. Monitor. Oborio je cev mašinke. “Nastavi sa surfanjem!” rekao je vojnički otresito, s odobravanjem, pre nego što je i sâm nestao. Zar net-policajci ne treba da mrze net-privatne detektive, kao po originalnom kalupu? Ovaj je bio presrećan što sam zabio nos u ekran i svojevoljno prepustio svet njemu i njegovima. Kako i ne bi bio. Pošto je moja soba nakratko odglumila železničku stanicu, odjednom je postala pretesna. Trebalo mi još prostora u sajberspejsu, ćoškovi su bili prazni, stvarnost se nije dovoljno brzo prelivala u Virtualiju. Napolju, pred drugim zamađijanim licima, plavičasta svetlost gotovo da više i nije treperila, sve je bila jedna ista frekvencija koja preti da se pretvori u ravnu liniju smrti. Samo ćemo se ugasiti i stati. Ima li života posle nestanka struje? Iz fotelje, kroz otvor na roletni, nisam video nikog na ulici, ni misterioznu aktivistkinju u begu, ni oklopljene policajce koji je jure. Doduše, protok rupice nije bio dovoljno velik, ali nijedan protok nikada ni ne može da bude.

Septic DD je ostavila nešto za sobom. Na podu sam pronašao posetnicu izgaženu policijskim cokulama, pravu, od prevaziđenog materijala koji više nikom ne treba. Upeo sam se da je privučem nogom. Reklama prodavačice cveća sa ugla. Floralni marketing. Uhvatila me je panika, priznajem. Za nekog ko od kapiranja živi, kapirao sam zabrinjavajuće sporo. Ponovo je trokirao disk, ovaj put onaj u kućištu moje glavudže. Jesu li sise koje mi je DD ponudila na overu zaista bile one prve, prave, nedostižne? Kada sam znao na šta da obratim pažnju, već letimična inspekcija najnovijih snimaka telesnog bandita u akciji pokazala je nezanemarljivo veliki procenat fizičkog nepoklapanja. Bilo je žar-ptica svih boja, veličina i seksualnih tehnika. Znao sam da mi je odnekud poznato to namigujuće oko. DD je postajala vojska. Tantrički klub. Svi smo mi DD. I seks joj očigledno nije bio jedino oružije. Uzdahnuo sam. Došlo je vreme da breg pođe Muhamedu, ugrabi sopstveni YouTube momenat; osetio sam snažan input da izvedem svoje svevideće oko u šetnju. Okačim malo Google o klin. Možda kupim ružu i poklonim je prodavačici, makar ona bila jedina na čitavom umornom svetu za koju taj čin ne predstavlja ništa posebno. Možda osvojim poene na šarm. Uzdahnuo sam. Uhvatio se za naslon fotelje. Zaškripao kolenom. Interakivnost je, na kraju krajeva, moj posao. SIGN OFF. Oto Oltvanji



Poetry ZBIRKA PESAMA

“UMETNOST RADI SLAVE” - Dušan Vasic* “… Dušan Vasić, fini ironičar, sa bogatim slojevima lične lektire, na trenutke u ovoj knjizi prestaje biti mlad pesnik. On je zreo, formiran, gotov da poleti, ali ne u ikarske, već u nepregledne pesničke visine.” Marija Šimoković

jun 2002.

septembar 2002.

PEVANJE O LJUBAVI I SMRTI

PRVA PROPAST MRMLJAVACA

Sreća s vama, zvezde, nazvao bih glasno, da zgasnule nisu i da zore ima. Noćas vetar svira posmrtnicu jasno, višezvučje skladno u čast prokletima.

Ja sam zaorašen glodar. Žaoka draži me drska. U dan od studeni modar vitka mi postaješ mrska. Neizrečeno zar celi? Pozdrav u zubima hrska. Premda se srebrno beli sva je ravnodušna trska.

* Pamtim, bejah silnim, i kraljevah vično zemljom mnogih reka, ravnica i gora; Mom bogatstvu dičnom ne bi ništa slično do obala samih Nepreglednog mora. Jednog svežeg jutra, u proleće rano, od ždralova dočuh da Pustošne strane Kriju blago dosad neimenovano, začarane dvore malo kome znane: U najvišem tornju mramornoga grada plemenitog roda besmrtna je deva Sklonjena, i tužnim ćutanjem se jada, te sestrimi s nebom dok viteza sneva. Tad poželeh strasno da vladarskom moći uzmem kulu koja blista zlatnom bojom I u dugoj, toploj i svečanoj noći da plavetnu krv joj sjedinim sa svojom.

Slaven Gabrić

novembar 1999.

ANDERSENOV KOMPLEKS Oko mene magla, prašina i trava, u toj simbiozi ti si moje znanje potpisano krvlju mojih iskustava, prostrto preda mnom prijatno saznanje da živim i umrem kao lavlje glave koje mogu biti vidik desnog oka: veoma je lepa, oči bledoplave. Sa bolesnom strašću posle prvog šoka jednog vlažnog jutra posmatram beline lista neke biljke, mrežu koju čine. Smeh je prožet bolom, igraću se vlasti: proleće je bilo, mrak je bio pao na ničijoj zemlji, a ja klikćem kao za mučenje točak pameti i časti.

decembar 2000.

FRAGMENTI BESMISLA Nije ovo prosvetljenje, ja umorom ovo zovem, što me noćas tera, snenog, da prste si jadne lomim i skrnavim svoje mile, umetničke, retke snove, u reči ih skujem uske, što ne znače, niti što mi ikad mogu spasa dati sujetnome u tom svetu što me gvožđem okovao, sputao u svome letu, te se, bedan, blatom mijem, čudeći se ljudskoj vrsti. Nije ovo nadahnuće, ja gađenjem ovo krstim, što me često goni, tužnog, da povratim sve što ikad ja okusih, a ranjene, divlje zmije, moji prsti, grče se i pate, bolni, i razumem da, slep, nikad dušu neću dečju naći, izgubljenu vrlo rano, a da skoro zaćutaću, slabom mi je dobro znano, ali, setan, snage nemam... ah, klišei... zime ove.

septembar 2001.

LEDENICE

Svoju ornu vojsku, kud pogledom segoh, videh kako kliče vođi nikad jačem. Gordog propeh konja, čvrsto držak stegoh i uz bljesak šlema pozdravih je mačem. Znalcem ljudskog mesa sečivo mi posta u danima slavnim što stupiše zatim, Pod kopitom teškim Sveprostranstvo osta. Za narodom stranim ne mišljah da patim: Kopljanik u trku plamen dade stoga tvrđavi i selu, pljusak krvi prospe, Ratujući spremno radi cilja moga, do presvetle gospe težeći da dospe.

Zamara osmeh me bodar. Truje žutooka vila. Krv kaplje crna na odar sa usana joj i krila. Surovo suton me streli. Gorči se pelinom svila. Kevćuća misao sme li pamtiti gde je svud bila? Pomor u mrmljavce bije. Iskaču s krikom iz mraka. Gnev se u kolena lije hodećem pomoću štaka. Pevam ti gordo i glasno. Zar put se ranjiva krije? Razabirući se slasno bezverno zurim od prije. Zvuku ti nema ni znaka. Zrcalo odzvanja strasno. Toplo je slepilo šaka veče u goruće jasno.

Blizak, ali dalek, i pun crne kobi jeste čas u kome izbismo van trava, Pred zavesu sivu poodmakle dobi za kojom se nadah da devica spava. Oblakovit zastor diže Vihor Prvi što pustaru otkri sa samotnim zdanjem U daljini mutnoj; nada mi se smrvi, ali teših još se sopstvenim neznanjem. Izvidnicu tada, pometen, uputih, pohodima našim da spozna šta sledi, I odagna, možda, seni koje slutih. Vratiše se lomni, drhtavi i sedi. Uz napore mučne saznasmo da to je urušeni spomen dvorca što je snove Bajkovite sjajne pohodio moje, a gospodar njegov da se Smrću zove: Tu tišinu prašnu saslušali da ste, u odaji gde se ljudske kosti bele! U zaborav padne sve što ikad znaste ulaskom u sobu kneginjice svele, Besmrtne, u smrti! Paučina… pauk kopča joj u kosi… – ove strašne vesti Pronesoše grozu zubat kao bauk i osvanu jauk i buđenje svesti. Na većanje hitno vojvode si sazvah. Otrovanu tečnost prineše mi ruci, I sav pehar ispih kad „živeli” nazvah; ispratiše ćutke grčeve u muci. Zavičaju borci hoteše da krenu, kad nadođe bolest kužnog Drugog Daha. Kog ne shrva pošast taj sa uma skrenu, a goleti prekri tanak sloj od praha Sa lomača smradnih, razvejanog širom predela po kome lutali su ludi Negdanji junaci, čeznući za mirom, i zverima nalik u strahu od ljudi. Većina po padu ostade da leži, a poneko tada sahranjenim bude, I ne uspe ikom ko krete da beži da se vrati svetu gde još zore rude. Prođe jedno vreme… tada Oluj Treći sav zapahnu vazduh i tle rastresito, Koje kriknu, bolno, hoteći izleći svoj nečisti tovar kojeg beše sito, I lešine brojne izruči, i kao deca mala one zaplakaše skupa, Videvši da Kralj im, koji beše pao, ustade pre sviju i vaskrsnut stupa! Da, i meni samom zlu udahnu snagu strujanje to drevno, prazneće, i hučno, Neumro i neživ, na vremena pragu, da poslanje vršim beznadno i mučno. Rite plašt i steg su, dok sa konja moga u dronjcima visi istrulelo tkivo, A dragulj se tamni sa šlema s dva roga. Ne vodim za sobom više išta živo: Štitova nad sobom dignutih, sa pretnjom, pešadinci zveče, škrguću i bruje, Nedostatak mesa ne smotrivši smetnjom – sem što škripa njinih kostiju se čuje, I kroz njih što vetar neoslabljen pišti. Smrtopesmi pravu dopevava pratnju Još aveti jato što nada mnom vrišti ne krijući plačnu i stravičnu patnju. Tužan je moj uskrs, ah, povampirenje. U lobanji praznoj užasni se zvuci Liju u tišinu trajnu kao stenje, podmuklu i mrsku gladni kao vuci; Gde mi srce beše sumrak zgusnut bije, a umesto krvi tamni zavet teče I mog oko tela mnogostruko vije dok oružjem zamah pomrčinu seče. Ovaj prostor ne zna za težinu svoda i ma koji miris, barem ne zna više; Osetio nije ni svežinu voda: po pepelu samom hodimo, sve tiše. Koračamo pravcem istim od početka. Gde je moja ljubav? U utvrdi, što je Prstenova vešto izmaglica retka, i gde joj se dani odavno ne broje. O, kako je mogla večito da usne? Pod prozirnom kožom u raspadu sva je, Ali za te blede, bezukusne usne nepomičan jašem u trenu što traje Kao večnost mračna. Klonula je glava Devičanstva njenog u zagrljaj svile; U sutonu hladnom osećam da spava snom nebeski lepe, blagorodne vile.

Radujem se što Vas ne učini snenom Artificijelnost poezije moje: “Devičanskom zraku, sferno razlivenom, Irealne vence svetlucanja kroje,

Sudbina za mene beše joj da stasa; klanjam joj se čednoj, nevinoj i čistoj. Njen visoki dom se utvarno belasa, još jednako dalek i u magli istoj.

Arabeske blešte u noći bez kraja!” Nade svoga bića usmeravam k Vama, Tajanstvenoj zbirci sleđenoga sjaja, Imaginativnih snežnih panorama,

Neviđenu dragu voleti sam znao ponosan i smešan, obmanut od ptica. Obezvežđen, ćutljiv, volšeban bih stao pred nju i u svetlost, sablasnu, joj lica.

Slaven Gabrić

novembar 2002.

BAJKA Otvorena mora na obali dete usredsređenošću sa nekom otpoče obziđavati se peskom i školjkama te kamenčićima jasnoga obrisa i ljuskama praznim morskijeh ježeva. Njegova od lika nastalo je nebo puti a od meke paperjasta čežnja kao što od šaka još neuhvaćenih rasloji se šumno prisustvo što spava među građanima detinjega zamka. Međutim iz brda silni gorostasi ustadoše kao žalosne gromade a istovetnjaci siktavi što mile u nečistoj želji za nejačićima pokuljaše kao bezvremena plima. Viseći do tada sa stropova mračnih njišući se kao pogubljeni sebri zazviždaše oštro hitri samostreli u odbrani trga i tvrdinje kamne od navale teške očajnih tuđina. Pobednici koji ne vide se tako još umoran pogled upute sa straže sledeći u veče davne oči tvorca dok se sve ne svede na počelo ćutnje i deteta meru punačkih nožica.

februar 2003.

BELEŠKA

*

Zvezdonosnih prostranih jedara brodica je sićušna i krhka, i nosila kugu ili blagostanje tovar će se preliti u more.

Svestan da se samo prelamati hoću Sav svetlosti nalik, kroz Vašu hladnoću. Iluzije zvuka i smrznutih skala * Zbirka pesama Dušana Vasića uskoro izlazi iz štampe u izdanju FOKUS Fondacije.

Možda jesu odraz fantazije ove: Apstrakcije zvonke prizivam kroz snove, Evociram Vašu prozirnost kristala.

10

www.fokus-su.org.yu

Poetry

***** Pre neki dan igrao sam se sa svojim psom. Bacio sam mu drvce i on ga je doneo. Bacio sam ga i drugi put, malo dalje i on ga je opet doneo. Bacio sam ga i treći put, još dalje, a on me je samo pogledao i rekao E sad ga sam donesi majmune.

**** Zbog tebe bih stavio ruku U vatru. Prestao bih da dišem zbog tebe. Ali neću, Jer znam da bi ti prijalo.

TIŠINA

***** Uvek bih zaplakao kada bi me ostavljali. Zatim bih dugo ćutao da bih zaboravio. Na kraju, smejao bih se kao lud da bi otišli.

Priča može nastati iz bilo čega. Svaka reč je povod za neku priču. Priča izvire iz koraka, iz pogleda, iz dodira. Priča izvire iz svega i nalazi se u svemu. Priča je ponekad suvišna. Uđi lagano, sedi pored mene i ćuti. Slušaj kako tišina ume lepo da peva. i molim te, nemoj sad da je prekidaš. Sad kad je tako lepo zanesena.

***** Zateknem sebe kako pokušavam da zaboravim na neke stvari. A onda se setim da zaista dugo nisam razmišljao o tome.

***** Iz očiju ti čitam reči koje skrivaš od mene. Čitam ti korake i čitam ti dodire. I pišem ti pesmu.

***** Ako mi neko danas skine osmeh sa usana, ako neko danas poželi da mi upropasti raspoloženje, ili samo pokuša da stiša moje raspevano srce... Nateraću ga da proguta sopstveni jezik, iskopaću mu oči, slomiću mu sve kosti, krvi ću mu se napiti.

POKLON Poklonio sam joj najlepšu pesmu koju sam ikada napisao. Svaku reč posvetio sam joj. Ubrao sam joj najlepši cvet, iz ruku sam vadio trnje dok sam ga nosio do nje. Dao sam joj san. Stajao sam kraj prozora i gledao u noć.

Slaven Gabrić

***** Noć nagovara mesec da osvetli sobu u kojoj spavaš. Jasno je čujem kako ga moli, dok kopam po đubretu tražeći ostatak tvoje večere.

***** Lepo je nositi miran san u džepu, kutiju cigareta i neki sitniš. Tad slavim, tad je moj rođendan. Pa, sretan mi rođendan!

PSI LAJU

***** Dobro jutro, dobro sunce! Baš sam juče pomislio kako bi mi bilo drago da te vidim. I evo sada si tu i dangubiš samnom.

Žele da uteraju strah u moje kosti, jer noć je njihova i oni je čuvaju. Psi laju, ja lovim njihovu noć. ***** Uvek bih zaplakao kada bi me ostavljali. Zatim bih dugo ćutao da bih zaboravio. Na kraju, smejao bih se kao lud da bi otišli.

IGRAJ Igrao sam iskreno, mada ne znači da nisam varao. Poznajem svako slovo ove beskrajne priče i vladam njenom utrobom. Nosim u sebi sve zamke života i u večitoj sam zavadi sa bogom. ĐAVO JE U NJEMU! Igrao sam istine, mada ne znači da nisam lagao. U mom svetu pravila su davno izumrla vrsta. Često vidim kako bog beži od krsta. ĐAVO JE U NJEMU! I još se igram beskrajne priče, što ne znači da ne vidim kraj. Kad dođe vreme, ja idem, a za sad samo ponavljam u sebi;

DVORAC Duboko u svojoj glavi sagradio sam dvorac, veliki prelepi dvorac. U njega ću se sakriti kada sve na svetu postane ljudsko. Sa sobom ću poneti samo jedan kofer a u koferu sve svoje tragove i svu svoju samoću. A tebi, tebi ću ostaviti nekoliko reči, ali pod uslovom da to bude tajna, jer pomoću njih ćeš moći da me nađeš. Samo treba da ih izgovoriš u sebi i ja ću ti otvoriti kapije.

***** Sinoć sam poželeo da te dodirnem a onda sam ugledao svog psa.

USAMLJEN U ćošku sedi usamljeno govno i razmišlja o danima kada je kolač bilo. Razmišlja o njoj i kako ga je samo sa strašću jela, a onda ga nije pitala ništa, nego otišla do ćoška i samo sela. U ćošku sedi usamljeno govno, razmišlja koliko je samo i kada će da svane. Nema ni muva jer vetar duva i visoko na drveću njiše grane. A želi samo da ode u raj i da upozna svoju naciju, pa zar u ćošku da dočeka kraj, bar da ga je israla u kanalizaciju. Vetar polako prestaje da duva i evo dolazi prva muva, a usamljeno govno i dalje se guši od plača. Ovo je bila balada o govnetu i sudbini jednog kolača.

NE DANAS Ako mi neko danas skine osmeh sa usana, ako neko danas poželi da mi upropasti raspoloženje, ili samo pokuša da stiša moje raspevano srce... Nateraću ga da proguta sopstveni jezik, iskopaću mu oči, slomiću mu sve kosti, krvi ću mu se napiti.

Slaven Gabrić

Bićeš moja kraljica!

BRIGA Ranije me je brinulo to što brinem. No, više me nije briga za svoju ne brigu. Sada se brinem za to što sam potpuno bezbrižan i baš me briga što oni brinu.

PAS

MAJMUN I PAS

Noć nagovara mesec da osvetli sobu u kojoj spavaš. Jasno je čujem kako ga moli, dok kopam po đubretu tražeći ostatak tvoje večere.

Pre neki dan igrao sam se sa svojim psom. Bacio sam mu drvce i on ga je doneo. Bacio sam ga i drugi put, malo dalje i on ga je opet doneo. Bacio sam ga i treći put, još dalje, a on me je samo pogledao i rekao E sad ga sam donesi majmune.

MUZA

***** Smrt me je čvrsto držala u zagrljaju, a ja sam se istrgao i jedva izvukao živu glavu. Jebi ga, šta sam drugo mogao.

**** Sve mi je ušlo iz dupeta u glavu! i sad mi je glava puna sranja!

Napisao bih joj još jednu pesmu, ali reči me neće. Reči ljubavi ne mogu da nađem. Reči mržnje ne mogu da nađem. Reči obične ne mogu da nađem. Ničega, što bi vredelo pamtiti, ne mogu da se setim. Slatka moja, najslađa muzo, presušila si.

**** Obrijan i lep. Zapušten i nikakav. Uvek raspoložern i nasmejan. Depresivan i nadrkan. Vedar i mamuran. Normalan. Šizofreničan. Privlačan. Odbojan... I šta sad!

Jugoslav Sivić

IGRAJ, IGRAJ, IGRAJ...

www.fokus-su.org.yu

11

Poetry

POEZIJA GETA, drugi DEO

NAVIKLI NA BETON  

Shan-Du:

OBEĆANA ZEMLJA svaki dan ko da je nova bitka svaki poraz ti se čini velikim a svaka pobeda sitna svaki korak ti se čini mnogo kratkim, a svaki otkucaj srca ne ne ne ne dovoljno jakim i gorke suze da liješ noćima ništa ne vredi niko neće skontati šta to nosiš u sebi mislio si da će ona uneti te promene al i mala je bila drolja, pa te zbog skota odjebe ha, i kome trebaš ako ništa brate nemaš sam sebi nemo`š pomoći, kako da te drugi gleda u duši jauci, sam si ko crv u jabuci hteo bi da se boriš, al moraš igru da naučiš a vreme guta sve, vreme ti guta sne, te kazaljke na satu, baš su zle, i šta ti ostaje? da šta ti ostaje? da zatvorish oči i pališ što dalje odavde

bio sam svugde i video sam svasta ali i dalje sam ostao na istom covek koji o boljem masta zelja za tim nece da prodje i paranoja me hvata vise se i ne osvrcem kad mi se ztvore neka vrata zato dajem glas za svakog brata iz kvarta jer suvise nas steze ova omca oko vrata sve se teze dise kao da smo blizi ivice jer danas dobro prolaze samo jebene pickice svaki dan me docekuje ama bas ista slika jedini izlaz mi pruza u svemu tome lirika i toplina bratstva svakog mog lika kako da okrenes nema boljih prilika jos uvek se cuju odjeci mojih urika jer smo zrtve oruzja zvanog politika neko ce ov skontati kao jos jedna kritika ali nije niti imam sta da krijem jedino mi prostaje na majku da se dokazujem pokazujem svoiju patnju iskazujem jedino jos rimom svoj lik obrazujem mnogo pogazenih obecanja su me dovela dovde mnoga sranja koja i nisu vredna borbe a ja se ipak borim neki zivot sebi da stvorim ali imam neki osecaj kao da cu u moru problema da se potopim zbog tih strahova oci drzim otvorenim nesmem da ih sklopim da se neutopim imam strah da ce slika u trenutku da se promeni osecam se kao divljac koju ce svaki cas neko da otstreli ostali smo bez svega ali nam jos dusu niste oteli svi koji su se boljali odavno su vec pobegli Ke$o: Ovaj život je kao partija šaha, moraš čekati neprijateljski potez bez straha cao život spremaš poteze i moliš se da su pravi, osetim kad sam u borbi kao da me neko za gušu davi ali uvek idem na sve ili ništa nikada neću stati, uvek ću svu energiju za borbu dati ali u poslednje vreme se osećam slabo, kao da mi je neko nož u stomak zabo stalno sam nervozan možda zato varim i pijem, svoju nervozu kroz poroke krijem osećam se potpuno samo, možda je zato moje ponašanje hladno ljudi mi kažu da moram biti poput borca, i hoću ali sam u porodici ko crna ovca sigurno bi se tako osećo i da sam pun novca, i više mi nista nije smešno u ovom životu više ne prepoznajem životnu lepotu, možda samo zato sanjam i vidim ružnoću, budim se znojav i paranoičan noću, bože uskoro pred vrata raja doću, a onda sa tobom u dugu šetnju poću, ali do tada ću da kroz život sa ortacima da tražim rešenja i dalje dok sedimo i pijemo pandur nam kenja, i ko god dodje na vlas ništa se i dalje ne menja, i ništa ne vredi da se šljaka po 12 sati to će samo živote da nam skrati, niko ne može našu patnju da svati, jer niko ne može ove reči da prati, i oni koji svate i oni će početi da pate ali ne interesujeme ništa idem do cilja, idem tamo makar moro preći hiljadu milja kažu “onaj koji misli da će uspeti već je prešo pola puta do uspeha” ta rečenica mi uvek uteha

Branislav Bukvić

Branislav Bukvić

Ke$o: Keva mi je rekla da čitav život se moraš smejati i govna jesti, kontam da je tako jer ću kroz ceo život samo neke idiote sresti hoću da živimo bolje ja i moji ortaci, sva bogatsva naša ti mogu stati u jednoj šaci ako veruješ u vlast sve svoje snove odma baci, jer si se već u tom trenutku zajebo ako veruješ onda si tek najebo, u ovom svetu sve što kažu da je džaba dolazi sa kurcem u bulju pozivam svu moguću rulju, hoću moj glas da čuju, hoću svi na vlast da pljuju jer živimo ko stoka, izgubio sam dva ortaka iz bloka, ovaj život pratim širom otvorena dva oka, Dejan i dalje nastavlja da roka, kad god hoću da pobegnem od svega tu je papir i olovka da bacim koji stih i od jednom nestane sva buka život mi postane tih Bože moraš mi pokazati pravi put, nadam se da ćeš svaki moj poziv upomoć čut i znam da moje suze i patnju osetiš, svaki put na moj trud u borbi moraš da me podsetiš, i dalje držim glavu gore dok se oko nas bolji dani ne stvore svako ima svoj život, svako vodi svoju priču, svaki dan nove ruže iz betona niču svako ima pravo na svoj stav, svako se u životu jedanput oseća ko mrav, svako veruje u šta hoće,ako se nećeš boriti te onda koće?

Shan-Du: OBEĆANA ZEMLJA, gde vreme ne igra ulogu,novac ne igra ulogu obećana zemlja, srce ne oseća tugu, tamo kad pređeš dugu OBEĆANA ZEMLJA, gde vreme ne igra ulogu,novac ne igra ulogu obećana zemlja, srce ne oseća tugu, tamo kad prešeš dugu više ne znaš da li živiš, ili od rođenja umireš ne znaš da li sanjaš, kad iz košmara ti budiš se ogledalo je gadno ako nisi leeep senke te prate stalno, ako si batoo sleeep te maske te plaše, pa zato težiš da bežiš stopalo spojeno sa zemljom a ti želiš da letiš gde god da kreneš isti problemi, ista priča, ta ista lica subotica mala, pa ti je znana svaka ulica a ti to ne želiš brate, ne želiš da znaš samo želiš da stojiš u redu, čekaš taj spaaas, čekaš taj daaaan, da dođe tvoj reeeeeed da ti se otvore vrata, za neki novi sveeeet gde vreme ne igra ulogu, ulogu, ulogu, gde novac ne igra ulogu, ulogu, ulogu, gde ti sreća ne zavisi, o svoti i ulogu gde ti sreća ne zavisi, o svoti i ulogu. Viper

12

šta je još ostalo a što već nije rečeno pogledi tupi sve je nekako sjebano najveće idiote od dole gledamo otimaju nam ono što najviše nedamo uzimaju nam čast nadu i volju svako traži utočište vani napolju i ja ih ne krivim jer bi i ja bolje da živim a ne da se okružujem samo danima sivim gde god pogledam sunce je već zašlo sve okružuje noć a ja pitam se zašto bezveze pitam kad niko ne zna razlog za njih smo raja jebeni klasni talog i ceo život živim kao prolog ne mogu da maknem sa iste jebene tačke i da si se koliko naviko dosta ti je toga polako gubim veru i u boga jer pogled bez sjaja u srce pogađa kad ga dobiješ od nekoga do koga ti je stalo pun kurac mi je prepirki i svađa tonemo plako svaki dan po malo nije da smo pokušali pa da nam se nije dalo koliko je ljudi samo za revoluciju ustalo koliko njih je za istu stvar palo isčupati se odavde ne možes budalo

www.fokus-su.org.yu

Branislav Bukvić Shan-Du: svašta se preživelo a proći će još mnogo toga samo sopstveni interes je svemu podloga danas i nevernici traže pomoć od boga gde god da se okreneš mnogo lažnih uloga na mikrofonu se zna ko si šta si pa stoga hop moj život krasi i radim ga jer ne dam svetiljka da se gasi samo me još održavaju njegovi talasi ne želim da moji snovi prestanu kad ih neko pogasi jer slabo ko će danas baš zbog za tebe pasti svi sebe vide samo na jebenoj vlasti slabo ko će danas nečim da te časti i zato hvala razu bas na ovoj matri Rep Ronin  

Essay ANATEMA

U

Tutum-Rak Vrsta benignog tumora čije postojanje, u nekim slučajevima posedovanje, nužno ne ubrzava dolazak neminovnog. Ili barem, ne čini to izravno. Jednostavno je tu. Nakon što ga postanemo svesni, a to se uvek desi vrlo brzo, njegovo prisustvo odmah počinje da iritira. Postoje dva osnovna pojavna oblika ovog metastaziranog tupadžije. Jedan je kada svoj osmeh šalje unapred – kao oficir borca na prvu liniju – kao prethodnicu svojoj nezgrapnoj pojavi, a drugi je kada se umesto osmeha šlepa za svojim tužnim licem. (Tutum-Rak se ne sme pomešati sa običnim tutumrakom, koji je samo jedno levo smetalo, dok je Tutum-Rak notorno zakeralo koje potencijalno - ali onda opasno - preti). Odmah zatim zvučno nasrće na integritet prisutnih. Neprestano daje znake života o sebi, bilo da se žali na poskupljenja, vremenske prilike, gužvu, bilo da daje neki savet, ili pak rečima, za koje još drži da su birane, osuđuje nečije ponašanje na onoj predvidivoj putanji potpunog duhovnog kiča. Da stvar bude još neprijatnija, on sa ogromnom dozom samouverenosti, svojstvenoj samo budalama prve vrste, svoje mišljenje smatra – i ne propušta priliku da to naglasi – za nešto što se nekom vrstom monopola posebnosti, poput ostrva iz mediokritetskog mora, izdvaja svojom ekskluzivnošću nekog smisla. Zapravo ponavlja opšta mesta kojih su se generacije naslušale, a ona bolja polovina istih od te dosade bivala osuđena na smrt, ili ako su se pak izvukli u prvom krugu, u sledećem, još uvek im je pretila ona kosa u zamahu koji su nam preci za zaravnilovku kalili i održavali oštrom. Kao što Prljavi Hari reče: mišljenje je kao dupe – ima ga svako. Pri tome - proilazeći iz samog njegovog čuvstva – mišljenje je delatnost čija se sreća koju sadrži u sebi, nužno ne meri kvalitetom istog, niti taj osećaj sreće ne (ne treba ne) mora da korespondira sa bilo kakvim oblikom koji se može uz malo dobre volje nazvati: stvarno stanje. Da bi imali ovlašan pojam o kvalitetu jednog mišljenja, odnosno da li je to nešto takvo što može da podleže merkantilnim kategorijama, mogli bi da uvedemo pojmove kao što su: informisanost, znanje, nedajbože erudiciju, odnosno, kako nas Borhes uči: evidenciju, o datom pojmu o kojem se, je li, misli. Mada, naravno da znamo i to, da se ne mora o nečemu nešto znati da bi se o tome nešto i mislilo. To i Tutum-Rak zna, i to koristi odmah i to do krajnjih granica. To je ono što nam pre ili kasnije, ako ne pobegnemo glavom bez obzira, ipak dolazi glave. Kao i sve što je biološke kakvoće i poseduje koštano-mišićnu i (hajde da kažemo) intelektualnu mogućnost rasta, tako se i ovo nešto može naći u (Stvoriteljevoj) izvedbi u oba pola. Neki ogrezli mizogini tvrde da Tutum-Rak, kada je roda ženskog – kao i sve što je ženskoga roda – opasno koketira sa koječime, tako(kako) i sa onim tumorima maligne vrste, pa tako i sa mogućnošću da se i same bilo kog trenutka pretvore u iste. Vremenom recesivne osobine kao što su nedomuštranost i ocvalost postaju dominantne i svesrdno potpomažu razvoj bolesti. Postoje i druga mišljenja, na primer nepopravljivi optimisti filantropi - (oni koji najviše brinu o opstanku vrste) ništa gori od ogrezlih mizogina - koji tvrde da je teorija narečenih tek jalovo opravdanje za sopstveni džiberaj. Postoje i treća i četvrta i n mišljenja, rekli smo već da ih ima jako mnogo, zapravo postoji hiperprodukcija, ali držeći se zlatnog pravila - jedna tema, dva aspekta, tri šlajfne – za ovu priliku, kao ilustraciju, uzeo sam, kao kontrolne, mišljenja ove dve opskurne, virtualne grupacije. A kada smo već kod virtualnog, optimisti tvrde i to, da budućnost mami lepim mogućnostima. Informatičkim opismenjavanjem i samo malim skokom standarda svake vrste, došla bi do izražaja drušveno amortizujuća i na personalnom nivou, mentalno terapeutska svojstva te informatičke autostrade, interneta, koji je u svojoj neslućenoj svestranosti spreman da se uhvati u koštac sa bilo čime, tako i sa lečenjem Tutum-Raka, efikasnim lekovima foruma i bloga, koji uz to, koliko je za sada istraženo, sadrže malo ili čak nimalo kontraindikacija. U kvalitete pomenutih treba ubrojati i to da je pristup njima (još uvek) dobrovoljan, besplatan, učestvovanje nije obavezno, a ipak daje šansu da nekom tamo, u sajberu, iznesete svoje mišljenje bez tako ponižavajućeg čina vučenja za rukav. Štaviše, u slučaju bilo kakvog odjeka u istom, sugeriše, implicira i podražava doživljaj da vaše mišljenje nekoga zanima, u hiperlativu: da je ono nekome čak važno. Da ne kažem kakve se tu zgodne polemike mogu zakuvati, kakve smele i oslobođene (neću reći) brzoplete teorije mogu da se izrode, ali upravo u tome i jeste draž, što sopstvena razmišljanja ne morate da opteretite nekim proverljivim saznanjima koja bi vas ionako samo gušila. Najgore što vam se može desiti jeste da vas poneko počne smatrati notornom budalom, a ako se takvi stavovi umnože do granice da budete prokazani od te određene grupe, vi uvek možete da promenite forum, blog, možda sa više sreće. Osim što hiperprodukcija mišljenja ne preti da ugrozi ozbiljnu esejistiku (što joj i nije cilj), osim što daje priliku za megapluralizam mišljenja, u daljnjoj najoptimističkoj projekciji može konačno doći do nastanka u nas imaginarnog pojma, a koji se zove javno mnjenje. Još dalje, ako se stvari baš ovako ili slično dese, u dogledno vreme ako ne baš od glave do pete, ono bi bar mestimično došlo do promene paradigme zvane bolimekurac, koja je daleko najprostranjenija mantra u svim segmentima društva duž magareće lestvice, koja se pametno kaže još i vertikalna stratifikacija. Ali, kao što rekoh, ovo je samo jedno od mišljenja, jer Tutum-Rak je tu, čuči u svakom od nas. Kao i kod svake bolesti, blagovremeno prepoznavanje iste je ključ izlečenja. Prepoznavši sebe kao Tutum-Raka, pri tome dugo posmatrajući to sa strane kao da se to tiče nekog drugog, a ne mene, proživeo sam jedan od najgorih meni poznatih paklova. Verujte mi. Geza Antal

(U) ovim slikama sam bespoštedno i skoro-mazohistički pokušavao da satrem i izgazim svoj sićušni ego koji mi je toliko puta stajao na putu, sprečavajući me u zaista bitnim stavkamastavci ovog života u ljudskoj formi: u ostvarivanju sebe, to jest Sopstva.

One su nastale u periodu mog života koji se desio nakon mog povratka iz velegradskog, mondenog i veoma aktivnog akcionog života po velegradovima Evrope (najviše vremena sam provodio upravo u Budimpešti pre spominjanog perioda) tokom kojeg sam imao prilike jesti iranski kavijar srebrnim priborima i piti kalifornijsko crno vino iz zlatnih kupa/pehara, kao i proživeti trenutke istinski okrutnih okolnosti i doslovce gladovati. Kao u nekoj bajci ispunjenoj dramom, ništavilom i čudesima ti periodi su uvek okončavali na neki najbizarniji način, npr. sećam se kako se posle dvonedeljnog prisilnog posta pojavio jedan kao sporedni lik – možda baš iz nekog ranijeg života; pitam se i dan danas – u podrumu androloške ordinacije u kojem sam boravio, jer je bilo besplatno, a gazdarica na postdoktorskim studijama – usavršavanjuistraživanju-prikupljanju sredstava za ogromni elektronski mikroskop, koji je potom postao prvi i dugo jedini elektronski mikroskop na teritoriji Mađarske -- u Parizu... i rekao: hodi u moj skromni dom...ako želiš. Uglavnom, u najvećoj nemaštini, duhovnoj oseci i psihičkoj, pa čak i telesnoj patnji i ludilu pojavio se taj beskrajno čudni, ćudljivi lik koji se prezivao Orban, i odveo me je u svoj dom, na vrhu brda...Već je i ulaz u zgradurinu delovao htonski, a ostalo ne mogu ni da opišem...uglavnom, bila je to jedna od najskupljih vila na teritoriji čitave tadašnje Mađarske, a meni je delovalo sasvim prirodno da se gostim ogromnom guščijom džigericom u bazenu koji je mirisao na jasmin. Koliko sam ja bio neskroman, toliko je, obično i Bog bio neskroman sa mnom – u pogledu udeljivanja čvegera, packi, suza i milionera i milijunašica. Sve u svemu, pošto sam se vratio u Miloševićeve penene ralje, u transcendentalnoj tišini Subotice iz (!)¨96-e, prikovan eteričnim supstancama za beli radni stol nasleđen iz sretnog li detinjstva, stvorio sam likovni izraz svojstven samo jednom jedinom čoveku na planeti: Meni. Naknadno sam dugo pokušavao definisati ga, opisati rečima, kako bih nekome – ikome – mogao ukratko opisati o čemu se tu radi... To mi dan danas nije uspelo, smišljao sam termine poput: psihedelični kultivizam, minimalna ekspresija, impresantni minimalizam, minimalna rezolucija, maximalni minimalizam, zencrteži sa elemntima vizionarnog hiperrealizma, itd., razne ofucane i klonule fraze koje nikako i nikad nisu mogle pokriti ni opisati, o čemu se tu, zapravo, radi. Sve se svodilo na to, da sam, na kraju, morao sesti sa svakim ponaosob, s kim sam imao prilike i koga sam smatrao vrednim za podeliti moje lične draguljčiće – kako sam ih u sebi, ponekad, čak, nazivao – i ponaosob biti komentator svakome od tih ljudskih lica i ponaosob svakoj sličici. Za ovo više možda nemam strpljenja, a sumnjam da jednostavno – pošto mi se ego opet isprečava --nemam strpljenja čekati spektatore, kao što moje sličice imaju strpljenja. Sumnjam da sam postao previše evropski, iskrivljeni um, koji se plaši praznine – horror vacuui –a --, ne kao delovi nekadašnjeg mene, mene Samog, mene večnog, mene nadnaravnog, mene transcendentalnog, mene mladog, mene zaboravnog i zaboravljenog, mene roba ljubavi, ovde izloženi mali crteži. Gabriel Kubat

NET BY NIGHT Kada sam pre desetak godina, nabavio svoj prvi personalni računar (tada respektabilni 386, a pre toga ponešto sam se baktao sa Komodorom i Sinklerom – koji su radili na tri i po megaherca i sa čitavih, prvo šesnaest, a potom revolucionarnih šestdeset i četiri megabajta radne memorije), učinio sam to u nakani da imam inteligentnu pisaću mašinu, a da internet koristim tek za elektronsku korespondenciju i povremena kraća krstarenja. Međutim, vrlo brzo sam spoznao blagodeti globalne mreže, kao i njenu adoptivnu moć zavođenja, i to onog neagresivnog, pozadinskog, relativizijućeg – takoreći postmodernističkog. Sednem, tako, s namerom da pišem, da se prepustim svoj toj radosti/gorčini stvaranja, ili, naprosto, priklješten rokom dostavljanja tekstualnog materijala, kad – ‘ajde da se konektujem (stara loša vremena dajl-ap povezivanja, sa svim onim pištanjima i prekidanjima), da pronađem kakav podatak bitan za moje pisanije (odlična stvar: ne moram da ustajem i tražim kakvu knjigu ili da kopam po tekstualnoj arhivi). Nakon uspešnog ili neuspešnog pretraživanja, posegnem – kad sam već na mreži – za, recimo prelistavanjem štampe ili filmskih sajtova, tek da se malo razonodim pre ozbiljnog uranjanja u ne uvek spokojni, ali pouzdani vilajet pisanja, ali ’oćeš! Trepćuća, šarena i pohotljiva mašina već me je uzela pod svoje, i učinila izgubljenim u meandrirajućem lavirintu sajtova i linkova. Još ovo, pa još ovo, i prođe vreme koje je bilo namenjenu pisanju, a (da li?) protraćeno na netu. Ostoja Kubrik, subotički pesnik, zgodno je sublimisao narečene opservacije:

FEBRUAR Virtuelni boem, osvanjivam, polupijan, za računarom, zaveden svetlucavim prizorima. Ponajmanje sam u Word-u, a najviše na Netu. Ipak ove redove pišem rukom. Dobro zašiljenom olovkom uz čašu piva i karipski rege. A još zima je. No, osim mogućnosti necelishodno provedenog vremena (za šta je, uostalom, pojedinac sâm kriv- niko me ne tera da zoru dočekam pred monitorom), internet je jedan od najdragocenijih izuma današnjice, među ostalim i zato što pruža niz mogućnosti za ulepšavanje života, kao što je, na primer, skidanje muzike i filmova. Blagodareći brzom internetu, danas je - ne samo zamislivo, već i veoma moguće - da ne kažemo normalno, štaviše podrazumevajuće, svući, za nekoliko sati (a u bliskoj budućnosti i za koju desetinu minuta), praktično, bilo koji film; od klasičnih ostvarenja, do aktuelnih blokbastera. Evo sada, znatno pre dodele Oskara, zainteresovani konzument u prilici je, na ovaj način, da pogleda sva nagrađena ili nominovana ostvarenja. I to sve ne izlazeći iz kuće. Skineš film, potom i titl, prebaciš sve to na disk, koji ubaciš u plejer, i ritual kućnog bioskopa može da počne.

www.fokus-su.org.yu

Branislav Bukvić Demokratičnost interneta – činjenica da je prema svima jednak i svima dostupan (nešto kao koka kola ili MekDonaldova džank hrana) jeste njegova jedina ozbiljnija mana, gora čak i od virusa, kojima se ipak može uspešno dohakati. Ali šta ćemo sa činjenicom da svako može svašta da komentariše, i da, nekažnjeno, kreira dubozne i idiotske blogove. Odjednom, svako može za sebe da kaže da je pisac, da svojim mudroserinama zagađuje elektronski prostor i da svršava nad svojim zaludnim rabotama misleći da je genije. Neko bi rekao: OK, ti misliš tako, tebi se to ne dopada; ko te tera da se na to obazireš? I bio bi u pravu. Ali, pisanje je ozbiljno, posve elitističko delanje, koje se obavalja u posvećenoj samoći. U mrkloj noći (rimovanje je namerno). A ti blogovi su se toliko nakotili i samim tim dezavuisali svoju izvornu pozitivnu ideju, da su postali uvreda za noć. Đorđe Kuburić

13

Prose

KATEDRALA

Paracelsus

B. i ja smo prenoćili u katedrali. Soba je podsećala na klasičnu hotelsku, međutim, tavanica je bila izuzetno niska. Viši čovek bi se u njoj teško mogao uspraviti, bez da udari glavom u drveni plafon. Istina, mi to nismo ni pokušavali... U njoj su bila samo dva kreveta bez posteljine, omanji plakar i prašnjava polica sa knjigama. Razaznao sam Heseova, Fukoova i Jungova dela. Bilo je i antike. Na zidu je visio portret nekog namrštenog riđobradog gospodina duge kose, čiji pogled kao da je opominjao. To je zbog B., pomislih. Izjutra je, pak, soba delovala veća. B. je čak mogao da skače na krevetu, time probudivši mene iz nemirnih snova. Kroz prozor se nazirao sunčan dan. Izašao sam napolje, da malo bolje osmotrim gotičku katedralu koja je sada pripadala meni. Bilo je to poveliko zdanje, koje je više podsećalo na nekakvu bolnicu. Izuzetak je predstavljao visoki toranj sa bakarnim krovom, oko koga su obletale vrane. Zaključio sam da su jedino tamo odaje koje su ostale netaknute od mog detinjstva. Uputio sam se ka vrtu. Doduše, to i nije bio tipičan vrt; više je podsećao na omanju baštu sa nekoliko stabala voćaka. Čak je bilo i kokošinjca... Pažnju mi je privukao B., koji se pojavio niotkuda i nemo stajao ispred jednog čvornovatog drveta. Uočio sam da se na drvetu nalaze vrata. Posle izvesnog premišljanja, B. je otvorio vrata i ušao. Gonjen znatiželjom, morao sam da ga sledim. Na ulazu je bilo mnogo biljnih vaši i komaraca raznih boja. Cela vrata bila su oblepljena nekom vrstom smole ili voska, u kome su se nalazili zalepljeni, zarobljeni insekti. Ušao sam. Ispred mene nalazile su se betonske stepenice koje su vodile nadole. Nalazio sam se u neprozirnom oblaku pčela i osa. Ništa nisam video, a zaglušujuće zujanje nije mi dopuštalo ni da mislim. B. se, u međuvremenu, transformisao u majku moje majke. Ona me je vodila niz mračno stepenište, bodreći me. Ali, povikao sam: „Zar ne znaš da sam alergičan na Goran Popović ubod ose, a da one, nekako naročito, mene vole da ujedaju?“ Ona nije odgovorila ništa; ali neprozirni oblak jeste: „Mi smo pčele, a ne ose“. ... Stepeništa, odjednom, više nije bilo. Zakoračio sam u ambis. Međutim, nisam propadao; lebdeo sam. Tačnije, plivao sam razgrćući buljuk insekata oko sebe. Posle nekoliko sekundi provedenih plutajući u svoj misteriji i tami jednog drveta, stigao sam do majušnih vrata koja su vodila u novi hodnik, u kome se moglo samo puzati četvoronoške, ponizno. Setio sam se Keopsove piramide. U meni se konačno probudila nada, umrtvljena letargijom koja je već odavno bila uzela maha. Puzao sam u mraku. Katedrala me više nije zanimala. Ali, možda je upravo to bila katedrala koju sam želeo da istražim svih ovih godina? Bila je apsolutna tišina. Bio je mrkli mrak. Bio sam srećan. Danijel Čavić

A Mindig látlak elmenni hajnaltájban és megérkezni valamikor délután. Folyton figyellek, érzem a szagod a konyhában, ahogyan a kávéd fölött ücsörögsz, a folyosón hallom a lépteid és látlak, amikor kék füstöt szippantasz be és lélegzel ki az erkélyen, s míg lúdbőrökben jelzi tested a hideget, szíved egyre hevesebben vibrál. Aztán lekapcsolod a fényt és alszol. Ütemesen szuszogsz, általában igen, forgolódsz, és susog alattad a paplan és a takaró, s tűrik álmaid eszközeként sorsukat és tudatlan, kegyetlen gyűrkéléseid. Ébren is álnok és kegyetlen vagy, de főleg éjszaka. Reggel persze rám se nézel. Meg-megtapintom szemhéjaid, érzem, hogy fáradsz, lábad külön életet él, ahogyan az út szélén poroszkálsz, de a kapuból igazán visszanézhetnél néha! Soha nem élted még az életem… Tíz kicsi lépésből körbe tudom járni a házamat. Ócska, fából tákolt cserepes kis házban élek, amelyek helyenként letörtek, a viskó pedig megroggyant és belepte a moha. A házból nézve az egész kis tér, ez a grund olyan, mint egy sivatag széléről idemorzsált kis darab: a lánc és a járkálás felemésztette a zöld füvet, mindent jó alaposan bele kényszerültem taposni a földbe, de nem tudtam mást tenni, és amikor kiások egy régi rongydarabot, hogy kicsit ismét elragadjon az emlékezet filmje, te fejbe versz és betemeted a gödröt. Nyáron itt meleg van, télen a kemény, repedezett, szürke föld antarktiszi képet fest a sáros valóságban, bűzlő ragyogást. És folyton várok rád! Ebben az ócska, kétlépéses udvari univerzumban csak mocsokként hánykolódik az egész életem, de várok! Unatkozom és minden nap százszor kétségek láncai mentén merülök alá, de úgy várlak mégis! Minden percet, másodpercet számolok, hisz az óra kattogása kalapácsként üti a levegőt, de minden perc olyan, mint a másik, így sosem tudom, mikor jössz… De ha leszállsz a buszról, a szellő elém hozza illatod, és egy új reményt… Ez a remény meg is marad mindaddig, amíg meg nem látlak a kapuban, de van úgy, hogy már az útról látom a fancsali, ráncos, lógó képed, hallom a fújtatásod. Mennyire nevetséges és ronda tudsz lenni! Sosem téged várlak haza, hanem egy mosolygó, csillagok fényéről leakasztott képet, amit este és a sok körbe-körbe őrjítő séta közben alkotok nap mint nap újra és újra, minden kattanással finomítva… És befutsz te, te, aki valójában vagy. Szárazon bököd a kaput, az dörren egyet, te fogod a táskád, keresed a kulcsot, közben – minden nap! – lábbal próbálod becsukni a kaput. Nem jöttél még rá, hogy azt úgy nem lehet? Én csak egy kutya vagyok, állítólag neked több eszed van, hát akkor használd is! Nem lehet mindent egyszerre csinálni, koncentrálj a lényegre!

14

rózsája

A Gyerek. Kilöttyinti a vizet, aztán papucsával beledörgöli a szőnyegbe. Körülnéz, pedig már megszokta a látványt, otthonos: átlag-gyerekszoba, csak TV, számítógép és mobiltelefon nélkül. Mindössze egy hatalmas, egész falat kitöltő, állandóan havazó képernyő teszi atipikussá. Fogalma sincs róla, miért hozták ide a szülei, azt mondták, az osztályfőnöke ajánlotta ezt az intézetet. A szülők azt is hozzátették, itt majd jó lesz, hasonszőrűek közé kerül. Pedig csupa Down-kóros gyerek az intézmény lakója, és néhány mozgássérült. Azt mondják, ma borjúsült lesz vacsorára, kaporszósszal. A Gyerek korgó gyomrára nyomja a tenyerét, majd lejjebb csúsztatja. „Hiába, ez elkerülhetetlen volt. Természetes folyamat.” Az ajtóban megjelenik Tosca, a kétnemű ápoló, és prof. D. - akit minden gyerek csak Szőrös Klárának hív - a tanatológus. Előzőleg besompolyog egy Down-kóros kislány a szobájába, kezébe nyom egy megfogható, tapintható, mások számára láthatatlan virágot. -Ez Paracelsus rózsája. Mostantól a tiéd. – Aztán megsimogatja a Gyerek arcát, és sírva kirohan. Most. Szőrös Klára ráemeli véreres kék szemét: -Letussoltál ma? Told le a pizsamanadrágod. Ne szégyenlősködj, láttam már ilyet. Megkerüli a Gyereket, leguggol, szétfeszíti a farpofákat és belefeledkezik a Gyerek végbélnyílásának nyalogatásába. A bennlakók azt suttogják, látták, hogy a hajkoronája alatt, balról a koponyáján pina tátong, fogak vicsorognak belőle. Prof. D. fölkel, megtörli a száját. -Na így. Jó kutya. A Gyerek felhúzza a pizsamanadrágját - itt mindenki pizsamát hord napközben is, noha az intézmény nem kórház – aztán Tosca óriáskarjaiba veszi és kicipeli a falakkal közrefogott, de felülről nyitott udvarra, ahol éppen buzgón folyik a máglyarakás művelete. A kivezényelt gyerekkórus nagyban énekel. A nem éneklő gyerekek kettesével felsorakoznak. Két levágott fejet helyeznek el a könyvmáglya előtt, a képregények, művészeti tárgyú folyóiratok - hiába, koravén a fiú - sem hiányoznak. Aprófa, gyújtósnak, majd sok-sok faszén, a Gyerek a halom tetején. A bennlakók vastag napszemüvegeik mögül keresztbetett lábbal, keresztbefont karral, ellenségesen figyelik. A nap sztárja. Szőrös Klára ajkai szóra nyílnak. -Új élet van születőben, báránykáim. Új lépcsőfok, transzformáció. – Az ápolóhoz fordul. – Gyújts alá. Tosca vaskos, tömpe ujjaival megsimogatja a Gyerek haját. – Lángolj, lelkem! – suttogja. A Gyerek kacag. Mindenki úgy tesz, mintha észre sem venné. „Ma van a születésnapom.” Ég a máglya, ég, el ne aludjék. A már megszokott, mesterséges világítás után üdítő látvány a lángoló, bűvölő, mágikus tűz. A Gyerek kacag. Ma volt az első magömlése. Szinte szüksége volt erre. Elbűvölten tapogatja a kezében szorongatott rózsát. Továbbra is kacag. Magasra csapnak a lángok. Hiába, némi elektroszmog-kapszula + az agyféltekék kemoterápiás dialízise és nincs méltatlankodás, fájdalom. Végül már csak az izzó faszén parazsa világol. A Down-kóros kislány félénken oldalba löki Toscát. -Meghalok én is? Tosca tanácstalanul a tanatológusra mered, mire szőrös Klára ingerülten odakiált a szakácsnak: -Csakugyan, mikorra várható az a borjúsült? A szakács vigyorog. -Csak lassan. Nem szalad el. Jódal Kálmán

kutya jobb és bal oldala

Goran Popović

www.fokus-su.org.yu

Azután jön az ebéd… A napi első és általában utolsó találkozásunk, várakozásaim jutalma és koronája, vagyis egy újabb fél perc izzasztó vasmarkának börtöne, melyben ismét rá kell ébrednem, hogy akit vártam, az nem jön már soha. Régebben felpattantam a lépteidre, de nem is az ételnek örültem, hanem neked. Te erre arrébbrúgtál és „éhenkórász dög”nek neveztél. Azt hiszem három évig próbálkoztam, bár utána is időnként, ha a szép idő vagy az udvarban mászkáló galambok meghozták a kedvem, de mindhiába. Azóta inkább fekszem, mintha észre sem vennélek, háttal neked, pedig a föld alól lépéseid zöreje elhozza a fülembe a jobb térdedben veszteglő állandó fájdalmat. Ha előbb kilépsz, minthogy lefekhetnék, és egy furcsa pillanatban, számomra átláthatatlan módon megfogod vagy megsimítod a fejem búbját, akkor kitérek a kéz elől, és étvágyat színlelve lefetyelni kezdem a maradék zutyulékát. Olyankor sóhajtasz és a fejedet csóválod, büntetsz és megalázol egyszerre… Én mit tegyek, hogy végre észrevégy? Néha, nagyon ritkán, talán három –, négyhavonta előfordul, hogy kiülsz hozzám egy sámlira, miközben az orrom alá bagózol. Ez a legjobb dolog, amit a világon valaha is ember művelhet: szeretsz. Odasétálok melléd és lekuporodom hozzád féloldalt, nem háttal, hogy ha véletlenül történne valami, nem tudom, akármi, akkor segíthessek. Te pedig átkarolsz, odahúzol a lábadhoz, és a másik oldalamat simogatod, a nyakam, a pofám, a fülem… de még azt sem csinálod jól! Nem azért, mert elöregedett tested nem tudja tartani a kezeid, vagy mert pityókásan megint majd’ ledőlsz a sámliról, hanem mert ésszel csinálod. A mozdulat helyes, mondhatni tökéletes, a tenyered nyitott és ritmusra húzgálod úgy, ahogy szeretem, vagy inkább ahogy kölyökként megszoktam. Csakhogy kifelejted belőle a rég elhagyott bizsergést! Utána még egyszer végighúzod rajtam a kezed abban a pillanatban, amikor a füstölgő csikket a másikkal eldobod, és rohansz befelé a sámlival a kezedben, és kezet mosol, mert szerinted büdös és koszos vagyok. Ez a bér a várakozásaimért: öt perc félálmos bambulás az útra törődésnek keresztelve. Közben csak az egyik oldalamat simogatod, vagy a jobbat, vagy a balt. Mintha én is csupán fél-legjobb barátod lennék, de te is csak félig jössz ki a házból, fél- emberként. És soha nem kérdezted, hogy én hogyan szeretném, hogy én mire vágyom, soha nem vártál rám és sosem voltál türelmes velem! Mindkettőnket jobban ismerem nálad, mint te, drága öreg gazdám… Franciskovity Róbert

Prose

Persona

Mala vrata Sve je počelo u čekaonici gradske bolnice. Od kada je poslednji put bio na nekom ozbiljnijem pregledu prošlo je dosta godina i već je bio zaboravio kako sve to izgleda. A izgleda ovako: Ulazite u poveću čekaonicu i ispred vas nalazi se prijemni šalter, tačnije dva šaltera i ispred njih dva dugačka reda ljudi. Ljudi? Pre bi se reklo duhova.

Goran Popović Ta dva reda uopšte se ne pomeraju, neki tamo čekaju već vekovima. On stoji na kraju tog reda. Sa obe strane čekaonice postavljene su zelene klupe. To su one klupe iz komunističkog perioda koje su bile pravljene i za škole i za bolnice i za sve ostale javne ustanove. Na klupama sede i čekaju žene, muškarci, deca, starci, dobre cice, loše cice... Sede tako zajedno bolesni i umorni, nervozni i osakaćeni. On stoji na kraju tog reda, među svima njima. Probao je da se isključi, zatvorio bi oči i pokušavao da nađe u sebi neko mesto za opuštanje, ali smrad i zvukovi čekaonice bi ga snažno uhvatili za gušu i prikucali za pod. Ležao je tako vekovima dok najzad nije stigao na red i predao knjižicu, dobio je samo kratak odgovor: „Idite u ambulantu broj 6“. Put do ambulante br. 6 prava je avantura, osećaj je neopisiv. Osećaj je kao da se nalaziš u video igri. Imaš onu kacigu i nalaziš se u jebeno dobro grafički odrađenoj virtuelnoj stvarnosti. Zamislio je da je čovek iz daleke budućnosti. Upravo je od prijatelja dobio najnovije izdanje BrainD igrice na gb stiku. Stavio je stik u svoju Virtual Giga Segu i počeo da igra. Pažljivo se kretao niz hodnik da ne bi slučajno zapeo za deo nečijeg tela koji bi mogao da otpadne. Za svaki prst oduzima ti se 5% energije, za svaku ruku 15% a za svaku nogu 50%. Ukoliko nekome zakačiš glavu oduzima ti se sva energija, zemlja se otvori i propadaš ravno u pakao. Cilj je da bez gubitka energije stigneš do ambulante broj 6 jer će ti sva energija trebati za beskrajno čekanje da te doktor primi. PIIIING!!!! PRVI NIVO PREĐEN SA 100% UČINKA!!!!!! ČESTITAMO DOBILI STE EKSTRA ENERGIJU!!!!!! Gore na uglu pojavila se jabuka. Drugi nivo. Šalter ambulante broj 6. Ostavio je knjižicu i uput na šalter, napravio korak u stranu i osmotrio čekaonicu. Mnogo ljudi na malom prostoru, svi su očajni, kakva socijala, nikada neću stići na red... PIIIINNG!!!!!!! NEGATIVNO RAZMIŠLJANJE!!! GUBITAK ENERGIJE 10%!!! Iz malog otvora na šalteru pojavila se ruka i uzela knjižicu, nakon nekoliko sekundi čuo je svoje ime. Prišao je i sagnuo se ka malom otvoru ne bi li jasnije čuo i video osobu koja mu se obraća. Stakleni šalter je iznutra bio izlepljen belim papirom a spolja raznim obaveštenjima. Nije bilo nikakve šanse da se vidi šta je i ko je unutra, osim naravno kroz nisko postavljen mali otvor sa malim vratima. - Gospodine, čekajte tu, kada vas pozovemo ući ćete na vrata broj dva i tamo sačekati da vas doktor pozove. - Kada će to otprilike biti? -Kad vas pozove! Mala vrata su se zatvorila uz zvuk koji se jasno mogao čuti kao reč. ODJEEBI! A u pičku materinu!!! PIIIIINNG!!!!!!! RUŽNE REČI SA PRIMESAMA BESA I FRUSTRACIJE!!!!!!! GUBITAK ENERGIJE 20%!!!!!! Pa to će trajati večno!!! Ovde čeka milijardu ljudi!!! PIIIIINNG!!!!! PRETERIVANJE I NEPOTREBNO PREUVELIČAVANJE SA OSETNOM PRISUTNOŠĆU NERVOZE I NESTRPLJNJA!!!!!!! GUBITAK ENERGIJE 40%!!!!!!!! Ostalo mu je još 30% energije. Moraće da upotrebi jabuku. PIIIIING!!!!!!!!! POJELI STE JABUKU!!!!!! DOBITAK ENERGIJE 5%!!!!!! Samo?! U redu, pomislio je. Mora pronaći način da utroši vreme, treba mu još energije. Treba pronaći dobre strane ove situacije.

Strpljenje je vrlina, ponavljao je u sebi. PIIIING!!!!!! ZDRAV STAV!!!!!! DOBITAK ENERGIJE 20% Pogledom je prelazio preko čekaonice ne bi li uočio nešto što bi mu odvuklo pažnju i donelo mu preko potrebnu energiju. Ništa. Bolesni i umorni, nervozni i osakaćeni. U tom trenuku u čekaonicu je ušla mlada medicinska sestra. U beloj suknjici do kolena, u beloj raskopčanoj bluzi a ispod bluze roza majca sa velikim v izrezom, taman toliko da se vidi razdeljak njenih bujnih grudi. Zakucala je na vrata od šaltera i ušla unutra. Odjednom su razne slike počele da mu prolaze kroz glavu. Prvo bi počeo da istražuje onaj deo koji pokriva njena suknjica. Uhvatio bi je za butine i zabio glavu među njene noge, zatim bi joj skinuo bluzu i pocepao majcu. Mazio bi i ljubio njene predivne sise. Ona bi ga uhvatila za kitu i njegovim glavićem mazila svoj klitoris i BUUM!!! Svakog trenutka doktor je mogao da se vrati sa pauze i da ih zatekne na njegovom stolu, ali ta mogućnost, ta mala napetost samo je pojačavala njihovu strast i njihovu kreativnost. Od napred, od nazad, od gore, od dole. Polako je počela da klizi niz njegovo telo, stavila ga je u usta i... PIIIIING!!!!!! SJAJAN NAČIN ZA UTROŠAK VREMENA SA POJAČANIM LUČENJEM TESTOSTERONA!!!!!! BRAVO, JEBAČ!!!!!!! DOBITAK ENERGIJE 45%!!!!!!! ČESTITAMO DOBILI STE EKSTRA ENERGIJU!!!! Gore na uglu pojavio se burek. Mala vrata na malom otvoru ponovo su se otvorila. - Jovanović! Varga! U kabinu dva! Sačekaćete da vas doktor pozove! - Sestro, a kada ću ja?! Prvi sam došao! Uzviknu starac koji je sedeo na klupi do šaltera. Bio je vidno uzemiren nastalom situacijom. - Prvenstvo imaju gospoda sa pejs mejkerima a onda ostali! - Ne! Vi ste zaturili moju knjižicu! Ja poznajem doktora lično i da on zna da sam tu primio bi me! - Vaša knjižica je na njegovom stolu, kada završi sa pacijentima sa prvenstvom, pozvaće vas. - Videćemo mi još za to, znam ja šta vi radite! - Gospodine! Imate knjigu žalbi i poslužite se! Radimo u vrlo teškim uslovima i ne možemo svima udovoljiti. Zalupila je malim vratima. Mala vrata su naravno napravila onaj isti poznati zvuk, ali starac je nastavio da priča. - Ja poznajem doktora još od njegovih studentskih dana. Bio sam kod njega kući, znamo se mi odlično. Nastavljao je starac da priča. - Ne možete vi samnom tako da razgovarate, mogu otac da vam budem! Baš se potresao. Ipak je on poznavao doktora i bio je kod njega kući. Nije to mala stvar. - Eto šta smo doživeli pod stare dane, da nas tretiraju kao stoku. Dobacila je gospođa koja je sedela do njega. Starac je samo odnmahnuo rukom, naslonio bradu na svoj štap i uputio pogled u prazno. Trebalo mu je malo vremena da shvati šta su mu to rekla mala vrata. Opet su usledili vekovi sa pogledom na čekaonicu gradske bolnice. Svaki minut proveden ovde, činio se kao dozivotna robija. Provešće ovde minimum 360 doživotnih robija. Baciti u đubre toliko vremena prosto mu je bilo nezamislivo. Možda će mu zarasti rana, ali će mu živci sigurno oslabiti. - Čemu sve ovo! Pocrkaćemo svakako! Koji kura... PIIIIIING!!!!!! POČEO SI DA BEDAČIŠ!!!!!! GUBITAK ENERGIJE 40%!!!!!!!! - Kome se jebe za tvoju energiju, budalo! Obrati pažnju na ovu bedu i socijalu! Sede jedni na drugima! Sve smrdi! Pogledaj ove zidove, masni su i bledi od bolesti! Užas! Mala vrata koja pričaju!? Pa nemoj da me zajebavaš! Da li si ti svestan ovog ludila! Pa u kakvoj mi to državi živi... PIIIIIIIIIIIIIIIIIIIIIIIINNNNNNNGGG!!!!! TOTALNI GUBITAK KONTROLE!!!!!!! OTIŠO SI U KURAC!!!!!!! Skinuo je kacigu, isključio Segu i gotovo se srusio nazad na fotelju. Kakva luda igra, pomislio je. U tom trenutku začuo se glas sa razglasa u njegovoj sobi. - KAPETANE, POTREBNI STE HITNO NA KOMANDNOM MOSTU, NAŠLI SMO NOVU PLANETU, MOGUĆE POSTOJANJE ŽIVOTA. - Krećem. Jugoslav Sivić

www.fokus-su.org.yu

Zöld hajjal, nyakamban WC-lánccal ülök a kedvenc lebujomban, és az ásványvizes üvegemmel kommunikálok. Kitűnően beszéli az összes európai uniós nyelvet, még ha le is van kaparva a címkéje. Valamelyik berlini filmszemlén bemutatott celluloid-csíkok lógnak a sank fölött, installáció akar lenni, ha igaz. Nem szorongok, bevettem tizenöt kiló apró, sokszínű cukorkát, azonkívül taxival jöttem, taxival megyek, itt meg úgyis mindenki félőrült. -Sorry, van öngyújtód? A magamét otthon felejtettem. Vékony, kiálló drótokkal összevissza szurkált arcú farkasember néz rám , mint egy mézesbödönre, noha pillanatnyilag távolról sem érzem magam annak. Odanyújtom az öngyújtót. -Tessék. A Verwolf dús, barna szőrfürtjeit rázva meginvitál egy kávéra. -Vannak szögeim is. -Kösz, azt ne. -Azért gyere. Helyet foglalok mellette, egy csővázas asztalnál. A drótozott az arcára mutat. -Tudod, ilyen szerelésben úgy érzem, megnyerőbb vagyok. -Aha. Valami ismeretlen, drágának tűnő cigarettával kínál. -Tudod, baltikumi vagyok. -Orosz? Észt? -Ha azt mondod, hogy orosz vagyok, akkor orosz vagyok. Ha azt mondod, hogy észt, akkor észt. Lazán kávézgatunk, whiskyzünk. Oldottan csicsereg, időnként cipőjével a lábszáramhoz ér és mosolyog. -Tudod, szeretek új ismeretségeket kötni. Szeretem a szögeket. És ez a kedvenc játékszerem. Rugós kést vesz elő, játszik vele. -Itt egy színes tablettácska. Vedd be, jó lesz. Mivel lehúztam két whiskyt is útközben, szemeim zölden villognak. -Rakd el azt a szart. És a kést is. -Oké, oké, én itt vendég vagyok. Akarsz sétálni? Időközben turbulencia lépett fel lelkemben. A lelkemben, az agyamban.

Goran Popović -Miért ne? De nem ígérek semmit. Sétálgatunk a sikátorokban, behúz egy kapualjba, szájon csókol, s a kiálló dróttűktől vérezni kezd az arcom, aztán ellök magától, kezében a rugós kés. -Játszunk egyet? Belemarkolok a sliccébe, kigombolom, aztán letolom a nadrágomat és sziszegni kezdek. -Basszál! Basszál seggbe! Most rögtön! Most! Durva hús, testnedvek, hullaarc. A lerobbant környék forró, zakatoló bűnné csomósodik össze, az égbolt csorogni kezd, mint az undor. Begombolom a nadrágom, és hátra se nézve elindulok. Elkapja a vállam. Lerázom, és a tűkkel összevissza lyuggatott arcába bámulok. -Nem vagy sem orosz, sem észt. És ha legközelebb látsz, gyorsított iramban tűnj el a környékről. Nekem is van rugós késem. És használni is szoktam. A Verwolf elvigyorodik. -Te én vagy és én te. Vékony drótok nőnek ki az arcomból és szőrös mellkassal, gyűlölködve nézek a Holdra. Ingerülten elindulok, s a véletlen adta magabiztossággal lépem át a fekvőrendőröket az úttesten, aztán visszahőkölök a sarkon. Kifolyt agyvelejű, szőrös farkasember hever a járdán, véreszöld hajcsomókkal, arcában hosszú, hegyes tűkkel, WC-lánccal a nyakában. Jódal Kálmán

15

Prose ODLOMAK IZ ROMANA

Neko tužno zadovoljstvo 8 Ja sebi to pitanje nisam postavljao. Znao sam da je Andrej Bajkal ubica i nimalo nisam sumnjao da je u prošlosti imao nešto sa Kim Vrangel, ne znam šta, to ću saznati sutra. Mislio sam da ću nakon što je otišlo društvo ostati još malo budan i uz još koju kapljicu bar za to vreme da zaboravim i na tog Bajkala, i Kim Vrangel, i toliko drugih pojedinosti .Žarko sam želeo da već jednom i za svagda istupim iz tog kruga i da ne moram da živim ni mesec više sa sećanjem na Italiju. No ispalo je drugačije, u mislima sam se stalno vraćao Kim Vrangel, a onda sam u jednom trenutku onakav pijan ,iznuren, razdiran čežnjom, još snažnije nego onda kada mi je poslala svoju sliku, seo za sto i na računaru joj napisao ljubavno pismo. Maločas sam ga izbrisao, predložio sam joj da se negde na nekoj planini sretnemo, da ću je pratiti ma kakva god bude bila njena volja i da joj izjavljujem ljubav, svečano i neopozivo. Ipak ću sačekati da čujem njegovu priču, možda ću tada znati da li je ona ta žena na koju sam oduvek čekao i koju bi pratio ma kakva god bude bila njena volja, ili će se nešto promeniti. Da kao sad, kada se završava noć i počinje da sviće.

Leonid Pilipović Iza osam sati uveče sam stigao u Dobračinu. Mada je u ulici bilo tiho Andrej Bajkal nije primetio kada sam stao ispred kapije, najverovatnije zato što je očekivao da ću se dovesti autom, no i u tom slučaju sumnjam da bi išta zapazio, bar mi se tako učinilo. Delovao je vrlo nervozan, pričao je sam sa sobom na ruskom jeziku, i brzim koracima išao je malo desno pa malo levo po terasi. Baš kada sam hteo da pozvonim Andrej Bajkal me je opazio i sjurio se niz stepenice. Odmah me je poveo onim istim putem kojim je dojurio kroz polovinu dvorišta koja je bila u mraku, i kada se popesmo na terasu predložio je da tu popijemo po jedno piće, i uperivši pogled gore dodao je kako je noćno nebo divno. I dok smo ispijali piće dalo se lako zapaziti i pored toga što se pretvarao da sa njim nešto nije bilo u redu, ali i ne samo to, više to nije bio isti čovek u čijoj sam blizini bio jedva pre sedam dana. U očima mu se to najbolje videlo, kada bi me pogledao pogled mu nije bio onako prodoran i pomalo sulud, držao se nespretno, ukočeno, nije znao šta da uopšte kaže. Zbog takvog njegovog ponašanja nisam znao kako da otpočnem razgovor i odlučih da sačekam kada će pitati za njenu sliku. No on je nešto drugo rekao: -Od kada sam ovde uočio sam kod Srba jednu osobinu, veoma je upečatljiva i čak bih je opisao kao divovska osobina kod vašeg naroda. Zbog svega što su proživeli Srbi su mogli da se zatvore u sebe i da postanu zli. Kao Nemci, u periodu između dva svetska rata... Tu je prekinuo, imao sam utisak da osluškuje muziku koja se čula iz daljine, kao da je dolazila sa vrha neke zgrade koja se odavde nije mogla uočiti. Tada mu se obratih i rekoh mu da su mi ruke hladne, a on se na to trgnuo kao da sam ga povukao iz nekog mesta u kome mu leže davni snovi, i u kojem se prepušta katkad seti ili žudnji, a katkad nekoj neznanoj sili koja nema ime i donosi bol u životu. Kao i pre sedam dana seli smo na stara mesta, jedan nasuprot drugom, a onda sam mu dao isprintanu fotografiju Kim Vrangel koju sam držao u džepu prolećne jakne. Ne znam šta je proživljavao u sebi dok ju je gledao, no nakon nekog vremena počeo je da mu titra kapak, onaj otečeni kapak na levom oku, a zatim mi je vratio fotografiju. Bar

16

dva, tri minuta, pažljivo je prinosio maramicu tom oku koje je obilno suzilo, i kada je prestao tik najzad me pogledao spreman da mi ispriča svoju tajnu. - Zaista odakle da počnem?- rekao je. - Da, Nora Harmen, od nje... Bila je rodom iz Berklija, godinu dana starija od mene, tiha, povučena, nadasve samozatajna. Imala je dugačku crnu kosu, a na desnom obrazu jedan sičušni, jedva primetni ožiljak. Studirala je medicinu, a posle je, kako sam čuo, specijalizovala neurologiju. Upoznao sam je na početku svoje četvrte godine studija i od tada smo bili ljubavnici. Nismo se često viđali niti smo razgovarali kao drugi ljudi, osim u onim retkim prilikama kada me je Nora znala da iznenadi i pojavi se kod mene, tada je pravila neka jela i do kasnih sati mi je pričala o mozgu, nervima, slučajevima o kojima je učila. Tokom jedne takve večeri kada je bila iznimno raspoložena i vedra rekla mi je da ima nešto da mi saopšti, i objasnila da ima prijateljicu koja želi da se upozna sa mnom, zove se Kim Vrangel, radi u jednoj firmi kao unutrašnja dekoraterka. Ako je do tada Nora bila prirodna onda je sledeću rečenicu izgovorila drugačije, čuo sam joj to u glasu, da je dogovorila susret između mene i te Kim Vrangel. Nisam znao šta da mislim o tome, ali ipak sam se složio. Idući na taj sastanak kopkalo me je da li sam ispravno protumačio to kako joj je zvučao glas, pa se i setih kako mi je Nora Harmen jednom rekla da loše procenjujem ljude i njihove postupke. Na taj crv sumnje još se uhvatila zbunjenost što se nalazim u potpuno nepoznatom delu grada i pred tom kućom koja je pomalo sablasno izgledala. Bila je različita od ostalih u čitavoj toj zabačenoj ulici, iako su i druge bile uglavnom stare, ali ne kao ta koja je verovatno bila sagrađena u prošlom veku. No nešto kod nje je odmah na mene ostavilo poseban utisak, ne to što je bila golema i retka po svom stilu, nego što je cveće koje je raslo ispred te kuće moralo da savršeno odražava kako se u njoj čovek oseća. Takav jedan osećaj uvek sam imao kada bih video peruniku koja se na nekoliko koraka od mene pružala. - Sviđa vam se iris? - čuo sam ženski glas. - Ne, baš nimalo - odgovorio sam. - Moraćete da se složite, da ide uz stare i posebno zapuštene kuće kao što je ova, ja sam Kim Vrangel, drago mi je - rekla je smešeći se. Prišao sam drvenoj kapiji gde je stajala i predstavio se, a onda smo zajedno ušli u mračan haustor. Odmah me je pitala šta ću da pijem i predložila da sam slobodno krenem da razgledam prostorije. Kao što sam posle shvatio da je Nora Harmen sušta suprotnost Kim Vrangel, tako sam krećući u obilazak jedne pa druge i na kraju treće sobe, bio gotovo šokiran razlikom između unutrašnjosti i spoljašnjosti. Pretpostavio sam da je i na spratu isto tako čisto i predivno uređeno, te sam odlučio da se ne penjem stepenicama. Atmosfera mira i sklada, utisak o punoći, sve je to izbijalo iz nameštaja i svih stvari koje sam video. Posebno mira koji je dolazio sa svih tih slika na zidovima na kojima su bile prikazane planine iz raznih perspektiva. Kao da me je duže pustila da čulima uronim u ovaj njen svet, i napokon se pojavila sa nekim pićem koje je ličilo na koktel. - Vi ste prvi muškarac koji je ovde došao - sela je u fotelju, a ja na ležaj na kome je bio pokrivač nežno zelene boje. Ništa joj ne odgovorih nego uputih poglede ka planini na slici, našto ona reče: Među prvim stanovima gde me je poslala firma da osmislim unutrašnju dekoraciju bio je onaj sa takvim slikama. Vlasnik ih se želeo rešiti, dve sam posle od njega kupila i tako je krenulo. Možda ste čuli za Reriha, njegovu kopiju imam u drugoj sobi, na desnoj strani zida. - Nikolaj je Rus kao i vi - na licu joj se na tren pojavio prezir, ali nisam razumeo da li je to bilo meni upućeno ili je nešto sasvim drugo u pitanju. - Zašto planine? - pitah je. Želeo sam da joj dosta pitanja na tu temu postavim jer mi je to bilo nepoznato i daleko, no po njenoj reakciji sam shvatio da sada nije voljna da o tome priča. - Nekom drugom prilikom kada se bolje upoznamo, ne ljutite se, zar ne? - klimnuo sam glavom, a onda je Kim Vrangel krenula da me propituje o mom životu u Rusiji, ko mi je otac a ko mati, kao da je sve ostalo saznala od Nore. I dok sam joj odgovarao istovremeno sam pokušavao da dokučim šta ona u stvari želi od mene, i zašto je Nora mislila da smo mi srodne duše, ili možda nije, kakav je napokon odnos između njih dve. - Sad morate da idete, znate put, znate, to je onda u redu, do viđenja, Andrej - doimala se odsutna i nije se ni okrenula kada sam je ostavio i izašao iz kuće. Na jedno od pitanja koja sam si onda postavljao dobio sam odgovor nakon nekoliko dana kada sam sreo Noru, činilo mi se da je nevoljno stala i da bi radije volela da je mogla da me izbegne, izgovarala se da žuri i gledajući u stranu pitala me je kako je bilo kod Kim. Posle tog susreta Nora me je prestala da posećuje, tih narednih nekoliko meseci koliko mi je ostalo do kraja studija na Berkliju. Istina, ni o Kim Vrangel ništa nisam čuo, no taj prvobitni zanos i očaranost tom

www.fokus-su.org.yu

ženom je brzo splasnuo. Odlučio sam da otputujem i oko dvadeset pet punih dana putovao sam po Americi, želeći tako da samog sebe nagradim zbog diplome a i kako bih obaveze koje su me čekale ostavio do povratka. Nisam ni mogao da pretpostavim da će mi one večeri kada sam se vratio zazvoniti telefon, i da će to biti Nora Harmen koja urla na slušalicu. Oleg Tomić /roman “Neko tužno zadovoljstvo” uskoro izlazi iz štampe/

AUTOBIOGRAFSKO PRIPOVEDANIJE DUŠANA VASIcA SA NAGLASKOM NA FENOMENE NJUHA Mart: Institut za infektivne i tropske bolesti, Beograd Početkom proleća ove godine oboleo sam od obične žutice, i primljen u bolnicu na Vračaru. Kako u bolnici nisam bio prenoćio od ranog detinjstva, bilo mi je posve novo i neobično da pune dve nedelje ne napustim odeljenje (prav hodnik sa nekoliko prostorija). Najgori simptomi već su se bili povukli i prepustio sam se iskustvu izlečenja. Uslovi tamošnjeg boravka zdravom čoveku se moraju činiti košmarnim, ali se bolesnik lako adaptira, da bi najzad, osetivši se zdravo, postajao eksponencijalno nervozniji svakim danom. Tada mu izgleda neverovatno da je danima obedovao u istoj prostoriji sa hronično zapišanim pacijentom Č.S, kao i izvesnima koji se uopšte nisu tuširali, od straha da će se u tuš-kabini zaraziti nekom novom bolešću. Deluje mu van pameti da mu, u tom istom kupatilu, nisu zasmetale police sa litarskim uzorcima urina. Najzad, sumnja da je ikad, u dobrom raspoloženju, umeo da prekorači ogromnu, varikinom neisperivu fleku jarkonarandžaste, bilirubinske mokraće permanentno alkoholisanog Č.S. (naime, ako imate bolesnu jetru a napijete se, nema organa koji će vam pročistiti krv). Tog prodornog, organskog mirisa sećam se ipak ne njuhom, već vidom, naime kao boje, dok mi se slojeviti zadah trpezarije vraća pre apstraktno (kao izraz duha mesta i bolesničkog morala) nego olfaktivno-konkretno. Jedan je miris ipak ostao miris, a zvao se možda Silk Seduction, Golden Dust ili Tempting Doll. Pripadao je sestri Irini, koja je, dežurajući, jedne večeri posetila i našu sobu. Sestra je Irina bila sva u šminci i parfemu, i njeno je držanje (tj. održavanje) na nas ostavilo poseban utisak. O liku sestre Irine mogu samo da nagađam (trepavice kao u lutke? obrazi od šećera? plavuša, ne baš sasvim plava, ali skoro sasvim prirodna?), pošto je posle te večeri nismo videli. Njen je parfem, međutim, bio neizbrisivo bogat, gotovo presit, sladak, bestidan ali ne i prostački, na granici samosvesti i narcisizma, zreo, kao anticipacija godišnjeg, ili izraz životnog doba. Dopirao je do nozdrva kao što bi se prosute voćke dokotrljale do nečijih nogu. Za Baneta, Svrabišu i mene bila je to veoma uzbudljiva senzacija, pa nismo propustili da je prokomentarišemo čim smo ostavljeni sami. Avgust: The Keats-Shelley House, Piazza di Spagna, Roma Početkom leta ove godine dobio sam stipendiju “Putujemo u Evropu”, i odlučio da posetim Italiju. Kako nikada u životu nisam samostalno planirao put, bilo mi je posve novo i neobično da se punih mesec dana sam samcit krećem italijanskom zemljom (Toskanom, i još nekolikim, većim gradovima). Najživlja euforija već se bila povukla i prepustio sam se sprovođenju plana u delo. Neprestana potreba za optimizacijom vremenskog i ljudskog resursa lako me je učinila osetljivim na svakakve fiziološke sitnice, pa sam dolazio u nezgodan položaj da mi marginalije diktiraju raspoloženje. Mogao sam, srećom, disati punim plućima: letnje vreline u Firenci pouzdano je blažio Arno, a najlepše časove sam proveo na vetrometinama vidikovaca. Prisećam se i memle katakombi, kanala Venecije i napuljskih ulica, ali pre kao senzacija svežine ili ustajalosti vazduha, nego mirisa koji ih odlikuju. Međutim, jedna me je odaja, u Rimu, zapahnula i očarala mirisom koji sam već poznavao, ali nikad tako plemenitog: mirisom starih knjiga. Bila je to najveća prostorija u stanu gde je nekada, od tuberkuloze, mlad umro pesnik Džon Kits, i gde se danas nalazi muzej posvećen na prvom mestu njemu. Vitrine sa knjigama stajale su duž tri od četiri zida, poput izolacije, pružajući posetiocu neuporediv (za muzeje) osećaj gostoprimstva i sigurnosti. Sve se to upijalo sa suhom teksturom tog dostojanstvenog mirisa… Izdanje za izdanjem, tom za tomom, od poda pa skoro do stropa, sa svojim koricama, hartijom i mastilom, oblagali su sobu poput pluća. Miris tih knjiga je bio statičan, ali ne i ustajao, i ravnomerno raslojen; bio je autentična činjenica tog prostora. Tako me je učinio prijemčivim za apel ostalih soba, predstavljajući mi atmosferu muzeja, pozivajući da saznajem o tužnom životu Kitsa sa više od radoznalosti. Pesnik je neuspelo negovao najmlađeg brata, koji je umro od tuberkuloze; i samom mu se zdravlje naglo pogoršavalo, te je otputovao u Italiju da se leči, i izdržaće pakao napuljskog karantina, pre nego što najzad umre u Rimu, osećajući da ga je ubila prejaka reč: večito zlurade kritike. U memorijalnom domu, našao sam Kitsovu posmrtnu masku i uvojak njegove svetle kose (među drugim uzorcima-uvojcima, onima Šelija i Miltona), kao i kovčežić sa Šelijevom vilicom. Šelijevo, pak, nesagorelo srce, kao i telo Kitsa, ležali su na groblju nekatolika na drugom kraju Rima. Dušan Vasić

Drama JEDNOČINKA (APSURDA)

ISEcCI nastavak iz prethodnog broja:

LICA: OTAC MAJKA DETE PAS ...  DETE: To mi se dešava samo kada gledam neki tužan film. Kao mlada devojka bila sam laka na suzama, a sada se češće svađam nego što plačem. Prirodno sam vesela i lako mi je izmamiti osmeh. Čak i kada mi je teško, nađem način da sve sagledam sa osmehom. Off: Jutarnja temperatura u našem gradu je 21 stepen, očekuje nas vedar i sunčan dan sa maksimalnom dnevnom temperaturom od 36 stepeni Celzijusa . Vreme sutra: sunčano i toplije. OTAC: Predviđanja su obeshrabrujuća. Nivo mora mogao bi se podići i za dva metra, uglavnom zbog topljenja glečera i ekspanzije vode zbog zagrevanja Arktika. Norveški naučnici zvone na uzbunu: ledeni pokrivači na Severnom polu već rapidno kopne; u proseku, jedan gubi 1, 4 odsto svoje površine, a drugi (Arktik) čak 4, 3 odsto – dvostruko više nego što su klimatolozi predviđali. MAJKA: Porast nivoa mora za prosečnih 0, 3 do dva metra, mogao bi da dovede do potapanja prostranih priobalnih oblasti niske nadmorske visine, uključujući delte velikih reka, većinu plaža američke atlantske obale, delove Kine i ostrvske zemlje: Maldive, Sejšele, Kukova i Maršalova ostrva ... Više od 100 miliona ljudi ostalo bi bez svojih domova i moralo bi da se raseli. Da nevolja bude veća, migracije stanovništva (uzrokovane iščezavanjem poplavljenih gradova), kao i predviđeno širenje nekih bolesti poput malarije, prete da budu mnogo dramatičniji u zemljama u razvoju, nego na severnoj hemisferi. DETE: …

DETE: Ne znam. Možda publika ima neku ideju. Možda onaj gospodin u tamnome … ili ona lepa devojka zna zašto su došli.  PAS: Došli su da slušaju tebe i da gledaju mene kako se mučim u ovoj ulozi. Mislim, da igram psa. Pa, gluplji zadatak davno nisam dobio! Mislim, sigurno akademiju nisam upisivao da bih bio pas! I to još lovački! Maštao sam o Hamletu a ne o tom psu … mislio sam da menjam svet … MAJKA: Ha, ha, ha … nemojte me zasmejavati. Pozorište ne može da promeni svet. Možda da nas suoči sa njim. Evo, pitaj onog gospodina koji merka svaku našu grešku, mora da piše za novine. Znaš, kada bi čovek tako pažljivo merkao svoje greške u životu … ili greške lekara, političara, učitelja koji nas uče pogrešno … Ne! On ćuti i merka naše greške! Evo, sutra će zapisati kako glavna glumica previše afektira ili šta ja znam šta. Ma, zabole me! Ja bar imam sreće da svaki dan mogu da pravim greške, da budem kučka, dobra majka, da lažem, da se smejem i mislim da niko ne strada zbog toga. Mogu da budem svaki put neko drugi a da zbog toga niko ne strada. OTAC: Moje zadovoljstvo je da budem tu, odnosno da nisam kući da sedim u klubu i … DETE: … i piješ. OTAC: Da. Zar je to loše? MAJKA: Zavisi šta piješ i skim se budiš. OTAC: Pijem loše, a budim se sa glavoboljom. MAJKA: Vidiš, ja pijem dobro piće pa se opet budim sama, bez glavobolje. PAS: Ja ne pijem i ne budim se sam ali kao da se budim. U stvari, ako baš hocete da znate, moje jedino zadovoljstvo je da posle odem sa nekom devojkom iz publike da pričamo o umetnosti.  DETE: Nismo ovde da pričamo ko šta pije i sa kim se budi. Ovde smo sada da probamo da promenimo nešto. Evo, voleo bih da neko sada izađe na scenu, neko, bilo ko, i kaže bilo šta. Ma, ne mora ništa da kaže, samo da izađe i stane. 

PAS: Kao i što sam mislio … DETE: Dobro … poražen sam … MAJKA: U redu je. Dešava se. Molim te, gde smo ono stali pre ovoga? Pomozi mi da se setim. PAS: Promena temperature i kišnih padavina, izvesno bi ostavile traga na ekosistemima. Na udaru bi bila naročito vegetacija – temperatura, izmenjena samo za deseti deo stepena. MAJKA: A, da! Ajmo da nastavimo, imam obaveze. OTAC: Zime bi postale toplije (nalik minuloj), a toplotni talasi poput onog koji je prošlog leta samo u Francuskoj odneo 500 života, bili bi još jači i češći. MAJKA: Daj samo šlagvort! OTAC: Orkani bivaju sve razorniji, jer su topli okeani iz kojih crpe energiju mnogo više zagrejani. MAJKA: Promena temperature i kišnih padavina, izvesno bi ostavile traga na ekosistemima. Na udaru bi bila naročito vegetacija – temperatura, izmenjena samo za deseti deo stepena tokom jedne decenije, može da izazove iščezavanje određenih vrsta drveća. To se već dogodilo sa šljivom požegačom u zapadnoj Srbiji. Stablima ne mogu da izniknu noge da bi se preselila u oblast sa boljom klimom, kaže Openhajmer, uz sumornu oPAS:ku da bi se, usled novonastalih promena, trećina svetskih šuma mogla naći u krajnje neodgovarajućoj klimi. DETE: … datumi sijećanja kontrola lupa vratima regularna predstava ko ne pamti iznova proživljava

sloboda nije božije sijeme pa da ti ga netko da sloboda nije zahvalnica pročitana abecednim redom sloboda nije krilatica reklamnog panoa konstruktivna kritika postojećeg stanja sloboda je žena uzmi je sloboda nije podmetanje ideološki zakržljale forme sloboda nije podmetanje ideološki bilo kakve forme sloboda nije jednostavni domaći zadatak ona je svijest o skladu nesklada nesavršenih ljudi sloboda te čeka uzmi je OTAC: Zime bi postale toplije (nalik minuloj), a toplotni talasi poput onog koji je prošlog leta samo u Francuskoj odneo 500 života, bili bi još jači i češći. Područja i do sada sklona poplavama, zbog učestalosti kišnih padavina bila bi izložena još češćim i žešćim plavljenjima, dok bi sušne oblasti i pustinje, usled lakšeg isparavanja vode u toplijem delu planete, postale još suvlje a njihovo stanovništvo još više ugroženo glađu. Orkani bivaju sve razorniji, jer su topli okeani iz kojih crpe energiju mnogo više zagrejani. DETE: Orkani bivaju sve razorniji, jer su topli okeani iz kojih crpe energiju mnogo više zagrejani. OTAC: Izvinite, da nastavimo … dakle, sigurno je da bi promena temperature i kišnih padavina, izvesno bi ostavile traga na ekosistemima … DETE: Ti zaista misliš da ovo ima smisla? OTAC: Oprostite vreme je za … DETE: Ma daj, koga ovo interesuje? Mislim … koga ovo zanima uopste? MAJKA: Zanima publiku. DETE: Publiku? Koju publiku? Misliš onu, koja je večeras došla da gleda ovu predstavu? Onu, koja je platila karte da gleda tebe? Mislim … što bi neko platio da gleda tebe? Oprosti - ajde razumem da te ja gledam, ja sam plaćen da budem tu večeras i da Vas gledam iz večeri u veče … a podela je takva da nisam mogao da biram koga ću da gledam. Isto tako, kakav je ovo upošte tekst? Da li neko ima pojma u publici kakav je ovo tekst? Da zanemarimo publiku, pitam Vas … Šta mi to igramo? OTAC: Vidiš, to sam i ja hteo da pitam. PAS: E, od svih nas, ti si baš hteo da pitaš. OTAC: Da. PAS: Da je to pitao bilo ko drugi u ovom pozorištu, ali baš ti. OTAC: Zar ja nemam pravo da pitam šta igram? PAS: Nije bitno. A i ti si preterao. DETE: Preterao? PAS: Da, preterao. Zašto potcenjuješ publiku? DETE: Ne potcenjujem i ne vređam. Samo se pitam zašto je došla u pozorište. Ja bar znam odgovor na to pitanje. OTAC: Došla je, došla je … jer … MAJKA: Jer umetnost menja svet. DETE: I to je umetnuta rečenica koja je napisana kao što je i ovaj prekid izrežiran jer je piscu dunulo u glavu da spasava ritam predstave.  MAJKA: Pa dobro, šta ti hoćeš? Revoluciju u pozorištu? DETE: Ne želim nikakvu revoluciju - želim samo da se desi nešto. OTAC: Ha! On bi da se desi nešto. Ma, pogledaj ga samo. A izvini, šta da se desi?

Leonid Pilipović MAJKA: A kada je već tu mogao bi da kaže onu glupu repliku iz off-a: Temperatura u našem gradu je 28 stepeni, dan je naš vedar i sunčan dan sa … PAS: Da! Recimo, ona devojka! MAJKA: Stvarno, da li bi nekao imao muda da izađe i kaže: Temperatura u našem gradu je 28 stepeni, dan je naš vedar i sunčan dan, sa maksimalnom dnevnom temperaturom od 36 stepeni Celzijusa. Vreme sutra: sunčano i toplije? OTAC: A sada je zima i pada sneg. DETE: Ma … sneg, kiša, sunce … nije bitno. Evo, Vi … ili Vas dvoje … delujete mi kao par. Da li ste par? Niste. Niste još ali ćete biti. A lepo bi bilo da se upoznate. Evo, ako neko izađe može … može da … OTAC: Sedne i popije piće sa mnom. MAJKA: Ne. Ozbiljno. OTAC: Dobro, šalio sam se. DETE: Dakle, imamo li nekoga da kaže nešto? MAJKA: Nešto, da sutra kada se probudim imam razloga da se setim ove večeri. OTAC: Da imam razloga da popijem dobro piće. PAS: Da imam razloga da večeras ćutim sam. DETE: Neko? … Nešto?

www.fokus-su.org.yu

sloboda nije mizantropski odbačeno kukavičije jaje sloboda nije uzajamno milovanje idiotskih glava sloboda nije referada staničnih svetaca ona je svijest o skladu nesklada nesavršenih ljudi sloboda je žena uzmi je Ninoslav Šćepanović

17

Visual

Leo fon Punkerstein Strip crtač, ilustrator, dizajner, tattoo artist, muzičar... Ako vidite nekog lika koji izgleda kao panker izašao iz stripa, znajte da je to Leonid, ne može biti niko drugi. Leonid Pilipović rođen je ‘ 69. u Subotici, srednju školu za dizajn zavšio je u Novom Sadu, diplomirao na odseku grafike i knjige na Fakultetu primenjenih umetnosti u Beogradu. U međuvremenu je svirao sa Džukelama, Goblinima, čak i sa Partibrejkersima na jednom projektu, a danas svira izvornu muziku sa grupom Iskon. Leo je ilustrovao i dizajnirao gomilu knjiga, od dečjih slikovnica, ilustrovanih čestitki (funny postcards), knjiga, Politikinog Zabavnika, pa do SF i horora. Tu su i omoti albuma za bendove u kojima je svirao, i dva albuma za pomenute Brejkerse i jedan za Električni orgazam. Pored ilustracija, bavio se i stripom, od gotovo stotinjak epizoda stripa sa životinjama “What’s New In Da Zoo”, pa do pet strip albuma (serijali “L’ Histoire Secrete”, i “Le Grande Jeu”), koji su izdati u Francuskoj, u kojoj je i strip zvezda. Priprema se da započne i jedan fantasy serijal. No, ni to mu nije bilo dosta, pa je od ‘ 97. počeo da šara čak i po ljudima. Do sada je našarao preko 1.000 tetovaža. A ako mislite da je to sve - nije. Često uzme parče papira pa nacrta nešto, onako, za sebe. Pored priloženih, njegovi radovi su u ovom broju KARTON-a potpisani pod imenom Leonid Pilipović. Oženjen je, ima dvoje dece, crta stripove, ilustruje, dizajnira, tetovira i svira u Subotici. Darko Kovačević

Elrendezett spontaneitás A pihenő ember által létrehozott koradélutáni tér Utcai kepek

Amióta lezártam a Rövidzárlat című Utcai Dávid festményeiről szóló tanulmányt – azzal, hogy majd egyszer folytatódik – sokmindent tudtam meg képeiről. Nem kizárólag személyes tapasztalatok útján, befogadói terem kiszélesítésével jutottam közelebb ezekhez a képekhez, a belőlük sugárzó életérzéshez, hanem mások elmondásai alapján szedegettem össze hozzá nem értésem cseremorzsáit. Délutáni alvások (álmok) segítettek közelebb férkőzni ezekhez a képekhez, illetve a bennük rejlő hangulatokhoz. Egy álombéli külvárosi tűző égetésben értettem meg például, hogy az udvaron pihenő traktor, nemhogy csendélet, hanem erőteljesebb kép a legmozgalmasabb, izzasztóbb munka ábrázolásánál. Benne van a nyármeleg pára, ami szinte a festéket is leolvasztja a vászonról, a seggtapasztó bőr ülésről még csöpög a koránkelős, félnapos izzadság, a kerekek kopott fémtárcsáin még odatapadva tükröződik némi látóhatárt kirajzoló napfelkelte, némi tompább fény, jól kirajzolódnak a cipőtalpnyomok a padlózaton, ahogyan a porréteg az egyre erősödő fényben körépihente magát. Kushadnak a legyek a fémdobozban.

Talán a korábbiakat már nem is lehet folyatni, de hogy a képek között van összefüggés, hogy van egy folyamatosság azt meg bizonyítani nem kell, csak visszahelyezni a biztosítékokat a rövidzárlat után. Hogy változott e valami a vásznakon, vagy csak a befogadói térben, arra kellene választ találni, ha ezt fontosnak tartaná a szöveg. Lepihenni,

18

félretenni, otthagyni. Az eltűnés fogalmáról letörölni a ragacsos port, vizes szivaccsal akár dörzsölve, hogy közben felsértődjön a vászon, a téma. Az előzmények számítanak, vagy pontosabban fontosak, olyannyira, hogy tolakodnak a befogadói térbe, mutatják magukat, anélkül, hogy látszódnának. Megteremtődik ezeken a képeken egyfajta hangulat, és minden mozdulatlanságában ott vibrál a mozgás, a történés, az erő, az akarás. Akár a tárgyak fetisizálásáról is beszélhetnénk Utcai képei kapcsán. A tárgyak léte, életünkben betöltött szerepe, az egyéni mindennapjainkban megélt történések eszközei, társai felemelkedhetnek-e egy festői világ témájává? Persze. A részletekeben bújik meg az egész varázsa. A paradoxon ott jelenik meg Utcai festményein, hogy a spontánul elhelyezett (azaz itt ez a fogalom kissé helytelen is) tárgyakat újrateremti a vásznon, tehát mintegy lelassítva elhelyezi ugyanoda, ahová előzőleg tányleges valójukban egy pillanat alatt kerültek, gondolkodás nélkül, spontán. De talán mégsem, inkább egyf ajta rutint jelenítenek meg ezek a képek, az élet és a mozdulatok, a helyek, és állapotok rutinját. Az elrendezettséget, amelyben a spontaenitás maszkja nyilvánul meg. Ezek a képek anélkül, hogy embereket, figurákat, gesztusokat jelenítenének meg, éppen e hiány által erőteljesebbé teszik az emberi létezés magját, kifejezőbbé változtatva, valami lényegit, lényegeset, feelinget ábrázolnak. Talán komornak nevezhető ez a világ, nyugalmasnak, vagy inkább megnyugodottnak, a délutáni szieszta, az éjszaka nélküli alvás, a zümögéssel, hangokkal telített álom világa, a fénnyel telített délutáni, magára hagyott tér világa, egy olyan téré, amely, akkor is ugyanolyan, amikor mi nem látjuk. Különös világ ez, foglalkozni kell a délutáni alvás metafizikájával, a tér pihenésével, a pihenő ember által létrehozott koradélutáni térrel. Egyfajta, a tevékenysétől megpihent világ ez, állapot, átmenet. Van egy fázis, ami elvisz minket a valóságban az álomig, a valóságban kiüresedett személyes terek képződnek, Utcai sok esetben a saját személyes önmaga által kiüresített teret festi meg, azaz saját eltűnését jeleníti meg, és ettől (is) válik olyan izgalmassá festészete, olyan mintha aludna a szerző miközben fest. De nem ennyire bonyolult a dolog, egyszerűen csak arról van szó, hogy azokat az állapotokat festi, amelyek megelőzik a pihenés fázisát, azokat a magukra hagyott tereket festi, amelyet az egyén hagy maga után, amelyhez, saját személyes tárgyaihoz visszatér alvás után. Ezekben a képekben ott izzik, párállik ezeknek a sziesztáknak az ideje is. Ezek a képek különös módon viszonyulnak az időhöz, míg egy bemerevedett megállított pillanatot mutatnak, amely már tudjuk közhelyszerűen a képek sajátja – ugyanakkor ezek a képek valóban,

www.fokus-su.org.yu

a valóságban is, a fentiek alapján értelmezve az idő bemerevedett állapotai, eltekintve most az apró és lényegtelen eltérésektől Sirbik Attila

Visual

 

Čika iz EU nas je naučio kako se prave Barbike od kukuruza U svojim radovima istražujem svest o menjanju okoline i percepcije putem “novih medija”. Poznato je da je još u ranoj fazi istorijskih avangardi ovo saznanje gonilo kubiste i dadaiste da u svoje “slikovno polje” uključe isečke tog vrlog novog sveta: novine, fotografije, a potom “film” i - tako - dalje. Tako se “otpočetka” i unazad novi mediji prelamaju i miksaju, “vraćeni” u stariji medij, dok stariji gradi mostove, razne prelaze, prečice ( “short cuts” ) izmedju idioma slike i novonastalih okolnosti. Tako dolazim do različitih simbola koje ponekad potpuno intuitivno slažem u koncept novog značenja, često ironičan kada su u pitanju savremene metode proizvodnje želje kod današnjeg čoveka. Zanima me psihologija i sociologija, prelaz simbola u simptom. Inspiraciju pronalazim u različitim časopisima za žene, tinejdžere, poslovne muškarce...Potraga i prelistavanje ovih časopisa (kako sačuvati zdravlje, fitnes, šoping iz snova, zavođenje u tri koraka i sl.) su mi postali neka vrsta opsesije...Koristim se fotografijama iz časopisa koje spadaju u domen preciznog i proračunatog marketinga i modnog dizajna. Pokušavam razotkriti način upotrebe umetnosti i mode kao sredstva za nametanje određenih značenja, kidajući i ponovo sastavljajući vraćam značenje „na onu stranu“, dolazim ponovo do „onoga što je iza“. Tu nailazim na nesvesno, lirski, uzbudljivo, a opet i “campy”, ironično uvrnuto. Inspiracija su mi takođe Dada, Nadrealizam, Pop, Kolaži, Mixed media, kao i Tranzicioni kapitalizam, šizofrenija (kidanje-cepanje, rascep između želja i mogućnosti). Kroz časopise posmatram društvo spektakla i poredim ga sa društvom u kome se nalazim i živim. Poredeći svakodnevne kako komične tako i tragične senzacionalističke vesti, a uporedo posmatrajući „svet iz popularnih časopisa“ dolazim do činjenice da nema opake “stvarnosti” koja već unapred ( “a priori” ) nije rascepljena, rasturena i veselo medijski isposredovana ( “medijalizovana” ) te marketinški dopadljivo plasirana kao “roba”, kao taj isti turbulentni, hiperaktivni, hiperproduktivni “Kitsch” ili pak Trash!

ANECDOTE

Please God save me from the Moon and the Rabbit Pri tom poigravanju vizuelnim materijalom i mogućim / nemogućim “značenjima” sklapa se slojevita kompozicija od krajnje apsurdnih elemenata koju crpim iz vizuelnog okruženja. Metoda kidanja i ponovnog sastavljanja slike-poruke (Anegdote) pruža mi zavodljivu, začudnu mogućnost otkrivanja, imaginiranja, razabiranja raznih fantazmi koje proizvode poludele “mašine žudnje” u glavama privučenih posmatrača ( uvučenih u savremenu igru koju prikazuje slika u funkciji stvaranja želje-žudnje ). Anegdota, koju tražim prikazujem kroz sliku, bliska je atmosferi fantastičnog horora ili uvrnute drame, uglavnom inspirisana dominacijom mnoštva slika. Na taj način pokušavam da izgradim događaj jakog kontrasta između lukavstva i promišljenosti naspram gluposti, nespretnosti i smušenosti. Glatku, odmereno izdizajniranu i prikazivačku strukturu modne fotografije ili postera zamenjujem kidanom, lepljenom i samim tim pomerenom interpretacijom. Reklamni svet danas poseduje moćnu iluziju koja nadjačava svakodnevnu realnost. Umetnost omogućava poziciju krojača vlastite priče unutar nametnutih merila vrednosti. Cilj kojem se teži nije menjanje sveta, već njegovo prihvatanje i re-kreiranje. Poznato je da postmodernu metodologiju čini zbir karakterističnih činilaca: raspričanost, fantazija, mitologija, “primitivno” udruženo sa popularnim i urbanim. Trenutno sam zaokupljena željom da radno boravim u Francuskoj i na taj način napravim seriju novih „Anegdota“ koje će upravo govoriti o početku onoga što postoji oduvek, ali se sada unazad prelama i meša, naprimer anegdota o tranziciji, procesu prelaska jednoga sistema u drugi, ali sad u oba smera, kibernetički, pošto se “na kraju vremena” ukida navodna ireverzibilnost linearnog poretka vremenskih ekstaza ( prošlo - sada - buduće )....  Umetnost koja postoji uvek i bez granica. Ratka Lugumerski Match-box

Za zeta još jedna kašika

Road 66

Impressum Izdaje: FOKUS Fondacija za omladinsku kulturu i stvaralaštvo, Subotica Urednik: Branislav Filipović Redakcija: Dušan Vasić, Atila Širbik, Darko Kovačević, Geza Antal Logo “Karton”: Miroslav Lazendić Prelom: Daniela Mamužić Štampa: Štamparija “Printex”, Subotica E-mail: [email protected]

www.fokus-su.org.yu

19