nO. 8
Y P O C FREE
spring 2012. SUBOTICA / SZABADKA
theme : sumrak /alkonyat
lyrics
Nakaze pod maskama Éjji találkozás Noch hzivih mrtvaca h Fade To Black Éjjelior Sumrak ideja Vitamin
D ZOO Nebo je crveno Ljudske potrebe Secret Man
poetry
Kafka a metrón Kratkotrajno posrnuée Az anyag szeretete
prose
Jutarnja gimnastika Parázshamu Poslednja stanica 28th Birthday
artists
drama
Posle dvadeset godina Prica jednog gradanina
essay
ART: Danilo Vuković
Sumrak ideje Homo sapiens sapiens hh Zivot, vaseljena i sve ostalo
ZORAN BULATOVIĆ IVANA PERIĆ DANILO VUKOTIĆ ALEKSANDAR TOPIĆ MARICA KICUŠIĆ ANTAL ATTILA BOJAN MIŠIĆ MAJA ERDELJANIN MARINA MILANOVIĆ ALEKSANDAR DIMITRIJEVIĆ THEA MERSO DAMIR PAVIĆ-SEPTIC VANJA SUBOTIĆ
POD POKROVITELJSTVOM POKRAJINSKOG SEKRETARIJATA ZA KULTURU I MINISTARSTVA KULTURE RS A TARTOMÁNYI KULTURÁLIS TITKÁRSÁG ÉS A SZERBIAI KULTURÁLIS MINISZTÉRIUM TÁMOGATÁSÁVAL
theme
SUMRAK
„Deco, vi ne učite, pa ne učite, a posle će da vam Mitar Mrkela bude kriv“ (nastavnik biologije Kapor iz škole „Kizur Ištvan“) Sumrak je: prezime dežmekastog šofera onomad zaposlenog u „Topolatransu“ koji nas je uz obalu u pet dana provozao od južne do severne tačke Jadranskog mora, do svitanja pripovedajući o svojoj zlehudoj sudbini kroz stavke o minimalcu, aroganciji tajkuna, tadašnjeg vlasnika preduzeća, sada zaštićenog svedoka, o svom radnom vremenu, da je tog avgusta imao 31 radni dan i da nema kud. Poreklo njegovog imena Josip potiče sa davnog i dalekog izvora, od Nazareta, preko Gruzije do Kumrovca, korespondira sa najvećim kreatorima za koje svet zna. Apsolutnim gospodarima koji su i fizički i metaforički preseljavali ljudske duše. Bez sumnje, Josip je najmoćnije ime za koje se zna i to ne samo na zapadnoj hemisferi. U njemu je zaključana predestinacija za najveća dela. Po svoj prilici, i naš Josip bi dogurao do nečega višeg, mada ni šofer nije mala stvar, jer vozač autobusa je kao neki mali kapetan broda, da mu se ime nije kalemilo na prezime koje označava nekakav krajnji domet, nešto kao kraj. Sumrak Josip nam daje mogućnost da početak začinimo vrhunskim začinom, poslovicom, tim jezičkim izumom kada u komotnoj sigurnosti znamo da su empirija, kvalitet, pa zašto ne i sama Istina, na našoj strani i kažemo skoro sve što znamo na latinskom: nomen est omen. Sumrak Josip je, vešto se noseći vijugavim putem iznad Kotorskog zaliva, u reskom planinskom zavoju jedno okno autobuskog prozora na trenutak uokvirio u holivudoliki pejzaž, pravougaonik odnosa 16:9, gde solidan zanatlija, ili pak genijalac, neće propustiti da to zapovedničko sunce*, gledajući još i kroz spojene palčeve i kažiprste, smesti baš u tačku zlatnog preseka. Doba dana koje nas u idealnom slučaju sredinom jeseni zatiče na obali mora, usamljeno drvo obavezno je sa desne strane, već spremno da - ako je listopadno - odbaci i onu zeru preostalog lišća. Romantik rutiner će tužni rastanak najčešće heteroseksualnog para smestiti baš ispod tog drveta u sutonu, u opciono latentno sadomazohističku, a zasigurno komičnu situaciju gde ona plače – on je nežno ljubi**. U polno-politički korektnom slučaju može i on da plače, takoreći da plaču zajedno, da je tako i sam plačući ljubi, svejedno je, jer kako nas uči nastavak citirane pesme – za njih dvoje sreće više nema.
no.8
Doba dana kada mi se javljaju blaženo samodopadljive poetske misli teško obremenjene zadnjim namerama. To je vreme kada mudar čovek svodi bilans dana i raskrinkava greške nastale iz gordosti, a gornji zaključak izvodim kao maglovitu pretpostavku iz meni nepoznatog sveta, kao nešto daleko, jer to svakako nije moje iskustvo. Umesto toga, poput plešućih demona iz Bonelijevih stripova, izmili kuso i repato, gamiže kohorta punopravnih naslednika noćnih košmara. I to više ne može da bude niko od poznanika, ovakvih i onakvih, jer su se zahvaljujući neodgovornoj ekstrapolaciji stvarnosti pogubili svi računi, pa se ne može ni približno izračunati koliko sam dužan okolini u zamenu što se gradi da me trpi. To je držanje, bez sumnje rizično po samoga sebe. Tako krivca izmeštam na makroplan, a krivicu ovaj put svaljujem na jednog bogatog muškarca, imenom: Darel Sautgejt, kojem bi zadatak sa jedne strane bio da pojačava odbranu na levom krilu, koju je po potrebi – i za posebnu nagradu – dužan da nadograđuje pripremanjem - u nekim prilikama i samim sprovođenjem napada. Tada čovek nonšalantno, kako u tim prilikama već zna da traži izgovor, počinje da veruje sopstvenim očima umesto da veruje svom zdravom razumu, i da zna, zbog toga što je sada dobro, to ne znači da će tako i da ostane. Tada nastupa svetac zaštitnik tipa Sautgejt, koji kao fudbaler izuzetno važnu ulogu dobija pri izvođenju jedanaesterca koji odlučuje utakmicu, kada svaki njegov saigrač pruža toliko tužni prizor kao bakalnica u severnokorejskoj provinciji nakon špica u zoru. Njima je zadatak da zabiju taj jebeni jedanaesterac, što i nije baš tako lak zadatak. Nasuprot njegovog čiji je zadatak da ga zajebe, inače bi se jedan mali svet malog čoveka, doduše samo na kratko vreme, zarazio nekom prijatno golicajućom srećom, što bi vrlo lako moglo da dovede do posledica koje bi nekoliko minuta bilo teško kontrolisati. Jer to je poslednja utakmica koja fali na tiketu sa minimalnim ulogom a velikim množiocem. To bi značilo da ima barem nekog opipljivog udela u “privrednoj grani koja osim birokratskog aparata i parking-servisa ovde još jedino postoji”***. Ali meni je još dobro. Sumrak Josip ni utakmicu nije stigao da pogleda. Geza Antal ________________ * Milan Pavlović ** Toma Zdravković *** Miloš Vasić OVO JE MESEC
A fehér éjszakák kék ruhája Egy vendég lovat adott alám műbőr nyereggel, a sajátját, és megsimogatta az akkor még derékig érő, feketére festett hajamat. Tamást mindenki ismerte, aki találkozott vele, mert Tamás mindenkinek bemutatkozott, de azontúl senki sem foglalkozott vele. Kár, mert nagyon okosakat tudott mondani, például ilyesmiket, hogy „Fruzsi, hogy jó író legyél, nagyon jól kell írnod. De néha az is elég, ha befolyásos emberek ágyában hemperegsz, ha lemerülsz a kénköves pokolba, és felmész a mennyországba – egyszerre. Jegyezd meg, mert csak egyszer mondom ki ma este ezt a nagy igazságot: aki dudás akar lenni, pokolra kell annak menni!” Tamás ebben nagy volt, a bölcs gondolatok elhintésében, a tudás átadásában. „Akarsz-e a tanítványom lenni?”, kérdezte, és szombat este lévén elvitt egy belvárosi mulatóba, ahová csak a magafajta őrültek jártak. Aki be mer menni közéjük, azt közéjük tartozónak érzik, és maszatos pohárból itatják. Egy vad szemű, szelíd fiú később megsimogatta a feketére festett hosszú hajamat, majd ügyesen a hosszú kék ruhám raglán ujjánál benyúlt, és érzéssel megfogta a bal mellemet. Mit sem törődtem vele, törökülésbe húzott lábbal, félig lehunyt szemmel hallgattam a zenét, miközben Tamást lestem, hogy merre császkál. A zene elringatott, és amikor Tamás megjött, én
2
már hangosan horkoltam. Hajnalban értünk haza. A szokásos, lehalkult városi neszek között a hátán vitt egészen a Blaha Lujza térig, de amikor nem vitt, meztelen talpammal kétszer is ráléptem egy frissen kiköpött rágóra, így újra a hátára vett, és hazáig cipelt. A drága bőr, szép, puha, olasz Hamupipőke-cipőmet ellopták a belvárosi mulatóban! Tamást nagyobb veszteség érte, hiszen csak négyszer tudta meghallgatni az Edda-dalt – visszajön, visszajön a csalfa... Reggelig egymást átölelve kuporogtunk a fotelban, néztük a halakat, és néha eszeveszetten sírtunk. Én azért, mert nem akart, nem tudott velem közösülni, ő meg azért, mert a fiú, akit szeret, elutazott. A szemetesek vetettek véget a mélységes önsajnálatnak, kiabálásuk szétverte ezt a hamis romantikát. „Na, végre reggel van! Megyek, megkeresem azt a hűtlen fickót.”, mondta Tamás. Megölelt, megcsókolta az arcom, mintha házastársak lennénk. „Meglátod, visszajön. Ne félj!”, mondta Tamás. „Hozzám?”, kérdeztem, „Hozzám ugyan miért?” „Nem hozzád, te íródeák-lány, hanem hozzám.”, felelte, és énekelve futott le a lépcsőn. Az öreg földszintes ház beleremegett rohanó lépteibe. Kiss Ordas Trombitás Orsolya
www.danilokis.rs
no.8
theme
NAKAZE POD MASKAMA
Živela je sa slepilom od svoje osme godine. I niko nije znao ni kako, ni zašto je oslepela. Roditelji joj behu veoma imućni ljudi, te joj obezbediše najbolje lekare i nadrilekare, ali su od svih dobili isti, razočaravajući odgovor. Pošto su sve nade da će njihova kćer ponovo progledati propale, odlučili su da je upišu u školu za decu sa oštećenim vidom. Međutim, Ilona uopšte nije marila – za nju je hendikep predstavljao najobičniji izazov. Osim toga, činilo se kao da zna mnogo više no što je otkrivala; kao da je stalno u sebi ponavljala da to neće večno da traje i da će joj se jednog dana opet ukazati svetlost… Kada sam je odvela odande, trebalo je da znam… Tog dana je progledala. Oči joj promeniše boju i više nisu bile onako kristalno plave, poput prolećnog neba, već modre i duboke, gotovo ljubičaste. Oko nas su igrali maskirani ljudi, a zabava je bila priređena nekoj kraljevskoj porodici u čast, ako me sećanje dobro služi. Nosila je kostim egipatske carice… “Mitra…”, šapnula mi je u levo uvo, približivši svoje meke, smeđim ružem prekrivene usne, “… zašto si me volela?” “Volela? Ali ja tebe još uvek volim”, dršćući sam joj priznala. “Mogu da te vidim.” Okrenula sam se ka njoj i ugledala osmeh. Osmeh i pogled koji mi je zario svoje oštre zube u vene, nastojeći da mi isisa svu krv. “Više mi nije potrebno tvoje sažaljenje” bilo je poslednje što je rekla pre odlaska. Samo nekoliko trenutaka kasnije prišla mi je devojka u žutoj haljini, skoro bele kose i vrlo svetlog tena, crvenih usana i zelenih očiju. “Ko si ti?”, upitala sam je, iako ne znam zašto. “Ja ne nosim masku”, rekla je, ne obazirući se na moje pitanje. “Ovoj nakazi nije potrebna maska. A ti, kada se budeš vratila kući, namesti postelju kao da je Ona još uvek tu.” Moj povratak označio je kratkotrajni prestanak ludila, a na stolu me je čekala poruka: “Born in a false projection of heaven, I remember the life before. In the silence that forsook the universe, my shadow walks across the stars. Bleeding through the hole of time, my wandering seems hopeless. The rain has stopped. The fog has made a stain.”1 Čini mi se da mi je neko jednom rekao kako više nije dovoljno oprati samo ruke, a zašto sam se baš tada toga setila, ne bih umela da objasnim. Otvorila sam sve prozore u stanu, jer je vazduh mirisao na nju. Skinula sam kostim sa sebe i spalila ga u kadi. Nije trebalo gasiti vatru, jer je jednostavno prestala da gori čim je od mojih krpetina ostao samo pepeo. Začudilo me je to što uopšte nije bilo dima. Uspavala sam se nekoliko minuta nakon ponoći i usnila čudan san. Nad poljem mrtvih pacova lebdela je devojčica. Nosila je crvenu haljinicu i plavu traku u tamnoj, neljudskoj kosi. Povremeno bi joj se usne nemo pomicale, kao da pokušava nešto da izgovori, ali reči su ostajale slepljene za njeno nepce. Držala je buket belih ruža, izbrojala sam dvanaest. Smaragdne oči lile su krvave suze, ubadale su ih jedva vidljive igle, tačno posred zenica. Umesto da padnu, te majušne, šizmoidne kapi razlivale su se ka Istoku i Zapadu… A u onoj sivoj, sitnim dlačicama obojenoj gomili i dalje nema života. Dok mi svitanje oduzima slatki košmar i baca ga u nepovrat, ona izgovara moje ime i plazi mi se ribljim jezikom… 1 “Rođena u lažnoj projekciji neba, sećam se ranijeg života. U tišini koja je napustila kosmos, moja senka hoda preko zvezda. Krvareći kroz rupu vremena, moje lutanje izgleda beznadežno. Kiša je prestala da pada. Magla je načinila mrlju.”
Uzimam komad papira i pišem: “Trapped in a disturbed eternity, I’m searching aimlessly for the essence of my weaknesses. Memories of past lives cut the ways through the void… and then I realize I’m the only dead vampire, heartless and insane.”2 Istog dana, otišla sam na pogreb. Kroz glavu mi projuriše protekli dani i lica koja nisam ili jesam videla. “Ovoj nakazi ne treba maska”, rekla je devojka u žutoj haljini. Možda je mislila na mene. Ko zna? Odlutala bih, ali bih jednog dana morala da krenem stazom koja se meni u inat završava. Prolazeći pored jezera, na kome su plivali crni labudovi, saznala sam da su sahranili osmogodišnje dete, čije ime niko nije hteo da otkrije. Nikola Gocić 2 “Zarobljena u poremećenoj večnosti, besciljno tragam za suštinom svojih slabosti. Sećanja na prošle živote seku puteve kroz prazninu… i tada shvatim da sam poslednja mrtva vampirica, luda i bez srca.”
Éjji találkozás
Éjji G.-vel igazából sosem találkoztam. Csak talán egyszer, ott, ahol a dimenziók határán változnak a térszerkezetek. Mintha sokan lettek volna. Biztos közel voltunk a D. partjához. Éjji G. csak beszélt, beszélt, Dénes prófétáról beszélt, meg a t.-i hófehérben járó angyalokról, akiknek a lelke az északi Isten nevében mégis hófekete. Dénes próféta állítólag transszilvániai, mint az összes többi vérszopó. Sokan voltunk ott. A legtöbben ugyanabba a kommunába tartoztak. Amikor épp nem visszafelé mondták az ábécét, az egyik azt mesélte, hogy úgy két napja a lánya halva született. A Gizike. Egy kelta vagy germán rege úgy tartja, meg a babona is, hogy az egynapos hófehér kisangyalok lelke a következő gyermek testében majd újjászületik. Ezért Gizike lett a kommuna új jövevénye szivárványt okádó nemi sokszínűségében. Éjji G. továbbra is bódultan beszélt a talán romániai cigány próféta tanításairól. Éjji G. mindenkit angyallá akart változtatni, hogy aztán T.-ben, a már kiharcolt jogukkal élve, a katolikus templom hátsó soraiba üljenek hallgatni az Igét, az Örömhírt hófehérben, az északi Isten nevében, még mindig hófekete lelkükkel. Éjji G.-t nem ismerte senki, mert mindig csak a dénesprédikációkról meg az angyalokról beszélt, a t.-i angyalokról, mert hozzá ők voltak a legközelebb. Olyan nyájasan, szeretetittasan remélte, hogy pusztai mannaként eszik majd a szavait, és hogy hozzá angyali nektarint szippantanak, hogy mindenki barátja lett egy-egy éjszakára. Éjji G.-é, de még a Gizikéé is. Valójában azonban mennyei eledel és mítoszi nedű helyett csak a D. partjáról a lepcses, szívószervű bogarak hasürege töltődött fel a vérfertőzés levével. Éjji G.-t valamikor a Közöny, a Tér és az Idő Szentháromságában láttam megint, de akkor sem találkoztam vele, csak az „Éjji G.” feliratot láttam, ahogy azt valamilyen tetemre fektették a kommuna tagjai, és közben az üdvözülés zsoltárjait nyávogták. Szőke Tímea
PESNIK vs. SUMRAK Deset su stihova u sumrak nastali Perom su pesnika živi postali. Krila su dobili, pa su poleteli, Na svakakve beštije tad su naleteli! Devet je stihova tada još ostalo; Bez desetog stvarno je dosadno postalo. Deveti ustao, obuo papuče Pa osmom počeo tiho da šapuće: „Sumrak je pao i loše se piše, Ni časa nemoj časiti više, Sedmici piši, odmah nek beži, Sumrak je noćas od olova teži.” Sedmi se ukoči, hvata ga jeza, Noge su drvene, jezik se sveza, Žmarci krenuše, cvokoću zubi, Telo se drži, al‘ razum se gubi. Šesti tek neće da se sklanja, Sumrak je blizu, sve već odzvanja; Ali se šesticom igrat‘ nije Eh, šesto čulo čuda krije. Evo peti! Al‘ i sumrak pade! Pokoju zraku sunca još krade; Pola pesme – ispisaću ja to! Ne mora uvek bit‘ kako je dato. Gori papir, četvrti već stiže, Po prstima vrani sumrak gmiže! Stihova ima još samo tri. Pesnici – čudna smo sorta mi. Trojku pišem, pola gorim, Prste trošim, muke morim, Zagriz‘o je vrat polako; Smejem se da ne bih plak‘o. Zapališe čak i dušu, Al‘ olovka jošte piše, Uhvatio sumrak gušu, Ali pesma jošte diše! Pred očima mrak zavlada, Sumrak se pred njima šeće. Sumrače, ti slušaj sada! Zamrle su oči moje, Pocrnele moje veđe, Po mom telu i po duši I zanavek da se šećeš, Moju pesmu, moje čedo Obrisati nikad nećeš. Adriana Stojanović
Zoran Bulatović
www.danilokis.rs
3
theme
Zselékockába dobozolt alkonykrém
„Van még ideje bőven. Az ágytámlának dől, és felhajtja whiskyjét. Gúnyos mosollyal az arcán leguggol, és a poharat a mosdókagyló alatt heverő, felismerhetetlenségig összevert férfi szeméhez szorítja. Semmi baj – biztatja, és megpaskolja a halott arcát -, menni fog ez, menni fog…” (Ernst Brunner: A müezzin) „Mint valami eleven kihívás halad az út közepén.” „A seb veszélytelen, csak piszok ne kerüljön bele, és el ne gennyesedjen.” (Elfiede Jelinek: A zongoratanárnő) Silver Surfer aznap megfojtotta a nőt. Még alkonypír előtt. „A nyúlós vattacukor-köd jó szövetséges”, hajtogatta magában gépiesen. Rohadtul sajnálta a dolgot. Az a szerencsétlen asszony valóban mindent megtett, még magyarul is megtanult, hogy a bőre alá bújjon. Csakhogy olyasmit akart, ami S. S. valóságkrokijában az elviselhetetlenség és a kivitelezhetetlenség kategóriájába tartozott. Hosszú távú, stabil, bizalmas, emotív-szexuális kapcsolatot. Silver Surfer csak lassan, és nehezen kapcsolt. Hagyta, hogy a nő udvaroljon neki, apró, de nehezen beszerezhető ajándékokkal lepje meg, elnézze minden rigolyáját, és mindig, mindenhol a nő fizessen. Hiba volt, hogy hagyta. Silver Surfer nehezen kapcsolt. Amikor azonban a nő egyre gyakrabban és egyre hisztisebben kezdte felhánytorgatni, hogy „Mennyi mindent tettem érted, te pedig…”, akkor már lehetetlen volt nem kapcsolnia. Semmi, abszolút semmi sincs ingyen. A kapuzárási pánikban vergődő nő azonban sehogyan sem akart lemondani a birtoklásáról. Hogy miért éppen őt szemelte ki magának, és egyáltalán, mit zabált rajta annyira, hisz S. S. mindent megtett, hogy elriassza… nos, ezt már sosem tudja meg. „Muszáj volt.” S. S. fázósan borzongott meg a ragacsos ködben. „Valóban muszáj.” A puccs óta (S. S. már el is felejtette, mikor volt) a törvények rég dekonstruktívvá formálódtak. A Forradalmi Tanács bárkit, bármilyen megindokolás nélkül máglyán elégethetett a Szabadság Téren, ugyanakkor ezzel párhuzamosan, ha ügyes volt és eléggé szemfüles, más is időnként megsüthette a maga bizarr kis pecsenyéjét. Az egész egy kicsit olyan volt, mint egy ismeretlen szabályú, veszélyes, de élvezetes társasjáték. S. S. „Posztgótikus káoszelmélet-monopoly”-nak becézte mindazt, ami körülvette, annak boldogító tudatában, hogy nemcsak neki, de senkinek sincs kulcsa hozzá. Igaz, Pol Pot Autonóm Körzet székvárosának lakosai, amióta baráti segélynyújtással felszabadították őket önmaguktól, gyorsfagyasztottan pislogtak, mint béka a kocsonyában, vagy az imént említett, humócskázással kombinált „Szabad a gazdá”-t játszottak bárkivel, saját magukkal is. Így S. S. nyugodt lehetett: abból a lepusztult, a Kliszán kushadó lakótömbből, ahol a nőt megfojtotta, biztosan senki sem jelenti föl. „A lakását azonban, no, azt holtbiztosan kirámolják.” Silver Surfer hümmögve kalapját mélyen a szemére húzta, és rágyújtott egy Lucky Stricke-ra. Feszült volt. Már régtől fogva le-föl sétált valami olyasmiben, amiről jól tudta: a várost megülő alkonyi ködnél is rosszabb. Ha az a valami jobban megszorongatta, akkor baszni, és/vagy vásárolni szokott. Bal zsebében kitapogatta a nőtől elemelt készpénz egy részét, valamint nyugtalanul ágaskodó, húszcentis férfiasságát. Sajnálom – mormogta maga elé. – Muszáj volt. Hirtelen ötlettől vezérelve felhívta Miront, a halottakkal kommunikáló csőtáncos médiumot, de a Nokiája „A hívott szám pillanatnyilag elérhetetlen. Kérjük, próbálkozzon később.” varázsmantrát duruzsolta a fülébe. S. S.-t megnyugtatta a jól ismert közhelyek otthonos biztonsága. Megcsókolta a mobilját és elmélázott. Igen… Talán a Nokiája iránt még érez valamit. „Meggyászollak, fickó, ha végleg lefaszulsz, és le kell, hogy cseréljelek. Nem adnálak senkinek.” Megsimogatta a kis szerkentyűt, és visszadugta zakójának belső zsebébe. Kedves mosollyal fizetett az autóbuszban. A sofőr szeme, mialatt kezébe nyomta a jegyet és a visszajáró pénzt, zölden villant. Silver Surfer nem értette. Aztán kapcsolt: a középső ajtó előtt három tinédzser egy S. S.-sel megegyező korú űrgammát csépelt baseball-ütőkkel. „Inkább főbe lőnék. Tisztább munka. Ha rólam lenne szó, végképp.”, mosolygott magában S. S., de bölcsen hallgatott, akárcsak a többiek. Szorult belé annyi empátia, hogy tudja, ezeknek a kölyköknek nem a gyilkolászat a céljuk. Ezeknek fájdalom kell. Más fájdalma. Minél töményebben. Semmi egyéb.
4
no.8
„Akkor már inkább simán lőjenek főbe.” Igen, ezt a vágyát már rég nehéz volt elnyomnia. Makacsul vissza-visszatért, mint egy hazajáró lélek, hiába tuszkolta vissza újra és újra tudatalattija valamelyik távoli hodályába. De a baseball-ütős, duplatalpú bakancsos rugdosás nem tartozott a vágyképei közé. Tényleg nem. Vagy mégis? Á, nem. Senki sem szállt le egyik állomáson sem, mintha mindenki odafagyott volna az üléséhez, és senkinek sem lenne sietős. Silver Surfer mindenképpen meg akarta venni a múltkor kiszemelt fehér alapon fekete antik kariatidás művészpólót, és már csak két állomás maradt a bevásárlóközpontig, ahol a múltkor véletlenül rálelt, s egyből tudta: szenvedélyesen kívánja. Vagyis mindenképp le kell szállnia. Nyirkos lett a tenyere. Az ábra világos volt: ezek nem lövik csak úgy le, ezek lehet, hogy felkoncolják. Hosszan, élvezettel. Ugyanakkor semmiképpen sem akart lemondani arról az art-trikóról. Egyszerűen rémisztő, ostoba képtelenségnek tűnt, hogy nélkülözze. A középső ajtó felé igyekezett. A három pattanásos képű persze megállította és taszigálni kezdte. - Hová, hová, Humphrey Bogart? - Az ilyeneknek szívesen besózzuk a husikáját. - Te geci, tán csak nem sietsz? S. S.-nek ezúttal is, mint vészhelyzetben gyakran, beindult a szokásos védekező mechanizmusa. Úgy érezte, ez nem vele történik. Kilépett önmagából és lebegve nézett le az idegenekre, köztük lenti önmagára. Így pompásan megoldotta a dolgot. Rezzenéstelen arccal tűrte, hogy taszigálják, majd a leginfantilisabb mosollyal megkérdezte, elég-e, ha lepisálja a földön fetrengő űrgammát. Aztán felnyerített: - Most beleztem ki az ex-mostohaanyámat. Még üdén gőzölög. Ugye értitek: nekem mára ennyi hancúrozás elég. Kiengedték. * - Kitűnően választott. Önnek valóban csalhatatlan az ízlése. – mosolygott rá a butikban az egyik kortalan platinaszőkeség. Jól ismerték egymást, S. S. gyakorta felkereste őket, zömmel alkonyattájt, és sejtette, megtörténhet, hogy a szokásos szófordulatba ezúttal tényleg szorult némi ingyenes valóságtartalom. Hisz, noha sűrűn betért ebbe a butikba (ez volt az egyik kedvence ebben a bevásárlóközpontban), nem hagyta, hogy kedveskedéssel bármit rásózzanak, zömmel csak elbűvölő viszont-mosollyal turkált, nézelődött, de semmit sem vásárolt, egyedül akkor, ha valamire rápillantva azonnal nem érezte: igen, pontosan ilyesmit keresett. Aztán sorba vette a többi, általa kedvelt, különféle módon kreált/berendezett shopping-kapszulát, -csarnokot, -térszeletet. A vadonat-cuccokkal végül dugig telt, ízlésesen formatervezett reklámszatyrokkal kilépve a fotocellás, áttetsző ajtón a parkolóba S. S. úgy érezte, hullámzik, és keményre fagyva lakkozottan csillog. Mint egy elegáns, hanyag mozdulattal jégcsókba mártott, édesítőszerrel felturbózott, kéjesen villogó, vibráló, bizsergő, tetszhalott műanyag álorchidea. Igen, valami ilyesmi lehet a gyönyör banális magándefiníciója, suttogta magában. Azt is tudta, kell még valami plusz, a szokásos, apró hiányérzete üldözte. Ezért jött a homályos parkolóba. Hiába volt csípős hideg, az autók közt lépegetve lehántotta magáról a régi göncöket, felvette a legkívánatosabb új art-pólóját, és csak a Martenseibe visszabújva hempergett az autókon, időnként belerúgva valamelyikbe, mint egy kamasz. Szürke kabátos, brillantinnal lenyalt hajú lény lépett ki a félhomályból, üvegnyakkal a kezében. Azt sziszegte S. S.-nek, szemét alak, akarattal provokáltál, te vagy a hibás. Silver Surfer letépte magáról a fehér alapon fekete kariatidás pólót, és annyit mondott: szánts végig rajtam azzal a kibaszott üvegnyakkal, vágd el a torkom, torzíts el, torzíts el, kérlek, te nyomorult állat. Az ismeretlen, elmosódó körvonalú jelenség elhajította az üvegnyakat, beverte az egyik Mazda ablakát, majd tompán, a harákolás és a nyögés fesztávján morogva teátrális mozdulatokkal Silver Surfer nyakszirtjébe vájta a fogait, s azt suttogta, édes, édes, szeretlek.
www.danilokis.rs
theme
S. S. egy darabig hagyta, hadd szipatolja a gyönyörszörny piros, langyos testnedvét, majd ellökte magától, pedig az ismeretlen sokkal erősebb volt nála, akár össze is roncsolhatta volna, mégis lehuppant a betonra, mintha újrahasznosított rágógumiból lenne, nem köd-, jég és vágyzúzalékból, ami jobb helyeken, menőbb demiurgoszoktól, minimum elvárható. S. S. körmei szétnyíltak, miniatűr, sebesen forgó pengéknek adván helyet. Tucat-kiberpank szórakozás, de néha örült, hogy beépíttette. Már az autóbuszban is használhatta volna, de egy adag félelem bizonyos időközönként felpezsdíti. Persze nem szabad túladagoltatnia. „Dekonstruktív dark-monopoly... mi lehet a Fáradtolajszín Királynő következő lépése? Visszafelé kéne szaladnom teljes sebességgel, hogy hazaérjek?” A véresszájú, elmosódó kontúrú lény értetlenül bámulta, ahogy S. S. tempósan felöltözik és eltűnik a ragacsos, fagyálló ködben. Hát akkor mi a faszt akarsz, kiabálta utána, mielőtt Silver Surfer mögött ismét összezárult a két műanyag ajtószelet. S. S. beszállt a króm-tükör „bélésű” liftbe. Lusta volt elmagyarázni ennek az ügyeletes Nosferatunak, hogy unja az egész szart. De a kérdése, az jó volt. A legsztereotipebben is kibaszottul találó. Nem lehetett előle állandóan kitérni. Persze azzal is tisztában volt, megválaszolni még kevésbé. Elmosolyodott. Zömmel töményebben, fogvacogtatóbban foglalkoztatták a tulajdon irracionális bugyrai, mint a sugárutakat feltépő, virágözönnel, éljenzéssel várt műanyag tankok lövései, vagy az észrevétlenül, kölcsönös rettegéssel hizlalt, lopakodva előbukkanó, puha fenyegetésbe csomagolt, lebegő, toxikus szomjúhozás. - A hosszú alkony jó szövetséges - hajtogatta gépiesen. –Muszáj volt. Valóban muszáj volt. Még az alkonypír előtt. Vércsatakos fogait összeszorítva karmait vérző nyaki ütőerére tapasztotta. A tömött, diszkrét glamourt sugalló reklámszatyrokat a lábaival a lift tésztaszerű falához nyomta. Nem. Nem akarta magát becsapni. Összehúzott szemmel állapította meg: tévedett. Nem. Nem tésztaszerű, dombormintás liftben flangál. A krómtükör-bélés is illúzió volt. Alkonykrémmel színültig telt zselékockába dobozolva lebegett, akár egy vízbefúlt Tündérkirály. Tudta, le-föl mozog abban az akármiben, ami nehezebben definiálható, mint egy fénypászmákkal szabdalt, szirénaszóval vegyített, bekerített tér selymesen riasztó örömdiagramja. Fentről lebegve szemlélte magát: egy reciklálódó, lyukkártyákkal és mágnesszalagokkal bélelt monokróm kirakatbábú; most épp ilyen állagú, halmazállapotú, tudatú, érzelmi telítettségű… Király. A zselékocka-cella monokrómba öltöztetett fashion-Tündérkirálya. Megnyugtatta ez a pillanatnyi lét- és halmazállapot-opció. Ha akart, mozoghatott is. A hosszú, bársonybélésű alkony a legjobb szövetségese. Jobban kedveli a legkifinomultabb, legkomplexebb, borzongató szenvedélynél. Csak a posztgótikus-monopoly… várta a Fáradtolajszín Királynő következő, önmaga számára is előreláthatlan lépését. Fáradtan előhalászta a vércsíkos, zselésített Nokiáját, és a krémtöltelékben lubickolva hosszan kotorászott a számok, opciók közt. Majd csigalassúsággal, lopva visszacsúsztatta a helyére. Nem. Nem hív föl senkit. Nincs miért. Valóban nincs.
noch hzivih mrtvaca h
nije ostavljena mogućnost bilo kakvog ostrva okean slepog jednoznačja prekrio je sve nikome nije pružen izbor niti lažna nada da u budžacima budućnosti može biti slobodan mrtvaci se sudaraju u beskrajnoj noći potpunog jedinstva izbrisana su sva pitanja a odgovori zaboravljeni baklje su ugašene pećine napuštene huk i mrmljanje zamenili su govor tumaramo sami u tami u konačnoj smrtnoj sreći samodovoljni gluvi i mrtvi Zoran Trklja
hronika propasti
gledam tako kako polako tonemo u demokratski fašizam u džamahiriju ushićenog jednoumlja čak i kada naizgled različito razmišljamo slušam tako u duga popodneva buku prepametnog lajanja samodopadljivu larmu klimoglavog sladostrasnog zbijanja redova mislim tako na obale morske na valove modre kako se o stenje lome kako smrtno grle usamljena ostrva znajući da ih drevni glečeri gone Zoran Trklja
hh medu zubima blato ispod noktiju u dusihh u ocima h
no.8
čitam tilija lonesom boba rođenog subotičanina koga su se odrekli roditelji prijatelji rođaci i rođeni grad tili je moj novi guru vitez besmisla heroj disanja i spavanja spavanja bez sna
letim iznad blatnjavih ulica moja karirana košulja koju je u ovoj crnoj rupi zaboravio nečiji rođak iz inostranstva leprša na toplom zimskom vetru ne vidim se ali znam da sam to ja dečak iz blata cigani sede ispred str marko ispijaju piva u pauzi dostave vodom natopljene kartonske ambalaže kola prolaze cigani ne gledaju sede i puše piju pivo oči im crvene i vodene tri majstora sede ispred autolimarske radionice na sedištima ispalim iz neke krntije ne puše ne piju pivo nema se para sede i upijaju besplatno decembarsko sunce čekaju da prođe dan i da svane novi oko besmislene raskrsnice u polumraku muvaju se razočarani ljudi adolescenti pohlepno u šakama stežu telefonske aparate tezge su pune smeća helijumom ispunjene kreature žude za visinama u koje će ih vinuti tek nejaka dečija ruka
plačem iz očiju mi curi blato mrko poput političarevog pogleda iz džepa vadim maramicu natopljena je davnašnjim nadama oko kojih su se skorile sve dobre namere galeriji propasti dodajem krvavi ispljuvak autobusi prevoze ljude na stratišta njihove prašnjave kreature vire iza musavih prozora čekaju još tri stanice još dve semafor skretanje i mrtav sam plivam u blatu dišem jedem pijem blato nema belog oblaka da plovim na njemu nema plavog neba da se okupam u njemu nema žutog sunca da me ogreje ni punog meseca da od njega poludim samo blato ispod noktiju u duši u očima među zubima Zoran Trklja
sick, sick, sick
bolestan sam. stoji đarski totem, prekucan. stoji auto, neregistrovan. stoji bicikl, bez pedale. stoji pivo, u frižideru. stoji mama, u sobi. jedino bolest izlazi iz mene pustošeći svoj dojučerašnji dom. Zoran Trklja
Jódal Kálmán
Ivana Perić
www.danilokis.rs
5
theme alkonyat tatának valamiféle homály elmémben szürkület alakod elmosódó körvonalai ennyi maradt meg rólad emlékül alkonyat halotti tor a háznál tágasra tárt kapu rokonok vállveregetések gyászszínű könnyek a fehér asztalterítőn elmentél és már nem emlékeztem rád arcod nyugalma az egyetlen szilárd támpont ahogy a kápolnában felnyitották a koporsót ott feküdtél nem féltem hisz a kezeid gondosan összekulcsolták úriember módjára felöltöztettek ragyogó fehér ing volt rajtad ez megmaradt pedig ahová utad vezetett ott leveted terheid talán sejtetted magad is legnagyobb életműved hátrahagyva ruháddal a házzal könnyező utódokkal együtt egy életérzést hagytál vétek lenne leírni felsérteni a legteljesebb mindent átható felismerést mi végre tiporjuk poros kis fizikai létünk utcáit miért a sérelmek mindennél mélyebben a szeretettel miért a szavak érdessége mi végre az alkonyat amelybe születtünk hogy nem látni fényes horizontot végtelen tengődünk Czirok Attila
6
FADE TO BLACK
Januar je već bio odvalio prvu polovinu kad sam se otreznio. Blatni pejzaži ukombinovani sa korporativno sivim tonovima dominirali su krajolikom, dok smo se u klasično maligno austrougarsko jutro budili dan za danom. Sneg se danima nećkao, a mi smo ga iščekivali kao da će to nešto bitno da promeni. Neki nagoveštaji promena na bolje i pomeranja sa mrtve tačke, koji su do pre nekoliko dana lebdeli oko nas, sa prestankom svakodnevnog napijanja su nestali. Zanimljivo. I sveopšta kriza je razjapila čeljust punom snagom i zavrištala na nas. Sveopšta. Ekonomska, moralna, apstinentska, identiteta... Lutam sam po lavirintu ulica, bez cilja, jer ne mogu da budem u stanu, a i kafić u kojem se ekipa skupljala hoću da zaobiđem. Mrzim kad zimi pada mrak tako rano, pa uvek imam dve noći u jednoj. Jedna do ponoći, dok još ima ljudi na ulicama, i ona druga, kad smo sami ulična rasveta, vetar i ja. A i jedna noć dnevno mi je puno, ipak sam rođen u leto. U podne. Nije ni čudo što izgledam duplo starije. Misli se roje i upliću oko koraka i po prvi put primećujem da su ulične svetiljke u Miletićevoj ulici pričvršćene na zidove i da nemaju stabla. To me najednom naljuti jer me seti na neke moje drugove zazidane u život. I podseti me na neke godine zazidane u ovu zemlju. Lampa kad stoji na svojoj nozi makar deluje slobodno; iako ne može da se kreće, izgleda kao da je to njen izbor i da svakog trenutka može da odskakuće iza ugla ili da se lansira u vis. Zato ih i volim. Iako znaju da zažmure kad prolazim pored njih. Prokletstvo besanog nemira dovodi me korak po korak do keja, a da to nisam ni primetio. Stojim tu neko vreme i puštam da me vetar šiba po licu, ne bi li hladnoća bar utrnula eruptivnost pomešanih emocija, u nadi da će mi voda pomoći da se otresem haosa sa unutrašnje strane lobanje. Svašta se izdogađalo u prethodnih nekoliko nedelja, i nisam imao vremena da procesuiram misli i osećanja, a kad se one nagomilaju neobrađene do te mere da preopterete sistem, pretvaram se u ovu utvaru što lebdi gradom u zli sat. Sva sreća što ovde mogu da se izvrištim, a da me niko ne sankcioniše zbog kršenja javnog reda i mira i običaja ratovanja. Onda sam je video! Sopstveni vrisak me je detonirao do ispod mosta, a sam đavo naterao da pogledam gore i ugledam je. Hodala je sa pogrešne strane ograde i bar šesti mesec bila trudna. Odsekoh se u momentu. Nisam se ni se pribrao dovoljno da poletim ka njoj i da je kako znam i umem prebacim sa prave strane ograde, ona je već poletela ka podmuklim dunavskim valovima. Nisam stigao ni vazduh da razmenim. UJEBOTE!!! U kovitlacu talasa na momenat joj ugledam lice i skamenim se zauvek. TAMARA!!!! NEEEEEEE!!!!!!!!!!!!! Skidam kaput i otpertlavam čizme, bacim pogled da je lociram i zaletim se za njom. Ali nje nema! U panici se osvrćem levo, desno, pokušavam da izoštrim pogled ali izmaglica pokriva vidik na dalje od dva metra. Šta da radim?
www.danilokis.rs
no.8
- Šta radiš to, ludače? - preseče me glas sa vrha stepenica. Osvrćem se i otima mi se vrisak. Ona! Kikoće se i drži za stomak. Okreće se i odlazi. Najbržom mogućom brzinom ubacujem pertle u čizme, navlačim kaput i trčim za njom. Zahtevam objašnjenje odmah, dok nisam skroz poludeo. Penjem se uz stepenice i tražim je pogledom. Uzalud. Opet je nestala. Pokušavam da se organizujem, ali mi ne ide. Da li je moguće da ona nije ni bila ovde?! Da li je sve u mojoj glavi ili je samo ona na mostu bila stvarna? Ili obe?! U potpuno zamršenom klupku misli i brzih otkucaja provlači se misao da je nazovem na mob. Vadim telefon i setim se... izbrisao sam je iz imenika kad me je nešto smarala porukama pre... šest meseci? Neee! Ne može biti! U potpunoj agoniji krećem levo, instinktivno, posle par metara se predomislim i vratim na desno ka Limanima. Idem do njene zgrade jer je to jedino što mi pada na pamet. U međuvremenu, sa cirkulacijom kiseonika i rešenja kreću da se javljaju: nazvaću Mirka, on se zna sa njom, da mi pošalje broj! Zvoni: - Ej, Mirza, Darko je. - Vidim... Sranje, probudio sam ga. - Izvini što te cimam, ali treba mi broj od one Tamare. Mislim da se nešto desilo. - Ti si stvarno poremećen. Aman, čoveče, radim ujutro, ti me u pola dva smaraš sa nekom ribom koju si odjeb‘o pre pola godine?! - Ali jako je važno, znaš da ne bi‘ ja to bez potrebe... - Nemam njen novi broj svejedno. Nisam je video mesecima, niko nije. Izvinjavam mu se ponovo i završavam razgovor. Jebi ga. Nemam više ideja. Prevrćem po džepovima kaputa i vadim cigarete. Vetar mi više nimalo ne prija. I ulične lampe su zažmurile na mene kako sam se približio Filozofskom. Nemam upaljač. Svetlost plamena sevnu sa klupe oko tri metra levo od mene i privuče mi pogled. Tamara sedi na klupi i drži ispruženu ruku prema meni i u njoj upaljen upaljač. Srce mi je prebacilo maksimalnu brzinu i usporilo na ler. Hoću nešto da izustim, ali glas ne izlazi. Ona me preduhitri: - Dođi, sedi. Bez pogovora sam je poslušao. Po prvi put. Sve vreme hipnotisan njenim pogledom, od kojeg ne odvajam oči, prilazim i sedam pored nje. Potpuno odsustvo slobodne volje, u celosti me kontroliše, iako sam svestan svega. Neobičan osećaj povratka u neki nostalgični raj. Ona me grli i naslanja usne na moj vrat. Čujem horsko pevanje u daljini. Očnjaci probijaju kožu, i samo na sekund javlja se bol, koji brzo biva zamenjen topivim i postorgazmičnim osećajem blaženstva. I sve počinje da bledi do crnog. Osim snega, koji počinje polako da pada. Marko Vulinović
no.8
E
cympak NAEJA
theme
Пре петнаестак година, крајем деведесетих, по први пут сам сe сусрео са недоумицама и сумраком идеја пред којима се тада нашла генерација којој припадам, а која је студирала у Новом Саду. Ерозија социјализма, као поретка и идеологије, била нам је несхватљива из перспективе у којој смо се нашли. Из исте перспективе посматрано, било нам је нејасно зашто су се у историји левог покрета његови протагонисти најсуровије обрачунавали међусобно – у покрету самом? Нико није могао да дâ одговор на питање о томе зашто левичарска утопија нестаје и зашто етнонационализам постаје доминантнoм идеологијом у Србији. Данас, после, чини ми се, не 15, већ 100 година, такође иста питања без одговора лебде у ваздуху – има ли левица у Србији шансу? Биле су то године моје младости, првих зрелих питања и мени нејасних одговора. Но, примљен сам тада на Правни факултет у Новом Саду и у мени се родила велика нада да ћу спознати одговоре. Постао сам студент Права крајем 1997. године. Наши професори су били умни људи, Факултет је био у повоју. Било је то време сумрака пропале социјалистичке идеологије, чије смо последње одсјаје ловили и ми у Србији. Било је то и време великих дискусија у оквиру теорије и време практичне филозофије покрета у настанку касније названог Отпор. Било је то, уствари, време студентског бунта старије генерације, када су се ствари, наизглед, смиривале, а у тишини припреман је повратак ка комунистичком универзитету, који ће бити установљен без неподобних професора и студената, што је, наравно, као идеја у старту било осуђено на пропаст. Сусрет с Политичким системом који нестаје у недефинисаној подваријанти критичке теорије, са којом је комуницирала моја генерација студената, пружио ми је одговор на питање с почетка . Са једнаким полетом желео сам спознају Истине, сада више не у окриљу партијског начина мишљења. Партијски начин мишљења је начин делимичног сазнања. Критичко мишљење чини тоталитет подложним разумевању. Наступио је период сталне критике стварности. Бар смо тако мислили моје колеге студенти и ја. Ваљало је са жаром, блиским комунистичкој борбености, подвргавати се беспоштедној критици отуђења у свим манифестационим облицима, ваљало је обрушавати се на бирократију, на догматизам у мишљењу и делању, ваљало је индигнирано окретати главу од масовне културе, ваљало је бити револуционаран, сада не у партијском смислу, већ, како смо веровали, у аутентичном студентском смислу, ваљало је бити анти. Нажалост, те смо просторе освајали уз учену подршку наших професора и уз литературу која нам је открила тај нов простор. Живели смо под стакленим звоном које су чиниле наше идеје, представе и заблуде. Конструисали смо стварност тако да бисмо је могли разумети. Стварност је постала Једна. Наш став је био критика. У том блеску идеја, критичности и љутње због свих несавршености и недовршености света тихо нам је измицала једна чињеница. Не због наше немогућности да је евидентирамо, већ због нашег тврдог уверења да се ради о чињеници нижег реда, стога недостојној било каквог озбиљног разматрања. И тако, измакла је чињеница да прво треба познавати емпиријски лик ствари које се желе подвргнути критици. Критиковали смо, дакле, свет из наше перспективе, тврдокорно мислећи да је то „права ствар“. Изучавали смо марљиво непостојеће, не примећујући да смо добровољни заточеници опет једне идеологије, опет начина делимичне спознаје света. Студирајући, ми се нисмо учили, то ћу схватити касније, занату, професији. Марљиво смо конструисали фантазмагоричну стварност и осећали се попут Алисе у земљи чудеса. У тим настојањима наши су нас професори помагали, бодрили и називали нас чудесном генерацијом чак. А ми смо знали све више о све мање ствари. Истовремено, саставни део нашег мисаоног света је био један, нимало интелектуалан, политички процес. Много тога нам је било нејасно. Најважније није допирало до моје свести. Није ли о томе, својим чином, понешто казао и велики Сократ? Коначно, истина не може бити у поседу само једне групе људи, макар то била и „група професора и студената“. Са друге стране, доказивање релативности истине режимском опресијом такође је лажни чин. Та дилема ме је држала у неизвесности. Сада, након много година, чини ми се, ипак, да се радило о сукобу двеју идеолошких
концепција, по вокацији комунистичких. Биће да се, било како било, није десио сукоб (само) између заступника догматизоване идеолошке праксе и бранилаца права на потпуну аутономију теоријског мишљења. Недавно је један члан „групе професора“ изјавио за телевизију да је тада био убеђени социјалист. Сада више није. И овде ми се наметнуло питање. Да ли убеђење мислећег човека долази пре или пост фестум мишљења једног поретка? На основу чега је био убеђен у једну идеју, пре но што је почео да мисли о њој? Бити убеђен у ваљаност друштвеног поретка сасвим одређеног типа ипак значи – имати идеолошко становиште. То значи да су обе сукобљене стране веровале да се смештање свеукупне слободе може сместити у међе (друштвеног) и (теоријског) простора. Може ли се слобода омеђити – пре је питање за песника, него за онога ко је оптерећен канонизујућим знањем научне методологије. У теоријском смислу, слобода је (као и свака друга појавност) ограничена. Схватио сам да одговоре нећу наћи ни у партијској догми, нити, пак, служећи се само методом марксистичке критике. Кристализација сукоба десила се, тако сам мислио, у оној тачки када се „критика свега постојећег“ обрушавала на центре моћи. И позиција и опозиција суштински су браниле социјализам - брига о обичном малом човеку. С тим што је позиција, наравно, бранила и понешто од својих привилегија, ако у обзир не узмемо потпуно безумну политику коју су тад у име народа водили. Овако, углавном, мислим и данас. Учен сам и научен, у време студирања, да о свету и човеку размишљам у великим категоријама Класе, Револуције, Нације, Партије, Идеологије, Друштвене Свести, Покретачких Снага, Историје. У мом и знању мојих колега студената недостајала је једна спознајна карика. Садржај речених великих категорија је био празан. Без човека. Наиме, у свом смо образовању заобишли (иначе незаобилазну) баштину светске мисли о човеку као грађанину, о човеку као појединцу. Логична и крајња консеквенца је идеолошки став: „Масе су све, појединац је ништа“. Овако, човек је свакако пасиван, било да се, као честица, приклони великим процесима, било да се склони у тишину посматрачког места. Пасиван је, јер историјским процесима управљају историјски субјекти (класе) са њиховим авангардама на челу (партије). Са тако наученим лекцијама о политичко-правној дисциплини (истовремено не знајући баш извесно која је варијанта најделатнија), са дипломом у џепу, кренуо сам у живот. И на првом кораку, у првом тренутку, сударио се са стварношћу која је упорно измицала наученим знањима о теоријској и методолошкој анализи. Људи се нису понашали као субјекти, безимени делови великих процеса и социјалних померања. У њиховим вредносним системима прво место су заузимали императиви свакодневља. У први мах нисам разумевао то потпуно одсуство великих идеја из глава људи око мене. Био сам чак и љут, гневан и депримиран, због немогућности да поделим са саговорником, или са својим студентима на факултету, одушевљење зарад неке грандиозне теоријске или политичке представе. Свакодневље ми се чинило обичним. На крају, сломљен тежином и инерцијом кризе, баш као и моји суграђани, комшије, студенти... наслутио сам да је исходиште у успаваној, умртвљеној енергији појединца. Наслутио сам да се из кризе може искорачити уз помоћ алтернатива које пружа свакодневица и да су наши појединачни начини и стилови живота огромно врело. Наша је свакодневица она могућа, велика и интегративна идеја, а наш се егзистенцијални идентитет гради на нашим малим животним просторима. Из тог разлога сматрам да се сумрак идеја и сивило које је завладало може победити само и искључиво позитивном енергијом и људима који ће предводити неку нову практичну политику која ће донети видљиве резултате за опште добро. На крају, моје практично знање о општим и великим задацима који занимају човечанство је недовољно и оскудно онда када покушам да разумем понашање мојих колега на послу, комшија са којима делим улицу или студената које учим не само праву већ и неким општим животним лекцијама. Приступио сам зато учењу једне нове научне дисциплине - вере у будућност и ширењу оптимизма, јер је то тренутно један од најбољих начина да се побегне из сумрака у ком смо се нашли и да бар на трен вратимо осмехе на лица - а чини ми се да је то данас баш левичарски, или ми се ипак само чини ? Msc Симјановски Озрен
Danilo Vukotić
www.danilokis.rs
7
theme hh
h
Mozdana dijeta. Od budenja do sumraka.
Jutro, mali mozak za doručak. Uđite u terasu. Da, da, vama govorim! Ne ustručavajte se! Slobodno, nemojte samo da stojite na prozoru (lažnim glasom, teatralno). Ma, nema veze što je tek šest. Ne, ne, niste me probudili! Mala siva glava na krivom vratu samo je tupo gledala u mene. Za njim je doleteo i ostatak ekipe. Grrr! Ispustio! Glupi zvuk iz male glave, s druge strane nešto belo i lepljivo. Da, da, uđite (prostodušno, gostoljubivo i zavodljivo u isto vreme). Mora biti da ova vrsta ima neverovatno mali mozak. Uđite u moju sobu kad vam kažem, evo, štaviše, neka se zna: prepisujem golubovima stan i idem da živim ispod mosta! (uznemirenim glasom, histeričnoženski) Bezmozgaši broj jedan: golubovi. Bezmozgaši broj dva: živahni pripadnici maloletne garde nekog mrtvog cara u zgradi preko puta, koji su u sred kvarta, u sred grada, u sred republike, celu noć pevali poletne pesme o nekakvom odlasku na neko polje, koje im niko ne može oteti iz duše i na koje idu da se ne vrate. A kad promukneš od dranja, udri svakog ko nije odavde i ne zna glagoljicu. Ako niko ne naiđe, udri po kontejneru ili nadstrešnici na autobuskoj stanici. U prodavnici – iskušenje. Zaneseno se ljuljuškam uz sigurnost koju mi pruža miris praška za veš u kojem će uživati cela porodica. Da li da kupim „Sveži slap“ ili „Prolećni lahor“, ili ipak „Srećno vreme“? Žvake „Radostan dan“ pravili su doktori u belim mantilima u svemirskoj laboratoriji pomoću dugmića na lebdećem ekranu, ako ne lažu na reklami. Onda i nisu skupe! (naivno, potrošački) Na brzoj kasi keš iz info-tele-elektro-šteka da pojedem i popijem, brzo dok me moja savest ne poždere i ne podrigne (poetičnoreperski). Kvazipsihološki profil na osnovu pet proizvoda koje su ljudi izabrali i stavili na pokretnu traku: 99 % kupaca odlučilo se za jeftine cigarete pretencioznih naziva na engleskom, pivo u plastici, salamu sa „onim belim“ i sok „koji se pravi“. Ocena: bedno. Nesrećno detinjstvo. I nesrećno detinjstvo njihove dece. A današnji pobednik (1%) jeeee (sportskokomentatorski, optimistično) osamdesetjednogodišnjakinja ispred mene: fensi sir, masline punjene bademom i dve flaše skupog belgijskog piva. Ocena: iskusno. Raskalašna starost, penzija iz inostranstva. Podne, bez ručka. Popodne, mali strah za užinu. Samo se jako pridigni i onda ćeš dobiti jedan mali strah, ali taj strah istrpi i onda se prevrni – stariji dečak uči mlađeg da se prevrće naglavačke na igralištu. Ulazim u gradski bus, vrata se zatvaraju. Za autobusom trči čovek. Bespomoćno gleda u lica putnika kao da će mu ona reći broj (beznadežno, blokautovski). Kontrolor putuje inkognito, vreba da nas vređa javno. Vrata zatvaraju ljudima ruke i noge, uvek isti užasan osećaj u stomaku. Ručak bez mesa. Meso bez ručka. Ulazim u stan, uključim TV. Dasa u smešnim ružičastim najlonkama primenjuje akupunkturu na bikovima. Pada mi na pamet ideja za reklamu: uđe čovek u pekaru i pita „Šta Vam je najsvežije?“, a pekar sa sve cvetovima koji izlaze iz usta kaže: „Dah!“ i zapeva pesmu o svežem dahu i pasti za zube (vudialenovski). Ideja broj dva rodila se iz zapažanja da se jestivo ulje marke Dijamant, Iskon, Vital i sl. koristi u crkvi prilikom čina krštenja i miropomazanija. Ljudi se stalno krste, a moraju da donesu ulje sa sobom. Ideje samo vrcaju, ima da se obogatim! (lakomisleno,zagledano u daljinu) Dakle, flaša kulturnija, a ne plastična, pop je drži i kaže: „Suncokretovo ulje ,Zlatni zrak’ – za krštenje, a bogami i za pečenje! “ (seljačkodomaćinski, napravi kažiprstom mastan krst na kameri). Na bilbordu reklama za mleko bez laktoze, vodu bez jednog H, nasmejanu ženu bez flekave dece. Kupim novine, opet neka nesreća. Devojka se slupala žureći kod plastičnog hirurga i umrla misleći da je ružna. Čitam o plodnom piscu koji nam svakog meseca isporuči svoju jalovost. Sumrak, horor – folklor u kavezu, but za večeru. Pale se žuti kvadrati na zgradama. U prvom vidim ženu s modricama na licu, ordenjem za hrabro držanje. Muž joj dahće „izvini“ u lice i ljubi ruke raspomamljeno, u apologiji učenja da batina bolje vaspitava od bildungsromana i Montesori metoda. Na drugom dečak ušnirava bele pertle u martine, ostavlja „Majn kampf“ na gomilu knjiga sa „Protokolima sionskih mudraca“ na vrhu, još jednom se preslišava citata koji će večeras iskoristiti u društvu u kafani. „Svaka životinja pari se samo sa pripadnikom iste vrste... Senica traži senicu... uf, šta onda ide... roda rodu, poljski miš poljsku mišicu... puh se pari s puhom...“, izgovara pred ogledalom. Na trećem prozoru porodica za stolom se smeje. Najmlađe dete nosi papirnu krunu na glavi i udara kašikom po stolu. „Kralj jede supu!“, viče cereći se (zadovoljno). I čovek se oseća kao kralj dok jede rovito jaje iz činije na visokoj nozi. Čovek je još rovit, ali je postao neko jaje na visokoj nozi. Žena gleda u odsjaj vina u čaši, podseća je na boju zvona i uzvišeno saglasje hora. Orkestar sačinjen od drugo dvoje dece svečano zvecka kašičicama po šoljama (nesvesno) u kojima ima još malo sladoleda tek da se nagrebe (svesno). Ženi je preselo vino, misli na gomilu sudova koje treba da opere. Kliknite na prozor koji vam se najviše sviđa i izaberite identitet koji želite da preuzmete. Trenutno nemamo drugih identiteta na raspolaganju (tok misli, robotskim glasom). Na putu peške do kuće kako se prestrojiti da ne prođem pored... U ovom mizanscenu, ja sam mizantrop. Diskoteka nosi ime po bolesti, gubitku pamćenja. Devojčice od petnaestak godina marljivo su se spremale ceo
8
no.8
dan da bi izgledale kao prostitutke, nude butke u dubokim lakovanim čizmama, zagrljene pevaju pušačkim glasom (glas žene ratnog zločinca), žele da budu bijene, prevarene i ostavljene. Jedna nosi u torbici kržljavo stvorenje, psa šaptača iz torbe ako negde zaškripi. Devojčica laje. Taksisti su se poređali kao lešinari, čekaju da prevezu lešine i polumrtva tela mamama i tatama. Kroz staklo vidim devojčice u gaćama, igraju folklor u kavezu. Folklor u kavezu. Andrea Popov Miletić
Sumrak
Da ti budem savršeno iskren, malo mi je dozlogrdilo, sve. Sedim sam, trezan i razočaran u sobi pred monitorom i pitam se. Postavljam sebi pitanja na koje sam sebi ne mogu da odgovorim, niti mogu prstom upreti u nekog ko bi mi mogao pružiti odgovore. A pitanja je previše, i možda su krajnje besmislena, ali sitnice, sitnice su te koje život znače. Kažu, ljudska je duša kao čaša bistre, čiste vode; bez mirisa i ukusa, bez boje i karaktera, i jedino što se u njoj može spoznati su nečistote koje je okružuju. Prilično sumorno, znam, al’ ne zameri mi, kažem ti, smrklo mi se malo. Ma nije to strašno, samo ventiliram neke gluposti što su se nagomilale. Možda bih i mogao popiti nešto. Problem je što tako ni jedan problem nisam rešio, samo odložio njegovo rešavanje, al’ stignu te te gluposti, sateraju te u ćošak, pa ti vidi šta ćeš posle sa njima kad krenu sve zajedno da pilje u tebe kao u kakvu zver u kavezu, upiru prstom i rugaju se; a ti, ti nemaš snage ni pameti da ih oteraš, a nema smisla ni popiti ih. Zato je bolje piti samo sa osmehom na licu. Ako ne možeš da se smeješ, nemoj ni da piješ. Ali nemoj da misliš da sam glup, ili kukavica, pa da ne mogu da izađem na kraj sa svim glupostima koje me saleću. Mogu, itekako mogu, ali nisam kadar posle sebe u ogledalu da pogledam. Lako je biti grub i brzoplet, i na kratak rok svima sve sasuti u lice, unovčiti svoje čipove, okrenuti se i otići kući. I možeš biti u pravu koliko hoćeš i nećeš, ali svet ne funkcioniše tako, ja ne funkcionišem tako. Valja i sutra biti čovek. Sa druge strane, moraš ponekad i stegnuti šaku i zavitlati je u pravom smeru, pravo u zube, i reći dosta je bilo. Ispraviti kičmu, zalepiti problemu šamarčinu i otići bez reči, problem zna kad i kako sam da se reši posle toga. Caka je u tome što su ljudi pomalo slepi za probleme pa ih traže na pogrešnim mestima i u pogrešno vreme. I šta onda, kada upru prstom u tebe, a onda stegnu svoju šačicu i... E tu se, prijatelju, raspoznaje ko je kakav, i tu nemaš dobrog i lošeg, samo onakav kakav si. Možeš i da ih preduhitriš i stegneš svoju šaku brže i jače, i da im uzvratiš, što je svakako ljudski i ispravno. A opet, možeš mirno i dostojanstveno da primiš taj udarac, znajući da nije ni prvi ni poslednji, i čiste savesti sačekaš onaj momenat kada shvate, i posle kojeg više neće moći da te pogledaju u oči dok im ne uzvratiš makar malo gore. A veruj mi, ti momenti dođu, i bole, bole gore od udarca koji si nepravedno primio, ili naneo. Šta god da radiš, zapamti, nemoj da ćutiš. Biraj reči, i ne preteruj, ali reci nešto kad god te pitaju, i kad god ti nije pravo, reci nešto. Pričaj mnogo, pričaj malo, pričaj gluposti, ali nemoj da ćutiš. Ma, znam da lupetam, ali bar ne ćutim. Tišina ne postoji, i kada svi ćute, sami za sebe razmišljaju, i uvek je bolje na glas razmišljati i znati šta je kome na pameti nego ćutati i nagađati. Nemoj, doduše, verovati svima, ako si kadar u samoga sebe bistrim okom da pogledaš, možeš zaključiti da često ni samom sebi ne možeš sa sigurnošću da veruješ. Većina ljudi koje poznajem nisu zli. U stvari, niko nije zao. Imaju oni svojih mana, neki su gordi, neki samoživi, neki brzopleti, veliki broj njih su oportunisti, neki opet ne komuniciraju dovoljno, a opet, neki imaju svoje ružičaste naočare pa ne vide baš najjasnije; ali nisu zli, ili bar ja volim u to da verujem, da nisu. Možda će zvučati blesavo, ali zamisli da postoji u svakom gradu jedan veliki hangar u kojem je mrkli mrak, ni prst pred nosom da ne vidiš; i zamisli da možeš da uđeš unutra, i prvom do sebe ispričaš neku svoju priču, da se sit išćeretaš sa nekim, i da znaš da će to ostati između tebe i tog savršenog stranca. Stranca koji će sasvim objektivno moći da sasluša tvoju priču i kaže neku pametnu. Važno je da ljudi komuniciraju, da više pričaju, a manje planiraju sami u mraku, u tišini svojih ideja. Ma, znam da lupam gluposti, ali ne zameri, smrklo mi se malo. Hvala ti na pažnji, i vidimo se uskoro, uskoro sviće. Pozzz Slobodan Stojkov
www.danilokis.rs
no.8
hh
Éjjelior
A halottak már elmentek aludni. Átveszem. Nem, maradj csak még, nem vagyok álmos, körbejárok még egyszer, mielőtt hazamegyek. Biztos? Biztos. Tudom, hogy nem szereti az éjjeli szolgálatot, de ki szereti azt? Amúgy is felszedett valami kislányt, hadd örüljenek egy kicsit egymásnak, hosszú az éjszaka, hosszú és unalmas, nekem meg jót tesz egy kis séta, mielőtt hazamennék. Otthon úgyis csak... Milyen csend van! Meg kell állnom. Ilyet még nem hallottam soha. Nem akarom lépteim zajával megszaggatni az éj mély-csönd bársonyát... Milyen szépen megszalad az ember agya, amikor semmi nem zavarja a gondolatait... a hold már csak egy száraz kenyérhéjnyi csíkjával világítja be az eget, de ez a kis fény is éppen elég ahhoz, hogy a csupasz fák a földre vessék gubancos árnyékukat. Száraz ujjak... Füttyszó... ki lehet az ilyenkor? Ó... milyen furcsa... én fütyültem... Fáradok... Mi volt a dallam? Sehogy sem jut eszembe, pedig az előbb úgy szakította meg a csendet, hogy szinte a húsomba mart... Mi van ma éjjel? Semmi... A mai éjszaka is csak olyan, mint a többi... Elsétálok a kapuig, aztán kirázom az ágyból... Hazaviszem azt a kislányt, aztán… aztán én is hazamegyek, elég volt mára... holnap még el kell vinnem a kölyköt arra az előadásra is, megígértem az asszonynak... nem baj, majd ott is alszom egyet... a kicsi nagyon bírja a színházat... szeresse is, a gyereknek az való, nevetgéljen, színész meg úgysem lesz belőle, ahhoz túl sok esze van... Mi az isten!? Mi volt ez? Hol van? Semmi... Mi van velem ma éjjel? Rendben, a kapu zárva, a lakat rajta, elég volt mára... Elindulok én vissza a kunyhóhoz... feltámad a szél, a száraz levelek zizegnek az ágakon... milyen szomorúan sóhajtoznak a fák így éjjel! A kunyhóból még mindig hallatszik az ágy nyöszörgése, az istenit! Mikor fejezed már be? Hagyd már abba, hé! Nna, jól van, még öt perc, de aztán repül a ribanc a picsába, te meg munkába! Nem tartom én senkinek a gyertyát! Egy felhő takarja el a holdat. Milyen hideg van... Átmegyek a hátsó kertbe, már rég nem voltam arrafelé... Oda nem kell mennünk, el van az zárva... noha van kulcsunk, de már évek óta nem nyitotta ki azt a kaput senki... Hogy miért zárták be, arra már nem emlékszem... Volt valami régi história... Az ilyen helyekhez mindig fűződik valami régi história. A kapu teljesen berozsdásodott, alig tudom kinyitni... a francért nem hoztam magammal lámpát! Mindegy... az ég most úgyis kitisztult... Milyen furcsa... már évek óta nem járt itt senki, és mégis milyen tiszták a sírkövek... Sehol egy gaz... még a lehullott faleveleket is eltakarították róluk... de ki? Ide senki nem jár be... Mi a...! Úristen! Te hogy kerülsz ide? Rohanni kezdek a kapu felé... nincs nálam se, lámpa se bot, és bár túlságosan sötét van, mégis vissza kell néznem... Ne féljen, apám, nem vagyok szellem! Anyám küldött, nézzem meg, hol marad ilyen soká... a vacsora kihűlt, újra kell melegíteni... A kapu előtt áll... hogy az istenbe került elém?! Meglepetten néz... Mozdulni sem tudok, de most, amikor odalép hozzám, és megráncigálja a kabátom, érzem, megnyugodtam egy kicsit... Miért jöttél utánam? Nem megmondtam anyádnak, hogy soha ne küldjön utánam? Nem akart engedni, de láttam, mennyire aggódik apámért, elszöktem, hogy hazahívjam, édesapám, nyugtassa meg szegényt... Okos kölyök, az apjára... elindulunk kifelé a kertből, a kunyhó közelébe érve hallani lehet azt az átkozott viháncolást... Mi ez a hang, édesapám? Befogom a fülét, nem kell ezt még a gyereknek hallania... Lesz még ideje... Te jó ég! Miért vagy ilyen… ilyen hideg?! Megfogom a kezét, az is hideg.
theme
Mi a baj, édesapám, miért reszket? A hangja... a hangja fagyos, mély... távoli... borzongató... Felemelem, magamhoz szorítom... Miért sír, édesapám? Rám néz... Jézusom! Azok a szörnyű, szörnyű, üres szemek! Ellököm magamtól, de feláll, leporolja a ruháját, és odalép mellém... Rám emeli fagyos tekintetét... Nincsenek szemei! Csak két tátongó lyuk! Feketék, mint az éjszaka... Megfogja a kezem... mintha egy béka keze volna... hideg, nyálkás... el akarok menni… nevet, nem enged. Hazamegyünk, édesapám, anyám már vár bennünket, a vacsorát majd újra megmelegíti, hogy apám ehessen, biztosan éhes, elkészíti a fürdővizet, megveti az ágyat, biztosan fáradt, édesapám, hazamegyünk, aztán holnap elmegyünk a színházba, ugye elvisz a színházba, édesapám, ahogy ígérte? Jöjjön, édesapám! Nem enged a kis dög, húz, vonszol maga után, egyenesen az egyik gödörbe. Hová vonszolsz, te kis átokfajzat!? Már nem is beszél, csak nevet... nevet... Segítség! Segítség! Nna… A kunyhóból nyögések, kéjes zihálás hallatszik, az ágy, a nevetés, a szerelem bűnös tocsogása, a holdat felhő takarja el, majd előbújnak a csillagok, a hold is újra ragyog, sarlója fenyeget, a csillagok eltűnnek, feltámad ismét a szél, zizegnek a levelek, a kölyök nevet, nevet, nevet, a karmai harapófogóként szorítják karom, ráncigál, húz lefelé a gödörbe. Eláll a szél, csend van, vinnyog a kis ringyó a kunyhóban, az a fasz meg újra kezdi, zizegnek a levelek, sóhajtoznak a fák, a gödörből az asszony hangját hallom. Hol voltál eddig? Mi van veled? Miért reszketsz? Mi bajod? A gyerek húz le magával, kapálódzom, egy botot találok, elkezdem ütni. Nesze, te kis átokfajzat! Nesze, nesze! Nem viszel te engem sehová! Mit csinálsz? – kiált az asszony – Mit csinálsz? Nyugodj meg, mi vagyunk azok, mi vagyunk, mi a baj? Mi történt veled? Az arcod csupa vér... a kezeid is... hol voltál? Hol a gyerek? Érted ment, nem tudtunk már tovább várni... A szél zúg, vihar kerekedik, a szemembe hordja a port, az asszony csak rikácsol a gödörből, a kölyök dobálja rám a földet, nem hallok már semmit, tele a szám, a szemem, a fülem... Ne bánts minket! Nem hallom már, nem érzem már... minden elcsendesedik... A halottak mind aludni mennek. Antal Attila
Vitamin
Nem hiszed, hogy szürkületben korom száll a zöldre, hogy olyankor gömbök váltják fel a szegleteket, körvonalak settenkednek némán, hamuszínben pompázik a Mária utca, hogy fakókék az égbolt, nem nyílik a muskátli, galambszar hullik a válladra, hogy a sarkon túl eltévedek, belém ütköznek a járdaszegélyek, összegabalyodnak a cipőfűzők. Azt sem hiszed, hogy szürkületben homályosak az arcvonások, szótlanok a szembejövők, elmosódnak a szemöldökök, hogy füst cirógatja a frissen mosott ruhát, lepedőket szaggatnak a lányok, piszkosak a szappanhabok. Pedig szürkületben hályog ül a szembogarakra, tompa fényű az aurád, és kezet rázok az árnyékoddal. Talán azt sem hiszed, hogy az A-vitamin narancsos szempillákat fest a kora esti szürkegémekre, hogy barack-lehelletű vándorok járják a világot, hogy tejfehér ködképek ragyognak a lábad nyomán. Mégis itt állsz előttem, hónod alatt egy köteg sárgarépával. Már elhiszed, hogy szürkületben nem táncol az inga, visszafelé szalad a gyerekzsivaj, megdermed a város, és minden ember ébenfekete. Mészáros Anikó
Aleksandar Topić
www.danilokis.rs
9
ESSAY
Sumrak ideje Homo sapiens sapiens
Dobio sam zadatak. Zadata je tema. Sumrak. Poslednji momenti dana, posle kojih nastupa tama. Čekanje novog jutra. Verovatno bi moje misli drugačije tekle u ovim redovima da se nisam ubacio u diskurs koji mi obuzima dane i noći. Ova konstantna rasprava o čovečanstvu, čovečnosti i kraju sveta. Masovnom uništenju u kojem se nalazi neka čudna nada. Strah od smrti nestaje, kada se javi misao masovnog uništenja. Kao da se svi obraduju, jer ne ostavljaju za sobom. Ne moraju da brane svoje ime nakon života, jer nestaju svi pred kojima treba to ime da se brani. Ta užasna nada koju čujem u glasovima pripadnika ovog sve češćeg i masovnijeg diskursa me užasava. Zbog čega je želja za nestankom toliko optimistična? Zbog čega u ovoj panici novine i hiperaktivnom svetu razmene mi čekamo kraj? Šta nas toliko frapira svakog jutra kada uzmemo novine; zapravo, kada dodirom naših prstiju odemo u prostranstvo puno podataka, informacija i različitih istina? Dobili smo mogućnost znanja. Mogućnost da steknemo moć koja je bila nepoznata svetu u kojem se ideja širila papirom, a mi odbijamo da prihvatimo znanje, jer smo praznoverni. Student sam, želim da posvetim život disciplini koja posmatra ideje. Posmatra stvaranje ideja u mislima čovečanstva. Upoznaje se sa promenama u društvu i idealizuje kategorije sa kojima se igra. Mora. Takvo je ubeđenje, da nauka mora da bude sistematska, sa kategorijama, potkategorijama, klasifikacijama, dokazima. Bez kreativnosti koja je prisutna u umetnosti. Kreativnost je suviše subjektivna. Moja ljubavnica u studentskim danima je antropologija. Poslednje dete zapadne filozofije. Ono sa najviše talenta, ali i sklonosti ka lutanju. Ono koje kaže sve, ali koristi psovke, često ljuti porodicu ili je ismeva. Ona mi je prenela ove misli, dala mi je uvid u istoriju ideje. Upoznala me sa misliocima koji su gledali svet i stvarali rečenice koje daju istinu. Istinu koju su njihovi prethodnici odredili, a koju oni nastavljaju da propovedaju. Upamćeni su. Što znači da nisu mrtvi u mislima čoveka. Lutaju i pokušavaju da promene granice umova u čijem posedu se nalaze. Ova dela, ove ideje došle su u moje ruke i svaki dan su dobijale sve više moje pažnje. Lutao sam po stranicama u potrazi za znanjem, za nekim kamičkom koji mogu da pokažem pred drugima, kako bih se dokazao i rangirao. Tražio sam taj kamičak, ali nisu mi ga dali, jer ga ni oni nisu posedovali. Ostavili su tišinu. Agonija njihove tišine me proganja. Želim rečenicu ili definiciju. Nešto u šta mogu da uperim prst i da kažem: „Eto ga. To je to!“ Ovo je, naravno, očekivano od osobe koja boravi u diskursu u kojem ja boravim. Traganje za istinom je po mnogima moja buduća obaveza. Moram da razočaram. Istina, taj kamičak koji je potreban i očekivan je iluzija. Konstrukt. Ideja koja postoji u istoriji Homo sapiensa sapiensa od kada je nastao. Ovom prilikom ne mislim na proto ljude, niti na lovca sakupljača koji je nag lutao po zemlji. Mislim na osobu koja je sebi nadenula naziv Homo sapiens sapiens i stavila svoju vrstu u koordinantni sistem vrsta. U kojem je počela da se poredi sa ostalim vrstama i da određuje sopstveni izgled kroz njihovo postojanje. Idealizujem nazivajući je osobom (pojedincem), jer smo navikli na taj koncept genija i stvoritelja, pa sam prinuđen sopstvenom drskošću da budem satiričan. Nakon što sam shvatio da je ova moja potreba za istinom, zapravo, usađena u mene (da nije „prirodna“ potreba), jer sam rođen u okruženju u kojem se uvek govori o istinama. Gde se kažnjavaju kategorije kao laž, prevara, igranje. Doživeo sam momenat u kojem sam shvatio da su iluzije koje sam obukao i koje performiram, one kojima sam se ponosio, jer sam mislio da su drugačije, nesvakidašnje i moje, zapravo jednake ostalim iluzijama, određene istorijski, birane u zajednici kojoj pripadam. Moje nisu bile, jer sam odabrao kombinaciju ponuđenih. Nakon ovog momenta moja žeđ je postala jača. Odustao sam od ideje da ću mir dobiti pronalaskom istine i dopustio sam razgovorima da teku i da se prelivaju, otvorio sam uši novim zvucima i izazivao sam život. Misao koja se javila. Misao koja lebdi konstantno iznad moje glave počela je da me vodi na putovanje. Naposletku sam shvatio da je ideja,
10
koja je davno nastala, počela da se gasi i da će se roditi nova. Počeli su porođajni trudovi nove koncepcije čoveka. Homo sapiens sapiens se gasi i prepušta novom imenu da zavlada diskursom. Postoje mnogi aspekti ovog eseja koje ne mogu sada da prikažem. Stranice koje su mi dodeljene nisu spremne za moje obilno misaono onanisanje. Bio bih neprijatan da Vas, dragi čitaoče, prisiljavam da svedočite o mojim danima i celom procesu dolaženja do spoznaje. Celu priču ću vam preneti nekom drugom prilikom. Kada stranice budu imale više razumevanja i kada Vi budete hteli da se posvetite mojim mislima. Telo Homo sapiensa sapiensa (u daljem tekstu HSS) nam je dobro poznato. Strogo smo odredili granice tela. Trenutno ga posedujemo i koristimo kako bismo pročitali naredne redove. Škole su se potrudile da navedu organske sisteme, da putem komparacije prikažu naše telo u odnosu na druga i da samim tim odrede granice razgraničavanja između nas i svih ostalih. Postoji veliki broj predmeta, a samim tim i knjiga, koji govore o HSS duši, svesti, kreativnosti, kompleksnosti uma, naravno, sa naglaskom da su ove osobine nepostojane kod drugih žitelja planete Zemlje. Ne želim da ulazim u raspravu o korektnosti ili logičnosti tih učenja. Krajnje detinjasta rasprava. Nelogična u svojoj osnovi i užasno prepotentna, neartikulisana, argumentovana metafizikom, a ne logikom. Dakle, dobro smo upoznati sa pojmom/ idejom našeg tela. Znamo kako bi ono trebalo da izgleda. Imamo sliku iz nekog udžbenika biologije koja je odredila ta merila, uslovno rečeno estetska merila HSS-a. Sva istina iza tog utopizovanog viđenja sopstvenog tela se završava na tim udžbeničkim stranicama. Idealni tipovi su nastali kako bi nauka sebi olakšala „delanje“. Igrom slučaja, idealni tipovi nisu ostali u naučnom diskursu, već su se provukli i čvrsto ukorenili u svakodnevni diskurs. Onaj koji vodimo Ti i ja kada se nađemo na kafi ili kada biramo partnera. Ideja koju nauka koristi kako bi mogla da spekuliše o fenomenima koji se javljaju u njenom specifičnom vidokuugu ostavila je neizbrisivi trag. HSS kao vrsta, rasa ima izuzetno malo sličnosti sa idealnim tipom koji sam maločas spomenuo. Mikrobiologija je pokazala da su geni skloni izuzetno brzim promenama, stoga nije moguće odrediti izgled vrste, niti je realno nazivati jednu jedinku pripadnikom neke vrste, jer vrsta na nivou DNK ne postoji. Znači, VRSTA kao i RASA nisu biološke kategorije. Sama nauka je rekla da ne može da tvrdi postojanje istih i da se DNK lanci kod pripadnika jedne “vrste” toliko razlikuju da je apsurdno raspravljati o tom pojmu, jer i pripadnici iste grupe imaju velike razlike na nivou DNK. Nakon što je ovo ustanovljeno, teret fenomena vrste prebacio se na ramena društvenih nauka. Antropologija je objasnila izuzetno jasno kako je rasa/ vrsta društveni konstrukt. Zajednica određuje sebi specifičnim dikursom kako će da odredi granice ovog pojma. Postoji određeni opus znanja i iskustva kojim se koristi svaki diskurs, on u skladu sa tim gradi svoje ideje, nakon čega ih reprodukuje i time održava u životu koncepciju HSS na atlantsko- evropskom geografskom području, gde je pseudonaučni diskurs veoma popularan. Odnosno, naučnopopularni diskurs koji je veoma udaljen od pravih činjenica do kojih su došli vredni naučnici. Sledeći put kada uzmete neki naučnopopularni časopis, proverite reference; iako veći broj istih ne poseduje reference, te samim tim nije naučno relevantan. Dakle, čovek je ideja koja je određena kulturom. Postoji dominantan diskurs koji “nameće” zajednici sopstvenu ideju, ne zato što je ona ispravnija, već zato što je dominantna. Pomislite na zajednice koje nemaju ideju organskih sistema ili ideju o kompleksnosti HSS uma. Pripadnici ovih zajednica sasvim normalno funkcionišu. Dišu, hrane se, reprodukuju i poseduju društveni život. Isto kao i mi, pripadnici dominantnog diskursa, ideje koje imaju grade njihovo ophođenje prema svim maločas navedenim pojmovima, koje se zbog toga razlikuje od našeg (to se zove kulturna razlika, a tolerancija nije sinonim za menjanje već za razumevanje). Dok smo mi naše ophođenje
www.danilokis.rs
no.8
gradili pod određenim, svima nam poznatim, istorijskim događajima, oni su ga gradili u skladu sa svojim. Iako pojam istorije nije poznat nekim zajednicama, odnosno nije određen i definisan na isti način kao u našoj. Koncepcija HSS je specifična za naše geografsko područje, raširila se na sva mesta na kojima su misionari mogli da zabiju krst i da propovedaju bajke, svima nam poznate. Sada postaje frapantno kako se ophodimo prema našim „svetim“ telima. Buka na sve strane. “Svet propada“ - je moja omiljena rečenica. Mogu samo da se smejem na ove ideje. Na ovo beskonačno trabunjanje o tome kako je sve otišlo... Kako nikada nije bilo ovako. Užas, katastrofa i propast. Molim vas, prestanite da mi zamarate uši imbecilnim izjavama! Ako se toliko nadate ideji kolektivnog uništenja, možda bi bilo bolje da okončate život odmah, čisto da olakšate postojanje onima koji žele da žive, a ne žele da slušaju besmislene izjave. Koliko arogantan čovek mora da bude da tvrdi kako je on uništio planetu. Stvarno! Mislite da smo sposobni da uništimo nešto što postoji milijardama godina?! Zaista ste ubeđeni da imamo ikakav uticaj na ovu divnu planetu? Znate šta planeta uradi kada je nešto zasvrbi? Počeše se i eliminiše svrab. Pokazala je koliko je sposobna već par puta, pokazaće još bezbroj puta, a HSS će i dalje da paniči i poseduje ideju masovnog uništenja. Kao što je poseduje već hiljadama godina, zabeleženo je. Večito se raspravlja o danu kada će da se desi ta globalna katastrofa, a, zamislite, nje nema. Neće je biti. Olakšajte sebi život i prestanite da se igrate tim idejama. Kraj istorije neće doći. Umrećete svakako. Možda vas ogrebe veverica pa dobijete infekciju i umrete ili slučajno popijete čašu sumpora. Neizbežno je. Ovo je bila mala digresija. Nauka je pokazala da HSS ne postoji na onaj način na koji mi govorimo o njemu. Idealni tip je fikcija koju koriste neobrazovani. Oni koji nisu upoznati sa činjenicama, sa argumentacijom i dostignućima mogu da naprave grešku. Zbog otkrića na planu vrsta i rasa medicina je napredovala. Dopušta nam da ugradimo kravlju venu, da premeštamo sopstvene vene, da dobijemo svinjsku jetru ili krv od šimpanze i time sebi produžimo život. Pravimo mehaničko srce koje je omogućilo čoveku da živi pet godina nakon što mu je prvobitno potpuno prestalo sa radom. Ljudi bez udova sada mogu da trče, da podignu šolju. Radi se na metodu kojim bi omogućili ćelijama na kičmenoj moždini da se oporave i vrate sposobnost hoda invalidima. Ljudi sa paralizom mogu da komuniciraju treptanjem i da na taj način sklapaju rečenice. Moguće je napraviti uvo na leđima pacova!!! Ovi eksperimenti, pa samim tim i napreci, ne bi bili mogući da se nauka nije oslobodila ideje HSS. Pripadnici svakodnevnog imaju puno koristi od ovih napredaka, ali mnogi odbijaju napredak zbog ideje koja je trebalo da ostane u periodu “plodnog luka”. Adam i Eva ne postoje, to je bajka. Homo sapiens sapiens ne postoji na isti način. Bajka. Ostavljam Vas sa par činjenica, kako bih Vas podstakao na razmišljanje. Otkriveno je da dva plava kita koja se nađu u okeanu, pri čemu je jedan iz Tihog okeana, a drugi iz Atlantskog, koriste različite frekvencije kako bi komunicirali (jezik). Slonovi stavljaju cveće na mrtve. Neke šimpanze love drugi čopor majmuna na isti datum svake godine, a ostatak godine im ne prilaze. Neke vrste ptica imaju partnere sa kojima ostaju ceo život. Nasilje nad ženama nije zabeleženo ni kod jedne životinjske vrste. Nekada smo držali Pigmeje u zoološkom vrtu. Aboridžini su se lovili kao životinje (sa puškom na konju), pošto su ih smatrali štetočinama. Jezik severnoameričkih Indijanaca Hopi ne poseduje prošlost, sadašnjost i budućnost; koriste kategorije poput subjektivnog i objektivnog (unutrašnje nasuprot manifestnog). Pokazalo se da postoji pet polova. Postoje hormonalni, seksualni i mentalni hermafrodit. 4% novorođene dece su hermafroditi. Zajednica utiče na lučenje hormona kod deteta i fetusa. Zajednica utiče na aktivaciju gena. Samo 6% gena se samoispoljava, a 94% zahteva određene socijalne uslove, pod ove spadaju gen za nasilje, gen za zavisnost.... Dejan Matlak
no.8
hh
zivot, vaseljena i sve ostalo
Astronomija je korisna zato što nas uzdiže iznad nas samih, korisna je zato što je veličanstvena, korisna je zato što je prekrasna. Upravo ona nam pokazuje koliko je ništavan čovek telom a koliko je veliki duhom, pošto mu je um u stanju da zanemari bezmerna prostranstva, u kojima mu je telo samo jedna zanemarljiva tačka, i da uživa u njihovoj bezglasnoj harmoniji. Samo tako postajemo svesni svoje moći. I tu ni jedna cena ne može da bude dovoljno visoka jer nas to saznanje čini jačim – Anri Poenkare ***
Pre jedno deset i više godina, kada sam bila prvi razred, hvala Zevsu, imala sam učiteljicu koja nije volela da se šali. Zaista, sad kad malo bolje razmislim, svi iz razreda bi trebalo da zahvale celom Olimpu zbog te činjenice. Zamislite samo da je bila neki šaljivdžija pa da je predavajući prirodu i društvo rekla da je Zemlja ravna ploča koja se nalazi na leđima četiri slona, dok oni stoje na leđima jedne džinovske kornjače. Vi se sad sigurno smejete. Ali zar vi mislite da bi se neko od nas pobunio? Ako tako mislite, precenili ste društvo. Ne, ne bi se niko usprotivio tom saznanju. Mi bismo to prihvatili bez ikakvog pogovora, jer mi smo revnosni đaci, čija savest ne dopušta takvo što. *** Da nisam pozajmila naslov od genijalnog Daglasa Adamsa, moj kratak esej bi se zvao „Evolucija našeg saznanja o kosmosu“ – a to će upravo biti i njegova glavna tema. I tu moram unapred da se izvinim, jer sam odabrala tematiku koja uveliko prevazilazi moja površna znanja iz oblasti kao što su filosofija i fizika. Ne verujem da će iko imati koristi od ovih ispisanih stranica, osim možda mene, jer pored vežbanja stila, stavivši svoje znanje i razmišljanja na papir, ja sam ih ponovo podvrgla preispitivanju i proveri. Slonovi Ljudi su u početku mislili da je Zemlja ravna ploča. Što je donekle bilo i u skladu sa zdravim razumom i informacijama dobijenim preko čula. Ljudima iz ravnice je bilo najlakše prihvatiti ovu zamisao, ali šta ćemo sa brđanima? Pa, lepo, neka je Zemlja ravna ploča po kojoj se prostiru planine, udoline, kotline... Glavna bitnost je u tome što je osnova ravna ploča. Naravno, ljudi ko ljudi, vole stvari da ulepšavaju svojom poetičnošću i da pridaju značaj mnogim stvarima, pa i kornjačama. Mala digresija: pridavati značaj tamo gde osnove za to nema, samo radi nekog značaja, zar to nije jedna od odlika svake religije? I onda su ljudi pretpostavili da se svet nalazi na leđima jedne džinovske kornjače i tu imamo razne varijante. Jedna od varijanti je da se svet nalazi na leđima četiri slona, a da ona stoje na leđima džinovske kornjače. Ne znam koja je varijanta pre nastala, ali uzdajući se u logičnost zaključivanja naših predaka i sledeći intuiciju – da prvo nastaju jednostavniji sistemi, pa komplikovaniji, zaključiću da u početku nije bilo slonova. ‘Ajde, ovo za jednostavnije i komplikovanije sisteme, ali kakva crna logičnost, pomislićete. Logično bi bilo zaustaviti se na ravnoj ploči, reći ćete. Da, ali kada se stvori pogrešna slika sveta (bilo da podrži religijske stavove ili zbog loše interpretacije informacija), retko ko se usudi da kaže da je skroz netačna i da sve treba iz početka. Recimo da je neki naš predak rekao sledeće: „Dobro, ako je svet ravna ploča, koja se nalazi na leđima kornjače, budući da je njen oklop polusfernog oblika, kako bi ravna ploča stajala na njemu? To bi bio veoma nestabilan sistem (i umesto ovde da odbaci kornjaču, on je zadržava, jer ona je za njega apsolut u koji se ne sme sumnjati). Ali, ako bi se svet nalazio na leđima
četiri slona, a oni stajali na leđima kornjače, tako bi se težina bolje raspodelila i sistem bi bio uravnoteženiji. Hm, da, mora da je tako, četiri slona će sve objasniti.“ * Napomena: slika sveta sa kornjačom i slonovima potiče iz dalekih istočnih krajeva, gde su te životinje imale svoju simboličnost i verovatno slonovi nemaju nikakve veze sa ravnotežom, ali na ovom primeru sam htela da ilustrujem kako nastaju komplikovani sistemi zbog tzv. poštovanja prema prethodnima; te da bi objasnili neku pojavu, a ne porušili prethodno viđenje, ljudi su često dodavali slonove. I ti slonovi će se protezati kroz celu našu istoriju. Prevelik skok Da je Zemlja loptastog oblika, a ne ravna ploča, ljudi su shvatili dosta davno i imali su dosta dokaza za tu tvrdnju (npr. pri pomračenju Meseca, senka Zemlje po Mesecu se ocrtava kao sfera, a ne kao linija). Bio je to velik skok za ljudsku civilizaciju; ali, možda ne tako interesantan za nas kao skok od geocentričnog do heliocentričnog sistema. I zato ćemo se zadržati na onom drugom. Kada spomenemo heliocentrični sistem, obično nam prvo padne na pamet poljski sveštenik Nikola Kopernik (1473 – 1543) kao njegov prvi idejni tvorac. Ali, njega je odavno prestigao Filolaj iz Krotona, učenik Pitagorine škole, iz petog veka pre nove ere – on je prvi rekao da Zemlja kruži oko Sunca, a ne obrnuto! Ali, to, čini mi se, nije naišlo na veliko odobravanje. Pored argumenata – tako ti Zevsa, zar ne znaš da smo mi u centru sveta, postojali su i logičniji – ako se mi okrećemo oko Sunca, a ne Sunce oko nas, kako onda objasniti smenu dana i noći, pa onda bi na jednoj strani stalno bio mrak, a na drugoj dan. Kasnije je Aristarh sa Samosa otklonio ovu nelogičnost objasnivši da se Zemlja okreće oko svoje ose i oko Sunca. Nažalost, ovo je bila jedna nesuđena naučna revolucija, Aristarhovo mišljenje (iako su ga veoma cenili) nisu prihvatili. Izgleda da je Aristarh bio daleko ispred svog vremena i da je njegov skok bio prevelik za njegove savremenike. Čini mi se da je čoveku bilo teško pojmiti da on nije u centru vaseljene i da se sve ne vrti oko njega. I proći će skoro dve hiljade godina dok se ponovo ne spomene ideja o heliocentričnom sistemu, a do tada čovečanstvo će nastaviti da podržava teoriju drugog filozofa čiji je autoritet bio toliko velik da je trebalo samo reći magister dixit i svaka dalja rasprava bi se prekidala. Ni kriv ni dužan, bio je usvojen Taj magistar je bio Aristotel iz Stagire. Da je živeo dugo kao svoj učitelj Platon, bio bi Aristarhov savremenik (umro je desetak godina pre no što se ovaj rodio). I prava je šteta što se ta dvojica genijalaca nisu srela, možda bi onda razvitak nauke bio brži. Naime, Stari jeste sjajan i jakim razlozima je pokopao Platonovu teoriju ideja (koju ću ja u poslednjem delu eseja pokušati delimično da otkopam), ali je pokopao i Aristarha svojim pogrešnim viđenjem sveta. Naime, on je smatrao da je svet u obliku kugle, ali da je taj svet nepokretan, tj. da ima osnovu u nepokretnom pokretaču (bogu), dok se sve ostalo kreće. Digresija: njegov bog nije sličan hrišćanskom bogu, on njega vidi kao pokretača, kao nekog ko je udahnuo život svetu da bi se on posle razvijao po određenim zakonima, a ne kao čikicu što se igra fatumima. Stari je smatrao da ono što se ne kreće na Zemlji, mora da se kreće oko nje. Zemlja je apsolut, nešto što ne propada i što se ne menja, kao što je to slučaj sa pojedinačnim bićima. Naravno, ni Sunce se ne menja (ali ni ne miruje), dok je uzrok njegovog kretanja teleološki, ono kruži da bi obezbedilo dan i noć, tj. život na Zemlji. Treba još napomenuti da propadanje i nastajanje pojedinačnih bića nema veze sa evolucijom. Stari dozvoljava razvitak
ESSAY
(entelehiju) i smatra ga jednim od četiri uzroka, ali razvitak samo pojedinačnih bića, a ne opštih (rodova i vrsta). Time se ne dozvoljava suštinsko menjanje sveta. Njegovo tumačenje sveta odgovaralo je informacijama dobijenim preko čula, tako da prostom svetu nije bilo teško shvatiti šta je Stari hteo da kaže, ali pitanje je da li su oni shvatili na osnovu čega je to rekao? Možda su se prva pokoljenja posle Aristotela i bavila diskusijom njegove filozofije, ali kako je vreme prolazilo, ljudi su prihvatili njegovu reč za apsolut u šta se ne sme sumnjati. Njegov ugled je bio toliko velik da jadni Aristarh (koji bi i bez Staroga imao problema da plasira svoju teoriju) nikako nije mogao da dođe do izražaja sa svojim heliocentrizmom. Nešto kasnije (cirka oko nekoliko vekova), na veliku žalost svih onih koji vole nauku, Stari je bio nemilosrdno usvojen od strane hrišćanske crkve. Ni ne pitavši dete šta je htelo da kaže, oni su vešto manipulisali njegovim rečima. Iako je Aristotel napravio iscrpnu podelu znanja, koja je bila obuhvatnija od Parmenidove, čini mi se da Parmenidova bolje oslikava društvo. Po njemu postoje dve vrste znanja: aletheia (pravo znanje) i doxa (mnjenje). Koje znanje je aktuelno i u trendu - to ostavljam na vama da procenite. Ala ovi mrze znanje! Naime, malo dete nema moć da rasuđuje i promišlja, nego prihvata već gotove i upakovane misli od svoje okoline, što nije ništa novo i neobično; ali problem nastaje kada se ta upakovana mišljenja nikad ne otpakuju i bolje prouče, živeti sa tim poklonom može biti veoma kobno, ako se nikad ne skine njegov sjajan omot. S opravdanjem se srednji vek naziva mračnim dobom. Tada su ljudi dobijali po paket svetog mišljenja koji nisu smeli da otpakuju, jer bi u protivnom završili na lomači. Desilo se mnogo strahota, ali ću istaći samo nekoliko njih, jer nemam vremena za čitav roman. Aleksandrijska biblioteka se našla ponovo u plamenu. Digresija: ovo oličenje ljudskog znanja je imalo stvarno tragičnu sudbinu. Prvi put ju je Cezar spalio prilikom osvajanja Aleksandrije, njemu se još i može oprostiti, jer je bio nekulturni Rimljanin, čija je namera bila da osvoji grad, a ne da ošteti svetsko znanje. Zatim su došli hrišćani i spalili je zbog tzv. jeresi; zatim su došli muslimani i oni su je iz sličnih razloga spalili (ovima se ne može nikako oprostiti, jer su ciljali u samo srce nauke). Ako nas sada posmatra neki vanzemljac sa neke udaljene planete koja se nalazi cirka oko 1500 svetlosnih godina daleko, sa nekim ultra-giga-mega moćnim teleskopom kojim se mogu videti i građevine na Zemlji, on sigurno misli: „Tako mi moje zelene kože, ala ovi Zemljani mrze znanje!“ No, završimo sa digresijom. Platonova akademija je zatvorena. Pitagorejstvo je skroz iskorenjeno. A na samom početku ovog mraka desio se brutalan zločin, kako prema nauci, tako i prema samom čoveku. Hipatija, sjajna matematičarka, životinjski je ubijena. Njeno osakaćeno telo dočekalo je zoru na raznim delovima grada. Bila je harizmatični govornik, koji je delio iskre nauke sa običnim narodom. To se očigledno nije svidelo nadbiskupu Aleksandrije Kirilu, pa je, proglasivši je vešticom, poslao na nju razbesnelu rulju vernika. Ljudi, inače, nemaju naviku da sumnjaju u svoje znanje i saznanje, a još kada im je crkva nametnula svoje dogme (iza kojih su stajale lomače i ostale pikanterije za mučenje), čak i oni koji su bili skeptični, shvatili su da im je bolje zbog zdravlja da ćute. Tek u šesnaestom veku će početi polako da se odmotavaju neke istine, a do tada, mili svete, laku noć! Teodora Savić Popović
Marica Kicušić
www.danilokis.rs
11
poetry Muzika Što radiš to što radiš i šta uopšte radiš? Zašto si uzeo time da se baviš? Zašto ti je zapravo bitna popularnost? Da li si svestan da je oko tebe stvarnost? Da li si napisao ono što je istina? Ili lažeš publiku neiskrenim pismima? Da li nastupaš il’ letiš internetskim krilima? Da li se raspravljaš sa forumskim debilima? Da li si znao da ja živim zbog urlika? Mi smo jedna celina, mislim, izvođač i publika. Da li imaš svoj fazon ili glumiš bludnika? Zašto hejtuješ pored svog ništavnog učinka? Zašto nemaš flow kada dobra je produkcija? Zašto bitno je da drugi misle da ti lud si baš? Da li znaš da ništa od toga nema uticaj? Da li znaš da jedino što ostaće je muzika? New school, tebra, ali glave su skroz old! I cela tvoja pesma kao moje jedno yo! Zato hajde, bro, provali taj flow, fejkere sam davno poter’o u rov. Jebeš muziku kada ne znaš gradivo, i radiš samo zbog toga da bi radio. Rime su sve moje, nikom nisam platio, i ne idem na tube da bi’ trend pratio. Vidim, cimaš glavom, ali nisi shvatio. Rek‘o sam da treba, al’ se nisi latio. Da sam lerdi, tebra, ja bi’ te kratio, da sam gramofon, na početak vratio. Za ulicu i beton koji vrišti jer se nema, a ne za internet i šabane sa njega, i neću da vas prozivam, al’ nešto mira ne da, zato, tebra, rime ređam.
Lyrics
no.8 Slojevi
Proéi ée
Opusti se Niko ne gleda te Udahni duboko Niko ne misli na tebe
Mutav, prljav, apatičan i besan Dobar, mio, drag i tolerantan Lukav, zao, manipulisaću tobom Simpatičan,vredan, razgovaram sa Bogom
Gubiš bitku sa strahovima svojim I crnim mislima Pusti vreme nek učini svoje Seti se, ti si poseban I kad vatra prestane da gori I boje nestanu I kad vatra prestane da gori Seti se, proći će Nebo je crveno
Zgrade i ulice Oči su mi umorne Umorna mi je duša Od čekanja i nadanja Nadanja i traženja Mesta na kojima Nikad nisam bio Zgrada i ulica Koje nisam video
Deponija
Deponija 2
12
D ZOO feat. Save da Hood
To sam ja To sam ja To sam ja Čovek sastavljen od slojeva Voljen, mažen, školovan i lep Zlostavljan, šutiran, zaboravljen i ružan Pametan, sit, život mene čeka Slep, glup, za mene nema leka To sam ja To sam ja To sam ja Čovek sastavljen od slojeva Život Život Život Život
sa sa sa sa
gorkim ukusom slatkim mirisom senzualnim dodirom rasturajućim zvukom
To sam ja To sam ja To sam ja Čovek sastavljen od slojeva
Dođi sa mnom I reci mi Samo nemoj! Nemoj reći da si MC, nemoj reći ko si, gde si, reprezentam dvaes’ čet’ri! Reci da ih vidiš Da osetiš Samo nemoj! Nemoj biti tako lud! Znaću da lažeš Subotica, sine, D ZOO - Save da Hood. Ali biću srećan Sa tobom na mestima Šta će biti kada prestigne nas vreme? Koja se nikad nisu desila Ostaće muzika, priča i naše teme. U svaku pesmu ja dajem sto posto sebe, Nebo je crveno ali, jebiga, nekad se brod nasuka na greben. Cimaš se ko debil da jedna pesma se rodi, svako svoje izvežba, pa kidamo na probi. Jedno je nastup, a drugo snimanje u sobi, samo hejt, tebra, umrećeš u sopstvenoj zlobi. Muziku ne radiš da muvaš tu decu, muziku radiš iz ljubavi i onoga u srcu. Muziku ne radiš jer je to u trendu, Nebo je crveno nisi superstar, ako si u nekom bendu. I vazduh gori Net nije scena i lajkovi nisu publika, Osećam se umorno nikad nećeš osetiti snagu i moć urlika. Pomalo se bojim Muzika je umetnost, a ne kliše. Muzika je dar, zbog muzike ja dišem. Mi hodamo po smeću I idemo ka suncu Imao sam noćne more kada nisam pisao, Emotivno umoran soba sa deset kvadrata, hvatala me misao Osećam se nemoćan da ne mogu da izdržim da se držim ispravno, svaki dan je bila borba uma što je disao. Nebo je crveno Skrenuo sa druma, ali nikad sišao, duboka je svaka tema kojoj sam ja prišao. Krenuo sam stazama tog repa nišanom, a mikrofon je snajper da bi mete stišao. Naša mašta ne prašta, mi smo iz blata, gde glamur nema šta da barata, ti beži iz dvorišta k’o od rata, kad mi se igramo rep zanata. Hodamo Ova matra je vatra za svakog brata iz kvarta, Na zapadu grada jer odma’ olovku hvata i napred-nazad je šalta. Oko nas je nečija prošlost Ova matra me hvata, steže me kao kravata, Nebo je crveno teža od automata, pa pucam ratatatata, ratatata. Samo nemoj! Nemoj reći da si MC, nemoj reći ko si, gde si, reprezentam dvaes’ čet‘ri! Samo nemoj! Nemoj biti tako lud! Subotica, sine, D ZOO - Save da Hood. www.facebook.com/dzoofficial
When I Was Alone
Nebo je crveno
Ljudske potrebe
Povratak u realno
Krenućeš žestoko, al’ zagrišćeš mamac Poješće te stres i izgubićeš pravac Gušiće te ljudi i sve to neznanje Ući ćeš u jedno nekontrolisano stanje Usisan si sada, glava ti puca Trenutak jedan može promeniti tok Probiti se tuda veliki je napor Glavom prvo prolaziš kroz zid, kroz zatvor Povratak u realno To je sada tvoje, tvoje stanje svesti Okupira ti telo, okupira misli Opet nema vazduha, blokada sistema Zar poći iz početka, to je tvoja dilema Drugog izbora nema Povratak u realno Ljudske potrebe
Sitting on a cold stone Once you called a heart I’ll never wake you up Still I’m looking for you Staring at the pictures On the walls That showed me you When I was alone When I was alone When I was alone A winter sight of you A faint inscence And your moan And a winter sigh that sores A winged dream Hanging on the walls Slowly crawling In the night Voiceless whispers Wherever I turn I see Only walls Wherever I turn I see Only walls... Secret Man
Longing We wanted to drink Walking on deserted fields We wanted to hunt With our legs and arms all bound We wanted to sleep Couldn’t wait the night to fall We wanted to bleed The wind has healed all our wounds We wanted to stay Our legs ran far away We wanted to go Our legs were heavy as a stone We wanted to speak We remained silent as the hills We wanted to love It seemed to be a place we’d never known In this place we stand still In this place we remain As the wind blows we go As the wind blows we go away
Metafora
Ja sam čovek sa četiri prsta zemlje uvek puna su mi usta Ja sam čovek sa četiri prsta Ја sam nova životinjska vrsta Ja sam čovek sa četiri prsta Jedva hodam od težine svoga krsta Ja sam čovek sa četiri prsta Ali volja ostaće mi čvrsta Ljudske potrebe
www.danilokis.rs
When I entered the room Speechless When I entered that room Motionless
In my land there is no place to hide ... This is the face I’ve never seen In the place I’ve never been Secret Man
poetry
no.8
hh
Zal mora
Az anyag szeretete Te mindent tudtál jó előre: a mintázatot, az oldalak esését tapintják értő ujjaid, a súlyos, hűvös mennyiséget – te nem lepődsz meg, csak rácsodálkozol a tökéletes redőre a késztermék között, már nagyon régről érkezett, az összevarrás előtt készen állt a forma, a száradó gyapotba volt beléivódva, a szurtos dongaboltozatra várt, alatta fajta és minőség szerint szétcsoportosítva készen áll, hogy rámutass, hogy újabb környezetbe lépjen, a fényre, fel, a rászabott időben a hozzárendelt alakra simulva pontosan jelölje ki a takarás és felfedés határát – te válogatsz a folyamatnak öntudattalan anyagközötti bizonyosságával, hogy minden összevág részekre bonthatatlan: mennyi út, amíg idáig érkezik? És hol állítják össze ezt? Sehol. Te gondoskodtad össze rá az irányító összefüggést, te mindezt tudtad, láttad jó előre – a tapintás örömét, a szépség felfonását véletlenszerű kupacból egységes látványvilágra törődés hozza létre; az igény, hogy tudjuk jó előre. Szőllőssy Balázs
Fecskekék
Régi, barna leveleket égetek el Megnézem, marad-e neki végül színe az ujjaim hegyén ? Diófa elhullajtott hajszálai a márványkád szélén A lány vörös színe: a fán, a füstszürke ég előtt Jön a gumicsizmás ember, nehéz diók koppannak a cserepeken Arcom(on) keresem Kihűlt a leves, a lélegzet, a szoba langyos légköre Dióbél az agy, a kisgyerekek is tudják Erős koponya-varratok alatt Osztódik a sok-sok ismeretszekrény-fiók A nyílegyenes értelmet felhasítja a széttört hiányrészlet A férfi keze kiemel egy-egy zöld, héjas gömböt - Mélyedések, tárgy-hiányok (a térdtől, a sárban?) Fekete marad a föld (mégis) utána Mert mi mást várhatnánk? A tükörben A faágakat nyár-magokkal hizlalt madarak húzzák le Leér az ág a gyökérig, a törzs megroppan Korai fagyok kristályosítják meseszínpaddá az erdőm A boncasztalokat, a forró szikéket, a zenélő fémeket és húrokat Hamu, maró füst, parázs, sár, nedv, csiganyál Fecskék piszka maradt a falon, pár gally reszket csak Fecskeszárnyak suhannak cápauszonyként a szélben Felhővirágok között kanyarítják tollukat reggeli köszöntésre El-elhúznak Jelentős szavak semmijével Jó napot: hasonlítani akarok De nem egy nyers emberi agyra Ahol nincsenek ismeretek, csak sejt van és másmilyen életvíz Gedei Viktória
Da li da pevam, da domamim ljude? Nisam sirena da usmrtim vas! No, ipak, oni što preblizu dođu umiru pod nezgrapnim zagrljajem oktopoda, kao što mramorna stena puca od zaglušujućih poljubaca prilepaka, dok glatki talasi nose naduta tela kamenitim lukama gradova starih kroz koje mediteranska muzika plovi ili mesečevim dahom obasjanim žalima, nadmeni Posejdon trozupcem svojim čupa utrobe školjki iz duplji ne bi li pronašao zagasiti sjaj, lebdeće šumove vode svoje i more urla, razbija lađe, dok usamljeni bog blago svoje traži, razbijajući bokove o dok nemoćno seda na tron svoj mračni, sipinim mastilom obavijen.
Szívecske az apja nevén hívják a faluban, pedig fülében ott a szívecske – Bankó bácsi fúrta sterillel, mert nem volt lyukasztó akkor még – anya nem akarta frizura, mégis egészséges és gyereknek mindegy, ha szoknya van rajta, úgyis látják, így van a kép: anya meg lánya, egyiknek copf, másiknak nincs mit, de mindkettőn fülbevaló, igaz, anyán csak klipsz Tóth Kinga
Darko Kozlovački
Kratkotrajno posrnuée Kratkotrajni trzaj u večnosti u beslovesno dugom danu nad čijem se trenutnom posrnuću nižu odurni vetrovi, skvrčalo sunce. Kratkodahi oblaci koji na čas svojim drskim pljuckanjem ubrzavaju korake i točkove bicikala po ispucalom trotoaru i skrnave piće usnulom prodavcu snova koji kroz praznu zvonjavu kiše preobražava likove nepoznatih ljudi u one njemu drage, čak i nedovoljno znane. Tada kroz nemušti krik opazi da mu je rastresita roba raspadnuta i mokra poput starih izgužvanih novina, čiji oblik dobi i njegov sivi lik, dok je kroz zarđali pleh i dalje liptila penušava tečnost duboko u noć. Darko Kozlovački
Kafka a metrón
a sárgánál legjobb vadászni, a piros és kék személytelen, nincs bennük lélek, de ez, mindössze tizenhat lépcsőnyi mélyen, egészen más, a váró csempézett, családias, cikornyásan faragott támlájúak a padok, úgy huppanhatsz rájuk, mint díványra otthon, csak lavór víz nincs, reggeli lapok eltapodott foszlányait viszi a szél, a huzat, amit az alagút lehel ki, bársonyos, cirógató, megborzongatja bőröd, belekap arcvized fenyőillatába, susogtatja kabátod szárnyát, megbillenti viseltesre hordott posztókalapod, a bemondóhang is ismerős, gyönyörűek, szinte görögnek az ö-k, ahogy kimondja, Kodály körönd, a szerelvény mindig hármat sípol, mielőtt táruló szájából kicsoszognának poros férfibakancsok, kitipegnének tűsarkú, élénk kis körömcipők, nézed a lábakat, finom szövésű harisnyanadrágok rejtette bokákat, vádlik ívét, szoknyák libbenő korcát, ahogy láttatnak combot, térdhajlatot, latolgatsz, mustrálsz, méregetsz, megkísérled kiválasztani az aznapit, akiben ott sejlik egy andalgós délután, csésze kávé, intim kézszorítás lehetősége, aki kérdezgetne, akit érdekelnél, akinek megmutathatnád éjszínszép bogárszárnyaid
h Uzaludna hzrtva Pričaš mi o rastrzanosti između đavola i boga, a ja sam rastrzan između života i boga. Kažeš da na zemlji nećeš naći mir, a ja kažem, to je život, veliki zemaljski ritual, igra i pir. Posle mene, kažeš, na zemlji ničega neće biti; ja kažem - biće, samo će se moje karte zatvoriti. Kažeš, u tvom životu sam blesak blede svetlosti. Zbog čega onda toliko težiš svetosti? Ispuni se igrom, ne teži praznini, ne želim da budem prazna stranica u praznom dnevniku, praznog života. Tvoja žrtva nije potrebna, jer svaka igra teži smrti. Uhvatićeš se u vrzino kolo, ili ćeš se žrtvovati u ime besmrtnosti? Izabraćeš ovo drugo, znam...! Igram između života i raja, evo! Ipak: Opraću ti noge, Isuse, opraću ih vlažnim jezikom svojim u tvojoj grobnici prepunoj samoće. Darko Kozlovački
19 Nov Prazan sam Dosadno mi je Kiša pada Mračno je Iznutra sam siv, spolja vlažan Delujem nevažno i lažno Ljudi na ulici se sudaraju kišobranima Ja se sklanjam pod klišebran I čujem šapat Na periferiji normalnosti Danijel Čavić
Csík Mónika
www.danilokis.rs
13
prose Iz Priloga povijesti roditeljstva
no.8
hh
ili: Prica koja propituje proljetnu zbilju
Sjedi u parku i pokušava uživati u proljeću. A proljeće je u Sarajevu doista lijepo. Ulice mirišu po raznom beharu, svaki dio grada ima svoj miris, jasan i intenzivan. Tako u nekim dijelovima miriše po divljoj trešnji, u drugima po jorgovanu, a najljepše je kad nakon lake proljetne kiše zavlada miris zove. Mjesec je maj, on sjedi na klupi u Parku svjetlosti i pokušava uživati u mekom suncu. A mogao bi tako uživati bilo gdje pod kapom nebeskom. Mogao bi gledati u neko more, ili rijeku... Mogao bi šutjeti i razmišljati tko zna o čemu. Ali on sjedi usred Sarajeva i pokušava ostati smiren. * Ona stoji nedaleko od njega. Gleda ga svojim krupnim zelenim očima. Gleda ga i plače. Doziva ga, viče, urla, vrišti. On se pravi da je ne primjećuje. Ne smije je pogledati, mora gledati na drugu stranu, bilo gdje, samo ne u nju. Uzima mobitel, čita stare poruke. Lista imenik. Onda opet čita iste poruke. Ona ne prestaje. Vrišti, lice joj se više ne vidi od suza, djeluje kao da će se svakoga trena ugušiti. Doziva ga glasom koji sliči klanju životinje. On pali cigaretu, treću zaredom i dubokim udisajima pokušava ostati na klupi. Jer ako ustane, ako krene k njoj, ako samo krene... Mora ostati smiren, mora biti dosljedan, ne smije se pokolebati. U tome je bit odgoja. Dosljednost. Jebena dosljednost. I jebeno roditeljstvo. * Ima 33 godine, a ona 3. I naravno da je sretan, to je neupitno, to je aksiom... To se ne smije pitati. Sretan je, mora biti sretan, ne smije... Ona vrišti i dalje, sada stišće svoje male šake i počinje se udarati po koljenima. Stišće i svoje male mliječne zube, one koji će joj se pokvariti prije negoli počnu ispadati, jer je naučila svaki dan
pojesti nekoliko slatkica, u granicama normale, toliko koliko djeca u toj dobi smiju, moramo joj dati, nesnosna je, vrišti bez prestanka, moramo joj dati, a što bismo drugo, moramo joj dati, ali u granicama normale, mala je, ne zna, ne znamo... Onda gasi cigaretu, ustaje, ide k njoj, prilazi joj, uzima je za ruku, stišće njenu malu šaku, trza joj ruku iz ramena, ona i dalje vrišti, ne prestaje, glas je gotovo izgubila. I onda joj zalijepi takvu pljusku od koje bi joj mogli izletjeti svi ti mali mliječni zubi, oni koji su se već počeli kvariti od slatkica koje jede svaki dan, za ovo bi negdje u Americi mogao otići u zatvor, no zubi joj ipak ne izlijeću, ali prestaje vrištati, onda joj se unosi u lice, stišće svoje zube, one koji su više puta popravljani, one na kojima je više plombi no prirodne tvari, cijedi kroz njih nešto neartikulirano, nešto neljudsko, onda joj još jednom stisne šaku i – djevojčica prestaje plakati. Bit odgoja, bit roditeljstva. * Brzim hodom izlaze iz parka. Usput nailaze na velikog žutog psa. Ona ga gleda i smije se. Pas ih ganutljivo posmatra i maše repom. Djevojčica je ponovno sretna. Idući doma, držeći je za malu šaku, on shvaća da jebeno ne bi mogao živjeti bez nje, i shvaća da bi jebeno sada bio na nekom drugom mjestu, sam i sretan, da bi sjedio na pijesku i gledao u more, ili u rijeku, da bi sjedio kraj prozora i pušio, da bi otišao i možda se nikada više ne bi vratio. Ali sretan je, to je neupitno, to je aksiom... * Prilazeći zgradi, kod Kina „Prvi maj“, sretni otac osjeća da proljeće miriše ljepše nego ikad. Tu između zgrada procvjetala je stara zova. I ljudi koji prolaze, izgledaju tako smireno, sretnije no ikad. Proljeće je u Sarajevu doista lijepo. Bojan Krivokapić
Jutarnja gimnastika
U petnaest do sedam zasvirao je The Clash, jer mi je alarm na telefonu podešen tako da mi iščupa mozak kroz uši i otrese ga o zid, pa dok se sliva nazad u glavu, polako otvaram kapak po kapak. U isto vreme već mesecima. London Calling. Tako mi je uvek lakše odlepiti leđa od posteljine i spremiti se za još jednu mukotrpnu avanturu na besmislenom poslu, od kog nemam nikakvu posebnu korist, osim suve egzistencije, ali zato mi zauzvrat uzima po devet sati, šest dana u nedelji. Jedina prednost je što me stvarno, ali stvarno zabole za to radno mesto i što u svakom trenutku mogu dati otkaz, taj dan se osećati dobro, a onda opet naći isto takvo sranje od posla i zavrteti novi krug na točku koji ne pokazuje ništa drugo do slepe ulice. Ali vreme je postalo sve traženija roba, a samim tim i sve skuplja. U deset do sedam sam zaobilazio zulufe žiletom kad sam je ugledao. Štrčala je uzdignuta iznad svih, kobno opominjući na prolaznost bića i na sve manje šansi da moji snovi budu makar i dosanjani, a kamoli ostvareni. Mamujojjebem. Moja prva SEDA. Kad pre? - pomislih zaustavivši brijač, da ne bih precvikao i nju i još ponešto. U trenutku mi je prestalo biti važno i to što kasni plata, i što je cela država u kurcu, i što moj bend - ta poslednja oaza smisla u vrtlogu tranzicione stvarnosti, koja je ličila na sve, samo ne na stvarnost, nikada nije napravio ništa, a godinama bezuspešno pokušavamo da napravimo, makar mali i privremen, ali proboj iz ovog tužnog sveta oivičenog popucalim podstanarskim plafonima. U tom momentu mi nije značilo ništa ni što je moja jedva punoletna devojka konačno otkrila čari oralnog seksa, ni što se spiker na radiju kune u majku da je istina da su nam ukinute vize, i da konačno možemo da putujemo po Evropi. Naravno, ko ima para. Ništa od toga. Samo jedna linearna misao o prolaznosti i uludo spičkanoj mladosti između tonskih proba i epskih mamurluka. I puno, puno rada. U opštem metežu misli i emocija, uzrokovanih nemilim otkrićem, a sve pokušavajući sebi da objasnim vedriju stranu cele priče (te kako je George Clooney baš opasan jebač, te kako je Sean Connery post’o faca tek kad je osedeo, te kako je moj deda Ilija počeo da sedi sa sedamnajs’...), jedna jedina misao mi je za momenat vratila osmeh na lice ili bar skinula mršt: setio sam se reči devojke s kojom sam dve godine pre toga nešto intimizirao. Rekla je: - Ništa to nije strašno dok ne vidiš sedu DOLE! Nisam posle toga spavao sa njom, a mislim da je i njoj laknulo. Bilo kako bilo, rešio sam da taj dan pretvorim u prekretnicu i da više nikada ne gubim vreme na gluposti, kao što je neartikulisano razglabanje o politici do pola četiri ujutro ili upinjanje da polupismenom balvanu objasnim uzvišenost nečega kao što je jazz, ili pogađanje boje automobila koji
nailazi niz ulicu po zvuku (nekada omiljena razonoda u časovima dokolice), ili čekanje da nazove neko ko nikad neće nazvati, ili čekanje bilo koje vrste. Takođe sam čvrsto rešio i da dam otkaz ako zakasneli dohodak ne bude isplaćen u potpunosti do podneva, ili kraće: odlučio sam da dam otkaz. Stavio sam slučalice i izašao na ulicu. ’Ajmo. Maggies farm, stara Dilanova u Rage against the mashine verziji. A tek u gradskom autobusu što bi živopis od ekipe, kao sa Kustinog kastinga (Kustenkastinga). Razabirući pogledom po njihovim licima zatupljenim do bola trljanjem o mali ekran, primetih tetku kasnih četrdesetih, napirlitanu kao porno glumica koja ide na audiciju za svoju prvu PRAVU ulogu. Razmišljao sam o njoj neko vreme. Kontao sam da je baš bila riba svojevremeno. I da je baš lomila srca. I da joj to sada baš ništa ne vredi. Eto, sad može napolje iz Tunguzije, ali joj je cena pala. Ovde svoju lepotu nije mogla da unovči, jer da jeste, ne bih je sreo u gradskom busu. A možda nije htela... Ne, to nikako, to ne postoji. Uostalom, ko je jebe! Njeno je prošlo, a evo, i moje će. U firmu sam uleteo u maniru poslednje kaubojštine, čvrsto rešen da isteram svoje i dupetom zalupim vrata za sobom. - Gde si ti do sada, opet kasniš? - gnjida od predradnika (ili kako biste Vi mladi danas rekli - menadžera) se usudila da mi se obrati. - Šta te boli kurac? I gde su moje pare, majmune? - odmah u glavu! - Šta? Kako ti to sa mnom... Pesnica po nosu, nije stigao ni da završi. Nastade, naravno, opšta pometnja i u pauzi dok sam čekao obezbeđenje, imao sam sasvim dovoljno vremena da se obratim, sada već bivšim, kolegama: - Slušajte me dobro, crvi! - obožavam teatralne uvode. - Ako stvarno želite da svoje najbolje godine poklonite ovom talogu društva, koji na našoj nesreći zgrće milione, to neka je vaša sramota, ali od danas ko se usudi da me poistoveti sa vama, proći će kao i ova ovde vaška! I još jedna pesnica u predelu abdomena za sve one prećutane psovke koje sam mu pomislio tokom zajednovanja pod istom zastavom. Utom preplaćene zadrigle gorile, koje predstavljaju obezbeđenje firme, konačno pristigoše i zavrnuvši mi ruku, oboriše me na zemlju. Tukli su me po bubrezima, jetri, pankreasu i dvanaestopalačnom crevu. Ja sam se branio koliko sam mogao, nošen besom i prezirom koji inače gajim prema parapolicijskim formacijama. Mrzeli su me debili oduvek, jedva su čekali ovo, znam. Smetala im je moja frizura, osmeh pun ironije, i pogled bolje obaveštenog. A najviše im je smetalo što su znali koliko su gluplji od mene. Ili bar nazirali. Sećam se samo još stopala najmajmunolikijeg od svih, koje se spušta na moje lice. Onda se začu The Clash, London Callin’. I bi opet petnaest do sedam. Marko Woolynovich
14
www.danilokis.rs
no.8
prose
hh
Iza zida ili Prica o Kretenu, Antimami i Malom
Bio je ponedeljak. Mislim da je ustala u pola sedam, kad i ja. Verovatno se istuširala toplom, pa hladnom vodom. I dok se kafa još hladila, pretpostavljam da je namazala anticelulit na guzove i butine. Potom je oprala ruke, naćapkala antirid oko kapaka i dobro ga utrljala u one strašne linije oko usta, pa napravila neku facu kao riba. Pred ogledalom je ustima radila te riblje vežbe bez glasa: „Aaa-ooooo, a-oa-o-a-o“, pa probala da se smeje, a da se ne stvore te gadne linije, „eeeeee.“ To je malo neprirodno. „A-e-a-ea-e“, vežbala je. Onda se obukla i uz kafu popila antistres i antikilogram i izašla iz stana da ga ne gleda. Doviknula je: „Dolazim onim kasnijim busom, večeras imamo neko književno veče, moraću tamo da džedžim do kraja, a oni pijani kad zasednu... pa dok posklanjam stolice...“ - „Šta kažeš?“ - „Kažem, doći ću onim posle osam...“ - „Jebem ti mamu u pičku, da ti jebem mamu u pičku“, čuo se muški glas kako mrmlja kad je zalupila vratima. Sve to nisam htela da čujem, ali zidovi su bili tanki. Kartonski zidovi iz šezdesetih, namerno stavljeni da ne bi postojala intima. Sve me to uopšte ne zanima, a našla sam se u ulozi nemog aktera njihovog porodičnog života, pasivnog saučesnika u njihovoj nesreći i sreći, upoznatog sa svim pojedinostima koje jedna porodica treba da zadrži za sebe, jer uključiti osobu sa strane prelazi granicu dobrog ukusa i pristojnosti. I da nisam htela da je zamislim, uz njen blagi glas stvarala mi se mentalna slika sredovečne žene sa lošom frizurom i umornim pogledom, ali sa minđušama neobičnog oblika i indijskom maramom, reliktima neke bolje i interesantnije mladosti žene koja je mnogo htela, a završila, ni sama ne zna kako, tu gde je sada. Praktično smo živeli u zajedničkom stanu vizuelno odeljenom jednim zidom. Nisam ih mogla ignorisati. Mogla sam da stavim slušalice i pustim muziku, izađem iz stana ili da ostanem da slušam. Nikad ih nisam videla, ali njihovi glasovi bili su tu, u prostoru, svakog dana. Doduše, njega sam videla jednom u prodavnici. Bar mislim da je to bio on. Kad je na kasi izgovorio: „I dve kutije ,besta’“, štrecnula sam se. Taj glas. Slušala sam taj glas ujutru kad ustanem kao da mi stoji iznad glave, a uveče dok sam tonula u san, razdrmao bi me taj prodorni smeh, toliko je bio blizu, kao da je bio u sobi. Nisam ga tako zamišljala, imao je glas kao da je visok i crn sa izraženom Adamovom jabučicom, recimo kao Bajaga, a bio je nizak, uz to gušav, mršav i proćelav i imao one tanke, pipave prste za motanje gandže. Videla sam ih krajičkom oka dok je brojao pare na kasi. Granica je bila prividna, oni su, htela ja to ili ne, postali deo mog života. Ma koliko to užasno i za mene nezamislivo bilo, dobila sam bučne docimere koji su postali deo moje lične zone i ja njihove. Zapravo, samo Kreten je bio bučan. Mahinalno sam pokrivala uši rukama i u stomaku bi me zabolelo što viče ne mene, a onda bih se setila da ne viče na mene, već na Malog. Osećala sam se loše što ne mogu ništa da mu odgovorim ili da pomognem njoj i Malom. Ponekad sam joj se divila kako ga podnosi tako nadrkanog. Zato sigurno i nije bila tu većinu vremena. Odsustvo glasa bilo je veće nego prisustvo. Nju sam, onako sama za sebe, zvala Antimama. Njega sam zvala Kreten. Evo ga ponovo Kreten psuje što mu je zagoreo ručak. Evo ga opet Kreten se dere na dete. Kuhinja je bila njegova teritorija, tu je pravio Malom doručak, ručak i večeru, pušio, slušao muziku. I sina bih retko čula, sigurno je bio tih na majku. „Kako opet treba petsto dinara za školu, pa jesmo prošli mesec nešto plaćali? Samo traže! Odakle mi? Odakle mi? Je l’ čuješ šta te pitam?“, mislila sam da će mu eksplodirati glava. Mali je ćutao. Kreten bi se posle smirio i zadovoljno podrigivao na terasi dok bi tukao meso.
Samo jednom sam jasno čula Malog. Naglas je rešavao zadatke: „Sinu je devet godina, a ocu je trijes’ pet, kada će otac biti tri puta stariji od sina? Jebem ti mamu u pičku, da ti jebem... Za lonac s poklopcem plaćeno je hiljadu dvesta dinara, ako je lonac skuplji od poklopca za hiljadu dinara, koliko košta poklopac? Mmmm... Četiri čoveka su čekala autobus četiri sata, koliko je svaki čovek čekao autobus?“ Mali je podrignuo kao svinja. Kad su bili pred razvodom, Kreten je više plakao nego Antimama. Sto puta su bili pred razvodom. Sto puta je pretila da će otići i nikad nije otišla. Umesto toga, odlazila je svako jutro da ga ne gleda. Slušala sam i o pustolovinama njegove ostarele i dementne majke, upotrebili su reč smestiti. Rekli su: „Trebalo bi je smestiti negde“. Slušala sam stvari koje ne idu izvan četiri zida. U našem slučaju su išle. U sredu popodne čulo se: „Aaaaa jebo mamu, opet je zagorelo!“ A kad je Mali došao iz škole, i ovo: „Jebalo te narandžasto da te jebalo narandžasto! Pa je l’ baš mora narandžasto?!“ Inače, bio je prepun raznih pedagoških metoda: „Miroslave, šta sam ti rekao? Ne izlazi iz sobe dok ne naučiš to napamet! Ne ide tako, jebem te, sad ću ubiti boga u tebi“, grmelo je, „sa čim se rimuju mečke?“; kao i: „Možeš li jednom da poslušaš bez pogovora? Ti nisi dete, ti si debil!“ Planuo bi i zbog najgluplje sitnice: „Stvarno si idiot! Miroslave, uzeo si moj peškir!“ A bilo je momenata i kada ga je učio engleski: „Miroslave, go west! Go west!“ Svako veče bi oko devet u njihov stan upadale američke borbene jedinice i ostale tamo satima, sve dok je veseli domaćin mogao da gleda i imao snage u prstima: „Yes, sir, I can do it, sir. Trš-trš-trš-trš-baaaaaaaaam. I’m on the top of it. Destroy! Duf-duf-duf! Trš-trš-trš...“ Ponekad bih mu lupila pesnicom tri puta u zid i ućutao bi. Nekad mislim da je znao da ga slušam, pa je pokušavao da bude opušten i zanimljiv, odvaljivao fazone, pričao o muzici. Uzeo bi tada neki poseban, malo isfoliran ton. Nisam verovala da to zaista postoji, ali oni su se kresali samo na godišnjicu braka i to u kuhinji, na stolu baš do mog zida. Jedva sam se suzdržala da se glasno ne nasmejem: „Evo ti ova pegla, ženo, srećna ti godišnjica braka!“, iznenadio je tobože muževnim glasom, pa su se dohvatili. Ona je bila tiha, a on je odvratno stenjao. Kad je bio sam, pušio je gandžu na terasi i slušao Metaliku, sutradan bi postajao emotivan, u telefonskim razgovorima se žalio na platu i državu, ili se kao po običaju drao na sina. Na skrinsejveru mu se sigurno vrtelo Srbija me ubija. Nekad sam ga slušala kako plače u svojim ranim četrdesetim, bespomoćan pred životom, kao mali dečak. Nije uvek bio odvratan. Rekao je Malom da će ga voditi na Metaliku u Beograd. Ponekad mi ga je bilo žao, bio je kreten i okej u isto vreme, imao je lep glas i dobar smisao za humor i mali se na njegove fore nekad od srca cepao. Tada sam mislila: Smej se dok možeš, posle ćeš najebati. Ona se skoro nikad nije smejala. Koliko sam razumela, Antimama je radila kao bibliotekarka u obližnjem selu, a on je bio sitan glumac bez stalnog angažmana. Pozorište u kom je radio je propadalo, pa je od uloge do uloge morao da nađe nešto. Ukapirala sam da je sa strane radio i kao prodavac nekretnina. Vežbao je nasamo kako će obaviti telefonski poziv ne bi li delovao što ljubaznije. „Dobar dan! Doobar dan. Dobar daan.“ Zamalo mi je izletelo: „Ej, sad je bilo dobro!“ ili „Super si zvučao!“ Nabijala mu je komplekse većom platom i to što nikad nije bila kod kuće. Život mu je prolazio u toj kuhinji, a i pojavom je verovatno iritirao ljude. Onaj lik u prodavnici bio je prava mala prznica sa facom koju poželiš da udariš.
U nedelju sam na stepeništu srela gospodina Cicmila sa trećeg sprata. Rekao je „dobar dan“ sebi u bradu i odmahnuo glavom u stranu kao da izjavljuje saučešće. „A šta ćete, komšinice!“, zabrinuto je podigao, te spustio obrve u nekakvoj konspiraciji, pa namignuo u stilu zajedno smo u ovome. Videvši da ga bledo gledam, prošaputao je: „Odveli su ga“. -„Koga?“, pitala sam. Pokazao je očima gore, na plafon. Videvši da prazno zurim, tiho je kazao: „Pa onog gore, do vas“ i napravio grimasu očima i ustima istovremeno, u prevodu da te bog sačuva. -„Možete misliti da je čovek živeo sam, a prijavljivali su svađe i tuče. Sinoć je neko prijavio da se čula strašna vriska i neki tup udarac, kao da je tresnula fotelja na pod. Jeste li Vi nešto čuli?“ „Iskreno, čujem da se kod njih često nešto dešava, ali sinoć sam bila u gradu, pa ne znam...“ -„Pa to pokušavam da Vam kažem, ne kod njih, nego kod njega. Ne postoje oni.“ -„Kako?“ -„Pa kad je došla milicija, morali su da razvale vrata, jer on nije otvarao i onda su ga našli sklupčanog na podu. Ispuštao je neki dečiji piskavi glas, tresao se i jecao kao dete. Čas je urlao kao životinja, čas smirenim, gotovo ženskim glasom odgovarao: „Nemoj ti da vičeš na mene, seljačino jedna.“ Ubrzo je došla i hitna pomoć, pa su mu dali nešto za smirenje. -„Ali ja sam čula glasove... i svađe i... mali se kikotao... čula sam i ženu i dete, to je nemoguće, nešto ste pobrkali. Trebalo je Malog da vodi na Metaliku...“ -„Ima nas raznih“. -„Ne razumem šta hoćete da kažete...“ -„Da je on živeo sam. Sad su ga odveli, pre jedno tri sata. Bože, bože, svakakvog sveta ima. Možete zamisliti da je to sve bio on!“ Andrea Popov Miletić
Misao koja u vatri sumnja
Koliko ste vrući? Koliko je vrućine prošlo kroz vaše misli koje su vas doticale u bunilu vatre? I koliko vas je obuzimala vatra nemira i koliko je trajala njena buktinja od koje se niste mogli osloboditi? Koliko ste puta osetili tu večnu iskru vatre koja potiče iz večnosti i kako vam je bilo blizu te vatre misli koja vam razara i telo? Spoznati goruću vatru vaše savesti – ima li veće buke unutrašnjosti? Ali isto tako tom vatrom sagorevali ste hladno grumenje koje u ljudsku dušu kao da dolazi sa Artika topeći ujedno i neljudskost u vama i hladan pogled prema drugima. Naučili ste da ta vatra daje čoveku moć praštanja i otkriva u drugima titraje sunca koji obasjavaju njenu ili njegovu dušu. A sumnja, nasuprot tome, leti bešumno i zaranja svoje oštre kandže u nevine duše. I opet im usađuje vatru misli. Sumnju će odagnati samo um koji donosi mudrost i ona će nalikovati onom huku sove koja huči iz tamne noći i hukom razgoni nespokoj tišine tame ukazujući put ka svetlosti gde iz noći izranja sve ono što je bilo skriveno od dana, od površina, i izneti istinu do vidljive ideje. Onaj koji je pogođen sumnjom obračunava se sa svojom unutrašnjom istinom, proverava i kritički odmerava opravdanost ili neopravdanost sumnje. Rasplet tog događaja, rasplet koji ima svaka drama, svaka priča, svaka tragedija jeste rasplet u kome vam se kao u intuiciji javlja iznenadno otkriće – pokazuje se kao izvesna realnost/opstanka. Iza raspleta postoji opstanak koji je oslobođen sumnje i nelagodnosti vatre, kao što iza fizike stoji metafizika, prava stvarnost pred kojom nestaje strah pred postojećim. Valentina Čizmar
Antal Attila
www.danilokis.rs
15
prose
Homo erectus
Erekcija. I to kakva. Budži se nekih sedamdeset centimetara južno od njegovih očiju. Ne vidi je od prekrivača kojim greje svoje telo. Ali u delu gde se penis nadigao jasno se ocrtava zadebljanje u čaršavu. I to kakvo. Misli da će jutarnja dizavica brzo proći. Zato ostaje da leži, spokojan. Zamišlja ovo i ono; prebira po glavi različite obaveze koje ga čekaju tog dana… Sve ono što ljudi rade dok leškare u krevetu. No, falus ostaje nepokolebljiv. Svaki put kad pogleda ka njemu, čini mu se kao da je klobuk ispod pamučnog prekrivača sve veći i veći. Plaši se raka. Svih tih odvratnih izraslina po telu. Mladeža koji rastu i rastu i rastu i rastu. Stoga mu dosta vremena oduzima skupljanje hrabrosti da spusti ruku, tamo dole. Ne radi to polako, kako se ne bi predomislio. Sjuri ruku ka međunožju i jednim odlučnim pokretom šake zgrabi pulsirajući ud. Na prvi stisak ne može da oseti ništa neuobičajeno. Sa olakšanjem nastavi da ispituje svoj organ, siguran da nije problem u kancerogenim ćelijama, već u nepobitnom dokazu njegove ogromne muškosti. Ne vadeći pipajuću ručicu iz sigurnog kiselkastog mirisa međunožja, drugom rukom zbaci prekrivač. Uspravi se na jastuku i baci pogled ka pukotini koju stvaraju njegove butine, a ispunjava je njegov pol. Oteklo meso niče iz potkresanih dlačica, prožeto debelim venama – puzavicama. Uspuzale su se do samog početka glavića. Nije bio obrezan, ali je od tolike količine krvi u sunđerastom tkivu kožica sama spala i zategla se do cakljenja. Glavić crven. Čvabalo uvek malčice zašiljeno – rascvetano. Ali, sada je tu samo zarez, smešten između dve oble kriške koje su formirale rupu. Uhvati ga i drugom rukom. Drži ga, diveći se što mu viri barem pet centimetara buzdovana. Juče je jedva mogao da ga nadigne do polovine druge šake. Od oduševljenja, ne zanima se mnogo zašto mu se sve ovo dešava. Skoči sa kreveta i potrči kroz vrata spavaće sobe. Uzvikne ženino ime. Nju to trgne, te ispusti šolju na pločice kuhinjskog poda. Sagnuta iznad komadića keramike i smeđih barica kafe, ne vidi ga. Kaže joj da ga pogleda, a ona njemu da se tera jer ju je uplašio, i zašto ju je uopšte tako zvao, mislila je da mu se nešto desilo; i jeste mu se nešto desilo; šta; pa pogledaj! I ona uspravi svoj nevini pogled, i vidi dlakave noge svog muža, i vidi kako mu se pri karlici klati – od čiste težine klati, ne klati od mlitavosti – strela. Bože, šta je to; ne znam ali stavi ga u usta; neću da ga stavim; ali moraš, vidi koliki je; ali neću! Žena zapuzi unazad, pa se pridigne. Osloni se o kuhinjski element i pilji – ta stvar pleni sve poglede u sobi. Kao crna rupa. Muž je nagovara da ga barem dotakne, ali ona neće. Plaši se. Izgleda joj neprirodno velik i težak. Sumnja da bi sperma koja bi izbila iz njega bila previše vrela i ošurila bi se. Ipak, premišlja… On to vidi, pa joj priđe. Ali, u prilaženju, zakači gajtan na sokovniku, te se aparat sruši svom silinom o pločice i pomeša malo jeftine plastike sa keramikom i kafom, kao i malo žutog soka. Ona se buni da bude pažljiv, on se smeje – šta je jedan sokovnik za ovakvu moć. Prilazi joj za još jedan korak, a ona se polako penje na element. Prilazi joj još bliže i u prilasku – u klaćenju – sruši njegovu šolju, sa kafom koja ga je čekala. Šolja se razbije. Kafa ga opeče po bosim nogama. Ali on ne mari. Moć univerzuma sjurila se u njegovu stvar i on će je iskoristiti po svaku cenu. Žena je već sela na element. Zadiže dugačku majicu. Pokazuje obrijani otvor koji se rascvetao, mokar. Kao da se povećao; kao da jeste; volim te; volim i ja tebe. I čitav metar pre no što je može dotaći rukama, njegov vrh nalazi prolaz kroz usmine i zariva se duboko, preduboko. Ona ječi, skiči, uzvikuje: nije sigurna sviđa li joj se ili bi da prestane, ali jedno zna – ovakva prilika se ne propušta. On joj prilazi, istom brzinom. Klizi u nju sa neverovatnom lakoćom. Prodire gde još nikada nije bio. Gura se i tare, i mazi delove njene unutrašnjosti koje je mogao samo da zamisli, ako bi o njoj mislio kroz ljudsku anatomiju. Probija se, tiska se, pokušava da joj se ceo podari. Ženino telo ispušta trzaj za trzajem, iako joj je muževljev ud odavno probio creva, odavno probušio pluća, razderao bubrege, zarovario po srcu, obmotao se oko grudnog koša i stigao do grla. Ali još nije ceo unutra, te on gura i gura i gura, sve dok ženino oko ne ispadne, a umesto njega se pojavi usijani vrh.
16
no.8
Utom, kad je ona odavno bila prokolčena, a on blizu svog vrhunca, u kuhinju uleti njihov trogodišnji sinčić. Promumla nešto kao – mama – on trzne još jednom, uzvikne i on mama, a mlaz gustog, belog kokosovog soka prokulja kroz čvabalo, preleti kuhinju i sruči se na sinčića, ubivši ga na mestu. On vrisne, pokuša da izvuče zmiju iz s legla, ali se ona previše čvrsto drži za kosti njegove žene. Previše je duboko rila po mišićima i previše se dobro uplela oko tetiva i creva da nikako nije mogao da se oslobodi nje. Pa guraj, pa guraj, pa pusti me; ali nema odgovora. Samo jedno mokro oko, zagledano ni u šta određeno, samo malo u smrt. Lupi ženi šamar – ne bi li je osvestio. Njeno telo se skljoka sa kuhinjskog elementa na pod. Povuče njega sa sobom. Oboje leže u lokvi soka i kafe, i komadićima plastike i keramike. A penis sve više i više napreduje kroz ženino oko, pokušava da se izvije dovoljno u stranu i zgrabi nogu stola. Iz njegovog vrha teče bela slina, bela haljina Morane kojoj on pokušava da pobegne. Grabeći dalje od žene, grabeći dalje od nepokretnog sina, rušeći sve pred sobom svojom nemerljivom muškošću – vremenom će ispuniti zapreminu čitave kuće, čitavog grada, čitavog sveta – veliko klupko uda. Miloš Ilić
Inicijacija
“Rekao si da ćeš mi ga pokazati za osamnaesti rođendan.” “Pa šta?” “Šta šta? Prošlo je tri dana!” “Nije prošlo toliko.” “Ma nemoj! Koji je danas datum?” “Dvadeseti.” “A kad je bio moj rođendan?” “Sedamnaestog.” “I koliko je onda prošlo?” Tišina i pad kesa u gepek automobila. Otac zatvara peta vrata i odlazi ka vozačevim. Otvori ih. “Idi vrati kolica.” Sin gleda oca, širom otvarajući kapke; kao da želi da što više svetla da njegovoj zenici što bolji vid. Ali stvar se ne menja. Parking supermarketa je isto popišano, vlažno mesto, sa legijom kola poređanih uredno prateći okvire linija parking mesta. “Neću da vratim kolica.” Otac pogleda u kolica. Pogleda u zadnji deo automobila u koji se spremao da uđe. Slegne ramenima, pa nestane u plavoj šasiji. Sin besni, puštajući nesvesno da mu se obraščići napune krvlju i načine od njega zajapurenog dečaka. Cimavim pokretom otvara vrata, upada na suvozačevo sedište, i zalupi ih. Skrsti ruke na pulsirajućim grudima, te odvrati pogled od oca. “Veži pojas”, ni ne gledajući ga. Gleda u retrovizor, s namerom da se perfektno isparkira; čak oseća neku vrstu odgovornosti, kao da ga posmatra instruktor vožnje. Njegov sin neće da zaveže pojas – pravi se da ga ne čuje. Otac mirno ponovi da zaveže pojas. Ovaj posluša, uhćući i puhćući pritom, kao da to nešto stvarno menja u njegovoj situaciji. “Ali rekao si da ćeš mi pokazati.” “Rekao sam i pokazaću ti.” Otac smota volan jednom rukom; servo mu dopusti da taj manevar izvede majstorski, pa pusti krug da se vrati sam na svoje mesto, a onda ubaci iz rikverca u prvu, nagazi papučicu za gas, naglo puštajući kvačilo; auto podrigne, ali nastavi ka traci uličnog osvetljenja što iluminira ulaz parkinga.
www.danilokis.rs
prose
no.8 “Kad ćes da mi pokažeš?” “Što ti je to toliko važno?” “Zato što jeste.” “Dobro, shvatam da jeste”, sve se uključujući u saobraćaj – redak saobraćaj – i skrećući desno. “Ali zašto ti je toliko važno?” “Zato što si mi pre godinu dana rekao da ćeš da mi pokažeš kada napunim osamnaest godina. Zašto sad kad sam napunio nećeš da mi pokažeš?” Otac slegne ramenima. Promeni brzinu i zamota ručicu na vratima, otvarajući prozor. “Ne znam. Nešto kao da mi govori da bi trebalo to da ostavimo za neki drugi dan.” “Ostavio si.” Otac se naceri. “Shvataš šta hoću da kažem.” “Ne shvatam.” Sin ne prestaje sa durenjem. Želi da iskoči iz kola u pokretu i kazni oca svojim samoubistvom. Kukavica je; dlanovi mu se znoje od same pomisli da mozak rasprska po asfaltu i nanese sebi netrpeljiv bol. To što se ne baci na kolovoz natera ga da misli kako njemu nije ni stalo do toga zbog čega dosađuje roditelju. “Nisi fer. To kaže i mama.” “Rekao si mami?” “Jesam. Pa šta?” Šmrkne i proguta, pa skrene u levu ulicu i zatandrka preko kaldrme. “Ništa. Rekao sam ti da joj ne kažeš.” “Zašto joj ne bih rekao?” “Zato što mislim da nije trebalo da zna.” Tišina. “I šta ti je rekla?” “Ko? Šta?” “Mama. Šta je rekla kada si joj rekao?” “Ništa. Krstila se i smarala.” Nasmeje se. “Rekao sam ti da joj ne kažeš.” “Rekao si i da ćeš da mi pokažeš.” “Dosadan si.” Parkira kola u blizini zgrade okružene drvećem i zelenim pločama trave. Brzo povade kese zategnute pod težinom i zapreminom namirnica; otac zaključa vozilo, pa krenu preko trave do zgrade. Ćutke. Sin gleda negde u stranu, negira očevo prisustvo. Ocu to godi – bar koji trenutak bez suvoparnosti. Čekanje lifta se odužilo. Otac dosadu pobeđuje brojanjem sandučića. Prvo vodoravno, a onda vertikalno. Trideset i dva – ispalo je kada ih je pomnožio.
“Rekla je da treba da mi pokažeš ako si već rekao da ćeš da mi pokažeš.” “M?” “Mama je rekla da treba da mi pokažeš…” “A to.” Prekide ga, pa zaćuta. Sin, naravno, misli da sledi nastavak, objašnjenje. Ali kada tišina još istraja u hodniku – hodniku u kojem se činilo da sve odjekuje, pa i ta tihota – sin nastavi. “I šta ćeš da uradiš?” “Pokazaću ti.” Punoletnik se ne da prevariti. “Kada?” “Čim ostavimo ovo što smo kupili.” Sin ne može da sakrije kez na licu ni najupornijim pokušajem što ga je njegovo telo ikada bilo osetilo u nastojanju da suzbije emociju. Po ulasku u stan, ostave stvari u kuhinji. Otac ćutke prebacuje kupljene potrepštine iz šuškavih kesa u frižider, to jest špajz, to jest ormariće; sin odlazi u svoju sobu i ushićeno vrti kanale, ni ne gledajući u njih – piljeći negde kroz televizor, u svoju srećnu, skoru budućnost. Otac najzad uđe u sobu. “Je l’ idemo?” Nanovo u kolima. Otac gleda sebi iza ramena i polako ide u rikverc, da bi brzo prebacio u prvu brzinu i krenuo napred kroz sve gušći mrak. Staju na poljani van grada. Jedino dva mlaza žutog iz farova seku noć. Nekih sto metara ispred njih, osunčan kolskim svetlom, uzdiže se znak koji najavljuje oštru krivinu. Vazduh ispunjava smrad kravljeg izmeta i mukanje stoke, negde u tami ispred njih. Otac izađe iz kola i stane između farova. Sin ga gleda – njegova silueta se okrene i prizove ga sporim pokretom ruke. “Plašiš se?” Sin zatvori vrata za sobom, pa priđe ocu. Jedan far blešti po zadnjici sina, te su znak i deo poljane tamniji. “Vidiš onaj znak?” “Aha.” Otac otkopča jaknu i izvadi pištolj. Mukanje ne prestaje. “Probaj njega da pogodiš.” Preda oružje. Sinu kao da sve to punoletstvo iscuri kroz prste na kojima ga je peckao hladni metal. “Uhvati ga lepo.” Sin zgrabi pištolj desnicom, a levom ga pridrži, hvatajući dršku od dole. “Tako je. Sad proveri da li ima municije.”
Sin ne menja pozu. Zuri kroz nišan ravno u znak. “Muuuuu!” “Reko’, proveri da li ima municije. Pritisni ovde i izvuci.” Sin najzad posluša. Izvadi magacin i pogleda u kraj metka koji se šilji pri vrhu. “Dobro, sad vrati šaržer.” Sin to učini. “Repetiraj pištolj.” Sin repetira. “Pokušaj da pogodiš sam vrh znaka.” “Muuuuu!” Sin odvoji neko vreme pokušavajući da se umiri. Kada ne uspe, odluči da opali, pa šta bilo. Stisnu oroz, a mehanizam oružja odradi ostalo; izbaci metak iz svog grotla i on podeli prostor svojom putanjom; ni ne dodirnu znak, i nastavi put preko polja. I baš kad je otac hteo da izusti kako je promašio, metak naleti na toplo meso životinje; probi ga i zaustavi se duboko u srcu koje je odmah promenilo svoj rad i zaliptalo, terajući marvi sve glasnije, paničnije mukove kroz grlo; da bi se utišala, ispustila još koji klokotavi zvuk i najzad sasvim izdahnula; negde u mraku, farom nedodirnutom. Otac ote sinu pištolj iz ruke. Zakoči ga i vrati u jaknu. “Polazi.” Otac već ulazi u kola, a sin i dalje zuri u tamu. “Kažem, polazi!” Punoletni posluša, pa se brzo uvuče u auto. “Muuuuu!” Ne pričaju na putu do kuće. Ni skučenost lifta ne tera ih da nešto kažu. Majka u kuhinji prebira po stvarima koje su bili kupili u prodavnici. “Ćao. Otkud vi?” “Ćao. Bili smo da mu pokažem pištolj.” Žena odmahnu glavom. “I kako je prošlo?” “Super.” “Šta ste gađali?” “Neki znak.” Otac uzima parče hleba koje je majka isekla. “Jesi ga pogodio?” Ali odgovor joj ne stiže. Samo zvuk blagog zatvaranja vrata i škljocanja brave. “Šta mu je? Šta se desilo?” “Ništa, promašio je.” Miloš Ilić
Bojan Mišić
www.danilokis.rs
17
prose
Poslednja stanica
„Da li sam zakasnio?” Sunce je potonulo iza dalekog horizonta, ostavljajući za sobom ćilibarski odsjaj na nebu kao poslednji pozdrav ovom svetu pre nego što ga zauvek napusti. Nasuprot nesitim senkama, koje su iz minute u minutu postajale veće i pretile da uskoro progutaju i poslednji tračak svetlosti, moglo se jasno videti mesto na kome sam čekao i sa kog sam posmatrao loše asfaltiran put koji se pružao u nedogled. Na drvenom stubu nalazila se okačena japanska lampa koja se blago lelujala u ritmu slabašnog vetra i obasjavala drvenastu ploču na kojoj je vrlo nečitko bilo napisano „autobuska stanica”. „Možda sam i poranio…” Kiša je ravnomerno rominjala i čovek koji bi se oslanjao samo na prisutne zvukove zaključio bi da se osim nje ništa drugo ne dešava. Sve je bilo mirno i polumračno. Kao ogledalo spoljašnji svet je bio mom unutrašnjem. “Ne, nisam mogao poraniti. Da sam odlagao, sigurno bi bilo prekasno.” Iz navike sam sve vreme gledao na sat, besmislena radnja, jer nisam imao ni najmanju predstavu o tome kada bi prevoz trebalo da stigne niti krene. A možda je već i bilo prekasno. U tom slučaju nikada sebi ne bih oprostio oklevanje koje kao najpodliji otrov zna da ubije sve što neko smatra važnim u životu. Čekao bih ovde, na ovom mestu, dok ne prestane kiša, dok se ne ugasi lampa, dok ona ne dođe ili dok se ne utopim u mrak koji ostane. Do tada mi ne ostaje ništa drugo nego da čekam. Šta čekam i gde idem, nisam znao. Da li ću se odvesti na mesto gde ću biti kažnjen, nagrađen ili zaboravljen, nisam mogao znati niti pretpostaviti. Nije ni bilo važno, jer bih pod istim okolnostima postupio jednako. Ona je bolovala, patila, bila strašno nesrećna i zaljubljena. Otrov joj je crpio snagu, ispijao vedrinu u licu i ostavljao je tužnu i pokrivenu suzama. Taj otrov sam bio, naravno, ja. Kao što se radi sa otrovom, da bi osoba ozdravila, disala punim plućima i uživala u slobodi svoje volje, potrebno ga je otkloniti, izbaciti iz krvi, isisati ga iz života. I zato sam sada tu, na ovoj autobuskoj stanici, i zato sada čekam svoj prevoz do nekud, pretpostavljam, daleko. Iako čekam sam, nisam usamljen, jer bi usamljenost bila nešto najsebičnije što bih mogao da osećam. Da budem sa drugim ljudima, ne zaslužujem. Niti oni zaslužuju da obole zbog mene. Trebao bih i želim da se otcepim od drugih ljudi, da nađem sebi mračan ćošak u kome bih provodio dane, godine, da me stave u karantin i zauvek zaborave na mene. Mrak se beše spustio i hiljadama puta je sat još otkucao i milioni kapi zaplesale u barama dok autobus najzad nije došao. Svoj dolazak je najavio tihim brujanjem i dvoma bleštećim svetlima zbog kojih sam ga morao dočekati sa nadlanicom na obrvama. Zaustavio se pored mene i vrata, otvorivši se u stranu, ukazaše na čoveka u svojim poznim srednjim godinama, u punoj vozačkoj uniformi modro plave boje, koji me je uporno posmatrao i čekao da napravim korak. Zastao sam na trenutak i potom ušao. „Dobro veče”, učtivo me je pozdravio vozač, „Da li ste Vi počinili samoubistvo 3. avgusta u 15 časova?” „Da, jesam, to sam ja.” „David R.?” „Da, jeste.” „U redu, možete sebi naći slobodno mesto da sednete.” „Dobro”, odgovorih, ali se nisam pomerio sa mesta. „Da li vas mogu pitati kuda idemo?” „Moraćete se strpiti, gospodine”, i nasmeši se takvim osmehom koji prosto uliva osećaj sigurnosti. Potom je prekrižio nešto sa duge liste, prelistavajući prethodno niz papira iz notesa, pritisnuo dugme da zatvori vrata, i klimnući glavom mi dade znak da je naš kratki razgovor završen i da ćemo uskoro krenuti. Autobus je bio poluprazan, tako da sam se odlučio sesti u poslednje redove na mesto do samog prozora na kojem sam uvek sedeo u aubotusu. Ali u istom času, kada sam uperio pogled u odabrani red, video sam nešto zbog čega mi je srce prestalo u trenutku da lupa. Ali samo u trenutku, da bi ubrzo potom počelo ludo besneti u grudima. Što sam bolje i brže mogao krenuo sam do klupe, skoro trčeći, jedva usput održavajući ravnotežu u pokretnom autobusu. Kada sam stigao, dočekao me je jedan umorni pogled i dobro poznati osmeh. Da, bez svake sumnje je to bila ona. Bez ijedne reči je sklonila noge kako bih se mogao provući do mesta pored nje. „Zar si ti…”, ali me prekide značajnim pogledom koji je govorio više nego bilo čije usne, nakratko se nasmeši i položi glavu na moje rame. Nisam je više ništa pitao. Gledao sam kroz prozor, ali osim mrklog mraka ništa drugo se nije moglo razaznati. Jedino se njeno, patnjom izmučeno, zadovoljno lice nejasno ocrtavalo na prljavom prozoru autobusa. Naslonio sam svoju glavu na njenu, zatvorio oči i uživao u mraku i zvucima tihog brujanja motora i kucanja kazaljke na ručnom satu. Srđan Matić
18
www.danilokis.rs
Parázshamu
no.8
Akkor most figyelj ide, Tamásom, adj egy tiszta papírlapot, kérlek, most adj egy ceruzát is! Le fogok írni egy szavat, amit majd te találsz ki, amit te most nekem lediktálsz, és én abból az egy szóból egy szép modern elbeszélést kerekítek itt a szemed láttára. Tamás felhúzta a redőnyt. Esik az eső – mondta. Nem igaz, feleltem, nem lehet, hogy nem érted ezt a játékot. Esik az eső – erre akárki tud elbeszélést, sőt regényt is írni, mondjál valami érdekeset, újat, mondjad, hogy hamu és parázs, olyan összeillő ez a két szó. Parázshamu. Ez jó lesz? – kérdezte Tamás. Itt van, leírom, úgy írom, ahogy mondtad, parázshamu, és nem hamu és parázs. Tamás rögtön visszahátrált, vissza a nyitott ablakhoz, vissza a jó szagú, jó hűvös, valószerűtlenül kellemesen sustorgó tavaszi esőhöz. Mintha nem is a szobában lenne, hanem valahol az eső áztatta réten. Ekkor ezt írtam magamnak a papírra: „nézd csak hogyan hunyorog a parázs a hamu alatt ha megérintenéd jó langyos érzés járná át a tenyered utána az egész tested ne tedd le olyan hirtelen mert akkor elszáll a pernye és a zsarátnok áttöri az idősíkot és letisztulva nem marad semmi egyetlenegy apró sóhajnál vagy a parázsra hulló könnyeidnél amitől sercegni kezd a pirosan szunnyadó parázs a hamu meg sötét szürkén tapad meg a tenyeredben amit majd könnyedén lemoshatsz mert régen amikor még nem volt mosópor hamuval mostak, és hamuba sült pogácsával küldték el az embereket vidékre munkát keresni most fogd be jól a szemed és ne mond ki mit láttál csukva tarsd a szádat is mert csukott szájjal a legkönnyebb a hallgatás miközben szavak égnek a nyelveden akár egy kis kazánban égett hús lesz a nyelved ha a parázs lángra kap elkezd szenesedni az idősíkból egy hosszú-hosszú időcsík lesz azon parázslik végig majd hamu és gyémánt és parázs és hamu csak csöndben várd ki a végét” Nem hiszek neked – mormogta a hitetlen Tamás, miközben elhaladt az íróasztalom mellett, figyelembe se véve a paplan színeváltozását, az izzóvá forrósodott vatelin dombocskáit, ami egyre pernyévé akart válni. A megpörkölődött vatelin szaga orrfacsaró lett. Tamás az ágyhoz lépett, gyors mozdulattal vizet löttyintett a parázsló vattára. A következő pillanatban már megint a nyitott ablaknál állt, olyan volt, mintha benne állna. Ebből elég. Minden pillanatban máshol kell állnom, nagyon unom már a szöveged. Az ajtóból még visszaszólt: Megyek sétálni az esőben. Emlékszel, mit mondott az orvos? Azt, hogy nagyon egészséges mezítláb a vizes betonon járkálni, jót tesz az idegeknek, de legjobban az nyugtatna meg, hogyha eltűnnél, mire visszajövök. Mert ugye mire való ez a nagy írogatás? Magad is tudod jól: sosem lehetsz olyan jó grafomán, mint Kiss Ordas Trombitás Orsolya vagy Kovács Jolánka. Kifordult az ajtón. Bevágta maga után, hogy majdnem kiszakadt az ajtófélfából. A parázshamu meg átsütött a papíron, szürkén villogott vörösre dagadt szemeim előtt. Akkor hát megvagyunk, gondoltam örömmel, nem tart tovább fogságban a tüzesvégű kis szurony eltompult, csúfondáros, szaggatott kacagása. Már nem sütött, nem égetett a parázshamu. Kiss Ordas Trombitás Orsolya
no.8
A picsánbaszott hal-ál
A buszban nagyon meleg volt. Idegesen izzadtak a testek. Amikor felszálltam, mindeki háttal állt nekem, mintha nem lennék ott. Nagy tömeg volt. Kezemben a zacskó aranyhallal bepréseltem magam a masszába. Feszült voltam több dolog miatt is. Már csak azért is, mert egy zacskó hallal mászkáltam 35 fokban. A halak egyre kevesebbet mozogtak és egyre lassabban, nem tudtam kiverni a fejemből, hogy lehet, perceken belül elpusztulnak. Különben is tartok egy kicsit a haláltól, az pedig, hogy a halál lehet, épp most áll be, kimondottan nyugtalanít. A halakat sokan nézték szótlanul. Igyekeztem nem az emberek szemébe nézni, mert még azt hiszik, hogy a halak és én egyek vagyunk, hogy én jól érzem magam a bőrömben és hogy a kis pikkelyesek társaságát is élvezem. Pedig nem élveztem egyáltalán. Úgy éreztem, hogy valahol itt a halál, és hogy 3 kicsi hullával fogok célba érkezni. Se a halak, se az emberek felé nem fordultam, betettem a fülhallgatómat a fülembe, és úgy csináltam, mintha zenét hallgatnék. Felszabadult egy ülés egy fonott kalácsra emlékeztető frizurájú hölgy mellett. 40 év körüli lehetett. Csinos volt és komoly, biztos voltam benne, hogy nem kezd el velem beszélgetni. Ez tetszett benne nagyon. Néhány hónap múlva megtudtam, hogy ő vezeti a városunkban varrodaként működő bordélyházat. Ez is tetszett benne. Pár megálló múlva leszállt a csinos madam, és leült velem szembe egy cigány csávó, fehér szabadidőruhában és kígyóbőr mintájú, csúcsos orrú cipőben. Gyorsan elkapta a tekintetemet, mélyen a szemembe nézett, és azt mondta: „Jól picsába basználak, cuncikám!” Röhögtek egy jót a haverjával, aztán leszálltak. Én csak bámultam ki az ablakon, mintha nem hallottam volna semmit. Mozgattam a fejemet a nem létező ritmushoz. Igyekeztem minél gyorsabban feldolgozni ezt az egészet, mert tudtam, hogy még a halakra is kell koncentrálnom. Lenyugodtam és tovább bámultam ki az ablakon. Kicsivel később arra gondoltam, hogy milyen szuperak a gyerekkori emlékek. Még a legszebb álmoktól is jobbak néha. Régebben hajlamos voltam azt hinni, hogy azok az érzések később is megtapasztalhatók, hogy az az állapot az igazi boldogság, és hogy nekem arra az állapotra kell törekednem. Közben meg nem is így van. Aztán hirtelen arra gondoltam, hogy ha még nem is így van, le kellene írnom ezeket az emlékeket. A fejemben készítettem egy gyerekkori emlékek listát. Íme: a sárga plasztika kisszékem a nagytatám a nagymamám a nyár, amikor a hernyók elleptek mindent amikor apám elmondta, hogy anyám elutazott a mennyországba, és én megkérdeztem, hogy mivel, ő meg azt mondta, hogy vonattal amikor kézenállva bepisáltam a karácsonyfa illata amikor a neszkviket vízzel kevertem be, mert nem volt otthon tej amikor a nagymama leesett az emeletes ágyról, és eltörte a combját amikor fodrász akartam lenni amikor balerina akartam lenni amikor apám felesége akartam lenni az az időszak, amikor még apámmal vásároltam a ruháimat, és én úgy néztem ki, mint egy kisfiú amikor a Lehelkével éjfél után néztük a német sunákat a TV-ben, „sieben-acht-neunneun”, mondogattuk aztán másnap egész nap amikor apu nagy kartonszárnyakat ragasztott a hátamra, hogy készítsen rólam egy angyalos képet Hörcsi, a hörcsögöm Momóka, a macskám amikor a Lehelke úgy húzta ki a fogamat, hogy a cérna egyik felét rákötötte a fogamra, a másikat az ajtóra, azt meg becsapta a szerencsekerék a TV-ben amikor imádkoztam Istennek, hogy az én lányom legyen olyan, mint a barátnőm, mert belé szerelmesek voltak a fiúk – azóta is örülök, hogy a kívánságok nem teljesülnek, és hogy valószínűleg nem lesz egy hülyepicsa a lányom az a nagyon kellemes érzés, amikor a nagytata munka után mosta a kezét, és a csevapszerű ujjairól olyan sok piszok jött le, hogy a víz fekete lett
prose
amikor elmesélte nekem valaki, hogy onnan tudom, hogy jól kinyomtam a pattanásomat, ha az elkezd vérezni, és én ettől nagyon beszartam amikor a nyolcadik emeleten laktunk a 49-es lakásban amikor télen a teraszon tartottuk a kaját, és én nem mertem kimenni, mert attól féltem, hogy leugrok amikor ugyanezen a teraszon kellett teregetnem úgy, hogy felállok egy sámlira a cserép, amit lefejeltem, és berepedt a szemöldököm amikor megnéztem a Terminátort, és aztán azt játszottam, hogy a szőnyeg a láva, az ágy pedig nem... Rájöttem, hogy a listám elég hosszú, és hogy még hosszabb is lehetne. Ennek nagyon örültem. Annyira örültem, hogy megfeledkeztem a halakról is, és arról is, hogy valahova megyek. Már két megállója le kellett volna szállnom. Felkeltem az ülésről, ránéztem a halakra, még éltek, megnyomtam a gombot, és vártam, hogy megálljon a busz. Elterveztem, hogy ha még be is kell csöngetnem egy ismeretlen házba, akkor is ki fogom cserélni a halak vizét. Annak ellenére, hogy túlmentem a célmegállón, jól éreztem magam, a karácsonyfa illata járt a fejemben, meg hogy amikor hazaérek, megkeresem az angyalos képet magamról. Egyszer csak valami szörnyű történt. A zacskó aranyhal kicsúszott a kezemből. Valahogy úgy, mint amikor részegen egyszer kicsúszott a borospohár a kezemből, mert egyszerűen csak elfelejtettem fogni. A víz, a halak és a zacskó a busz padlóján kötött ki. Az ajtó kinyílt, új emberek szálltak fel, mit sem sejtve a horrorról. Két halat beletapostak a drótszőnyegbe, egy pedig legurult a lépcsőn, és kiesett a forró betonra. Olyan hirtelen történt minden, hogy úgy éreztem, jogom van nem reagálni sehogy se. Körülbelül úgy, mint amikor a cigány csávó közölte velem, hogy jól megbaszna, csak ez tízszer rosszabb. Vagy talán százszor. Úgy döntöttem, visszaülök a helyemre, és utazok még egy kicsit. Fábián Elza
28th Birthday
I am sorry to tell you this, my darling, I hope you won’t love me any less, but this morning I came to the horrible conclusion that I am not a rockstar.
It appears that it’s just not meant for me. I will not make the bed burn for you to prove that you would die for me. No, I have no intentions of doing that. But if you want, I can still set it on fire. Just so we can go shopping at IKEA for a new one on second eastern day. We will not wander through desserts chasing Indians. No, the only wandering I got to offer is wandering through the shelves chasing the best bargains. Sorry, baby, but I have no reason to go to rehab. I never had the discipline to be an addict. Please don’t hate me for it. But if you like, I can go and quit smoking. Just so we can smell the scented candles you bought to make our house smell cosy. There are no stages for me to pass out on. But we can fall asleep on the couch together if you like, while watching some dole movie. I am not like that guy from this lame punk band. I am not going to stab you to death in some sort of crazy drug frenzy. No, thank god I am not like Sid Vicious. The only knife I will use will be for cutting the vegetables of your vegetarian meals during long Christmas dinners with my parents. We will not drink till we forget everything that happened. But we might just get tipsy enough to bring out all the embarrassing family memories. So, I am very sorry, baby, but it occurs that I still have a long life ahead in not being a rockstar. But we can watch them together on TV with our scented candles, nicely cut cheeses and maybe one or two glasses of wine on our new IKEA couch. We can do that baby, till the time we tell our children that in our days the artists were at least real rock stars. Ramon Martensen
Maja Erdeljanin
www.danilokis.rs
19
prose
Haiku helyett
Mostanában már csak a katonaságról mesél. Három telet volt odaát, mert visszaküldték, hogy bepótolja azt az időt, amit a ljubljanai kórházban töltött gennyes tályoggal az oldalán. Csúnya vágás és csonkolt rés maradt a bordája helyén, a bal oldalán. Ott aztán megtanult szerbül és jókat evett – napjában ötször, mert az kell a gyógyuláshoz. Azóta hatvan év telt el, és már a keze is olyan kidolgozott, eres, mint a vén olajfa ága. A haja dús maradt, mint legénykorában, csak a bajusza nincs már. Szép volt, hisz szerelemből született, a szüléje meg korán meghalt. Már nem álmodik új traktorról, sem azokról a lovakról, melyeket a Palicsi-tóban fürösztött. Már nem ultizza el az uzsonnára kapott almát, csak abba a körtepálinkába nyal bele szívesen, amit a két kezével főzött ki korábban. - Idén nem lett bő termés. – jegyzi meg csendesen, s már folytatja is egy újabb történettel, amiben a nyilasokat szidja minduntalan, és nem utálja az oroszokat. Néha bejön hozzánk a városba, s csodálja azt a sok betont meg vasat, amit az elmúlt évben húztak fel építkezés gyanánt. Majd felidézzük a régi Szabadkát, amiben még járt a villamos, és kalapos urak hajbókoltak a naccságának, akinél ő tanulhatott, és akitől mindig kapott csokoládét. A szegénység kivillantotta a foga fehérjét, nem kacagott ott a téli alkonyatban senki. Szalonna kenyérrel, meg egy kis vöröshagymával! Ez az! S a krumplilevesben is épp olyan ízletes, mint a reggeli tojás alatt. Az ő rántottája zsíros volt és finom.
no.8
Aztán elsiratta az asszonyt, aki megtűrte, akivel leélte fél életét. Szerette. Most ki ad a macskának csirke szárnyakat? Két kutyája a térdére ugrik, a Bodor egész éjjel csak csahol, a fia meg büszkén tolja széles hátát a térdéhez... a kutya vacsorája el nem marad. A tűzifa talán kitart, korán esteledik, s a hideg átitatja a falakat is. A cserépkályhába lerakódott a hamu, a salak. Füstöl. A TV-ben minden történet él, a hírek egymást váltják a csatornákon. De csakhamar ráun, nem marad el az álom. Jó vele lennem. Már nem jó a föld a szőlőnek... most az almát eszi a homok. Csak a fogam – az a négy – nem bírja elrágni. A fejemmel bólogatok, mint egy paprikajancsi, és közben törékeny testére nézek, amivel még idén is a fára mászott – arra is ő tanított. Nem a múltat siratja, s nem is a nehezen szerzett vagyont: „... csak a föld, a föld oda ne vesszen!” Néha magam sem értem, mit sajnál rajta olyan nagyon, de nem merem mondani, mert haragja ritka, de akkor érdes. Nem született fiú a családban. Eddig. S most, hogy egy kicsi csöppség megtörte az „átkot”, most újra bizakodva mutatja a traktort, most még tíz évet kér a Teremtőtől, s azt, hogy együtt szedjék majd a cseresznyét és a meggyet, hogy ez a gyermek elegye a gyümölcsöt a madarak elől. S arra kér, vegyek neki szép csizmát, s abban menjen el a bálba. Pap Ágota
hh
PRICA
Starac je počeo da govori kao neko ko otklanja svaku nedoumicu, najpre tiho, a potom sve odlučnije. Noć je bila za besedu. Gusta kao tajna. Počeo je priču o fotografiji sa koje se smešila devojka koju je upoznao s početka jedne jeseni. - Davno je to bilo - reče starac. Njegov glas je došao oštar i precizan kao da se u pripovedanju služio nožem i viljuškom. - Njen otac ih je često jurio kući iz parka, nju i njenu braću i sestre. Najstariji se, međutim, nikada nije igrao: bio je isuviše odrastao. Još uvek se činilo kako su tada bili bezbrižni. Njihove igre nisu bile obične dečije igre, nego igre ljudskim telom. Uvek bi jedan deo tela bio žrtva, a drugi mučitelj, te kada bi žrtva uspešno podnela svoju ulogu, posle izvesnog vremena mučitelj bi postao žrtva, a žrtva mučitelj, čime bi se igra ponavljala i nastavljala. Otac je smatrao da su to krajnje dehumanizovane igre, branio im i pretio glogovim štapom, kažnjavao najstarije, uveren da oni podgovaraju na tu opasnu igru koja, uostalom, nije bila jedina. Tu su se nizale i druge igre ljudskim telom, i sve su, u najmanju ruku, bile vrlo bolne. Majka joj je bila umrla. Ona je i ne pamti. I baba Gina koja ju je čuvala takođe je bila umrla. Mnogi su iz komšiluka, a i iz parka, ili umrli ili otputovali u neke južnije krajeve, da se više nikada nisu ni vratili. Kako je vreme prolazilo, sve se izmenilo, tada, te zime, i ona se spremala da ode kao i ostali, da napusti braću i sestre, oca, svoj dom. Sa sitnica i predmeta bi najpre obrisala prašinu, pitajući se odakle, pobogu, sva ta prašina, da bi ih odlagala na stari pokvareni harmonijum, jednu do druge, uredno. No, pre nego je spakovala i poslednju sitnicu koja bi je podsećala na stan i detinjstvo, rešila se da prošeta, da ode do parka, da razmisli o svemu još jednom. Imala je dobar posao utoliko što je niko nije dirao. Radila je u krojačkoj radnji. Majstor kod koga je šegrtovala davao joj je pristojan džeparac, uostalom kada bi sada otišla, oni bi radno mesto popunili preko oglasa, preko noći, na nju bi se zaboravilo, ko zna, možda bi je i omrzli, rekli da je glupa. - Ne bi mnogo plakala ako bi napustila radnju - nastavljao je starac provizorno. - Teško je zarađivala, a i sve što bi zaradila subotom uveče bi davala ocu, do poslednje
20
pare. Otac bi je bez obzira na to kinjio, govorio joj da nema mozga, da bi on sasvim drugačije postupao prema njoj da joj nije upokojene majke. Težak život, mislila je ona, ali sada, kada je trebalo da napusti sve to, nije joj se činio toliko nepoželjan. Iako bi, maštala bi dalje, taj njen novi dom, njen novi otac i muž, stanar njene duše, predstavljao za nju izvesnu sigurnost, ljudi bi je sigurno gledali drugačije, i poštovali. Čak i u trenucima u kojima je pomišljala na taj novi život, osećala se svečano i nekako drugačije nego inače. Poslednji put sam je video u parku - reče starac. - Tada sam je i fotografisao. Sedela je na zidiću. Ispred nje se perspektivno širila dečija školica. Osmehnula se na blic. Uopšte je svaku čast primala unesrećeno i s rezervom. Na ulici se čuo vergl, a ja sam shvatio njen pogled i njenu rešenost. Nije pokazivala nikakav znak volje, niti ljubavi, niti bilo kakvo prepoznavanje. Kasnije sam čuo da i dalje živi kod oca, sa braćom i sestrama, da redovno izlazi u park, da radi u krojačkoj radnji, i da - ubeđeno reče starac - još uvek mašta o svom budućem životu. Starac je tonuo u one dubine glasa koje svode životni bilans jedne sudbine. Priča mu je došla, na neki način, neanalitična i poluprosvećena. Mučna usredsređenost na sudbinu očajnice u njemu je izazivala tragično osećanje života, neizlaz i gorčinu. Prateći svaki izraz na njegovom licu, nisam mogla da ne primetim podrhtavanje nozdrva, gutanje vazduha, nekakvo gušenje koje mu je dolazilo iznutra. Dečak je ležao pored, sasvim miran, kao da se utopio, zajedno sa okolišem, u tragičan san o životu, u početak odrastanja te tragedije. Stajala sam kao ispred pozorišne scene. Patos koji gnjije kao vladajuća paralela svemu što je svakodnevno i beznačajno, beskompromisno je razuverio moje shvatanje pravde. Nemoć pred užasom ništavila osvedočila se u potvrđivanju, kao udarac o zid. Kap kiše. Jesen. Jesen donosi raspadanje. Njeno destruktivno dejstvo je na svaki način razorno, sasvim suprotno proleću. Rastvaranje, toliko očigledno, poprima izgled poslednjih vremena, eksplicitnost njene razorive moći postaje osnovica propadanja i smrti. Jesen. Kažu da je lakše rušiti nego stvarati. Istina je. Jelica Kiso
www.danilokis.rs
no.8
Metszetek
Forró vízcseppek kopognak csípőcsontomon. Ölelő testmatracom álmosan sóhajt. Combjaink között fekete zománckép árulkodik. Lábujjaink szappanhabos tánca levendula emléknyomot hagy a párás tejüvegen. - Te vagy a legjobb barátom! – szuszogom a felemelkedő mellkaspárnára, majd a lefolyóba ereszkedünk egy kósza törölközőbolyhon. - A szempilládon himbálóztam. - Azonnal kiszimatoltalak a többiek közül. - Nem tudtam, ki vagy, és mit akarsz. - A hajadból őszillat áradt. - Vihogva nyomtam a kezedbe egy szerencsegesztenyét. - Mindenki köréd gyűlt, hogy mosolyodban melegedjen. - Akkor találkoztam először T.-vel. - Akkor találkoztál először T.-vel. - Vodka-narancsot szorongattam. - Vörösen izzott az a komisz sálad, amelyiket egy reggel körömcsipesszel feszítettem le rólad. - Táncolni akartam, de néhány rasztafonat gubancolódott tincseim közé. - Aztán egy idegen vállra szenderedtél. - Télen mézet csöpögtettem a forralt borodba. - A karácsonyi kókuszgolyódból fél tálnyit behabzsoltam. - Lángoló italt is öntöttem mellé, a kockacukrot otthon felejtettem. - Szúrósan nézted, ahogy „csak azért is” üvegből nyelem az abszintot. - Három kör után szárnyam nőtt. - A zöld tündérek királynője voltál. - T. ágyában ébredtem. - Csókolózó hippi-bőrbe bújtatok T.-vel, miközben kiwiből faragtam pipát. - A frissen meszelt falról vörösbor csordogált. - Vitamindús füstöt eregettél a falon lógó szellemek orra alá.
prose
- Legutóbb rabló-jelmezben láttalak. - Mikor a konyhába léptem, lavórban kavartad a Bloody Maryt. - Alig találtalak az ütemre ringatózó álarcok között. - Túl sok borsot szórtál bele. - A teamécsesek halvány fényében eltévesztettelek. - Hamar a fejedbe szállt, néhány áttetsző korttyal együtt. - Az erkélyen egy vámpír kiszívta belőlem levegőt. - Az én lábammal jártál. - Valahol elhagytam a cipőmet. - Azt mondtad, szeretsz. - Azt mondtam, szeretlek. - Karolkozó denevéreket rajzoltam púderes homlokodra. - Amikor visszajöttél, még jobban hiányoztál. - Amikor visszajöttem, csak néztelek. - Rumos kólát szolgáltam fel tulipános fazékban. - Megőrjített a kivillanó melltartópántod. - Gitárszóra daloltam neked. - Medvesajtot csúsztattam a blúzodba. - Azt az édes löttyöt már ott kellett volna hagynom. - Ajkaimmal szaladtam a dekoltázsodba. - Később kamerák előtt csókoltál szájon. - A szúrós borostámra panaszkodtál. - Édesen szúrt a sajtos borostád. Valahol vécétető csattan. A tükrös polc beleremeg. Rézlábakon egyensúlyozó porcelán ágyunk nyomot hagy térdemen. - Te vagy a legjobb barátom! - lehelem egy tricepszre. - Akkor csókolj meg újra! - hörög fel a válasz. Egy kicsit még ellenkezem. Mészáros Anikó
- A Léghajó Klubban finom koktélt kevertek. - Amíg a tömeggel sodródtam, valaki levett a lábadról. - Egy hete még T. kezét fogtam a vár udvarán. - Egy hete még T. keze markolt a seggedbe. - A valakit, aki a karomon zongorázott, akárkire cseréltem fél órán belül. - Később a színesbőrű zenész hotelszobájába invitált. - Kacagva riszáltam magam a zenekar lábai előtt. - Kezet csókoltattál vele, s máris másra vágytál. - A szájharmonikás csak nekem játszott. - Nevetésed az emeleten is csilingelt.
Marina Milanović
www.danilokis.rs
21
PROSE hh Slast neresivog
Ne može biti rezultata, niti cilja. Idite na grob svojeg prijatelja i shvatićete zašto. Eto, čovek s kojim sam se rado i često smejala svemu i svačemu, sada je nestao. Bez traga. Banalno i nezamislivo! Čovek je nestao. Za mene je to bilo... kako da vam kažem... banalno. Ne može biti rezultata, niti cilja. U osnovi je sve bez supstancije. Možemo još jedino da patimo i da se smejemo svojim patnjama, sve dok ne istrošimo i poslednji atom snage…
U zavetrini posmatraca hh
Pomišljam, svaki čovek je osoben. Na osnovu toga, pozvan je da deluje. Makar i u zaštiti senke koja se duži i skuplja rđavo ga odražavajući. Čak i dodirnut korbačem, pognut, pao. Time što će sve tajne prosto odbaciti daleko od sebe, neće rešiti nejasnoće oko svojeg položaja. U narednom trenutku okolina će mu uzvratiti i zadati nove.
Puka arabeska
Senovitost, iza kuće, nekoliko osušenih jabuka na prizemnom balkonu susetke. Fasada, geografska karta sveta. Malo podalje iza prvog prozora, početak vijugavog i uskog stepeništa. Ako ne idemo gore, odmah ispred, nalazi se stara vešernica obezbeđena sa nekoliko nabacanih blokova i trošan zeleni krov. S druge strane, pak, s ulice, podignut je visoki zid, tako da se to malo uvučeno dvorište činilo kao kakav toplik gde su se negovale svakojake čudne i savršeno beskorisne biljke.
Treba birati
Ili živeti, ili pripovedati. Čovek, uostalom, uvek živi od priča. On traži da svoj život živi kao što bi ga pripovedao. Ali, kada se živi, ne dešava se ništa. Nema početka, dani se dodaju danima, jedno beskonačno i monotono sabiranje. U izvesnim trenucima - retko - čini se kao u romanu, uvidiš da si se zapetljala s nekim muškarcem, uvukla u neku gadnu stvar. To traje kao blesak. A posle, povorka se nastavlja, časovi, dani, godine...
Biti sam
Taman onoliko koliko je čoveku potrebno da se rastereti verovatnosti. Biti sam, sam za stolom, srkati supu, posmatrati ukrasni fenjer nad glavom: kako se pali, kako se gasi. Opet, u blizini ljudi, na samoj površini usamljenosti, u slučaju uzbune, čvrsto rešena da im promaknem.
Biti tanan
Uzor dopadljivosti i lepote nalazi se u jednom određenom odnosu, u kojem leži zametak romantičarske teorije XIX veka. Očitovanje nekakve (kažu, nebeske) prestabilirane harmonije. Traganje po svetu za lepotom čiji original nosim u sebi. Uzor, dakle, koji se javljao tu i tamo, nipošto univerzalan, niti za sva vremena. Država počesto usmerava moje uzore. I moda. Uopšte me ovakve stvari uhvate ponekad, jer - da me drže uvek, razorile bi me potpuno. Isto tako, u tim gromovitim prijatnostima, kada je iznutra sve u pokretu, uvek vreba opasnost od sagorevanja...
Rano pre podne
no.8
Počelo se uvlačiti rasvetljenje, postajalo je sve snažnije, sve gušće, dok se nije oblikovalo u nekoliko savršenih snopova, kroz prozor je doprlo do kaktusa, kaktus se bio prenuo, istisnuo iz sebe neku končavu radost.
Monocikl
U prerušavanju, osokoljena naočarima na nosu, sigurnije sam, dalje, skočila u jutro. Već na ulici dočekala me je gužva, pa sam morala, uz sve veštine, i one koje se domišljaju, da vrludam, da pravim osmice, da održavam ravnotežu. Umotana u tamnu debelu maramu, kupljenu od neke seljanke iz Klenja, prerušena, dakle ozbiljna i avetna, tiha, u danu koji se nazvao nedelja, i koji je, slično meni, odmicao podozrivo i sporo, uprkos činjenici da šetnje nedeljom znaju da budu duge i krepke, vraćam se u svoju sobu, skidam debelu marametinu, izuvam blatnjave cokule i zavlačim se u krevet. Prema pribežištu. Još je bilo dosta mračno, morala sam da upalim lampu. Svetlost je u krugu obasjala drveni stočić, ustala sam i krajem suknje obrisala ostatke prašine.
Anti-ljubavne misli
Ljubav je izgovor da bih bila pod okriljem vrste, pod okriljem civilizacije. Ljubav je zabluda. Zabluda se uvukla u moj način razmišljanja. Za Ivana Karamazova ljubav je samo povod za brže propadanje. Sukob privlačnosti i odvratnosti rešavam tako što na njegovoj mišicisanjam o prostranstvu, dok se blagi nabor njegovog međunožja meša sa zadahom uistinu stvarnih isparenja. Jelica Kiso
Aleksandar Dimitrijević
22
www.danilokis.rs
no.8 Upalila je cigaretu. Potom je protresla ruku i ugasila vatru na šibici. Tamo, preko puta, on je već čekao. Suvog lica, sa borama oko očiju poput presušenog rečnog korita i mrtvom kožom koja je podsećala na pesak. Zgražavao ju je ceo njegov lik, nije mogla da podnese taj prodorni tamni pogled koji joj je cepao svilenkastu kožu. Počešao se po nosu. „Gospođo, ovo je naš sedmi susret, a vi i dalje niste progovorili.“ Napravio je pauzu i osmotrio je, a ona je osetila kako nešto umire u njoj. „Razumem“, nastavio je. Kao da njegova pojava nije bila dovoljno iritantna, morao je i da govori, mrtvim glasom bez prijatnog tona. „Da vas grize savest… Da imate neke nedoumice… Ali ne možemo da napravimo progres dok ne progovorite.“ Nasmejala se. Njeni široki beli zubi sijali su, iako nije htela da se osmehne; usne su joj tako bile građene. Sićušne, a zubi prostrani, tako da je i najmanji smešak postajao božanski svetionik. „Napredak“, rekla je sa podsmehom u glasu. Uvukla je dim i dunula iznad sebe, pokušavala je da prepozna oblike u dimu. Znala je za neku teoriju da se na osnovu dima može videti sudbina. Ništa nije videla, ventilator koji je stajao sa njene leve strane suviše je brzo rasprskavao dim. „Gospođo, šta to radite? Zašto me ignorišete? Nemojte me terati da se rasrdim.“ Intonacija mu je postala strožija, čula se kap pljuvačke koja se zaglavila u njegovom grlu. Podigla je pogled i nasmejala se. Gledala ga je ispod crvene kose, koja se u nežnim vlasima prelivala preko tužnih očiju i svetlucala. Trudila se da sakrije sve nedoumice, da izgleda kameno i netaknuto, ne otkrije mu prolaz kroz koji bi mogao da uđe u njen svet tuge i tako se hrani njenim mislima. „Šta vama daje pravo da postavljate pitanja?“ Ostala je nasmejana i uvukla je dim. „Napravili smo progres. Ne volim kada pacijenti postavljaju pitanja, mislim da oboje znamo zbog čega ja imam to pravo.“ Pogledao ju je patronatski u nadi da će je uplašiti. „Niste me razumeli.“ Naslonila se na fotelju. „Šta vama, smrtniku, daje pravo da procenjujete da li jesam ili nisam normalna? Mislim, mogli su da me odvedu kod bilo koje proročice, uradila bih isto.“ Sačekala je njegov odgovor. „Sedite i tumačite moj um, da ne kažem dušu, na osnovu mojih reči i pokreta.“ Glasno se nasmejala. „Vračara bar zna da iznenadi, a vi… Nemoćni ste. Predvidljivi. Pitaćete me da li me tata mazio kada sam bila mala. Kao da to išta znači!“ Nagnula se tako da joj je glava prešla preko kolena i bele spavaćice. Rekla je kroz šapat: „ Ne želim da spavam, da me umrtvite tableticama jer ne znate šta ćete sa mojim mislima.“ Kroz okovratnik joj se nazirala bradavica. Progutao je kapljicu, a ona je primetila kako mu se pokreće adamova jabučica. Prepoznala je pogled čežnje i kao da je čula njegovo srce koje je u tom momentu zatreperilo. Uvek je bila svesna svoje privlačnosti, taj dar je stidljivo koristila kroz život. Setila se reči svoje majke koja ju je uveravala da je skromnost vrlina. Pokajala se što je ikada bila skromna i što više nije koristila svoje darove. Sada je dobila novu hrabrost, sve ono što je nekada želela da učini, a nije zbog okova skromnosti, isplivalo je na površinu. Potisnute čežnje počele su da teku njenim venama. „Gospodine, da li ja vas privlačim? Želite me?“ Uhvatila se za dojku i počela da je pritiska. „Pomozite mi, doktore.“ Počela je nežno da stenje, spustila je drugu ruku na butinu. Nežno se milovala vrhovima prstiju. Otkrivala je svoju bledu svilenu kožu. Sve dublje je zalazila u ekstazu, istraživala je mesta na svom telu koja su joj do tada bila strana. Dahtala je sve brže, nežno je prešla jezikom preko usne koja je počela da se suši. Polako je provukla usnu kroz zube i pogledala ga. Htela je da vidi čežnju, da vidi znoj koji je izlazio iz njegovog napora da se suzdrži. Potom je obustavila sve radnje, namestila je izgubljenu šišku i pogledala ga. Mirno ju je posmatrao. Rukama je stiskao naslonjače od fotelje, šake su ostavile znojavi trag. Jedini znak njegove uzbuđenosti, ostale je vešto skrio pod maskom bora i zgrčenih mišića. „Hvala vam na ovom divnom iskustvu. Doveli ste me do ekstaze. Vaš pogled gori u meni.“ Rekla je sa podsmehom. Bila je ponosna na sebe što je uspela da se poigra njegovom psihom, kao što on pokušava da se igra njenom; sve što je činila u njegovim inkvizitorskim odajama opravdavala je tim argumentom.
Sunce
„Da li biste bili toliko ljubazni da mi kažete?“ Napravio je pauzu očekujući paljbu. „Zašto ste vi kod mene?“ Pogledala ga je. „To bih i ja volela znati, nisam ovde svojom voljom.“ Osmehnuo se. „Dozvolite mi da preformulišem. Zašto su vas doveli kod mene?“ Pustila je nežnu suzu. „Zbog nerazumevanja drugih.“ Pretvarala se da ništa ne curi niz njen obraz, skupila je usne u besnu gomilu, u nadi da će tako suzbiti pljusak suza iz očiju. „Samo ljudi bez razumevanja šalju majku u ovu smrdljivu rupu.“ Zastala je i upalila još jednu cigaretu. „Recite mi, gospođo, zašto imate zavoj na desnoj ruci?“ Pogledala je besno u njega, naslonila se i prekrstila noge, uzela je dim. Postavljao je pitanja, ona je odbijala da odgovori. Prilazio je sve bliže i bliže, sabijao je u ćošak, a ona ga je uplašeno gledala i nije znala kuda da okrene glavu. Samo je htela da prestane da je posmatra. „Hoćete li me pustiti da vidim sunce ako vam sve ispričam? Nisam čula pticu već… pa, ne znam, vreme ne postoji ovde.“ Pogledala ga je, nakrivila je glavu ka njemu kako bi što bolje čula njegove reči. Znala je da mora da napravi kompromis. Nije se osećala krivom preko dana, ali kada bi ugledala njega, osetila bi neki strah kako joj kreće iz želuca, grči ga i širi se telom. „Prvo vi meni ispričajte šta se desilo, a posle ćemo o suncu.“ Prekrstio je noge, pun samopouzdanja uputio joj je pogled bez emocije, mimike. Hladna maska namenjena za slušanje. Znao je da će dobiti ono što je hteo, suzbijao je osmeh zadovoljstva; krajnje neprofesionalan osmeh, pomislio je. Podigla je noge na fotelju. Znala je da sedi ispred đavola maskiranog u ispovedača. Udahnula je. Osetila se na momenat prljavo, kao da je kurva. Sada će ono najdublje da širi ispred nekog stranca koji nije sposoban da joj pruži empatiju, kako bi dobila par sati slobode, jer onu pravu nije ni želela. Odgovaralo joj je da ostane ovde. Nije htela da se vrati u tamu svoje prošlosti. Želela je novu svetlost koju je otkrivala u samoći. „Sedela sam, kao i svako jutro, za stolom u kuhinji.” Zastala je na momenat sa rukama u vazduhu i pokušala da se seti kako je raspoređen nameštaj u njenoj kući. Nije mogla da se seti pojedinosti koje je gledala svaki dan na istome mestu proteklih dvanaest godina... Tu činjenicu je uzela kao još jedno opravdanje.“ Imam onaj okrugli sto sa četiri stolice. Sa moje leve strane sedi moja ćerka.“ Zastala je, pokušavala je da vrati sliku svoje ćerke pred očima. Kroz maglu je videla svoja usta na njoj i setila se kako su ljudi uvek hvalili njenu lepotu. Bila je ponosna, nekada, što je kreirala nešto tako lepo, a sada se smejala svome idiotizmu. Nije više imala potrebu da priča o instinktu, o majčinstvu. Znala je da je to alat za vezivanje, sebe je uverila u to od kako su je doveli ovde. „Na desnoj strani je moj sin”, zaobišla je sva osećanja izazvana njegovom slikom , „naspram mene je bila prazna stolica i mogla sam da vidim prozor.” Pogledala je kroz mali otvor na zidu. Jedini tračak slobode u đavoljoj ispovedaonici. Prozor ju je odveo na nova mesta. Lutala je mislima sve dok potpuno nisu prestale da nailaze. Ostala je samo tama, jedan momenat bez misli i osećanja. Odmarala je duh. Vratila se iz bezumlja. Kao da je velika ruka pritisla njen duh i vratila ga u telo, kratka vrtoglavica je usledila. “Napolju je sunce tek niklo, rosa je svetlucala kao zvezde na letnjem nebu. Na jabuci, ispred kuće, budile su se dve grlice i ljubile jedna drugu. Videlo se samo drvo, rosna trava, grlice i plavo nebo; osetila sam zemlju kako diše. Na trenutak sam otplovila u smrt i slobodu. Samo crno i rosa, bez misli, osećanja. Raj.“ Gledala je u stranu i trudila se da zadrži suze u očima, potom je spustila noge i uzela pepeljaru sa stola kako bi lakše ugasila cigaretu. „Onda sam čula vrisak ćerke, kao i svakog jutra kada joj moj sin uzme jaja ili nešto drugo iz tanjira. Potom je moj suprug izbrisao sliku ispred mojih očiju. Seo je naspram mene bez i jednog znaka poštovanja. Bez jutarnjeg pozdrava. Pomilovao je svoga sina po glavi, sav ponosan što je mali vragolan. Gledao je u sina kao u produžetak svog života, hteo je da bude isti kao on. Nadam se da će ga nešto ubiti. Bolje i to, nego da bude kao svoj otac. Osušeni, isfrustrirani, debeli penis od čoveka. Bez duha i smisla u sebi. Luta po pustinji koju naziva život i jedino što ga sprečava da se ubije jesu morali koje je meni dao kao bračni poklon. Truli, nerazvijeni morali zasnovani na lupetanju njegove
PROSE frigidne majke.” Nasmejala se. “Prethodno veče mu nisam dala da me jaše i drma.” Stresla se i naježila od gađenja. ”Zamislite da vas neko cepa jednom nedeljno. Da se popne na vas i bez pogleda i poljupca trlja svoju ‘muškost’ o vas. Svaki put, od prve noći provedene sa njim, ja sam suva, bez strasti. Više puta me je ova ruka zadovoljila nego što je on.” Podigla je desnu ruku sa uspravljenim kažiprstom i srednjim prstom. “Nije mi davao da se otuširam posle njegovog skakutanja. Htela sam da operem njegov znoj svaki put sa sebe, da sastružem kožu, samo da ne osetim taj smrad. Večito je smrdeo, ne zato što se nije kupao.” Namrštila je nozdrvu, prisetila se mirisa. Pomirisala je sebe, miris je skoro potpuno nestao. Obradovala se tom saznanju. „Uvek je smrdeo.” Pogledala je u njega, tražila je bilo kakav znak zadovoljstva na njegovom licu. Potvrdu da priča ono što se očekuje od nje. On je zadovoljno klimnuo glavom. “Posmatra me kao objekat, a ne kao suprugu.” Uzela je kutiju cigareta i počela da je trese. ”Gde su jaja? Zašto je kafa hladna? Mama, reci mu da mi vrati! Deco, prestanite da proždirete jaja. Ženo, uhvati me za jebena jaja!“ Počela je da maše rukama i viče. „Koja žena?!” Ustala je sa stolice, a kutija joj je izletela iz ruke. “Nisam se osetila kao žena od kako je prvo kopile počelo da sisa sve iz mene. Mislila sam da ću ih vremenom zavoleti, ali samo su nastavili da mi se gade, kao da su paraziti koji su rasli u meni devet meseci.” Pepeo je kanuo na njenu belu spavaćicu. Skinula je tragove nežnim pokretima ruke, podigla je kutiju sa poda i nastavila. „Svako božije jutro kuvam isto, svaki dan me muzu, svako veče istrpim krmaču na sebi“, počela je da se lupa po nogama, „oh, kako ih mrzim. Mrze i oni mene. Nikada me nisu voleli. Kao da sam stopalo koje je zagazilo u smrdljivu močvaru, a oni vesele, ljigave pijavice.“ Zamislila je sebe kao stopalo i nasmejala se. Nije znala koga da okrivi. Da li da mrzi sebe, njih ili život. Udahnula je. „U jednom momentu sam čula kako neko žulja viljušku po zubima, toliko jako da sam mislila da će prozori popucati. Kao da mi je neko ubadao tanke igle kroz mozak.” Naježila se, kada se setila zvuka. „Oni se nisu osvrnuli, nisu me ni pogledali. Onda me neko povukao za rukav, a ja sam osetila kako mi se samo telo mrda, a duh ostaje u istom položaju.” Uspravila se i setila neverovatnog momenta kada je shvatila da do tada nije živela. Nije ni sada znala da odgovori na pitanje: Šta je život? Znala je šta on nije. “Trzali su me kao zvonce. Uzela sam nož i stegla ga u ruci.“ Namestila je ruku kao da u njoj drži nož. Počela je uzbuđeno i ubrzano da diše, a u očima je sinula vatra. Video je da se otela kontroli, kako su je misli opet odvele do tog momenta. Ključan momenat za njenu egzistenciju. Momenat kada se osetila opet živom i punom energije. Bila je spremna da uradi sve da taj momenat postane konstantan. „Onda sam podigla ruku i udarila je o sto.“ Zastala je i pogledala u šaku na kojoj je bio zavoj. Crvene kapljice su sijale kroz grubu pamučnu gazu, koja je grebala njenu nežnu ruku i nanosila joj irealan bol u tom trenutku. Suze su krenule, svaka koju je sačuvala. „Posle toga se ne sećam.“ Pogledala ga je. „Vi sigurno znate šta se zbilo!“ Smirila je oči i pružila pogled pun iščekivanja. Držao je palac i kažiprst na licu. Izmoren od njenog izlaganja. Opustio je telo, izdahnuo je. Predugo je držao dah u sebi, zaboravio je da treba da diše koliko je bio napet u iščekivanju njenog skoka ili nekog neartikulisanog pokreta. Očekivao je da će da skoči na njega sa nožem koji će se materijalizovati kao produkt njenog besa. Skinuo je prste sa lica i spojio je ruke. „Razbili ste sve tanjire na policama, izvrnuli sto i razbili prozor stolicom, nakon čega ste krenuli nožem na vašu decu.“ Pogledao je u nju, a ona je palila još jednu cigaretu. Pogledala je u njega jer ju je omeo u radu. „Nastavite, veoma je uzbudljivo.“ Mahnula je rukom kao da ga požuruje. „Uboli ste supruga u butinu i onesvestili ste se.“ Pustila je prvi dim. „Što ga nisam zaklala? Mrmot. Trebala sam sve da ih zadavim još prošlo leto.“ Slegnula je ramenima, nakon čega je počela da joj se grči ruka, nasmejala se i pogledala u grč. Osetila je kako joj obraz i usne poigravaju, podigla je pogled. „Slobodna sam?“ Pogledao je u nju, očistio je grlo i nasmejao se. „Mislim da nećete videti sunce danas.“ Dejan Matlak
www.danilokis.rs
23
drama (PROMAŠENE SUDBINE, VOĐENE VELIKIM AMBICIJAMA)
POSLE DVADESET GODINA
DUŠAN: Oh, nema nikog. Mogao sam da pretpostavim. Neka, zadržaću se još malo, možda neko i naiđe. MARIJA: O, Dušane, otkud ti? Davno se nismo videli. DUŠAN: Dvadeset godina. MARIJA: Da, biće jedno dvadeset godina. Nego, otkud ti ovde? DUŠAN: Ma, bio sam u prolazu, vraćao se iz pozorišta, znaš, sparina velika, pa rekoh malo da predahnem. Lep je ovo park. MARIJA: Jeste, veoma lep. DUŠAN: A ti? MARIJA: Šta ja? DUŠAN: Otkud ti? MARIJA: Bila sam na nekoj konferenciji, sparina me isto savladala, pa rekoh malo da predahnem. Lep je ovo park. DUŠAN: Jeste, zaista veoma lep park. MARIJA: I šta ima novo kod tebe? DUŠAN: Ništa posebno. MARIJA: Verovatno si se probio u pozorišnom svetu. DUŠAN: Da, naravno. MARIJA: Koliko si drama napisao? Znaš, ja ne idem u pozorište, nemam vremena... DUŠAN: Uh, nebrojeno. Jedno stotinjak, upravo mi se sprema premijera jedne komedije. Ti si kao fizičar verovatno otkrila nešto novo? MARIJA: Pa, da, moglo bi se reći. Upravo radim na nekom novom metodu prenošenja električne energije. Zato nemam ni vremena da idem u pozorište. DUŠAN: Baš mi je drago što smo uspešni! MARIJA: I meni, neopisivo drago. DUŠAN: Lažeš. MARIJA: Kao i ti. DUŠAN: Danas je osmi jul, 2011. MARIJA: Sedam sati je. DUŠAN: Pa, tako smo se i dogovorili pre dvadeset godina? MARIJA: Jesmo. DUŠAN: Pre tačno dvadeset godina sedeli smo u ovom parku i pričali. MARIJA: I pričali kako ćemo se naći ovde za dvadeset godina... DUŠAN: Osmog jula 2011, u sedam časova... MARIJA: Ako prokockamo te iste godine. DUŠAN: I ako nam život prohuji, ostavivši iza sebe ambicije i snove. MARIJA: Da, tako nešto smo rekli. DUŠAN: Izgleda da ostalih nema, izgleda da smo jedini. MARIJA: Ostali nisu bili toliko ambiciozni. DUŠAN: Ostali nisu toliko maštali. MARIJA: Moguće. DUŠAN: Ko će prvi? MARIJA: Hajde ti. DUŠAN: Znači, pre dvadeset, tačnije devetnaest godina, ja sam upisao komparativnu književnost. Da, pitaš se zašto, kada sam hteo dramaturgiju. Eh, hteo sam. Ali, znaš, tamo se samo preko veze uspeva, ili ako si suvi genije, ili ako si veliki radnik. Ja sam bio kombinacija poslednja dva, a takve kombinacije ne prolaze. I tako ja završih komparativnu, doduše posle šest godina. Ubi me ona interpretacija moderne i iščitavanje kritičara. Jovan Skerlić i ostala kompanija. Nek’ idu do vraga! Pa „Srpski književni glasnik“... Pa, čitaj, čitaj
24
no.8
do iznemoglosti! Znaš mene, uvek spreman da uzmem knjigu u ruke, da zalegnem ko lud i da čitam. Ali, ovo je bilo mučenje. Počeo sam da ličim na knjiškog moljca. I posle svih tih muka ja nisam mogao da se zaposlim. Zapravo, počeo sam da pišem scenarija, doduše za reklame. Znaš onu reklamu sa „Arielom“? Ne znaš, nema veze. Mislim, stvarno je jedna od boljih, dolazi domaćica... Ma, nije bitno. U svakom slučaju, sad su besramnici stavili neku drugu, koja je očajna, ali nema veze; obiće im se o glavu. Skrećem sa teme. No, nebitno, ja tu zaradim koji dinar. Pošto su svi bežali kao od šuge kada bih im pokazao diplomu i nisam mogao za stalno da se zaposlim. Zapravo, mogao sam da predajem na fakultetu, ali te krvopije nikako da odu u penziju. Gori su od ovih komaraca! Eh, komarci. Noću ne mogu da spavam od njih, a nemam dinara da kupim onaj sprej, što ih ubija. Da, nemam ni prebijene pare. Tako da se sad svuda češem. E da, oženio sam se, jednom debelom. Zato sam i ovako mršav, sve što zaradim ona pojede! I to kako pojede, halapljivo, slasno, dok meni krče creva, i onda se pravda, kao: “Ti si muž, ti treba da obezbediš hranu za svoju porodicu.“ I tako se izvlači sa tim argumentima koji su važili u kamenom dobu kad je muškarac ujutru išao jednim kopljem da lovi mamuta. Mada, ja sam gledao, još dok mi nisu ukinuli kablovsku, da su i žene znale da pripomognu u lovu, kad bi zafalila koja muška glava... No, nebitno, opet skrećem s teme. Hvala bogu, pa nemamo dece. Znaš, počeo sam da pušim od nervoze. Možeš zamisliti mene, koji sam večito vrebao profesore ne bi li ih prijavio direktoru kada bi zapalili jednu... Ali sam ubrzo prestao, i otrov je postao preskup za mene. A debela kontroliše sav novac u kući, svaki dinar, cicija neviđena, ne može ni para da joj promakne. Meni, jadniku, na kraju ništa ne ostane, osim da prosim. Znaš, dolazio sam u iskušenje da sednem ispred crkve i, tako, ištem za sebe koji dinar. Ali sam ateista pa, šta ja znam, valjda bi to bilo suviše licemerno; mada, možda i ne bi... Razmisliću još o tome! Ali ja te nisam lagao, kada rekoh da se vraćam iz pozorišta. Ipak je moje srce uz njega, bar na neki način. Prodajem karte. Da, karte, i neprestano govorim ljudima: „Uživajte u predstavi“! Ah, uživanje! Kad bih ja bar mogao... Znaš, davno nisam odgledao jednu predstavu, a stalno sam u pozorištu. Kakva ironija! Ali nema veze, moja debela bar ima šta da jede. Kako je samo mrzim! Upoznao sam je pre deset godina, prodavala je karte, tamo gde ja sad radim. I ja sam naseo na te trikove o zajedničkom životu, i kako je ljubav oslonac svemu, i kako bez nje niti ima pravog života, ni istinske sreće. Pljujem ja na sve to! Pljujem! Ah, komarci, opet me napadaju! Tebe ne? Ah, da, ti imaš onaj sprej... A kod mene kući se probušila mrežica na prozoru. I sad me proklinje žena, kao da sam je ja svojim rukama namerno probušio. Čim nešto krene po zlu, odmah sam ja kriv, a budući da je kod nas večito zlo, ja sam večiti krivac, večiti zločinac, ma dođavola, ako se tako gleda, mogu i sa đavolom onda da se merim! Izvini, nervozan sam malo. Znaš, smešno je, toliko smo obećavali, da, bili smo oni koji obećavaju. A od svih njih, samo nas dvoje smo se pojavili. Tužno je to, tragično. Ah, dođavola, otopio mi se sladoled. Debela ne voli otopljen sladoled. Morao bih uskoro da krenem, zaista bih morao. Ona me čeka. Ali, da čujem tvoju priču! MARIJA: Nisam uspela da realizujem povoljniji prenos električne energije. Znaš, to je bio moj san, i nisam uspela u tome. DUŠAN: A život inače? MARIJA: Ma, udala sam se za nekog bogatog Nemca, voli me iznad svega, ali jadnik se ne razume u fiziku, tako da mi ne može pomoći. DUŠAN: I to je to? To je sva tragedija u tvom životu, prenos električne energije? MARIJA: Pa, moglo bi se reći... Nego, hoćeš sprej protiv komaraca? Imam jedan u torbi, a vidim da ti treba. DUŠAN: Daj ga. Imaš da mi pozajmiš trista dinara, da kupim sebi kartu i da odem u pozorište? Thea Merso
www.danilokis.rs
no.8
hh
drama
h
PRICA JEDNOG GRADANINA
(ILI KAKO SE I SAM ĐAVO VEĆ UMORIO)
Bilo je to jedno sasvim obično jutro. Sedeo sam za kuhinjskim stolom, pio kafu i gledao kroz prozor. Padao je sneg. Napolju je već sve bilo belo, pravi zimski dan. Imao sam u planu da krenem na posao ranije, kako bih mogao da prošetam; jednostavno, volim da čujem škripu snega pod nogama. Ali to se nije desilo. Dva oštra kucnja prekinula su tišinu. Čudno, pomislih, ko još kuca, pored zvona. Kada sam otvorio vrata, video sam jednog niskog starca, sa dugačkom belom bradom. Bio je veoma čudno obučen, pošto je bio nizak, i da nije imao dugačku bradu, zakleo bih se da je to Napoleon glavom i bradom. No, naravno, to nije bilo moguće, i ja sam to vrlo dobro znao. “Izvinite, koga tražite?”, upitao sam ga uljudno. “Tebe”, promrmlja starac i odgurnuvši me od vrata uđe u kuću. Zadivljujuća snaga za jednog starca, da čoveka u punoj životnoj snazi odgurne, i to još jednom rukom, za tri metra. Starac sede za sto, gde sam ja do malopre sedeo i počne da pijucka moju kafu. Ja tu izgubim svo strpljenje i planem. Ja: Ko ste Vi?! Ko Vam daje za pravo, ko Vam samo daje za pravo da se tako ponašate?! Na moje reči, starac samo odmahnu rukom. Ja tu još više pobesnim. Došlo mi je da se glavom zaletim u njega, ali sam se, naravno, kao pristojan i uzoran građanin suzdržao. Ja: Izvinite, da li biste bili ljubazni, da mi objasnite svoje ponašanje?! Starac: Dodaj mi malo šećera, gorko ti je ovo. Ignorisao sam to pitanje i čekao odgovor na svoje. Starac: Šta? Nemaš šećera? Pa nije valjda da imaš šećernu bolest?! Ja: Ko ste Vi?! Starac: Je l’ imaš bar neki zaslađivač? Ovo je stvarno gorko... Ja: Đavo da Vas nosi, ko ste Vi?! Na te moje reči starac se grohotno nasmeja. Starac: Oh, pa nosim ja već sebe duže vreme, da kucnem u drvo, moje me noge sasvim lepo služe. I starac kucne o sto. Starac: Koliko je samo godina prošlo... Kada se samo setim... Ah, ne, to će me samo odvesti u nostalgiju. Imaš nešto slatko? Videh ja da se čovek pravi lud, nema veze, mogu i ja prividno da skrenem. Samo sam seo na drugu stolicu, ne rekavši mu ništa. Ali starac, ne obazirući se više na mene, ustane i poče da vršlja po kuhinjskim policama. Ja (skočih naglo sa stolice): E, sad je dosta! Ako smesta ne izađete iz kuće, zvaću policiju! Starac: Zovi slobodno, ako misliš da ti mogu pomoći. Hajde, zovi ih slobodno, samo mi pre toga reci gde ti se nalazi šećer. Ja: Ko ste Vi? Starac: Šećer mi treba. I ja dadoh starcu šećer. Mi sedosmo za sto. Starac je polako ispijao kafu. Starac: Znaš, nije meni lako, nimalo lako. Uvek moram da sam u koraku sa poslednjom tehnologijom, i da sam upućen u najnovija politička dešavanja. Ne mogu više, izdržao sam hiljade i hiljade godina. Ali sad je dosta, ljudi su se iskvarili skroz, i postali gori od mene samog. Žrtve su svi, čak i dželati sami. Sada hoću samo jednu slađu kafu da popijem, i ništa više. Znaš, trebalo je da ti nešto šapnem, i ti bi to uradio. Da, ti bi me poslušao, u to nema sumnje. Ti si sad zbunjen i kasniš na posao, ali, opet, iščekuješ moje reči. Idi, neću ti više ništa reći, previše sam umoran. Idi, a mene ostavi na miru, treba mi predah. Thea Merso
Thea Merso
www.danilokis.rs
25
creative workshop Karakterek: 1. Egy önértékelési zavarokkal küzdő, de mások szemén keresztül önmagát sokra becsülő, kiégett, huszonéves férfi, aki rendre olyan házibulikat tart otthonában, ahol számára idegen emberek is összeverődnek. (Varga Dávid) 2. Egy folyamatosan önmagáról beszélő, harmincas éveiben járó, középiskolai angoltanárnő. (Joó Bence) 3. Egy középiskolás lány, aki állandóan fel akarja olvasni a verseit és véleményeztetni azt másokkal. (Tikvicki Dóra) 4. Egy középiskolás fiú, aki szintén verseket ír, de sohasem merte még megmutatni azokat senkinek. Titokban szerelmes a verseket író középiskolás lányba. (Kadván Zsuzsanna) 5. A részegség határán billegő, hisztis, magakellető szingli. (Gyurkovics Virág) 6. Egy ismeretlen, mély tekintetű, hallgatag és flegma figura, aki csak figyeli a társaságot és magában, mintegy monológszerűen, mindent kommentál. (Nagy Andi) Helyszín: szobabelső, konyha, fürdőszoba, panellakás folyosója – lépcsőház Idő: este Szituáció: spontán házibuli 3. Mindjárt, ahogy megérkezem, a lépcsőházban összeütközöm egy huszonéves férfivel, aki nyomban szóba elegyedik velem. Beszélgetésünk során feltűnik, hogy önértékelési problémákkal küzd, kérdések tömkelegét zúdítja rám. Lényegük mind egyfelé irányul, azt szeretné megtudni, hogy mit gondolok róla, meg efféle dolgok. Bezzeg amikor én akarom felolvasni neki a legújabb költeményem, azonnal parkolópályára tesz, és mással ismerkedik. Felmegyek a lépcsőn, egy igen rossz állapotban lévő szingli lányt pillantok meg, aki éppen öt fiú társaságában löki a sódert. Egyik pillanatról a másikra rosszul lesz, ezért beviszem a fürdőszobába, hátha az segít rajta. Miközben csak magával foglalkozik, felolvasom neki az egyik versem, majd miután befejezem, megkérdezem, mit gondol róla, erre csak annyit mond, hogy: „Király!” Egyszer csak ránk nyit egy harmincas éveiben járó nő, aki nem zavartatja magát, azonnal közvetlen társalgásba kezd velem. A másik lány még mindig pocsék állapotban van. Szorgalmasan hallgatom a problémáit, észrevételeit, a tegnapi napjáról lassan már regényt írhatnék. Közben arra leszek figyelmes, hogy valaki, egy lány, váratlanul hisztibe kezd. Kimegyek a fürdőszobából, és adok neki egy pofont, amitől azon nyomban lenyugszik, majd ő foglalja el a fürdőszobát, a fürdőkádban olyannyira konfortosan érezi magát, hogy idővel el is alszik. A harmincas nő, akiről kiderül, hogy egy középiskolai angoltanárnő, a történteket végignézve jobbnak látja, ha elhagyja a helyszínt. Talán nemsokára én is követem a példáját. A konyhába megyek, ahol hozzám lép egy fiú, akivel ugyanabba a középiskolába járunk. Már többször észrevettem, hogy figyel, de még sosem jött oda hozzám. Azt mondja, hallotta, hogy verseket írok, és szívesen meghallgatna egyet-kettőt. Nagyon örülök a szándékának. Félrevonulunk és olvasok neki. Jó látni, hogy valaki végre értékeli a műveimet. Közben elárulja, hogy titokban ő is verseket ír, meg is mutat egyet, nekem írta. Nagyon meglepődöm, mivel egy szerelmes vers. Közeledne felém,
Shoder-Shodar
de én felpattanok, hisz közben meglátom a barátomat, akivel gyorsan le is lépünk, menekülve ebből a különös házibuliból. Tikvicki Dóra 4. A haverokkal este végre bulizni megyünk. Már nagyon vártam a pénteket. Totál elegem van a suliból, mostanában teljesen kikészít. Ma is írtam egy verset, nekem bejön, de elég ciki lenne mások előtt felolvasni, tuti leégnék. Az egyiket épp ma írtam Blankának, aki szintén ír verseket, csak nem olyan gyáva, mint én, és fel meri olvasni őket, bár az is igaz, hogy sokkal tehetségesebb. Megihlet. Egy mosoly, Lehet komoly, Mely szívedig elér. Szív dobban, Még jobban, Amikor Ő hozzád ér. Az öröm, Nem üröm, Akkor, ha valódi. Boldogság, Jőj most már, Jó lenne érezni. Szem csillan, Ha Ő itt van, S olyan csodálatos. A lélek Vidám, mert Az élet oly szép most. Ezt íram ma neki, nem száll ki a fejemből egész nap, de majd kiűzöm egy-két üveg sörrel. A buli valami menő csávónál lesz. Az a tuti, hogy egyikünk se tudja, hogy ki az a csóka. Megérkezünk. Már a lépcsőház folyosóján hallatszik a zene, elég jó a szám, bár nem a kedvencem. A belső szobába érve rögtön azt keresem, hogy merre lehet italt szerezni. Ott, annál a csajnál van egy üveg vodka, elkérem, és jó nagyot húzok belőle. Máris sokkal lazábbnak érzem magam. Na de most meg ez a nőci nem akar leszállni rólam, mindenáron rám akar mászni meg lesmárolni. Tuti van annyi idős, hogy az anyám lehetne. Elutasítom. Hisztirohamot kap. Elkezd picsogni. Na ez a party is jól kezdődik! A haverjaim már mind rázzák magukat, idióta majmok, senkit nem ismerek, ez a lotyó meg itt visít a fülembe, „tökéletes“. Megfogom a vodkásüveget, és újra meghúzom. Szerencsére sikerül leráznom ezt a hisztiparádét. Egy biztos, a tánc az nem nekem való. Az egyik sarokban megpillantok egy rekesz sört, egyet azon nyomban kinyitok, és kiiszom egy nyeletre, kezdem egyre jobban érezni magam, mire kivégzem az egész rekeszt, már szinte a fehők közt lebegek. Másnap reggel azt sem tudom, hol vagyok. Iszonyúan fáj a fejem, ég a gyomrom, és a hányinger kerülget. Nagy nehezen feltápászkodom, és szemben találom magam egy borostás alakkal, aki, mint látom, nem érezi sokkal jobban magát, mint én. Csak annyit tudok kinyögni, hogy:
www.danilokis.rs
- Hol a budi?! A pasi egy ajtóra mutat. Bemegyek. Minden kijön belőlem, ami csak kijöhet. Tükörbe nézek, nem ismerek magamra. A pofám több helyen is fel van szakadva. Az orrom alatt száradt vér. Mindenem sajog. Az utolsó dolog, amire még halványan emlékszem (vagy talán nem is így történt?), hogy Blankát látom táncolni, nagyon megkívánom, iszonyat jól néz ki, odamegyek hozzá, rámosolygok, azt mondom neki, hogy szeretem, és megcsókolom. Ő ezt egy hatalmas pofonnal jutalmazza. Ez jobban fájt, mint Blanka barátjának reakciója, aki mellesleg kosarazó, hatalmas egy fickó. Annyi még dereng, hogy teljes erőből hasba rúg. Ez volt életem egyik legeslegpocsékabb bulija. Emlékeimből arra eszmélek, hogy beront hozzám a borostás pasi, és hazazavar. Kadván Zsuzsanna 2. A panellakás előtt Nem is tudom, hogy miért akarok jönni erre a bulira. Na persze, meghívott az egyik diákom, akit ráadásul már több éve kergetek és nagyon cuki... Csak azt nem tudom pontosan, hogyan is kerültem ide. Elment egy kicsit az eszem, de azért az este még csodákat tartogathat. Be, fel a harmadikra, ááá, a lift halott, lépcső, egészen a harmadikra, fel. Első emelet Magát összehányva, a földön egy szőke csaj fekszik, borosüveggel a kezében. Egy fiú mellette cigizik és röhög, szemmel láthatóan a szőkén. Második emelet Hallom a zenét, ami ordít a következő emeletről, üres ez a panelépület vagy mi? Harmadik emelet Hatan egy lepedőn csücsülnek és füves cigit adogatnak körbe, megkínálnak. „Tudod, én egy angoltanárnő vagyok, és több tiszteletet várok el! Az Oxfordon voltam hallgató, és majd’ három évet éltem kint Angliában. Do you speak English? Well I thought not, you fucking maggots.” Röhögve néznek rám és azt hajtogatják, hogy „Ich spreche Deutch nicht.” Otthagyom őket, de még utánuk ordítok, hogy „Fuck you bitches, I’m out of here.” Nyitnám az ajtót, de csak nehezen nyílik, mikor végre valahogy betuszkolom magamat, egy kiütött srác feje koppan a falnak. Senki sem akar észrevenni. Az ég áldja meg ezeket a fiatalokat, nem veszik észre, hogy egy angoltanárnő jelent meg ezen a bulin? Pedig igyekeztem a legtanárosabb cuccokat felvenni. Látom már, ott van Krisz! A fiúka, aki meghívott. Sok csúnyát hallottam már róla, az a tipikus rosszfiú, nagyon bejön, legszívesebben felfalnám. De ezek nem ép gondolatok, hiszen ő csak tizennyolc, én meg harminckettő. „Na szia Krisz, igen, eljöttem.”, közben pöndörgetem a hajamat, mint egy nedves tinilány – „Kösz a meghívást, nagyon rendi tőled.” Akar valamit tőlem, megfog a karomnál, és berángat a rosszul megvilágított konyhába, ahol szanaszét törött pezsgős- és sörösüvegek vannak a földön. Két srác van a konyhában, az egyiknek bukósisak a fején. Krisz mondana valamit, de a gyerek, amelyiken nincs sisak, talál egy neoncsövet és szétveri a másik fején. Krisz gyorsan kirángat onnan, egy másik ajtó felé vesszük az irányt, közben betekintve a fürdőszobába is. Blankát látom, ahogy nagyban szavalja az ócska lázadóverseit, sose hagy vele békén senkit. A szoba, ahova benyitunk, tele van, mikor végre elhúz a kis költőnő, Krisszel a fürdőben kötünk ki, ahol két részeg lány alszik egymáson, a kádban, mellettük egy üres vodkásüveg,
creative workshop rúzzsal szétkent szájuk. „Szóval mi bánt Krisz? Tudod, hogy megbízhatsz bennem, mindig is ott voltam, ha kellett a segítségem, aham, igen... Szerelmes vagy? Ez nagyszerű, képzeld én is!” – Eufória kerít hatalmába, most már tényleg olyan vagyok, mint egy nedves tinilány. – „Igen, Krisz, figyelek, csak ez eszembe juttatja azokat az időket, amikor Angliában voltam, és belehabarodtam egy arab srácba... Figyelek, csak mondd! Írtál verset annak a lánynak?” – Kibaszott nedves – „Miért nem olvastad már fel neki? Nem merted eddig? Itt az idő, légy férfi, mondd el neki, csókold meg, úgy, ahogy még soha senkit, mondd a szemébe, hogy szereted. Miért mosolyogsz? Jaj, Krisz, tudod, hogy mindig szívesen segítek.” – Bakker... Kimegy a fürdőből. Azt a kurva... Na megállj csak! Miért ment be a nappaliba? Ez Blankához megy, a kis polihisztor ribanchoz. Mit tud az? Csak írni, verseket, prózákat, rajzolni, gitározni, filmeket forgatni, színészkedni és jó frizurát vágni, és emellett még vannak mellei is... Mit keresek én itt? Csak egy vén szipirtyó vagyok, akit senki meg nem kívánhat. Visszamegyek a konyhába, eltűntek azok a majmok. Fogok egy vodkásüveget... jó öreg idők. Leülök az asztalhoz, és elkezdek inni magamban, mellém ül egy srác, és megkérdezi, hogy én honnan jöttem... Gyorsan összefoglalom az életemet. „Szabadkán születtem, és mindig is jó diák voltam, valamikor még a gimiben iskolaelső, Vuk-diplomás. Sosem volt időm az élettel foglalkozni, de mikor anglisztikára iratkoztam, Budapestre, sikerült megnyernem egy pályázatot Oxfordba, és nagyon...” – nem figyel... – „Hallod? Mesélem itt az életemet!” – bólint egy nagyot, és levágódik a feje az asztalra, csak úgy koppan... Mesélem neki tovább a sztorimat, de azt hiszem, hiába, meghalt. Irány az ajtó. Hopp, azé’ szédülök én! Uff! Távoznék, erre Krisz és a kis csaja együtt elcsípnek, mielőtt eltűnhetnék. Krisz azt mondja, hogy köszöni a jótanácsot, és megölel. Elbúcsúzom tőle, mintha mi se történt volna, a kis Blankácskával még farkasszemet nézek, majd’ összeszarja magát. Bebaszom szó szerint az ajtót. Elbúcsúzok a füvesektől. Telefonálok a rendőrségnek, hogy itt drog-party van. Második emelet: Hallom még a zenét meg valami visítozást. Első emelet: A kis szőke már kinyitotta a csipáját, és a mellett ülő fiúval vitatkozik arról, hogy milyen rég kúrták meg, és hogyha nem fekszik le vele, akkor megöli a családját... és közben meg se hallja, amit a fiú mond, hogy meleg... Panellakás előtt: Remélem, azért a rendőrség nem fog beidézni... Joó Bence 5. Ebben a nyomorult lakásban még a wc lehúzója sincs ott, ahol lennie kellene, meg az is jellemző, hogy pont akkor fogy el a papír, amikor szükségem lenne rá! Dülöngélek a tükör előtt, miközben húzom vissza magamra a nájlonharisnyát. Megigazítom a felcsúszott szoknyámat, megállok, és csak nézem magam. - Már megint berúgtál, te hülye picsa! - mondom ki hangosan, aztán szúrós tekintettel farkasszemet nézek magammal. - Az a tapló meg még csak rád se néz! - mondom a tükörnek, és hirtelen olyan düh áraszt el, amitől kicsordul a könnyem. Néhány pillanatig tartó toporzékolás közepette valami elfojtott, mégis őrjöngő hangot adok ki magamból, így próbálok megszabadulni a fojtogató érzéstől. Nagy levegőt veszek, megmosdom, és ismét a velem szemben álló kócos, göndör lány szemébe nézek. - Márpedig az én estémet nem rontja el! - mondom, magamnak szegezve határozottságomat, és kirohanok a
fürdőszobából. A konyhában megragadom az első üveget, ami a kezem ügyébe akad. Hozzámlép egy lány. Azt kérdezi, lenne-e kedvem meghallgatni a verseit. Először csak fél szemmel nézek rá, aztán fintorgok, forgatom a szemeimet, és meghúzom az üveg tartalmát, de egy csöpp se sok, annyi sincs már benne. Felkapok egy másik üveget, és átvágok a szobába. Ketten vannak bent. „Mert már megint az angoltanárnő jártatta a száját” – gondolom, és fintorgok újra. Megállok, hogy beleigyak az üvegbe. A szesz erős. Amíg nyelem, arra gondolok, hogy mennyire utálom a vodkát, és ahogy leengedem az üveget, hirtelen megszédülök, elveszítem az egyensúlyom. Elkapom az asztal sarkát, nem esek el. De ez a számomra rendkívül kínos helyzet annyira feldühít, hogy kiabálni kezdek, és észre sem veszem, hogy időközben teljesen kiürült a szoba. Már csak a házigazda áll az ajtóban. Az a srác, aki miatt eljöttem. Miatta húztam fel magassarkút, amiben egybéként húsz percnél tovább állni sem lehet. Végre feleszmélek, és észreveszem magam, a srác meg csak bámul. Fejével az ajtó irányába int, és kifordul a folyosóra. Gyurkovics Virág 1. Na, rengetegen gyűltek össze ma is. Igyekszem mindenkivel egy-két szót váltani, mégiscsak én vagyok a házigazda. Nagy a füst, hangos a zene, de meglepő módon még nem jött át a szomszéd, az öreg disznó problémázni. Észreveszem, hogy a jelenlévők többsége teljesen közömbös irányomba. Persze mindenki koccintgat, ölelkezik velem, de csakis azért, mert én tartom a bulit. Kívülről figyelek. Nem barátkozom, csak haverkodok. Mámorít a sör, és még a torkomban érzem a keserű ízt, a fél deci pelinkovácot. Túl sok az idegen, túl sok. Talán megmutathatnám valakinek a sörösdoboz-gyűjteményem a halószobában, de nem látok rá alkalmas személyt. Kimegyek a folyosóra. - Szia, Ági vagyok - szólít meg egy vörös hajú, rövid szoknyát viselő nőszemély a lepcsőről. - Szia, én Ákos – válszolok, és lekezelünk. Közelről látom, hogy a szép, mosolygós arcon egy-két ránc ül. Nem izgat. Legalább kettesben vagyunk itt kint, nyugalmat akarok. Leülök mellé. - Ó, hát igazán buli ez a ma este - mondja -, nem is akartam eljönni, azt sem tudtam, hol lesz, meg egyébként is öregnek érzem magam már az ilyen partykhoz. Na de, lényeg a lényeg, eljöttem. Egyébként középiskolai tanár vagyok, angolt tanítok. Szinte egész nap dolgozom. Nincs időm semmire. Lefoglal a munka meg a munka. Megáll az eszem. Ha tudnád, hogy is hívnak, Ákos, hogy mekkora hibát követtem el, mikor eldöntöttem, hogy tanárnő leszek! Igaz, régen volt már, de így éretten már tisztán látom, hogy nem kellett volna ezt a pályát választanom. Mit gondolsz? – Nem is várta meg, hogy válaszoljak valamit, csak beszélt tovább, elképesztő gyorsasággal az élete értelméről. Ültem és hallgattam. Ez vagyok én. Bent felső fokon szórakoznak, én meg itt gubbasztok a hideg lépcsőn. - Három napig nem bírtam felkelni - hadar közben a vörös nőci. – Még a macskámat se etettem meg, olyan beteg voltam. – ,,Nem izgat! Nem érdekel! Nem vagy érdekes!” - hajtogatom magamban, de esélyem sincs, hogy a tudtára adjam. Megint én vagyok a szar. Nem tudok figyelni senkire, csak üresen hallgatni. Rágyújtok, és nézem a nő lábát. Elbűvölő, kihívó, csábító. Látom az embereket, ők is látnak engem, de én nem látom magamat. Varga Dávid
6. Jó lenne emlékezni, hogy melyik barom hívott meg. Egyszer csak ott volt a meghívó a Facebook események között. Azt mondják, egyszer élünk, én meg gondoltam: ,,Miért is ne?” Inkább gyalog megyek fel, mint lifttel, de végülis teljesen mindegy, melyik utat válsztom, úgyis egy helyre visz mind a kettő, pláne, ha még az izomláz is hidegen hagy. A zene jó hangos. Már az alsóbb szinteken hallatszik, és minden emeleten egyre hangosabb. Ahogy közeledek a lakáshoz, az ajtajai is egyre hallhatóbban dübörögnek. Ritmusra, egyszerre mozognak. Ez itt senkit sem zavar? Nálunk ha egy párnát leejtek, az alattam levő a rendőrt hívja. Na jó, mondjuk ott is voltak durvább dolgok... De hát az ember nem foghatja mindig vissza magát! Sejtettem, hogy mire megérkezek, már mindenki részeg lesz. Ezt a savanyú hányásszag is megerősíti, a fű szagáról meg ne is beszéljek. Olyan füst van bent, hogy meg lehet tőle fulladni. De ilyenek ezek a bulik. Ezek a fiatalok csak szórakozni akarnak. Még az a nő is. A ruhájáról ítélve, gondolom, valami tanárnő lehet. Egész este csak a sikereiről beszél. Szegénykém, nem tudja, hogy itt senkit sem érdekel. Ilyenek vagyunk mi. Az elbaszott fiatalok. Csak egy felhőtlen éjszakát akarunk rengeteg élménnyel. De így józanon lehet érezni a keserűséget, ami minden emberben ott van. Abban a részeg libában is, aki kelleti magát a férfiak előtt. A hisztirohamai elárulják róla, hogy milyen kétségbeesett. Sosem értettem az ilyet, de nem is érdekel, mi van vele, az a lényeg, hogy ne akarjon velem beszélgetni. Egy csendesebb hely jobb lenne most, hiszen nem is ismerek senkit. Bátor dolog volt ez tőlem, hogy eljöttem. Amúgy is olyan visszahúzódó vagyok. Nehezemre esik feloldódni. Hihetetlen, hogy a konyhában még mindig van bontatlan sör, pedig ezek a keselyűk mindig mindent felisznak. A lány, aki itt olvassa a verseit, komolyan mondom, hihetetlen. Művésznek vallja magát, mert sok dícséretet kap a korabeliektől, akik egy könyv nem sok, annyit se olvastak el. A közösségi oldalakon pedig várja a like-okat az alkotásaira. De ki tudja, lehet, hogy egyszer még híres lesz. Én is érzem most már, hogy elkapott a mámor, de még ülök egy kicsit a konyhában, hogy hallgassam ezt a fecsegést. Közben jókat szórakozom azon a fiún, aki a lánnyal szemben ül, és úgy néz rá, mint a múzsájára. Se-hall-se-lát Dömötör. De azt azért nem mondom, hogy buta. Persze, hogy ezt is gyorsan megunom. Későre jár már. Egy kis hideg víz jól esne az arcomnak. Az alak, aki a fürdőszobában igazgatja a haját, furcsán közvetlen velem. Amíg lemosom arcomról a fáradalmakat, arról beszél, hogy a haja mindig tönkremegy. Majdnem mondtam neki, szarja le, hogy néz ki. Nem ez most a legfontosabb. Azt is megemlíteném neki, hogy nem gombolta be a nadrágját. De inkább hallgatok. Még azt hiszi, meleg vagyok, mert odanéztem. Amúgy meg nem az én gondom, ha ezzel égeti magát mások előtt. Az este utolsó kihívása átverekedni magam a tömegen a lépcsőházig. Hé öreg, csak ne érj hozzám, kérlek, ne akarjatok feltartani! Holnap majd nélkülem is elmondhatjátok, hogy milyen fantasztikus és páratlan party volt az éjjel. Hogy hazafelé, a lépcsőházban csúszkáltatok a szanaszét szórt használt kotonokon. Nagy Andi A kreatív írásműhely vezetője: Sirbik Attila
Damir Pavić - Septic
www.danilokis.rs
creativE workshop TEMA: Opišite, na ma koji način, u ma kom žanru, neki prizor koji ste zapazili dolazeći na čas.
Mala maca
(stilska vežba)
Svakim danom, ispred zgrade Idu ljudi, pa tad spaze stvorenje malo, puno nade. Već peti dan kraj nje gaze. Ide maca oko tebe, pazi da te ne počeše. Nebojša Cinger TEMA: Napišite basnu o vuku i tri praseta iz aspekta vuka.
hh rade hzivotinje h U posti
Ustao sam rano, Stavio kravatu, Izaš’o iz stana na desetom spratu. Evo već tri leta radim kao poštar, Nije to za podsmeh , ni tema za šalu, Ponosim se poslom i odvažno kročim, Ne marim za umor a ni platu malu. Kad vam nosim pisma, herojski to činim, Držim ih u torbi, ko novac u sefu, Kolege me vole, ljudi su to fini, Dopadam se čak i rođenome šefu. Vidite i sami, potpuna idila, Zadovoljstvo poslom, drugima i sobom, Ali uvek dođe neka viša sila, Te i mene snađe sudbina nemila. Vratimo se sada na početak pesme Kad ust’o sam rano, kravata na vratu, Odlazim u poštu da pokupim pisma, Šalju me kod šefa na drugome spratu. Dragi poštar Vuče, već je leto treće Kako nosiš poštu u strogome centru, Vreme da doživiš izazove veće, Šaljem te da radiš od sad na terenu. Kroz sela da hodiš, hrabro poštu nosiš, Ne ustupiš mesto ni kravi na putu, Kroz balegu konjsku biciklu da voziš, Dostavljaš pakete i kovertu žutu. Klecaju mi noge, izlazim u hodnik, Šta li me to čeka kraj seoskog šora, Da li ja sad sanjam, il’ je ovo šala, A sve mi se čini da je noćna mora. Uzimam biciklu, put me pravo vodi Do kućice jedne od slabašne slame, Pogledam ja ispred, sandučeta nema, A baš nosim pismo Prasićeve mame. Pokucam na vrata, osmeh mi na licu, Znate onaj širok, što otkriva zube, A Prasić se prenu u istome trenu, Pa poče da beži uz korake grube. Pratim ga u stopu da mu pismo dadnem, Ne znam zašto beži i čemu ta frka, Razmišljam u sebi, šta bi moglo biti, možda tajming loš je, hteo je da drka. Čak i ako to je situacija sada, Ne mora jadničak stidom da se mori, Može atmosfera i sad da se stvori, Povoljna toliko da mu pismo predam. Taman da ga zgrabim, ali Prasić gurnu Ogradu i vrata od kućice jedne,
Priča se pomoću mene spušta na nivo stvarnosti. Jesti ili biti pojeden. Spremiti pečeno prase ili biti nečije pečenje. Trofej na zidu ili otirač za noge. Naravno, predstavljam zlo jer želim da uništim. Dete koje sluša moju bajku tu narav pronalazi u sebi. Postajem projekcija pokvarenosti i usmeravam razmišljanje o sopstvenom razvoju ličnosti. Da li je naša ćud zlikovac ili žrtva? Da li sam ja samo nevina karika u lancu ishrane ili krivac? Da li ste svi vi samo prasići čiji se karakteri formiraju poput izgrađenih kućica? Ili smo svi negativci koji se bore za opstanak? Možda sam ja samo nečije mastilo, možda me nikada nisu spasili od onih prasića, možda će i moju perspektivu neko shvatiti bez osude. Sofija Kujundžić
Sakri se unutra, stvori barijeru, Drvenu i čvrstu, eh sudbine bedne. Unutra u kući, čuli su se zvuci, Glasi razgovora dva Prasića mlada, Objašnjavam zalud u kakvoj sam muci. Razmišljam u sebi šta da radim sada, Nakon pet minuta uzaludnih molbi Da preuzmu pismo i prekrate muku Uzeo sam kamen i razbio prozor, Napravio haos i podig’o buku. Postao sam besan, vođen gnevom jakim Počeo da pretim i naglas da psujem, Ušao kroz prozor, spreman da se svetim, I na silu pismo ja da uručujem. Uplašene svinje pobegle kroz izlaz, Primetio ga nisam na zadnjem delu kuće, Beže kao lude i gonjene strahom, Pod papcima puca osušeno pruće. Pratim ih i sada, moram da ih stignem, U šaci mi pismo, gužvam ga u znoju, Neću sad da stanem, isteraću svoje, Vuk nikada nije pogin’o u boju. Dva praseta mlada sad sklonište traže, U kućici trećoj građenoj od cigle, U dvorištu vidim korišćene igle, Biće da je ovo dom za narkomane. Pod utiskom novim odustajem odmah, I verbalni ukor osta neizrečen, Pod vrata im guram izgužvano pismo A svinjski ražnjić osta neispečen. Kad strasti su spale, tri praseta brata Otišli do vrata i podigli pismo, Sadržaj papira što napisa mama Poručuje nešto što još znali nismo. Dragi moji prasci, ljubi vas sve majka I brine o vama i mnogo vas voli, Pišite mi nazad, kako ste sa zdravljem, Kako su vam cure, ocene u školi. I htedoh vam reći nešto mnogo važno, U naš kraj će skoro novi poštar doći, Budite mi dobri, ugostite ga časno, Da je dobrodoš’o nek mu bude jasno.
TEMA: Za muškarce: zamislite da ste žena i opišite svog idealnog muškarca i obrnuto, za dame - zamislite da ste muškarac i opišite svoju idealnu devojku.
hh hzena h Savrsena
Savršeno sluša kad savršeno kažem, Da ne znam šta ću sa savršenim sobom. Savršeno misli, savršenom glavom, Da moren sam tugom, nepravdom i zlobom. Savršeno ćuti u savršenom trenu, Dok mi bes pod kožom savršeno mili. Savršeno svesna savršenog toga, Da mi više nismo ono što smo bili. Savršeno priča, savršene reči, I osmeh na mestu savršeno stoji. Savršeni trofej, savršeno sjaji, Dok savršenu drugu deceniju broji. Sonja Velić TEMA: Opišite pretpostavljeni kataklizmički poslednji dan sveta, kraj sveta, apokalipsu, opišite poslednji dan svog života. Sonja Velić
Super-ego skuvanog vuka Doktori su nažvrljali da sam zadobio teške fizičke i psihičke povrede posle incidenta. Zatvoren sam ovde već nedeljama, a ništa se nije promenilo. Deca stanu do kaveza, ismevaju mi zavoje, pa nastave dalje. Ova generacija više ne veruje u bajke. Znate onu poznatu frazu „Bio jednom jedan...“ i uvek počne onim pozitivnim likom čiju stranu drže svi čitaoci, bila to Pepeljuga ili obični prasići. Poput onih koji su me maltene skuvali za ručak. Nekada su sve te bajke činile utočište, kako za decu, tako i za odrasle. Mašta i nostalgija, ključ za vrata u svet fantazije. Priče imaju sve slabiji uticaj na razvoj strukture ličnosti. Živimo u ubrzanom svetu, ova derišta traže najbrži put iz jedne tačke u drugu, ne osvrćući se na okolnosti. Uporedio bih ih sa prva dva praseta iz moje basne, sagradili su slabašne domove i kasnije utočište nalazili u kući od čvrstih cigala. Uživao sam da ih jurim. Osvrćući se na Frojdovu psihoanalitičku teoriju, oni uživaju u nagonskoj prirodi, čiji cilj je jedino potpuno zadovoljenje. Etiketu ega i super-ega prilepio bih sebi i trećem prasetu. Najstariji se odlikuje moralnim normama. Gradi sa pogledom na budućnost i moguće opasnosti. A ja... nije da vam se hvalim, ipak sam maltene skuvan, ali sam jedini pozitivan karakter. Posedujem princip realnosti.
www.danilokis.rs
I am the ghoul of the night I am the ghoul of the night Oh what a joy and delight Is to bring horror and fright To the children with no light. For a storm has cut astray There’s no power to your home Your beloved parents are away And you are all alone. And you listened to your parents No monsters under bed But it is more than apparant That they’re wrong, and you’ll be dead. You hide your feet under a blanket What an intelligent youth And your little head under a pillow Oh, isn’t that cute. But no blankets or sheets Are made of steel! I will grab your head and your feet And I shall have my meal.
creativE workshop Now I have banished your covers Show me your face! A flaslight uncovered My triumph turned to disgrace. I surrender, you are stronger But I ask this outright! What lasts longer, my child? Your batteries or my night? Srđan Matić TEMA: Na klupi sede dva starija muškarca. Ćute. Iz daljine se približavaju mladić i devojka u žučnoj raspravi. Zastanu pred klupom, devojka udari mladiću šamar i ode dalje stazom.Opišite ovaj događaj iz aspekta svih sudionika priče posebno. RAKURS 1. TIPA Sedeo sam na onoj klupi i slušao debila koji mi je objašnjavao kakvo je stanje na ruskim izborima. Celo prokleto prepodne radim u štampariji da bih na pauzama slušao ovakve gluposti? Baš kad sam ga hteo prekinuti, ugledao sam jedan par. Svađali su se. Stali su tačno ispred nas, a ja nisam ni primetio da je ovaj kreten pored mene zaćutao. Što sam ih duže slušao, to mi je manje bilo jasno o čemu govore. Neka mačka je bila u pitanju, pa babuskara, kauč, Božić. TRAS! Zveknula mu šamar i otišla, on nije izgledao iznenađen, samo je krenuo u suprotan smer. Ćutali smo neko vreme. Primetio sam da se debil sprema za novu raspravu, ali sam ga zaustavio rekavši: “Tako bih ja tebe!” Ustao sam i vratio se na posao. RAKURS 2. TIPA Objašnjavao sam svom prijatelju o izborima u Rusiji, gde sam živeo dve godine. Nije mu ulazilo u glavu šta se dešava tamo. Mislim da me čak nije ni slušao, zbog toga sam i bio uporan. Pogled mu je zalutao negde iza mene, ali sam svoj govor prekinuo tek kad je jedan bučan par stao ispred naše klupe. Zapravo, samo je cura bila glasna. Tip je pokušao fino da razgovara, onako baš smireno. Ona je pričala prilično nepovezano. Kada je dečko pokušao smiriti devojku, ona mu je opalila šamar. Gledao sam kako je odlazila, zapinjala je u velikoj žurbi. Hteo sam da se našalim u fazonu „Ja ne bih jurio u štiklama“, ali me je prijatelj prekinuo: „Tako bih ja tebe!“ Nisam znao zašto se tako ljuti, ali ga nisam stigao pitati jer je ustao i otišao. RAKURS DEČKA To jutro je sve bilo u redu. Zajedno smo doručkovali, poneo sam je do grada i dao joj novac da kupi poklone dok ja radim. Posle posla smo otišli na ručak i šetnju u parku, poludela je kad sam joj predložio da ovog Božića ostanemo kući umesto da idemo do njene mame. Dok sam je jurio, drala se na mene i optuživala me je za razne gluposti. Stala je ispred klupe na kojoj su sedeli neki pederi u ljubičastim mantilima. Znala je da mi je neugodno deliti privatne probleme sa neznancima. “Kada si zaboravio nahraniti mačku, ja sam ti oprostila...” „Kakve to veze ima sa ovim?“ „Znaš li zašto sam ti oprostila? Jer te volim. A jadna Keri je mogla uginuti od gladi! Da ti mene voliš, učinio bi za mene ono malo što tražim od tebe!“ „Već tri godine zaredom idemo do nje... Mislio sam da...“ „Mislio si, mislio si!!! Znam ja da je ti smatraš običnom babuskarom!“
„O čemu ti govoriš, ženo?!“ „Još uvek ti nisam žena! Zbog ovog ponašanja spavaš na kauču...“ „Jer za promenu želim provesti Božić na miru, u našem stanu, sa svojom verenicom?“ Znao sam šta sledi. Raspizdila mi je šamar i krenula prema mom autu. Ne zna da ga vozi pa nisam krenuo za njom. U takvim situacijama joj je potreban prostor. Seo sam na obližnju klupu. „Ovako bih i ja tebe!“ - čuo sam jednog pedera kako govori ovom drugom. RAKURS DEVOJKE Čudila sam se zašto je odjednom tako ljubazan, ali se sve razjasnilo kada mi je izjavio da ne želi provesti Božić kod moje mame. Zašto mi to radi? Kako ja da objasnim mami da je moj verenik prezire i izbegava? Pa, slomiće joj se srce, kao što se moje slomilo kada nije nahranio malu Keri! Mogla je da ugine zbog njegove krivice! Ponaša se kao da me ne voli! Misli da je moja mama luda, matora veštica! Znam ja da to misli! Još se čudi kad mu kažem da spava na kauču! Ne, nije to zbog hrkanja, već zbog njegove hladnokrvnosti! Neću mu dozvoliti da me tako tretira! Da, lupila sam mu šamar, zaslužio je. Sela sam u njegov mercedes. Bar da ga znam voziti... On me, naravno, ostavlja da ga čekam. Dok me ovaj manijak u mantilu posmatra u prolazu. Ines Kujundžić TEMA: Stranica imaginarnog dnevnika. 15. XII 2011. Dragi dnevniče, Moram ti priznati da si mi postao mnogo manje drag u poslednje vreme. Tačnije, od juče kada sam pročitao sve one gluposti koje sam u tebe ranije pisao. Počinjem iskreno da sumnjam u verodostojnost tvrdnje da na mentalno zdravlje povoljno utiče pisanje dnevnika, ili makar njegovo naknadno čitanje. No, danas, moj, od skora nedragi dnevniče, neću ni pisati o sebi za promenu, te ovaj unos neće, nadam se, bitno uticati na moje razočaranje smešteno u nekoj bližoj budućnosti kada budem opet potcenio svoj razvijeni potencijal za budalaštine. I lupetanje. Već neko duže vreme sam proveo promišljajući o njoj, te sam imao potrebu da njen opis stavim na papir. Žuto. Žuto. I žuto. Nije imala nimalo žutog na sebi. Crno, e to je već druga priča. Da sam je negde u srcu bezvezdane noći sreo, mrak bi se sigurno izubio oko nje, u tom stepenu bi ga kamuflirala svojom crnom odećom. Opet lupetam. Znam. Kosa, glatka poput svile, oplemenjena crnom bojom večnosti i tajanstvenosti, slobodno je padala na mlada skrivena ramena, još netaknuta bremenom starosti i njenih briga, i previjala se bezbrižnim plesom preko lakog zimskog kaputa svaki put kada bi joj nešto skrenulo pažnju i kada bi promenila položaj tela. Da, i oči su joj bile tamno smeđe. Bila je to tiha pojava, takav me utisak zaokupio, delujući uvek zamišljeno, daleko, a opet nekako prisutno, posmatrajući i slušajući sve sa skrivenom pažnjom. Iza svake njene neizgovorene reči, činilo mi se, krilo se desetostruko više. A ponekad mi se opet činilo da bi ih sasula sve u dahu silinom koja bi oduvala lakomislene, i duboko ih zasekla u sećanje, kao što se hladan zimski vetar zaseca u kožu. I sve to zamišljam da će se desiti u nekoj hladnoj decembarskoj večeri. Evo, opet se ja nalupetah svega i svačega. Jedino što me teši, moj dragi dnevniče, je to što osim mene za ove gluposti koje pišem niko neće saznati. Srđan Matić
TEMA: Opišite svoj prvi poljubac.
Prvi poljubac
Sedela sam u kolima, negde daleko od grada, buke i dima. Put je bio uzak i loš, oko nas se nalazila samo gusta šuma. Kola su usporila i zaustavila se. Pogledom sam ga tražila u tami pitajući se o čemu razmišlja. Bila sam još devojčica koja ne bi smela biti na takvom mestu. Čiji se dlanovi znoje od straha da momak pored nje ne primeti njenu slabost. Pričao mi je o svojim snovima. Bio je drugačiji od ostalih, znao je šta želi. Iako mu nisam videla lice, znala sam da nosi svoj večni osmeh. Osmeh koji me je svaki put smirio. Zaboravila sam na sve što me do tada tištilo. Sedela sam tamo nepomično i slušala ga. Osećala sam se potrebnom iz nekog nepoznatog razloga. Uhvatio me je za ruku i utišao se. Spustio je glavu na moje rame i osetila sam na vratu njegov vreo dah. Zažmurila sam, sačekavši da usnama pronađe moje. Zadrhtala sam od uzbuđenja i hladnoće, a on me je zagrlio snažno. Prsti su mi se saplitali u njegovoj kosi dok me je pritiskao uz sebe. Disanje mi se ubrzalo, baš kao i njegovo. Znala sam da me želi kraj sebe, kao nikad pre. Nijedan poljubac nije bio kao prvi. Daleko od grada, buke i dima. Ines Kujundžić TEMA: Bilo da je znate ili ne, intuitivno, u par rečenica, opišite osobu koja sedi pored vas.
Intuicija Zadata tema je ujedno i jedan moj hobi, zanimam se pretpostavkama o ljudima u sobi. Kombinacijom pogađanja i stereotipa za svaku osobu stvori se posebna slika. Ines Kujundžić Verovatno se na vreme budi, verovatno su joj neprijatni drugi ljudi. Puno misli o životu i smrti, oko misli joj se jednako i belo i crno vrti. Voli se stavljati u tekstove svoje, ipak sama sebe zna najbolje. Još nije sigurna šta joj leži, pa raznim sekcijama ona teži. Pažnje se malo i stidi, pa će gledati da se manje vidi. Još puno toga o sebi može da otkrije, samo nek se od tuđe pažnje pokrije. Robert Tili Osoba puna godina i iskustva, kojoj znanje nije samo želja pusta. Spreman da podeli sa drugima znanje, svestan da to nije lično imanje. Sa željom da se podeli toga puno za kratko vreme, lako i često se dotiču razne teme. Reči je premalo, rečenice prekratke, da bi u kraće vreme stale misli slatke. Verovatno je puno toga proživeo, pa mu se opušteniji život svideo. Garant pročita po knjigu na dan, jer mu verovatno ni ne treba san. I dok priča o jednoj stvari, sprema još tri teme u glavi. Ljiljana Firićanski Devojka tiha, povučena i stidljiva, verovatno bi radije bila nevidljiva. Obraća pažnju, informacije skuplja, svesna da je mudrost roba najskuplja. Njena volja je testirana više puta, ali od toga ne skreće s puta. Verovatno voli uredno i pravilno, i ne voli kad je tuđe znanje labilno. Voli da čita, više nego da piše, ipak se tako nauči najviše. Nebojša Cinger Radionicu kreativnog pisanja vodi Robert Tili.
Damir Pavić - Septic
www.danilokis.rs
visual
no.8
SENSITIVITY
Sensitivity. Toga sam se setila kada sam prvi put videla crteže Vanje Subotić. Nisam pomislila na tu reč, već na njenu sliku: na malom plavom bedžu bila je odštampana jedva vidljivim belim slovima složenim u dva reda. Slika reči se gubila, nestajala je, jednostavno se vraćala u to plavo polje kojim je bila okružena, nije izdržala pritisak plemenitog plavetnila, bledela je pred očima posmatrača neprekidno. Na bedžu je zapravo bio tek trag nečega – jedne reči ili njene slike, svejedno – ali taj trag ostao je negde u podsvesti. Dok sam u rukama držala Vanjine crteže, pred očima mi je bila sensitivity. Slika, dakle, ne reč. Vanjini crteži učinili su mi se jednako nepostojani. Njihova krhkost nije nipošto plod nemoći mlade umetnice da stvori nešto robusnije, nešto što bi probijalo belinu papira i izbijalo iz nje, kada bi se neki drugi umetnik kojim slučajem odlučio da napravi Izbrisanu Vanju Subotić, kao što je Raušenberg učinio sa De Kuningovim crtežom. Nepostojanost i krhkost pozitivne su odrednice Vanjinog rada jer one svedoče o autentičnosti, progovaraju više o iskrenosti onoga što je na papiru i njegovoj saobraznosti sa onim što je unutrašnja realnost umetnice nego što bi to mogao ijedan siguran potez četkom na ogromnom platnu, na kome se navodno može videti sve, a zapravo se ne vidi ništa osim horror vacui. Jer čak i Vanjine slike deluju kao uvećani crteži. Nema sumnje, njih bi bilo mnogo teže izbrisati, ali se crnilo njenih slika ne bi moglo ni nazreti na platnu jer boja nije nanošena u gustim, debelim slojevima, već je njome samo slikano ono što je na papiru crtano. I ma koliko potezi na slikama bili ekspresivni, ma koliko da je platno njima ispunjeno, ono nikad nije opterećeno nečim suvišnim – ni bojom koja kao da je utkana u platno, ni detaljima koji su potpuno podređeni zahtevu za stvaranjem celine. Suštinu Vanjinih radova, ipak, najbolje oslikavaju njene sveske. Svaki student Akademije dobije zadatak da napravi bar jednu umetničku svesku tokom studija. Retko ko ih, međutim, svrstava među „ozbiljne“ medije, sveske su osuđene da budu beležnice, dom usputnim zapisima, pomoćne alatke u nastajanju slike. Vanjine sveske potpuno su ravnopravne, zasebne umetničke tvorevine, koje su to postale isključivo jer ih ona tretira kao ravnopravne u odnosu na bilo koji drugi medij svog opusa. U njenim sveskama od spojeva crteža i reči ne nastaje priča; da je kojim slučajem ideja bila da se ispiše priča, crtež bi bio samo ilustracija. Ali upravo insistiranje na fragmentnosti sadržine svesaka sačuvalo je u njima pravu meru autonomije crteža: on nije neodvojivi deo teksta, ali tekst jeste njegov neodvojivi deo. Kada smo pripremali Vanjinu izložbu u Galeriji, svaki od njenih medija – crtež, sliku i sveske – smestili smo u odvojene prostorije. Valjda je bilo nužno da bi se jasnije sagledala svaka od tih celina. Ali bilo je i vrlo netačno jer je stvorilo veštačku situaciju, kakva u Vanjinom radu ne postoji. Za nju crtež nije ništa drugačiji od slike, slika nije ništa drugačija od sveske. Poetika je svuda ista, dosledna. Iskrenost te poetike manifestuje se kao utisak fragilnosti. Ali zapravo je kao sensitivity – ma koliko fragilna, ostavlja trag u podsvesti. Nela Tonković
30
www.danilokis.rs
no.8
COLOR THERAPY
visual
Polazeći od velike moći manipulacije koju ima savremeni advertaizing, Maja Erdeljanin u svom ciklusu radova COLOR THERAPY istražuje mehanizme njegovog uticaja na emocije i svakodnevni život čoveka. Ona uočava zloupotrebu likovnih elemenata, pojma lepote i ljudske težnje za harmonijom sa prirodom od strane marketinga i sredstava javnog oglašavanja, naroèito njihove strategije izazivanja prijatnog iskustva i stvaranja idealizovane slike uspeha i sreće koju konzument navodno ostvaruje kupovinom ponuđenog proizvoda. Autorka razvija kritičku umetničku praksu upotrebom komunikacionih sredstava savremenog oglašavanja, strategije prezentacije i promocije proizvoda kao polaznog, formalnog okvira kojima daje nova značenja i ulogu situiranjem u drugi kontekst. Dizajn i kolorit reklama kozmetičkih proizvoda i ženskih aksesoara, fotografije nasmejanih, idealizovanih ljudi, idilične prizore pejzaža, poruke i slogane, Maja Erdeljanin direktno inkorporira u svoje radove, prvo u pejzaže inspirisane koloritom štampanih reklama (Drvo i list, 1998-2001), zatim u crteže i kolaže (SOS - San o sreći, 2006), a zatim cikluse slika, akvarela i grafika (COLORTRENDcollection, 2007-9) i najzad COLOR THERAPY (2010-11). Tako nastaju svojevrsni asamblaži u kojima autorka kombinuje različite materijale i medije (dizajnirani tekstil, slikarsko platno, papir, fotografija, kompjuterski štampani tekst, crtež, isečak iz novina, šablonski naneta slova, natpis, slogan, poruka, naziv rada, web adresa i sl). Upotrebljavajući različite, ne-tradicionalno umetničke materijale ona postiže inovativnost i ispituje povezanost između umetničkih predmeta i svakodnevnih objekata u duhu neodadaizma. “U jazu između umetnosti i života” (Robert Rauschenberg), realizuje ciklus COLOR THERAPY kao svojevrsni, ironični recept za postizanje psihofizičke harmonije i akumuliranje energije. Svaka slika predstavlja samostalni prostor, posvećen jednoj dominantnoj boji koja u relaciji sa tekstualnom porukom zaokružuje autorkin osnovni koncept. Radovima kao što su: Courageous RED, Understanding GREEN, Loyal BLUE, Wise YELLOW ili Enthusiastic ORANGE, Maja Erdeljanin ispituje harmoničnost boja i njihovu psihološku upotrebu, ali i ukazuje na svoju zainteresovanost za jezičke komponente rada. Parola ili reč su izvučene iz jednog konteksta i stavljene u drugi, rekontekstualizovane, iznete tamo gde se gotovo nikad ne koriste i gde dobijaju nova značenja. Njeni umetnički radovi korespondiraju sa njenim književnim ostvarenjima (roman Naglas), a njen vizuelni ili konceptualni predložak, tek u jedinstvu sa tekstualno formulisanim stavovima daje celinu autorkine orijentacije umetničkog delovanja. Pitanja kao što su: šta je lepota, šta je umetnost, koji je odnos privatnog i javnog, slike i stvarnosti i kako se određuje vrednost umetničkog dela, neka su od onih koja čine istraživački korpus Maje Erdeljanin. Artikulacija bojama, kombinacija materijala i medija čine prednji plan ciklusa slika COLOR THERAPY Maje Erdeljanin, koji omogućava uočavanje kritičnog stava autorke ka savremenoj marketinškoj manipulaciji, i ukazuju na uticaj svakodnevnog života i stvarnosti na umetnički koncept, odnosno na kontekstualnost njene umetničke prakse. Sanja Kojić Mladenov
AKVARELI
U okviru najnovijeg problemskog pikturalnog ciklusa COLORTRENDcollection u kojem se na jedan odista zaseban način slikarka Maja Erdeljanin bavi problemima uznapredovalog globalnog informacijskog komuniciranja, umetnica je ostvarila i izuzetno zanimljivu seriju akvarelističkih slika. I ovde se koncepcijom apstrakcijske slike, insistira na ekspresivnom ali lirskom, poetskom naboju. Pri tome umetnica insistira na samostalnom dejstvu likovnih elemenata – boje, gesta, razigranih formalističkih sklopova... Istovremeno, u ovim akvarelima postoje i određene neslikarske aplikacije – pre svega vidljive u štampanim slovnim i tekstualnim napomenama. Rezultat takvog postupka su nekonvencionalni ali ipak sasvim „čisti“ akvareli; ostvarenja u kojima umetnica naglašava vlastiti stvaralački dignitet dosledno se brinući o čistoti akvarelističkog govorenja, ali i o njegovom „inoviranju“ određenim postupcima – bez ugrožavanja medijskog integriteta tih njenih akvarelističkih tvorevina... Iako ovi akvareli pripadaju apstrakcijski koncipiranom slikarstvu, povodom njih je moguće govoriti o određenim sadržinskim naznakama. Jer, Maja Erdeljanin se bavi temom i problemima globalnog informacijskog sistema. Ona zbog toga u svoja dela unosi tekstove i letričke znake pripadajuće oblasti advertajzinga i reklamnih poruka – kojima bi svetski kapital da se nametne, da obujmi i sebi prilagodi čitavo društvo. Prema toj pojavi umetnica se odnosi ekspresionistički, gestualno, čak strasno izražavajući svoju individualnost kao najočitiji i najubedljiviji stav. Jer, ovim se ostvarenjima potvrđuje umetničina stvaralačka svest, njen smisao za demijurško prevladavanje svakog osećanja krize i ugroženosti. Ono što svakako treba naglasiti je da je sve te i takve svoje namere Maja Erdeljanin izrekla na autentično slikarsko-akvarelistički način: ona se prevashodno izražava bojom. Kako se radi o akvarelima, treba napomenuti da je taj kolorizam svež, proziran i voden a da je slikarka uspela da na čudesan način dosegne pun koloristički intenzitet. Prisutnost tekstualnih aplikacija ovde je sasvim funkcionalna: svi tekstovi označavaju boju, njen kvalitet, čak karakter. Konceptualna opravdanost tog prisustva je očigledna i funkcionalna jer, istovremeno, pojačava značenje i kvalitet poruke, a konačno i kritike pomenutih pojava u savremenom društvu o kojem poljski filozof Mječislav Porempski s pravom govori kao o svojevrsnoj „ikonosferi“, o društvu potpuno određenom globalnim sistemom vizuelnih informacija. Tom sistemu Maja Erdeljanin se slikarski efektno „suprotstavlja“ svojim ekspresivnim, senzibilnim, poetskim i lirskim akvarelima. Sava Stepanov
Impressum Izdaje/Kiadó: „Danilo Kiš” fondacija za omladinsku kulturu i stvaralaštvo, Subotica / „Danilo Kiš” ifjúsági kulturális alapítvány, Szabadka Za izdavača/A kiadásért felel: mr Branislav Filipović Glavni urednik/Föszerkesztö: Ana Patarčić Likovni urednik, prelom/Vizuális szerkesztő, nyomdai előkészítés: Daniela Mamužić Redakcija/Szerkesztőség: Orsolya Bencsik, Teodora Savić Popović, Dejan Matlak, Filip Budanović, Davor Bašić Palković Logo „Karton”: Miroslav Lazendić Štampa/Nyomda: Štamparija „Minerva”, Subotica E-mail:
[email protected]
Tiraž: 2000
Maja Erdeljanin
Lara Majkić Dejan Stojšić
