POD POKROVITELJSTVOM POKRAJINSKOG SEKRETARIJATA ZA KULTURU TARTOMÁNYI KULTURÁLIS TITKÁRSÁG TÁMOGATÁSÁVAL

nO. 4.

zbirka

kötet

winter 2009. SUBOTICA / SZABADKA

theme: City

Specijalni dodatak: melléklet:

melléklet

Berlin, Berlin Jutarnji uspon grebenom Városi pszichózis Virtualni gradovi 71. arondisman Buszon Aerobik Otuđenje

poetry

Farmerdzsekis nö Hotel Vasrágó Grad samoubistva Hip-hop brigada

prose

Boj a

na J

aro

šen

ko

Čovek bez lica Csillagok, tankok Nov život Otthonom a város

essay

Liber Giganteus Muzički tobogan

artists

Ivana Parag Ricz Géza Kanyó Ervin Filip Rađenović Igor Marinović Igor Marković Vanja Subotić Miroslav Lazendić Daniela Mamužić Dragana Mladenović Dušica Vojnić Kortmiš Maja Rakočević Cvijanov Škola “De Mediči” POD POKROVITELJSTVOM POKRAJINSKOG SEKRETARIJATA ZA KULTURU TARTOMÁNYI KULTURÁLIS TITKÁRSÁG TÁMOGATÁSÁVAL

no.4

THEME U današnje vreme je nezamislivo putovati a da se ne fotografišemo na mestima koja smo prethodno videli na televiziji, internetu ili u putopisima. Fotografije koje tako nastaju predstavljaju sredstvo pomoću kojeg konstruišemo svoje „turističko“ iskustvo.

berlin. berlin Fotografije sa putovanja predstavljaju suštinsko otelotvorenje našeg verovanja u njihovu objektivnost: one potvrđuju da je fotografisani subjekat bio prisutan na određenom mestu u trenutku nastanka fotografije. To mesto, kako običaj nalaže, mora da bude neka čuvena turistička lokacija, društveno priznata kao mesto koje vredi posetiti, a samim tim i fotografisati. Takve fotografije predstavljaju svedočanstvo stečenog iskustva ili, kao što reče Suzan Zontag, trofeje koji kada postanu deo porodičnih albuma igraju značajnu ulogu u porodičnoj istoriji. U današnje vreme je nezamislivo putovati a da se ne fotografišemo na mestima koja smo prethodno videli na televiziji, internetu ili u putopisima. Fotografije koje tako nastaju predstavljaju sredstvo pomoću kojeg konstruišemo svoje „turističko“ iskustvo. Međutim, izbor mesta je retko rezultat ličnog interesovanja – u većini slučajeva to je strogo praćen plan putovanja diktiran od strane najpopularnijih turističkih vodiča. Prosečan turista se sa putovanja vraća sa fotografijama koje služe kao dokaz da je bio na mestima od istorijskog značaja, na kojima razne zgrade i spomenici vrše funkciju odgovarajuće pozadine. On i ne zna da njegova zbirka fotografija predstavlja fragmentarnu priču o gradu koja bi se mogla čitati i kao palimpsest sastavljen od različitih istorijskih slojeva, međusobno suprotstavljenih drevnih i modernih priča i građevina u manjoj ili većoj meri vidljivih u tragovima koje su ostavile na urbanoj arhitekturi. Prihvatajući „konfekcijski“ identitet kulturnog turiste konstruišem priču o sopstvenom doživljaju Berlina. Moja polazna tačka bio je turistički vodič DDR Reisebuch, objavljen u Lajpcigu 1986, sa spiskom važnih lokacija u nekadašnjem Istočnom Berlinu. Ovaj spisak sam proširila dodavši nekoliko lokacija iz tadašnjeg Zapadnog Berlina čiji istorijski kontekst smatram bitnim za ovaj grad. Paula Muhr

Varosi pszichozis Hol vagyok? Hova megyek? Szinte nem készül kérdőív, melyben ne kérdeznének rá a kitöltő lakhelyére. Város vagy falu? S mégis az eredmények szinte egytől egyig azt bizonyítják: már nem számít. Mert a magány, az elidegenedés, a drog, az erőszak, stb. épp úgy ott van a városban, mint a falvakban és fordítva. Talán csak a lakosok és utcasarkok száma különbözteti meg őket egymástól. S mégis a migráció, a kisebb települések felől a nagyobbak felé irányul kezdetben. A város holmi lehetőségbányaként lebeg a fiatal generációk előtt, amit azután az idősebbek nyugalomvágya ismét a gyéren lakott települések felé terel. A nagyvárosok anómiás viszonyairól, az emberi kapcsolatok elszemélytelenedéséről nincsenek megbízható vizsgálati bizonyítékok. Azt a következtetést azonban levonhatjuk, hogy nem annyira a városi és a falusi életmód között mutatkozik különbség, hanem egyes városok és községek, valamint városrészek között lehet meglehetősen eltérő életmódot megfigyelni, és ezzel összefüggésben nagy különbségeket felfedezni a lelki egészség terén is. Felmerül a kérdés, miben különbözik egymástól a városi és a falusi életmód, továbbá a városi életmód jobb-e, mint a falusi. A középkor után eluralkodott az a felfogás, hogy „a váfosi levegő szabaddá tesz”, mert a városi önkormányzatok többé-kevésbé függetlenedni tudtak a feudális földesurak elnyomó hatalmától. A közösségben a személyes kapcsolatok uralkodnak, azok szabályozzák a társadalmi életet, a társadalmakban viszont a személytelen cserekapcsolatok uralkodnak, s szerződések szabályozzák a társadalmi életet. Igaz is, meg nem is. A városi életre a kifinomultság, a változatosság, a szabadság, és a tolerancia jellemző - látszólag. Ennek okát abban lehet felfedezni, hogy a városi lakosok sokféle életstílussal találkoznak; ezért elfogadóbbak, toleránsabbak az övéktől eltérő nézetekkel, életstílusokkal szemben, azaz kevésbé etnocentrikusak, mint a kisvárosok és a falvak lakói. A városi életmód ezen előnyeinek azonban nem jelentéktelen költségeit is megfigyelhetjük: az emberi kapcsolatok elszemélytelenednek,

2

a városi lakosok jellegzetes attitűdje a közömbösség, a csömör - a „blazírt” attitűd. A városi lakosok nem teljes személyiségükkel vesznek részt az emberi kapcsolatokban, hanem csak személyiségük egy részével, egy szeletével. Mereven elváló szerepek szerint érintkeznek egymással. Egy falusi boltban a vevő és az eladó vásárlás alkalmával elbeszélget egymással, viszont a városi boltokban érintkezésük csak az adásvételre korlátozódik. Az ilyen részleges emberi kapcsolatok és a szerepek azért kell, hogy uralkodjanak a nagyvárosokban, mert az egyes ember számára lehetetlen személyes kapcsolatot kialakítani azzal az igen nagyszámú emberrel, akivel a nagyvárosban érintkezésbe kerül. A nagyvárosi kapcsolatok felszínessége: a nagyvárosi emberre pszichológiai túlter­helés nehezedik a környezetből érkező nagyszámú kihívás miatt, és e túlterhelés ellen csak úgy tud védekezni, ha kapcsolatai felszínesek és rövid távúak. Ugyanakkor a városokban nagyobb fokú az elidegenedés, az anómia, ennek következtében gyakoribb mindenféle deviáns viselkedés és társadalmi dezorganizáció. A szuburbiákban, vagyis a nagyvárosok körül elhelyezkedő, nagyrészt a városban dolgozóknak lakóhelyéül szolgáló kertescsaládiházas övezetekben szintén a családok, barátok; lakóhelyi közösségek közötti intenzív személyes kapcsolatok a jellemzőek. A kertvárosi lét már sok írót megihletett, s valahogyan a művészet iránt érdeklődők és alkotók is a dzsumbuj pincéjét a kietlen pusztára, jurtára váltják– megélve a természet közelségét. A város vonzereje nagyrészt a történelmi jelentőségében és infrastruktúrájában rejlik. A migrációk (faluból városban, városból faluba) esetében nem ritka az a fajta ellenállás, ami látens motoszkál, tehát, ha nem elfogadott a költözés célja, akkor nagy valószínűséggel az elfogadást és az alkalmazkodást olyan szinten nehezítheti, melynek következménye gyakran valamilyen pszichoszomatikus (lelki alapon nyugvó testi) elváltozás, betegség. Amennyiben ez traumatikus, akkor poszttraumás szindróma, vagy pszichotikus jeleket mutató állapot is felléphet.

www.fokus-su.rs

Ez a háborúban áttelepült lakosoknál gyakran fellelhető, s az ok olyan banális, hogy néha el sem hisszük. Minden változás új tanulási folyamatokat kell, hogy beindítson, a tanulás pedig attól is függ, hogy az adott személy, mennyire alkalmazkodó-képes, vagy ha úgy tetszik, mennyire intelligens. Így a városok mesés metropoliszai egy turista szemével mindig vonzóbbak lehetnek, s közben a lakos egy törött ágú tölgyhöz ragaszkodik a felüljáró lábánál, mert talán ott történt valami fontos. Élmények, érzések lehetnek annyira markánsak, melyek elfogadtatják a settinget, vagy környezetet. Tehát, az sem mindegy, hogy hol lövi be magát egy droghasználó. Ha változik a hely, akkor az mindig ad egy új élményt, ami az izgalommal is kapcsolatos, ezért a cucc is jobban üt. Hogy mitől unalmas egy város, azt nehéz lenne megmondani. Beszélhetünk földrajzi adottságokról – mert az könnyebbnek tűnik, mint elfogadni azt, hogy a lakosság meghatározhat egy arculatot, egy hangulatot. Kapaszkodhatunk a Feng-shui gyökereibe, vagy az ősök vérét nyelt földbe, de mindez valóban kizárhatja a változás lehetőségét? Szakmailag nem tudnám pontosan megindokolni, miért lesznek többen öngyilkosak az egyik városban, mint egy másikban, különösen akkor, ha még akkora felhőkarcolói sincsenek, mint a Nagy-Almában. A kávéházi hangulatot felválthatja a bankok hada, a szecessziót átírhatja a modern, a többnyelvűséget lesöpörheti az egy, a fehér pestist legyőzheti a népességpolitika, s még a városvezetés is változhat. Azt nem tudom, hogy egy megsemmisített várost fel lehet-e újra építeni – Róma megpróbálta, de Wass Albert sem kapta vissza a hegyeit. Pap Ágota

Zágrábban nagyon jó. Főleg, ha az ember úgy megy oda, hogy már otthon elhatározza, hogy nagyon jól fogja magát érezni. Valószínűleg különben is. Zágráb azért jó, - mert nincsen messze. - mert nem túl nagy, de nem is kicsi, hanem pont jó. - mert van benne Gornji Grad meg Donji Grad. (le is út, fel is út) - mert könnyű benne tájékozódni. (Mindig arrafelé kell menni, amerről a szappanbuborékok jönnek.) - mert értem, ahogy az emberek beszélnek. - mert visszaváltják a pillepalackokat. (0,5 Kn) - mert nyugodtan lehet aludni a parkban, ha a hostel-társak túl hangosan horkolnak. - mert van benne egy nagy, marihuána szagú botanikuskert, aminek minden padján valaki pusziszkodik. - mert szombat esténként tangózni lehet szépruhában és magassarkúban a zenepavilonban. - mert sokan bicikliznek és sokmindenkinek van kutyája. - mert a MODERNA GALERIJA-ban van csendélet sajttal. - mert bármikor le lehet menni a Száva-parti MOČVARA klubba, ha az ember viziszörnyekkel akar találkozni. - mert van SUBVERSIVE Film Festival, aminek a vetítéseire nem muszáj jegyet venni, viszont meg lehet nézni Antonioni ’72-es Kína-dokuját, és össze lehet találkozni Žižekkel. - mert van FAKI Festival, ami az alternatív színházi kifejezésmódokat kutatja, és ahová meghívják a Kosztolányi Színház Brecht-The Hardcore Machine előadását. A FAKI (festival alternativnog kazališnog izričaja) azért jó, - mert 4 kedves ember + néhány ügyes önkéntes szervezi, akik komolyan foglalkoznak azzal, hogy a fesztiváljuk ne váljon mainstream-mé. - mert az a szlogenjük, hogy: Fakirajmo zajedno! - mert az egész egy hatalmas lerobbant/kihalt/ elfoglalt gyárépületben (AKC Medika) zajlik, ahol van színház-, mozi- és ping-pong terem is. - mert minden plakátjuk és szóróanyaguk újrahasznosított papírra kerül. - mert zöldségeket termesztenek a Madika teraszán. - mert vegakaját főznek a vendégeknek. - mert levetítik azoknak a csapatoknak/ előadásoknak a videóját, akiket/amiket nem tudtak meghívni. - mert van: butho-zsonglőr a szökőkútban, gerillakertészet zöldruhás osztrákokkal, antipszichiátriás mozgásszínház zágrábi menyecskékkel, szelotépes közelharc, indiai Shakespeare-interpretáció sok gyertyával meg egy sörösüveggel, TOP SHOP-os szerelmi bájital belgrádi forgalmazóval, frusztrált rendezők vidám szövetsége, vörös festékbe mártott újságpapír-teregetés, szarajevói űrruhás csörömpölőzene, zöldlámpás pillanat-színház a zebrán, kacskaringós ezüstdoboz erősen tikkelő rózsaszín földönkívüliekkel, arccal a földre fekvőjáték krétakörvonalakkal és kíváncsian szimatoló kutyusokkal, ingyenes zsonglőrújság, rasztahosszverseny, lufinyelő utcabohóc, miegyéb. - mert már első nap kiderül, hogy hogyan fér be harminc ember egy három személyre regisztrált kombiba, vagy tizenegy egy péglicába. - mert a végére az ember már perfekt beszél szerbül, horvátul, bosnyákul, makedónul, szlovénül és portugálul is majdnem. http://www.attack.hr/faki/ Hajna

no.4

Theme

Prilog razvoju autonomnih sistema ili Jutarnji uspon grebenom

(odlomak) Grad, u gradu uska ulica, četiri sprata iznad nje veliki stan, a sa dvorišne strane jedan mali, studentski prozor, kroz koji je, prvih godina pošto je stan izgrađen, pre skoro vek, gledala sluškinja, devojka koja je pomagala u domaćinstvu. Soba je mala, nepravilnog oblika, visokog plafona, pa se čini kao iskrivljena kutija. Orman, krevet, sto, stolica i peć ostavljaju po sredini sobe samo usku stazu, na kojoj se dvoje mimoilaze, kao u hodniku železničkog vagona. Ormanu nedostaje polica, krevet je prekratak i neravan, sto škripi i klima se, stolica je suviše krupna, a peć previše jaka za onovremene vodove, koji se preteće zagrevaju, i tope osigurače. Fijuk vetra kroz zatvoren prozor, iznenadan ulazak hladnog vazduha iz spoljašnjosti ili zvuk sitnih kapi na limenoj ploči ispod prozora konačno budi iz polusna D.U.-a, kojem još iz ušiju curi poslednja rečenica, nastala u tom polusvesnom stanju. Ove godine je i zvanično objavljeno da, po prvi put u istoriji, većina svetskog stanovništva živi u gradovima. Strašno, pomisli on, užasno. Odmah zatim, stavio je desni palac na venu iznad leve šake, da bi proverio puls. U tu svrhu, pored glave, okačen o ključ u bravi na ormanu, visio je D.-ov ručni sat, čiji su mu otkucaji, otprilike, davali referentnu vrednost, sa kojom je poredio bat sopstvenog srca. Još uvek je malo ubrzan. Ipak, bolje je nego noćas kad me probudilo, u 4. I udisaji su mi možda samo malo dublji, a to može biti i zbog zagušljivog vazduha u sobi. Sigurno je zbog vazduha. Uspevam polako, nadam se da uspevam. Izdržaću i danas, neću je popiti. Ne paničim više onoliko, ne zovem hitnu, bar to ne. Uspevam čak i da zaspem, kako-tako, da preguram noć. Nema potrebe da je popijem, evo, sviće, idem na posao. Prokleta noć, ona je najgora. Mada je dan, uh, dan, težak, pretežak, strašan, prazan, i nem, kao neka kugla - teška, crna, beskrajna kugla. Ovo je D.-ov šesti mesec podstanarskog života u sobi koja se obično izdaje studentima, ali čiji vlasnici nisu isključivi, pa je izdaju i ostalima, tačnije “svakom ko im se učini pristojnim”, u ovom slučaju i njemu, koji više nije student, već nešto više od šest meseci, nego visokoobrazovani mladi kadar, pešak, officer, jedne velike strane kompanije, odnosno njenog ogranka, u njegovoj maloj zemlji. Posao je dinamičan, ne i zanimljiv, ne i izazovan. U svakom slučaju, to nije ono što je hteo da radi. Da li iko radi ono što je kao mlađi zamislio? Ne, niko, nema šanse. Ima, doduše, onih koji su revidirali svoje snove iz detinjstva, pa se sad zaista bave onim što su, kao, oduvek želeli. Kao, srećni su. Sve je to fejk. Ali, treba da se ostavim već jednom tih starih otkrića i istina - jasno je da dolazi, ne, došlo je, novo vreme, u kojem niko ne radi ono što je, čak i na samom kraju školovanja, mislio, želeo. A radi i radiće više, duže i besmislenije nego iko do sad, za novac koji nema kad, gde, i na šta da potroši... Bože, sve to nema nikakvog smisla. Sve to nema veze. Ceo ovaj grad, ceo moj svet, je jedna velika, crna, kugla. I moj život, i to blistavo školovanje, i prijatelji, i porodica, i ljubavi, i moja dobra i poneko sitno zlo, je besmisleno. Sve je to samo odsjaj u toj preteškoj kugli. Miloš Birvalski

VIRTUALNI GRADOVI Iz dana u dan, stanovnika sve više. Prvo sam napravio profil na spejsu i u to vreme mi fejs uopšte nije bio interesantan. Spejs je tada (pre jedno 3 godine) bio prilično popularan a ja sam ga doživljavao kao svoj blog a ne kao sredstvo za upoznavanje novih ljudi. Mislio sam: “Evo nešto zanimljivo a besplatno. Napisaću nešto tu i tamo pa ako neko to bude čitao - dobro, a ako ne bude, dobro”. I tako je i bilo (jedan određeni period). Ja pisao, neki ljudi čitali, neki i komentarisali, ali polako se moj profil pretvorio u oglasnu tablu na koju su bendovi ostavljali komentare u vidu elektronskih flajera kojima su najavljivali svoje svirke. Mnogi profili su doživeli istu sudbinu. Kako je vreme prolazilo, spejs je gubio popularnost, dok se nekako paralelno sa njegovim poniranjem širila nova vera zvana Facebook. I tako, malo po malo, svi moji prijatelji i “prijatelji” završiše u novom hramu ponavljajući stare molitve (bogohuljenja takođe). I ja, šta ću (kud svi Turci tu i mali Mujo) otvorim svoju facaknjigu. Sve tekstove koje sam do tada okačio na MySpace sam izbrisao. No ne i sam profil. Neka me niko ne pita zašto, jer pravi razlog ne znam. Možda mi se sviđa svemirski izgled stranice a možda mi prija i da, kada već ne mogu u real life, onda makar u virtualnom životu boravim u različitim mestima. A moju “knjigu” od samog početka nisam ni nameravao da koristim na isti način kao što je to bio slučaj sa “mojim svemirom”. Kreirao sam nalog reda radi ili, da tako kažem, da znaju ljudi da sam živ jer „ako nemaš Facebook onda i ne postojiš“. Vreme prolazi i naravno, history repeating. Još uvek to nije toliko očigledno ali evo ga, Twitter postaje sve popularniji. Tu sam i ja, moja treća virtualna stvarnost, moj treći grad i moja treća skupina drugara od kojih manji broj živi i u ona prethodna dva. Postavlja se pitanje zašto su se ljudi prešaltali sa jedne društvene mreže na drugu, kada obe nude slične ako ne i iste mogućnosti? Da ne spominjem činjenicu da spejs u odnosu na fejs nudi više kada je u pitanju vizuelni identitet profila korisnika. U tom smislu je Facebook uniformisan. Sve u svemu, otuđenost kojoj savremen čovek hrli u zagrljaj je veoma dobar izgovor da se otvaraju nalozi na raznim društvenim mrežama pa nije ni bitno da li se dotična naziva Facebook, MySpace ili Twitter. Sutra će se ionako pojaviti nova senzacija ka kojoj ćemo svi jurnuti a ako se iko seti da nas pita zašto to radimo, odgovor naravno nećemo znati jer suštinske razlike između spejsa i fejsa zapravo nema. Sve to skupa, izgleda kao interaktivna televizija a koja u odnosu na onu pasivnu za nijansu manje zaglupljuje ljude pa tako gledano možemo reći da je došlo do neke vrste napretka. Ako se istorija ponavlja, paradoksalno, evolucija ipak nije zaustavljena. Na kraju sam se uselio i u Zajednicu Netizena, što je mreža sa najadekvatnijim nazivom jer ako je citizen građanin grada onda je netizen građanin interneta. To je varošica izgrađena oko poklonika alternativnog zvuka koji emituje radio net1zen.com a u kojoj provodim i najviše vremena jer atmosferu u okviru iste čini prijatnom činjenica da je najveći procenat ljudi koje poznajem u životu od krvi i mesa upravo tu, te samim tim i najveća mogućnost da vidim njihova lica u tri dimenzije kada izađem na ulice grada čija adresa ne počinje sa www. Gde ću sutra biti? Ne znam, migracije su u toku. Bojan Francuski

www.fokus-su.rs

Ivana Parag

FAKI S GOOD

THEME

3

no.4

THEME

My private Idaho No. 2

Szokás szerint az újvidéki, születésem előtt rég lebontott örmény templom csendjében ülök és szúrósan nézek, hisz nem lát senki. Nem mintha vallásos lennék, de ez egyike azon ritka helyeknek, melyeket valóban senki sem vehet el tőlem. Bámulom a félhomályt. Jobb lenne ordítani, pedig fölösleges, noha egyszerre van is miért és nincs is miért. Ölni is tudnék, csak úgy, bárkit, de ismerem magam: gondolni, érezni elviselhető, de megtenni és ilyesmivel együtt élni lehetetlen. Nem mintha bármi okom lenne rá, azaz, ha nagyon keresgélnék magamban, akadna… Általában ilyenkor beleolvadok egyik kedvenc képzőművészem műveibe, aki gyakran régi, déd- vagy ükszülők berendezte intérieurokat, lepusztult bejáratokat, házrészeket ábrázol, visszatérő motívumként egy rövidnadrágos, térdharisnyás vagy matrózruhás kisfiú körvonalaival, akire annyira rátelepszik a háttér, hogy majdnem beleolvadva szinte nem is létezik. Egy fotó is állandó jelleggel kísért. A varsói gettóban, felemelt karú kisfiúval a középen, oldalt egy rémült tekintetű kamasszal, a háttérben egy fegyveres katonával. Sokan, sokszor felhasználták ezt a fotót, Bergmantól a Joy Divisionig, talán mégsem ez az oka, hogy lehetetlen megszabadulnom tőle, a gyerek arca, az Arc újra és újra felbukkan, elhessegethetetlenül. Rohadtul szomorú, hogy egy másik, sosemvolt fotóval, Marguerite Duras pubertás képével sem tudom behelyettesíteni, amint férfikalapban a megáradt Mekong kompján álldogál „kis európai szajhaként”, jóval kellemesebb lenne. Igaz, néha Sam Spade arcával álmodom, de tudom, érzem, szinte tapintható: a cool arc mögött hasadt, üvöltő, egymásba nyíló tükörtermek sorakoznak. Basquiat somfordál be és mellém telepszik. Szavak nélkül is értjük egymást, ismer. Hallgatunk. Már rég magamévá tettem a megfelelő elméletet. Mi, emberek, vírusok vagyunk ezen a bolygón. Nincs miért. Megtöröm a csendet. -Sokkal szívesebben lennék ásvány, elektromágneses mező, vagy akár egy planetárium műszaki alkatrésze. Basquiat rezzenéstelen arccal figyel. -Hajlandó vagy legalább mosolyogni? Megrázom a fejem. -Képtelen vagyok rá. Ha gyerek lennék, talán még sikerülne is, de ma már nem bírok. -Pedig szép a városod. -Aha. -Miért? Nem a tiéd? -Néha. De inkább az épületeket szeretem, az aszfaltot, a kirakatokat, a mozgólépcsőket, sugárutakat, a gyalogos zónát, a passzázsokat, főleg ha mértéktartóan elegáns márvány- vagy kőlapokon kopog a léptem. Néha akkor, ha egy kihalt kávéházban ülök egy asztalkánál és figyelem az üvegfalon végigcsorgó esőcseppeket, és elképzelem, hogy rézsútosan fehér függönycsíkok szabdalják fel a teret. Olyan café is akad, ahol harmincféle kávét és hatvanféle teát, valamint aprósüteményt is kínálnak, diszkréten klasszikus zene szól, és a polcokon szabadon levehető, pazar angol nyelvű festményalbumokat lapozgathat a látogató. Néha az összkomfortos cellámban – ilyenkor mindig lelövöm a zenét és sarkig tárom az ablakszárnyakat – hallgatom az eső kopogását a párkány bádoglemezén. Valahol olvastam, ilyenkor a háztetők

messzeség-színűek. Igen. Az esőt szeretem, főleg a nyárit. A régi, még megmaradt szecessziós épületeket és a vadonatúj ultramodern üvegpalotákat is, amelyek visszatükröződő felületekbe burkolva kelletik magukat. Az átlátszó felvonót az Apolló bevásárlóközpontban. Valamikor ott volt a város első mozija. A Spensnek azt a belső területrészét, amelyet ingyen-pihenőhelynek szántak, és ahol kávéautomata is van (azt a kávét szeretem a legjobban, szigorúan tej és cukor nélkül), és ahol a lépcsőkön üldögélve az ember belelapozhat egy frissen vásárolt könyvbe, miközben rágyújt. És a koraesti lépteimet a villogó neonfényben. A hattyúkat a Duna-parkban. A macskákat. A galambokat a főtéren. A Duna-partot, de csak amikor érezni lehet a folyó jellegzetes szagát, amiről, noha paradox, mindig a tengeri csillagok, medúzák és tengeri csikók jutnak az eszembe. Pubertáskoromban sokszor ültem a folyóparton, szemben a várral és azt játszottam, hogy a vízfelületen visszatükröződő fények alatt egy másik, titokzatos város rejtőzik. Az is előfordult, hogy végighevertem a parton és, noha már majdnem nagykorú voltam, mikor a sötétben repülők húztak el fölöttem, vártam az ufókat. A Várat, noha biztosan nem veheti fel a versenyt Kafka Hradzsinjával, s a kamanci-kamenicai parkot a hozzájuk fűződő, felturbózott legendákkal együtt. A város fölé magasló hegyvonulatot. Síkságon ritka kincs az ilyesmi. De a világon mindenütt szeretem a régi kastélyokat, a különös, zegzugos, ódon utcácskákat, sikátorokat, hidakat, múzeumokat, galériákat, de a Hi- tech városnegyedeket is. A piramisokat, minden érdekesebb szakrális helyet, a kelta erdőket, rengeteg várost, tavat, tengert, még ha soha nem jutok el egyetlenegy ilyen helyre sem, akkor is. Egyedül az emberek zavarnak. Minél néptelenebb a környék – de azért kivilágított, bekamerázott, értsd: biztonságos – annál jobb. Basquiat továbbra is figyelmesen szemlél, homlokán csillag. -Mégis jó, hogy meglátogattalak, börtönherceg. -Legalább te ne szívass. -Nem szívatlak. Ismerjük egymást, kisfiú. Kihűlt meteoritszilánk van a szívedben. Nekem is az volt valaha. Ismét az utcákat rovom és csodálatos, ahogy a forró, gőzölgő, lüktető betonra zuhog az eső. „Nyári bor” – ugrik be valahonnan. Nedves a hajam, az arcom, a ruhám. Csuromvizesen felnevetek. „Mintha Satie-t hallgatnék. Hiába, ezt valóban senki sem veheti el tőlem.” A Vasút utca egyik kapualjában Farinelli didereg, noha nincs hideg, nyár van. Hozzálépek és rámosolygok. -Jó hogy itt vagy. A legközelebbi kastély, ahol énekelhetsz a szellemeknek, egyszarvúknak, szivárványszárnyas paripáknak, koboldoknak a folyó túlpartján található. Talán Merlin, Nizsinszkij, Scarlatti, Klimt, Swedenborg, Blake, Piaf, Sissy és ki-tudja-még-ki társul hozzád. Lépjetek előre vagy hátra, mondjuk egy évszázadot, megtehetitek. Sehová és mindenhová, soha és mindig, oda-vissza pergetve, intarziásan átfúródva a sokismeretlenes, felfoghatatlanul bonyolult Rubik-kocka-mezőkön, ott a helyetek. Ott talán akad egy darabka haza a számotokra is. Per pillanat, nekem csak a járdára hulló eső, a farzsebemben lapuló szétázott könyv, az arcomon végigcsorgó nyári bor jut. Örülhetek, sokaknak ennyijük sincs. Jódal Kálmán

My private Idaho No. 2 Po običaju sedim u tišini novosadske, još davno pre mog rođenja razrušene jermenske crkve i gledam strogo, s obzirom da me niko ne vidi. Nije da sam religiozan, ali je ovo jedno od retkih mesta koje zaista niko ne može da mi oduzme. Zurim u polumrak. Bilo bi bolje da urlam, iako je suvišno, bez obzira što istovremeno i imam, a i nemam razloga za to. Mogao bih i da ubijam, samo tako, bilo koga, ali znam sebe: razmišljati o tome i osećati se tako, podnošljivo je, ali učiniti tako nešto i živeti s tim je nemoguće. Nije da imam kakav razlog za to, u stvari, ako bih pomno tragao u sebi, našlo bi se… Najčešće se u ovakvim prilikama utopim u dela jednog mog omiljenog likovnog umetnika koji često kao motiv koristi stare enterijere svojih predaka, opustošene haustore i delove kuća, a obris dečaka u kratkim pantalonama i dokolenicama ili u mornarskom odelu predstavlja motiv koji se stalno ponavlja na njegovim slikama, stopljen sa pozadinom toliko da takoreći jedva postoji. I jedna fotografije me neprestano proganja. U sredini je dečak podignutih ruku u varšavskom getu, postrance se vidi pubertetlija užasnutog pogleda, a u pozadini naoružani vojnik. Ovu fotografiju su često upotrebljavali razni autori, od Bergmana do grupe Joy Division, ali verovatno to nije razlog zbog čega ne mogu da je se oslobodim, detetovo lice, to Lice se nanovo i nanovo pomalja i ne mogu da ga odagnam. Krajnje je tužno što ne mogu da je zamenim sa jednom, nikada postojećom fotografijom tek propupele Margaret Dira, na kojoj nosi muški šešir i stoji na skeli usred nabujale reke Mekong kao „mala evropska kurva“. Bilo bi to mnogo prijatnije. Istina je da ponekad sanjam lice Sema Spejda, ali znam, osećam, takoreći mogu da dotaknem: iza kul lica ređaju se, otvarajući se jedna u drugu, napukle, urlajuće dvorane s ogledalima. Baskijat se tiho prikrada i seda do mene. I bez reči se razumemo, poznaje me. Ćutimo. Već odavno sam usvojio odgovarajuću teoriju. Mi ljudi smo virusi na ovoj planeti. Prekidam tišinu. - Mnogo radije bih bio mineral, elektromagnetsko polje ili čak mehanički deo planetarijuma.

4

Baskijat me sluša skamenjenog lica. Da li si voljan bar da se nasmešiš? Odmahujem glavom. Nisam sposoban za to. Da sam dete, možda bi mi i uspelo, ali danas više nisam u stanju. A grad ti je baš lep. Aha. Zašto? Nije tvoj? - Ponekad. Međutim, više volim zgrade, asfalt, izloge, pokretne stepenice, aleje, pešačku zonu, pasaže, posebno kada mi koraci odjekuju po odmereno elegantnim mermernim ili kamenim pločnicima. Tada, ponekad, dok sedim za stolom u zamrlom kafiću i posmatram kapi kiše kako se slivaju niz stakleni zid, tada zamišljam kako bele trake zastora koso presecaju prostor. Postoje čak i kafići u kojima nude trideset vrsta kafa, šezdeset vrsta čajeva, kao i sitne kolače, diskretno se čuje klasična muzika, a na policama se nalaze luksuzna izdanja slikarskih monografija na engleskom, koje posetilac može slobodno da skine i prelistava. Ponekad u svojoj komfornoj ćeliji– tada uvek stišam muziku i otvorim širom prozor – slušam dobovanje kiše po limenom simsu. Negde sam pročitao da tada krovovi kuća imaju boju daljine. Da. Kišu volim, posebno letnju. Stare, još preostale secesijske zgrade, a i nove ultra-moderne staklene solitere koji se gizdavo ogledaju u odrazu staklenih površina. Providni lift u trgovinskom centru Apolo. Nekada se ovde nalazio prvi bioskop. Onaj unutrašnji prostor u Spensu koji su zamislili da bude besplatno mesto za odmor i gde se nalazi i automat za kafu (tu kafu najviše volim, strogo bez mleka i šećera) i gde sedeći na stepenicama čovek može da prelistava neku tek kupljenu knjigu, dok istovremeno pali cigaretu. I svoje korake u rano veče osvetljene neonskom svetlošću. Labudove u Dunavskom parku. Mačke. Golubove na glavnom trgu. Dunavski kej, ali samo kada može da se oseti karakterističan miris reke, što me uvek podseti, iako je paradoksalno, na morske zvezde, meduze i morske konjice. Tokom puberteta često sam sedeo na obali reke, nasuprot tvrđavi, i pretvarao se da pod svetlima koja su se odražavala na površini vode postoji jedan drugi, tajanstveni grad. Dešavalo se i da se ispružim na obali, iako sam takoreći već bio punoletan, i dok su iznad mene u

www.fokus-su.rs

mraku nadletali avioni, iščekivao sam pojavljivanje NLO-a. Tvrđavu, bez obzira što ne može da se meri sa Kafkinom tvrđavom Hradžin, kao i park u Kamenici sve sa nafriziranim legendama vezanim za njega. Planinski lanac koji nadvisuje grad. U ravnici je to retka dragocenost. Stoga svuda u svetu volim stare dvorce, neobične, krivudave, drevne uličice, sokake, mostove, muzeje, galerije, ali i Hi-tech gradske četvrti takođe. Piramide, sva zanimljiva sakralna mesta, keltske šume, mnoge gradove, jezera, more, pa čak i ako ne budem dospeo ni na jedno takvo mesto, čak i onda. Jedino mi ljudi smetaju. Što je neki krajolik usamljeniji – dok je s druge strane osvetljen i nadgledan kamerama, mislim: sigurniji – to bolje. Baskijat me i dalje pažljivo posmatra, na čelu mu zvezda. Ipak je dobro što sam te posetio, prinče iz tamnice. Barem ti nemoj da me zafrkavaš. - Ne zafrkavam te. Poznajemo se, dečko. U srcu ti je ohlađena krhotina meteorita. I ja sam je nekada imao. Ponovo glavinjam ulicama i čudesno mi je kako kiša lije na vreli, pulsirajući beton koji se isparava. „Letnje vino” – uskače mi misao od nekuda. Mokra mi je kosa, lice, odelo. Tako mokar do kože počinjem glasno da se smejem. „Kao da slušam Satija. Bez obzira na sve, to ipak niko ne može da mi oduzme.” U jednom haustoru u Železničkoj ulici drhturi Farineli, iako nije hladno, leto je. Prilazim mu i smešim se. - Dobro je što si tu. Najbliži dvorac gde možeš da pevaš sablastima, jednorozima, paripima s krilima od duge i vilenjacima nalazi se na suprotnoj strani reke. Možda će ti se pridružiti Merlin, Nidžinski, Skarlati, Klimt, Svedenborg, Blejk, Pjaf, Sisi i ko-zna-kojoš. Napravite jedan stoletni korak napred ili nazad, vi to možete. Nigde i svuda, nikad i uvek, obrćući se tamo i nazad, intarzički se proguravši kroz nepojmljivo komplikovana polja-Rubikove-kocke sa mnogo nepoznatih, tamo vam je mesto. Tamo će možda da se nađe parče domovine i za vas. Trenutno mogu da mislim samo na kišu koja lije na pločnik, na raskvašenu knjigu u zadnjem džepu i na letnje vino koje mi klizi niz lice. Radujte se, mnogi nemaju ni to. Kalman Jodal prevela/fordította: Viktorija Šimon Vuletić

THEME



71, arondisman



živim u 71. arondismanu pored reke na rubu grada iza mene su cigani pale gume pale dane gase vatre voze mršave zaprege rasklimatane rikše za prevoz kartonaže reciklaže ambalaže leti ispred prodavnice piva ispijaju žene im iz telefona narodnjake puštaju deca plešu dosadni ples prošnje kinezi ćute i proizvode smeće mi umiremo i trošimo smeće cigani žive i sakupljaju smeće

a 71. kerületben élek a folyó mellett a város peremén mögöttem a cigányok gumit égetnek tüzet oltanak tengetik napjaikat keskeny fogatokon rozoga riksákon kartont s újrahasznosítható csomagolóanyagot szállítanak nyáron a bolt előtt isszák ki söreiket feleségeik telefonjából hegyi tangó recseg gyerekeik unalmas koldustáncukat járják a kínaiak hallgatnak és szemetet gyártanak mi haldoklunk és szemetet fogyasztunk a cigányok élnek és szemetet gyűjtenek

živim u 71. arondismanu pored reke na rubu grada ispred mene je blok 45 radikalski penzosi vreće kostiju ispred pićare piva natežu naci priču večno otežu bez trunke mudrosti u starosti u osvetničkoj poemi himni epopeji zakrvavljenih očiju i desni ceo blok grad zemlju planetu dezintegrišu u bezubim crnim rupama poštaru iz pakla kamatu pripisuju glavnici

a 71. kerületben élek a folyó mellett a város peremén előttem a 45-ös lakótömb radikális nyögdíjas vénségek az italbolt előtt vedelik söreiket náci szövegelésüknek se vége se hossza szemernyi bölcsesség se szorult vén fejükbe vérszomjas poémájukba himnuszukba hőseposzukba véres a szemük és a szájuk az egész lakótömböt várost országot földgolyót fogatlan fekete lyukakba ássák a kamatot az alaptőkéhez íratják a pokol postásánál

živim u 71. arondismanu pored reke na rubu grada pored mene je reka prljava umiruća domaćica nadrkanim skuterima ćutljivim pecarošima duboko zaorana plitko čuvana nevoljena ostavljena upisana u blok sa ostalim ljubavnicama za pražnjenje punjenje pijančenje obasuta marketingom kafanskim oteta zakonom piratskim obezličena planom prostornim

a 71. kerületben élek a folyó mellett a város peremén mellettem a folyó szennytől haldokló háziasszonya mérges vízi robogóknak hallgatag pecásoknak jócskán kihasznált alig óvott kedvetlen elhagyatott csupán egy a szeretők sorában kiüríthető feltölthető elárasztják a kávézók cégtáblái a kalóztörvény uralja a térrendezés elszemélyteleníti

živim u 71. arondismanu pored reke na rubu grada ispod mene je beton pa govna šut krtičnjaci slojevi partizanskih heroja čarnojevićevih ludaka obnevidelih turskih vazala savladanih vizigota rimljana huna mamuta sipa sunđera nekad živih a sad mrtvih naslaga goriva nasleđa prašine u očima vremena

a 71. kerületben élek a folyó mellett a város peremén alattam a beton meg sok szar s némaság vakondtúrások aztán rétegekben következnek a partizán hősök Čarnojević megvakult bolondjai leigázott török vazallusok vizigótok rómaiak hunok mamutok tintahalak szivacsok tüzelőanyag rétegei az örökség lerakódásai porszemcsék az idő szemében

živim u 71. arondismanu pored reke na rubu grada iznad mene je nebo oblaci metalni meki preteći avioni u sletanju poletanju ptice usamljene ptice u jatima sunce sunce sunce sunce nasmejani beli patuljak u beskrajnoj tmini ničega kišne kapi pruge duge kvase mi lice boje mi oči dok se osmehujem sazvežđu zalutalog kera

a 71. kerületben élek a folyó mellett a város peremén fölöttem az ég fémes puha vészjósló felhők ereszkedő s felszálló repülőgépek magányos madarak madárrajok nap nap nap nap nevető fehér törpe a végtelen sötét semmiben esőcseppek hosszú csíkok áztatják arcom színezik a szemem miközben a kóbor kutya csillagképére mosolygok

Zoran Trklja

71, kerulet

no.4

Zoran Trklja prevela/fordította: Orovec Krisztina

Ricz Géza

buszon Tizenhét ember szállt fel a buszra, a tizenkettesre, tizenketten le is ültek a tizenkettő szabad helyre, a többiek meg álltak és kapaszkodtak, én meg csak néztem kifelé. Nem szeretem az emberek arcát a buszon, mindre az van írva, hogy unom az egész buszozást. Csak azt nem értem, mért nem mennek akkor gyalog?

U autobusu Bilo je podne. Dok sam teturala u autobusu, neka nevidljiva ruka kao da mi je sklapala oči. Vozač naglo skrenu, tako da se svi srušismo. Uhvatih se jače za šipku. Odnekud je dolazio miris pokvarena jogurta. Očito je tu bio već danima. Izmiješan sa znojem ljudi i dimom cigareta, tjerao je na povraćanje. Okrenuh se da kažem toj osobi koja je pušila da prestane. Bio je to neki darker. Oči su mu bile skoro bijele. Zurio je u mene. Ipak odlučih zašutjeti i okrenuti se ka prozoru, odakle je dolazilo bar malo svježeg zraka. Kraj prozora je sjedio neki dečko, dok mu je djevojka bila oslonjena o rame. Namigivao mi je. Djevojka to primijeti i udari ga po glavi. On zadrži pogled na meni, očekujući odgovor. Prezrivo sam ga pogledala i okrenula se. Tada uđe kondukter. Svi nonšalantno pokazasmo karte. Jedino djevojka nije imala kartu. Kondukter ju izbaci iz autobusa, uzalud ga je molila da ju pusti da ostane. Bilo mi ju je žao. Imala je dvije različite cipele. Sljedećih pet minuta grizla me je savjest zbog te djevojke. Osjećala sam se kao da sam joj trebala pomoći. U tom trenutku nekoliko ljudi iziđe iz autobusa, tako da sam mogla sjesti. Divno! Na sjedalu je bila žvaka. Potrajalo je dok je nisam skinula s traperica. Pored mene je sjedio debeli tip koji je samo jeo i jeo, uz stalno podrigivanje. Započeo je razgovor sa mnom. Onako punih usta, pričao mi je kako ga žena ostavlja. Nisam se začudila. Pokazao mi je i njezinu sliku. Bila je lijepa. Nastavio je govoriti. Pokušala sam ga ignorirati, ali bio je preglasan. Sva sretna, shvativši da je ovo moja stanica, iziđoh – ostavljajući i autobus, i ljude, i iscrpljenost koju je izazivao. Vedrana Cvijin

Mikuska Judit

www.fokus-su.rs

5

no.4

Aerobik

THEME

A héten megkérdezte az osztályfőnök, hogy ki akar menni aerobik versenyre. Senki nem jelentkezett. Mivel én sovány vagyok, nekem kellett mennem. Nagyon nem akartam, de amit muszáj, azt muszáj. Odaértem a sportcsarnokba. Felhúztam a bodymat, amit valójában arra használok tavasszal, ősszel és télen, hogy a ruha alatt melegen tartsa a derekamat. Beléptem a terembe. A lányok gyakoroltak. Közben észrevettem, hogy a bikinivonalammal nem foglalkoztam már egy ideje és bizony nem úgy állt, ahogy én azt szerettem volna. Kiszaladtam a teremből, az utcán találtam egy boltot. A kassza mellett sorakoztak a borotvák. 3 din egy darab. A bodymon nem találtam zsebet, én pedig zsebben tartom a pénzem. Megpillantottam egy fukar ismerősömet, aki éppen édességet emelt le egy polcról. Kértem tőle 3 dinárt, volt neki, én tudom, de nem adott nekem, pedig láthatta saját szemeivel az eltüntetni valót, ráadásul nő is, tehát át kellett volna éreznie a helyzetemet. Magyarázkodott, de ismertem én őt annyira, hogy tudjam, hogy egyszerűen csak fukar. Mindegy, végül nem sikerült változtatnom a helyzetemen. Visszamentem a terembe. A verseny elkezdődött. Egy matracon kellett táncolni, spárgát csinálni, szaltózni, vagy azt, ami éppen benne volt a koreográfiádban. Nekem nem volt koreográfiám. Ekkor kezdtem el idegeskedni. Én azt hittem, hogy majd azt mondják állj fejen és akkor majd fejen kell állni. De én még spárgát sem tudok csinálni. Korábban még abban reménykedtem, hogy a gyertyát kérik majd tőlem, az jól megy. A versenyt még az is nehezítette, hogy mielőtt elkezdhettük volna a táncot, kaptunk egy kislányt. A kislányt a bírók előtt felemelhettük, így megérezve, hogy milyen súlyos. Ha könnyű volt, dobálhattuk a levegőbe a koreográfia részeként. Ha testesebb volt, a dobálásos opció elmaradt, és vele együtt kellett táncolni. Az igazán profik két koreográfiát készítettek. Egyet arra az esetre, ha a kislány könnyű, és egyet arra az esetre, ha a kislány nem annyira könnyű. Próbáltam gyorsan kitalálni mindkettőre egy táncmintát, de eszembe jutott, hogy én még a spárgát sem tudom. Ha elszaladok, az gyávaság. Ráadásul az osztályfőnök is csalódik majd bennem. Ha bent maradok, az már nem gyávaság. Erősen gondolkoztam azon, hogy a filmekben, amikor sorra kerül az a rész, hogy valakinek táncolnia kell, de valójában nem tud, milyen jópofa, ha mégis megteszi. Ő a faszagyerek. Béna, de kúl. De én kitaláltam valami mást. Összeestem. Eljátszottam, hogy rosszul vagyok és le is rogytam a földre. Senki sem vett észre, de megvolt az okom arra, hogy ne kelljen a bodymban, rosszindulatú bikinivonallal egy kövér vagy sovány kislánnyal táncolnom egy matracon sportcsarnoknyi ember előtt. És én ennek nagyon örültem. Fábián Elza

PISMO 10 “Prolaze tako kroz crnu noć bez nade. Što je sestra večnoj tišini. O grade!”.... Trg sa širokim ulicama i viškom automobilskih traka, poput tora, okruživale su masivne zgrade, parlamenti. Bio sam na Trgu Nikole Pašića. “Gde li je Vanjoša do sada?” - pitao sam se dok su farovi sve ređih automobila svojim kosim očima podsećali na tehnološku vladavinu industrije sa Dalekog istoka. Ruka je nežno obrisala dan dok sam razmišljao o odlasku na predavanje Žil Deleza na koje je Vanjoša htela pošto-poto da me odvuče, kaže - na tribinu o njegovoj  knjizi, o propasti sedme umetnosti koja se odmetnula u industriju...Nisam provodio mnogo vremena u školjkama pojedinih misli – preda mnom su se nezaustavljivo stvarale slike barikada, ranjenika, zgarišta. Čitava scenografija je poprimila oblik stvarnosti. Stajao sam na jednom od istorijskih trgova francuske građanske revolucije. Na pari, tople rupe od kuršuma, iz sećanja na polegnuto telo revolucionara, iznad kaldrme ocrtavao se poznat mi lik. Eto je, hoda u lepoti kao noć, srebrnozelenih tragova među plavim pramenovima gde zaboravih meki odjek melanholije. Smejali smo se i pre no što se triput izljubismo, to je bio znak da nas priznata filozofija neće namamiti u svoj besprizorni protest civilizaciji. Odjednom je vazduh poprimio miris tajnih plemena. Hašiša i mora. Dok hodasmo pored muzeja, piramida, stećka i bezbroj detalja sa

razglednica - poput “Kosmopoliten” natpisa uvijenog u lozu veštih metalurga koja se nalazi na ulazu u podzemlje pokraj Noterdama - primetih da za našim koracima na ulici ostaju lotosi čekajući noć svojeg otvaranja, kao ja svoju smrt. Kao što male pukotine naših reči ostaju na violinskom vratu vetra. Bezbroj zvona u reči ometale su taj zli vihor, budile jata šišmiša pod visokim lukovima mostova.   Hodali smo dok je pod nama zjapila tmina. Cvetali su tragovi, lobanje u plamu apsinta škrgutale su ritmom dalekih kontinenata. Približavala nam se kolona, kao sa dionizijskih svečanosti. Na desetine platformi na točkovima išlo je s kostimiranom pratnjom u susret svim veličanstvenim trenucima slavoluka koji obeležiše vreme, prolaskom – baš kroz tu građevinu, tu tačku sveta. Krenuli smo za njima dok nam je samba grčila udove. Nakon nekakvog stadionskog spektakla, brazilska je trupa krenula najpoznatijim ulicama Pariza da se pridruži našoj nepatvorenoj sreći. Gledao sam u vis za pesmama što krhkim dlanovima stiha držahu nebo, kad primetih da je naš sentimentalni razgovor došao kraju. U tih nekoliko trenutaka, bez obzira što me vrtlog karnevala neumitno vukao ka srcu te oluje, sve je nestalo, i zgrade, i vreme, ti. Nestalo. Osvrnuo sam se tražeći te, ali su se za nama na cesti srebrili samo netom razjapljeni cvetovi naših milosrdnih misli.

PISMO

11

Sedeo sam na okruglom obodu fontane jednog od malih zabačenih trgova dok je grad bacao pramen svetlosti u širokom mlazu iz Merkurovih ruku. Kada bi samo mogla da me vidiš tako obrisanih očiju, vidiš sa prozora tog bistroa u kojem se završavala ulična priredba novih mi prijatelja odevenih u Amazon, sa tačno jedne stolice u kojoj ću se probuditi - rekla bi, da mi Fontana svojim mlazovima pravi krila, ponovo, i ponovo… Kada bi se još više približila mojoj natopljenoj tugi, videla bi crven cvet što nepogrešivo bridi na beloj košulji. Dok sam pokušavao da razlučim gde smo se izgubili, i da li je nostalgija došla do tačke gde ustupa mesto nežnoj melanholiji, prkos kao slavuj procvile – “ Šta su za nas, srce, ti slapovi krvi…” Međutim, iz nerazumnog bunta predgrađa i zapaljenih urlika imigranata, u zelenim “fajerkama” vešto obrijanih glava, pojavili su se demoni, hiljadu puta strašniji od divljeg vepra (vidi pismo 7) što stalno po duši mi bludi. Želja da ne razumem ni jedan zov svesti me klatila opijenog na obodu fontane. Šake tih noćnih posetilaca bile su spremne da pretresu moje ionako uzdrhtalo bivstvo, onaj ko ih nikad nije okusio, možda bi rekao da kad me bolje osmotriš, batine možda i mogu pomoći. Kad iznenada kao kroše, progovoriše na engleskom. Neka zluradost se cerekala u meni, ali kad to namirisaše, nije im trebao niti jedan drugi razlog da me stresu kao duvan u cigaretu, svoju porciju mržnje. Dok istu mi nude kao poslednju želju. Ne znam zašto, ali sam se samo bacio kolutom unazad u malo more za mojim leđima. Tonuo sam ka dnu kao list u noći. Ne znam koliko je vremena prošlo pre nego što zaspah neodoljivo vođen dnom, kad me za ruku koja je polako izranjala na površinu vođena zakonima fizike i običnom željom za životom, uhvatila druga. Čvrsto me vukla na tlo, te sam već bio spreman na porciju batina, spreman i poučen prethodnim iskustvima, jer, kao u svim gradovima obeleženim masovnim kompleksom neznanja, samim tim i nerazumevanja, već bejah označen ožiljcima. Mozak je radio kao motor najbržih bolida Formule 1, srce podizalo paničnu plimu, a sekundi već zevali na ljuljašci vekova, kad kao izgladnela zver uhvatih najveći zalogaj vazduha na svetu. Nisam želeo da otvorim oči, čekavši da se sve šake ovog neba zalepe na moj ionako napukli torzo - osetih ponovo svu nežnost te noći. Dlan koji je posegao za mnom nije bio od strane uniformisanih hijena. Verovatno su bili beskrajno zatečeni običnom činjenicom da je i suviše hladno da bi se okupali na ovom zdencu, ali ne i ona. Vetar je doneo miris peska i spaljene kože, iza njene ispružene ruke gorele su oči karaoke, jedne od onih što su plesale šumom pirinča u marimbama sa karnevalskih svečanosti. Odevena u oskudno perje kišnih šuma, u noći koja je otela putokaze, i Vanjošu… Sa svoje stolice u bistrou, ona je posmatrala sve, i čekala da zrak postane čist. Uvela me unutra, dok se zabava približavala kraju. Svakom belom linijom je čileo po jedan ožiljak straha od zamisli kako je to sve moglo izgledati da su sile zla drugačije odreagovale na nesvesni potez koji me je okupao. Rekla mi je da se njena trupa smestila u sobe koje su se nalazile tik iznad bistroa. Ceo svet je bio noć, samo je moje bledo telo lebdelo na njenoj snazi, blaga svetlost se uvijala sa nama, vajajući senke sa njenim crnim mišicama, građenim još pri robovanju njezinih predaka. Misli nisu svirale jednostavnu melodiju notnih cvetova na trošnim tapetama njene sobice dok je jutro krčilo put neprekidnom šumu fontane sa malog trga. Stajao sam lica ogrnutog u sunce sa zavese, zagledan u večno svež zdenac, slušajući topao dah koji dolazi iz neprekinutog sna. Bez obzira na stid zbog noćašnjeg, bespogovornog prepuštanja, ljubio sam jastuk njenog postojanja. Vrapci su se kao proleću vratili svojim krošnjama, u napušteni poj beogradskih kaldrma. I suviše kontradiktornih emocija obreo sam se u jednostavnom ritualu ispijanja jutarnje kafe, daha zalepljenog na staklenoj membrani kafea. Kad se uželeh Rubinovog vinjaka, kad se uželeh osmeha prijatelja. Zaboravljajući na sve naše nevolje, jer “....Ništa čoveku ne pada tako teško, kao suze prijatelja.“ Dok sam se prisećao, shvatih da ne želim čekati da moja sinoćnja sapatnica sa parfemom u kojem s kafom vijore sve krošnje divljeg voća neznanihobala, samo siđe, tim - običnim stepenicama. Hodao sam pokušavajući razabrati natpise koji bi me naveli metrou, a ljudi oko mene su se topili svakim sivilom svojeg bespredmetnog nastojanja. Isparavali svakom mojom preciznom, potcenjivačkom mišlju ka tom mehaničkom postojanju. Ponovo smo svi, nekud žurili. Aleksandar Maričić

Kanyő Ervin

6

www.fokus-su.rs

THEME

no.4

Az ok nelkuli varos Nincs morbidabb – talán csak egy Pol Pot-os vagy Che Guevarás póló – mint a globalizációellenes mozgalmak. Ezek a kvázi-baloldali, majdnem intellektuelek, akik kihasználva a globalizációs technikákat, tüntetnek ellene. De a legszánalmasabbak a provinciák antiglobalistái – a szabadkaiak, a kishegyesiek, a vranjeiek vagy éppen a romániaiak és a kelet-magyarországiak. Akár az óvodások: ha valamit nem kaphatsz meg, elkezdesz bömbölni, hogy neked akkor már nem is kell. Csakhogy neked legyen igazad. Az ovisoknál ez nem szánalmas, ők még tanulnak – de ifjaknál, felnőttetknél ez borzalmas. Egész Szerbia borzalmas. Egyrészt azért, mert kimarad a globalizációs folyamatokból, s a periférára szorulván ott is ragad – de büszkén, ahh! –, másrészt, mert amikor ellene ágálnak, azt sem tudják, miről van szó. Emlékeznek 1990. május 13-ára? Zágrábban a belgrádi Crvena Zvezda szurkolói azt vágták a helyi dinamósok szemébe, hogy „Nekünk van McDonald’s-unk!” Aztán összeverekedtek, és kitört a háború. Később e szurkolók, ha csak volt rá alkalom – márpedig mindig akadt – betörték a szerbiai McDonald’s kirakatait, lévén az maga Amerika szimbóluma. A globalizációé, ami tönkreteszi a kis népeket. Persze, legyinthetnénk, ez a csőcselék – de a globalizációellenesség trendivé vált, divattá, mondván, egyformává tesz bennünket. A média által. A fogyasztás révén. Elveszi szabadságunkat, nemzeti jellegünktől foszt meg bennünket. Kizsákmányol bennünket. Ostobaság. Az antiglobalisták némelyike tudja-érzi, micsoda hülyeségeket szajkóznak, ezért is bújnak más nevek mögé: Alterglob, Globfest és egyebek. A szépen fésült ifjak, akiknek sosem volt gondjuk az életben, mert jó helyre, de még jobb családba születtek. Aztán jön a Buddenbrook-efektus, de nem szüleik ellen lázadnak, akik a jólétet biztosítják számukra, hanem a jólét ellen. 1968-ban a franciaországi egyetemisták odavonultak a gyárkapuk elé, hívták a munkásokat, menjenek velük együtt tüntetni, elég volt a mocskos politikából, a kizsákmányolásból, a jóléti mismásolásból – a munkások elküldték őket a picsába, hagyják őket dolgozni. Na, az antiglobalizációs mozgamak is épp ilyenek, mint ezek az egyetemisták voltak. November végén van például a vásárlásellenes világnap. Nézem a tévét, jól öltözött, kulturált fiatalember osztaná az észt, ha lenne neki. Hogy mekkora probléma is az, hogy mi össze-vissza vásárlunk, még olyasmit is megveszünk, amire nincs is szükségünk. Hát persze – de kikről beszél? A világ e fertályán – de még Budapesten is, mert épp odavalósi a szóbanforgó alak – az emberek többsége, hangsúlyozom: többsége, nemhogy hasznavehetetlen cuccokat nem vesz, de komoly problémái akadnak az alapvető létszükségleti cikkek beszerzésében. Hát még akkor miről beszélhetnénk Szerbia esetében? Azok, akik a globalizáció ellen fosnak, nem tudják, mit tesznek, miképpen e fiatalember sem érti, hogy a vásárlás: csere. Egy gazdasági folyamat része, és ezt nem a civilizáció hozta magával, hanem a munkamegosztás, azt meg nem a kapitalizmusban találták ki (hisz a globalizációkritikusok mindig kapitalizmuskritikusok is – csak

nem ragadnak meg annak gyakran nagyon is jogos kritikájánál, hanem tovább mennek). Az ember nem tudja legyártani magának mindazt, amire szüksége van, ezért azt, amiből ő többet csinál, eladja, és azon, amit kap érte, megveszi azt, amire szüksége van. Csak ma ez nem olyan egyértelmű, mert nehéz elképzelni, hogy például ennek a cikknek az írása is termelés (feltéve persze, ha majd fizetnek érte), és a kapott pénzen fogok valamit venni, kenyeret vagy könyvet, áramot vagy vizet. Amikor a vásárlás ellen ágálnak, voltaképpen azt mondják: többé ne dolgozzunk. Akik a globalizáció ellen beszélnek, fölöttébb infantilisak, avagy a dilettáns, világmegváltó költőkhöz hasonlíthatóak. Amit mondanak, nem bír több értelemmel és jelentőséggel, mintha azt kiáltanák a szélbe: állítsuk meg az időt! Ne legyen többé idő! Akkor jő el az igazságos társadalom. Jajj. Ahogyan Manuel Castells szociológus is írja, ma már hálózati társadalomban élünk. Folyamatok léteznek, és ezt ugyan emberek csinálják – például részben a Szilícium-völgyből indult a hálózati társadalom kialakulása –, de így vagy úgy nem leállítható. Még viccesebb, amikor a globalizációt valami új fenoménként állítják be. Olvassák el Fernand Braudel vagy Immanuel Wallerstein történeti munkáit (de még Max Weber is jó lesz): globalizáció, illetve globális gazdaság már a középkorban is volt. Legfeljebb nem ekkora. Vagy ott az agyelszívás. Ezen síránkozik mindenki itt, meg hogy tenni kell ellene. Te jó isten: nézzék meg az adatokat. Az emberek java marad a helyén, a világméretű migráció az elitet érinti, és ez sem új dolog: amikor az agyelszívásról kárognak az emberek, elfelejtik, hogy a tudományos mezőt ez kialakulása óta jellemzi, már a középkori uralkodók, illetve egyetemek is igyekeztek magukhoz vonzani a tudós főket. Csak akkor ezt nem nevezték agyelszívásnak, főképpen nem nemzeti szempontból vizsgálták, hisz a nemzet mint olyan sem létezett még. A tudomány szempontjából egyáltalán nem releváns, hogy a tudós honnan jött – egy a lényeg, mit csinál. Ahogyan a globalizációpártiak mondják, aki ellenzi a globalizációt, az bizony magát az életet tagadja meg a harmadik világ lakóitól, azaz a szabadságot és a prosperitás lehetőségét. Annál meg nincs is visszássabb, amikor éppen a harmadik világban ágálnak a globalizáció ellen. És ne feledjük, ma egész Szerbia, ezen belül a Vajdaság, s így Szabadka vagy éppen az én kis falum is a harmadik világ része. Minden lényeges adat ezt bizonyítja: az iskolázottság foka, a munkaerőpiaci adatok, a technológiák alkalmazásáról szóló adatok stb. A globalizáció tagadói megvetik a kapitalizmus morálját is, s kétségkívül sok káros (mellék)hatása van, s az is biztos, hogy a környezetvédelmi szempontokat sem vesszük figyelembe, csakhogy mindezért nem a globális piac a hibás, avagy a hálózati társadalom, illetve a felelősség is megoszlik, s nem lehet mindent ezekre kenni. Mondom, aki mindez ellen ágál, mintha az órát akarná megállítani. S azt is említettem, én egy faluban, Kishegyesen élek – Szabadkától nem messze. A szüleim számára Szabadka még egy fontos pont volt, de nem csak amiatt, mert Szabadkán éltek anyám szülei. Akkortájt, tehát mondjuk 1960 és 1990 között Szabadka város volt. Minden, ami nem volt megkapható falun, megkapható volt ott. Gyerekkoromban szenvedélyes mozirajongó voltam, és ezt a vágyamat Szabadkán élhettem ki – persze, nekem megvolt e lehetőségem, pár napra elmehettem nagyszüleimhez. Ma azonban alig is valami vonz Szabadkán, mert ami vonz, az egyrészt nincs meg ott, másrészt meg mindenütt ott van. A globalizációban egyszerűen megváltozik a hely értéke. Persze, nem mindenki esetében, de én, azt amit csinálok, nyugodtan megtehetem Kishegyesen, ki sem kell már mozdulnom. Az internet idehoz mindent. Én tehát ki tudom használni a globalizáció

áldásos részét, ráadásul egy vajdasági faluban sokkal olcsóbb az élet. Ebben az értelemben nevetséges a hazafias diskurzus is. Pár éve még viccelődve mondtuk egy barátommal, aki Erdélyből költözött Budapestre, hogy nincs hazánk, illetve ott a hazánk, ahol a számítógépünk és az internetkapcsolat. De ebben semmi vicc nincs, ez a valóság, hogy így mondjam. Aki ebből is kimarad, mindenből ki fog maradni. Ezért mindegy, hogy Kishegyes vagy Szabadka. Az indiai matematikusok és számítástechnikai szakértők egy része elmegy a Szílicium-völgybe, ott ő kihasznált munkaerő, de maga is tanul, új információkat szerez be, új technológiákat sajátít el (hacsak nem ő maga fedezi fel ezeket), aztán céget alapít, és otthon ugyanezt megcsinálja. E szinten a globális társadalomnak nincs „helye”, nem „valahol” van. Településszociológiailag meghatározhatatlan, bár ez nem bontja le a fejlett és fejletlen világ közti szakadékot. Kishegyes szar hely. Szabadka is szar hely. Eljátszották esélyüket, és nem úgy néz ki, bár ez egy pillanat alatt is megváltozhat, hogy visszakapják az esélyt. Szabadka, ahogyan azt száz évvel ezelőtt Leopold Lajos pre-szociológus megállapította, ok nélküli város. Hisz a lakosság fele valójában a külterületeken, azaz tanyákon lakott. Eközben a városi funkciókat nem tudta ellátni. Ma már ez nem is kérdés, mert a szabadkaiak életlehetősége nem Szabadka városvoltától függ, hanem a globalizációban betöltött virtuális helyétől. Kimarad vagy nem marad ki az egész buliból, ez itt a kérdés. De hogy ez mekkora provincia, Kishegyes meg Szabadka is, az leginkább az értelmiségi és művészi mezőben látszódik meg. Sehol sem ragaszkodnak úgy a papírhoz, mint vidékünkön. Minden tollforgató azért küzd, papíron jelenjenek meg munkái. És meg is jelennek. Kritikus viszont egy szál se. Senki sem meri megmondani nekik, hogy attól, hogy valami lokális, még nem értékes. Attól, hogy ellentmond a fogyasztás logikájának, azaz nem fogyasztható, még mindig nem értékes. Attól, hogy helyi, még olvashatatlan marad. Számomra hát nincs is riasztóbb, mint a kishegyesi író vagy a szabadkai költő – vagyis azok, akik így vallják magukat művésznek, rögtön odabiggyesztve származási helyüket is. Ez persze nem jelenti azt, ne szeretnék közülük egyeseket. Vagy hogy ellenkezőleg, mindenkit imádnék, aki – mondjuk – budapesti. Egyszerűen nem erről van szó. Mondhatnám, hogy Szabadka számomra kapocs a világ felé – főleg, hogy Újvidék semmivé vált, mióta projekt-világot élünk, és oda sem kell már magyar, mert arra már nem adnak külön pénzt nekik az alapítványok, tehát már nincs szükségük egy magyarra, egy magyar névre, mint ahogyan az velem történt. De ez sem igaz így, nem Szabadka fontos, pusztán pár ember, pár barát, akik nélkül nyilván nehezebben tartanám a kapcsolatot a világgal, avagy lennék a világ része (nagy szavak, beismerem, de mégis erről lenne szó). És többnyire telefonon, vagy e-mail-on, vagy másutt, de alig is Szabadkán. Inkább Budapesten vagy a tengerparton találkozom, beszélgetem már velük is. És ez is így van jól. Nagy ritkán valamelyik szabadkai kávéházban, mondjuk, a Beerben, vagy a Yu Festben. De amúgy ezek is fölöslegesek számomra, annak ellenére, hogy közel tízszer jobbak, mint bármely kishegyesi kávézó. Aztán mégis, a hely jelentősége másból ered. Szabadka számomra az unalmas, hosszú és olykor megalázó várakozás helyévé vált, átmeneti hellyé, átmenő forgalmi hellyé. Ha már nem autóval utazom – várod a buszt, várod a vonatot, minden mindig késik, vagy egyszerűen megritkították a menetrendet. Na, persze, ennek nem Szabadka az oka, de nekem úgy jön le. Vagy vársz a vonaton, ha jössz haza Budapestről, és mióta meghozták a hülye új rendeletet, hogy az útlevél- és vámvizsgálat után nem lehet leszállni, hanem csak ha megtett vagy újabb ötven métert az állomáson, tehát úgymond a határzónából be az állomásra, s csak ekkor lehet leszállni – elvesztesz vagy fél órát, ha nem egy egészet, lekésed a csatlakozást Kishegyes felé, az utolsó csatlakozást is. Úgyhogy Szilveszter napján is végül taxival jöttem haza Szabadkáról Kishegyesre, taxival, mert már más semmi sem volt, és késő éjszaka sem akartam hazaérni e napon, tehát taxival, túl drága sem volt, persze, csak a pénzt kell hozzá megkeresni, mindenesetre ekkor is kiderült, számomra Szabadka ok nélküli város. Nekem, hangsúlyozom. De mivel ha ellene lennék, olyan lenne, mintha magam is az időt akarnám megállítani, hát nem vagyok ellene.

Kanyó Ervin

Szebhorváth György

www.fokus-su.rs

7

no.4

THEME

Poštovani g. Upravniče, Želim ovim pismom da Vam skrenem pažnju na problem vrana, koji već dugo muči Studentski dom „Studentski grad“ i njegove stanare. Opšte je poznato da vrane, koje na ovdašnjem drveću borave bar u stotinama, defeciraju u talasima, ili bolje rečeno u provalama, i bez prepoznatljivog šablona, koji bi omogućio pronicljivijim studentima i zaposlenima Doma da iste provale izbegnu. (Otud studenti, pri prelasku iz jednog bloka u drugi, i po vedrim večerima navlače kapuljače i pogureni pretrčavaju park.) Ono što je manje poznato jeste nepreciznost sa kojom se pomenutoj pojavi pristupa. Naime, te ptice nisu vrane već gačci. Gačak je vrlo blizak vrani, a možda su u nekom smislu gačci čak i podskup vrana, ali to ipak nije isto. Vrane bude mnoge mračne asocijacije, dok gačak zvuči više kao gak. Jednako je problematična sugestija, sadržana u goreupotrebljenoj, popularnoj formulaciji, da sami gačci, kao mučitelji stanara, nisu i sami stanari ovog prostora, ili su stanari nižeg reda, i to u odnosu na studente i one koji ovde žive preko neke veze. Držim da su, sa biološkog i ekološkog aspekta, ali i statističkog, ptice – gačci, golubovi, vrapci i svrake – u ovom slučaju ravnopravne sa ljudima, te da se pomenuti aspekti ne smeju gubiti iz vida. Vremenski, jedan studenjački gačak provodi otprilike isti procenat svog dana u domenu Doma kao i prosečni student. Prostorno, ptice se kreću u istim dimenzijama i razmerama kao studenti, jer nam je zemlja jednako dostupna, a dok one, u trećoj dimenziji, imaju nivoe krošnji, mi imamo spratove zgrada. Ipak, nemojmo prevideti da one preferiraju visinu, te da im je opšta perspektiva života u ovom Domu svakako uzvišenija i jasnija od naše. Ovo je samo jedan od primera u kojima se čak nazire izvesna moralna (ili estetska) prednost gačaka nad studentima. Drugi primer bi svakako bio modus ishrane. U svom triputdnevnom procesu grupisanja u menzu i zatim zvezdastog rasejavanja iz iste (imploziji i eksploziji), u svom insektoidnom strujanju kroz hodnike i preko stepenica menze i najzad, kroz njen kružni prehrambeni poligon, studenti ispoljavaju mnogo robotskije i predvidljivije ponašanje od gačaka, čija skupljačka delatnost izmiče graficima klasične matematike, podležući tek teoriji haosa. Dalje, studenti polaze od porcija hrane, a ostavljaju otpatke i prljavo posuđe, dok ptice polaze od otpadaka i ostavljaju jedno čisto ništa. To se posebno vidi u svitanje, kada gačci, u jednom izuzetku od disperzivnog lovačko-skupljačkog pristupa (o čijoj superiornosti kao ekonomskom modelu u odnosu na akumulativni možete čitati u „Blagostanju primitivnog društva“ M. Salinsa), primenjuju linearni skupljački, čisteći „klupice“ od otpadaka noći. Gačci sleću na klupe u najvišem od redova tog najpopularnijeg okupljališta domaca, a kada izjedu sve što se tamo može naći, upućuju se bez izuzetka jednosmerno, ka sledećem, nižem redu. To njihovo inteligentno i iscrpno, stepenasto spuštanje rezultuje anihilacijom sveg organskog đubreta koje su studenti, u veselju, prethodne noći proizveli. Za to vreme, jedan od retkih prisutnih predstavnika Homo sapiensa, benevolentni klošar – podsećam, u pitanju je najranije jutro – rovari po kanti za đubre u potrazi za neispijenim dvolitarkama piva, razbacujući čak i materijal koji su studenti imali obzira da u kantu ubace. Vi se možda pitate šta ja tražim sa klošarima u razdanje, umesto da spavam ili učim (ha ha ha). Uzroci mog prisustva ovde nisu od značaja, već radije moje uverenje – koje je i doživljaj sa gačcima poslužio da opravda – da upravo granični slučajevi najbogatije određuju prirodu jednog procesa, te da, na primer, onaj ko se nikad nije vozio do poslednje stanice 75-ice, i zurio u apsurdnu prazninu iza krajnjih bežanijskih novogradnji, ne može reći da tu liniju poznaje, i da se slika Zelenog venca kao uskipelog neksusa ili aritmičnog miokarda Grada za mali beskraj primiče istini pridoda li joj se onaj jedinstveni trenutak pred zoru, trenutak tišine, kada se sve noćno osvetljenje Zelenjaka odjednom ugasi, te se čekači prvih prevoza nađu prepuštenim tek najbleđim nagoveštajima sunca, a čitači uvide da se slova više ne razaznaju, u zajedničkom mlakom sivilu, u predsvetlosti koja se iznenada razotkriva kao bolešljiva plesan po predmetima i bojama. Gačcima se, takođe, pripisuje i problem buke, što je nepošteno iz najmanje dva razloga. Prvo, zvuci koje proizvode ptice, u masovnim seansama ubrzanog gakanja uvrh studenjačkih krošnji, spadaju, uz povremeno hujanje vetrova i trajnu vrevu i bruj autoputa, u kategoriju ravnomernih, podnošljivih, gotovo pozadinskih audio-efekata u izvesnom prirodnom ritmu – bar kada se uporede sa iskrzanom grajom koja u toplije večeri i noći satima dopire sa već pomenutih „klupica“, tim haosom pijačarskog nadvikivanja, zavijanja i urlanja, tim kolažom

8

otudenje

izanđalih refrena eksjugoslovenskih supkultura kojima je odavno prošao rok trajanja, a u kojima pripito ženskinje – uz svoje trubadure, gospodare akorda – izgledaju beznadežno zaglavljeno. Drugo, kako zaključujem iz izvesnih notorno nepismenih obaveštenja Uprave, ista planira da problem gačaka (kako ga ona shvata, naravno) ublaži rasterujući ih, i to tako što će preko razglasa, u izvesnim intervalima, puštati „glas ptice sokola“. Naravno, ovim se pretpostavlja da je u genomu gačaka, koji su generacijama odrastali i crkavali u čisto urbanom okruženju, zapisan strah od „glasa ptice sokola“ – a potpuno prenebregava mogućnost da „glas“ bude po koncentraciju studenata pogubniji od zvukova koje ispuštaju gačci. (Sa druge strane, možda je bolje da se sa razglasa nekoliko puta dnevno čuje „ptica soko“ – obaveštenje Uprave oprezno naglašava da nije u pitanju vodozemac soko – nego da se po deset-dvadeset puta pušta „Bože pravde“, kao što je bio slučaj izvesnih dana uzburkanog patriotizma.) Mišljenja sam da su u Studenjaku i populacija gačaka i populacija ljudi – ili bar njeni postojaniji fragmenti, makar ta postojanost značila tek postojanu periodiku – vernije svojim unutrašnjim, biosociološkim zakonima nego implikacijama svog životnog okruženja. Ne samo četiri bloka koja čine ovaj dom, već i sva prisutna tehnologija, igraju u dijalogu populacije i staništa ulogu kakvu bi igrao i najogoljeniji kamenjar. Zanimljivo je videti kako jedan gačak iz dana u dan uzleće upravo na stub sa zvučnicima pomenutog razglasnog sistema, ne bi li odatle izvršio sopstveno jutarnje oglašavanje (i time postao moj uporni nemezis... malo je falilo da pozajmim pušku i sačekam ga u zasedi), ali mi se svaka podudarnost čini slučajnom. Sa druge strane, na tom istom prostoru kod „Menzoteke“ – kako ste svakako svesni da je prozvan klub u prizemlju zgrade, na čijem spratu studenti ručavaju – odvio se pred mojim očima mnogi ponoćni ritualni ples, od po četiri i više učesnika, u kom nema ni tračka civilizovanog, pa ni urbanog, koji je dakle sav u instinktu. U pitanju je ceremonijal afirmacije muškosti, i još jedna igrarija uslovljena alkoholom: najpre se, nebitno kako, započne konflikt, a zatim se primerci ustremljuju jedan na drugog, isturene glave na telu i donje vilice na licu, u visini grudi podignutih i u laktu povučenih ruku (kao što bi gačci, plašeći protivnika u sličnoj igri, učinili sa krilima). Brzina primicanja ne mora biti ista – ipak, ne mogu obojica biti jednaki junaci – ali je rezultat gotovo determinisan: narogušenici uleću pravo u ruke svojih sekundanata (jednog do dvojice iz svojih respektivnih društava, koji u ovoj prilici glume tek umereno pijanstvo i svest o negativnim posledicama eventualnog fizičkog sudara), sa neobično odmerenom silinom. Na taj način niko nije prinuđen da se zapravo tuče, jer, kao, drugovi ga smire, a opet je pokazao odvažnost, i sutra će i jedan i drugi megdandžija podeliti sa bližnjima priznanje: „Dobro je da ste me zadržali sinoć, zgromio bih majmuna“ itd. Opet, da cela stvar ne bi izgledala neozbiljna, u toku istog baleta gornji postupak ponoviće se bar još dvaput... idealno je reći drugovima „dobrojesmiriosamsesmiriosamse“ i onda opet nasrnuti – alibi junaštva biće time zaokružen, a drugovi će ponovo uleteti „u poslednji čas“. Toliko puta smo gledali sa prozora kako naše kolege – ili pre prosto vršnjaci, „stranci“ koji u „Menzoteci“ potražuju famozno lake solucije izvesnog osnovnog problema – ispisuju po pločniku, životinjskom koreografijom nagoveštenog nasilja, povodljivu geometriju nagona i vežbe; a i kada nismo hteli da gledamo, nismo mogli prečuti obavezne, izukrštane i umnogostručene „Aaalo bree!“. Upravo u tom kontekstu mi se neopravdanim čini bombastično titulisanje ustanova: Studentski centar „Beograd“, Studentski dom „Studentski grad“, sva ta velika slova, ta kakofonija, ti navodnici. Vaše apstraktne institucije i prenaglašena samosvest postaju u trenu svoje materijalizacije – u beton, staklo i gvožđe – slučajna scenografija drevnog ljudskoživotinjskog nečeg, koje zaslužuje mnogo podrobniju pažnju i osetljiviji tretman od puštanja „glasa ptice sokola“. Odbacimo, dakle, efemeride civilizovanog i izgrađenog, građanskog i gradskog, i sagledajmo ono drevnije i suštastvenije u događajima i akcijama. Evo šta sam video jednom, na platou kod Plave kapije: neko je kuče, u igri, pritrčalo ptiću koji se nesigurno meškoljio u travi; pseto je poseglo šapom ka igrački od kostiju i perja, i izazvalo pola tuceta gačaka da u istom trenu doleti u odbranu svom neveštom mladom; kričeći, ustremljivali su se na psa iznova i iznova, dok se ovaj, unezveren i preplašen, zavijajući – što od bola, što od straha, što od nerazumevanja uzroka ove iznenadne kazne – nije dovoljno izmakao. To se desilo u srcu Novog Beograda, lutalici u nadležnosti Javnog komunalnog preduzeća „Tog-i-tog“, a opet je scenario stariji od istorijskog sećanja ljudske rase.

www.fokus-su.rs

Kada sam već u sferi nasilja, dozvoliću sebi još dve ljupke studenjačke reminiscencije. Prva se odnosi na ono znamenito veče, kada se policijska „marica“ izvolela parkirati pod mojim prozorom (prozorom u mojoj trećoj i poslednjoj sobi „u ovoj kući“), kada sam, sedeći za kompjuterom, uočio preko ramena haotično razbežavanje nekolicine trkača, i kada je u nastaloj tišini neprocenjivu izražajnost stekao izvestan krik/jauk/urlik bola, nekog po svoj prilici zahvaćenog pendrekom. Osvežiću Vam pamćenje na kontekst incidenta, bar kako su ga meni posle saopštili: na „klupicama“ je po običaju bila larma, i jedan radnik obezbeđenja je došao da je ućutka, psujući i peneći; njegov nastup je imao tek kratkotrajno dejstvo, i zato se pojavio opet, jednako negativnog stava, ali u pratnji policajca; prosuo je – možebiti – nekoliko uvreda, i bio odgurnut ili udaren; u usledeloj vrevi, neki student je demonstrirao upravo neverovatan sklop gluposti, procenta alkohola u krvi i neosetljivosti kako za specifični, tako i za opštiji društveni trenutak: pokačio se, fizički, sa policajcem. Nije teško povezati početak i kraj; već je bilo kasno za „alo bre“. Druga reminiscencija odnosi se na fatalniju povredu. Drug me je pozvao da sa njegove terase zajedno gledamo „nešto što se događa“. Događalo se usmrćivanje jednog goluba na krovu nekadašnje zajedničke kupaonice, gde se sad valjda samo greje voda, šta li. Dva gačka su skakutala oko goluba, kljucajući ga kao uzgred ali nesumnjivo planski i delotvorno, a on već nije bio u stanju da poleti, da li od rana ili nekog prethodnog stanja. Kod čoveka koji prethodno nije video pticu kako se nemoćno batrga i ne zna gde će sa krilima mogao je izazvati jedino literarnu asocijaciju (na Bodlerovog „Albatrosa“, naravno). Kada je grudni koš još živog goluba bio dovoljno otvoren, gačci su naizmenično – dakle sa nekim urođenim, praktičnim bontonom – izjeli ono malo što im je bilo zanimljivo i odleteli. Golub je u tom času već bio uginuo, a tanku crvenu liniju, niz žljeb i sve do oluka, pažljivo je i ravnomerno povukla njegova krv. Ne znam šta bih Vam više pisao, a svakako se nadam da će Vam ovo pisamce zaista skrenuti pažnju na problem vrana, i da ćete se istom u bliskoj budućnosti posvetiti. S poštovanjem Dušan Vasić, Esq.

THEME

A regi. szep

kőkemény, később pedig flegmatikus materializmus látszódhatott, és ez tetszett is a legtöbb nőnek akkoriban, a csúnya, ismétcsak háborús kilencvenes években. Fiatalkoromban úgy cserélgettem őket, mint a gatyám, és bizony volt, hogy naponta háromszor is gatyát cseréltem, ha összeizzadtam. Úgy éltem, akár egy boldog cárevics, fittyet hányva a környezetem nemlétező lelkivilágára, jámboran és tudatlanul, mint a gazellák és mint a farkasok, csak a génjeimbe írott örökséget hagytam kiütközni magamon, nem nagyon foglalkoztam pátyolgatásokkal, az élet rövid, az idő rohan, gondoltam és mondtam, tudtam, hogy az öregség úgyis megvár, s megpróbáltam mindenféle anyagokkal betömni a bennem tátongó, hatalmas űrt. Extrémül irritábilis és érzelmileg még labilisabb voltam. – Nézd meg, és menj tovább, olvastam Hamvasnál, de nem, én nem mentem tovább, én: Rohantam tovább! Az idő nem a gyógyír...az idő a betegség maga, olvastam tizennégy éves fejjel, a boldog-liberális kirakattitoizmusban s, bár nem értettem minden mélységét akkoriban e gondolatnak, de éreztem, hogy nagyon igaz. Igyekeztem is úgy élni, mint ha minden nap az utolsó lenne. Sajnos a kiskaput rátette gondolkodásmódomra a Baszatkai élet (köszönet Zoran Šećerovnak a kifejezésért, a Képes Ifi hajdani főszerkesztőjének, aki, úgy hiszem, máris beleírta magát ezen egyetlen szóvirágával az egyetemes magyar kultúrtörténetbe). Ugyanis a hét budapesti év után huszonnégy-öt évesen is azt hittem, hogy egy többmilliós nagyvárosban közlekedem, ahol „mindent szabad”. Ez viszont inkább egy Twin Peaks-szerű nyomortanya lehetett, szép, kertes, múlt századbeli házakkal, villákkal, mint valami elvarázsolt cukrosdobozban világítottak benne a kifinomultan domborodó női popsik, kvarcolt és hófehér, kivillanó keblek a korzón, a bokaláncok, csillogó menyecskeszemek és rafinált, fodros harisnyatartók, azonban, ahol csak az éj leple alatt lehetett mindenki-mindenkivel. Amíg a többiek „a piacra jártak”, én „a kutyát sétáltattam”. A kutya pedig egy botrányos dög volt, ragadtak rá a nők, eszembe is jutott egyszer, hogy lelövöm. Irigységből. A kutyát sétáltatni a katolikus Írországban, tudjuk mit jelent, a férfi odamorogja az asszonynak, hogy: megsétáltatom a kutyát, elmegy, a kocsmába, pub-ba, iszik, nevet, stb., és amikor hazajön, és az a vörösesszőke asszonyka megkérdi kihűlt szemével: hol voltál?, ismét odamorogja: Walkin’ the dog. Ebben a koszfészekben – „Európa legnagyobb falujában” – volt országosan a legnagyobb a munkanélküliségi ráta, tehát mindenki ’dolgozni’ kényszerült, minden halandó, és olcsó volt a hús, ha már a piacozásnál tartottunk. 10 euróért nagyon szép libacombot lehetett kapni, de csirkéből és tyúkból, jércéből is volt elég, hát még pulykából. A probléma csupán az volt, hogy mindegyik szomszédom és ismerősöm, vagy minden ismerősöm szomszédja vagy ismerőse débés volt, (belügyes), csak a leggazdagabbikja nem, tehát: ávós, amit mára ’megszelídítve’ biásnak mondanak, és egyetlen ’alternatív’ szórakozóhely sem maradt a városban, mert ezek megvárták, hogy minden értelmiségi (a város populációjának 0,001 százaléka), aki még nem volt biás, összegyűljön azon a kéthárom helyen, ahol lehetett, amíg léteztünk, és ott érezze magát kiközösítve az ötvenből negyvenkilenc tégla társaságában, s ott szervezték be őket, szép ígéretekkel. Aki nem ’kopogott’ sehol sem volt, sehol sem lehetett. Aki se így, se úgy nem volt hajlandó kötélnek állni, köteles lett viszont azzal számolni, ebben a száz-százötvenezres városban, hogy a poszt-milosevicsi rezsim emberei részéről legalább hatvan megaláztatásba ütközik, amíg be nem ér a munkahelyére, s... hát még... ott, hogy mik vártak rá... Én pédául könyvtáros voltam., lótifuti, nagynehezen találtam egy ilyen, viszonylag elfogadható munkát – hisz nem szenet lapátoltam, mint az apám, annak idején, amikor 20 évesen beírta s majdnem befejezte végül a jogi egyetemet, Belgrádban, ismét... tehát, bejöttek a biások a könyvtárba, naponta vagy százan, de csak azért, hogy cseszegessenek, én meg tehettem a szépet nekik, a seggüket is köteles voltam kinyalni – ez szerepelt a munkaköröm leírásában – vagy öt éven keresztül, de nem adtam fel. Mindenkivel végtelenül kedves voltam, szívből jövően kedves, így mérgezett nyilaiknak nemigen maradt célpontja.

Filip Rađenović

A régi, boldog idők voltak a legkevésbé boldogak. Nagymamám közelében állandó halálfélelemre neveltek, nem tudott megbékélni a múlandósággal. Igen, voltak keserédes, örömteli pillanatok, de mindezeket a halandók és hazavágyók mélységes, gyógyíthatatlan hiányérzete kísérte. Apám és anyám, mintha Krúdy valamely novellájából vagy regényéből léptek volna elő, a mama mintha Mikszáthéból, és én, a fekete bárány, akiből csak bohóc lehetett volna, ha van humorérzékem, emígy csak békéltetőt játszhattam a két sérült, anyám kispolgársága és apám hatalmassági bohémságának színterében, a keresztapa Mike-jában is ő ölelt magához, szicíliai csókokkal, jópár Napóleon veszett el benne, tágas lénye mintha menedéket nyújtott volna minden élőlénynek, mindennek, ami létezik, oly szelíd és monumentális tudott lenni egyszerre, végtelenül elzárt, hermetikus elefántcsonttorony-magányában, mint az álmodó isten pihent, s el-elmerengett egy-egy kiadós ebéd után, a töltött paprika romjai felett, amit a mama mindig nagy-nagy odaadással készített a Jancsinak, akit nem lehetett nem szeretni. Úrpolgári családból származott, azonban Kahán Leát és a francia nevelőnőjét elragadta mellőle a sors, a második világháború, és a nagyapát, Dimitrije-t úgyszintén. 13 évesen gyalog jött haza Belgrádból, a hat lakást, házat később ráhagyta a szőröstalpú, távoli rokonságra, a távolból nézte – bizonyára már akkor is távoli merengéssel a hatalmas, mogyoróbarna szemében – toportyánszemöldöke és, talán, valamely monaco-i rulettasztal mögül, hogyan tüzelik be a parkettet. Nem, a világi eredmények sem kerülték el, ezt a hatalmas, szent szörnyeteget, ezt az angyalarcú ördögöt, ezt a furcsa papot, aki nyilvánosan megfordult szinte minden szebb szoknya után, és a szépasszonyoknak már az utcán, mélyen a szemébe nézett és mélyen krahácsolt egyet-egyet, mintha kaparná a torkát valamely kimondatlan szó. Nem volt olyan ígéret a szemében, amelyet ne tudott volna teljesíteni, és, ami a legfurcsább, talán nem is ígért semmit szemével a csenden kívül, s lehet, hogy épp ezért omlottak karjaiba a szépasszonyok. Zsuzsi, az anyám akkoriban a szépek közül is a legszebb és legelmésebb volt, érzelmes és extrovertált rohanásával, amelyben folyton 1000 fokon lángolt, azonban az volt a legfurcsább, és leginkább kétségbeejtő, hogy legeslegbelül naív, de teljesen racionális nő volt. Sőt, jócskán érdekorientált. Sajnáltam, hogy szegényt, a dolgoskezű, becsületes iparoscsaládból származó kisvárosi dívát a rongyos élet épp egy olyan semmirekellővel hozta össze, mint amilyen az apám volt, és sajnáltam, hogy egyetlen fia, én mániás-depressziós voltam, ami azt takarta, hogy: ha megéreztem az alkohol ízét a számban, akár hónapokig is képes voltam inni, mindegy, hogy mit, de mint a széleslelkű oroszok, akár az arcszeszt is. Robbantam néha, amikor a borzalmas, leírhatatlan természetű anyámtól betelt nálam a pohár, amikor a hetekig, hónapokig, évekig viselt istrángot, nagy ritkán szétrúgtam. Csupán verbálisan ugyan, de az is elég baj volt, mondták is fiatalkoromban, hogy olyan hangom van, akár egy oroszláné, amikor fel-felhorkantam, beleremegtek a hatvancentis falak, és az már a szomszédoknak sem nagyon tetszett. Nem tudom, vajon hallották-e a Tarzan-filmben, amikor a fekete párduc a támadás pillanata előtt, mielőtt a borzalmas mancs ugrásból lecsap és célba talál, felordít. Annál is sokkal szörnyűbb volt a hangom. A platinaszőke Zsuzsi ordítozásai (neki is oroszlánhangja volt, amit, akárhol is voltunk, vagy laktunk, a szomszédok égzengésként észlelhettek talán, és én ebben a hangzavarban, amit ez az egyszemélyes ciklon keltett, folyamatosan és megállás nélkül – éltem. Nem csoda, hogy szegény nagymama félsüketen halt meg, teszem hozzá, kilencvennégyéves korában, s én nagyon tartottam tőle, hogy rám is valamely hasonlóan komisz halál vár. Senki sem tűr szívesen a környezetében, egy beteget, aki nemcsak, hogy „lát”, de iszik is, mint a kefekötő, és ráadásul mindenkinek az arcába tolja a képét, és elmondja az igazságot, ami után már csak az ámen hiányozhat. Szóval, ez a százhatvankettő magas, világító szemű platinaszőke díva volt az édesanyám, mint két tojás, úgy hasonlítottunk, csakhogy én száznyolcvanhét magas voltam és férfi. Igencsak melankolikus és álmodozó természetű szőkés fiú, amit azzal igyekeztem ellenpontozni, hogy kívülről mindig csak a

idok es a pszichozis a varosban

no.4

Azonban ők sem adták fel, mert ők ezért kapták a fizetésüket, azért, hogy becsületes embereket zaklassanak a városban és a munkahelyükön, hogy elegáns kávéházakban ücsörögjenek, hogy csörögjenek a dizsikben, hogy be-beszóljanak egy-egy renegátnak, és állandó jelleggel terrorizáljanak vagy beszervezzenek, hogy állampénzen élve gyilkoljanak és nagy lábon éljenek, hogy dőzsöljenek és ganéskodjanak. Ők voltak a büszke, dolgos Nép. Tulajdonképpen sajnáltam őket, Szabadkán (a környező határvárosokat beleértve) a százötvenből csak száznegyvenezren voltak biások, szerintem. Biás volt az első szomszéd, a második szomszéd, a harmadik szomszéd, és a harmadik szomszéd szomszédjának szomszédja is, s mindenki csak így szólította egymást: szomszéd. Ezt egy olyan ember, aki nem élt sztálinizmusban, vagy valamely csökevényes vadhajtásában, el sem tudja képzelni. Ezt ép ésszel el sem lehet képzelni, az 1984 ehhez képest szelíd gyerekjáték volt. Nos, ebben a környezetben váltam mizantróppá, ami számomra azt jelentette, hogy sem fasiszta nem akartam lenni (tehát: egyértelműen úniópárti), sem biás, tehát maradt a teljes elzárkózás és gigászi magány, szemlesütések és másik-orca-odafordítások. Még a várost is megútáltam, mint fogalmat, sőt bármelyik várost, egyáltalán, ahol „emberek” zsúfolódnak össze és együtt röfögnek. A távolabbi terveim egyike volt, hogy kivándorlok a távoli hegyekbe vagy pusztába az óperencián túlra – nem, nem Ámerikába, még véletlenül sem, az északatlanti szövetséggel régóta gondjaim voltak, hát még, amikor megszegték az ENSZ-alapokmányuknak az 1244-es cikkelyét, jelen esetben Kosovo-t, az alapokmányi törvény értelmében Szerbia elidegeníthetetlen részét választották le (nem mintha hiányzott volna nekem a sokmillió albán) – és egy fakunyhóban pengetem le megmaradt napjaimat, annak a büszke tudatnak megelégedettségében és nyugalmában, hogy mégsem lettem biás, azaz államvédelmis, sem cia-ügynök. A legszörnyűbb számomra mégis az volt, hogy mint szabadgondolkodó, bárkit is ismertem meg, és aki nem tűnt biásnak, arról előbb-utóbb – akár sok év múlva – kiderült, hogy mégis biás, akinek dolga a paráztatás, s még ennél is szörnyűbb, hogy azok, akikről megbízhatóan tudtam, hogy nem biások: például külföldi, az országhoz semmi köze, szülői ágon sem rokonítható, stb., Európa legmasszívabb rendőri gépezete azt is szempillantások alatt beszervezte, s az, hogy ugyanez a gonosz gépezet külföldi üdülési próbálkozásaimat is sorra elrontotta, összeármánykodta, szétszarta. A külföld számomra csupán olyannyira volt érdekes, amennyire a természet szépségeit csodálhattam meg, és élvezhettem, meg helyi borokat vagy épp becherovkákat ihattam... a dalmát tengerpartot különösen szerettem, mert a szabadkai, belgrádi és újvidéki lányok után a dalmát lányok voltak a legeslegszebbek, a dalmát szigetvilág pedig Európa utolsó oázisa. Prosekból is jócskán betankoltam rendszeresen, amikor arra jártam. Amikor a portószerű, 20 százalékos, igen nehéz, édes vörösbor a fejbe száll a szubtrópusi klímában, a 45 fokokban, az olyan, hogy az ember képes hegynek felfelé szaladni, mindaddig, amíg a teljes hatás ki nem virágzik, s hirtelen belebelezuhan valamely hatalmas kaktuszba, s utána, másnap a barátnője és barátnőjének barátnője kénytelen a hátából kihuzigálni a szépszál tüskéket, amíg a falról a betévedt skorpiót csapja le az adidasszal, rosszabb esetben meg a védett tarantulát-madárpókot az újsággal. Jobbik esetben megpróbálja kisöpörni, némelyeknek sikerül is a halálos csípés előtt. Itthon gyakorlom is ám a taktikát a szelídebb nyolclábúakon, a vizet szeretik, s oda mennek, ahol édesvíz van, mert szomjasak, de amott meg néha épp a terrarossa kertből menekülnek fel az esti locsolás elől. Tehát, amikor itthon elindul a pók a víz felé a szobába az ablakpárkányról, az újság már mindig oda van készítve a párkányra, a nyitott ablak alá, szép egyenesre visszahajlítgatva, úgy, hogy minél vékonyabb legyen, tehát, amikor elindul, már várja a papírlap, s amikor ráteszi az undorító, szőrös mancsát, egy fürge csuklómozdulattól már repül is kifelé léglökésesen. És a dalmátbunyevác nőm még nekem panaszkodott, hogy nem akar velem Ausztráliába költözni, merthogy ott minden mérgező!!! Bátyja. Tehát, ha nincs praxis, tilos a Prosek, hogy egyértelműen levonható legyen a végkövetkeztetés. Legközelebbi terveim közt szerepelt, hogy meglátogatom nagyapám szülőhelyét, Kubatincit, Bosansko Grahovo mellett, a Horvátországhoz tartozó szerb határvidéken, Bosznia-Hercegovina területén. Ott élnek a legnagyobb szakállú, legszerbebb szerbek, akik – többek között – lőni kezdték Dubrovnikot a sötét kilencvenes években. Dimitrije nagyapám is onnan származott el, nem is csoda, hogy Zentán gyorsan feltalálta magát, eleinte bélyeghamisítóként, majd nagyüzemtulajdonosként, s óva intette apámat, hogy valaha is meg merjen fordulni szülőfalujában, illetve annak környékén. Amikor az egyik féltestvérem, a bátyám meglátogatta a „dedovina”-t, őshazát tavaly, s ott találkozott a legidősebb Kubat-tal, akit Vid (ősszláv név, a vid látást jelent, emellett az ószláv vallásban az egyik „legerősebb” főisten neve, viselői általában tisztánlátók, ami azonban nem garantálható, mert a szerb népszokás az, hogy a gyermek világrajöttének hetedik napján nevezik el őket, előbb megnézegetik, miféle, mely név illene rájuk, piros cérnafonalat csomóznak a kis kacsókra, a csukló köré, hogy a gyermek védve legyen a rontástól, szemmelveréstől. Nagyon gyakran adnak a gyermekeknek hasonló okokból kifolyólag riasztóneveket, melyeknek olyan a funkciója, mint pl. a gorgóknak, vagy oroszlánfejeknek egy-egy épületen, kerítésen, vagy kapun)...De, talán, mégis így lettem épp Gábor, ugyanis a név szerbül csúnyát, rondát jelent... Átkereszteltem hát magam kedvenc angyalomról Gábrielnek, ez a név annyira univerzális és jótékony... a szabadkai sütőtök-árusok kedvéért. Kubát Gábor

www.fokus-su.rs

9

no.4

THEME

U svetu sunca i pozorista senki (odlomak)

Pre nego što sam krenula za Javu, za grad Solo, kako ga Javanci iz milošte zovu, očekivala sam more na sve strane. Solo, Surakarta zvanično, je grad u centru Jave okružen Sukuh i Ćandi Ćeto hramovima, svetskim čudima Borobudurom i Prambananom, pirinčanim poljima, ali ne i morem. Taj univerzitetski grad, centar tekstilne proizvodnje, pružio mi je mnogo više nego da sam se svaki dan kupala u moru koje je ipak bilo dovoljno blizu da se do njega za sat vremena stigne autobusom. Oslanjajući se na to da znam engleski i da sporazumevanje neće biti problem, opet me je očekivanje izneverilo, pošto neznatan broj ljudi, takoreći niko na ulici, ne govori engleski. Govori se javanski, neškolovan i formalan, indonežanski, ali ne i engleski.

Kakva čast za mene, da u 21. veku šegrtujem, da učim onako kako se nekada učilo od majstora iz prakse! * Prijateljica zakazuje ritual pročišćenja koji se radi u Muzeju, kojim se pomaže javanskom narodu da prebrodi situacije preteške za njega. Izračunava se datum rođenja u kalendaru Kuno, drevnom javanskom kalendaru koji uz datum odgoneta i osobine čoveka, njegove odlike i slabosti, i shodno situaciji daje se razrešenje i pomoć potpomognuta održavanjem rituala. Svako, shodno datumu u kalendaru Kuno, treba da pripremi po uputstvima cvet, parče tkanine

smeju što ne zovem svoje prevozno sredstvo biciklom, ali to je zaista točak, koji koči na kontru, dobijen jeftino na buvljaku, i sada me služi verno, da dostignem mnoge krajeve dovoljno velikog grada sa mnogim sakrivenim baštama koje su po potrebi teatri, izložbeni prostori, romantične bašte, radi druženja i okupljanja, ili korišćene zarad meditiranja javanske Sumarah meditacije. Bogato je, zaista, u svakom pogledu, a najbogatije u tome što siromašan narod zajedničkim akcijama stvara neverovatno kreativan spoj muzike, plesa, scenografije i svake moguće umetnosti, spajajući mnogobrojne talente kreativnog naroda kolektivnog duha. Meni, potekloj iz društva koje teži individualnom, ukazuje na snagu zajedništva naroda koje čini čudesa svojom raznobojnom maštom. Slikari plešu, muzičari sviraju po nekoliko instrumenata, pevaju, stvara se scenografija od kartona,

Bogami, velika je nezgodacija kada si gladan, žedan na tropskoj klimi – verujte, ne bunim se, toplota uvek prija, i tada shvatim da sve što sam do sada naučila, ne vredi ni po šake boba, da sam samo obična prosjakinja pred Univerzumom i da treba sve proći iz početka. Nema te, mali si i treba da se snađeš u jednoj novoj životnoj situaciji ispod ekvatorske linije, sam i, takoreći, nepismen. Sela sam na jednu od tezgica sa hranom, bela, među meni egzotičnim narodom, egzotični oni meni, egzotična ja njima. Zapitkivali bi me, šta sam, odakle sam, otkuda tu i sve takve slične stvari, ali ja jezik još ne razumem, tek sam stigla, jedem svu tu lepotu od hrane i nakon jela nemušto pružam novac i osmeh, i odlazim dalje da tragam, da gledam gde sam i kuda dalje. Sve je novo, sve je čudno i u takvom snolikom čuđenju prolaze tri meseca otkrivanja, sanjarenja i snoviđenja od jedenja oljuštenih ananasa sa pijace prepune nepoznatog voća, raskošnih pijaca cveća, tkanina, muzike i hrane prostrte po drvenim tezgama koje se smeše sa svakog ćoška nudeći široko svoje đakonije. Ima svega, a ja doputovala sa tri četkice za zube misleći da ne znaju ljudi šta je pranje zuba, eto šta neznanje čini od čoveka. Smejala sam se sebi svih tih godinu dana koliko sam tamo provela, pa i dan danas kada se setim te količine četkica za zube koju sam ponela za svaki slučaj. Čovek je doista omeđen predubeđenjima. * Traženje sobe je počelo, još uvek sam kod drugarice i gledamo razne prostore i moje je iznenađenje veliko kada ni u jednoj sobi ne ugledam krevet, već samo madrac na podu, koji se uvije kada se ne koristi za spavanje, pogotovo ako je ukućana mnogo i treba da se počne sa dnevnim aktivnostima. Veče je uveliko palo i nakon pogledanih mnogih neadekvatnih soba, od soba bez kupatila i mnoštvom sustanara od sitnih i krupnijih insekata sa madracem na podu, nekih samo za Indonežane rezervisane (nema mešanja stranaca i Indonežana - iz kog razloga, još mi je nerazjašnjeno), hosteli samo za žene, hosteli samo za muškarce, hosteli sa boljim sobama su naravno bili zauzeti. Skoro već bez nade ulazimo u kuću sa prelepom unutrašnjom baštom oivičenom sofama i fontanicom ispred njih, u kojoj se kupa lotosov cvet i nekoliko ribica, dva kupatila u kojima se iz dubljih ozidanih bazena u ćošku čančetom posipaš vodom, sobom za meditaciju, naravno na otvorenom, isto kao i soba za pranje veša. Oduševljeno pristajem, biram sobu koja izlazi na bašticu i razdragana sam zbog sobe za meditaciju, za časove smirenja, koju ni u snu nisam očekivala da ću imati. Tu se već smestio još jedan od stipendista naše generacije i srećan je što neće biti sam. Tada još nismo znali da ta predivna kuća ima još jednog stanara koji mi ipak neće dozvoliti da tako olako koristim sobu za meditaciju i koji će nas uvesti u neki drugi svet Jave i Sola, u svet snoviđenja. * Tri dana još nije prošlo, da bi usledio poziv da odem sa prijateljicom koju sam tamo upoznala, sugrađanku Suzanu, do Muzeja Rađa Pustaka da obavi neki razgovor. Šta ti je slučaj, koincidencija i Život sam. Naravno, svaki se poziv prihvata i treba mnogo toga naučiti, sve je novo. Stižemo do malenog trga sa statuom u sredini iza koje je Kraljevski muzej; sa leve strane su radionice, radnjice, restoran i, na moje potpuno zaprepašćenje i ushićenje, slike nenategnute na ram, meka platna predivno ujednačenog senzibiliteta lelujaju na tihom vetriću i nude se pogledu kupaca. Naprosto ne mogu da verujem šta vidim. Kvalitet slika je zapanjujući i ja, ne časeći ni časka, molim prijateljicu da pita daju li časove (pošto ja još ni a ni be od indonežanskog, tek je tri dana, a čuda svakojaka), i može li da se uči ta majstorija i virtuoznost potpuno jedinstvenog izraza. Priča ona, pita, klimaju glavama, a ja ceptim, pocupkujem, čekajući odgovor, jer znam da je za strance sve drugačije. Kaže ona: “Ne, neće da daje časove! Nema kada, ima mnogo posla i ako hoćeš, možeš da mu pomažeš i da šegrtuješ!”

ili vrstu i količinu hrane koja se pre obreda stavlja kao zajedničko posluženje u sredini. Određenog datuma, svi zakazani za taj dan sedaju zajedno u krug na prostirku, koji uz direktora Muzeja kao glavnog u samom ritualu sačinjavaju i dvojica ili trojica muškaraca iz Kratona, Kraljevske kuće, obučeni u tradicionalne javanske nošnje sa neizostavnim kris nožem, simbolom časti i ugleda. Na starojavanskom oni izgovaraju, ponekad poje određene molitve; nekad samo jedan, nekad sva četvorica, polutiho, razgovetno ili skoro šapatom. Nakon desetak minuta molitve i tihog transcendentalnog stanja, svakom se učesniku daju uputstva šta od hrane koju je doneo treba da odnese kući, šta je potrebno da pojede sam, a šta da podeli sa porodicom, i kako je potrebno da se ponaša prema ostalom što je donešeno. Hrana koja je ostala na trpezi nakon uputstava se podeli među učesnicima i svako je dobrodošao da se posluži. Eto, tada sam sa te obredne trpeze bila ponuđena da podelim ukusan narodni kolač od pirinčanog brašna i kratku, debeljušnu, crvenu sočnu bananu ukusa kakvog nikad kod nas nisam imala prilike da probam. Tada, na tom mestu sam bila samo jedan od radoznalih turista koji je želeo sve da vidi i proba, da bih vremenom, u radnjici pored tog muzeja, svakodnevnim učenjem i slikanjem postala njihov sadrug i svedok života koji se odvija na trgu sa statuom junaka. * Sviće za mene, tu u Solu, prvi radni slikarski dan, već je četvrti u Indoneziji, na Javi, a omeđeno sve je snom. Lepota na sve strane, raznobojnost svetla i boja, najzelenije drveće neobičnog lišća sa plodovima tvrde debele zaštićujuće kore i mekog, sočnog, najčešče slatkastog ploda. Stižem do radnjice, javljam se klimanjem glave, pokazuje mi majstor sto, pruža mi parče papira da proveri znam li ja šta, i kakav se kvalitet od mene može očekivati. Bogu hvala, pero i veština su u mene već upisani, ucrtan je trag umetnosti i slikarstva u mene i novu formu vajang lutaka lagano, nevešto ispisujem. Dovoljno je dobro, majstor i uvek prisutni prijatelji i posmatrači klimaju zadovoljno glavama, drago im je da se stranac zanima za njihovo blago, za lutke čija im filozofija oblikuje život. Prvi slikarski zadatak na mekom platnu, ručno izrađenom u samom Solu, jedan je od punakavana, mitološki karakter Javanskog pozorišta senki, Semar. Semar, klovn-sluga groteskne figure je i najpopularniji lik klasičnog vajang pozorišta. Zbog njegovih reči smehom se ore noći među javanskim narodom koji sedi do u dubok sat čekajući da čuje šta njihov junak ima da im poruči. Brat blizanac Boga nebesa, Semar, je zbog svojih nedela poslat na zemlju da služi potomcima bogova, kšatrijama, kasti ratnika, simbolizujući nepodeljenost, jedinstvo i božansku misteriju. Narod ga voli, sa njim se najlakše saživljuje, pošto Semar živi u „carstvu srca“ kojim teku osećanja, obeležavajući privremen metež prirodnog poretka univerzuma koji se javlja kada glavni junak pozove u pomoć Božansko. Tada još uvek nisam svesna da je to carstvo srca i emocija na Javi nešto što živi ispod veoma kurtoazne spoljašnjosti. Carstvo emocija koje se javno ne ispoljava, na ulici mladić ne sme da drži devojku za ruku i ta napetost čežnje za dodirom se oseća u vazduhu. U javnosti nisi nikada tužan, nikada zaplakao od boli, mada možeš biti duboko posečen, osim ako pogled letimice ne uhvati taj trenutak bola koji nije uspeo da se sakrije i potisne duboko dole. Velovi misterije i tajne se svuda polagano lelujalu, gotovo neprimetno prisutni. Sve mi se odvija kao na filmskoj traci one najstarije tehnologije, slike se sporije smenjuju, a čuđenje misterijom je podjednako prisutno kao i pri pojavi filmske kamere. * Dani su se već ustalili, stekle poneke navike koje olakšavaju život, saznala sam gde se šta nalazi i sada se kreće u dublje i suptilnije avanture duha i naroda. Nabavila sam čak i točak, polovni. Svi se

lima i sa malo novca, jer duh stvaralaca zamenjuje nedostatak novca, potpuno novog izraza. Mesecima pratim tradicionalni ples, i pozorište, i moderne predstave sa perkusionističkom muzikom, i ne mogu se načuditi tolikoj kreativnosti, novini, lepoti, veselju u zajedničkom radu. Poneo me njihov elan, postao je moj, i jedva sam čekala da se vratim u svoju zemlju da taj entuzijazam zajedništva podelim sa drugovima, kolegama, i da i mi zajedno napravimo mnogo toga zajedno, od čega je do danas ostalo samo sećanje na lepotu zajedništva koje nama nekako teško ide. * Bicikl i dalje osvaja nove ulice, stapa se sa gradom i već postoje utabane staze kojima se stiže do stalaka koji nude ukusne obede. Neki od traženih varunga, stalak-restorančića, nalaze se unutar zidova Kratona tzv. Kraljevske kuće u kojoj je do skoro samo određena kasta ljudi mogla da živi uokvirujući tajanstvenost života Kralja i njegovih dvorana. Velika drvena vrata Kratona se zatvaraju tačno u deset časova uveče i nakon tog sata se biciklom provlačim kroz otvoreni prolaz u zidinama kada se kao zakasneli gost vraćam kući nakon predstave ili plesa održavanog na drugom kraju grada. Misterija noći na Javi je misterija u kojoj nema mnogo mesta za žene i tada naše prisustvo, belih strankinja, može biti pogrešno shvaćeno, jer noć je rezervisana za vajang kulit, duhove predaka i muški rod. Stezala me je nostalgija tada, nedostajala mi je zemlja iz koje dolazim, navikloj na večernje šetnje, na šetnje koje teku polaganim korakom razgovora. Pogled na život sa strane Jave i ta suspregnutost želje, tog sitnog htenja koje ne mogu da ispunim, bolela me je, i nešto što se u meni borilo da bude ispoljeno, a nije moglo biti. To je nakon dužeg vremena dovelo do jake isfrustriranosti čiji uzrok nisam umela da odgonetnem dok najzad nisam shvatila da sam sebe suspregla u mnogim sitnim željama i htenjima koje su učinile da se ne osećam kao ja, Dragana, sama sebi dobro poznata, nego neka druga osoba koja radi ono što mora i kako je propisano. Tada sam sve zabrane tipa “kolena ne smeju da se vide - biće protumačeno tako i tako”, “nipošto bretele, barem kratak rukav - uvredićeš ne znam koga”, “klanjaj se kada se nekome obraćaš, nipošto glasno”, “sve neka teče polutiho”, a ja grlena po prirodi i treba da mrmljam u bradu, učinilo je da sam upala u krizu identiteta, koja je nestala nakon što je bila prepoznata i preobličena u istu mene, ali na Javi. Ipak sam na tropskoj vrućini nosila bretele, i kolena su se videla u svakodnevnim vožnjama biciklom i, zamislite, niko se nije uvredio i niko me ne nazva pogrdnim imenom, možda je sve to prošlo, što sam samo jedan stranac koji ne zna šta radi. Svako nosi sebe onako kako ume, a time i poruku za okruženje. Možda smo ipak navikli da svoju individualnost isuviše negujemo, pa nam to znači u određivanju samih sebe, mislimo da smo to mi, da smo takvi. Da li me zaista određuje ta potreba da prošetam kada me noć pozove, i da li odeća i moje ponašanje govore ko sam ja izistinski? Znam samo da me je tada to danima bolelo i da me je pritiskalo sve ono što nije odisalo onim što sam ja poimala pod slobodom. Onda sam sebi dala slobodu i nastalo je ponegde čuđenje, ponegde negodovanje dok nije upoznato ono što leži iza toga, kada bi se sve izjednačilo u poznavanje onakvih kakvi mi sami želimo da budemo. Tada je to bila iskrenost, i priznavanje da se znamo. Možda je i najlepše od svih čulnih senzacija koje mi je Java pružala bio taj dodir međuljudskih odnosa. Trebalo je da se ponašam u skladu sa normativima koji prate život u zemlji u kojoj sam gost. Poštujući njih, a ipak voleći sebe, živela sam svoje ne-granice i postavljala sebi neke druge uslove za život u Solu. U Solu gde je noć obasjana škiljećom lampom iz obližnjeg varunga, obmotana mirisom hrane i veoma ukusnog manis (slatkog) čaja, dok zvuci gamelana pojačavaju poruku predaka. Solo je karakteristična oker, svetla-braon uz crnu šaru. Dragana Mladenović

10

www.fokus-su.rs

THEME

no.4

Otthonom a varos

Szoba kilátással a városra A világ egyik fővárosában lakni laikus megállapításom szerint többek között tömény urbanizált élményt és tapasztalatot jelent. Legalábbis azt kéne jelentenie. Mit értek urbanizált tapasztalat alatt? Minden olyan lehetőséget, ami a nagyvárosok (melyek nemcsak kiterjedésük, lakosságuk, kulturális és politikai fontosságuk miatt számítanak nagyvárosnak, mindenkori központnak, hanem az itt található emberek sokfélesége miatt is) sajátossága, olyan tulajdonságokat, amelyek itt vannak, “otthon” nincsenek. Milyen perspektívát nyújt az elmozdulás, ha az ember, nem eredendően nagyvárosi, de oda megy élni? Találkozhat egy kisebb fajta főváros egy nagyobbal, s így lokalizálódhat egy szobányira a globalizáció. Az én perspektívám egy két milliós fõváros, Budapest, ezzel tekintek Londonra, mely legalább négyszer akkora. Az egyik meglepő és mégis teljesen természetes dolog a világ különböző (méretű) országaiban, hogy mégsem különböznek annyira. Mintha már eleve globalizálódott génekkel születtünk volna, úgymond születésünktől kezdve hordozunk egymáshoz hasonló tulajdonságokat, ezért jöhet létre kommunikáció két olyan ember között, akik a világ két végéből származnak, de egy helyütt, véletlenül összehozta őket a sors, s kénytelenek felfedezni, hogy hiába az egyikük magyar, a másik angol, török, új-zélandi, mégsem kell túl sok idő a közös hang megtalálásáig, csupán nyitott szemek és egy közös pillantás. Hiszen a nyelvünk például távolról sem hasonlít. A világ a lehetőségek hazája Persze mindehhez a belénk kódolt, minden újra való nyitottság szükséges. Mert e nélkül nem fogadhatjuk be a város kínálta élményt, melynek hordozói, vagy éppen “lerakatai” az emberek. Amikor utazunk, természetes, hogy több emberrel ismerkedünk meg, jobb esetben új barátokat szerzünk, sokkal nyitottabbak vagyunk a városra s a benne élő emberekre, hiszen ők a közvetítői az adott város mindenkori létélményének. Olvashatunk bármennyi információt egy helyről, úgy mint földrajzi kiterjedése, lakosságának száma, történelmi események, mégis az igazi városi szellem az emberekben lakozik, s ezt csakis tőlük kaphatjuk meg. Ugyanakkor mégis csak a saját elménkben születik meg a város képe, az elmúltaké és a jövendőbelieké egyaránt. A sok hatás összegződéseként. Amit a város, mint földrajzi egység illetve, mint életérzés jelent. Az első jelenti az utcákat és az épületeket. A második pedig az embereket, akik nélkül ezek jelentéktelenek és jelentésnélküliek. Ők azok, azaz mi, akik feltöltjük lélekkel és szellemmel a kongó épületeinket. Értelmet adunk nekik, de közben velük határozzuk meg magunkat, mert velük határoljuk el magunkat a többiektől. A városunk határai személyiségünk egy részének határait is jelenti. Nem véletlen, hogy sok esetben, egy külföldi embernek feltett első kérdésünk az, honnan jött, a második, hogy azon belül melyik városból. Mintha az embert csak úgy körvonalazhatnánk, ha előbb feltesszük a térképre és behatároljuk, hogy honnan jött. Mert ha nem tudjuk honnan jöttünk, hogyan is tudhatnánk azt, hogy merre tartunk? Ha viszont nem tudjuk merre tartunk akkor vajon elveszett emberek vagyunk? Márpedig, aki élete során több várost járt be, vagy éppen tervez bejárni, könnyen elkeveredhet útközben. Nagyjából két hónapja költöztem a világ egyik világvárosába, Londonba. S azóta minden héten szembesülök a legfontosabb városi alapegység kínálta briliáns élménnyel, az emberrel. Városváltás Így hát idegenként egy városban mi más motivációm lehet, mint megpróbálni otthon érezni magam? Egy olyan városban, ami sokkal nagyobb mint a sajátom, az emberek pedig más nyelvet beszélnek, s ezért a megoldandó problémák is nehezebbnek tűnnek. Mihez kezdhet ilyen helyzetben az ember? Ismerőssé teszi az ismeretlent, befogadja a város kínálta élményt. Hogyan? Ismét csak, az embereken keresztül. S az ismétléssel. Minél többször járunk ugyanazon a helyen, annál ismerősebb, annál otthonosabb. De vajon válthat-e valaki otthont teljes mértékben, még ha ez saját döntése is volt? Pótolhatja-e azokat az éveket és embereket, akik kezdettől fogva végigkísérték egy életen át. Ezek nélkül lehet-e egy másik város az én városom? Ha az ember új várost választ, ezzel együtt minden másról is döntést kell hoznia. Olyan dolgokról, amelyek otthon adottak voltak a kezdetektől. Újra kell építenie az életmenetét, amit otthon készen kapott. S talán nem meglepő, ha azt mondom, hasonló életstílus lesz a végeredmény, mert otthonról kapott példa alapján készül. Hazátlanul, vagy mindenhol otthon? Azonban elköltözni csak akkor lehet teljes szívvel, ha tudod, hogy van hová hazamenned. Vagy legalábbis lenne ha akarnál. De akár azt is megteheted, hogy nem mész haza. De vajon, ha ugyanazt az életet próbálom “utánozni”, akkor mi a különbség az előző és a következő városom között? Az ördög, mint mindig, itt is a részletekben rejlik. Azok a kis helyek ahová mindig betérek, legyen szó 2 milliós fővárosról, néhány százezres kisvárosról, vagy éppen egy 9 milliós világvárosról.

Mert a sarki fűszeres mindig a sarki fűszeres marad, még ha a tejnek kicsit más íze is van. S talán ha a költözésből nem is tanultam sokat a városról, de a város megtanított sok mindenre. Lehet várost váltani számtalan okból kifolyólag. Például lehet menekülni valami elől (átvitt és szószerinti értelemben is) s futni valami után. De vajon ez a fajta város és élettérváltás miféle szemléletet vonz maga után? Mindenhol meg lehet találni azt a különleges értéket, a városnak azt az atmoszféráját, amivel kizárólag hozzánk szól, vagy éppen ez a valami csak ott lelhető fel, ahonnan elindultunk, vagy ahol a legtöbbet éltünk? Merthogy a gyökereink (honnan), az otthonunk (hol) és a választott új hely (hová) közül egyik sem jelenti biztosan azt, amit jelentenie kell: az egyértelmű különbséget itt és ott, otthon és külföld között. A költözéssel az otthonomat akartam megtalálni. Nem egy olyan perspektívát hoztam magammal, amivel Londont szemlélhetem, hanem megtanulni jöttem ide egyet, amivel Budapestre tekinthetek. Ugyanakkor könnyen lehet a vesztem ez a keresgélés, hiszen a mindenhol jó (egyik legfurcsább élményem az idegen helyekkel kapcsolatban, amikor Anglia egy ködös kisvárosában az első perctől fogva úgy éreztem, hogy otthon vagyok, hazaérkeztem, pedig akkor láttam azokat az utcákat életemben először és utoljára) átfordulhat sehol sem jóba. Mert ha itt vagyok (külföldön) hiányoznak azok az emberek akiket otthon hagytam. De ha otthon vagyok (Budapest) mégis gyökértelennek érzem magam, mert kénytelen voltam egy másik városban felnőni, mint ahol születtem (Szabadka), s emiatt úgy gondolom, én birtoklom a választás szabadságát. Megválaszthatom az otthonom, de ugyanakkor definiálni sohasem fogom tudni. Ezért a választás szabadsága néha korlátnak tűnik. Mert olyan terhet ró ki, melyet, ha csak egy városom lett volna a kezdetektől fogva, akkor nem kéne magamon cipelni. Így váltak városaim személyiségem alakítójává. De vajon a városok mérete számít-e? Befolyásolja-e a ránk gyakorolt hatás intenzitását? Érdemes-e egyáltalán nagyváros és kisváros közötti különbségről beszélni? Többet tud-e adni egy nagyváros, egy város, mint, amit egy kisebb hely, például, amit egy falu nyújthat? Illetve többet nyújthat-e egy falu, mint egy túl sok lelket számláló lelketlen metropolisz? A válasz mindenre igen és nem. Mert nagyobb hely, nagyobb választékot is jelent, de sokkal több kompromisszumot, igazodási képességet és erőfeszítést is igényel. Köztudott, hogy minél kisebb egy hely annál összetartóbbak az emberek, vagy egyszerűen csak jobban ismerik egymást, mert könnyebb jobban ismerni egymást ha úgymond össze vagy zárva másokkal. Viszont a nagy helyeken, ahol könnyebb elveszni, sokkal nagyobb szükség van az összetartásra. A reneszánsz perspektíva Egy másik laikus megállapítás szerint, minél nagyobb helyen élsz, annál kisebbnek tűnik az előző. Ezt mondjuk mi, akik kisebb helyről mentek a nagyobb felé. Ami messzebb van az kisebb? Vagy ez a zsugorodás inkább a mi megnőtt igényeinket takarja? A világ már nem elég. Egy idő után nem lehet új várost találni ha az előzővel elégedetlenek vagyunk. Ugyanakkor az észrevehető, tényleges különbség csak azon városok között fedezhető fel, amelyek sok tekintetben hasonlítanak is. Hiszen két hasonló várost érdemes és értelmes összehasonlítani, míg egy egészen aprót egy jó naggyal nem igazán. A metrót sosem fogom hiányolni Pécsről, vagy Szabadkáról. De Pestről nem hiányozhat, sőt egyenesen barbarizmusnak tartanám a metró hiányát. Amikor életemben először jártam Londonban tizenhat évesen, úgy gondoltam, hogy London nem is annyival nagyobb mint Budapest. Sőt, Pest utcái tágasabbak, főként ha a hidakon kelünk át, a Duna szélesebb, így a hidak is rendes nagy hidak, nem csak olyan kis sétálóösvények mint Londonban. De amióta itt lakom, London egyre csak nő. Pest pedig egyre zsugorodik. Mi más lehet az ok, mint az egyenesen arányos rövidülés? Úton vagy útközben?. Tíz eves koromban elutazni valahová nagy dolgot jelentett. Most már nem tudnék nélküle élni. Tíz évvel ezelőtt minden második dolog valami olyasmi volt, amit be kellett szerezni, mert otthon már nem lett volna rá lehetőségem. Valami olyan dolog volt, amit büszkén mutogathattam, hogy nekem van, mert én jártam ott. Ma már szuvenírt sem veszek senkinek, miért is vennék, amikor a hely, ahol éppen járok nem elérhetetlen azok számára sem, akiknek venném a szuvenírt. De vajon ez, az oly nagyon áhított szabadság, gátat szabhat-e a kíváncsi tekinteteknek, vajon kevesebb jelentőséggel bír-e eljutni egy másik városba most, mint tíz évvel ezelőtt? Vajon veszített a máshollevés élménye súlyából csak azért, mert már otthon is megvehetem, megtapasztalhatom, megnézhetem mindazt, amit eddig csak “külföldön”? Az én válaszom: nem. Mert még mindig máshol vagyunk. S ha máshol vagyunk, mások vagyunk. Mert másokkal vagyunk, s minden egyes új ember valami újat mond el rólunk, miközben magáról beszél. Valami újat, s egyben mégis mindig ugyanazt. Ez az a közös hang, amin beszélünk, közös nyelvek nélkül is. Valahol Európában A határok fokozatos felszabadulásával az otthon fogalma is újradefiniálódni látszik. Bár utazónemzedékünk már a hatvanas években is létezett, mint életfelfogás (Kerouac: Úton, meg a többi hippi), s nem mint természetes létforma (azaz a nomád, és utazó népek, akik nem azért utaznak mert utazni akarnak, hanem mert másfajta létformát nem ismernek), mára az “úton - levés” átalakult “máshollevéssé”. S ahogy az “úton-levés” kitágította az otthon fogalmát, úgy ma, a “máshol-levés” új magyarázatot és definíciót követel az otthonnak. Persze hozzá kell tennem, ez csak az én kelet-közép-európai perspektívám. A mi korunkban az otthont inkább már belül kell megtalálni, mert a határok szó szerint feloldódtak, szabad utat engedve az ember - és áruanyag beáramlásának S az az érzés, hogy külföldön megtalálhatjuk mindazt, ami otthon nincs, eltűnőben van. Mihez kezdjünk ezzel: egyszerre otthon mindenhol és sehol sem. Mihez kezdjünk a szabadság kettős nyomásával? Vajon tényleg muszáj választanunk? Csak ez a két út létezhet: tökéletesen kötődni és végtelenül függetlennek lenni? S ez korlátlanságot vagy korlátot jelent-e valójában?

Dragana Mladenović

Városi változások Ismert kifejezés: nagyvárosi magány, mert ha elköltözöl csak magad vagy. Persze ugyanez érvényes a kisvárosokra is, hívhatjuk ezt kisvárosi magánynak. Azaz a város felnőtté tesz. S ha máshol vagy, a saját városodat másként látod, de nemcsak a saját városodat, hanem mindent a városodban. Az embereket, a kapcsolatokat. Meglátod bennük azt, amit eddig nem. Azokat a jó dolgokat, amiket eddig nem tudtál értékelni. Vagy a rosszakat, amiket eddig nem akartál észrevenni. Ha nem vagy sehol (azaz úton-útfélen), akkor tudod meglátni igazán, hogy hol vagy, pontosabban, hogy hová akarsz menni. Az egyiknek az otthon mindig is az otthon marad, a másiknak új és új helyekre van szüksége, hogy definiálja az otthonát, míg végül rájön, hogy ez lehetetlen. S a definíció maga a magyarázat lehetetlensége. Én a másik vagyok. Cibulya Nikol

www.fokus-su.rs

11

POETRY

Grad samoubistva

Publika ne konta pa ću morati da dočaram, koračam po ustajaloj društvenoj celini, podzemlje izumire, umesto redova kurac ubire jer ga predstavljaju pizdurine. Prvi album hardcore, drugi već nestaje, kad im zgaziš masku, ista sranja stoje, ko je trendi, ko je, koje boje ko je, nije bitan talenat, dar, samo afinitet uvlačenja u čmar, pa se frustrirano vučem kroz dane, bitove, lijane, nije bitno ko se za svoje znoji, svoju podršku buntovnički daje, svi ste urbana bagra pa svoj doprinos kontam kao abrakadabra. Da li nenormalno normalno digitalno stalno, samo stalno hardcore furam hvalno pa se trudim da ostanem svoj – svoj, i kad kažu “stoj, stoj!”, ubrzavam i kada se smrzavam, jer ovim sebe od drugih odmrzavam. Dobro došli u grad samoubistva i kad si na dnu, tu je grad samoubistva, bunt nestaje, u redovima prestaje, kontaju ga ista lica, ista – grad samoubistva. Kada staneš u red, pojedu te vukovi, bogovi, narodi, uzaludni sukobi, pičke il drugovi, parnice i sudovi, stari ortaci za koje ja i umro bi. Prethodna spika asocira na podzemlje, granica je dole koja deli one posebne, ispod proseka osobe, dotične procene, MC-jevi smo svi koji pljuju vaše postave. Dok šetam se, dosta je, jer ja mumija već postajem, zaboravljam na svest i večno dole ostajem, ovo je vrisak moje bebe satkane od slova, ovo je pobeda mog mača satkanog od bola. I ne možeš me ubiti jer ja sam već mrtav, probijam se kroz masu prihvaćen k’o Ustav, stižem da propagiram o pravome hip-hopu a vi nemate pojma šta se deli na ovom jebenom stolu. Zatvoren nebeskim lancima, prolazi bez vrata, građevina mentalnih divljaka, dom mothafucka pokorenik, šetam slobodno ali kao zatvorenik, ulični senatorijum, ti si mi kao morfijum, zrno nade sve kad stane, derem se: “majk (mic), majk!”, hvatam pero, rolam buksnu jer neću da budem kao vi u gradu kurvi gde se cene necenjene stvari. Podzemlje furate a ispred bine kao mrtvi stojite, svi znaju ko ste, vi i dalje glumite, ma bolje pizde umrite! Živi za sebe, svet je mrtav odavno, rolaj ga samo i dodaj ovamo, svi prave hip-hop a većina ne zna zašto, kad gađaš ga verbalom, onda sere glasno. Iza leđa ih ima al’ ne brinem se mnogo, ne poseduju nož nego šta zbogom, soba vam je prazna i miriše na pokoj, umrite, pičke, ja krećem u proboj sa darom, bez para, na dvorac od zlata, izjava je sjebanog brata iz kvarta, nema se puno pa se troši veoma malo i Srbija je propala već odavno, budalo. Pun kurac propadanja, neplaćenih shvatanja, s parama se vrtiš, školom briši dupe, ni kurac od svega, pa ne izlazim da glasam dok u drugo ne stasam, ne znaš ko je luđi, onaj što sluša ili onaj ko naređuje, od toga mi se bljuje, onaj koji ima osoba je retka, oteli bi ti dušu a ne ono malo imetka. Svi znaju šta se radi, ko je pravi, ko sadi, ko ima, ko crkava od gladi, ko se stara o svojima, vozika dobrim kolima, ko ima skupi clothes, sranje ste svi skroz. Save Da Hood i SULP boys www.youtube.com/watch?v=vRYGWX3Axl0

Hip hop brigada

Vidis

Dobijam tu snagu da krenem još jače, delim sa tobom kolač, a nemam ni parče. Pošto sam krenuo, neću da stanem, hoću da pokažem šta majmuni rade. Predstavljamo talas nove hip hop brigade, ponosan smo otpor ove mlade estrade; peremo talog sa ljudske fasade, biće bolje, kažem uvek, kad odeš odavde. Početak je bitan i samopouzdanje, pokazujem ti pravu sliku i kakvo je stanje. Ako radiš- radi, ne treba nam sranje, repuješ, bre, repuj, al’ nemoj da laješ, svim mojim ortacima dajem poštovanje. Da stanemo na scenu, vreme je krajnje. Stavove zastupam, prikazujem bliže, za sve one ljude koji hoće nešto više. Slušaš komerc sranja, muzike si lišen, d zoo, dođi tu i upadaš u sistem.

Tražim realnost koje ovde više nema, sve je gore i gore, sve više problema. Preživeće onaj ko je jak kao stena, možda i on padne, ako nema čvrstih gena. Nema vremena za stajanje, život brži je od trena. Dok skontaš gde se nalaziš, pojela te scena. Gledaš okolo, nigde nema tvog imena, izvučeš se samo ako ti je glava smirena. Odakle ta fama, odakle tolika drama, buka, vika, kriza i tolika galama, tragedija zla koja sva srca slama, za suvišan talog iskopana je jama. Toliko jecaja, bolova i otvorenih rana, nađu se svi da gađaju sa svih strana. Loše nam se piše jer je oko nas mnogo vrana, razorna moć i dolazi do pucanja brana.

Dižemo taj barjak da se vijori visoko, da onima što upadamo izbijemo oko. Naše reči su pancir, naše reči su oklop, mi se hrabro probijamo kao brzi soko. Snaga je ta, koja nas visoko diže, to je i putokaz kojim probijamo kliše. Mozak nam kroz ovu muziku i diše, kada dođe trenutak, vi čućete se tiše. Ako neko pita, nova hip hop brigada dizaće na noge barem pola ovog grada. Sve najbolje podršci i onom ko tu ne spada, sve je više i više takvog istog stada. U silnom vrtlogu gubiš se ti, sinak, al’ ne boj se, ovo nije hip-hop, klik-klak, samo opuštencija, ali ozbiljno je ipak. Puštaj tvoje elitne, a od nas eto ti šipak.

Umetnička škola De Mediči

no.4

GHETTO

Godine prolaze, oseća se pritisak, grad je mrtav, brate, pred nama je litica. Ovde se sve češće čuje zveckanje lisica, problem sto ni pandur pred pravdom nije ispitan. Dolazi Evropa, a nama je sve gore, koje su to fore, sve se vrti oko love, sve se manje ljudi bore, sve se više ljudi smore, licu stvaraju se bore, ovde istruo je koren. Pošteni ljudi tu su marginalna grupa, ovo jeste divlja država, tu vlada divlja trupa. Kada pitam gde se nalazim, to ne znači da lutam. Samo sputan mnogo puta - propala maršruta. Kada tražiš nešto vredno u gomili šuta, tada moraš mnogo toga, brate, da progutaš. Dok osvrneš se jednom, može sve da se surva, ni za juče, ni za danas, već za bolje sutra. D ZOO

Vodimo rat protiv lošeg hip hopa, problem što ovde takvog velika je stopa. Naše oružje su reči koje pucamo iz topa a ostaci žrtava biće naša klopa. Opa, da li sam to dobro čuo? Ti si sada gangster krimos, jer si se naduv’o, proslaviš se pesmom samo kad si nekog pljuv’o, porediš sebe sa Montanom i Kumom. Polako, došao je red i na nas, da se probijemo malo, da se čuje naš glas. Ovo su eksplozije velike, bum-bum-tras, stiže prva pomoć pravo u čas. Reći ću ti sada da ovo nije kraj, ovo je samo početak, da vidim ruke haj. Hoćeš nove stvari, brate, mikrofon mi daj, spremite se, polećemo, pred nama je sjaj. Hip hop brigada sad je tu, znam da d zoo mnogo jak je kru, brate, nemoj da si mnogo lud, zato pozdravi naš trud, zato dođi sada tu. www.myspace.com/dzoofficial Mina Rakić

Anabela Petrik Popović

Mia Marić

12

Marko Stanimirović

www.fokus-su.rs

Pavle Menalo

Vrlo romanticno Hoću da te grlim dugo i snažno. Hoću da ti ljubim usne i vrat. Hoću da te zasipam lepim rečima I nežnim dodirima. Hoću sav da se rastopim kraj tebe. Hoću da te volim do jaja.

Za tebe Zbog tebe bih stavio ruku U vatru. Prestao bih da dišem zbog tebe. Ali neću, Jer znam da bi ti prijalo. **** Lepo je nositi miran san u džepu, kutiju cigareta i neki sitniš. Tad slavim, tad je moj rođendan. Pa, sretan mi rođendan! **** Iz očiju ti čitam reči koje skrivaš od mene. Čitam ti korake i čitam ti dodire. I pišem ti pesmu.

Dizi se Hajde, pesnik, diži se! Pogledaj kroz prozor, Sivo je i kiša lije. Dan je savršen! Hajde, ustaj! Spavaš već vekovima! Pogledaj se! Na šta to ličiš?! Protegni se! Ispravi kičmu! Umij se ledenom vodom! Evo, skuvao sam ti kafu, Malo jaču da te protera! Da se lepo isereš na svu nepravdu! Da se isereš na sve njihove Prazne priče! Da se isereš kao čovek! Da se isereš na čoveka! I na čitavo čovečanstvo! Da se isereš lepo po svemu I kreneš u život. Hajde pesnik, diži se! Sivo je i kiša lije, Ovo je tvoj dan!

POETRY

Hotel

Szaglosejtek

Sedeći u hotelskoj sobi punoj dima, dugo sam je posmatrao i mislio na njeno telo. Ležeći u krevetu, gledao sam u plafon i mislio na njeno telo. Dok sam doručkovao, mislio sam na njeno telo. Čekajući autobus, posmatrao sam semafor i mislio na njeno telo. Vraćajući se u hotelsku sobu punu dima, zakucao sam na vrata, misleći na njeno telo. Otvorila mi je i rekla da uđem, a ja sam i dalje mislio na njeno telo. Ležeći na njenom telu, preznojavao sam se i shvatio da sam pogrešio sobu, misleći na njeno telo.

ma reggel a kiporciózott, szaglósejtek megteltek pörk-aromákkal, szemenként válogatott, háromszor fölfőzve, szakértést színlelve, akár az ínyencek a Gárdonyi-regényben, a törökös findzsásban a keményített főkötős lányok szervíroznak egy kubista festmény alatt a kristálykék szalon asztalkájára; diszkréten csörren a porcelán bögrefül, légies karlendítés, hogy a tintaszín főzet elegáns-magasról csoroghasson alá, a fényes ezüstkanál szívlapátjára, a tejszíncseppekre, amit elsodor a közepében elárvult kockacukorhoz, apránként széthullva átitatódva semmisült meg a félkortynyi lébe, amely nem hat már a szaglósejtekre az azúrkék vattapamacsokra sem a gyöngyház-csillogású lábujjakra. Kiss Ordas Trombitás Orsolya

Vasrago

Bes Ne mogu obuzdati bes. Znam da to ne liči na mene, Ali nakljukali su me jutros Zlim pogledima i grubim rečima. Moram nekoga ugristi I rastrgnuti, Moram bar gutljaj krvi popiti Da bih se smirio. Dopusti mi I sutra će biti sve u redu. Jugoslav Sivić

Farmerdzsekis no Nem tartogat számodra Szürreális gondolatokat. Pecsétet nyom homlokodra, Mert őszintén kiismerhetőek Pillérek nélküli gondolataid. Jóváteheted bűnös tetteid S ő ügyetlen falánkságával Lenyalja homlokodról a tintát, Ha akaratod enged és Engedsz akaratodnak. Bakancsokból áradó szeretet Kopott farmer-gonolatok Fehér trikófeminizmus. Mi a helyes és mi a helytelen, Ő tudja, ez nem helyes. Inkább elhallgat Fennkölt mivoltában.

Szanaszét szóródtak a pík,és a mátrixok. Begépeltük a computerbe az aznapi programot. Valami Wolfrám-tekervények világítják meg az íróasztalom. Savaseső kopog a vas-ötvözet táblán. Korrigálunk egyet valami kattogós szerszámmal, húzunk magunk után csíkot.Elemezve belezünk. A fény képet fest a falra.A recés fémpálca kinyitja az ajtót, miután az elektromágnes csöngő hangot adott ki. - Eredj, nézd meg a monitoron ki keres. És ez se jó már. Elavult. Jöjjön a mágnescsíkos leolvasó, és a tapsolós fény. - Vidd a régi vackot, Kerekerdő közepén ott egy lény. Dobd be, majd az elrendezi. Bekapta a vasrágó a lámpát. Megőrli, rágja, közben kibuggyan a fényszaft. Nedvesíti a szájpadlását, elnyeli az energiát. Nem érez semmit. Nincs depresszió. - Milyen bátor. Azért, mert naponta munkálkodik rajta a pszichoszomatikus restaurátor. Egy csavarkulccsal beleturkál a pszíbe, beleépit mindent a píkbe, meg a mátrixokba. Szegény vas- és energia evő túl sokat kap. Többet fogyaszt. Túlhajszolja magát. Mindenfélével terhelik a gépezet agyát. El van sorvadva, csak tömik. Edzett-acél fogai közt szűrődik ki a halvány világítás, szomorú ásítás következik, pihen, kihúzza magát a konnektorból, legyen ereje holnap is jóllakni az áramtorból. Hernyák Zsóka

Szalma Gábor

no.4

Kako da kosulje ostanu ispeglane i posle putovanja u drugi grad

Kako da košulje ostanu ispeglane I posle putovanja u drugi grad? Treba ih pažljivo smestiti u veliki ranac Među knjige i pantalone. Ranac se mora nositi oprezno Da se sadržaj ne istumba. Voznu kartu presaviti i smestiti U unutrašnji džep sakoa, pre izlaska Na platformu i ukrcavanja u voz Postavljen na prvom koloseku. Ranac sa ispeglanom košuljom u sebi, Treba spustiti na rešetke za prtljag Iznad izabranog sedišta do prozora. Povremeno pogledati da torbe Drugih ne ugrožavaju ranac, jer Ispeglana košulja je osetljiva, krhka, I neophodno je ophoditi se kao da u rancu Nosite tanke vinske čaše umotane u papir. Budite se pred ulaskom u stanicu Označenu na voznoj karti, izgužvanog lica Sa nadom da su košulje još ostale ispeglane. Po otvaranju ranca, u sobi, na rubovima Uočavate otisak knjige u tkanini. Teško je da košulje ostanu ispeglane I posle putovanja u drugi grad. Brinući o tome propustićete mnogo. Možda pod nekim svetlom, pokraj kog protutnjiće voz, nalazi se neko koga tražite, i ne znajući da tražite, i zbog koga pokušavate zadržati ispeglanost košulje, ili pri pakovanju, pažljivo smeštajući košulju, zaboravite poneti nekakav predmet, možda nekakav list hartije sa ispisanim brojevima. Brinući o košulji, zanemarite neosetno Neke druge brige, i jednog jutra vam javi neko Da je jedan blizak prijatelj, izmoren depresijom, Poginuo u saobraćajnoj nesreći, prethodne noći. Više ne brinem o pakovanju ispeglanih košulja, Gužvam ih kao da su krpe, guram ih u grlo ranca. U svakom gradu je moguće ispeglati košulju. Ivan Čkonjević

Beg Dah. Uzmi , uhvati, obustavi. Trči dok ti sunce ne pokuca na čelo. Ubij smelost, razbij koleno. Trči dok sunce ne poludi. Trči, stigni vetar bludni! Pokušaj, ne bacaj pogled za sobom. Baci smelost, nezrelost i  izbaci krik. Krik bola, krik hiljade ranjenih bivola.  

Mina Rakić

Bojana Jarošenko

www.fokus-su.rs

Danijel Čavić

Jelena Grujičić

13

no.4

PROSE

covek bez lica

Csillagok. tankok

Odlomak iz romana (u pripremi) Edicija: “Savremena književnost mladih” u izdanju FOKUS Fondacije I

Ledena tišina se pretećom brzinom spuštala na krovove kuća Stoun Hilsa, rušeći svaku pomisao na to da je ovaj gradić bezazlenog izgleda uopšte bio naseljen. Mesec, taj usamljeni vladar noći, nežno je svojim srebrnim prstima milovao stope na prašnjavim ulicama koje su u to doba bile jedini dokaz egzistencije u ovom malom mestu. Vetar je vrišteći raznosio prašinu, pokušavajući da ukloni ove poslednje tragove života i da uništi besmrtne duše koje su ovde bile zauvek zarobljene, proklete... Stoun Hils je imao veoma malo stanovnika, možda najviše šest hiljada i zato je više podsećao na selo. Turisti su retko dolazili, a ako bi i poneki naišao, onda bi to bilo najčešće zato što se izgubio. Bilo je nečeg jezivog u tom gradu, nešto što uteruje strah u kosti, uzrokuje nekontrolisano drhtanje i jezu. Ovaj gradić je kroz vekove sačuvao tu svoju mističnost. Sagrađen je davno, ne zna se tačna godina. Legende govore da je to bilo negde oko 1015. godine, u doba hrabrih vitezova i veličanstvenih princeza, ali i moćnih čarobnjaka i zlih veštica. Iste godine je u velikoj bici bio u potpunosti uništen, srušen do samog temelja. Njegovo tadašnje ime je nepoznato. Kasnije, oko 1815. godine, ponovo ga je sagradio Aleksander fon Berghof, germanski plemić, dajući mu ime Berghofen, da bi posle toga, rušenjem i njegovim ponovnim sagrađivanjem, dobio ime Stoun Hils, zbog impozantnih planina koje su ga okruživale, ali i izolovale od ostatka sveta. Još od njegovog davnog postanka, mnogo legendi je kružilo oko Stoun Hilsa. Pričalo se o pojavljivanju duhova i zombija koji su napali i skoro uništili grad, raznih tajanstvenih kreatura koje su viđene u okolini, mračnih kultova koji su žrtvovali ljude.Većina ljudi nije verovala u to. Govorilo se da su prvobitni stanovnici pomrli zbog neke neobične epidemije, da su se još od dana njegovog postanka neprestano dešavala neobjašnjiva ubistva, da su pronađeni leševi koji su bili toliko deformisani da se nikako nisu mogli identifikovati... Glavni razlog za ove tajanstvene događaje je bilo mesto na kome se nalazio grad. Ono je bilo napunjeno negativnom energijom i samim tim bilo je idealno mesto za razmnožavanje zla. Zemlja je veoma mudro čuvala ovu mračnu tajnu za koju se činilo da će ostati neotkrivena... Niko se nije tačno sećao prošlosti, svi su samo čuli neke priče, ali sigurno je da je sada to mesto bilo samo bleda senka nekadašnjeg moćnog carstva koje je tu raslo i razvijalo se vekovima. Vremenom su na mesto veličanstvenih zamkova, sa pretećim, mračnim kulama, u kojima su zatvarani zarobljenici umirali od gladi i preteranog, bezdušnog mučenja, sagrađene obične kuće, brišući krvavi trag nasilja koji je srednji vek ponosno vukao za sobom. Mnogo generacija različitih naroda, izgubilo je život na ovom mestu. Neko vreme su u Stoun Hilsu mirno i zajednički živeli belci i crnci. Njihova deca su se igrala zajedno, bez ikakvih rasističkih predrasuda, a i narodi su se družili, pa je dolazilo i do mešovitih brakova i rađanja prelepe dece. Jednog tragičnog dana, zbog nekog nepoznatog razloga, došlo je do njihovog potpunog razdvajanja. Jednostavno, više uopšte nisu komunicirali i nisu želeli da imaju veze jedni sa drugima. Postavljeni su strogi zakoni o međusobnim odnosima i svako ko bi prekršio neko od tih pravila, bivao je zauvek proteran. Od tog vremena belci žive na jednom kraju grada, a crnci na drugom. Razdvaja ih glavna ulica, koja deli grad na dve polovine.

A nagymama kihalt-csendes szobájába jártam gyufázni, főleg télen, mert akkor már korán sötétedett, és nem volt szabad sokáig fenntmaradni. A sötétben sokkal érdekesebb volt meggyújtani a gyufát, néha egy egész dobozzal egyszerre, azért is volt alkalmas ez a szoba, mert gyorsan kiszellőztethettem, nem volt benne fűtés. Nagymama mindig hidegben aludt, óriási dunnák alatt. Miközben szívogattam be a kénszagot, figyeltem, nehogy apám kimenjen a kamrába , ami a szoba előtt volt, fáért, szénért, akármijen szerszámért, mert akkor észreveszi valamelyik felvillanást a szobában és rábaszok. Még a Józsi bácsitól kapták anyámék halomszámra a tankos, vöröscsillagos gyufákat, amit az oroszok hagytak itt neki. Én nem is tudom mi lett volna ha azok lángot kapnak, és sorba gyullad az egész, nekem biztos érdekes lett volna, de az is biztos, hogy leég az egész ház, mindenesetre jobb volt így apránként elcsenegetni. Aztán egyik vasárnap, a vasárnapok általában a nagynéniméknél teltek, magammal vittem egy doboz gyufát a farzsebemben, és náluk, az unokatestvéremmel a hetediken, a teraszon gyújtogattuk. Aztán mikor a tévézésből kijöttek a konyhába a szüleim kávézni, abba kellet hagynunk, megintcsak a felvillanások miatt, észre ne vegyék, hogy tüzeskedünk. Csak szerencsétlenségemre, miközben a szűk konyhában igyekeztem elosonni apám széke mögött, fogott és felkapott, hogy az ölébe ültessen, de mikor ez megtörtént, megérezte a farzsebemben a karton téglatestet. Hazáig picsogtam, meg fogtam a bevörösödött arcom, de arra gondoltam, mennyi doboz van még otthon az előszobaszekrényben, meg, hogy holnap este a Gyusziékkal megyünk a Josi barára tüzes plasztikflakonokat csöpögtetni. Sirbik Attila

Andrea Baskin

Ogledalo Videla sam ga već u daljini. Ne mogu reći da nisam. Pokušavala sam vešto da prikrijem da sam ga primetila. Pitam se da li je uspelo. Bio je...upečatljiv. Još uvek razmišljam kako da ga opišem. Još uvek pokušavam da prikačim jednu reč za njega. Jeste visok. Jeste crn. Ali to nije to. Sva ta fama o visokim crnim momcima je veštački napumpana. On me je opčinio nečim drugim. Kretao se kroz gužvu na pešačkom prelazu s velikom lakoćom. Probijao se, vrlo brzo, kroz masu i nekako je čas tu, čas nije. Hodao je prema meni pun samopouzdanja. Nije to manekenski hod, nije čak ni nešto lep hod. Štaviše, mogla bih reći da hoda ružno. Nosi telo na neobičan način, ne toliko privlačan. Ali opet me je privukao. Urban. To je ta reč! Znam da muškarci bivaju opisivani kao zgodni, slatki, lepi, seksi. Ali on je urban. Nosio je više ogrlica oko vrata. Kasnije, dok smo ležali, prebrojala sam – tri ogrlice. Zagledala sam se slepo u njih dok su mu se grudi uzdizale jednoličnim ritmom. Prošao je pored mene. Samo je prošao. Bila sam sigurna da je on taj, da je on moja budućnost. Samo je prošao. Okrenula sam se za njim. Morala sam. Znam da devojke to ne bi trebalo da rade, ali morala sam. Nisam mogla da verujem! Okrenuo se. Osmehnuo se. Nije to bio neki naročit osmeh, ali opet – osmeh. Krenuo je prema meni. I to ne s oklevanjem. Nije tu bilo nekog zastajkivanja, okretanja stopala napred -nazad. Vrlo je odlučno pošao u mom pravcu. Odisao je harizmom. Odmah da raščistimo: nije on najlepši, niti najzgodniji. Ne mogu reći da nije jedan od onih u kog se ne bih zagledala na ulici kad već jesam. Ali to samopouzdanje, taj govor tela. Neopisivo. Susret na ostrvu između dve zebre. Imao je bele patike sa crvenom linijom koja je prelazila od pete do prstiju. Farmerke su mu bile izgužvane (sigurna sam, fabrički) i pocepane na nekoliko mesta. Beli kaiš i crvena majica su mu se savršeno slagale s patikama. Pitam se da li ima različitu kombinaciju za svaki dan. „Ćao“, rekao je. Očekivala sam više. Ali je njegov glas učinio da se ne sećam šta sam tačno očekivala. Uzvratila sam pozdravom, i najbolje što umem sam pokušavala da sakrijem nervozu. Nasmejao se i nastavio: „Siguran sam da nisam umislio.“Sačekao je par sekundi, verovatno da vidi moju reakciju, pa je rekao: „Siguran sam da si i ti osetila isto kada si me ugledala.“ Sve žensko u meni mi je govorilo da ne nasedam, da se pravim luda, da ne odgovorim baš tim odgovorom. Sjaj njegovih očiju naterao me je da priznam i više nego što sam smela. Priznala sam sve. Ni sada, kada se prisećam svega, ne mogu da shvatim kako je mogao znati šta osećam, kako je mogao znati da sam osetila ljubav. Ljubav na prvi pogled. Semafor mi je govorio da odlazim, da se gubim što je pre moguće: „Slobodan prelaz između ostrva i zdravog razuma.“ Sprečio me je sunčev snop odbivši se od njegovih usana koje su sijale kao da je upravo popio gutljaj vode. Micale su bučno. Dubokim, tamnim očima u meni je izazivao strast. Pogled mu je slao struju koja mi je prolazila kroz čitavo telo. Drhteće ruke sam stavila iza leđa i skrivala, ili pokušavala da skrijem, sve znakove nervoze. Znakove zaljubljenosti. Krajičkom oka sam primetila mladog Roma. Prljavih ruku i iscepane odeće nam se približavao. Oči su mu bile, poput tek rođenog mačeta, ne njegovom voljom zatvorene. Učinilo mi se da mu je Dorian nešto dao (da, zove se Dorian. Zar to nije divno?), i dečko je otišao. Vrlo je uljudno pitao da nastavimo razgovor u njegovom stanu koji je baš savršeno na dva minuta odatle. Odbila sam. Ne znam šta je pomislio, ali sigurno nije mogao da veruje da ću ja tek tako da odem u strančev stan. Odbijanje mu nije umanjilo samopouzdanje. To me je zadivilo. Nije prestao da se trudi. Obrazlagao je zašto je to dobra ideja. Govorio je prelepo. Zamišljala sam ga da govori na nekom skupu, pred publikom koja je fascinirana kao i ja. Zaista samo dva minuta. Bila sam vrlo nervozna u liftu. U jednom trenutku sam poželela da me poljubi baš tu u tom skučenom prostoru. Nežno me je uhvatio za ruku i odveo do ulaznih vrata. Uveo me je unutra (dlanovi nam se i dalje dodiruju) i poveo uz drvene stepenice. Ljubičasto. Sve je ljubičasto. Nisam znala da ova boja može biti tako muževno privlačna. Od stolnjaka, preko zavesa, do kristalnog lustera – sve je ljubičasto. Kada mi je rekao da se vraća za dva minuta i da se raskomotim, nisam mogla da odolim a da ne legnem na krevet. Uvila sam se u čaršav i zamišljala nas kako vodimo ljubav. Verovatno je očekivao da budem spremna kada se vrati pa sam počela da se skidam. Da

14

ostanem u grudnjaku ili da se skinem skroz? Možda on želi da ga skine. Možda želi da ostanem u njemu. Je li dovoljno izazovne boje? Bela ide uz sve. Bela ide uz ljubičastu, savršeno ide uz ljubičastu... nadam se. Pojavio se na vratima. Imao je neobičan sjaj u očima. Prišao mi je brzo i počeo da vodi ljubav. Nije bilo predigre. Ma, nikada ja nisam ni bila ljubitelj predigre. Činio je sve kako treba. Svaki pokret mi je prijao. Svaki izdah bio je melodičan. Dodirivao me je vrhovima prstiju po leđima. Osetila sam kako mu se ruke podižu i spuštaju dok prelaze preko pršljenova. Nežno. Bio je jako nežan. Širom otvorenih dlanova mi je obuhvatio skoro pola struka. Imao je krupne šake. Osetila sam oštar ali prijatan bol dok me je stezao. Dobila sam neopisivu želju da stanem pred ogledalo. Postoji nešto u tome kada možeš u isto vreme da vidiš svoju sreću i sreću svog partnera. Uhvatio me je otpozadi. Držao me je za grudi. Mislim da mu se najviše sviđaju. Poluzamračena soba (ljubičastim zavesama) nije mi dopuštala da ga vidim u potpunosti. Videla sam samo sjaj. Isti onaj sjaj s kojim je ušao u sobu. Isti onaj sjaj koji je polako nestajao od trenutka kada sam ga ugledala, a koji se iznenada vratio nakon dvominutnog odsustva. Progovorila sam... Nisam mu htela reći. Ali morala sam. Imam dečka. Već dugo. Nije bitno koliko dugo, bitno je da ga imam. Ne znam zašto sam ovo učinila. Ne znam. Mogla bih nabrojati milion razloga zašto bi devojka prevarila dečka. Veza je na daljinu, on bi uradio (ili je već uradio) isto. Dugo ga nisam videla, nedostajao mi je seks. Obuzela me požuda, nisam mogla da se suzdržim. Poslednji put je bio hladan, počela sam da sumnjam da ima drugu – bilo bi dobro da ga preduhitrim. Već me je povredio, zašto ne bih i ja njega. Biraj koji ćeš od razloga. Svi su podjednako realni i podjednako nestvarni. Jednostavno, ne postoji razlog. To se desi i tako je. Napravimo grešku zbog koje se kasnije kajemo, ili što je – u poslednje vreme – izgleda češće, napravimo grešku, ne pokajemo se, i nastavimo da je pravimo. Iznova i iznova. Da mi je ova pamet bila pre sat i po, pa ja bih...uradila bih isto. Morala sam ga imati. Nisam želela da budem jedna od onih koja priča kako je videla ekstra zgodnog momka na ulici i...to je to. Neću više da budem ta. Dosta je bilo sedenja uveče kod kuće i čekanja. Hoće li se javiti? Šta li sad radi? Neću više da ubeđujem sebe da je on tamo, 200 km odavde, veran i pošten momak. … Idiot. Ispred mene neki apsolutni kreten bulji u dupe devojčice. Još i ne vidi dobro od babe ispred pa svim fizičkim naporima pokušava da se izmigolji do boljeg pogleda. Vidim je i ja sada. Dobro dupe. Mrzim kada su ljudi usporeni. Ako ćeš se šetati, čini to u vreme i na mestu predviđenom za to. Šetaj se kejom uveče a ne puzi prometnim ulicama u devet ujutru. Pipam se po džepovima i umišljam da sam ispustio ključ, telefon ili šta god već. Ključ ipak. Okrećem se i vidim neku klinku. Širom otvorene joj zenice su me prizivale da pokušam. Da pokušam da je ubedim da bi njena kuštrava kosa savršeno izgledala dok je čupam u trenutku strasti. Bilo je to sasvim sigurno zbog moje žute majice. Uvek mi je donosila sreću. Dve-tri rečenice protkane gnusnim lažima dovoljne su bile da se seoska dobrica pretvori u ruralnu kraljicu džade. Oterao sam neko ciganče-prosjaka. Stidljivo žudi za muškim, u ovom slučaju mojim dodirom, ležeći uvijena u čaršav zaborava. Iako je jasnim nevidljivim slovima izvezeno „voleo bih da te nema sutra“, ona uporno pokušava da ga prisvoji, da ostavi svoj trag, svoje „zauvek ćemo se sećati ovog trenutka“. Povlačim lajnu belog uz nesebičnu pomoć džepnog ogledalceta. Period između izlaska iz kupatila i ponovnog ulaska ispunjen je sasvim prosečnim odnosom. Samo jedan trenutak je bio, recimo, zanimljiv. Sobno ogledalo. Stojim iza nje i u njoj. Dovoljno daleko da joj brkove ne vidim u odsjaju, a dovoljno blizu da ona vidi ispucale kapilare koji pulsiraju u kokainskom pogledu. Šakom pokrivam ružnjikave joj bradavice. Smisao njenog postojanja se gubi. Postala je kurva. Moja kurva. Tvoja kurva. Njegova, njena, svačija. Nije mi više zanimljiva. Misija je ispunjena, recka povučena. Ne dublja, ne šira – sasvim obična recka sasvim obične Jovane Jovanić ili Milane Milanić. Josip Balažević

www.fokus-su.rs

Sloboda

PROSE

- Što se ne udružiš sa bližnjim predmetima i nađeš rešenje koje bi bilo dobrodošlo za sve vas koji se napajate električnom energijom umesto što presrećeš slučajne prolaznike poput nas dvojice? - Ostali nemaju toliko dugačak gajtan poput mene, da se odraze od zida pored koga su zakovani i upuste se u istraživanje okoline kako bi iznašli rešenje. - Prijatelju, mi bi ti rado pomogli, ali moj prijatelj Timoti, koji i pored novonastale situacije ne prestaje sa obavljanjem primarnih dužnosti, jer kao što vidiš još uvek krči i premotava zaostale stanice, dakle, moj prijatelj Timoti je u trci sa vremenom i trenutno ga vodim do jedne stare mehaničarske radnje kako bi našao baterije... - Odlično! - odvrati ushićeno Ben-automat za sokove. - Kada budete tamo, neka vam se moj apel za pomoć javi pred senzorima. Ako nađete neki gajtan ili produživač, znate moju lokaciju, svratite i pomozite meni i mojoj braći po gajtanu. - Dobro. Videćemo, možda se nađe nešto. Kako su se dva predmeta približavala spasonosnoj radnji, magnetizam bliskoga cilja kao da je opčinio njihova elektronska kola i naveo ih da spuste nivo konverzacije na sasvim jedan banalan, prizeman nivo. - A ta mehaničarska radnja - upita Timoti - je li ona zelene boje, mislim, spolja? - Nije. Više je crvenkaste. - A ,iznutra? Kakva je iznutra? - Krem-bele boje. Barem su je tako opisivali. - Ti nisi bio tamo? - Nisam. - A - nastavljao je Timoti sa nizom pitanja kako bi razbio nervozu - ima li tamo u okolini neki znak za tu radnju, neki putokaz? - Ne znam. Možda ima, možda nema. - Koliko još treba da idemo? - Ne još mnogo. Kretali su se između treperavih lampi, koje su svojim drhtajima odavale činjenicu da energetska situacija u kraju već počinje bivati nestabilna. Čak su i Timotijeva krčanja i šuštanja popuštala. - Hoćemo li dočekati tišinu? - upita Timoti. Nemet Mihalj

Igor Marinović

Tog dana, to jest zbira uglova pod kojima se njihova planeta našla dotaknuta zracima obližnje zvezde, Alen-velika kanta i Timoti-stari radio-aparat krenuli su putem napuštene mehaničarske radnje kako bi Timoti pokušao da u opštem brlogu iskopa bilo kakav predmet koji bi podsećao na baterije. Radnja je bila zatvorena već duže vreme, još od perioda kada su poslednji primerci ljudskih bića napustili ovo parče planete i otišli u neznanom pravcu ostavivši svoje samomisleće mehaničke podanike da se snalaze kako znaju i umeju. Alen-velika kanta bio je tromiji, neodlučniji predmet koji se napajao energijom zvezdanih talasa pa je bio često afektiran lokalnim izmaglicama koje su znale ugroziti njegov energetski puls i svesti ga na minimum. To je smetalo frenetičnijem brbljivom Timotiju-starom radio-aparatu koji je gubio sagovornika kada je njegov drug zapadao u najflegmatičnija stanja pa je bio prepušten sam sebi i svim zaostalim radio-talasima koji su bombardovali njegove receptore. Kroz njegovu mrežicu tražili su slobodu poluinterpretirani glasovi iz nepoznatih udaljenosti. Kako je tek još nekoliko radio-stanica bilo u etru, izbor programa bio je veoma sužen i sastojao se uglavnom od tirade oproštajnih žalopojki i niza svečanih retrospektiva ljudske misije na ovoj koloniji. Dinamični Timoti posedovao je energetsku stabilnost, doduše kratkog roka, pošto je zavisio od zamene dva para baterija u zadnjem predelu njegova volumena. Formiranje energetskih rezervi i maksimizacija učinka istih na raspoloženje korisnika, postala je glavna preokupacija napuštenih predmeta. U odsustvu ljudi, predmeti su dobili na slobodi ali izgubili na upotrebi ili smislu, u zavisnosti od toga sa koje strane sagledavamo problem. Kao demonstratori slobodnoga duha ljudi su u kasnim fazama svoga razvoja odlučili podariti elemente slobodne volje i svim predmetima koji su im verno služili. U tom periodu su i nastali Alen i Timoti. Alen je bio tip metalne kante koji je svoje procesorske kapacitete uglavnom trošio na sortiranje i reciklažu smeća koje je u njega bilo pohranjivano.U slobodno vreme slušao je džez i maštao o tome da ga neka dobra duša primeti i kao potencijalni doboš, te podeli sa njim par udaračkih ritmova. Timoti je bio radio-aparat u nekakvome retro fazonu i ponos su mu pothranjivale činjenice da je dosta redak primerak i da može da bira radio-stanice koje će puštati svakoga radnoga dana između 17 i 22 perioda prosečnoga Kolonijalnog obrta. Njihovo drugarstvo počelo je u kancelariji u kojoj su zajednički vršili svoje dužnosti i gde ih je i zateklo jedno jutro koje je osvanulo bez ljudi. - Bojim se nesloge. - počeo je Alen, dok su se kretali ka mehaničarskoj radnji. - Zašto? -upita Timoti. - Sada kada nema više Centralizovane Uprave i ljudskih kontrolora, stupiće na videlo sva razlika energetskih izvora među našom braćom po služenju. - Misliš da će metiljavi zvezdoupijači poput tebe naići na zlobu zahtevnije braće, poput pijanice tečnog vodonika Sema-velikog džipa ili Sofi-električne kosilice? - Ne budi bezobrazan,Timoti. Znam da si nervozan što mehaničarska radnja nije na vidiku a baterije ti grcaju od navale suvišnih kukumavki što okupiraju poslednje frekvencije ali nemoj se istresati na meni. - U redu. Izvini. Šta si konkretno mislio kada si pominjao neslogu? - Konkretno, smatram da će u nedostatku ljudi najpre doći do opšte podele svih predmeta po izvoru snadbevanja. Različiti izvori, kombinovani sa različitim energetskim kapacitetima, usloviće da će se formirati sloj energetski najzahtevnijih predmeta koji će postati agresivna vrsta, prodorna i fleksibilna; verovatno spremna da udari na predmete sa srodnim napajanjima ako ne i na pripadnike sopstvene vrste. - Kakve to veze ima sa nama? Naš rok trajanja sprečiće nas da budemo učesnici takvih nasilnih manifestacija. Sam zub vremena biće naš dželat. - Može biti. U svakom slučaju, ne bih voleo da naše prijateljstvo bude žrtva klasnih podela. Zauvek prijatelji? - upita Alen, usput namignuvši zelenom diodom koja je označavala stanje kante bez smeća (ovaj put je to bila simbolika da nema prepreka koje bi se postavile u odnosima ova dva predmeta). - Naravno. Samo da mi nađemo te baterije pa ćemo ozbiljno razgovarati o kakvoj god budeš želeo temi. Krči mi zadnji deo. Dva mala predmeta, u nedostatku ljudi, ironično poprimiše osobine svojih nestalih gospodara. Višak slobode trošen je za grčevito snadbevanje i kastinsko kalkulisanje. Jedino im je trajno bila uskraćena mogućnost kreacije, to jest nisu se mogli razmnožavati ali su zato dosledno nastavili reprodukovati nasleđene instrukcije. Bar još neko vreme. Konstantno preplitanje svakodnevice, koja je izrasla iz misterioznog spleta događaja i maglovite budućnosti, bacilo je svet predmeta u nova, njima dotada nepoznata prostranstva. - Prijatelji, pomagajte! - iskoči pred njih Beni-automat za sokove. - Šta ti bi? - upita Alen. - Uspeo sam da se dogegam dovde, dokle mi je gajtan dozvolio. Strah me veliki hvata od pomisli da će u napuštenom restoranu brze hrane, gde sam proveo tolike lepe obrte Kolonije oko Zvezde, uskoro doći do nestanka električne energije. Znate li vi samo koliko limenki prebiva u meni? Ako se prestanem rashlađivati, sva ta osvežavajuća supstancija, koja je i deci i odraslima pričinjavala toliko zadovoljstvo posle mesnih obroka, postaće bezukusna, neupotrebljiva smesa vode i šećera. Pomagajte, pretvoriću se u močvaru, u kolekciju mulja odurnu i na najmanji receptor ukusa i mirisa. - Šta se ti toliko sekiraš? - ubaci se Timoti. - Sada kada nema ljudi, ko će na to obraćati pažnju? Predmeti imaju pametnija posla. Njima ne treba ta ušećerena vodica sa ugljen-dioksidom, niti su toliko osetljivi na smrad i bljutavost kao njihovi, sad već bivši gospodari, ljudi. - Kako možeš biti tako neosetljiv, brate po elektronskom kolu? Suština moja jeste osveženje a ne zagađenje i nemam nameru da se tek tako lako predam i izdam moje poreklo i bit. Sve što mi treba je duži gajtan kako bih se konektovao na neki drugi utikač, van matične zgrade. - Ko ti garantuje da i susedne zgrade neće ostati bez struje? - upita Alen. - Niko, ali to je mnogo jednostavnija opcija od toga da počnem sa zahtevima da se u ovoj ulici instalira agregat samo zbog mene.

no.4

www.fokus-su.rs

15

no.4

Nov zivot

PROSE

1 Pretpostavljam da se kao zadatak na kursevima kreativnog pisanja može naći i sastavljanje spiska omiljenih mirisa, jedna od onih vežbica kojom bi trebalo doći do upotrebljivih elemenata na sledećem nivou gde se možda čak dobije dozvola da se slobodno zapiše misao, bez određenih stilskih i tematskih odredbi, zapravo pisanje. Čovek sa iole budnim čulima, a u zavisnosti i od raspoloženja kao i skorašnjih doživljaja, može navesti i miris nove obuće. Onaj miris što vam je žao kad ga nestane. Čak iako nove cipele često žuljaju do glavobolje, veliko je zadovoljstvo izuti ih, mrdati prstima i njušiti još nepohabanu unutrašnjost. Nakon dve ili više godina veza je već ozbiljna i nijedne cipele ne pašu kao stare, ne mogu ih zameniti one sve leve koje gledaju iz izloga. Sve stranci. Problem nastaje kad nakon toliko kiše i sunca, snega i peska, pod i na njima, cipele popuste i puknu na šavovima, trula koža se pocepa, đon progleda, te ih valja odneti obućaru. Sad su se vratile posle nekoliko dugih dana neizvesnosti i to više nisu iste cipele. Ništa više nije na svom mestu. Izmeštene su kao isplivale iz sna nedovoljno čvrstog da im da pun oblik. Modla na kojoj su ležale nije bila mog oblika već otisnuta po nekom drugom. Želeo bih, a ne znam da li ću moći, da našoj vezi dam drugu šansu, drugi život, nov. Jak miris lepka nije onaj koji su imale kada smo se upoznali, ali prijatan je na svoj način. Ja ne želim nove cipele. Tražio sam Janu. U tim cipelama sam se uspinjao na prste da bih je bolje video. Živela je na prvom spratu, njen krevet do prozora, ćebe karirano. Kreveti su , čini se, najčešća mesta naših susreta. A kreveta se ne sećam. Bilo je na njima posteljine, ćebadi, jorgana, jastuka, bilo je i naslona, zaslona, žime i federa. Svi su bili izdajnici. Nisam ih poznavao, a tako lako sam im ukazivao poverenje. Usred našeg ritmičnog dueta, umešali bi se i odsvirali nešto disonantno. Cipele žuljaju. Uvek. Na primer vojničke. One žuljaju najviše od svih. Što više žuljaju, manje iznevere naposletku. Čuo sam da neki ljudi kupe cipele koje su od samog početka jako udobne. Ne znam gde ih nalaze, a gotovo nikad ne saznam kako su ih služile. Jana kao Janus, bog sa dva lica, njeno je lice nemoguće upamtiti. Voleo bih kada bih mogao ovim cipelama okrenuti lice kao da je u pitanju jakna, kako se kaže, sa dva lica. Možda bi tada bolje pristajale. Ovo lice me ne voli kao nekad i Janino lice, kao onda kada je bilo novo, žuljalo je i neprijatno sam se osećao sa očima na njemu. Tada je već bio istekao rok mog boravka u vojničkim cipelama. Svejedno sam ih zadržao. Stajala je na kiši i rekla razumem. Spustio sam dlanove tu odmah iznad njenih kukova, na ona zgodna mesta, meka i nežna. Tada sam se setio i osetio, tu na donjoj usni, da je i ona imala život u međuvremenu, prostranstvo sa svojim erozijama. Zagrlio sam je, tako treba. Onda sledi pogled pravo u oči, beše tako treba reći tu sam i ne brini. Samopouzdanje stečeno ovladavanjem bola u cipelama učinilo se besmisleno u stvarnom životu. Nedostajala mi je AK-47 o kojoj sam brinuo. Najbolji komad oružja, sa svojim serijskim brojem, sa mojim serijskim brojem, u paru, a sad, mi smo par, odakle da ti priđem i gde su šavovi, pomalo sam zaboravio, kako se otvaraš. U mraku bih i tebe, sećam se, rasklopio i ponovo sastavio. Tražim poluge na tvom telu, njušim kao pas tragač, major u našem vodu, sa šest zabeleženih ubistava u akciji. Nikad nisam saznao da li se radi o golubovima pismonošama sa one strane granice ili o nečem krupnijem, a i bojao sam se da pitam, budući da je prisustvovao svakog jutra na vežbama. Ti dišeš poput njega, poput umornog psa, ovde na krevetu u iznajmljenom stanu, gazdarica otvara vrata sutradan, sa izrazom iznenađenja jer ti si fina devojka i nikad se nije desilo tako nešto. Kroz zastakljena vrata vidim vaše obrise kako se kreću, a potom samo tvoj, sa džezvom u ruci i rečima mirnim i toplim za nju, kao kafa što je topla, kako kažeš to je tvoja ljubav tamo, vojnik čovek, željan dodira i topline, a bogami i kafe. Čestitam ti osmehom i golim telom, tvojim telom, bledim, dugih meseci skrivenim pod platnom, znaš ja nisam bio na suncu, nisam mornar, ali jednako sam željan tebe ženo jer sad znam ti osetljiva mesta, slaba mesta, gde znam da ako napadnem, pobediću. Pobeda u borbi je problem uma, ne okolnosti. Tako su me učili. Okolnosti su sporedne kao što sam pojam tog termina kaže. Kao što i okolnosti pojma “okolnosti” bivaju okolne za pojam tog pojma. Međutim, okolnosti su drugačije, kao nikad pre viđene, osećam sad, u vazduhu, u stomaku. Možda su dakle važne. Želja za pobedom je veća nego ikad, a protivnik je poznat. Teren je nepoznat. 2 Morao sam da zauzmem stav. Raskorak, tačan razmak između nogu u kom je telo stabilno. A to nije smelo da bude stanje tela već uma, inače bi svi gledali na mene kao iščašenog, koji je zadržao ponašanje stečeno tamo odakle je stigao, krut i neprijatan čovek. Znao sam da treba da budem ono što jesam, a u tim okolnostima to je zahtevalo proučavanje okolnosti i njihovu upotrebu. Za početak promena odeće. Ona koju sam imao je ona koju sam nosio pre više godina i vraćena mi je nakon istog tolikog vremena provedenog u nekom metalnom ormaru, tako da je bila gotovo isto tako upadljiva među ljudima kao što je to i ona koja me činila divno uklopljenim u vegetaciju. Jana me je opremila odećom koja odgovara prosečnom građaninu, odećom nekog muškarca koji je nedavno tu bio, još se osećao miris duvana u platnu, a i našao sam i račune skorijeg datuma. Boca crvenog vina, kutija cigareta „Gitanes“ i magazin. Tada sam još mislio da je ona, tako pobeđena, postala moj saveznik za ubuduće. Sada znam da se ispod gestova mira i prijateljstva spremalo nešto što sam tada još zvao zaverom. Danas imam bolju reč za to. Izgledalo je, u zagrljaju, u transu ljubavnog čina da je to sve što zaista postoji, da ništa ostalo nije važno, međutim, u povremenom razdvajanju sa njom dešavalo se nešto veoma važno, nešto što sam prevideo a što je Jana znala. Ljubavni filmovi i ženski časopisi puni su korisnih informacija, ako imate posla sa ženama. Prelistao sam jedan čitajući naslove kao tragove po stepi i gledajući nage žene bez celulita i sa divnom kožom kao stada u daljini, kako reklamiraju proizvode za ten i negu

16

kože. Naslov jednog članka glasi “Misteriozni stranac”. Pomislih da je to neka ljubavna krimi priča koju bih mogao da pročitam uz čašu crvenog vina, dok je čekam da se vrati sa posla. Ali ne. U pitanju je istraživanje jedne novinarke na tri strane velikog formata, sa sve fotografijama parova u ljubavnom odnosu na različitim nadmorskim visinama. Interesantno, kao jedna od prednosti udaje za stranca navedena je jezička barijera koja “začinjava odnos egzotikom” i “čak motiviše međusobnu komunikaciju”. Setio sam se onog Turčina kako uporno viče da je nenaoružan i da je nastavnik u školi. Objasnio je to pokazujući na globus koji je poneo sa sobom. Dobar nastavnik. Pokazivao nam je na ono mesto odakle smo došli. Nadalje, uopšte mu nije pomoglo to što je znao samo turski, možda smo trebali da ga snabdemo sa više različitih rekvizita. A kod sebe je imao još samo cigarete “Gitanes” bez markice i upozorenja o štetnosti pušenja. Moje imaju to upozorenje, na francuskom, toliko o razumevanju. Kapetan Vereski me je pozvao kod sebe nakon čitavog vikenda provedenog u miru, pikanju lopte na trgu usred kasabe gde smo bili smešteni, položaj koji smo zauzeli pre par meseci. Naravno da sam znao šta sledi. Iako ograničenog kretanja, oko zgrade koja se još uvek drži tvrdoglavošću magarca, sa sve četiri raširene, četiri stuba nosača i ni makac, ovde ipak pristižu vesti i svi već znaju šta se sprema. Opet nekako me obuzima uzbuđenje kao da ne mogu da primim naređenje mirno, kao da se još uvek nadam da se nešto promenilo, da je nešto skrenulo tok događaja koji znamo. Sa svakim korakom raste mučnina i ljuljaju se hladni hodnici od kamena. Kucam. Napred. Sada je sve poznato. Vereski se smeje, širi ruke kao da me davno nije video i kao da nismo jutros razgovarali, a tada je smrknut mrmljao o neizvesnosti. Dlakava starija žena sa velikim grudima više nije tu. Pratim njegovu igru, kao i uvek, jer poznajem Andreja dobro i ne bih se usuđivao da dovodim u pitanje njegov dragoceni poremećaj. Podvajanju ličnosti se i ja nadam jednog dana, ukoliko budem nastavio da se bavim ovim poslom. Tako je lakše. Ovaj put smo stvarno najebali stari, kaže, nudeći me cigaretom. Ne seri Andrej, vadim svoje „Gitanes“. Sednem u njegovu fotelju, pripalim. Gledamo se netremice, a on se uozbiljio i pogled mu se zabio u mene pa dalje kroz prozor, a tamo negde kopa novo okno rude bora u stenovitim planinama. Možda, upravo zbog ovih malih zvrčki koje mu uporno priređujem, ne bih li mu stavio do znanja da ja dobro razumem „specifičnosti naših situacija“, je razvio poremećaj. Pratio sam ga iz jednostavnog sebičnog razloga, da bih imao nekog na svojoj strani kad zagusti. Uspevalo je uvek. Ne sećam se ni šta mi je posle pričao, ni kako je cela akcija uopšte tekla. Znam samo da je sve bilo u savršenom redu, sve dok nije pošlo po zlu. Tako ga se sećam, u improvizovanoj kancelariji, nasmejanog. Janin osmeh, kada je konačno stigla, podsetio me je na Andreja. I civili podvajaju ličnost usled silnog stresa zbog vraćanja dugova i neostvarenih snova, pomislio sam. Samo, Jana nije osoba od koje bih očekivao da ima dugove i neostvarene snove. Ona je uvek bila operativac, kao i ja što sam želeo da budem u ovom novom vodu kome sam dodeljen. Još uvek žutokljunac. Njena odeća je hladna, vuneni kaput, spolja leden, pomalo vlažan, a iznutra, postava je topla, svilena. Na glatkom platnu leži nekoliko vlati njene kose, svetle spram tamno plavog, svaka ispisuje krivu liniju, sinusoidu, grafički prikaz talasa, fizičke pojave vibrirajućih čestica, hvatam ih sa dva prsta za amplitude, malo uzdignute od površine i dižem u vazduh, pa ih gledam dok padaju i zauzimaju nov položaj dole na parketu, ovaj put tamne. Uzimam kameru i pravim nekoliko snimaka, posebnim sočivom, prvo postave kaputa, pa zatim onih dlaka na podu. Jana kaže da je dobro to što radim, da je to možda nešto čime bi trebalo da se bavim, da mi dobro ide. Do sada sam napravio samo par fotografija stopa u ovo malo snega što je palo. Imam dobro oko, kaže mi dok razvezuje kosu i pušta je da slobodno pada, a onda trlja ona mesta na temenu da ublaži bol od dugog nošenja punđe. Smešne li reči – punđa. Ona žena što je provela neko vreme kod Vereskog u kancelariji radeći kao prevodilac takođe je nosila punđu. Kada je više nisam video da sedi u uglu, odmah ispod čiviluka, to je značilo samo jedno – da nam prevodilac više nije potreban. Nedugo zatim, Vereski je popio metak kojim je neko hteo mene da časti. I tada sam, držeći ga, dok je pričao o tome šta da uradim za njegovu porodicu, uklanjao dlake sa njegovog kaputa. Čuo sam ga, mada se nisam usudio da ga pogledam u oči. Otišao je gledajući u mutno nebo i dim. 3 Otkad sam stigao, mozak mi grozničavo radi. Uviđam i najsitniji detalj, kao što su događaji na balkonima preko puta, ko je tu, ko nije, pa veš, dakle deca ili ne, nepokretna stara osoba, koliko često bi neko menjao krevetninu, vuna, pamuk ili sintetika. Posebno sam oprezan, ne snalazim se baš najbolje, i pored dobre kamuflaže, karirane košulje, vetrovke plave boje, teško mi je da pogled učinim normalnim, zenice mi se rašire pri svakom mimoilaženju sa ljudima te oni osete da nešto nije u redu. Isprva izlazim samo po cigarete, pa natrag na sigurno. U Albaniji postoji na stotine mitraljeskih gnezda, suluda naredba diktatora da se ovi izgrade, da se dočeka neprijatelj koji nikad nije stigao, a sada su to skrivena mesta gde odlaze ljubavnici. Natrag u gnezdo. Pa odatle posmatrati šta rade normalni ljudi. Šta sam ja radio kad sam upoznao Janu? Ništa. Bio sam dete, jurio devojke, pušio travu, svirao bubanj, jeo govna. A onda, kad sam je upoznao, jedna misija, prioritet: da se Jana smeje, da bude vesela. I sad mi je samo to preostalo. A to nije dobro. Tada nije ispalo dobro. A tad sam imao i mnogih drugih želja. Sad nemam nijednu sem te. Opkoljen njome. U stanju sam da satima posmatram i sitna dešavanja koja govore da vreme ide, spora kretanja, breza se njiše vidim kroz rešetku terase, voda kaplje u malenu šolju sa glaziranim ukrasom u obliku lista, i svud okolo šumi život, i kroz zidove i kroz prozore, ne uključujem radio, televizor ćuti, sve se zbira u jedan ton, zvučni talas, fizička pojava, vibrirajuće čestice, koje nepomičan upijam u sebe. Još jedino krcka žar na vrhu cigarete i dim se polako udružuje u tok jednostavnih događaja.

www.fokus-su.rs

Ajde diži guzicu, kaže mi Andrej, vidim ga u dimu, dim se ne razilazi i daje njegovom liku čvrstinu i opipljivost sve do dlačica nebrijane brade. Kuda, ovde sam miran, dovoljno je da gledam, makar samo u svoje dlanove, i to mi je dosta, uzvraćam mu, mada ne gleda ka meni i kao da me ne sluša dok prelazi preko sobe, do biljke, nekakve palme u mrkoj saksiji, dodiruje listove. Zaglibićeš, konačno progovara. I ona prijatna tišina nestaje, ustupa mesto napetosti kao i inače što se dešavalo kada on govori tako malo. Nemam ja kud, vidiš da sam opkoljen, i nemam vezu sa centralom, vadim se. Ma nemoj da sereš, okreće se naglo, i upre pogled u mene, koliko puta si bio odsečen pa si se izvadio, nego si odlučio da odustaneš, strah i lenjost ubijaju, a ja znam da se nisi usrao. U pravu si, pomiren kažem, sa poda dižem pogled ka Andreju, a njega tu više nema, otišao. 4 Telefon govori muškim glasom, traži jednostavne informacije, popunjava upitnik o Janinom trenutnom stanju, gde je i kada se vraća. Odgovaram glasom monaha, grleno, sa onom obojenosti koja dolazi kada se uglavnom govori u sebi, uz povremeno mumlanje, usta puna krema. Skoknula je po kolače, kad izađeš levo, kolači su tu jeftini, a dobri, ipak ne štede na filu, usta puna krema. Zašto praviti promene ako je sve dobro, ja sam zadovoljan i slast mi se topi u ustima, odbijam da bilo šta preduzmem tvrdoglav trut, navikao da ima, da pojede šta želi, da spava, a ona je ispijena, skoro bez sna. Koža joj je sve lošija, prostranstvo sa svojim erozijama, naročito oko otvora u steni, sa belim stalaktitima i stalagmitima unutra, sa podzemnim vodama koje mirišu na krem, topi se na toplom, i odatle se čuje udaljeni glas: „Idi.“ Iz mrlje na zidu nastale zbog vlage, snažna kiša sprala je deo zida, fasade sa reklamom za agenciju koja proizvodi i ugrađuje dvorišne bazene, isplivava Andrejev lik, tik iza nje. On ne govori, tek koliko mu dozvoljava malter u propadanju, no ipak čvrst da bi pružio više, on klima glavom, potvrdno i dugo, onako kao da se radi o nečem važnom, ostani miran i uradi to, izađi iz zaklona, napreduj ka bregu, čuvam ti leđa. Ovo telo ipak sluša kad mu kažem ne, ne možeš da uzmeš pištolj i ubiješ devojku koju čak i ne poznaješ, samo zato što te privlači. 5 Kao da je to bio filmski festival, zbijena satnica, iz sale u salu, tek sada osećam da sam konačno napolju, sa blagom vrtoglavicom od iluzije pokreta i manjka vazduha, puno je gledalište. Prvi film je bio tinejdžerski san, ipak bez frizura i sjajnih automobila, ali sa dobrim zvukom, energičan, na kraju krajeva veseo. Drugi je bio ratni film, jedan od onih ne tipičnih, već pokušaj da se stvori drugačiji film na istu temu, sada suvlji, bez muzike, onako kako je zaista bilo. Treća projekcija praćena je sa najmanje pažnje i zbog toga možda i ne dobija značajan broj glasova publike i pored dobrih specijalnih efekata kada priča sklizne u fantastiku, jedino interesantno u razvučenoj partiji u kojoj sučeljeni ne primećuju da su u pat poziciji. Napolju je sveže, naročito uveče, te uzmem dobar dah, kao hranu, zalogaj, ne onako sa naglašavanjem te nužde postojanja, sa težinom protoka kiseonika, već onaj dah koji se uputi dobrom poznaniku, a koji uz lagan pokret glavom znači nešto kao eh takav si ti, dragi čoveče, dobri stari, i čuj, sad se ide dalje, trebaće ti nove cipele za put. Želim ti dobru sreću, sledi nešto sasvim drugačije, nov život. Uroš Pajić i Andraš Varga

Dušica Vojnić Kortmiš

PROSE Mala autobiografija

Rodila sam se 28. jula 1985. godine. Ja se ne sećam, ali moji roditelji govore da je to bila nedelja i da je to veče bila oluja. Rodila sam se u bolnici u Bazelu, ali moji roditelji su živeli tada u malom jednosobnom stanu u Rihenu, selu kraj grada. Moj otac je još uvek studirao. Moja majka je radila noćnu smenu u bolnici. Novca je bilo malo. Mama mi je zato sama štrikala i šila odeću od tatinih starih džempera. Kada sam imala malo više od godinu dana, preselili smo se u veći stan u centru grada, koji su zbog veza, moji roditelji mogli iznajmljivati veoma jeftino. U ovom stanu su se rodila moja braća Set i Bazil. Iz ovog vremena imam i prve uspomene. Sećam se kako sam se igrala sa Setom u našoj sobi, i Mode, devojčice koju je čuvala mama tri puta nedeljno, sa kojom sam trčala po bašti kada smo se uplašile od komšijskog psa. Moj otac je završio doktorski rad i našao je posao kao pastor u jednom selu četrdeset kilometara udaljenom od Bazela. Završio je fakultet u junu a počeo je sa poslom u januaru. Moji roditelji su odlučili provesti ovih pola godine do januara u Hondurasu. Živeli smo tamo kod jedne porodice u gradu Siguatepeke. Sećam se samo malo stvari iz Hondurasa i ove uspomene su više kao slike i osećaj jednog momenta. Jasno se sećam slatkog ukusa banana i svežih narandži i gorkog ukusa leka protiv malarije, i da nisam volela da jedem svaki dan tortilju i pasulj. Sećam se da sam mrzela da putujemo autobusom i da sam se plašila aviona. Kada sam čula ili videla avion, pobegla sam pod drvo i zamolila Boga da avion ne padne, ali ako padne, da padne na prazan fudbalski teren. Kada smo se vratili u Švajcarsku, zaklela sam se da tri stvari nikada više u životu neću raditi: 1. Nikada više neću putovati po svetu, 2. Nikada više neću putovati autobusom i 3. Nikada više neću pogledati crkvu. Nijednu zakletvu nisam održala. Kasnije sam još puno putovala, po Evropi i po svetu, isto autobusom. Moj otac je radio kao pastor odmah po povratku iz Hondurasa, pa sam često bila i u nekoj crkvi. U Lauzenu smo živeli četiri godine u ogromnom župnom dvoru. Majka i otac su mrzeli ovu kuću, ali ja sam je volela zato što smo imali puno mesta za igru. Napravili smo kućice u ormarima u pastorskoj kancelariji i imali smo celu sobu kao „muzej“ za izložbu nađenog kamenja i školjki, i sobu za trkalište malih automobila za decu. Kada je padala kiša i nismo mogli trčati u velikoj bašti, mogli smo se igrati pod krovom. Za četvrti rođendan moga brata Seta rodila se moja sestra Selina, baš mu kao poklon. Veoma se sećam kako sam bila ponosna kada sam nosila sestricu, staru jedan dan, niz stepenice u našoj kući. Jasno sam osećala koliko je dragocen taj teret koji su mi poverili moji roditelji. Sećam se i kako sam radosno pričala u vrtiću da sada imam sestru! Jako sam volela vrtić, a školu ne toliko. Brzo sam naučila da čitam i da pišem, pa mi je dosta bilo dosadno u školi. Tada sam zamišljala neke priče i više nisam slušala učiteljicu. Na kraju drugog razreda preselili smo se u drugu kuću, isto u Lauzenu. Moj otac je prestao da radi kao pastor jer je počeo sa radom na istraživačkom projektu o interreligioznom dijalogu na Univerzitetu. Više nismo mogli ili morali živeti u župskom dvoru. Sagradili smo našu posebnu kuću na kraju sela, blizu šume. Ova kuća je bila mnogo manja, ali zato smo mogli da se igramo u šumi i na ulici, gde skoro nikada nisu prolazila kola. Od trećeg razreda bila sam u drugom odeljenju. Nisam volela novu nastavnicu, ali sam se mnogo bolje nego ranije razumela sa školskim drugovima. Đaci iz drugih odeljenja čak su bili ljubomorni na to, kakvu super atmosferu smo mi imali. Na svakoj pauzi nešto smo se igrali zajedno. Bilo nas je samo jedanaest đaka, pa smo se svi dobro poznavali. Na letnjem raspustu jednom smo organizovali tri dana kampovanja u jednoj šumi blizu reke, gde smo bili na izletu sa školom nekoliko meseci pre toga. Zvali smo naš kamp „Anti-Kuhn-Kamp“. Kuhn to je bilo prezime naše nastavnice, koju nismo baš voleli. Bili smo jako ponosni što smo nas jedanaestoro organizovali taj kamp bez pomoći odraslih. Zimi, kada je bila bitka snežnim grudvama, nas jedanaestoro smo sa teniskog stola branili našu teritoriju od cele ostale škole. Bilo je to dobro vreme. Četvrta godina osnovne škole je bila najsrećnija u mom životu, bar sam tada tako mislila. Od dvanaeste godine morala sam da idem u sekundarnu školu u susednom selu. Na žalost, tamo mi nije bilo tako dobro. Školski drugovi jedva su me prihvatili. Odjednom je bilo jako važno kako izgledaš, koje marke je tvoja odeća, da se šminkaš i da imaš dečka. A meni je sve ovo bilo nepoznato, bila sam dete i to sam htela da ostanem. U novoj školi teško sam stekla prijatelje, a kod kuće je bila naporna situacija zato što je otac bio nezaposlen. Radni ugovor sa Univerzitetom je istekao a otac još nije završio istraživački rad. Mama je ponovo počela da radi i falila nam je kod kuće. Na kraju, otac je našao nov posao kao pastor, ali na drugom kraju Švajcarske. Jasno se sećam ovog ručka, kad su nam roditelji saopštili da moramo da se preselimo u Roršah. Svi, i mama i tata, smo plakali. I sestra moja je plačući rekla: „A ja nikako ne mogu da nosim svoj krevet tako daleko!“. I onda smo se svi smejali. Bojala sam se selidbe. Plašila sam se da će mi tamo u školi biti još gore i da neću imati nikoga van škole, kao što sam imala u Lauzenu. Puno sam plakala u ovih nekoliko meseci do selidbe. Nisam htela uopšte da odem iz Lauzena. Na kraju, u Roršahu mi je ipak bilo bolje nego što je to bilo poslednje godine u Lauzenu. Iako u školi nismo svi imali ista interesovanja, dobro smo se slagali i cenili jedni druge. Nisam imala prijatelje u školi u Roršahu, a ipak me nisu ismevali. Bili smo jako različiti. Ovih godina, od dvanaeste do petnaeste, bila sam dosta usamljena i zato sam puno čitala. Čitala sam otprilike pet knjiga svake nedelje. Na kraju druge godine u Roršahu našla sam konačno neke prijateljice van škole i društvo sa kojima sam izlazila i radila projekte. Počela sam da volontiram u nekim NVO, pa sam puno putovala na sastanke svuda po Švajcarskoj. Bila sam u srednjoj školi u Herbrugu, mestu 20 kilometara udaljenom od Roršaha. U gimnaziji sam našla prijateljice kakve nikad ranije nisam imala. Uživale smo veliku slobodu bez toga da smo snosile neku odgovornost. Vikendom smo putovale vozom po Švajcarskoj, a na raspustu biciklom po Evropi. Uvek smo imale vreće za spavanje, ćebe i plinsko kuvalo u našem ormaru u školi. Davno sam odlučila da se jednom vratim u Honduras. Posle mature bilo je prilike za to. Prvo sam obavljala tri meseca praksu za jedne novine da zaradim novac za putovanje i zatim sam otišla na devet meseci u Latinsku Ameriku. Bila sam tri meseca u Peruu i šest meseci u Hondurasu. Živela sam u Peruu kod prijatelja mojih roditelja u Limi i zatim mesec dana u malom gradu Huanuko kod jedne peruanske porodice. Stigla sam kod njih dana 24. decembra u 20 sati. Toliko su me srdačno primili! Bio je to moj

no.4

najlepši Božić. 25. decembra je umrla moja baka. Mama mi je to rekla telefonom. Teško je biti toliko daleko od kuće u tom trenutku. Šest meseci kasnije, kada sam bila ponovo u Peruu, umro je i moj deda. A između ta dva događaja bila sam pola godine u Hondurasu. Radila sam kao volonterka za organizaciju YMCA (Young mens christian association) u jednom centru za decu i mlade. Živela sam kod moje šefice u kući u siromašnoj četvrti glavnog grada Tegucigalpa. Mnogo sam naučila o sebi i drugima u ovih šest meseci. Naučila sam i da mogu da živim skromnije. Navikla sam na to da nemam toplu vodu i da ponekad kiša pada i unutar kuće i da sve ovo nije bitno. Bili su to jako srećni meseci. Kada sam se vratila u Švajcarsku i počela studije u Nojšatelu, često bi me obuzimala želja da odem na aerodrom i prosto odletim nazad u Honduras. U francuskom delu Švajcarske ne vole baš ljude iz nemačkog dela. I posle iskustva srdačnih Latinoamerikanaca teško je bilo naći prijatelje u Nojšatelu. Srećna sam što sam imala jako dobre cimere, koji su me upoznali sa svim svojim prijateljima. Uglavnom sam uživala studentski život, slobodu i žurke kod nas kući i kod prijatelja. Samo jun, pred ispite, bio je vrlo stresan. U leto 2007. godine imala sam jedanaest ispita u dve nedelje, a u isto vreme svaki vikend tri nastupa teatra. Skoro sam poludela. A kada sam položila sve ispite, otišla sam vozom u pravcu Rusije. Putovala sam ceo mesec. Vizu sam dobila u Moldaviji i stigla sam u Nižnji Novgorod 3. septembra i tamo sam živela šest meseci u studentskom domu. Ni u Rusiji nije bilo lako upoznati ljude, ali na kraju sam našla veoma dobre prijateljice kod kojih sam mogla da odem i danju i noću, kad god je bilo potrebno. Uglavnom mi je bilo dobro u Nižnjem Novgorodu, a ipak je bilo olakšanje vratiti se kući. Mislim da je u pravu jedna moja prijateljica koja kaže da, iako je zemlja očaravajuća, prosto nije zdravo živeti u Rusiji. U Nojšatelu smo imali neke promene u stanu. Dobila sam jednog novog cimera i uskoro još i novu cimerku. Poslednji semestar osnovnih studija je proleteo, ali je zato leto trajalo dugo. Trebalo je da pišem četiri seminarska rada plus diplomski rad. Celo leto sam provela u bibliotekama, arhivama i za računarom. I kad sam završila sve, početkom septembra, odmah sam započela praksu u organizaciji međunarodnih kooperacija „Horyzon“. To je bio veoma zanimljiv posao i sa zaradom sam mogla da odem i na godišnji odmor. Na kraju novembra 2008. godine mogla sam da se vratim na jedan mesec u Honduras! I što je bilo čudno, tamo se nisam osećala kao na odmoru nego kao u svakidašnjici. Bilo je potpuno normalno da budem tamo. Poslednji vikend u Hondurasu bila sam na plaži na Karipskom moru, a kada sam se vratila kući, u Švajcarskoj je bila zima. Padao je sneg. To je bila nagla promena za mene. Radila sam u Horajzonu do početka marta, a 15. marta stigla sam u Suboticu kao EVS volonterka. Kad se vratim kući iz Srbije, najverovatnije ću studirati međunarodnu istoriju i politiku u Ženevi. Taj master traje dve godine. A zatim, gde ću živeti, šta ću raditi, to još ne znam... Videću. Noemi Anne Helfenstein

Cirih i njegove vrste Već od ranog jutra lete, tiskaju se i jure nebrojeni prolaznici kroz pešačku zonu Ciriha. Povremeno može da se začuje i prezrivo frktanje upućeno onima koji nisu dorasli tom brzom tempu grada. Svako od ovih ljudi pokušava da stigne do cilja svojih hitrih koraka. Pritom se kafa u levoj ruci vešto balansira, desnom se telefonira, a iz tašne s potpisom dizajnera štrči novo izdanje francuskog Voga. Poput armije na visokim potpeticama – poslovne žene. Jedna neuporediva vrsta. Žene sa perfektnom porodicom u jednoj perfektnoj kući. Sa perfektnim izgledom i perfektnim poslom pride. No, kada ova divljenja vredna vrsta napokon stigne u svoje kancelarije, neće baš tako brzo izaći ponovo na svetlo dana. Najranije za ručak, gde onda nailazi na jedno drugo, manje glamurozno, ali zato prisutnije grupisanje u Cirihu – učenici. Koji urlaju, kikoću se i glasno gužvaju pred blagajnom, da ne bi izgubili niti jednu sekundu dragocenog im podnevnog vremena. Nakon što su se prvo opskrbili zdravim zalihama hrane, koja se uglavnom sastoji iz čokoladnog pudinga i Red Bula, sedaju tamo kuda ih vetar upravo odnese gde zatim prožimaju svoj plen. No ova izuzetno senzibilna faza prehrane ne sme ni u kom slučaju biti ometana – posebno ne od seniora koji bi ih najradije oterali sa svojih teško izborenih prehrambenih sedišta. I tu nailazimo već na sledeću vrstu Ciriha. Kožu čuvajući u borama i leđa povijenih kao u mačaka. Starija generacija dopire do sluha drugih pre svega gromoglasnim psovanjem mladih. Ako bi mladi bili Montegi, stariji bi bili Kapuleti. A ovi se većinom mogu videti u rano prepodne, koje rado provode u vožnji autobusom ili ,oni vitalniji primerci, u nordijskom pešačenju. Njihovo perje se menja tada od praktičnog, svakodnevnog šika do udobnih sportskih odela – biciklistički šorc uparen sa trakom za kosu i mladalačkim sportskim patikama. Kada su se dovoljno bavili sportom ili vozili autobusom, krenuće dugim i mukotrpnim putem kući, gde bi još mogli da naiđu na nekoliko prepreka. Kao na primer, na malu decu. Ako je tu negde moguće videti predstavnika ove vrste, onda ni očarani senior ili seniorka nisu daleko. „O, pa kakav si mi ti to jedan slatki nevaljalac“ ili ono karakteristično štipkanje-u-obraz što priprema tlo ka uzbuđenoj konverzaciji među ovim dvema vrstama. Većinom, međutim, majka preuzima razgovor u ime svog potomka, čiji jedini doprinos istom predstavlja najzad njegovo srdačno dečije lice. Na koncu dana, noć nadolazi i parti tigrovi mile iz svojih jazbina. Ovi se predstavljaju najčešće u skupom i primerenom parti perju kompletiranom parom beskrajno dugih nogu. Ko sebe ubraja u ovu vrstu, uživa mahom samo noćni život Ciriha – preterano. Osim toga, ova vrsta predstavlja izvanredan ples udvaranja, pri kom se ruke ljuljaju a noge bacaju u vazduh. Ako dužina kose dozvoljava, i pojedina griva se otrese. Jedno, pak, imaju sve ove vrste zajedničko – žive u gradu Cirihu. Cirih, tamo gde se metropola i provincija sreću. U ovom gradu živi više od 365.000 stanovnika. I svako u njemu ima svoju, vlastitu priču. Svaki prozor zakriva drugog čoveka, koji ima nešto drugo da kaže. Ima drugu omiljenu knjigu, voli druge slike ili nosi drugačiju odeću. Previše da bi se sve otkrilo, a ipak dovoljno da bismo Cirih mogli opisati jednom rečju – Individualno. Odri Djuadi prevela/fordította: Ana Patarčić

www.fokus-su.rs

17

no.4

ESSAY

KORAI BaNAT RANIH JADA Moje bilingvističko detinjstvo/moj bilingvistički pedigre ili Da li je poznavanje dva jezika medicinski slučaj?

...Nema većeg bogatstva, u kategoriji dobrote, plemenitosti, ljubavi, od prijateljstva...Izvukoh tu čemernu konstataciju iz rukava izrasle i istrošene košulje, godina mladosti, vucaranja i tumaranja, od prvih slika detinjstva u svojoj svesti, vrtića u Tolstojevoj, bakine i dekine kuće/svog doma u Celovečkoj, te polaska u školu, odlaska kod logopeda, je l’ dete mora da se usmeri i da se odluči za jedan jezik koji će biti vaspostavljen kao primarni, mađarski ili srpski, kako ne bi (p)ostao mutavac - kao da je izbor jezika presudni faktor za to. Zatim sve te grube čari odrastanja, školovanja i studiranja, svo to životno sabiranje i sabijanje, po vozovima i kiselim grozdovima... Zavirujem u taj očkasti1 kaleidoskop do tačke kada psihodelično opijen svim tim, hipertenziran, te naravski sve to podvodim pod konac pivskog zatvaranja elipse. - Pokušaj kratkog daha... Osama, i činjenica da na ljubav i prjateljstvo kao njen najplemenitiji oblik gledam kao na nešto poluživo (a sve češće kao na polumrtvo), što uvek razjapi čeljusti depresije i ostavlja živo blato pitanja moje nesocijalizovanosti, nepersonalizovanosti... Ali i a priori usađenog amalgama, dobro poznate stvari, da je naše društvo (bilo ovo mikro (grad u kojem životarimo) ili makro (šire okruženje, region)) ruina, levijatan diletantizma, politikanstva, etnicizacije, soc-kulturne devijantnosti i devalvacije... Sve je to dobro poznata scenografija pucanja leda pod nogama, dok se na istom pleše kolo, čardaš, rok ili kazačok, svejedno. Ne bih da se bavim time, da trubim o tome, umoran sam od svih tih koncentričnih začaranih i usirenih krugova, a još umorniji od ispraznosti diskursa o istima. Bezbrižniče jedan! – rekoh sebi, šta je onda sa akterima i inim životima/životnim ulogama, subjektima sa svešću, sa njihovim zdravim odnosima prema okruženju, drugim ljudima, kulturama, odnosima spoljašnji svet - moja svest...- Ne znam šta je?!? Možda individualna i zajednička egzistencijalistička ispraznost, defetizam, tupost, društveni konsenzus kolektivne soc-emocionalne retardacije, apatija, antagonizam... Šta god da je, šta sve da jeste ili nije, to ipak ne umanjuje pritisak konglomerata sačinjenog od kontaminiranosti civilizacijskog zakrivljenja prostora, lokalnog etničko-crkveno-nacionalnog bunkerisanja i inih kučina, ultra-violetnog procesa globalizacije, u čemu svemu malo ima čistog humanog savremenog i humanog vanvremenskog, plašljivo transcendentnog. Kulturalnost, pa bila ona i multikulturalnost ili čak i bajkovita interkulturalnost, koja nam više dođe kao prostrti travnati tepih za parkovsku uređenost, po ključu/po principu mesta-za-sve-kulture i za svačiju dobrobit, jer „flaster“ suživot je nužan, a individualni život je stvar privatnosti... Onda po toj analogiji, društveno duhovno krivokletstvo i ina zločinačka udruživanja, konsenzusom i društvenim dogovorom prepuštanja stihiji običajnog prava, ostaju zaštićena pokrovom prosipanja pepela po glavi. Dok, kritički gledano, više toga se dešava mimo velikih vrata, institucija i inih svečanih sala, veće stvari pronalazimo u marginalijama, u intimnoj „toplo-hladnoj“ ljudskoj svakodnevici. A i tada kada se stropoštam do kafane (koja je majka društva), uviđam da je na delu jezičko, nacionalno prestrojavanje. Iako smo svi determinisani istim društvenim ulogama i društvenim pojavama, mi smo bipolarni, ambivalentni u soc-kulturnom smislu, i tu se nije mnogo šta izmenilo, od pređašnjeg nasleđa visokih dobro zaključanih kapija i kukučkanja kroz prozorčiće iz svojih mrtvih uglova nabijanica, do današnje (post)moderne realnosti uškopljenosti, ništa se znatno ne pomera u pravcu ka liberalnijem prestrukturiranju i lustraciji...a i tobože (ruku na srce) otkuda nam kadrost da tako nečemu i pristupimo. Prosuto mastilo na beleške jednog ludaka 1.33 Sve se svodi na ostavljanje iza sebe... Nežno, skromno i nespretno zatezanje čaršava za prihvatanja srca koje propada kroz telo, biće... Živa ograda detinjastog utaškavanja i suzdržavanja svega, samo da ostane kako jeste, samo da se sve održi, „kao dobro“, samo da sve bude u redu (?!?) ...Dve odvojene sobe života, ne i suživota. Vrata predrasuda, nikada zaključana... sve do nesaznane prošlosti sadašnjosti, sve do ljubavi, klijanja vetrova priča, ostavljanja žala za sobom. Mi nikada ne razgovaramo, niti se milujemo razumevanjem, mi samo (o)stavljamo sve u pretinac „ostavi me iza sebe“, taj nerazgradivi backpack, žal - večiti frankenštajn. Dobro mumificirana tragedija anksioznosti, kretenizovan oblik društvenosti. Dašak svega što jesmo jeste musava postporcijska nesnalažljivost na delu, eksperimenti u muku, tišina odobravanja, održavanja svega u svojoj močvarnoj nepomerljivosti i autarhičnosti. Andraš – cimer No. 1 i Andraš – cimer No.2 „Halo!? Dobar dan želim, tražim Andraša. Varga Andraš ?!...studirali smo zajedno, bili smo cimeri, svojevremeno, kada smo živeli u potkrovlju jednog kućerka u Sremskim Karlovcima... nismo se čuli ni videli godinama... znate... Kako sam ja napustio studije i Novi Sad... /a sada povodom svog venčanja hteo bih da okupim sve prijatelje, da napravim farewell party podrške (sic!), sa svim dobrim ljudima koje sam sreo i voleo... ?!?!?!? – aha, odselio se u Holandiju, kod svog rođaka (navodno)... Hvala vam. Pozdravite ga mnogo, kada vam se javi... Recite mu ... akhm ... ...znate mi smo znali dugo u noć da razglabamo razne teme i da se kikoćemo u malom mraku... – ja sam znao da govorim na mađarskom jeziku, za razliku od njega...što je bio simpatičan divergentni fenomen. iii...“ Nicht nichts - eto sve preostalo je ostalo da životari u grizodušju i na pozornici sećanja... Zebnja olovnog pritiska na/u grudima... Prljave masne kose, nakrivo zasađen, na zimski dan, visokog vazdušnog pritiska, ja neumešno revalorizujem sve svoje odnose sa starom/novom proširenom porodicom, sa velikom familijom, sa prijateljima, sa zaboravljenim drugarima... Pokušavam da spustim most preko svakog dubokog razočaranja i patnje. Pokušavam da pronađem prijatelja u sebi, i ne mogu reći da sam uspeo... Zagledam sa svih strana svoje žablje perspektive, dane, nedelje, mesece, godine... godine teško da u ovom sranju od stanja mogu i da slovkam... Mislim da je gotovo cinično kontemplirati sa svim

tim problemskim pristupom društvene pojave u nas, kada smo splavari raštrkane svesti o slobodi, opštoj dobrobiti, i kulturnom integritetu, plutajući na sklepanom splavu skretanja pogleda sa gorućih privatnih/ kolektivnih tragedija. Ceh kontaminiranog društva, skrajnuta mentalna higijena, jadac šake jada. Kada smo već kod kolektivne i individualne psihičke anamneze, setih se cimera sa psihijatrije, prijatelja, gos’n Adraša, koji je izgubio sve u vatri, bukvalno, kao i u prenesenom značenju. Gotovo sve materijalno i duhovno stečeno u ovom jed(i)nom životu... Nikako ne mogu da zaboravim taj pokrov prijateljstva i ine brižnosti, taj lebdeći i možda ne apsolutno iskren ali istinit optimizam, koji dođe kao bumerang teskobe, da ulije nadu i obriše suze, i smesti sebe u nezaborav... ... pokušavam da pronađem prijatelja u sebi, i ne mogu reći da sam uspeo, ali sam zato ponirući u mamurnu prazničnu nedelju osame istresao dašak rasplinjenosti duha koji mi je, (mogu to reći) spasio/ sačuvao život, koji se zloslutno nadvijao nad svima, nad pejzažom oslikanim mojim prijateljima, kada smo vozili bicikle po šumskim i inim peščanim maršrutama, kada smo maratonski prenebregavali titanske mamurluke sa još piva, u vreme kada sam jedino još imao to čulo, čulo nedostajanja... Jer „ #...Svi treba da znaju šta prijateljstvo znači, Zajedno smo lepši, zajedno smo jači, Zajedno smo i lepši i jači...# „ ( prim. aut. Ovo bi mogao da bude god karaktera vrhunskog cinizma ili blinkajuća signalizacija iskreno istinske nade koja leže poslednja da spava, avaj, zbilja sve-jedno je. ) Goran Grubišić

autobiografska prica

Red bi bio da se prvo predstavim – ja sam Darko Kovačević. Nemam nikakve veze sa fudbalerom Darkom Kovačevićem, jedostavno je slučaj hteo da delimo isto ime i prezime, pa me fudbaler, kao mnogo popularnija ličnost, zasenjuje na internet pretraživačima i donekle ostavlja bez identiteta. Dešavale su mi se i čudnije stvari: Kada sam bio u Italiji, pre desetak godina, odnosno baš u vreme kada je fudbalski Darko još igrao u Juventusu, skupili se karabinjeri, njih dvadesetak, i tražili da me upoznaju. “Da li ste vi svesni da ja nisam fudbaler?”, pitao sam. Svesni su oni, ali svejedno, hoće da me upoznaju. Tako sam se i ja malo ogrebao velike slave, podelio par autograma, i pričao sa fanovima Juventusa kako igram fudbal, kući, sa drugarima. Za moj problematičan identitet odgovorni su i moji roditelji, koji jesu srpskog porekla, ali su se, zbog vere u komunizam, uvek izjašnjavali kao Jugosloveni, mada su i njihovi roditelji bili nespecifični Srbi, pre svega zato što nisu bili pravoslavci. Majčini su bili Nazareni, a očevi – bez izražene vere i pripadnosti – nekakvi Ličani. Meni je tako ostalo da, bez vere u crkvu ili komunizam, a opet i bez straha da se deklarišem kao “krivoveran”, odaberem internet kao stvarno mesto prebivanja a raselovski (matematički) agnosticizam kao veroispovest, pa se izjašnjavam kao - Netizen. Jedan deda, onaj s mamine strane, bio je čak nazarenski pater, odnosno držao je govore u selu, najčešće u svojoj kući, jer oni nisu ni imali crkvu. Odbijali su da nose oružje, pa su imali problema sa svim režimima XX veka, a meni su najinteresantniji fenomeni da naši bački nazareni nisu označavali grobna mesta, i da nisu svedočili, odnosno marili za evangelizaciju. Deci nisu nikada propovedali, samo je deda, kako bi ko napunio 18 godina, upitao: “Da li želiš da budeš Nazaren?” Niko nije hteo, i, eto, danas skoro da nema više Nazarena. Drugi deda, sa očeve strane, došao je u Bačku na talasu kolonista posle Velikog, prvog svetskog, rata. Nije mnogo mario ni za crkvu, ni za državu, pa je i on dosta stradao, prvo od Nemaca, koji su ga pokupili da tamo radi u fabrikama, a posle od domaćih bezbednjaka tzv. Udbaša. Najviše ga je proganjao baš njegov rođeni brat, verovatno da bi pokazao sopstvenu pravovernost. Nihovo selo u Vojvodini, Bački Sokolac, nikada nije imalo crkvu, a seljani se tek pre nekoliko godina odlučiše da izgrade nekakvu bogomolju. Tu dođoše kod mog oca, bivšeg komuniste, da traže prilog za ikonostas. Na pitanje strica, koji se na poslednjem popisu izjasnio kao vojvođanski komunista, gde mu je Vojvođanin – nacionalnost, a Komunista – veroispovest: “A šta će vama crkva, kad nikad nijeste imali crkve?”, seljanin je odgovorio: “Mora narod u nekog vraga vjerovat!” Nastavili smo i dalje da se šegačimo, pa sam ja predložio da stave poster Karla Marksa umesto ikonostasa, što će biti jedini način da privole matorog komunistu da plati. Siroti seljanin se i sa tim složio, samo matori nije hteo. On je bio ipak od onih levičara sa etikom, jedan od Kangrginih učenika i sledbenika, od onih što su svrgnuti kada se Slobo dočepao vlasti. Tako, kada se družiš sa seljanima, poprimiš neku njihovu grubost i bezobzirnost, koju najslikovitije izražava upravo moj stric. On, dok se šetamo selom, kad vidi kakvu babu ili djeda, umesto “Dobar dan”, kaže “A kad ćeš ti već umrijeti?” Čitavo to selo, ljudi bez vere, koji samo uz pomoć rakije mogu da se suoče sa izazovima teškog i opasnog života, često me inspirisalo, stvaralo ideje, motivisalo “da bih jednom možda mogao da napišem kakav roman”. To još dok sam bio samo osnovac, kada smo svake nedelje išli na selo. Posle sam pročitao Markesovih “Sto godina samoće” pa shvatio da je ono što sam ja doživljavao neko već uspeo da pretoči u prozu. 1 očkasto – na tragu etimologije, ovo je preuzeto iz mađarskog jezika, gde očka znači jeftino, a u Posle sam se bavio drugim stvarima ali me ovo iskustvo sa sela poučilo da prepoznam, tolerišem, čak i sa internom jezičkom smislu, tj. subotičkom lokalizmu, ono ima kolokvijalno značenje nečega što je jeftino simpatijama gledam na etničke specifičnosti Balkana. u kvalitativnom smislu :/ Darko Kovačević

18

www.fokus-su.rs

ESSAY LIBER GIGANTEUS

no.4

U povratku iz Ženeve, gde smo boravili četiri-pet dana, svratili smo najpre u Prag. U mojoj glavi su već buktale paklene peći reciklaže uspomena: sto četrdeset metara vodoskoka nadnosilo se nad grobom Borhesa, na injem pokrivenom, kosim i krošnjama proređenim zracima obasjanom groblju Plenpale. Sa druge strane, moja su se sećanja na Prag – to jest, na predstavu Praga – svodila na jednu staru, crno-belu fotografiju, pokoji kadar jednog novog, crno-belog filma i davni, gotovo dekontekstualizovani citat jednog licemernog kralja: “Prage, baštino moja, kakvim sam te ugledao!” Potrudivši se, ipak, da se spremim, doznao sam za ekskluzivitet naše češke digresije: najveći rukopis Srednjeg veka, legendarni Liber Giganteus, bio se odnedavno nalazio na pozajmici u češkoj Nacionalnoj biblioteci, čuvenom Klementinumu. Prilika je bila retka, jer je rukopis, čije su dimenzije 92x50x22 cm bile dovoljne da ga Srednji vek smatra novim svetskim čudom, trebalo uskoro vratiti Kraljevskoj biblioteci u Švedskoj. U Stokholm ga je švedska vojska, kao deo praškog ratnog plena, donela 1649, ali je i u sam Prag stigao tek 1594, iz jednog manastira na poljskoj granici, gde je bio od 1477, dok je nastao još 1229. u benediktinskom klaustru Podlažice. Podlažice su nestale u husitskoj vatri početkom XV veka, ali je Liber dosegao i XXI, stareći drukčijim metabolizmom, u laganoj respiraciji na nozdrve 290. strane. Strana je, inače, šestotinak, i sadrže sve najvažnije spise koje je čovek, Čeh i benediktinac ranog XIII veka mogao poželeti. Liber uključuje celokupnu Vulgatu, “Etimologije” Isidora Seviljskog, “Istoriju Jevreja” Josifa Flavija, “Češke hronike” Kosmasa Praškog, brojne traktate iz istorije, etimologije i fiziologije, kalendar sa nekrologom, listu podlažičke braće, astronomske algoritme, magijske formule i druge zapise. Ova raznovrsna dela, puna međusobnih ili unutrašnjih referenci, objedinjuju, prvo: latinski jezik, i drugo: sigurna ruka istog prepisivača. Čak i kada smo najzad prešli prag Klementinuma, nismo se suviše nadali da ćemo videti knjigu, tu jednu jedinu u ogromnom fondu institucije. Liber je, naime, izložen u trezoru biblioteke, sa ograničenim pristupom; zato se je trebalo prijaviti znatno unapred, što mi, naravno, nismo učinili. Brat i ja smo ušetali u prelepu baroknu halu noseći replike srednjovekovnog oružja, kao okasneli švedski plaćenici – ili bar kao zabludeo racki odred Žigmundovih antihusita. Ja sam, pritom, nosio izraz gađenja nad rekom turista, što je preplavila i sam Karlov most. Bile su mi draže drevne palikuće, trupe sa koca i konopca, od gostiju sa blicevima; i bio sam, bez svake šale, pre spreman da potežem “the force of those dire arms”, nego da pregovaram. Srećom, baš se u to doba zgodila jedna nepopunjena grupa za ulaz u trezor, sa mestom za svu trojicu. Ušavši napokon, nismo bili fascinirani; imali smo tek nekoliko minuta, a već napamet znana priča o knjizi je puštena preko zvučnika. Prevrćući poslednji novac među prstima, zurio sam kroz zaštitno staklo u 75 kilograma ispisane štavljene teleće kože. Knjiga je bila otvorena – odškrinuta, rekao bih za nešto tako glomazno – na 290, najčuvenijoj strani; a odatle se kezio on, Đavo, Apostat, Večiti Otpadnik. Nije to bio đavo da podigne trećinu nebeske vojske protiv Svemoćnog; pre je to bio vrag da podavi piliće. Vekovima, i svetovima daleko od veličanstvenog Miltonovog Satane i gesta očajanja na Doreovoj graviri, bio je demon ne večnosti, već svakodnevice – nakaza koja, ogromnih ušiju i nosa, iskače iz košare ili iza ugla, plašeći divljačkim i sablažnjujući skarednim grimasama. Svaka se nesreća Mračnog doba, svaki slučaj koji je čoveku otežavao ili prekraćivao život, svaka besmislena gadost postojanja preklopila u toj viziji razigranog, podsmešljivog đavola, bezrazložnog podlaca trinaestog, petnaestog i sviju vekova. Bio je kamen, o koji se služinče saplete, prosipajući mleko; bio je i virus bubonske kuge, da odnese sedamdeset pet miliona života. Zagledanom u krive kandže tog starog i glupog đavola, postalo mi je jasno da se u meni još mogu razmahivati krila utamničenog, danteovskog Lucifera, ali da će, miljama dublje od Devetog kruga, svoje stanište grebati jedan stvarniji i prisutniji đavo, personifikacija ljudskijeg užasa. Kuda sa metafizičkom strepnjom, kuda sa dijalektikom očajanja, pred jednostavnom, zemaljskom činjenicom nasumičnosti zala? Filozofije nastaju pod staklenim zvonima, a ako treba personifikovati svakoliku ljudsku lošu sreću, onda đavo postoji; ja sam ga video i znam gde da ga nađem. Đavo je na jednoj od slika na jednoj od stranica u jednoj od četiri stotine hiljada knjiga Klementinuma. Moji sinovi, i sinovi mojih sinova pronaći će tu sliku; ja sâm sam progledao našavši je. Susrešće tu predstavu danas ili sutra, na ovom ili onom mestu, u jednom obliku ili drugom. Ostalo je pitanje prepoznavanja… Dok sam se tako trudio da izvučem najviše iz vremena u trezoru, novčić mi je ispao na pod i snažno odjeknuo u akustici prostorije. Radnik obezbeđenja mi se samo blagonaklono osmehnuo. Uskoro smo izašli i uputili se ka Crkvi sv. Ćirila i Metodija, gde se u zidu vide tragovi gelera od granate koja je ubila Rajnharta Hajdriha, Hitlerovog namesnika u Češkoj. Dok smo stigli, već je pao mrak, ali tragovi su se mogli videti, a i napipati. Dušan Vasić

muzicki tobogan Posted: September 12th, 2009 under alternative, band. http://subnet.net1zen.com/ Elmer, gitarista i pevač grind benda “Masna soda” bio je metalac u “Necrovox”, a pre toga panker u “Killroy” (pesma “Tvoj nos brzi voz, moje dupe stanica”), iz kog benda je bubnjar Rudlika (sada “Pankcest” sa Vajsom (ex “Incest”), a čija žena je svirala u “Ramzes III”) otišao u “P.A.D. – Program alkoholičarskog društva” (hitovi “Pijem” i “Alkohol”), posle čega je stagnirao godinu dana da bi ga najzad zvali u “Revoluciju” u kojoj je pevala pevačica iz “Pandemonijuma” i gitarista iz “Muzike poludelih”, dok u međuvremenu lupa i u “Harmoniji haosa” (hit: “Gradska kuća, javna kuća, bela kuća”), sa Septikom, u kojoj je zamenio Gremlina (ex “Core Reality”), koji je najveći fan “Krda” basiste Ljagija (ex “Krvava jaja”), i pevača Cicka koji je u “Krdo” došao iz “Sistemske bljuvotine”, u kojoj je Božana lupala bubnjeve, a on pevao sa gitaristom Tihomirom iz benda “Hoćemo a ne znamo”, u kojem je pevala Dijana, čiji brat Žare je svirao sa Miletom u “Black pendreku”, iz kojeg je posle, sa Terzinom i Aleksom nastala “Kontra”, posle čega prave “F. A. P.” (hit: “Bunjevac”) a Terzin odlazi i pridružuje se “Ani Never”, dok Aleksa ide u “Naftu” sa Banetom iz “Džukela” koji je počeo u “Beppa Jossef” (hit: “To je Beppa Jossef”) sa Micketom, koji je bubnjao, između ostalog, i u “Više Seksa” sa Borisom iz “Boja Cimeta” (hit: “Kriminal”, sada “Dolly Bell live band”), odakle je prvi bubnjar Saša Babić prešao u solo pevače, ali je pre toga lupao u “Dingo Expresu”, sa Šiletom (ex “Carte Blanche” i “Bać Franje iđe u Feketić”). Posle problema sa bubnjarima, u “Dingo” dolazi Rudolf Aleksić (ex “Feniks”, “Feniks ‘39” i “Džukele”) koji sada svira u “ByPass” sa Pičikom (ex “Izotopi”, sa hitom “Kamiondžije” koji mu i inspiriše ime sledećeg benda “Tranzit”), a koji je trebalo da bude zamena za Gombaša (ex “Little Band” i “Middle Band” sa Bucalom, koji posle ide u “DNK” gde svira sa Tepavcem, čija devojka Lea osniva bend “Teorija” sa Bocom i Iguanom, koji kasnije postaje “Fluat”, a Boca kasnije sa Irenom svira u “Lea’s Friends”), dakle, za Gombaša u “Savlador Freak”, kada je ovaj otišao u Mađarsku. “Savlador” je (sa Cocom i Labudom) osnovao bubnjar Vede, koji je pre toga svirao u “Jolani Brown” iz koje je pevač Zoki kasnije osnovao “Lutke”, “Gamma” i još niz bendova, sve do “Šestog imena”, a kasnije i “Pršute” sa Mečkom (ex “Šerbet Underground” (prvi bubnjar je bio Oliver Tomić iz “Naše radosti”), “Starfuckers” (gde je pevao Kessi (koji je pevao u grupi “Beast Ltd.” u kojoj je bubnjeve svirao Sudar, da bi kasnije obojica svirali u grupi “Proces”), sa Jasminom iz Golgote, iz koje je potekao i bend “S.O.S.” sa demo hitom “Put ka raju”, a Jasmina je živela sa Nenadom (sada “Anchor” bend), i “Vrisak hirošime” i “Death by Hanging”). U “Šestom imenu” svirali su Vučko stariji i Vučko mlađi iz “Bude podrigivača” koji je kasnije prerastao u “Giuseppe Carabino”, a koji je praktično Mirčezov bend (paralelno sa “Procesom”), samo što je Mirčez izbačen iz svog benda (jer je izbacio iz “Procesa” Zdenka da bi umesto njega svirao Vučko stariji, a Vučko stariji je ostao da svira u “Procesu” umesto Zdenka ali je za osvetu izbacio Mirčeza iz “Đuzepe Karabina”), pa je osnovao grupu “Via Rosse” gde su svirali Mečka (vidi pod Mečka), Jasmina (vidi pod “Starfuckers”), Raša (koji je u Novom Sadu svirao u grupi “Linija otpora” a kasnije u poslednjoj postavi “Procesa”) i Bule (koji je svirao bubnjeve u grupi “Cenzura” i pevao u “Procesu” pre Kessija) da bi se kasnije pridružio prvo “Road Crew” (sa Gyagyom i Paloš Peterom) a kasnije “Ludolf Neum i njegov paranormalni džuboks” i još kasnije “Žaoteks” (u kojem je svirao “Mršavi pas” (ex “SFRJ” i “Jadost”)). “Ludolf” je osnovao Dr Fuzz (ex “Deset na groblju” sa Prndžom (kasnije “Q-Ratz”), “Marseljeza” i “Zli podstanari”) a prvi bubnjar bio je Max (ex “Posle rata lepši dani”), a pridružio im se i Metalac, kasnije “Miške i drugari” sa Mišketom koji je i pevao u Ludolfima, i Pekom (ex “Kolege crtanih filmova” (sa Čegom, sada gitaristom “Omladinac 11” sa Branetom (ex “Branones” i “Đura ti puca staru” (sa Mikijem Pjevačom ex “Rosenkreutz” ex “Rozenkranc”)))) i “Joe & the Nightflowers”, u kojem je svirao i Željac (sada “Cold Shot” i ex “Zornjak”, u kojem je pevala Lara iz “Balansa”) i Džeger, ranije “KMS”, sa Perinom i Političarom (sada “Zabranjeno sekiranje”), dok je Perino (ex “Lepota pakla”) bio u “Aktu nasilja”, sa Guzom. Jedino je Bapsi imao solo projekat “Razočarani građani” i pesmu “Smrt” (i ne postoje ni dokazi ni insinuacije da se pre ili posle udruživao sa bilo kim). Darko Kovačević Daniela Mamužić

www.fokus-su.rs

19

no.4

VISUAL

Porodicne kompozicije Maje Rakocevic Cvijanov

Da nema žena kao subjekata, u čiji intimni prostor mi mužjaci toliko želimo da zalazimo, svet bi bio sasvim drugačiji. Na primer, ne bi bilo svih tih sofisticiranih stvari koje nam živote čine raznovrsnijim, interesantnijim i dakako komplikovanijim: od pamučnih loptica, vatica i higijenskih uložaka (za koje još nisam sasvim siguran čemu služe), pa sve do porodice, kao najkonkretnije realizacije ideje ljubavi. To je, apstraktno rečeno – civilizacija, a konkretno rečeno – naš život. Što se umetnosti tiče, i ona može biti manje više apstraktna ili konkretna. Ako ćemo o umetnosti kao o stvaranju lepih i značajnih stvari, onda su deca, bez sumnje, kao najlepša i najznačajnija bića, nekako najbliža umetničkom pozivu. Kažem, ako ćemo o lepom i značajnom. Druga krajnost je da o umetnosti pišemo apstraktnim jezikom, pa da u njoj tražimo vrednosti koje samo asociraju na nešto što je nekad nekima bilo lepo ili značajno, ili da stvaramo kult kičice, boja, terpentina, paleta, štafelaja ili gline. To je ta profesionalna umetnost koja se vremenom odrodila, ogradila od života i smestila u galerije, hramove umetnosti u kojima vlada, priznajmo, beživotnost, i neku sakralnost koja naprosto tera publiku da zaobilazi ove prostore i posvećuje svoju zlata vrednu pažnju nekim drugim prividima značajnosti. Majin poziv na “Porodične kompozicije” me je razveselio pre svega zbog instrukcije “Povedite i decu”, jer jalova je ta umetnost koja ne sme da se suoči sa kritikom deteta. Odrasli već umeju da sroče diplomatske i kurtoazne konstrukte kojima će se na civilizovan način ograditi od života, ali deca to ne umeju. Kod njih je to – to: il’ je dobro il’ nije. I zamislimo sada jedan prostor galerije, u koji i sam nevoljno idem zato što često moram da se suočim sa beživotnim apstrakcijama na zidovima i gotovo nekromantskim dijalozima i komentarima, zamislimo taj prostor ispunjen dečurlijom, decom koja se dernjaju, skaču, trče, vrište, penju, padaju, a poneka kmeče ili samo kenjkaju. Poneko se i naljutio, smatrajući da tu deci nije mesto, ni vreme, ali ako razmislite o artu, umetnosti, i ako očekujete samo dve stvari od artista: da pokaže ljubav, strast, stvaranje – eros; i da dokaže da može da pomeri, zanemari, poremeti fizičke zakone (prostor, vreme), onda su “Porodične kompozicije” studija slučaja (case study) za primer stvaralačke snage, stvaralačkog duha odnosno genija umetnika. Stoga, pažnja, molim, pažnja! Oh, to je umeće ljubavi. Darko Kovačević

Foto: Željko Vukelić Kroz izložbene predmete, objekte, zapise prevedene u krajnosti, pokušala sam stvoriti harmoniju tamo gde je haos, i zato je ova izložba samo pokušaj uspostavljanja reda između različitih odnosa materija. Jedan od ciljeva izložbe je umetničko istraživanje u oblasti vizuelnog izražavanja, precizno lociranje umetničkog doživljaja u odgovarajući medij. Zatim, ispitivanje sa istom pažnjom u koji položaj se može staviti posmatrač, kako bi izmenio svoj očekivani status pasivnog gledača, i bio stavljen u određenu ulogu putem komunikacije ili interakcije sa delom, kao u radu “Porodična vrteška“, “Iza vrata“ i “Lego kocke“. Očekivana namera ovoga projekta je otvaranje pitanja koja su unutar pojedinih radova postavljena posmatraču sa ciljem nastajanja mnogih važnih dijaloga koji bi preispitali a naposletku i formirali obnovu strukture savremene porodice jednako kao i dečjeg vaspitavanja! Maja - ukratko o svom projektu

Autokoment Savremena definicija kaligrafske veštine je: “Umetnost davanja forme znakovima na izražajan, humoristički i vešt način.“ Dok Bretonova definicija nadrealizma glasi: “Diktat misli, bez kontrole razuma, izvan svake estetske ili moralne preokupacije.“ U pokušaju da nešto, čija je forma predodređena već milenijumima, izmestim u prostor automatizma i na taj način mu udahnem (ne)svest o ličnim misaonim tokovima, stvorio sam seriju fotokolaža, kao nadrealističke tehnike, koju sam nazvao “Nadrealizam kaligrafije - Font”. Znake za glasove, koje skoro svako od nas nauči u prvim godinama svog života, kao osnovno oruđe za snalaženje u modernom svetu, koji čak i čine ovaj tekst, sam formirao kao slikovne slobodne asocijacije koje međusobno učestvuju u izgradnji poznatog oblika u formi dvodimenzionalne grafičke skulpture. Inspiraciju za ovu seriju sam pronašao u almanahu “Nemoguće”, koji su stvarali srpski nadrealisti u saradnji sa pariskim nadrealističkim pokretom, štampanom krajem treće decenije prošlog veka. Na ovaj način sam hteo i da napravim podsećanje na nepravedno zaboravljenu tradiciju nadrealizma kod nas. Svoje intimno tumačenje ovih fotokolaža ću zaobići i prepustiti posmatraču da razvije svoje. “Umetnost ne predstavlja ono što je vidljivo, već stvara vidljivo.” Paul Klee Igor Marković

20

Likovna skola De Medici

Likovna škola “De Mediči” je kao škola za likovne talente osnovana 1991, a 2004. upisuje prvu generaciju učenika za obrazovni profil Likovni tehničar, po programu svih državnih umetničkih srednjih škola. Učenici ove škole stiču znanje iz oblasti crtanja, slikanja, grafike, teorije forme, istorije umetnosti, digitalne grafike, modnog dizajna i osposobljavaju se za prijemne ispite na akademijama i fakultetima iz ovih usko stručnih oblasti. Svake godine Škola organizuje godišnju izložbu na kojoj se prezentuju radovi njenih polaznika koji su nastali te godine. Učenici učestvuju i na konkursima koje procenjuje stručna komisija od strane organizatora. Na mnogim priznatim likovnim konkursima učenici su osvojili i brojne nagrade (Ex Libris - Beograd, Međunarodni salon stripa - Beograd, Maxi Beograd, Vazduhoplovni savez Srbije, itd). Kao škola koja se bavi mladim likovnim talentima osim znanja u stručnim oblastima, neguje individualnost, slobodu izraza, svojstvenu mladima. Tako su nastali i mnogi performansi, koji likovnim izrazima obrađuju savremene teme iz života. Likovna škola “De Mediči” organizovala je i više edukativnih kolonija u Italiji (Bijenale u Veneciji, Firenca, Istambul, Pariz). Budući da je od njenih početaka Likovnu školu pohađao veliki broj učenika, mnogi od njih su sada profesionalci u raznim oblastima likovne umetnosti ili su na studijama umetnosti u Srbiji i inostranstvu. Osnivač Likovne škole “De Mediči” je Nevena Grković Bukvić, vajar. Saradnici škole su Ksenija Kovačević, akademska slikarka, Božidarka Vidaković, grafička dizajnerka, Nenad Ražnatović, dizajner arhitekture i enterijera i spoljni saradnici - profesori sa fakulteta umetnosti u Beogradu. (Radove polaznika Likovne škole “De Mediči” možete videti i na stranicama 12 i 13)

www.fokus-su.rs

Tanja Uverić

Jovana Davidović

Biografija Vanja Subotic

VISUAL O Vanji

Vanja Subotić pisac. Ona koristi crtež da bi pisala. Kada me je pitala da li bih mogla da napišem nešto o njenom radu, rekla sam odmah da... hm može... hm... naravno. Bez razmišljanja o tome da ja svoju prijateljicu Vanju Subotić možda i ne poznajem. Ili (kako ubrzo posle shvatih) da je poznajem samo kroz one neke umetničke šablone odnosno faze pod koje svaki umetnik treba da potpadne. Kao da bože moj postoji određeni šablon ili modla koja proizvodi umetnike. Možda i postoji i u to ne želim da zalazim. No klonirali mi umetnike ili oni sami sebe, rad Vanje Subotić svakako ne može da se podvede pod kategoriju predvidivog. Posle jednog listanja njenog skicen-bloka-dnevnika shvatila sam da preda mnom stoji stranac (dobronamerni stranac) i jedna Radi omaž Slavku Matkoviću. Nikada neje putovala autostopom.                               potpuno neočekivana avantura. Čitajući njen dnevnik, rastužila sam se, nasmejala, izgubila, pronašla (prva rečenica u Nikada nije bila u zatvoru. dnevnik-bloku glasi, citiram:”burek limunada ratluk kafa‘‘ nazovimo to nekim fazama). Zaista Često zamišlja da je ništa. od početka nepredvidivo sa obećavajućim‚“Vanjskim humorom‘‘. Još uvek sam u procesu Puši tri cigarete dnevno, čitanja, moram da priznam. Ne prelazi se brzo. Jer se vrlo često čovek zamisli pa mu prođe dan. Perzire novac i ne razume Mesec. Naime o čemu ja ovde pričam. O jednoj velikoj avanturi. Ta avantura sem navedene početne rečenice nema Nije švercovala vunu. svoj naslov. Čini se i ne treba joj. Ali je svakako zrela da se nazove umetničkom knjigom, grafičkom novelom ili Koja je zaspala na trgu u Veneciji i dobila onako kako se te takve knjige sa crtežima već zovu. Ili neka nova vrsta stripa. Neki unutrašnji, emotivni strip.  fino-preplanuli ten. Jedna velika emotivna avantura. Gde nam je dostupno da pratimo svakodnevna osećanja i raspoloženja glavne Ima problem s levim kolenom. junakinje u onoj večitoj borbi u onom (famoznom) krugu života. Naša junakinja nam pokazuje konstantnu borbu Šeta po melom gredu s muzikom i mašta. života i vremena, vrlo često kroz naime sasvim nebitan momenat kao što je trka da se popije kafa ili želja da Mašta o plesu. se poboljša imunitet (kao da se radi o nekom odvojenom organizmu pored) pokazujući nam time apsolutnu Mašta o plesu. apsurdnost modernog čoveka. Onaj koji sve radi ali ništa ne stiže. Ne mogu a i ne želim da otkrivam više. Voli Prevera. Preporučujem štampanje ove umetničke knjige Vanje Subotić. Idem sada da čitam. Voli ples. 2008. godine je prvi put  osetila želju da Aleksandra Nikić dekoriše novogodišnje poklone. Nosi ručni sat. Traži pažnju. Šminka se, privlači pažnju. Ali ne izlazi. Kada izađe, nepije se. Inače ne piše u trećem licu, samo sada. Povremeno piše psovke, sada ne. Pije tursku kafu, ima crnu misao. Pije crnu kafu, ima tursku misao. Sedi u turskom sedu kao poglavica Onaj Koji Nema Tattoo. Povezuje misli u beskrajne krugove. Krug, može. Odličan simbol za tetovažu. „ Život kao umetnost kao život.“ Moram hitno u wc!

Tokeletesen olvashato anonimitas

no.4

Vanja tipka. Dnevnički ispadi s osvrtom na grad.

3.2.2009.ns Crtam mentalne pejzaže i koristim lenjir. Sve činjenice uređujem mrežom pristojnih linija. Subotica je mala kada se gleda sa tornja gradske kuće, I činjenice su povezane mrežom ravnih ulica.

(ovde ide crtež br. spavanje na krovu )

Probudila sam se u stanu iznad grada. U sobi sa mnogo svetlosti. Odjednom nosim brkove i kapicu štrajkaču, Jedem bombone i druge slatkiše koji nisu od čokolade. Menjam se. Staro za novo. Staro za novo. Krivo za zdravo. Krivo za pivo. Vino. Krivo za crno. Belo za roze. Džaba se koncentrišem, stvarnost je neuračunljiva. Dugo ne putujem vozovima, nisam išla kući. Ne pere mi se kosa, ne šminka mi se i ne pakuju mi se stvari. Imam pune ruke posla, tuđe ruke. Kosa i stvari. To su te stvari, motaju se oko nosa. Onda ti ljuljne krv na nos.

(tu ide crtež br. 1 i 15)

  Stranica između svetova. (tekst koji ide uz promene identiteta-crteži br.2,3,4,5,6,7,8,9) Miči se. Skloni ruke. Miči se. Pomeri. Po meri se izmeri. Po meri se dan poznaje. Po meni se dan propade. Promeni se iz prve ruke. Promeni se iz prve. Promeri se za prodaje. Promeri za zavese. Zeza se. Zanese. 21.2.2009. U gradu bez reke vetar nosi nepoželjne želje. Ili nepoželjene želje. Ne znam šta sam htela reći, malo me zbunilo. (ovde ide crtež sa vodovodom, redovodom, umovodom i mudovodom, br.10) Subotica, 5.3.2009. Padavine i biljni pokrov. Tu i tamo neka ptica zapeva. Zapela. Ja sam zapela, danima ne izlazim. Padavine i pokrov na snežne tufne. Za biljke i korov. Moram da pronađem drvo sa kog se pruža pogled na četinare i lešinare. Drvo sa kog se pruža brdo na borove i snežne tufne... drvo sa kog se pruža užina za puža. (opet crtež 11,12)   24.1.2009.ns Večeras ne izvodimo tačku. Večeras ne izvodimo tačku. Večeras ne izvodimo tačku. Imamo problem. Večeras neće biti izvođenja. Imamo problem. Tačka je otkazana. Problem su ravni. Ne seku se u jednoj tački. I duž. Duž celog izvođenja ništa nije jasno. I potpuni je mrak. Sve se može zamisliti. Oscilacije. Tačno se sećam kada je počelo. Ni toplo ni hladno. Večeras ne izvodimo tačku. Ona je iz porodice ravni, koja nije laka za zamisliti. (ovde crtež kada sam rendala sir pa su mi se tresle ruke 13 i 14 ili neki drugi...) Vanja Subotić

Graffiti-reflexiók

:Sirbik Attila :Ricz Géza Az alkotói szubjektum teljes anonimitásba lépésével az abszencia által létrehozza az alkotás magárahagyatottságát, vállalva az eltüntethetőséget, a megsemmisíthetőséget. Viszont az anonimitásba ágyazott identitás egy állandó-láthatatlan kommunikációs térben oldódik fel. Vagy ez egy régies felfogás és ma egészen másként van? A magárahagyottság a klasszikus értelemben vett graffitire ma éppúgy igaz, sőt talán erősebben, mint valaha. Tőlünk nyugatabbra, ahol a graffiti elég régen jelen van, és a társadalom reakcióideje felnőtt a graffitisek ténykedéséhez, az illegális graffitik néhány óránál, napnál nem élnek tovább ténylegesen. Viszont fényképen, videón, magazinokon, számítógépeken és az interneten keresztül megkezdik virtuális életüket. Ez a virtuális kommunikációs mozgás határozottan megváltoztatta a graffiti közegét az elmúlt 6-8 évben. Az anonimitás ebben az esetben szubjektív kérdés. hiszen a legtöbb graffiti szignálva van, hacsak pszeudonimmel is. Alapesetben a graffiti maga az alkotó neve, és ott vannak olyan nem mellékes elemek, mint a festő stílusa, csapata, a helyszín. Mindezekből következik, amire kérdésedben te is utalsz, hogy az alkotó – egy külső szemlélő számára – láthatatlan kommunikációs térben mozog, ami viszont az avatott szemek számára rengeteg információval szolgál, és épp ez a kommunikáció az egész jelenség mozgatórugója. Tehát olyan anonimitásról beszélhetünk, amely a megfelelő kulturális kulcsok birtokában tökéletesen olvasható. Amikor arról beszélsz, hogy a társadalom reakcióideje felnőtt a graffitisek ténykedéséhez, abban úgy vélem megbújik néma társadalomkritika is, vagy ha konkrétan nem is az, akkor esetleg valamiféle provokáció, valami akcióra vágyó hajlam. A graffitinek több műfaját különböztethetjük meg. A politikai, társadalomkritikai színezetű graffittik esztétikai kivitelezése éppoly lényeges mint a „pusztán” művészeti értékeket képviselő falrajzoké,? Húzható egyáltalán éles vonal a különféle stílusok közé, mi az ami a graffitik esetében megkülönbözteti az egyiket a másiktól? Mondjuk Banksy esetében, nagyon erősen jelen van a társadalomkritikai, de ugyanakkor a művészeti igényesség hangja is. A graffiti és a kispolgári társadalom között van egy állandó természetes feszültség. Ennek egyik oka a műfaj provokatív, kritikus

jellege. A másik jelentős ok a graffitisek, vagy sokszor graffitisnek titulált értelmetlen rongálók meggondolatlan, illegális ténykedése. A másik oldalon ott vannak a negatív társadalmi sztereotípiák. Ez soha nem fog megváltozni. Mindig lesznek graffitisek, akik nem veszik a fáradtságot, hogy elgondolkozzanak azon, hova is fújnak, részegen ténykednek, vagy pusztán sík hülyék. Így kerülhetnek firkák műemlékekre, templomokra, vagy például a szabadkai vároháza belső díszítő festésére. Természetes, hogy ezek közfelháborodást okoznak. Engem meg az bosszant, hogy az emberek nagy része nem képes fél percet szánní rá az életéből, hogy eljusson odáig, addig az egyszerű megállapításig, hogy graffiti és graffiti között hatalmas különbség lehet. Az átlag emberek agya ki van mosva a média álal. Beléjük van táplálva, hogy a graffiti az valami rossz. Nem számít, hogy legálisan, például önkormányzati megbízásből készülő falfestményről van szó, vagy egy részeg idióta szerelmi vallomásáról. Ami festékszóróval készül az firka és kész, le kell köpni pffhe. Ezen egyszerű tény okán erősen társadalomkritikus vagyok. (smiley) A politikai graffitik teljesen külön kategóriát képeznek. Általában a verbális üzenethagyás céljával készülnek, de ebbe nem mennék bele, mert ez egy külön beszélgetés témáját képezhetné. Míg a graffiti esetében az utcán vagy, egy bizonyos módon meghatározott környezetben, atmoszférával körülvéve festesz, vagonok között, külvárosi telepeken való “gyalogolás után”…addig a vászonra vitt képeid éppen ezeket a hangulatokat próbálják megörökíteni? Mostanában elkezdtél a falakra is ecsettel festeni, mi történt? Elkezdett visszahatni a festészet a falfestésre, ahogyan régebben fordítva történt? Mindezek a dolgok értelemszerűen kölcsönhatásban vannak egymással. Mind a kívülről érkező bennem teremtődő hangulat, mind az érzés, ami hatalmába kerít festés közben azonos. A belső késztetés megegyezik. Miért ne használnám ki a falfestéskor szerzett tapasztalatokat a festészetben és fordítva. Arra törekszem, hogy minden, amit csinálok, egy kerek egész szeletévé váljon, és kölcsönös dialógusban legyenek egymással. Egy kerek egésszé, ami én magam vagyok. Manapság van még értelme a graffiti radikalitásáról beszélni a múzeumokkal, kiállítótermekkel szemben, vagy ez már csak a múlt? A graffitisek egy része ma sem akar hallani a graffiti galériákba

hurcolásáról. Ők határozottan a bombingban, a graffiti hardcore vonalában mozognak, ahol a motiváció nem az esztétika, a minőség, hanem a mennyiség és a bevállalósság, ahol végképp nem számít a társadalom reakciója, kizárólag a szubkultúrán belüli, azonos értékrenddel rendelkező srácokkal való kommunikáció. Ugyanakkor a streetart megjelenésével, a kommunikációs csatornák kitágulásával, a technológiai újítások révén, egyre többen választanak sajátos, kísérleti utakat. Ez a jelenség fordítottan is igaz, a klasszikus művészet, festők, illusztrátorok, grafikusok is egyre gyakrabban nyúlnak az utcai művészet eszköztárához, ez a keveredés, mint a keveredés általában, jótékony hatással bír, és ez összességében azt eredményezi, hogy a galériákban egyre gyakrabban találkozhatunk az utca apró szeletkéivel.   Számodra mit jelent a graffiti? Az Alfa és az Omega, a takaró amit magamra húzok, a világ dermesztő levegője ellen. Melyek azok a városrészek, amelyeket a graffitihez társítasz, társítanál? Más mondjuk egy kis illetve egy nagyváros esetében? Mennyiben meghatározó a városkép, mint egész a graffitti kivitelezési módját tekintve? Beszélhetünk egyáltalán ilyesmiről?Önálló alkotások, reflexívek, vagy ez teljesen változó és alkotótól függ? A graffiti alapvetően külvárosi műfaly. A külvárosi, pusztuló területek, lakótelepek, ipari zónák biztosítják a stílus alapfeltételét, a méretes szürke falfelületek, amelyeken csak javíthat, ha valaki kifesti őket. Ilyen felületek minden városban megtalálhatók. Persze egy nagyváros, ahol az emberek és a falak összezsúfolva, sokkal közelebbi szimbiózisban élnek, és a szociális, kultúrális feltételek is adottak, a jelenség sokkal inkább képes burjánzani. A bomberek nagy része törekszik a tipikus graffiti stílust, az aktuális divatot követni, ezért általánosságban kisebb és nagyobb városokban nem beszélhetünk kivitelezésbeli különbségekről. A különbség az egyénben van, ha egy városban van egy aktív, egyedi stílusú writer az hatással lehet az egész város stílusára. A trendeket persze a nagyvárosok diktálják, New York, Berlin, Párizs, de ezek engem épp annyira hidegen hagynak, mint Jay Z legújabb videója (smiley). Milyen lenne egy graffiti nélküli világ? Az egy jobb, de unalmasabb világ lenne. (Ricz Géza munkái a 4. és az 5. oldalon láthatóak)

www.fokus-su.rs

21

no.4

MIROSLAW LAZENDITY A,K,A, dr GNoj

VISUAL

“Strip autor, ilustrator, grafichki dizajner, street art umetnik i ljubitelj ekstremnih sportowa, Miroslaw Lazendity je jedna kompletna i uwek nasmejana pojawa...” ~Wladimir Palibrk za “Quick Look Magazin”~ “Osnowna tema Lazendityewih stripowa i kolazha je obesmishljenost sawremenog urbanog zhiwota ugushenog reklamama, propagandom i ostalim medijskim manipulacijama chija swrha je brisanje samoswesti pojedinaca i njihowo pretwaranje u bezlichnu masu woljnu da je neko oblikuje. Brutalnost situacija potencirana je “primitiwnim” crtezhom koji u potpunosti ogoljuje mrachni ton radowa...” ~Ilija Bakity za “Dnewnik”~ “... Na pragu nekada prowokativnog i buntownog omladinskog stripa, Lazendityew kataloshki pokushaj istinska je anaceoza o estradnom trenutku kod nas. Bez skrupula, Lazendity ostwaruje kratku obdukciju domatye palanachke swesti..” ~iz uwoda u “Grafichku Zaweru 4”~ „...Ironic (and probably not coincidental) that this ebullient outpouring immediately follows the one-page „The Bank,“ by Miroslaw Lazendity, one of the most depressing strips in the book, if not in comics history.“ ~iz recenzije „STRIPBUREK-a 2 - comics from other europe“~ „Kakve dece ima, on je josh i dobar!“

~MaMa~

“...swe u swemu, swako weche neko polupawanje u dobro poznatom prostoru. Tu se nadje Lazendity; stripadzhija, anarhista, biciklista, turbo-aktiwista, shta sve ne, radionichar. Uchi neke Cice kako da se shtampa na tkaninu. Pitam ga da li bi meni odshtampao. Hotye. Skinem majicu. U medjuwremenu plashim okolo Snajke, koje pustuju wunu, piwskim stomakom. Uradi. Zahwalim se. Poruka je prosledjena… ~iz bloga: Mechka Sri Lanchanska trippin’ rompin’ & roamin’ at Sri Lanka~ „Buntownichka sila koja na kreatiwan nachin dizhe u wazduh monotoniju swakodnewnog ziwota!“ ~Mr. Klown~

„Suwishe twrdoglav da bi se uklopio a opet uspewa da skrene pazhnju na swoj rad. Godine ulichne shkole kao i bolesna percepcija owog umetnika su primetni u njegowim stripowima. Ironija, cinizam, morbidnost podmazani anarhizmom i oshtrom kritikom izaziwaju gadjenje a istowremeno deluju edukatiwno na onoga ko se usudi da se podwrgne „shutiranju u mozak“. Jedan od najznachajnijih autora u srbiji...“ PS: izbegawati ga kada je pijan. ~Rajahman~ “Kakav je takaw je, nama je dobar!”

~B market crew~

“Mogo bi manje da sere a wishe da radi!!!”

~Sawest~

PSIHOLOSHKI NALAZ: LAZENDITY MIROSLAW (1980)

Psiholoshka eksploracija ukazuje na hipersenzitiwnu i nepowerljivu lichnost s teshkotyama u interpersonalnoj „...Alternatiwno, to je po njemu swe ono iza chega ne stoji nowac ili komunikaciji. Lichnost je uwredljiva,snizene tolerancije neka materijalna korist..“ na frustracije, na sukob reaguje introwerzijom pratyenom ~D.Marko za „subotichke nowine“~ anksioznoshtyu i rezignacijom, a ponekad i agresivnim ispoljawanjem. Prisutne su i odlike emotiwne nezrelosti, „Talenat HxC subkulture, prechesto samosabotiran sexualnim frustracijama posesiwnosti kao i sklonost projekciji u swrhu prewazilazhenja i nihilizmom. Nije shtetno podrzhati mu prodiranje..“ snazhnog osetyaja inferiornosti i insuficijencije ~Septic~ (kao posledice wisokih aspiracija) tako shto se u cilju reuspostawljanja samoposhtovanja kriwica prenosi na druge.“ „Alkoholisano swinjche (nije ni krmacha ni prase) koje treba ushtrojiti ~25.4.2001. Janity Sandra, psiholog~ i dati mu da izjede sopstwena jaja!” ~Stiki Fingaz~ “..crta texturu, grgulji piwo, chesto lomi cwikere...” ~Swanjawa~

22

www.fokus-su.rs

COMMENTI SA MOG SHPAJZA: - kidanje - cool le sourrrrir‘! - Awesome! - uuuuuuuuuhuuuuuhuu dobra - juu..ovo je brutalno! - haha kako je dobro! - vaistinu genijalno! - i love love love it ! ! ! ! ! - fantastic!! - O!, ovo je odlicno:)~ - divna slika - WOW :D - qlllllll! ^_^ - mortalna! - doyayno - Oh this is so great! - kiselina im pojela glave... - that‘s nice! cheers - impressive. - jupiiiiiii!!!! :)))) svaka chast majstoreeee!!! - dobaaaaar :)) - do jaja - ko bre crta ove zajebancije? stvarno su dobre (ne,stvarno, ko to crta?) - jeeeeee - majstore - Oh, ti baš umeš da mi upropastiš dan.:) A baš sam mislila koliko je lep ovaj ljudski život)))))

VISUAL

Impressum Izdaje/Kiadó: FOKUS, Fondacija za omladinsku kulturu i stvaralaštvo, Subotica / FOKUS Ifjúsági kulturális alapítvány, Szabadka Za Izdavača/A kiadásért felel: mr Branislav Filipović Glavni urednik/Föszerkesztö: Ana Patarčić Likovni urednik, prelom/Vizuális szerkesztő, nyomdai előkészítés: Daniela Mamužić Redakcija/Szerkesztőség: Sirbik Attila, Filip Budanović, Darko Kovačević, Davor Bašić Palković, Fürstner Klára Logo “Karton”: Miroslav Lazendić Štampa/Nyomda: Štamparija “Printex”, Subotica E-mail: [email protected]

no.4

ISBN 978-86-86301-07-9