Број. životinja. institucija. obveza Bosne i Hercegovine za godinu, Bosne i Hercegovine. donijelo je. (Stupanje na a snagu)

Godin na XVII Ponedjeljjak, 12. kolovooza/augusta 201 13. godine

Broj/Број

63

Годинна XVII Понеедјељак, 12. аввгуста 2013. годинe ISSN N 1512-7494 - hrvatski jezik srpski jezik ISSN N 1512-7508 ISSN N 1512-7486 - bosanski jezik

VIJEĆE E MINISTAR RA BOSNE I HERCEGOV H VINE 879

Na tem melju članka 133. stavak (1) Zakona Z o Prorračunu institucija Boosne i Hercegovvine i međunaro odnih obveza B Bosne i Hercegovine za 2013. godinu ("Službeni glasnik BiH"", broj 100/12) i čllanka 17. Zakkona o Vijeću ministara Boosne i Hercegovine ("Službeni glaasnik BiH", br. 30/3, 42/03, 881/06, p Uredda za 76/07, 81/077, 94/07 i 24/08), na prijedlog veterinarstvo Bosne i Hercegovine, Vijećće ministara Boosne i Hercegovine, na 56. sjednicci održanoj 10. srpnja 2013. goodine, donijelo je

OD DLUKU

AVANJU SRE EDSTAVA REZ ZERVIRANJA A ZA O ODOBRA INTERVE ENTNO FINA ANCIRANJE MONITORING M GA BRUCE ELOZE I DRUGIH BOLEST TI ŽIVOTINJA A PRORAČUN NA INSTITUC CIJA BOSNE I HERCEGOV VINE IM MEĐUNARODN NIH OBVEZA A BOSNE I H HERCEGOVIN NE ZA 2013. GODINU G Č Članak 1. (Preddmet Odluke) Ovom sse Odlukom odobravaju sred dstva rezervirannja za interventno fi financiranje monnitoringa bruceeloze i drugih bbolesti životinja Prroračuna institucija Bosne i Hercegoviine i međunarodnihh obveza Bosnne i Hercegovine za 2013. goodinu, Uredu za vveterinarstvo Bosne B i Herccegovine u iiznosu 400.000,00 KM, za interrventno financiranje monitooringa bruceloze i drrugih bolesti živvotinja. Č Članak 2. (Izvoori sredstava) Sredstvaa iz članka 1. 1 ove Odlukee osiguravaju se iz sredstava rezzerviranja za innterventno finan nciranje monitooringa bruceloze i drrugih bolesti žiivotinja Proraču una institucija B Bosne

i Herrcegovine i međ đunarodnih obvveza Bosne i Hercegovine H za 2013. godinu, s pozicije - R Rezerviranja zaa interventno nciranje monitorringa brucelozee i drugih bolestti životinja. finan Članak 3. (Namjena sreedstava) Sredstva iz članka č 1. ove Odluke pred dviđena su za interv ventno financirranje monitorinnga bruceloze i drugih bolesti živottinja. Članak 4. (N Nadležnosti za rrealizaciju) Za realizaciju u ove Odlukee zadužuju se Ministarstvo finan ncija i trezora Bosne B i Hercegoovine i Ured zaa veterinarstvo Bosn ne i Hercegovine. Članak 5. (Stupanje naa snagu) Ova Odluka sttupa na snagu ddanom donošen nja i objavljuje se u "Službenom " glaasniku BiH". 2/13 VM broj 172 10 0. srpnja 2013. godine Sarajevo

Predsjedatelj Vijeća miniistara BiH Vjekoslav Beevanda, v. r.

На основу члана ч 13. сттав (1) Закон на о Буџету институција Боснее и Херцеговинне и међунаро одних обавеза не и Херцегови ине за 2013. гоодину ("Служ жбени гласник Босн БиХ"", број 100/12) и члана 17. ЗЗакона о Савјету министара Босн не и Херцегови ине ("Службенни гласник Би иХ", бр. 30/3, 42/03 3, 81/06, 76/07, 81/07, 94/007 и 24/08), на приједлог Канц целарије за веттеринарство Боосне и Херцегговине, Савјет мини истара Босне и Херцеговинее, на 56. сједни ици одржаној 10. ју ула 2013. годин не, донио је

Broj 63 - Stranica 2

SLUŽBENI GLASNIK BiH

ОДЛУКУ

О ОДОБРАВАЊУ СРЕДСТАВА РЕЗЕРВИСАЊА ЗА ИНТЕРВЕНТНО ФИНАНСИРАЊЕ МОНИТОРИНГА БРУЦЕЛОЗЕ И ДРУГИХ БОЛЕСТИ ЖИВОТИЊА БУЏЕТА ИНСТИТУЦИЈА БОСНЕ И ХЕРЦЕГОВИНЕ И МЕЂУНАРОДНИХ ОБАВЕЗА БОСНЕ И ХЕРЦЕГОВИНЕ ЗА 2013. ГОДИНУ Члан 1. (Предмет Одлуке) Овом Одлуком одобравају се средства резервисања за интервентно финансирање мониторинга бруцелозе и других болести животиња Буџета институција Босне и Херцеговине и међународних обавеза Босне и Херцеговине за 2013. годину, Канцеларији за ветеринарство Босне и Херцеговине у износу 400.000,00 КМ, за интервентно финансирање мониторинга бруцелозе и других болести животиња. Члан 2. (Извори средстава) Средства из члана 1. ове Одлуке обезбјеђују се из средстава резервисања за интервентно финансирање мониторинга бруцелозе и других болести животиња Буџета институција Босне и Херцеговине и међународних обавеза Босне и Херцеговине за 2013. годину, са позиције Резервисања за интервентно финансирање мониторинга бруцелозе и других болести животиња. Члан 3. (Намјена средстава) Средства из члана 1. ове Одлуке предвиђена су за интервентно финансирање мониторинга бруцелозе и других болести животиња. Члан 4. (Надлежности за реализацију) За реализацију ове Одлуке задужују се Министарство финансија и трезора Босне и Херцеговине и Канцеларија за ветеринарство Босне и Херцеговине. Члан 5. (Ступање на снагу) Ова Одлука ступа на снагу даном доношења и објављује се у "Службеном гласнику БиХ". СМ број 172/13 10. јула 2013. године Сарајево

Предсједавајући Савјета министара БиХ Вјекослав Беванда, с. р.

Na osnovu člana 13. stav (1) Zakona o Budžetu institucija Bosne i Hercegovine i međunarodnih obaveza Bosne i Hercegovine za 2013. godinu ("Službeni glasnik BiH", broj 100/12) i člana 17. Zakona o Vijeću ministara Bosne i Hercegovine ("Službeni glasnik BiH", br. 30/3, 42/03, 81/06, 76/07, 81/07, 94/07 i 24/08), na prijedlog Ureda za veterinarstvo Bosne i Hercegovine, Vijeće ministara Bosne i Hercegovine, na 56. sjednici održanoj 10. jula 2013. godine, donijelo je

Ponedjeljak, 12. 8. 2013.

ODLUKU

O ODOBRAVANJU SREDSTAVA REZERVIRANJA ZA INTERVENTNO FINANSIRANJE MONITORINGA BRUCELOZE I DRUGIH BOLESTI ŽIVOTINJA BUDŽETA INSTITUCIJA BOSNE I HERCEGOVINE I MEĐUNARODNIH OBAVEZA BOSNE I HERCEGOVINE ZA 2013. GODINU Član 1. (Predmet Odluke) Ovom Odlukom odobravaju se sredstva rezerviranja za interventno finansiranje monitoringa bruceloze i drugih bolesti životinja Budžeta institucija Bosne i Hercegovine i međunarodnih obaveza Bosne i Hercegovine za 2013. godinu, Uredu za veterinarstvo Bosne i Hercegovine u iznosu 400.000,00 KM, za interventno finansiranje monitoringa bruceloze i drugih bolesti životinja. Član 2. (Izvori sredstava) Sredstva iz člana 1. ove Odluke osiguravaju se iz sredstava rezerviranja za interventno finansiranje monitoringa bruceloze i drugih bolesti životinja Budžeta institucija Bosne i Hercegovine i međunarodnih obaveza Bosne i Hercegovine za 2013. godinu, s pozicije - Rezerviranja za interventno finansiranje monitoringa bruceloze i drugih bolesti životinja. Član 3. (Namjena sredstava) Sredstva iz člana 1. ove Odluke predviđena su za interventno finansiranje monitoringa bruceloze i drugih bolesti životinja. Član 4. (Nadležnosti za realizaciju) Za realizaciju ove Odluke zadužuju se Ministarstvo finansija i trezora Bosne i Hercegovine i Ured za veterinarstvo Bosne i Hercegovine. Član 5. (Stupanje na snagu) Ova Odluka stupa na snagu danom donošenja i objavljuje se u "Službenom glasniku BiH". VM broj 172/13 10. jula 2013. godine Sarajevo

880

Predsjedavajući Vijeća ministara BiH Vjekoslav Bevanda, s. r.

Na temelju članka 17. Zakona o Vijeću ministara Bosne i Hercegovine ("Službeni glasnik BiH", br. 30/03, 42/03, 81/06, 76/07, 81/07, 94/07 i 24/08), čl. 18. i 24. Zakona o popisu stanovništva, kućanstava i stanova u Bosni i Hercegovini 2013. godine ("Službeni glasnik BiH", br. 10/12 i 18/13), i članka 1. točka a), članka 4. stavak (1), točka a) i članka 6. stavak (1) Odluke o kriterijima za utvrđivanje novčane naknade za rad u upravnim odborima, nadzornim i drugim odborima i drugim radnim tijelima iz nadležnosti institucija Bosne i Hercegovine ("Službeni glasnik BiH", br. 19/09 i 10/12), Vijeće ministara Bosne i Hercegovine, na 58. sjednici održanoj 24. srpnja 2013. godine, donosi



ODLUKU

O NOVČANOJ NAKNADI ČLANOVA POPISNIH UREDA AGENCIJE ZA STATISTIKU BOSNE I HERCEGOVINE, BRČKO DISTRIKTA BOSNE I HERCEGOVINE I ENTITETSKIH ZAVODA ZA STATISTIKU ZA PRIPREMU, KOORDINACIJU I NADGLEDANJE PROVOĐENJA POPISA STANOVNIŠTVA, KUĆANSTAVA I STANOVA U BOSNI I HERCEGOVINI 2013. GODINE Članak 1. (Predmet Odluke) Ovom odlukom, određuje se novčana naknada članovima Popisnih ureda Agencije za statistiku Bosne i Hercegovine (u daljnjem tekstu: Agencija), Brčko Distrikta Bosne i Hercegovine i entitetskih zavoda za statistiku za pripremu, koordinaciju i nadgledanje provođenja Popisa stanovništva, kućanstava i stanova u Bosni i Hercegovini 2013. godine (u daljnjem tekstu: Popisni uredi). Članak 2. (Sastav popisnih ureda) (1) Sastav popisnih ureda propisuje ravnatelj Agencije, ravnatelji entitetskih zavoda za statistiku i rukovoditelj podružnice Brčko Distrikt Bosne i Hercegovine, a čine ih: a) koordinatori Popisnih ureda, b) imenovani članovi Popisnih ureda. (2) Mandat članova Popisnih ureda traje dok se ne okončaju aktivnosti Popisa. (3) Poslovi i nadležnost Popisnih ureda određeni su člankom 24. Zakona o popisu stanovništva, kućanstava i stanova u Bosni i Hercegovini 2013. godine. (4) Administrativno-tehničke poslove u okviru Popisnih ureda vrše tajnici koje imenuje ravnatelj Agencije, rukovoditelj podružnice Brčko Distrikta Bosne i Hercegovine, odnosno ravnatelji entitetskih zavoda za statistiku. Članak 3. (Visina novčane naknade) (1) Članovi Popisnih ureda i koordinatori imaju pravo na mjesečnu naknadu za rad u istom u neto iznosu od 350,00 KM, a tajnici Popisnih ureda u neto iznosu od 200,00 KM. (2) Naknada iz stavka (1) ovog članka isplaćivat će se od dana imenovanja članova Popisnih ureda, do 31. prosinca 2014. godine. Članak 4. (Kumuliranje naknada) Ukoliko članovi Popisnih ureda, odnosno tajnici Popisnih ureda primaju naknadu za rad u nekom od radnih tijela određenim Zakonom o popisu stanovništva, kućanstava i stanova u Bosni i Hercegovini 2013. godine, ne ostvaruju novčanu naknadu iz članka 3. stavak (1) ove Odluke. Članak 5. (Način isplate naknada) (1) Novčana naknada iz članka 3. ove Odluke isplaćuje se iz sredstava Proračuna za provođenje popisa stanovništva, kućanstava i stanova u Bosni i Hercegovini. Isplata naknada iz članka 3. stavak (1) ove Odluke može se vršiti na jedan od sljedećih načina: a) Brčko Distrikt Bosne i Hercegovine i entitetski zavodi za statistiku će izvršiti transfer novca na račun Agencije, kako bi Agencija mogla izvršiti uplate sukladno ovom Odlukom ili b) Brčko Distrikt Bosne i Hercegovine i entitetski zavodi za statistiku će izvršiti isplatu novčanih naknada za svoje Popisne urede, a Agencija samo za Popisni ured Agencije.


(2)

Odluku o načinu plaćanja naknada iz članka 3. ove Odluke donose ravnatelj Agencije, rukovoditelj podružnice Brčko Distrikt Bosne i Hercegovine i ravnatelji entitetskih zavoda za statistiku. Članak 6. (Realiziranje Odluke) Za realiziranje ove Odluke zadužuju se Agencija, Brčko Distrikt Bosne i Hercegovine, entitetski zavodi za statistiku i Ministarstvo financija i trezora Bosne i Hercegovine. Članak 7. (Stupanje na snagu) Ova Odluka stupa na snagu danom donošenja i objavljuje se u "Službenom glasniku BiH". VM broj 173/13 Predsjedatelj 24. srpnja 2013. godine Vijeća ministara BiH Sarajevo Vjekoslav Bevanda, v. r. На основу члана 17. Закона о Савјету министара Босне и Херцеговине ("Службени гласник БиХ", бр. 30/03, 42/03, 81/06, 76/07, 81/07, 94/07 и 24/08), чл. 18. и 24. Закона о попису становништва, домаћинстава и станова у Босни и Херцеговини 2013. године ("Службени гласник БиХ", број 10/12 и 18/13), и члана 1. тачка a), члана 4. став (1), тачка a) и члана 6. став (1) Одлуке о критеријима за утврђивање новчане накнаде за рад у управним одборима, надзорним и другим одборима и другим радним органима из надлежности институција Босне и Херцеговине ("Службени гласник БиХ", број 19/09 и 10/12), Савјет министара Босне и Херцеговине, на 58. сједници одржаној 24. јула 2013. године, доноси

ОДЛУКУ

О НОВЧАНОЈ НАКНАДИ ЧЛАНОВА ПОПИСНИХ БИРОА АГЕНЦИЈЕ ЗА СТАТИСТИКУ БОСНЕ И ХЕРЦЕГОВИНЕ, БРЧКО ДИСТРИКТА БОСНЕ И ХЕРЦЕГОВИНЕ И ЕНТИТЕТСКИХ ЗАВОДА ЗА СТАТИСТИКУ ЗА ПРИПРЕМУ, КООРДИНАЦИЈУ И НАДГЛЕДАЊЕ СПРОВОЂЕЊА ПОПИСА СТАНОВНИШТВА, ДОМАЋИНСТАВА И СТАНОВА У БОСНИ И ХЕРЦЕГОВИНИ 2013. ГОДИНЕ Члан 1. (Предмет Одлуке) Овом одлуком, одређује се новчана накнада члановима Пописних бироа Агенције за статистику Босне и Херцеговине (у даљем тексту: Агенција), Брчко Дистрикта Босне и Херцеговине и ентитетских завода за статистику за припрему, координацију и надгледање спровођења Пописа становништва, домаћинстава и станова у Босни и Херцеговини 2013. године (у даљем тексту: Пописни бирои). Члан 2. (Састав пописних бироа) (1) Састав пописних бироа прописује директор Агенције, директори ентитетских завода за статистику и руководилац подружнице Брчко Дистрикт Босне и Херцеговине, а чине их: a) координатори Пописних бироа, б) именовани чланови Пописних бироа. (2) Мандат чланова Пописних бироа траје док се не окончају активности Пописа. (3) Послови и надлежност Пописних бироа одређени су чланом 24. Закона о попису становништва, домаћинстава и станова у Босни и Херцеговини 2013. године.



(4)

Администрaтивно-техничке послове у оквиру Пописних бироа врше секретари које именује директор Агенције, руководилац подружнице Брчко Дистрикта Босне и Херцеговине, односно директори ентитетских завода за статистику. Члан 3. (Висина новчане накнаде) (1) Чланови Пописних бироа и координатори имају право на мјесечну накнаду за рад у истом у нето износу од 350,00 KM, а секретари Пописних бироа у нето износу од 200,00 KM. (2) Накнада из става (1) овог члана исплаћиваће се од дана именовања чланова Пописних бироа, до 31. децембра 2014. године. Члан 4. (Кумулирање накнада) Уколико чланови Пописних бироа, односно секретари Пописних бироа примају накнаду за рад у неком од радних органа одређеним Законом о попису становништва, домаћинстава и станова у Босни и Херцеговини 2013. године, не остварују новчану накнаду из члана 3. став (1) ове Одлуке. Члан 5. (Начин исплате накнада) (1) Новчана накнада из члана 3. ове Одлуке исплаћује се из средстава Буџета за спровођење пописа становништва, домаћинстава и станова у Босни и Херцеговини. Исплата накнада из члана 3. став (1) ове Одлуке може се вршити на један од сљедећих начина: a) Брчко Дистрикт Босне и Херцеговине и ентитетски заводи за статистику ће извршити трансфер новца на рачун Агенције, како би Агенција могла извршити уплате у складу са овом Одлуком или б) Брчко Дистрикт Босне и Херцеговине и ентитетски заводи за статистику ће извршити исплату новчаних накнада за своје Пописне бирое, а Агенција само за Пописни биро Агенције. (2) Одлуку о начину плаћања накнада из члана 3. ове Одлуке доносе директори Агенције, руководилац подружнице Брчко Дистрикт Босне и Херцеговине и директори ентитетских завода за статистику. Члан 6. (Реализовање Одлуке) За реализовање ове Одлуке задужују се Агенција, Брчко Дистрикт Босне и Херцеговине, ентитетски заводи за статистику и Министарство финансија и трезора Босне и Херцеговине. Члан 7. (Ступање на снагу) Ова Одлука ступа на снагу даном доношења и објављује се у "Службеном гласнику БиХ". Предсједавајући СМ број 173/13 Савјета министара БиХ 24. јула 2013. године Вјекослав Беванда, с. р. Сарајево Na osnovu člana 17. Zakona o Vijeću ministara Bosne i Hercegovine ("Službeni glasnik BiH", br. 30/03, 42/03, 81/06, 76/07, 81/07, 94/07 i 24/08), čl. 18. i 24. Zakona o popisu stanovništva, domaćinstava i stanova u Bosni i Hercegovini 2013. godine ("Službeni glasnik BiH", broj 10/12 i 18/13), i člana 1. tačka a), člana 4. stav (1), tačka a) i člana 6. stav (1)


Odluke o kriterijima za utvrđivanje novčane naknade za rad u upravnim odborima, nadzornim i drugim odborima i drugim radnim tijelima iz nadležnosti institucija Bosne i Hercegovine ("Službeni glasnik BiH", br. 19/09 i 10/12),Vijeće ministara Bosne i Hercegovine, na 58. sjednici održanoj 24. jula 2013. godine, donosi

ODLUKU

O NOVČANOJ NAKNADI ČLANOVA POPISNIH BIROA AGENCIJE ZA STATISTIKU BOSNE I HERCEGOVINE, BRČKO DISTRIKTA BOSNE I HERCEGOVINE I ENTITETSKIH ZAVODA ZA STATISTIKU ZA PRIPREMU, KOORDINACIJU I NADGLEDANJE PROVOĐENJA POPISA STANOVNIŠTVA, DOMAĆINSTAVA I STANOVA U BOSNI I HERCEGOVINI 2013. GODINE Član 1. (Predmet Odluke) Ovom odlukom, određuje se novčana naknada članovima Popisnih biroa Agencije za statistiku Bosne i Hercegovine (u daljem tekstu: Agencija), Brčko Distrikta Bosne i Hercegovine i entitetskih zavoda za statistiku za pripremu, koordinaciju i nadgledanje provođenja Popisa stanovništva, domaćinstava i stanova u Bosni i Hercegovini 2013. godine (u daljem tekstu: Popisni biroi). Član 2. (Sastav popisnih biroa) (1) Sastav popisnih biroa propisuje direktor Agencije, direktori entitetskih zavoda za statistiku i rukovodilac podružnice Brčko Distrikt Bosne i Hercegovine, a čine ih: a) koordinatori Popisnih biroa, b) imenovani članovi Popisnih biroa. (2) Mandat članova Popisnih biroa traje dok se ne okončaju aktivnosti Popisa. (3) Poslovi i nadležnost Popisnih biroa određeni su članom 24. Zakona o popisu stanovništva, domaćinstava i stanova u Bosni i Hercegovini 2013. godine. (4) Administrativno-tehničke poslove u okviru Popisnih biroa vrše sekretari koje imenuje direktor Agencije, rukovodilac podružnice Brčko Distrikta Bosne i Hercegovine, odnosno direktori entitetskih zavoda za statistiku. Član 3. (Visina novčane naknade) (1) Članovi Popisnih biroa i koordinatori imaju pravo na mjesečnu naknadu za rad u istom u neto iznosu od 350,00 KM, a sekretari Popisnih biroa u neto iznosu od 200,00 KM. (2) Naknada iz stava (1) ovog člana isplaćivat će se od dana imenovanja članova Popisnih biroa, do 31. decembra 2014. godine. Član 4. (Kumuliranje naknada) Ukoliko članovi Popisnih biroa, odnosno sekretari Popisnih biroa primaju naknadu za rad u nekom od radnih tijela određenim Zakonom o popisu stanovništva, domaćinstava i stanova u Bosni i Hercegovini 2013. godine, ne ostvaruju novčanu naknadu iz člana 3. stav (1) ove Odluke. Član 5. (Način isplate naknada) (1) Novčana naknada iz člana 3. ove Odluke isplaćuje se iz sredstava Budžeta za provođenje popisa stanovništva, domaćinstava i stanova u Bosni i Hercegovini. Isplata naknada iz člana 3. stav (1) ove Odluke može se vršiti na jedan od sljedećih načina:



a)

Brčko Distrikt Bosne i Hercegovine i entitetski zavodi za statistiku će izvršiti transfer novca na račun Agencije, kako bi Agencija mogla izvršiti uplate u skladu sa ovom Odlukom ili b) Brčko Distrikt Bosne i Hercegovine i entitetski zavodi za statistiku će izvršiti isplatu novčanih naknada za svoje Popisne biroe, a Agencija samo za Popisni biro Agencije. (2) Odluku o načinu plaćanja naknada iz člana 3. ove Odluke donose direktori Agencije, rukovodilac podružnice Brčko Distrikt Bosne i Hercegovine i direktori entitetskih zavoda za statistiku. Član 6. (Realizovanje Odluke) Za realizovanje ove Odluke zadužuju se Agencija, Brčko Distrikt Bosne i Hercegovine, entitetski zavodi za statistiku i Ministarstvo finansija i trezora Bosne i Hercegovine. Član 7. (Stupanje na snagu) Ova Odluka stupa na snagu danom donošenja i objavljuje se u "Službenom glasniku BiH". Predsjedavajući VM broj 173/13 Vijeća ministara BiH 24. jula 2013. godine Vjekoslav Bevanda, s. r. Sarajevo


Članak 4. (Mjerodavnost za realizaciju) Za realizaciju ove Odluke zadužuju se Ministarsvo financija i trezora Bosne i Hercegovine i Centar za informiranje i priznavanje dokumenata iz područja visokog obrazovanja. Članak 5. (Stupanje na snagu) Ova Odluka stupa na snagu danom donošenja i objavljuje se u "Službenom glasniku BiH". Predsjedatelj VM broj 174/13 Vijeća ministara BiH 10. srpnja 2013. godine Vjekoslav Bevanda, v. r. Sarajevo На основу члана 13. став (1) и члана 14. став (2) Закона о буџету институција Босне и Херцеговине и међународних обавеза Босне и Херцеговине за 2013. годину ("Службени гласник БиХ", број 100/12) и члана 17. Закона о Савјету министара Босне и Херцеговине ("Службени гласник БиХ", бр. 30/03, 42/03, 81/06, 76/07, 81/07, 94/07 и 24/08), на приједлог Центра за информисање и признавање докумената из области високог образовања, Савјет министара Босне и Херцеговине, на 56. сједници одржаној 10.07. 2013. године, донио је

ОДЛУКУ

881

Na temelju članka 13. stavak (1) i članka 14. stavak (2) Zakona o proračunu institucija Bosne i Hercegovine i međunarodnih obveza Bosne i Hercegovine za 2013. godinu ("Službeni glasnik BiH", broj 100/12) i članka 17. Zakona o Vijeću ministara Bosne i Hercegovine ("Službeni glasnik BiH", br. 30/03, 42/03, 81/06, 76/07, 81/07, 94/07 i 24/08), na prijedlog Centra za informiranje i priznavanje dokumenata iz područja visokog obrazovanja, Vijeće ministara Bosne i Hercegovine, na 56. sjednici održanoj 10.07.2013. godine, donijelo je

ODLUKU

O ODOBRAVANJU SREDSTAVA IZ TEKUĆE PRORAČUNSKE PRIČUVE CENTRU ZA INFORMIRANJE I PRIZNAVANJE DOKUMENATA IZ PODRUČJA VISOKOG OBRAZOVANJA Članak 1. (Predmet Odluke) Odobrava se izdvajanje sredstava iz tekuće pričuve Proračuna institucija Bosne i Hercegovine i međunarodnih obveza Bosne i Hercegovine za 2013. godinu Centru za informiranje i priznavanje dokumenata iz područja visokog obrazovanja u iznosu od 8.500,00 KM u svrhu novog upošljavanja jednog uposlenika. Članak 2. (Izvori sredstava) Sredstva iz članka 1. ove Odluke bit će osigurana iz sredstava proračunske pričuve sa pozicije "Rezerviranja". Članak 3. (Namjena sredstava) Sredstva iz članka 1. ove Odluke predviđena su za novo upošljavanje jednog uposlenika (ekonomski kod: 611 100 7.160,00 KM i 611 200 - 1.340,00 KM), a radi nesmetanog i zakonitog obavljanja poslova Centra za informiranje i priznavanje dokumenata iz područja visokog obrazovanja.

О ОДОБРАВАЊУ СРЕДСТАВА ИЗ ТЕКУЋЕ БУЏЕТСКЕ РЕЗЕРВЕ ЦЕНТРУ ЗА ИНФОРМИСАЊЕ И ПРИЗНАВАЊЕ ДОКУМЕНАТА ИЗ ОБЛАСТИ ВИСОКОГ ОБРАЗОВАЊА Члан 1. (Предмет Одлуке) Одобрава се издвајање средстава из текуће резерве Буџета институција Босне и Херцеговине и међународних обавеза Босне и Херцеговине за 2013. годину Центру за информисање и признавање докумената из области високог образовања у износу од 8.500,00 КМ у сврху новог запошљавања једног запосленика. Члан 2. (Извори средстава) Средства из члана 1. ове Одлуке биће обезбијеђена из средстава буџетске резерве са позиције "Резервисања". Члан 3. (Намјена средстава) Средства из члана 1. ове Одлуке предвиђена су за ново запошљавање једног запосленика (економски код: 611 100 - 7.160,00 КМ и 611 200 - 1.340,00 КМ), а ради несметаног и законитог обављања послова Центра за информисање и признавање докумената из области високог образовања. Члан 4. (Надлежност за реализацију) За реализацију ове Одлуке задужују се Министарсво финансија и трезора Босне и Херцеговине и Центар за информисање и признавање докумената из области високог образовања. Члан 5. (Ступање на снагу) Ова Одлука ступа на снагу даном доношења и објављује се у "Службеном гласнику БиХ". СM broj 174/13 Предсједавајући 10. јула 2013. године Савјета министара БиХ Сарајево Вјекослав Беванда, с. р.




ODLUKU

Na osnovu člana 13. stav (1) i člana 14. stav (2) Zakona o budžetu institucija Bosne i Hercegovine i međunarodnih obaveza Bosne i Hercegovine za 2013. godinu ("Službeni glasnik BiH", broj 100/12) i člana 17. Zakona o Vijeću ministara Bosne i Hercegovine ("Službeni glasnik BiH", br. 30/03, 42/03, 81/06, 76/07, 81/07, 94/07 i 24/08), na prijedlog Centra za informiranje i priznavanje dokumenata iz oblasti visokog obrazovanja, Vijeće ministara Bosne i Hercegovine, na 56. sjednici održanoj 10.07.2013. godine, donijelo je

ODLUKU

O ODOBRAVANJU SREDSTAVA IZ TEKUĆE BUDŽETSKE REZERVE CENTRU ZA INFORMIRANJE I PRIZNAVANJE DOKUMENATA IZ OBLASTI VISOKOG OBRAZOVANJA Član 1. (Predmet Odluke) Odobrava se izdvajanje sredstava iz tekuće rezerve Budžeta institucija Bosne i Hercegovine i međunarodnih obaveza Bosne i Hercegovine za 2013. godinu Centru za informiranje i priznavanje dokumenata iz oblasti visokog obrazovanja u iznosu od 8.500,00 KM u svrhu novog zapošljavanja jednog zaposlenika. Član 2. (Izvori sredstava) Sredstva iz člana 1. ove Odluke bit će obezbijeđena iz sredstava budžetske rezerve sa pozicije "Rezervisanja". Član 3. (Namjena sredstava) Sredstva iz člana 1. ove Odluke predviđena su za novo zapošljavanje jednog zaposlenika (ekonomski kod: 611 100 7.160,00 KM i 611 200 - 1.340,00 KM), a radi nesmetanog i zakonitog obavljanja poslova Centra za informiranje i priznavanje dokumenata iz oblasti visokog obrazovanja. Član 4. (Nadležnost za realizaciju) Za realizaciju ove Odluke zadužuju se Ministarsvo finansija i trezora Bosne i Hercegovine i Centar za informiranje i priznavanje dokumenata iz oblasti visokog obrazovanja. Član 5. (Stupanje na snagu) Ova Odluka stupa na snagu danom donošenja i objavljuje se u "Službenom glasniku BiH". VM broj 174/13 10. jula 2013. godine Sarajevo

882


Na temelju članka 80. stavak (1) Zakona o sprečavanju i suzbijanju zlouporabe opojnih droga ("Službeni glasnik BiH", broj 8/06), članka 17. i članka 22. stavak 1. Zakona o Vijeću ministara Bosne i Hercegovine ("Službeni glasnik BiH", br. 30/03, 42/03, 81/06, 76/07, 81/07, 94/07 i 24/08), Vijeće ministara Bosne i Hercegovine, na 58. sjednici održanoj 24.07.2013. godine, donijelo je

O OSNIVANJU POVJERENSTVA ZA UNIŠTAVANJE OPOJNIH DROGA Članak 1. (Osnivanje) Ovom Odlukom osniva se Povjerenstvo za uništavanje opojnih droga (u daljnjem tekstu: Povjerenstvo), uređuju nadležnosti, sastav i rukovođenje. Članak 2. (Nadležnost) Povjerenstvo je nadležno za uništavanje zaplijenjenih opojnih droga, psihotropnih tvari, biljaka iz kojih se može dobiti opojna droga i prekursora koji se ne mogu zakonito uporabiti kao sirovina ili na drugi način, a koji su uvršteni na Popis opojnih droga, psihotropnih tvari, biljaka iz kojih se može dobiti opojna droga i prekursora, koja se nalazi u aneksu Zakona o sprečavanju i suzbijanju zlouporabe opojnih droga ("Službeni glasnik BiH", broj 8/06, u daljnjem tekstu: Zakon). Članak 3. (Sastav) (1) U sastav Povjerenstva, sukladno članku 80. stavak (2) Zakona, ulaze po jedan predstavnik: a) Povjerenstva za suzbijanje zloupotrebe opojnih droga; b) Ministarstva sigurnosti Bosne i Hercegovine; c) Ministarstva pravde Bosne i Hercegovine; d) Ministarstva financija i trezora Bosne i Hercegovine; e) Agencije za lijekove i medicinska sredstva Bosne i Hercegovine. (2) Administrativno tehničke poslove za potrebe Povjerenstva u svojstvu tajnika obavljat će službenik Odjela za suzbijanje zlouporabe opojnih droga Ministarstva sigurnosti Bosne i Hercegovine. Članak 4. (Rješenje o imenovanju) (1) Članovi i tajnik Povjerenstva imenovat će se Rješenjem o imenovanju članova Povjerenstva za uništavanje opojnih droga na prijedlog institucija koje sačinjavaju Povjerenstvo. (2) Rješenje o imenovanju iz stavka (1) ovog članka donosi Vijeće ministara Bosne i Hercegovine. Članak 5. (Mandat) Članovi i tajnik Povjerenstva imenuju se na mandat od četiri godine. Članak 6. (Rukovođenje) Povjerenstvom rukovodi predsjedatelj Povjerenstva, koji će se izabrati na prvom konstituirajućem sastanku Povjerenstva. Članak 7. (Pravilnik) Povjerenstvo će se u svom radu pridržavati odredaba Pravilnika o čuvanju i uništavanju oduzete opojne droge, psihotropnih tvari, biljaka iz kojih se može dobiti opojna droga i prekursora, koji sukladno Zakonu usvaja Vijeće ministara Bosne i Hercegovine, u dijelu kojim se propisuje postupak i način uništavanja oduzete opojne droge.



Članak 8. (Poslovnik) Povjerenstvo će na svom prvom sastanku usvojiti Poslovnik o radu, kojim će regulirati prava i obveze članova i tajnika Povjerenstva. Članak 9. (Odgovornost) Povjerenstvo za svoj rad odgovara Vijeću ministara Bosne i Hercegovine, kojem sukladno odredbama članka 80. stavak (3) Zakona podnosi izvješće o radu. Članak 10. (Naknada članovima Povjerenstva) Članovi Povjerenstva mogu da ostvare pravo na novčanu nagradu (stimulaciju), sukladno odredbama članka 27. Zakona o plaćama i naknadama u institucijama BiH ("Službeni glasnik BiH", br. 50/08, 35/09, 75/09, 32/12, 42/12 i 50/12) i odredbama Odluke o okvirnim kriterijima za isplatu novčane nagrade zaposlenima u institucijama Bosne i Hercegovine ("Službeni glasnik BiH", broj 31/10). Članak 11. (Prestanak važenja) Stupanjem na snagu ove Odluke prestaje važiti Odluka o osnivanju i imenovanju članova Povjerenstva za uništavanje opojnih droga ("Službeni glasnik BiH", br. 40/09, 80/09 i 18/11). Članak 12. (Stupanje na snagu) Ova Odluka stupa na snagu danom donošenja i objavljuje se u "Službenom glasniku BiH". Predsjedatelj VM broj 175/13 Vijeća ministara BiH 24. srpnja 2013. godine Vjekoslav Bevanda, v. r. Sarajevo На основу члана 80. став (1) Закона о спречавању и сузбијању злоупотребе опојних дрога ("Службени гласник БиХ", број 8/06), члана 17. и члана 22. став 1. Закона о Савјету министара Босне и Херцеговине ("Службени гласник БиХ", бр. 30/03, 42/03, 81/06, 76/07, 81/07, 94/07 и 24/08), Савјет министара Босне и Херцеговине, на 58. сједници одржаној 24.07.2013. године, донио је

ОДЛУКУ

О ОСНИВАЊУ КОМИСИЈЕ ЗА УНИШТАВАЊЕ ОПОЈНИХ ДРОГА Члан 1. (Оснивање) Овом Одлуком оснива се Комисија за уништавање опојних дрога (у даљњем тексту: Комисија), уређују надлежности, састав и руковођење. Члан 2. (Надлежност) Комисија је надлежна за уништавање заплијењених опојних дрога, психотропних супстанци, биљака из којих се може добити опојна дрога и прекурсора који се не могу законито употријебити као сировина или на други начин, а који су уврштени на Листу опојних дрога, психотропних супстанци, биљака из којих се може добити опојна дрога и прекурсора, која се налази у анексу Закона о спречавању и сузбијању злоупотребе опојних дрога ("Службени гласник БиХ", број 8/06, у даљњем тексту: Закон).


Члан 3. (Састав) (1) У састав Комисије, у складу са чланом 80. став (2) Закона, улазе по један представник: а) Комисије за сузбијање злоупотребе опојних дрога; б) Министарства безбједности Босне и Херцеговине; ц) Министарства правде Босне и Херцеговине; д) Министарства финансија и трезора Босне и Херцеговине; е) Агенције за лијекове и медицинска средства Босне и Херцеговине. (2) Административно техничке послове за потребе Комисије у својству секретара обављаће службеник Одјељења за сузбијање злоупотребе опојних дрога Министарства безбједности Босне и Херцеговине. Члан 4. (Рјешење о именовању) (1) Чланови и секретар Комисије именоваће се Рјешењем о именовању чланова Комисије за уништавање опојних дрога на приједлог институција које сачињавају Комисију. (2) Рјешење о именовању из става (1) овог члана доноси Савјет министара Босне и Херцеговине. Члан 5. (Мандат) Чланови и секретар Комисије именују се на мандат од четири године. Члан 6. (Руковођење) Комисијом руководи предсједник Комисије, који ће се изабрати на првом конституирајућем састанку Комисије. Члан 7. (Правилник) Комисија ће се у свом раду придржавати одредаба Правилника о чувању и уништавању одузете опојне дроге, психотропних супстанци, биљака из којих се може добити опојна дрога и прекурсора, који у складу са Законом усваја Савјет министара Босне и Херцеговине, у дијелу којим се прописује поступак и начин уништавања одузете опојне дроге. Члан 8. (Пословник) Комисија ће на свом првом састанку усвојити Пословник о раду, којим ће регулисати права и обавезе чланова и секретара Комисије. Члан 9. (Одговорност) Комисија за свој рад одговара Савјету министара Босне и Херцеговине, којем у складу са одредбама члана 80. став (3) Закона подноси извјештај о раду. Члан 10. (Накнада члановима Комисије) Чланови Комисије могу да остваре право на новчану награду (стимулацију), у складу са одредбама члана 27. Закона о платама и накнадама у институцијама БиХ ("Службени гласник БиХ", бр. 50/08, 35/09, 75/09, 32/12, 42/12 и 50/12) и одредбама Одлуке о оквирним критеријима за исплату новчане награде запосленима у институцијама Босне и Херцеговине ("Службени гласник БиХ", број 31/10).



Члан 11. (Престанак важења) Ступањем на снагу ове Одлуке престаје важити Одлука о оснивању и именовању чланова Комисије за уништавање опојних дрога ("Службени гласник БиХ", бр. 40/09, 80/09 и 18/11). Члан 12. (Ступање на снагу) Ова Одлука ступа на снагу даном доношења и објављује се у "Службеном гласнику БиХ". Предсједавајући СМ broj 175/13 Савјета министара БиХ 24. јула 2013. године Вјекослав Беванда, с. р. Сарајево Na osnovu člana 80. stav (1) Zakona o sprečavanju i suzbijanju zloupotrebe opojnih droga ("Službeni glasnik BiH", broj 8/06), člana 17. i člana 22. stav 1. Zakona o Vijeću ministara Bosne i Hercegovine ("Službeni glasnik BiH", br. 30/03, 42/03, 81/06, 76/07, 81/07, 94/07 i 24/08), Vijeće ministara Bosne i Hercegovine, na 58. sjednici održanoj 24.07.2013. godine, donijelo je

ODLUKU

O OSNIVANJU KOMISIJE ZA UNIŠTAVANJE OPOJNIH DROGA Član 1. (Osnivanje) Ovom Odlukom osniva se Komisija za uništavanje opojnih droga (u daljnjem tekstu: Komisija), uređuju nadležnosti, sastav i rukovođenje. Član 2. (Nadležnost) Komisija je nadležna za uništavanje zaplijenjenih opojnih droga, psihotropnih tvari, biljaka iz kojih se može dobiti opojna droga i prekursora koji se ne mogu zakonito upotrijebiti kao sirovina ili na drugi način, a koji su uvršteni na Listu opojnih droga, psihotropnih tvari, biljaka iz kojih se može dobiti opojna droga i prekursora, koja se nalazi u aneksu Zakona o sprečavanju i suzbijanju zloupotrebe opojnih droga ("Službeni glasnik BiH", broj 8/06, u daljnjem tekstu: Zakon). Član 3. (Sastav) (1) U sastav Komisije, u skladu sa članom 80. stav (2) Zakona, ulaze po jedan predstavnik: a) Komisije za suzbijanje zloupotrebe opojnih droga; b) Ministarstva sigurnosti Bosne i Hercegovine; c) Ministarstva pravde Bosne i Hercegovine; d) Ministarstva finansija i trezora Bosne i Hercegovine; e) Agencije za lijekove i medicinska sredstva Bosne i Hercegovine. (2) Administrativno tehničke poslove za potrebe Komisije u svojstvu sekretara obavljat će službenik Odsjeka za suzbijanje zloupotrebe opojnih droga Ministarstva sigurnosti Bosne i Hercegovine. Član 4. (Rješenje o imenovanju) (1) Članovi i sekretar Komisije imenovat će se Rješenjem o imenovanju članova Komisije za uništavanje opojnih droga na prijedlog institucija koje sačinjavaju Komisiju. (2) Rješenje o imenovanju iz stava (1) ovog člana donosi Vijeće ministara Bosne i Hercegovine.


Član 5. (Mandat) Članovi i sekretar Komisije imenuju se na mandat od četiri godine. Član 6. (Rukovođenje) Komisijom rukovodi predsjednik Komisije, koji će se izabrati na prvom konstituirajućem sastanku Komisije. Član 7. (Pravilnik) Komisija će se u svom radu pridržavati odredaba Pravilnika o čuvanju i uništavanju oduzete opojne droge, psihotropnih tvari, biljaka iz kojih se može dobiti opojna droga i prekursora, koji u skladu sa Zakonom usvaja Vijeće ministara Bosne i Hercegovine, u dijelu kojim se propisuje postupak i način uništavanja oduzete opojne droge. Član 8. (Poslovnik) Komisija će na svom prvom sastanku usvojiti Poslovnik o radu, kojim će regulisati prava i obaveze članova i sekretara Komisije. Član 9. (Odgovornost) Komisija za svoj rad odgovara Vijeću ministara Bosne i Hercegovine, kojem u skladu sa odredbama člana 80. stav (3) Zakona podnosi izvještaj o radu. Član 10. (Naknada članovima Komisije) Članovi Komisije mogu da ostvare pravo na novčanu nagradu (stimulaciju), u skladu sa odredbama člana 27. Zakona o platama i naknadama u institucijama BiH ("Službeni glasnik BiH", br. 50/08, 35/09, 75/09, 32/12, 42/12 i 50/12) i odredbama Odluke o okvirnim kriterijima za isplatu novčane nagrade zaposlenima u institucijama Bosne i Hercegovine ("Službeni glasnik BiH", broj 31/10). Član 11. (Prestanak važenja) Stupanjem na snagu ove Odluke prestaje važiti Odluka o osnivanju i imenovanju članova Komisije za uništavanje opojnih droga ("Službeni glasnik BiH", br. 40/09, 80/09 i 18/11). Član 12. (Stupanje na snagu) Ova Odluka stupa na snagu danom donošenja i objavljuje se u "Službenom glasniku BiH". Predsjedavajući VM broj 175/13 Vijeća ministara BiH 24. jula 2013. godine Vjekoslav Bevanda, s. r. Sarajevo

883

Na temelju članka 17. Zakona o financiranju institucija Bosne i Hercegovine ("Službeni glasnik BiH", br. 61/04, 49/09, 42/12, 87/12 i 32/13), članka 13. stavka (2) Zakona o Proračunu institucija Bosne i Hercegovine i međunarodnih obveza Bosne i Hercegovine za 2013. godinu ("Službeni glasnik BiH", broj 100/12) i Odluke o prijenosu ovlasti predsjedatelju i zamjenicima predsjedatelja Vijeća ministara Bosne i Hercegovine za interventno korištenje proračunske pričuve ("Službeni glasnik BiH", broj 10/13), predsjedatelj Vijeća ministara Bosne i Hercegovine donio je




ODLUKU

O INTERVENTNOM KORIŠTENJU SREDSTAVA TEKUĆE PRORAČUNSKE PRIČUVE Članak 1. (Predmet Odluke) Odobravaju se sredstva za interventno korištenje tekuće proračunske pričuve Proračuna institucija Bosne i Hercegovine i međunarodnih obveza Bosne i Hercegovine za 2013. godinu u iznosu od 2.000 KM Klubu malog nogometa "Tango", Istočno Sarajevo, u svrhu jednokratne potpore za sudjelovanje na europskom takmičenju. Članak 2. (Nadležnost za realizaciju) Za realizaciju ove odluke zaduženo je Ministarstvo financija i trezora Bosne i Hercegovine, sukladno Zakonu o financiranju institucija Bosne i Hercegovine, a uplatu će izvršiti na tekući račun Kluba malog nogometa "Tango", Istočno Sarajevo. Članak 3. (Stupanje na snagu) Ova odluka stupa na snagu danom donošenja i objavljuje se u "Službenom glasniku BiH". Broj 01-50-2-20-25-1/13 Predsjedatelj 1. kolovoza 2013. godine Vijeća ministara BiH Sarajevo Vjekoslav Bevanda, v. r. На основу члана 17. Закона о финансирању институција Босне и Херцеговине ("Службени гласник БиХ", бр. 61/04, 49/09, 42/12, 87/12 и 32/13), члана 13. став (2) Закона о Буџету институција Босне и Херцеговине и међународних обавеза Босне и Херцеговине за 2013. годину ("Службени гласник БиХ", број 100/12) и Одлуке о преносу овлаштења предсједавајућем и замјеницима предсједавајућег Савјета министара Босне и Херцеговине за интервентно кориштење буџетске резерве ("Службени гласник БиХ", број 10/13), предсједавајући Савјета министара Босне и Херцеговине донио је

ОДЛУКУ

О ИНТЕРВЕНТНОМ КОРИШТЕЊУ СРЕДСТАВА ТЕКУЋЕ БУЏЕТСКЕ РЕЗЕРВЕ Члан 1. (Предмет Одлуке) Одобравају се средства за интервентно кориштење текуће буџетске резерве Буџета институција Босне и Херцеговине и међународних обавеза Босне и Херцеговине за 2013. годину у износу од 2.000 КМ Клубу малог фудбала "Танго", Источно Сарајево, у сврху једнократне помоћи за учешће на европском такмичењу. Члан 2. (Надлежност за реализацију) За реализацију ове одлуке задужено је Министарство финансија и трезора Босне и Херцеговине у складу са Законом о финансирању институција Босне и Херцеговине, а уплату ће извршити на текући рачун Клуба малог фудбала "Танго", Источно Сарајево. Члан 3. (Ступање на снагу) Ова одлука ступа на снагу даном доношења и објављује се у "Службеном гласнику БиХ". Предсједавајући Број 01-50-2-20-25-1/13 Савјета министара БиХ 1. августа 2013. године Вјекослав Беванда, с. р. Сарајево

Na osnovu člana 17. Zakona o finansiranju institucija Bosne i Hercegovine ("Službeni glasnik BiH", br. 61/04, 49/09, 42/12, 87/12 i 32/13), člana 13. stav (2) Zakona o Budžetu institucija Bosne i Hercegovine i međunarodnih obaveza Bosne i Hercegovine za 2013. godinu ("Službeni glasnik BiH", broj 100/12) i Odluke o prijenosu ovlaštenja predsjedavajućem i zamjenicima predsjedavajućeg Vijeća ministara Bosne i Hercegovine za interventno korištenje budžetske rezerve ("Službeni glasnik BiH", broj 10/13), predsjedavajući Vijeća ministara Bosne i Hercegovine donio je

ODLUKU

O INTERVENTNOM KORIŠTENJU SREDSTAVA TEKUĆE BUDŽETSKE REZERVE Član 1. (Predmet Odluke) Odobravaju se sredstva za interventno korištenje tekuće budžetske rezerve Budžeta institucija Bosne i Hercegovine i međunarodnih obaveza Bosne i Hercegovine za 2013. godinu u iznosu od 2.000 KM Klubu malog fudbala "Tango", Istočno Sarajevo, u svrhu jednokratne pomoći za učešće na evropskom takmičenju. Član 2. (Nadležnost za realizaciju) Za realizaciju ove odluke zaduženo je Ministarstvo finansija i trezora Bosne i Hercegovine u skladu sa Zakonom o finansiranju institucija Bosne i Hercegovine, a uplatu će izvršiti na tekući račun Kluba malog fudbala "Tango", Istočno Sarajevo. Član 3. (Stupanje na snagu) Ova odluka stupa na snagu danom donošenja i objavljuje se u "Službenom glasniku BiH". Broj 01-50-2-20-25-1/13 1. augusta 2013. godine Sarajevo


884

Na osnovu članka 17. Zakona o Vijeću ministara Bosne i Hercegovine ("Službeni glasnik BiH", br. 30/03, 42/03, 81/06, 76/07, 81/07, 94/07 i 24/08), i članka 39. stavak (2) a u vezi sa člankom 75. stavak (2) točka k) Zakona o zaštiti tajnih podataka ("Službeni glasnik BiH", br. 54/05 i 12/09), Vijeće ministara Bosne i Hercegovine, na 52. sjednici održanoj 05.06.2013. godine, donijelo je

PRAVILNIK

O NAČINU VRŠENJA SIGURNOSNIH PROVJERA I IZVORIMA PODATAKA PRI VRŠENJU SIGURNOSNIH PROVJERA Članak 1. (Predmet) Pravilnikom o načinu vršenja sigurnosnih provjera i izvorima podataka pri vršenju sigurnosnih provjera (u daljem tekstu: Pravilnik) bliže se određuje postupak vršenja sigurnosnih provjera, izvori podataka i evidencije koje se koriste tokom provjere, sadržaj izvještaja, čuvanje materijala nastalih tokom provjere i druge mjere i postupci u vezi sigurnosne provjere.



Članak 2. (Primjena) (1) Po ovom Pravilniku dužni su postupati nadležni organi za obavljanje sigurnosne provjere: a) Obavještajno sigurnosna agencija Bosne i Hercegovine b) Državna agencija za istrage i zaštitu Bosne i Hercegovine c) Ministarstvo odbrane Bosne i Hercegovine (2) U skladu s ovim Pravilnikom dužni su postupati i drugi organi, institucije, privredne i druge organizacije i građani Bosne i Hercegovine koji sarađuju u postupku vršenja sigurnosnih provjera. Članak 3. (Sigurnosna provjera) Sigurnosna provjera predstavlja postupke i mjere preduzete od strane ovlaštenih službenika organa nadležnih za vršenje provjere (u daljem tekstu: ovlašteni službenik) na osnovu sigurnosnog upitnika, s ciljem utvrđivanja postojanja ili nepostojanja sigurnosnih smetnji za provjeravanu osobu. Članak 4. (Provođenje sigurnosne provjere) (1) Provjeru podataka iz sigurnosnog upitnika vrše ovlašteni službenici. (2) Provjera podataka se provodi: a) traženjem podataka od nadležnih državnih organa koji vode službene evidencije; b) neposrednim uvidom u evidencije nadležnih državnih organa i drugih pravnih osoba; c) razgovorom sa provjeravanom osobom; d) razgovorom s osobom koja je predložena od provjeravane osobe; e) razgovorom sa drugim osobama koje mogu pružiti potrebne informacije radi utvrđivanja činjenica koje se provjeravaju; f) neposrednim opažanjem ovlaštenog službenika. Članak 5. (Evidencije kao izvor podataka) (1) Prilikom vršenja sigurnosne provjere, ovlašteni službenik koji vrši provjeru ima pravo uvida i pristupa podacima koji se vode u službenim evidencijama i to: a) Operativne kriminalističke evidencije, b) Evidencije sudova, c) Evidencije tužilaštava, d) Evidencije Uprave za indirektno oporezivanje, e) Evidencije Centralne banke, f) Kaznene evidencije, g) Evidencije školskih ustanova, h) Evidencije koje se vode u organima nadležnim za vršenje provjere, i) I druge evidencije iz kojih se mogu provjeriti podaci koje je provjeravana osoba navela u sigurnosnom upitniku. (2) Podaci iz ovih evidencija koriste se isključivo u postupku provođenja sigurnosne provjere. (3) Ako se tokom provođenja provjere koristi podatak iz evidencije, koji može ugroziti rad organa koji vodi takve evidencije ili njim raspolaže, ovlašteni službenik mora djelovati na način da do takvog ugrožavanja ne dođe. Članak 6. (Mišljenje o postojanju sigurnosnih smetnji) (1) Nakon provjere podataka iz sigurnosnih upitnika, nadležani organ za provođenje provjera daje mišljenje da li postoji sigurnosna smetnja i to navodi u Izvješću o

(2)

(1)

(2)

(1)

(2) (3)

(1)

(2)

(1) (2)

(1)

(2)


rezultatima sigurnosne provjere (u daljem tekstu: Izvješće) uz obrazloženje i odgovarajuće dokaze. U Izvješću se pored mišljenja organa koji je provodio sigurnosnu provjeru može ugraditi i mišljenje drugih organa na način propisan Zakonom. Članak 7. (Izvještavanje o rezultatima sigurnosne provjere) Izvješće se sačinjava u dva primjerka od kojih se jedan dostavlja podnosiocu zahtjeva za sigurnosnu provjeru, a drugi pohranjuje u organu koji je izvršio sigurnosnu provjeru. Uz Izvješće podnosiocu zahtjeva dostavljaju se primjerci sigurnosnih upitnika i drugih dokumenata dostavljenih uz zahtjev za provjeru kao i relevantni dokumenti sa podacima iz evidencija drugih državnih organa ili pravnih osoba pribavljenih i korištenih u provođenju provjere. Članak 8. (Dopuna sigurnosne provjere) Organ koji vrši sigurnosnu provjeru može izvršiti dopunu i prije isteka roka predviđenog za ponovno vršenje sigurnosne provjere određenog Zakonom, ako to zatraži podnosilac zahtjeva. Dopuna sigurnosne provjere izvršit će se samo ako je Izvještaj nepotpun ili se došlo do podataka koji nisu bili poznati prije i tokom provođenja sigurnosne provjere. Dopuna sigurnosne provjere može se vršiti i nakon pozitivno okončane provjere ukoliko se dođe do saznanja o okolnostima koje mogu utjecati na postojanje smetnje, a na zahtjev ili uz odobrenje ovlaštene osobe. Članak 9. (Pohranjivanje i čuvanje dokumentacije) Dokumenti nastali u korespondenciji organa koji vrši sigurnosnu provjeru sa drugim organima i institucijama kao i druga dokumenta nastala tokom provođenja sigurnosne provjere, sastavni su dio dosjea osobe za koje je provođena sigurnosna provjera, a koji se vodi u organu koji je vršio sigurnosnu provjeru. Ova dokumentacija se čuva u skladu s Zakonom o arhivskoj građi Bosne i Hercegovine. Članak 10. (Evidencije) Organ koji vrši sigurnosne provjere vodi elektronsku evidenciju zahtjeva i urađenih sigurnosnih provjera. Evidencija iz stavka (1) ovog članka sadrži sljedeće podatke: a) naziv organa ili institucije koja je podnijela zahtjev za vršenje provjere, b) prezime, ime i JMB provjeravane osobe, c) vrsta sigurnosne provjere, d) broj i datum zahtjeva za provođenje sigurnosne provjere, e) datum prijema zahtjeva, f) broj i datum izvješća o rezultatima provjere, g) napomena. Članak 11. (Korištenje prikupljenih podataka i rezultata sigurnosne provjere) Prikupljeni podaci i rezultat sigurnosne provjere koristit će se i za izradu sigurnosne provjere višeg stupnja tajnosti kada od provođenja poslednje provjere nije proteklo više od šest mjeseci. Prikupljeni podaci i rezultat sigurnosne provjere koristiti će se i ukoliko se organ ili institucija obrati zahtjevom za vršenje sigurnosne provjere za lice koje je već ranije



provjeravano kao uposlenik neke druge institucije. Nadležni organ za vršenje provjere će ocijeniti da li je potrebno izvršiti potpunu ponovnu provjeru ili će se provjeravati samo pojedini podaci iz sigurnosnog upitnika. (3) Ukoliko je različit organ koji je izvršio prvu provjeru i organ koji vrši provjeru višeg stupnja, tokom vršenja naredne provjere dužni su sarađivati i razmjenjivati sve potrebne informacije. Članak 12. (Rokovi za vršenje sigurnosne provjere) (1) Sigurnosne provjere računajući od dana prijema zahtjeva i u zavisnosti od vrste, se provode u roku od 90 dana. (2) Ukoliko postoji potreba ovi rokovi se mogu produžiti za dodatnih 30 dana u skladu sa člankom 30. stavak (5) Zakona. Članak 13. (Posebni slučajevi vršenja sigurnosne provjere) (1) Sigurnosna provjera može se vršiti i za osobe koje nisu državljani Bosne i Hercegovine a koji borave ili su boravili određeni vremenski period na teritoriji Bosne i Hercegovine a na zahtjev druge države, međunarodne ili regionalne organizacije odnosno ovlaštenog organa. (2) Provjera iz stavka (1) ovog članka je obavezna jedino ako postoji međunarodni sporazum o razmjeni i zaštiti tajnih podataka između Bosne i Hercegovine i strane koja traži pomoć u vršenju sigurnosne provjere. Članak 14. (Završne odredbe) Ovaj pravilnik stupa na snagu danom donošenja a objavljuje se u "Službenom glasniku BiH". VM broj 171/13 Predsjedatelj 5. lipnja 2013. godine Vijeća ministara BiH Sarajevo Vjekoslav Bevanda, v. r. На основу члана 17. Закона о Савјету министара Босне и Херцеговине ("Службени гласник БиХ" бр. 30/03, 42/03, 81/06, 76/07, 81/07, 94/07 и 24/08), и члана 39. stav (2), а у вези са чланом 75. став (2) тачка к) Закона о заштити тајних података ("Службени гласник БиХ", бр. 54/05 и 12/09), Савјет министара Босне и Херцеговине, на 52. сједници одржаној 05.06.2013. године, донио је

ПРАВИЛНИК

О НАЧИНУ ВРШЕЊА БЕЗБЈЕДНОСНИХ ПРОВЈЕРА И ИЗВОРИМА ПОДАТАКА ПРИ ВРШЕЊУ БЕЗБЈЕДНОСНИХ ПРОВЈЕРА Члан 1. (Предмет) Правилником о начину вршења безбједносних провјера и изворима података при вршењу безбједносних провјера (у даљем тексту: Правилник) ближе се одређује поступак вршења безбједносних провјера, извори података и евиденције које се користе током провјере, садржај извјештаја, чување материјала насталих током провјере и друге мјере и поступци у вези безбједносне провјере. Члан 2. (Примјена) (1) По овом Правилнику дужни су поступати надлежни органи за обављање безбједносне провјере: a) Обавјештајно безбједносна агенција Босне и Херцеговине

б)


Државна агенција за истраге и заштиту Босне и Херцеговине ц) Министарство одбране Босне и Херцеговине (2) У складу с овим Правилником дужни су поступати и други органи, институције, привредне и друге организације и грађани Босне и Херцеговине који сарађују у поступку вршења безбједносних провјера. Члан 3. (Безбједносна провјера) Безбједносна провјера представља поступке и мјере предузете од стране овлаштених службеника органа надлежних за вршење провјере (у даљем тексту: овлаштени службеник) на основу безбједносног упитника, с циљем утврђивања постојања или непостојања безбједносних сметњи за провјеравану особу. Члан 4. (Провођење безбједносне провјере) (1) Провјеру података из безбједносног упитника врше овлаштени службеници. (2) Провјера података се проводи: а) тражењем података од надлежних државних органа који воде службене евиденције; б) непосредним увидом у евиденције надлежних државних органа и других правних лица; ц) разговором са провјераваним лицем; д) разговором с лицем које је предложено од провјераваног лица; е) разговором са другим лицима који могу пружити потребне информације ради утврђивања чињеница која се провјеравају; ф) непосредним опажањем овлаштеног службеника. Члан 5. (Евиденције као извор података) (1) Приликом вршења безбједносне провјере, овлаштени службеник који врши провјеру има право увида и приступа подацима који се воде у службеним евиденцијама и то: а) Оперативне криминалистичке евиденције б) Евиденције судова ц) Евиденције тужилаштава д) Евиденције Управе за индиректно опорезивање е) Евиденције Централне банке ф) Казнене евиденције г) Евиденције школских установа x) Евиденције које се воде у органима надлежним за вршење провјере и) И друге евиденције из којих се могу провјерити подаци које је провјеравана особа навела у безбједносном упитнику. (2) Подаци из ових евиденција користе се искључиво у поступку провођења безбједносне провјере. (3) Ако се током провођења провјере користи податак из евиденције, који може угрозити рад органа који води такве евиденције или њим располаже, овлаштени службеник мора дјеловати на начин да до таквог угрожавања не дође. Члан 6. (Мишљење о постојању сигурносних сметњи) (1) Након провјере података из безбједносних упитника, надлежани орган за провођење провјера даје мишљење да ли постоји безбједносна сметња и то наводи у Извјештају о резултатима безбједносне провјере (у даљем тексту: Извјештај) уз образложење и одговарајуће доказе.

Broj 63 - Stranica 12 (2)

(1)

(2)

(1)

(2)

(3)

(1)

(2)

(1) (2)

(1)


У Извјештају се поред мишљења органа који је проводио безбједносну провјеру може уградити и мишљење других органа на начин прописан Законом. Члан 7. (Извјештавање о резултатима безбједносне провјере) Извјештај се сачињава у два примјерка од којих се један доставља подносиоцу захтјева за безбједносну провјеру, а други похрањује у органу који је извршио безбједносну провјеру. Уз Извјештај подносиоцу захтјева достављају се примјерци безбједносних упитника и других докумената достављених уз захтјев за провјеру као и релевантни документи са подацима из евиденција других државних органа или правних лица прибављених и кориштених у провођењу провјере. Члан 8. (Допуна безбједносне провјере) Орган који врши безбједносну провјеру може извршити допуну и прије истека рока предвиђеног за поновно вршење безбједносне провјере одређеног Законом ако то затражи подносилац захтјева. Допуна безбједносне провјере извршиће се само ако је Извјештај непотпун или се дошло до података који нису били познати прије и током провођења безбједносне провјере. Допуна безбједносне провјере може се вршити и након позитивно окончане провјере уколико се дође до сазнања о околностима које могу утицати на постојање сметње, а на захтјев или уз одобрење овлаштене особе. Члан 9. (Похрањивање и чување документације) Документи настали у кореспонденцији органа који врши безбједносну провјеру са другим органима и институцијама као и друга документа настала током провођења безбједносне провјере, саставни су дио досјеа лица за које је провођена безбједносна провјера, а који се води у органу који је вршио безбједносну провјеру. Ова документација се чува у складу с Законом о архивској грађи Босне и Херцеговине. Члан 10. (Евиденције) Орган који врши безбједносне провјере води електронску евиденцију захтјева и урађених безбједносних провјера. Евиденција из става (1) овог члана садржи сљедеће податке: a) назив органа или институције која је поднијела захтјев за вршење провјере б) презиме, име и ЈМБ провјераваног лица ц) врста безбједносне провјере д) број и датум захтјева за провођење безбједносне провјере е) датум пријема захтјева ф) број и датум извјештаја о резултатима провјере г) напомена. Члан 11. (Кориштење прикупљених података и резултата безбједносне провјере) Прикупљени подаци и резултат безбједносне провјере користиће се и за израду безбједносне провјере вишег степена тајности када од провођења посљедње провјере није протекло више од шест мјесеци.


Прикупљени подаци и резултат безбједносне провјере користиће се и уколико се орган или институција обрати захтјевом за вршење безбједносне провјере за лице које је већ раније провјеравано као упосленик неке друге институције. Надлежни орган за вршење провјере ће оцијенити да ли је потребно извршити потпуну поновну провјеру или ће се провјеравати само поједини подаци из безбједносног упитника. (3) Уколико је различит орган који је извршио прву провјеру и орган који врши провјеру вишег степена, током вршења наредне провјере дужни су сарађивати и размјењивати све потребне информације. Члан 12. (Рокови за вршење безбједносне провјере) (1) Безбједносне провјере рачунајући од дана пријема захтјева и у зависности од врсте, се проводе у року од 90 дана. (2) Уколико постоји потреба ови рокови се могу продужити за додатних 30 дана у складу са чланом 30. став (5) Закона. Члан 13. (Посебни случајеви вршења безбједносне провјере) (1) Безбједносна провјера може се вршити и за лица која нису држављани Босне и Херцеговине а који бораве или су боравили одређени временски период на територији Босне и Херцеговине а на захтјев друге државе, међународне или регионалне организације односно овлаштеног органа. (2) Провјера из става (1) овог члана је обавезна једино ако постоји међународни споразум о размјени и заштити тајних података између Бoсне и Херцеговине и стране која тражи помоћ у вршењу безбједносне провјере. Члан 14 (Завршне одредбе) Овај правилник ступа на снагу даном доношења, а објављује се у "Службеном гласнику БиХ". Предсједавајући СМ број 171/13 Савјета министара БиХ 5. јуна 2013. године Вјекослав Беванда, с. р. Сарајево

(2)

Na osnovu člana 17. Zakona o Vijeću ministara Bosne i Hercegovine ("Službeni glasnik BiH", br. 30/03, 42/03, 81/06, 76/07, 81/07, 94/07 i 24/08), i člana 39. stav (2) a u vezi sa članom 75. stav (2) tačka k) Zakona o zaštiti tajnih podataka ("Službeni glasnik BiH", br. 54/05 i 12/09), Vijeće ministara Bosne i Hercegovine, na 52. sjednici održanoj 05.06.2013. godine, donijelo je

PRAVILNIK

O NAČINU VRŠENJA SIGURNOSNIH PROVJERA I IZVORIMA PODATAKA PRI VRŠENJU SIGURNOSNIH PROVJERA Član 1. (Predmet) Pravilnikom o načinu vršenja sigurnosnih provjera i izvorima podataka pri vršenju sigurnosnih provjera (u daljem tekstu: Pravilnik) bliže se određuje postupak vršenja sigurnosnih provjera, izvori podataka i evidencije koje se koriste tokom provjere, sadržaj izvještaja, čuvanje materijala nastalih tokom provjere i druge mjere i postupci u vezi sigurnosne provjere.



Član 2. (Primjena) (1) Po ovom Pravilniku dužni su postupati nadležni organi za obavljanje sigurnosne provjere: a) Obavještajno sigurnosna agencija Bosne i Hercegovine b) Državna agencija za istrage i zaštitu Bosne i Hercegovine c) Ministarstvo odbrane Bosne i Hercegovine (2) U skladu s ovim Pravilnikom dužni su postupati i drugi organi, institucije, privredne i druge organizacije i građani Bosne i Hercegovine koji sarađuju u postupku vršenja sigurnosnih provjera. Član 3. (Sigurnosna provjera) Sigurnosna provjera predstavlja postupke i mjere preduzete od strane ovlaštenih službenika organa nadležnih za vršenje provjere (u daljem tekstu: ovlašteni službenik) na osnovu sigurnosnog upitnika, s ciljem utvrđivanja postojanja ili nepostojanja sigurnosnih smetnji za provjeravanu osobu. Član 4. (Provođenje sigurnosne provjere) (1) Provjeru podataka iz sigurnosnog upitnika vrše ovlašteni službenici. (2) Provjera podataka se provodi: a) traženjem podataka od nadležnih državnih organa koji vode službene evidencije; b) neposrednim uvidom u evidencije nadležnih državnih organa i drugih pravnih lica; c) razgovorom sa provjeravanim licem; d) razgovorom s licem koje je predloženo od provjeravanog lica; e) razgovorom sa drugim licima koji mogu pružiti potrebne informacije radi utvrđivanja činjenica koje se provjeravaju; f) neposrednim opažanjem ovlaštenog službenika. Član 5. (Evidencije kao izvor podataka) (1) Prilikom vršenje sigurnosne provjere, ovlašteni službenik koji vrši provjeru ima pravo uvida i pristupa podacima koji se vode u službenim evidencijama i to: a) Operativne kriminalističke evidencije b) Evidencije sudova c) Evidencije tužilaštava d) Evidencije Uprave za indirektno oporezivanje e) Evidencije Centralne banke f) Kaznene evidencije g) Evidencije školskih ustanova h) Evidencije koje se vode u organima nadležnim za vršenje provjere i) I druge evidencije iz kojih se mogu provjeriti podaci koje je provjeravana osoba navela u sigurnosnom upitniku. (2) Podaci iz ovih evidencija koriste se isključivo u postupku provođenja sigurnosne provjere. (3) Ako se tokom provođenja provjere koristi podatak iz evidencije, koji može ugroziti rad organa koji vodi takve evidencije ili njim raspolaže, ovlašteni službenik mora djelovati na način da do takvog ugrožavanja ne dođe. Član 6. (Mišljenje o postojanju sigurnosnih smetnji) (1) Nakon provjere podataka iz sigurnosnih upitnika, nadležani organ za provođenje provjera daje mišljenje da li postoji sigurnosna smetnja i to navodi u Izvještaju o

(2)

(1)

(2)

(1)

(2) (3)

(1)

(2)

(1) (2)

(1)

(2)


rezultatima sigurnosne provjere (u daljem tekstu: Izvještaj) uz obrazloženje i odgovarajuće dokaze. U Izvještaju se pored mišljenja organa koji je provodio sigurnosnu provjeru može ugraditi i mišljenje drugih organa na način propisan Zakonom. Član 7. (Izvještavanje o rezultatima sigurnosne provjere) Izvještaj se sačinjava u dva primjerka od kojih se jedan dostavlja podnosiocu zahtjeva za sigurnosnu provjeru, a drugi pohranjuje u organu koji je izvršio sigurnosnu provjeru. Uz Izvještaj podnosiocu zahtjeva dostavljaju se primjerci sigurnosnih upitnika i drugih dokumenata dostavljenih uz zahtjev za provjeru kao i relevantni dokumenti sa podacima iz evidencija drugih državnih organa ili pravnih lica pribavljenih i korištenih u provođenju provjere. Član 8. (Dopuna sigurnosne provjere) Organ koji vrši sigurnosnu provjeru može izvršiti dopunu i prije isteka roka predviđenog za ponovno vršenje sigurnosne provjere određenog Zakonom ako to zatraži podnosilac zahtjeva. Dopuna sigurnosne provjere izvršit će se samo ako je Izvještaj nepotpun ili se došlo do podataka koji nisu bili poznati prije i tokom provođenja sigurnosne provjere. Dopuna sigurnosne provjere može se vršiti i nakon pozitivno okončane provjere ukoliko se dođe do saznanja o okolnostima koje mogu uticati na postojanje smetnje, a na zahtjev ili uz odobrenje ovlaštene osobe. Član 9. (Pohranjivanje i čuvanje dokumentacije) Dokumenti nastali u korespondenciji organa koji vrši sigurnosnu provjeru sa drugim organima i institucijama kao i druga dokumenta nastala tokom provođenja sigurnosne provjere, sastavni su dio dosjea lica za koje je provođena sigurnosne provjera, a koji se vodi u organu koji je vršio sigurnosnu provjeru. Ova dokumentacija se čuva u skladu s Zakonom o arhivskoj građi Bosne i Hercegovine. Član 10. (Evidencije) Organ koji vrši sigurnosne provjere vodi elektronsku evidenciju zahtjeva i urađenih sigurnosnih provjera. Evidencija iz stava (1) ovog člana sadrži sledeće podatke: a) naziv organa ili institucije koja je podnijela zahtjev za vršenje provjere b) prezime, ime i JMB provjeravanog lica c) vrsta sigurnosne provjere d) broj i datum zahtjeva za provođenje sigurnosne provjere e) datum prijema zahtjeva f) broj i datum izvještaja o rezultatima provjere g) napomena. Član 11. (Korištenje prikupljenih podataka i rezultata sigurnosne provjere) Prikupljeni podaci i rezultat sigurnosne provjere koristiće se i za izradu sigurnosne provjere višeg stepena tajnosti kada od provođenja posljednje provjere nije proteklo više od šest mjeseci. Prikupljeni podaci i rezultat sigurnosne provjere koristit će se i ukoliko se organ ili institucija obrati zahtjevom za vršenje sigurnosne provjere za lice koje je već ranije provjeravano kao uposlenik neke druge institucije.



Nadležni organ za vršenje provjere će ocijeniti da li je potrebno izvršiti potpunu ponovnu provjeru ili će se provjeravati samo pojedini podaci iz sigurnosnog upitnika. (3) Ukoliko je različit organ koji je izvršio prvu provjeru i organ koji vrši provjeru višeg stepena, tokom vršenja naredne provjere dužni su sarađivati i razmjenjivati sve potrebne informacije. Član 12. (Rokovi za vršenje sigurnosne provjere) (1) Sigurnosne provjere računajući od dana prijema zahtjeva i u zavisnosti od vrste, se provode u roku od 90 dana. (2) Ukoliko postoji potreba ovi rokovi se mogu produžiti za dodatnih 30 dana u skladu sa članom 30. stav (5) Zakona. Član 13. (Posebni slučajevi vršenja sigurnosne provjere) (1) Sigurnosna provjera može se vršiti i za lica koja nisu državljani Bosne i Hercegovine a koji borave ili su boravili određeni vremenski period na teritoriji Bosne i Hercegovine a na zahtjev druge države, međunarodne ili regionalne organizacije odnosno ovlaštenog organa. (2) Provjera iz stava (1) ovog člana je obavezna jedino ako postoji međunarodni sporazum o razmjeni i zaštiti tajnih podataka između Bosne i Hercegovine i strane koja traži pomoć u vršenju sigurnosne provjere. Član 14 (Završne odredbe) Ovaj pravilnik stupa na snagu danom donošenja a objavljuje se u "Službenom glasniku BiH". Predsjedavajući VM broj 171/13 Vijeća ministara BiH 5. juna 2013. godine Vjekoslav Bevanda, s. r. Sarajevo

MINISTARSTVO SIGURNOSTI BOSNE I HERCEGOVINE 885

Na temelju članka 137. stavak (1) Zakona o kretanju i boravku stranaca i azilu ("Službeni glasnik BiH", br. 36/08 i 87/12), članka 4. i 14. stavak (1) točka 8. Zakona o ministarstvima i drugim tijelima uprave Bosne i Hercegovine ("Službeni glasnik BiH", br. 5/03, 42/03, 26/04, 42/04, 45/06, 88/07, 35/09, 59/09, 103/09, 87/12 i 6/13), članka 16. Zakona o upravi ("Službeni glasnik BiH", br. 32/02 i 102/09), ministar sigurnosti Bosne i Hercegovine donosi

PRAVILNIK

O IZMJENAMA I DOPUNAMA PRAVILNIKA O MEĐUNARODNOJ ZAŠTITI (AZILU) U BOSNI I HERCEGOVINI Članak 1. U Pravilniku o međunarodnoj zaštiti (azilu) u BiH ("Službeni glasnik BiH", br. 37/09 i 85/10) u članku 1. (Predmet pravilnika) iza riječi "(u daljnjem tekstu: BiH)", dodaje se: "uvjeti i način ostvarivanja prava na lične isprave osoba kojima je priznata međunarodna zaštita,". Članak 2. U članku 3. (Načelo zabrane vraćanja - non refoulement) st. (1) i (2) mijenjaju se i glase: "(1) Stranac neće ni na koji način biti protjeran ili vraćen ("refoulement") na granicu teritorije gdje bi mu život ili sloboda bili ugroženi zbog njegove rase, vjere, nacionalnosti, pripadnosti određenoj društvenoj grupi ili


zbog političkog mišljenja, bez obzira da li mu je zvanično odobrena međunarodna zaštita. (2) Odredba stavka (1) ovog članka neće se primijeniti na stranca koji se razložno smatra opasnim po sigurnost zemlje ili koji, pošto je pravosnažno osuđen za naročito teško krivično djelo, predstavlja prijetnju po BiH." Dodaje se novi stavak (3) koji glasi: "(3) Izuzetno od odredbe iz stavka (2) ovog članka, zabrana vraćanja ili protjerivanja ("non-refoulement") odnosi se i na osobe za koje postoji osnovana sumnja da bi bile u opasnosti da će biti podvrgnute smrtnoj kazni ili pogubljenju, mučenju ili drugom nehumanom ili ponižavajućem postupanju ili kažnjavanju. Stranac ne može biti ni protjeran ni vraćen u zemlju u kojoj nije zaštićen od slanja na takvu teritoriju." Dosadašnji stavak (3) postaje stavak (4) u kome se riječ "upućuje" zamjenjuje riječju "predaje". Članak 3. U članku 10. (Suradnja s UNHCR-om u postupku) u stavku (1) točka b) se briše, točke c) i d) postaju točke b) i c). U točki c) riječi "u bilo kojoj fazi postupka" zamjenjuju se riječima "nakon obavljenog razgovora s tražiteljem međunarodne zaštite". Članak 4. U članku 11. (Zaštita podataka) dodaje se novi stavak (2) koji glasi: "(2) Tajnim podacima iz stavka (1) smatraju se razlozi podnošenja zahtjeva za međunarodnu zaštitu izneseni u izjavama podnositelja zahtjeva za međunarodnu zaštitu. Na određivanje tajnosti, pristup, korištenje, čuvanje, zaštitu od neovlaštenog otkrivanja, uništavanje i zlouporabu ovih podataka primjenjuju se odredbe Zakona o tajnim podacima ("Službeni glasnik BiH" br. 54/05 i 12/09)." Dosadašnji stavak (2) postaje stavak (3) u kome se iza riječi "korištenje" dodaje riječ "osobnih". Članak 5. U članku 14. (Namjera podnošenja zahtjeva za međunarodnu zaštitu) u stavku (2) briše se točka i dodaje se ", uz izdatu potvrdu o preuzimanju stranca. O provedenim radnjama i okolnostima koje su vezane za iskazivanje namjere GP BiH sačinjava službenu zabilješku i istu dostavlja nadležnoj organizacionoj jedinici Službe." Članak 6. Naziv članka 18. se mijenja i glasi "(Smještaj u centar)". Stavak (2) se mijenja i glasi: "(2) Organizaciona jedinica Službe kojoj je namjera iskazana će, ukoliko ocijeni potrebnim, izvršiti prijevoz podnositelja iskazane namjere u centar za smještaj tražitelja međunarodne zaštite." Članak 7. U članku 21. (Registracija tražitelja međunarodne zaštite) u stavku (3) iza prve rečenice dodaje se: "Daktiloskopskoj obradi podvrgavaju se i maloljetne osobe starije od 14 godina. Za maloljetne osobe bez pratnje, starije od 14 godina, popunjava se registracijski obrazac uz suglasnost staratelja." Članak 8. U članku 23. (Potvrda o oduzimanju putnih isprava) u stavku (2) iza riječi pravosnažnosti dodaju se riječi "odluke iz članka 29. stavak (1) točka a) b) i c)" a iza riječi "zaštitu" dodaju se riječi "iz članka 29. stavak (1) točke d) i e)." Iza stavka (2) dodaje se novi stavak (3) koji glasi:



"(3) U slučaju kada je po zahtjevu za međunarodnu zaštitu donesena pravosnažna odluka iz članka 29. stavak (1) točka f) oduzeti dokumenti se, zajedno s preporukom iz članka 29. stavak (3) ovog Pravilnika, predaju Službi." Dosadašnji stavak (3) postaje stavak (4). Članak 9. Članak 27. (Postupak rješavanja po zahtjevu za međunarodnu zaštitu) stavak (1) se mijenja i glasi: "(1) Sukladno članku 109. stavak (1) Zakona, postupak za međunarodnu zaštitu pokreće se podnošenjem zahtjeva Sektoru za azil, koji zahtjev razmatra i donosi odluku." Članak 10. U članku 28. (Intervju s tražiteljem međunarodne zaštite) u stavku (5), u trećoj rečenici, riječ "svim" se briše, a iza riječi "dokazima" dodaju se riječi "uvidom u predmet". Članak 11. U članku 29. (Odluke po zahtjevu za međunarodnu zaštitu) u stavku (1) u točkama c), d), i e) riječ "mora" zamjenjuje se riječima "treba dobrovoljno". Iza točke e) se dodaje nova točka f) koja glasi: "f) Zahtjev za međunarodnu zaštu se odbija i utvrđuje se da stranac ne može biti udaljen iz BiH iz razloga propisanih člankom 91. Zakona (Načelo zabrane vraćanja non-refoulement)." Stavci (2) i (3) se brišu. Dodaju se novi st. (2) i (3) koji glase: "(2) Stranac će se poučiti da nakon pravosnažnosti odluke iz članka 29. stavak (1) točka f) ovog Pravilnika podnese zahtjev za odobrenje privremenog boravka iz humanitarnih razloga, sukladno članku 54. stavak (1) točka d) Zakona. (3) Po pravosnažnosti odluke iz članka 29. stavak (1) točka f) ovog Pravilnika Sektor za azil će, sukladno članku 55. Zakona, Službi dati preporuku za odobrenje privremenog boravka iz humanitarnih razloga iz članka 54. stavak (1) točka d) Zakona." Članak 12. U članku 31. (Odbijanje zahtjeva za međunarodnu zaštitu) u stavku (2) riječi "15 dana" zamjenjuju se riječima "30 dana". Članak 13. Naziv članka 34. mijenja se i glasi "(Informacije o odlukama)" Stavci (2) i (3) mijenjaju se i glase: "(2) Sektor za azil, po pravosnažnosti odluka iz članka 29. stavak (1) točka a) i b) ovog Pravilnika, obavještava Ministarstvo za ljudska prava i izbjeglice o donesenim odlukama. (3) Sektor za azil po pravosnažnosti odluka iz članka 29. stavak (1) točka a), b), c) i f) i konačnosti odluka iz članka 29. stavak (1) točka d) i e) ovog Pravilnika obavještava Službu o donesenim odlukama." Stavak (4) se briše. Članak 14. Članak 36. (Određivanje i dodjeljivanje jedinstvenog matičnog broja za strance s priznatim statusom izbjeglice) se briše. Članak 15. U članku 38. (Rješenje o privremenom ograničenju kretanja) dodaje se stavak (4) koji glasi: "(4) Sud je dužan da ove predmete smatra hitnim i donese odluku po tužbi u roku od 8 dana od dana prijema tužbe." Članak 16. Članak 39. u stavku (5) iza riječi "ograničeno kretanje" dodaju se riječi "na način propisan stavkom (4) ovog članka,


nadležna organizaciona jedinica Službe" a riječ "Služba" se briše. Članak 17. U članku 40. stavak (1) u točki b) riječ "osnovnu" se zamjenjuje riječju "primarnu". Točka d) se mijenja i glasi: "pristup obrazovnom sistemu." Članak 18. U članku 41. (Obveze tražitelja međunarodne zaštite) stavak (1) u točki e) iza riječi "stanovanja" dodaje se riječ "nadležnoj" a iza riječi "Službe" dodaju se riječi "ili policiji". Članak 19. U članku 44. (Prijava boravišta i promjena adrese stanovanja) u stavku (1) iza riječi "međunarodnu zaštitu", dodaju se riječi " i osobe kojima je status međunarodne zaštite priznat pravosnažnom odlukom iz članka 29. stavak (1) točka a) i b) ovog Pravilnika". U stavku (2) se iza riječi "međunarodne zaštite" dodaju riječi "i lica kojima je status međunarodne zaštite priznat pravosnažnom odlukom iz članka 29. stavak (1) točka a) i b) ovog Pravilnika". Članak 20. Iza odjeljka VI dodaje se novi odjeljak VIa koji nosi naziv: "Odjeljak VIa - Lične isprave osoba kojima je priznata međunarodna zaštita." Članak 44a. (Osobe koje ostvaruju pravo na lične isprave) (1) Osobe koje ostvaruju pravo na lične isprave su: a) Osobe kojima je priznat izbjeglički status pravosnažnom odlukom iz članka 29. stavak (1) točka a) i osobe kojima je izbjeglički status priznat sukladno članku 156. Zakona. b) Osobe kojima je priznat status supsidijarne zaštite pravosnažnom odlukom članka 29. stavak (1) točka b) i osobe kojim je status supsidijarne zaštite priznat sukladno članku 156. Zakona. (2) Osobama iz stavka (1) točka a) ovog članka izdaje se izbjeglički karton. (3) Osobama iz stavka (1) točka b) ovog članka izdaje se karton o supsidijarnoj zaštiti. Članak 44b. (Karakter ličnih isprava) (1) Izbjeglički karton i karton o supsidijarnoj zaštiti su javne isprave kojima se dokazuje status osoba iz članka 44a. stavak (1) ovog Pravilnika. Na temelju izdatih javnih isprava osobe pod međunarodnom zaštitom dokazuju identitet u postupku ostvarivanja prava propisanih Zakonom i drugim odgovarajućim propisima u BiH. (2) Izbjeglički karton i karton o supsidijarnoj zaštiti ne mogu služiti za prelazak državne granice. Članak 44c. (Određivanje jedinstvenog matičnog broja) (1) Sektor za azil za osobe iz članka 44a. stavak (1) točka a) ovog Pravilnika, sukladno Zakonu o jedinstvenom matičnom broju ("Službeni glasnik BiH", br. 32/01 i 63/08), podnosi Ministarstvu civilnih poslova zahtjev za određivanje i dodjeljivanje jedinstvenog matičnog broja (u daljnjem tekstu: JMB) na odgovarajućem obrascu. (2) Izgled i sadržaj obrasca zahtjeva za određivanje i dodjeljivanje JMB stranom državljanu izbjeglici propisan je i čini sastavni dio ovog Pravilnika (obrazac broj 6.). (3) Ministarstvo civilnih poslova sukladno Zakonu o jedinstvenom matičnom broju određuje JMB za stranca


(4)

(1)

(2)

(3)

(4)

(5)

(6)


izbjeglicu u BiH i o tome obavještava Sektor za azil i izbjeglicu. Sektor za azil, po pravosnažnosti odluke o prestanku ili ukidanju izbjegličkog statusa iz čl. 45. i 46. ovog Pravilnika, podnosi Ministarstvu civilnih poslova BiH zahtjev za poništenje dodijeljenog JMB strancu izbjeglici. Članak 44d. (Postupak izdavanja izbjegličkog kartona i kartona o supsidijarnoj zaštiti) Osobama sa priznatim izbjegličkim statusom Sektor za azil izdaje izbjeglički karton nakon što je određen JMB i izvršena prijava mjesta boravka sukladno članku 44. ovog Pravilnika. Osobama s priznatim statusom supsidijarne zaštite Sektor za azil izdaje karton o supsidijarnoj zaštiti nakon što je izvršena prijava mjesta boravka sukladno članku 44. ovog Pravilnika. Zahtjev za izdavanje izbjegličkog kartona (obrazac broj 7.) i zahtjev za izdavanje kartona o supsidijarnoj zaštiti (obrazac broj 8.), koji su propisani ovim Pravilnikom i njegov su sastavni dio, podnosi osoba lično, odnosno staratelj, punomoćnik ili zakonski zastupnik osobe kojoj se karton treba izdati. Sektor za azil zaprima zahtjev i vrši akviziciju (fotografiranje i potpis i/ili druge radnje koje predstavljaju zamjenu za iste). Sektor za azil personalizuje izbjeglički karton, koji je bijele boje, veličine (125±0,75) mm x (88±0,75) mm, ima najmanje tri elementa zaštite i isti uručuje lično osobi sa priznatim izbjegličkim statusom iz članka 44a. stavak (1) točka a) ovog Pravilnika, odnosno staratelju, zakonskom zastupniku ili punomoćniku osobe sa priznatim statusom izbjeglice. Izbjeglički karton propisan je ovim Pravilnikom i čini njegov sastavni dio (obrazac broj 9.). Sektor za azil personalizuje karton o supsidijarnoj zaštiti, koji je bijele boje, veličine (125±0,75) mm x (88±0,75) mm, ima najmanje tri elementa zaštite i isti uručuje lično osobi sa priznatim statusom supsidijarne zaštite iz članka 44a. stavak (1) točka b) ovog Pravilnika, odnosno staratelju, zakonskom zastupniku ili punomoćniku osobe sa priznatim statusom supsidijarne zaštite. Karton o supsidijarnoj zaštiti propisan je ovim Pravilnikom i čini njegov sastavni dio (obrazac broj 10.). Rok važenja izbjegličkog kartona za punoljetne osobe je pet godina, a za maloljetne osobe dvije godine. Punoljetne osobe, odnosno staratelj, zakonski zastupnik ili punomoćnik osobe sa priznatim statusom izbjeglice dužne su tražiti produženje izbjegličkog kartona 30 dana prije isteka roka njegovog važenja. Rok važenja kartona o supsidijarnoj zaštiti je godinu dana.


Članak 44e. (Izdavanje, zamjena i poništavanje izbjegličkog kartona i kartona o supsidijarnoj zaštiti) (1) Izdavanje, zamjenu i poništavanje izbjegličkog kartona i kartona o supsidijarnoj zaštiti vrši Sektor za azil. (2) Punoljetna osoba, odnosno staratelj, zakonski zastupnik ili punomoćnik osobe iz članka 44a. stavak (1) točke a) i b) ovog Pravilnika, dužan je zamijeniti karton u slučaju promjene mjesta boravka ili promjene bilo kojeg podatka sadržanog u obrascu kartona, oštećenja kartona, kao i u slučaju bitne izmjene lika, nastale kao posljedica fizičkog ili kemijskog dejstva, bolesti ili biološkog procesa, u roku od 30 dana od dana kada je navedena promjena nastupila. (3) U slučaju da osoba iz članka 44a. stavak (1) točke a) i b) ovog Pravilnika izgubi karton dužna je, najkasnije u roku od tri dana od saznanja za navedenu činjenicu, prijaviti gubitak najbližoj organizacionoj jedinici Službe ili policiji, na čijoj teritoriji je uočeno gubljenje kartona. Nadležno tijelo osobi koja je prijavila gubitak kartona izdaje potvrdu o gubitku kartona koja se, zajedno sa zahtjevom za izdavanje novog kartona, dostavlja Sektoru za azil radi izdavanja novog kartona. Članak 44f. (Važenje dokumenata koje je izdalo Ministarstvo za ljudska prava i izbjeglice) Osobe iz članka 44a. stavak (1) točke a) i b) ovog Pravilnika izbjegličke kartone i kartone o supsidijarnoj zaštiti, koje je izdalo Ministarstvo za ljudska prava i izbjeglice, mijenjaju nakon isteka roka njihovog važenja. Članak 21. Članak 46. (Ukidanje statusa međunarodne zaštite) mijenja se i glasi: "Članak 46. (Ukidanje statusa međunarodne zaštite) (1) Sektor za azil ukida priznati status međunarodne zaštite pod uvjetima propisanim člankom 124. Zakona. (2) Rješenje o ukidanju izbjegličkog statusa i statusa supsidijarne zaštite ne utiče na prava predviđena člankom 3. ovog Pravilnika (Načelo zabrane vraćanja) i člankom 118. (Zaštita u slučaju odbijanja zahtjeva za međunarodnu zaštitu) Zakona." Članak 22. U članku 48. (Vođenje evidencija) u stavku (1) iza točke c) dodaje se točka d) koja glasi: "d) o osobnim ispravama iz članka 44a. stavak (2) i (3)." Članak 23. Ovaj Pravilnik stupa na snagu osmog (8) dana od dana objavljivanja u "Službenom glasniku BiH". Broj 07-02-2-1835-13/13 Ministar 31. srpnja 2013. godine Fahrudin Radončić, v. r. Sarajevo



Broj 63 3 - Stranica 17

Broj 63 - Straanica 18


Ponedjeljak k, 12. 8. 2013.












На основу члана 137. став (1) Закона о кретању и боравку странаца и азилу ("Службени гласник БиХ", бр. 36/08 и 87/12), члана 4. и 14. став (1) тачка 8. Закона о министарствима и другим органима управе Босне и Херцеговине ("Службени гласник БиХ", бр. 5/03, 42/03, 26/04, 42/04, 45/06, 88/07, 35/09, 59/09, 103/09, 87/12 и 6/13), члана 16. Закона о управи ("Службени гласник БиХ", бр. 32/02 и 102/09), министар безбједности Босне и Херцеговине доноси

ПРАВИЛНИК

О ИЗМЈЕНАМА И ДОПУНАМА ПРАВИЛНИКА О МЕЂУНАРОДНОЈ ЗАШТИТИ (АЗИЛУ) У БОСНИ И ХЕРЦЕГОВИНИ Члан 1. У Правилнику о међународној заштити (азилу) у БиХ ("Службени гласник БиХ", бр. 37/09 и 85/10) у члану 1. (предмет правилника) иза ријечи "(у даљем тексту: БиХ)", додаје се: "услови и начин остваривања права на личне исправе лица којима је призната међународна заштита," Члан 2. У члану 3. (Принцип забране враћања – non refoulement) ст. (1) и (2) мијењају се и гласе: "(1) Странац неће ни на који начин бити протјеран или враћен ("refoulement") на границу територије гдје би му живот или слобода били угрожени због његове расе, вјере, националности, припадности одређеној друштвеној групи или због политичког мишљења, без обзира да ли му је званично одобрена међународна заштита. (2) Одредба става (1) овог члана неће се примијенити на странца који се разложно сматра опасним по безбједност земље или који, пошто је правоснажно осуђен за нарочито тешко кривично дјело, представља пријетњу по БиХ." Додаје се нови став (3) који гласи: "(3) Изузетно од одредбе из става (2) овог члана, забрана враћања или протјеривања ("non - refoulement") односи се и на лица за која постоји основана сумња да би била у опасности да ће бити подвргнута смртној казни или погубљењу, мучењу или другом нехуманом или понижавајућем поступању или кажњавању. Странац не може бити ни протјеран ни враћен у земљу у којој није заштићен од слања на такву територију." Досадашњи став (3) постаје став (4) у коме се ријеч "упућује" замјењује ријечју "предаје". Члан 3. У члану 10. (Сарадња с UNHCR-ом у поступку) у ставу (1) тачка б) се брише, тачке ц) и д) постају тачке б) и ц). У тачки ц) ријечи "у било којој фази поступка" замјењују се ријечима "након обављеног разговора с тражиоцем међународне заштите". Члан 4. У члану 11. (Заштита података) додаје се нови став (2) који гласи: "(2) Тајним подацима из става (1) сматрају се разлози подношења захтјева за међународну заштиту изнесени у изјавама подносилаца захтјева за међународну заштиту. На одређивање тајности, приступ, кориштење, чување, заштиту од неовлаштеног откривања, уништавање и злоупотребу ових података


примјењују се одредбе Закона о тајним подацима ("Службени гласник БиХ", бр. 54/05 и 12/09)." Досадашњи став (2) постаје став (3) у коме се иза ријечи "кориштење" додаје ријеч "личних". Члан 5. У члану 14. (Намјера подношења захтјева за међународну заштиту) у ставу (2) брише се тачка и додаје се ", уз издату потврду о преузимању странца. О проведеним радњама и околностима које су везане за исказивање намјере ГП БиХ сачињава службену забиљешку и исту доставља надлежној организационој јединици Службе." Члан 6. Назив члана 18. се мијења и гласи "(Смјештај у центар)". Став (2) се мијења и гласи: "(2) Организациона јединица Службе којој је намјера исказана ће, уколико оцијени потребним, извршити превоз подносиоца исказане намјере у центар за смјештај тражилаца међународне заштите." Члан 7. У члану 21. (Регистрација тражиоца међународне заштите) у ставу (3) иза прве реченице додаје се: "Дактилоскопској обради подвргавају се и малољетна лица старија од 14 година. За малољетна лица без пратње, старија од 14 година, попуњава се регистрацијски образац уз сагласност старатеља." Члан 8. У члану 23. (Потврда о одузимању путних исправа) у ставу (2) иза ријечи правоснажности додају се ријечи "одлуке из члана 29. став (1) тачка а) б) и ц)" а иза ријечи "заштиту" додају се ријечи "из члана 29. став (1) тачке д) и е)." Иза става (2) додаје се нови став (3) који гласи: "(3) У случају када је по захтјеву за међународну заштиту донешена правоснажна одлука из члана 29. став (1) тачка ф) одузети документи се, заједно с препоруком из члана 29. став (3) овог Правилника, предају Служби." Досадашњи став (3) постаје став (4). Члан 9. Члан 27. (Поступак рјешавања по захтјеву за међународну заштиту) став (1) се мијења и гласи: "(1) Сходно члану 109. став (1) Закона, поступак за међународну заштиту покреће се подношењем захтјева Сектору за азил, који захтјев разматра и доноси одлуку". Члан 10. У члану 28. (Интервју с тражиоцем међународне заштите) у ставу (5), у трећој реченици, ријеч "свим" се брише, а иза ријечи "доказима" додају се ријечи "увидом у предмет". Члан 11. У члану 29. (Одлуке по захтјеву за међународну заштиту) у ставу (1) у тачкама ц), д), и е) ријеч "мора" замјењује се ријечима "треба добровољно". Иза тачке е) се додаје нова тачка ф) која гласи: "ф) Захтјев за међународну зашту се одбија и утврђује се да странац не може бити удаљен из БиХ из разлога прописаних чланом 91. Закона (принцип забране враћања non- refoulement)." Ставови (2) и (3) се бришу. Додају се нови ст. (2) и (3) који гласе:



"(2) Странац ће се поучити да након правоснажности одлуке из члана 29. став (1) тачка ф) овог Правилника поднесе захтјев за одобрење привременог боравка из хуманитарних разлога, у складу с чланом 54. став (1) тачка д) Закона. (3) По правоснажности одлуке из члана 29. став (1) тачка ф) овог Правилника Сектор за азил ће, у складу са чланом 55. Закона, Служби дати препоруку за одобрење привременог боравка из хуманитарних разлога из члана 54. став (1) тачка д) Закона." Члан 12. У члану 31. (Одбијање захтјева за међународну заштиту) у ставу (2) ријечи "15 дана" замјењују се ријечима "30 дана". Члан 13. Назив члана 34. мијења се и гласи "(Информације о одлукама)". Ставови (2) и (3) мијењају се и гласе: "(2) Сектор за азил, по правоснажности одлука из члана 29. став (1) тачка а) и б) овог Правилника обавјештава Министарство за људска права и избјеглице о донешеним одлукама. (3) Сектор за азил по правоснажности одлука из члана 29. став (1) тачка а), б), ц) и ф) и коначности одлука из члана 29. став (1) тачка д) и е) овог Правилника обавјештава Службу о донесеним одлукама." Став (4) се брише. Члан 14. Члан 36. (Одређивање и додјељивање јединственог матичног броја за странце с признатим статусом избјеглице) се брише. Члан 15. У члану 38. (Рјешење о привременом ограничењу кретања) додаје се став (4) који гласи: "(4) Суд је дужан да ове предмете сматра хитним и донесе одлуку по тужби у року од 8 дана од дана пријема тужбе." Члан 16. Члан 39. у ставу (5) иза ријечи "ограничено кретање" додају се ријечи "на начин прописан у ставу (4) овог члана, надлежна организациона јединица Службе" а ријеч "служба" се брише. Члан 17. У члану 40. став (1) у тачки б) ријеч "основну" се замјењује ријечју "примарну". Тачка д) се мијења и гласи: "приступ образовном систему". Члан 18. У члану 41. (Обавезе тражиоца међународне заштите) став (1) у тачки е) иза ријечи "становања" додаје се ријеч "надлежној" а иза ријечи "Службе" додају се ријечи "или полицији". Члан 19. У члану 44. (Пријава боравишта и промјена адресе становања) у ставу (1) иза ријечи "међународну заштиту", додају се ријечи "и лица којима је статус међународне заштите признат правоснажном одлуком из члана 29. став (1) тачка а) и б) овог Правилника". У ставу (2) се иза ријечи "међународне заштите" додају се ријечи "и лица којима је статус међународне заштите признат правоснажном одлуком из члана 29. став (1) тачка а) и б) овог Правилника"


Члан 20. Иза одјељка VI додаје се нови одјељак VIа који носи назив: "Одјељак VIа - Личне исправе лица којима је призната међународна заштита". Члан 44а. (Лица која остварују право на личне исправе) (1) Лица која остварују право на личне исправе су: а) Лица којима је признат избјеглички статус правоснажном одлуком из члана 29. став (1) тачка а) и лица којима је избјеглички статус признат у складу чланом 156. Закона. б) Лица којима је признат статус супсидијарне заштите правоснажном одлуком члана 29. став (1) тачка б) и лица којим је статус супсидијарне заштите признат у складу с чланом 156. Закона. (2) Лицима из става (1) тачка а) овог члана издаје се избјеглички картон. (3) Лицима из става (1) тачка б) овог члана издаје се картон о супсидијарној заштити. Члан 44б. (Карактер личних исправа) (1) Избјеглички картон и картон о супсидијарној заштити су јавне исправе којима се доказује статус лица из члана 44а. став (1) овог Правилника. На основу издатих јавних исправа лица под међународном заштитом доказују идентитет у поступку остваривања права прописаних Законом и другим одговарајућим прописима у БиХ. (2) Избјеглички картон и картон о супсидијарној заштити не могу служити за прелазак државне границе. Члан 44ц. (Одређивање јединственог матичног броја) (1) Сектор за азил за лица из члана 44а. став (1) тачка а) овог Правилника, у складу са Законом о јединственом матичном броју ("Службени гласник БиХ", бр. 32/01 и 63/08), подноси Министарству цивилних послова захтјев за одређивање и додјељивање јединственог матичног броја (у даљем тексту: ЈМБ) на одговарајућем обрасцу. (2) Изглед и садржај обрасца захтјева за одређивање и додјељивање ЈМБ страном држављанину избјеглици прописан је и чини саставни дио овог Правилника (образац број 6.). (3) Министарство цивилних послова у складу са Законом о јединственом матичном броју одређује ЈМБ за странца избјеглицу у БиХ и о томе обавјештава Сектор за азил и избјеглицу. (4) Сектор за азил, по правоснажности одлуке о престанку или укидању избјегличког статуса из чл. 45. и 46. овог Правилника, подноси Министарству цивилних послова БиХ захтјев за поништење додијељеног ЈМБ странцу - избјеглици. Члан 44д. (Поступак издавања избјегличког картона и картона о супсидијарној заштите) (1) Лицима са признатим избјегличким статусом Сектор за азил издаје избјеглички картон након што је одређен ЈМБ и извршена пријава мјеста боравка у складу с чланом 44. овог Правилника. (2) Лицима с признатим статусом супсидијарне заштите Сектор за азил издаје картон о супсидијарној заштити након што је извршена пријава мјеста боравка у складу с чланом 44. овог Правилника.



Захтјев за издавање избјегличког картона (образац број 7.) и захтјев за издавање картона о супсидијарној заштити (образац број 8.), који су прописани овим Правилником и његов су саставни дио, подноси лице лично, односно старатељ, пуномоћник или законски заступник лица коме се картон треба издати. Сектор за азил заприма захтјев и врши аквизицију (фотографисање и потпис и/или друге радње које представљају замјену за исте). (4) Сектор за азил персонализује избјеглички картон, који је бијеле боје, величине (125±0,75) мм x (88±0,75) мм, има најмање три елемента заштите и исти уручује лично лицу са признатим избјегличким статусом из члана 44а. став (1) тачка а) овог Правилника, односно старатељу, законском заступнику или пуномоћнику лица са признатим статусом избјеглице. Избјеглички картон прописан је овим Правилником и чини његов саставни дио (образац број 9.). (5) Сектор за азил персонализује картон о супсидијарној заштити, који је бијеле боје, величине (125±0,75) мм x (88±0,75) мм, има најмање три елемента заштите и исти уручује лично лицу са признатим статусом супсидијарне заштите из члана 44а. став (1) тачка б) овог Правилника, односно старатељу, законском заступнику или пуномоћнику лица са признатим статусом супсидијарне заштите. Картон о супсидијарној заштити прописан је овим Правилником и чини његов саставни дио (образац број 10.). (6) Рок важења избјегличког картона за пунољетна лица је пет година, а за малољетна лица двије године. Пунољетна лица, односно старатељ, законски заступник или пуномоћник лица са признатим статусом избјеглице дужна су затражити продужење избјегличког картона 30 дана прије истека рока његовог важења. Рок важења картона о супсидијарној заштити је годину дана. Члан 44е. (Издавање, замјена и поништавање избјегличког картона и картона о супсидијарној заштити) (1) Издавање, замјену и поништавање избјегличког картона и картона о супсидијарној заштити врши Сектор за азил. (2) Пунољетно лице, односно старатељ, законски заступник или пуномоћник лица из члана 44а. став (1) тачке а) и б) овог Правилника, дужно је замијенити картон у случају промјене мјеста боравка или промјене било којег податка садржаног у обрасцу


картона, оштећења картона, као и у случају битне измјене лика, настале као посљедица физичког или хемијског дејства, болести или биолошког процеса, у року од 30 дана од дана када је наведена промјена наступила. (3) У случају да лице из члана 44а. став (1) тачке а) и б) овог Правилника изгуби картон дужно је, најкасније у року од три дана од сазнања за наведену чињеницу, пријавити губитак најближој организационој јединици Службе или полицији, на чијој територији је уочено губљење картона. Надлежни орган лицу које је пријавило губитак картона издаје потврду о губитку картона која се, заједно са захтјевом за издавање новог картона, доставља Сектору за азил ради издавања новог картона. Члан 44ф. (Важење докумената које је издало Министарство за људска права и избјеглице) Лица из члана 44а. став (1) тачке а) и б) овог Правилника, избјегличке картоне и картоне о супсидијарној заштити које је издало Министарство за људска права и избјеглице, мијењају након истека рока њиховог важења. Члан 21. Члан 46. (Укидање статуса међународне заштите) мијења се и гласи: "Члан 46. (Укидање статуса међународне заштите) (1) Сектор за азил укида признати статус међународне заштите под условима прописаним чланом 124. Закона. (2) Рјешење о укидању избјегличког статуса и статуса супсидијарне заштите не утиче на права предвиђена чланом 3. овог Правилника (принцип забране враћања) и чланом 118. (заштита у случају одбијања захтјева за међународну заштиту) Закона." Члан 22. У члану 48. (Вођење евиденција) у ставу (1) иза тачке ц) додаје се тачка д) која гласи: "д) о личним исправама из члана 44а. став (2) и (3)." Члан 23. Овај Правилник ступа на снагу осмог (8) дана од дана објављивања у "Службеном гласнику БиХ". Број 07-02-2-1835-13/13 31. јула 2013. године Министар Сарајево Фахрудин Радончић, с. р.


















Na osnovu člana 137. stav (1) Zakona o kretanju i boravku stranaca i azilu ("Službeni glasnik BiH", br. 36/08 i 87/12), člana 4. i 14. stav (1) tačka 8. Zakona o ministarstvima i drugim organima uprave Bosne i Hercegovine ("Službeni glasnik BiH", br. 5/03, 42/03, 26/04, 42/04, 45/06, 88/07, 35/09, 59/09, 103/09, 87/12 i 6/13), člana 16. Zakona o upravi ("Službeni glasnik BiH", br. 32/02 i 102/09), ministar sigurnosti Bosne i Hercegovine donosi

PRAVILNIK

O IZMJENAMA I DOPUNAMA PRAVILNIKA O MEĐUNARODNOJ ZAŠTITI (AZILU) U BOSNI I HERCEGOVINI Član 1. U Pravilniku o međunarodnoj zaštiti (azilu) u BiH ("Službeni glasnik BiH", br. 37/09 i 85/10) u članu 1. (Predmet pravilnika) iza riječi "(u daljem tekstu: BiH)", dodaje se: "uslovi i način ostvarivanja prava na lične isprave lica kojima je priznata međunarodna zaštita,". Član 2. U članu 3. (Princip zabrane vraćanja – non refoulement) st. (1) i (2) mijenjaju se i glase: "(1) Stranac neće ni na koji način biti protjeran ili vraćen ("refoulement") na granicu teritorije gdje bi mu život ili sloboda bili ugroženi zbog njegove rase, vjere, nacionalnosti, pripadnosti određenoj društvenoj grupi ili zbog političkog mišljenja, bez obzira da li mu je zvanično odobrena međunarodna zaštita. (2) Odredba stava (1) ovog člana neće se primijeniti na stranca koji se razložno smatra opasnim po sigurnost zemlje ili koji, pošto je pravosnažno osuđen za naročito teško krivično djelo, predstavlja prijetnju po BiH. " Dodaje se novi stav (3) koji glasi: "(3) Izuzetno od odredbe iz stava (2) ovog člana, zabrana vraćanja ili protjerivanja ("non-refoulement") odnosi se i na lica za koja postoji osnovana sumnja da bi bila u opasnosti da će biti podvrgnuta smrtnoj kazni ili pogubljenju, mučenju ili drugom nehumanom ili ponižavajućem postupanju ili kažnjavanju. Stranac ne može biti ni protjeran ni vraćen u zemlju u kojoj nije zaštićen od slanja na takvu teritoriju." Dosadašnji stav (3) postaje stav (4) u kome se riječ "upućuje" zamjenjuje riječju "predaje". Član 3. U članu 10. (Saradnja s UNHCR-om u postupku) u stavu (1) tačka b) se briše, tačke c) i d) postaju tačke b) i c). U tački c) riječi "u bilo kojoj fazi postupka" zamjenjuju se riječima "nakon obavljenog razgovora s tražiteljem međunarodne zaštite". Član 4. U članu 11. (Zaštita podataka) dodaje se novi stav (2) koji glasi: "(2) Tajnim podacima iz stava (1) smatraju se razlozi podnošenja zahtjeva za međunarodnu zaštitu izneseni u izjavama podnosilaca zahtjeva za međunarodnu zaštitu. Na određivanje tajnosti, pristup, korištenje, čuvanje, zaštitu od neovlaštenog otkrivanja, uništavanje i zloupotrebu ovih podataka primjenjuju se odredbe Zakona o tajnim podacima ("Službeni glasnik BiH", br. 54/05 i 12/09)." Dosadašnji stav (2) postaje stav (3) u kome se iza riječi "korištenje" dodaje riječ "ličnih".


Član 5. U članu 14. (Namjera podnošenja zahtjeva za međunarodnu zaštitu) u stavu (2) briše se tačka i dodaje se ", uz izdatu potvrdu o preuzimanju stranca. O provedenim radnjama i okolnostima koje su vezane za iskazivanje namjere GP BiH sačinjava službenu zabilješku i istu dostavlja nadležnoj organizacionoj jedinici Službe." Član 6. Naziv člana 18. se mijenja i glasi "(Smještaj u centar)". Stav (2) se mijenja i glasi: "(2) Organizaciona jedinica Službe kojoj je namjera iskazana će, ukoliko ocijeni potrebnim, izvršiti prevoz podnosioca iskazane namjere u centar za smještaj tražitelja međunarodne zaštite." Član 7. U članu 21. (Registracija tražitelja međunarodne zaštite) u stavu (3) iza prve rečenice dodaje se: "Daktiloskopskoj obradi podvrgavaju se i maloljetna lica starija od 14 godina. Za maloljetna lica bez pratnje, starija od 14 godina, popunjava se registracijski obrazac uz saglasnost staratelja." Član 8. U članu 23. (Potvrda o oduzimanju putnih isprava) u stavu (2) iza riječi pravosnažnosti dodaju se riječi "odluke iz člana 29. stav (1) tačka a) b) i c)" a iza riječi "zaštitu" dodaju se riječi "iz člana 29. stav (1) tačke d) i e)." Iza stava (2) dodaje se novi stav (3) koji glasi: "(3) U slučaju kada je po zahtjevu za međunarodnu zaštitu donesena pravosnažna odluka iz člana 29. stav (1) tačka f) oduzeti dokumenti se, zajedno s preporukom iz člana 29. stav (3) ovog Pravilnika, predaju Službi." Dosadašnji stav (3) postaje stav (4). Član 9. Član 27. (Postupak rješavanja po zahtjevu za međunarodnu zaštitu) stav (1) se mijenja i glasi: "(1) Shodno članu 109. stav (1) Zakona, postupak za međunarodnu zaštitu pokreće se podnošenjem zahtjeva Sektoru za azil, koji zahtjev razmatra i donosi odluku." Član 10. U članu 28. (Intervju s tražiteljem međunarodne zaštite) u stavu (5), u trećoj rečenici, riječ "svim" se briše, a iza riječi "dokazima" dodaju se riječi "uvidom u predmet". Član 11. U članu 29. (Odluke po zahtjevu za međunarodnu zaštitu) u stavu (1) u tačkama c), d), i e) riječ "mora" zamjenjuje se riječima "treba dobrovoljno". Iza tačke e) se dodaje nova tačka f) koja glasi: "f) Zahtjev za međunarodnu zaštu se odbija i utvrđuje se da stranac ne može biti udaljen iz BiH iz razloga propisanih članom 91. Zakona (Princip zabrane vraćanja non-refoulement)." Stavovi (2) i (3) se brišu. Dodaju se novi st. (2) i (3) koji glase: "(2) Stranac će se poučiti da nakon pravosnažnosti odluke iz člana 29. stav (1) tačka f) ovog Pravilnika podnese zahtjev za odobrenje privremenog boravka iz humanitarnih razloga, u skladu s članom 54. stav (1) tačka d) Zakona. (3) Po pravosnažnosti odluke iz člana 29. stav (1) tačka f) ovog Pravilnika Sektor za azil će, u skladu sa članom 55. Zakona, Službi dati preporuku za odobrenje privremenog boravka iz humanitarnih razloga iz člana 54. stav (1) tačka d) Zakona."



Član 12. U članu 31. (Odbijanje zahtjeva za međunarodnu zaštitu) u stavu (2) riječi "15 dana" zamjenjuju se riječima "30 dana". Član 13. Naziv člana 34. mijenja se i glasi "(Informacije o odlukama)" Stavovi (2) i (3) mijenjaju se i glase: "(2) Sektor za azil, po pravosnažnosti odluka iz člana 29. stav (1) tačka a) i b) ovog Pravilnika, obavještava Ministarstvo za ljudska prava i izbjeglice o donesenim odlukama. (3) Sektor za azil po pravosnažnosti odluka iz člana 29. stav (1) tačka a), b), c) i f) i konačnosti odluka iz člana 29. stav (1) tačka d) i e) ovog Pravilnika obavještava Službu o donesenim odlukama." Stav (4) se briše. Član 14. Član 36. (Određivanje i dodjeljivanje jedinstvenog matičnog broja za strance s priznatim statusom izbjeglice) se briše. Član 15. U članu 38. (Rješenje o privremenom ograničenju kretanja) dodaje se stav (4) koji glasi: "(4) Sud je dužan da ove predmete smatra hitnim i donese odluku po tužbi u roku od 8 dana od dana prijema tužbe." Član 16. Član 39. u stavu (5) iza riječi "ograničeno kretanje" dodaju se riječi "na način propisan u stavu (4) ovog člana, nadležna organizaciona jedinica Službe" a riječ "Služba" se briše. Član 17. U članu 40. stav (1) u tački b) riječ "osnovnu" se zamjenjuje riječju "primarnu". Tačka d) se mijenja i glasi: "pristup obrazovnom sistemu." Član 18. U članu 41. (Obaveze tražitelja međunarodne zaštite) stav (1) u tački e) iza riječi "stanovanja" dodaje se riječ "nadležnoj" a iza riječi "Službe" dodaju se riječi "ili policiji". Član 19. U članu 44. (Prijava boravišta i promjena adrese stanovanja) u stavu (1) iza riječi "međunarodnu zaštitu", dodaju se riječi "i lica kojima je status međunarodne zaštite priznat pravosnažnom odlukom iz člana 29. stav (1) tačka a) i b) ovog Pravilnika". U stavu (2) se iza riječi "međunarodne zaštite" dodaju riječi "i lica kojima je status međunarodne zaštite priznat pravosnažnom odlukom iz člana 29. stav (1) tačka a) i b) ovog Pravilnika". Član 20. Iza odjeljka VI dodaje se novi odjeljak VIa koji nosi naziv: "Odjeljak VIa - Lične isprave lica kojima je priznata međunarodna zaštita." Član 44a. (Lica koja ostvaruju pravo na lične isprave) (1) Lica koja ostvaruju pravo na lične isprave su: a) Lica kojima je priznat izbjeglički status pravosnažnom odlukom iz člana 29. stav (1) tačka a) i lica kojima je izbjeglički status priznat u skladu članom 156. Zakona. b) Lica kojima je priznat status supsidijarne zaštite pravosnažnom odlukom člana 29. stav (1) tačka b) i lica kojim je status supsidijarne zaštite priznat u skladu s članom 156. Zakona.

(2) (3)

(1)

(2)

(1)

(2) (3)

(4)

(1)

(2)

(3)

(4)

(5)


Licima iz stava (1) tačka a) ovog člana izdaje se izbjeglički karton. Licima iz stava (1) tačka b) ovog člana izdaje se karton o supsidijarnoj zaštiti. Član 44b. (Karakter ličnih isprava) Izbjeglički karton i karton o supsidijarnoj zaštiti su javne isprave kojima se dokazuje status lica iz člana 44a. stav (1) ovog Pravilnika. Na osnovu izdatih javnih isprava lica pod međunarodnom zaštitom dokazuju identitet u postupku ostvarivanja prava propisanih Zakonom i drugim odgovarajućim propisima u BiH. Izbjeglički karton i karton o supsidijarnoj zaštiti ne mogu služiti za prelazak državne granice. Član 44c. (Određivanje jedinstvenog matičnog broja) Sektor za azil za lica iz člana 44a. stav (1) tačka a) ovog Pravilnika, u skladu sa Zakonom o jedinstvenom matičnom broju ("Službeni glasnik BiH", br. 32/01 i 63/08), podnosi Ministarstvu civilnih poslova zahtjev za određivanje i dodjeljivanje jedinstvenog matičnog broja (u daljem tekstu: JMB) na odgovarajućem obrascu. Izgled i sadržaj obrasca zahtjeva za određivanje i dodjeljivanje JMB stranom državljanu izbjeglici propisan je i čini sastavni dio ovog Pravilnika (obrazac broj 6.). Ministarstvo civilnih poslova u skladu sa Zakonom o jedinstvenom matičnom broju određuje JMB za stranca izbjeglicu u BiH i o tome obavještava Sektor za azil i izbjeglicu. Sektor za azil, po pravosnažnosti odluke o prestanku ili ukidanju izbjegličkog statusa iz čl. 45. i 46. ovog Pravilnika, podnosi Ministarstvu civilnih poslova BiH zahtjev za poništenje dodijeljenog JMB strancu izbjeglici. Član 44d. (Postupak izdavanja izbjegličkog kartona i kartona o supsidijarnoj zaštiti) Licima sa priznatim izbjegličkim statusom Sektor za azil izdaje izbjeglički karton nakon što je određen JMB i izvršena prijava mjesta boravka u skladu s članom 44. ovog Pravilnika. Licima s priznatim statusom supsidijarne zaštite Sektor za azil izdaje karton o supsidijarnoj zaštiti nakon što je izvršena prijava mjesta boravka u skladu s članom 44. ovog Pravilnika. Zahtjev za izdavanje izbjegličkog kartona (obrazac broj 7.) i zahtjev za izdavanje kartona o supsidijarnoj zaštiti (obrazac broj 8.), koji su propisani ovim Pravilnikom i njegov su sastavni dio, podnosi lice lično, odnosno staratelj, punomoćnik ili zakonski zastupnik lica kome se karton treba izdati. Sektor za azil zaprima zahtjev i vrši akviziciju (fotografisanje i potpis i/ili druge radnje koje predstavljaju zamjenu za iste). Sektor za azil personalizuje izbjeglički karton, koji je bijele boje, veličine (125±0,75) mm x (88±0,75) mm, ima najmanje tri elementa zaštite i isti uručuje lično licu sa priznatim izbjegličkim statusom iz člana 44a. stav (1) tačka a) ovog Pravilnika, odnosno staratelju, zakonskom zastupniku ili punomoćniku lica sa priznatim statusom izbjeglice. Izbjeglički karton propisan je ovim Pravilnikom i čini njegov sastavni dio (obrazac broj 9.). Sektor za azil personalizuje karton o supsidijarnoj zaštiti, koji je bijele boje, veličine (125±0,75) mm x (88±0,75) mm, ima najmanje tri elementa zaštite i isti uručuje lično licu sa priznatim statusom supsidijarne zaštite iz člana



44a. stav (1) tačka b) ovog Pravilnika, odnosno staratelju, zakonskom zastupniku ili punomoćniku lica sa priznatim statusom supsidijarne zaštite. Karton o supsidijarnoj zaštiti propisan je ovim Pravilnikom i čini njegov sastavni dio (obrazac broj 10.). (6) Rok važenja izbjegličkog kartona za punoljetna lica je pet godina, a za maloljetna lica dvije godine. Punoljetna lica, odnosno staratelj, zakonski zastupnik ili punomoćnik lica sa priznatim statusom izbjeglice dužna su tražiti produženje izbjegličkog kartona 30 dana prije isteka roka njegovogvaženja. Rok važenja kartona o supsidijarnoj zaštiti je godinu dana. Član 44e. (Izdavanje, zamjena i poništavanje izbjegličkog kartona i kartona o supsidijarnoj zaštiti) (1) Izdavanje, zamjenu i poništavanje izbjegličkog kartona i kartona o supsidijarnoj zaštiti vrši Sektor za azil. (2) Punoljetno lice, odnosno staratelj, zakonski zastupnik ili punomoćnik lica iz člana 44a. stav (1) tačke a) i b) ovog Pravilnika, dužno je zamijeniti karton u slučaju promjene mjesta boravka ili promjene bilo kojeg podatka sadržanog u obrascu kartona, oštećenja kartona, kao i u slučaju bitne izmjene lika, nastale kao posljedica fizičkog ili hemijskog dejstva, bolesti ili biološkog procesa, u roku od 30 dana od dana kada je navedena promjena nastupila. (3) U slučaju da lice iz člana 44a. stav (1) tačke a) i b) ovog Pravilnika izgubi karton dužno je, najkasnije u roku od tri dana od saznanja za navedenu činjenicu, prijaviti gubitak najbližoj organizacionoj jedinici Službe ili policiji, na čijoj teritoriji je uočeno gubljenje kartona. Nadležni organ licu koje je prijavilo gubitak kartona izdaje potvrdu o gubitku kartona koja se, zajedno sa zahtjevom za


izdavanje novog kartona, dostavlja Sektoru za azil radi izdavanja novog kartona. Član 44f. (Važenje dokumenata koje je izdalo Ministarstvo za ljudska prava i izbjeglice) Lica iz člana 44a. stav (1) tačke a) i b) ovog Pravilnika izbjegličke kartone i kartone o supsidijarnoj zaštiti, koje je izdalo Ministarstvo za ljudska prava i izbjeglice, mijenjaju nakon isteka roka njihovog važenja. Član 21. Član 46. (Ukidanje statusa međunarodne zaštite) mijenja se i glasi: "Član 46. (Ukidanje statusa međunarodne zaštite) (1) Sektor za azil ukida priznati status međunarodne zaštite pod uslovima propisanim članom 124. Zakona. (2) Rješenje o ukidanju izbjegličkog statusa i statusa supsidijarne zaštite ne utiče na prava predviđena članom 3. ovog Pravilnika (Princip zabrane vraćanja) i članom 118. (Zaštita u slučaju odbijanja zahtjeva za međunarodnu zaštitu) Zakona." Član 22. U članu 48. (Vođenje evidencija) u stavu (1) iza tačke c) dodaje se tačka d) koja glasi: "d) o ličnim ispravama iz člana 44a. stav (2) i (3)." Član 23. Ovaj Pravilnik stupa na snagu osmog (8) dana od dana objavljivanja u "Službenom glasniku BiH". Broj 07-02-2-1835-13/13 31. jula 2013. godine Ministar Sarajevo Fahrudin Radončić, s. r.


















DRŽAVNA REGULATORNA KOMISIJA ZA ELEKTRIČNU ENERGIJU - DERK 886

Na temelju čl. 4.2. Zakona o prijenosu, regulatoru i operatoru sustava električne energije u Bosni i Hercegovini ("Službeni glasnik BiH", br. 7/02, 13/03, 76/09 i 1/11), Državna regulatorna komisija za električnu energiju, na sjednici održanoj 30. srpnja 2013. godine, donijela je

ODLUKU

O ODOBRENJU ODLUKE O IZMJENAMA I DOPUNAMA OPĆIH UVJETA ZA ISPORUKU I OPSKRBU ELEKTRIČNOM ENERGIJOM BRČKO DISTRIKTA BiH I Ovom odlukom odobrava se Odluka o izmjenama i dopunama Općih uvjeta za isporuku i opskrbu električnom energijom Brčko Distrikta Bosne i Hercegovine, usvojena aktom Javnog poduzeća "Komunalno Brčko" d.o.o. Brčko Distrikt BiH, broj 02.07/1-03-KC-025 od 17. lipnja 2013. godine. II Ova odluka stupa na snagu danom donošenja i objavit će se u "Službenom glasniku BiH", službenim glasilima entiteta i Brčko Distrikta Bosne i Hercegovine. Broj 05-28-12-186-5/13 30. srpnja 2013. godine Predsjedatelj Komisije Tuzla Mirsad Salkić, v. r. На основу чл. 4.2. Закона о преносу, регулатору и оператору система електричне енергије у Босни и Херцеговини ("Службени гласник БиХ", бр. 7/02, 13/03, 76/09 и 1/11), Државна регулаторна комисија за електричну енергију, на сједници одржаној 30. јула 2013. године, донијела је

ОДЛУКУ

О ОДОБРЕЊУ ОДЛУКЕ О ИЗМЈЕНАМА И ДОПУНАМА ОПШТИХ УСЛОВА ЗА ИСПОРУКУ И СНАБДИЈЕВАЊЕ ЕЛЕКТРИЧНОМ ЕНЕРГИЈОМ БРЧКО ДИСТРИКТА БиХ I Овом одлуком одобрава се Одлука о измјенама и допунама Општих услова за испоруку и снабдијевање електричном енергијом Брчко Дистрикта Босне и Херцеговине, усвојена актом Јавног предузећа "Комунално Брчко" д.о.о. Брчко Дистрикт БиХ, број 02.07/1-03-КЦ-025 од 17. јуна 2013. године. II Ова одлука ступа на снагу даном доношења и објавиће се у "Службеном гласнику БиХ", службеним гласилима ентитета и Брчко Дистрикта Босне и Херцеговине. Број 05-28-12-186-5/13 30. jула 2013. године Предсједавајући Комисије Тузла Мирсад Салкић, с. р. Na osnovu čl. 4.2. Zakona o prijenosu, regulatoru i operatoru sistema električne energije u Bosni i Hercegovini ("Službeni glasnik BiH", br. 7/02, 13/03, 76/09 i 1/11), Državna regulatorna komisija za električnu energiju, na sjednici održanoj 30. jula 2013. godine, donijela je


ODLUKU

O ODOBRENJU ODLUKE O IZMJENAMA I DOPUNAMA OPĆIH UVJETA ZA ISPORUKU I SNABDIJEVANJE ELEKTRIČNOM ENERGIJOM BRČKO DISTRIKTA BiH I Ovom odlukom odobrava se Odluka o izmjenama i dopunama Općih uvjeta za isporuku i snabdijevanje električnom energijom Brčko Distrikta Bosne i Hercegovine, usvojena aktom Javnog preduzeća "Komunalno Brčko" d.o.o. Brčko Distrikt BiH, broj 02.07/1-03-KC-025 od 17. juna 2013. godine. II Ova odluka stupa na snagu danom donošenja i objavit će se u "Službenom glasniku BiH", službenim glasilima entiteta i Brčko Distrikta Bosne i Hercegovine. Broj 05-28-12-186-5/13 30. jula 2013. godine Predsjedavajući Komisije Tuzla Mirsad Salkić, s. r.

887

Na osnovu članka 4.10. Zakona o prijenosu, regulatoru i operatoru sustava električne energije u Bosni i Hercegovini ("Službeni glasnik BiH", br. 7/02, 13/03, 76/09 i 1/11), na sjednici Državne regulatorne komisije za električnu energiju, održanoj 30. srpnja 2013. godine, donosi se

ODLUKA

O USVAJANJU FINANCIJSKOG PLANA ZA 2014. GODINU I Ovom odlukom usvaja se Financijski plan Državne regulatorne komisije za električnu energiju za 2014. godinu. Financijski plan Državne regulatorne komisije za električnu energiju za 2014. godinu dat je u prilogu ove odluke i čini njen sastavni dio. II Financijski plan za 2014. godinu dostavit će se Parlamentarnoj skupštini BiH do 1. prosinca 2013. godine. III Ova odluka stupa na snagu danom donošenja i bit će objavljena u "Službenom glasniku BiH". Broj 06-16-1-239-1/13 30. srpnja 2013. godine Predsjedatelj Komisije Tuzla Mirsad Salkić, v. r. FINANCIJSKI PLAN DRŽAVNE REGULATORNE KOMISIJE ZA ELEKTRIČNU ENERGIJU ZA 2014. GODINU Primarni izvori financiranja Državne regulatorne komisije za električnu energiju (DERK) utvrđeni su članom 4.10. Zakona o prijenosu, regulatoru i operatoru sustava električne energije u Bosni i Hercegovini, kao prihodi od regulatornih naknada koje DERK ostvaruje od vlasnika licenci za prijenos električne energije, operatora prijenosnog sustava, međunarodnu trgovinu električnom energijom, kao i proizvodnju, distribuciju i opskrbu kupaca električne energije u Brčko Distriktu Bosne i Hercegovine. Prihodima utvrđenim Financijskim planom DERK-a financirat će se većina detaljno planiranih rashoda neophodnih za realizaciju osnovnih pravaca aktivnosti DERK-a u 2014. godini. Višak prihoda nad rashodima prethodnog razdoblja



koristit će se za djelomično financiranje rashoda i za taj iznos će se umanjiti regulatorna naknada. Plan rashoda DERK-a za 2014. godinu utvrđen je na osnovu procijenjenih troškova planiranih po inkrementalnoj metodologiji budžetiranja, odnosno prema stvarnim troškovima iz prethodnih godina koji su bili predmet revizije od strane neovisnih revizora. Financijski plan Državne regulatorne komisije za električnu energiju za 2014. godinu sastoji se od: R. br.

PoveFinancijFinancijski ćanje/ Inski plan plan 2013. smanjedex 2014. godine nje % godine (5 - 3) 3 4 5 5/3

Naziv

1

2

I PRIHODI

2.116.000 -26.000 2.090.000

II RASHODI

2.216.000

54.000 2.270.000 102

III UKUPNO (I+II)

(100.000)

(180.000) 180

VIŠAK PRIHODA IV PRETHODNOG RAZDOBLJA

100.000

V SVE UKUPNO (III+IV)

99

180.000 180

0

0

0

Planovi prihoda i rashoda utvrđuju se kako slijedi: 1. Plan prihoda R. br

PovećaFinancijFinancijski nje/ ski plan Index plan 2013. smanje2014. % godine nje godine (5 - 3) 3 4 5 5/3

Naziv prihoda

1

2 PRIHODI OD VLASTITE I AKTIVNOSTI (1+2)

1 Prihodi od regulatorne naknade

2.101.000 -21.0002.080.000

99

-7.000 2.074.000

100

2.081.000

Prihodi od naknada za podnošenje 2 zahtjeva

20.000 -14.000

II OSTALI PRIHODI (3+4+5)

15.000

-5.000

10.000

67

1.000

0

1.000

100

10.000

-5.000

5.000

50

4.000

0

4.000

100

2.116.000 -26.0002.090.000

99

3 Prihodi od kamata 4

Prihodi od prodaje stalnih sredstava

5 Prihodi od ECS

III UKUPNO (I+II)

IV

VIŠAK PRIHODA PRETHODNOG RAZDOBLJA


6.000

30

100.000

80.000 180.000

180

2.216.000

54.0002.270.000

102

2. Plan rashoda R. br

Naziv rashoda

Financijski plan 2013. godine

Povećanje/ smanjenje (5 - 3)

1

2

3

4

I Materijal i energija II Usluge Plaće i naknade III zaposlenih IV Amortizacija

Financijski Index plan 2014. % godine 5

5/3

66.000

2.000

68.000

103

392.000

2.000

394.000

101

1.499.000

63.000

1.562.000

104

77.000

-11.000

66.000

86

V

Kamate i premije osiguranja

VI Putni troškovi Porezi i doprinosi koji VII ne ovise od rezultata VIII Ostali rashodi

UKUPNO (I+...+VIII)

Broj 63 - Stranica 39 12.000

0

12.000

100

136.000

-4.000

132.000

97

1.000

0

1.000

100

33.000

2.000

35.000

106

2.216.000

54.000

2.270.000

102

На основу члана 4.10. Закона о преносу, регулатору и оператору система електричне енергије у Босни и Херцеговини ("Службени гласник БиХ", бр. 7/02, 13/03, 76/09 и 1/11), на сједници Државне регулаторне комисије за електричну енергију, одржаној 30. јула 2013. године, доноси се

ОДЛУКА

О УСВАЈАЊУ ФИНАНСИЈСКОГ ПЛАНА ЗА 2014. ГОДИНУ I Овом одлуком усваја се Финансијски план Државне регулаторне комисије за електричну енергију за 2014. годину. Финансијски план Државне регулаторне комисије за електричну енергију за 2014. годину дат је у прилогу ове одлуке и чини њен саставни дио. II Финансијски план за 2014. годину доставиће се Парламентарној скупштини БиХ до 1. децембра 2013. године. III Ова одлука ступа на снагу даном доношења и биће објављена у "Службеном гласнику БиХ". Број 06-16-1-239-1/13 30. јула 2013. године Предсједавајући Комисије Тузла Мирсад Салкић, с. р. ФИНАНСИЈСКИ ПЛАН ДРЖАВНЕ РЕГУЛАТОРНЕ КОМИСИЈЕ ЗА ЕЛЕКТРИЧНУ ЕНЕРГИЈУ ЗА 2014. ГОДИНУ Примарни извори финансирања Државне регулаторне комисије за електричну енергију (ДЕРК) утврђени су чланом 4.10. Закона о преносу, регулатору и оператору система електричне енергије у Босни и Херцеговини, као приходи од регулаторних накнада које ДЕРК остварује од власника лиценци за пренос електричне енергије, оператора преносног система, међународну трговину електричном енергијом, као и производњу, дистрибуцију и снабдијевање купаца електричне енергије у Брчко Дистрикту Босне и Херцеговине. Приходима утврђеним Финансијским планом ДЕРК-а ће се финансирати већина детаљно планираних расхода неопходних за реализацију основних праваца активности ДЕРК-а у 2014. години. Вишак прихода над расходима претходног периода ће се користити за дјелимично финансирање расхода и за тај износ ће се умањити регулаторна накнада. План расхода ДЕРК-а за 2014. годину је утврђен на основу процијењених трошкова планираних по инкременталној методологији буџетирања, односно према



стварним трошковима из претходних година који су били предмет ревизије од стране независних ревизора. Финансијски план Државне регулаторне комисије за електричну енергију за 2014. годину се састоји од: Р. бр.

Назив

1

2

ПовеФинансијФинансијћање/ ски план ски план Индеx смање2013. 2014. % ње године године (5 - 3) 3 4 5 5/3

I ПРИХОДИ

2.116.000 -26.000

2.090.000

99

II РАСХОДИ

2.216.000

2.270.000

102

III УКУПНО (I+II)

(100.000)

(180.000)

180

100.000

180.000

180

0

0

0

ВИШАК ПРИХОДА IV ПРЕТХОДНОГ ПЕРИОДА V СВЕ УКУПНО (III+IV)

54.000

Планови прихода и расхода утврђују се како слиједи: 1. План прихода Р. бр

Финан- Повећа- Финансијски ње/ сијски Индеx план смањењ план % 2013. е 2014. године (5 - 3) године 3 4 5 5/3

Назив прихода

1

2 ПРИХОДИ ОД ВЛАСТИТЕ I АКТИВНОСТИ (1+2)

1 Приходи од регулаторне накнаде

2.101.000 -21.0002.080.000

99

-7.0002.074.000

100

2.081.000

Приходи од накнада за подношење 2 захтјева

20.000 -14.000

II ОСТАЛИ ПРИХОДИ (3+4+5)

15.000

-5.000

10.000

67

1.000

0

1.000

100

10.000

-5.000

5.000

50

4.000

0

4.000

100

2.116.000 -26.0002.090.000

99

3 Приходи од камата 4

Приходи од продаје сталних средстава

5 Приходи од ЕЦС III УКУПНО (I+II) IV

ВИШАК ПРИХОДА ПРЕТХОДНОГ ПЕРИОДА

V СВЕ УКУПНО (III+IV)

6.000

30

100.000

80.000 180.000

180

2.216.000

54.0002.270.000

102

2. План расхода Р. бр

Назив расхода

1

2

I Материјал и енергија II Услуге Плате и накнаде III запослених IV Амортизација

Финансијски Повећање/ Финансијски Индеx план 2013. смањење план 2014. % године (5 - 3) године 3

4

5

5/3

66.000

2.000

68.000

103

392.000

2.000

394.000

101

1.499.000

63.000

1.562.000

104

77.000

-11.000

66.000

86

Камате и премије V осигурања

12.000

0

12.000

100

VI Путни трошкови

136.000

-4.000

132.000

97

Порези и доприноси VII који не зависе од резултата

1.000

0

1.000

100

VIIIОстали расходи УКУПНО (I+...+VIII)

Ponedjeljak, 12. 8. 2013. 33.000

2.000

35.000

106

2.216.000

54.000

2.270.000

102

Na osnovu člana 4.10. Zakona o prijenosu, regulatoru i operatoru sistema električne energije u Bosni i Hercegovini ("Službeni glasnik BiH", br. 7/02, 13/03, 76/09 i 1/11), na sjednici Državne regulatorne komisije za električnu energiju, održanoj 30. jula 2013. godine, donosi se

ODLUKA

O USVAJANJU FINANSIJSKOG PLANA ZA 2014. GODINU I Ovom odlukom usvaja se Finansijski plan Državne regulatorne komisije za električnu energiju za 2014. godinu. Finansijski plan Državne regulatorne komisije za električnu energiju za 2014. godinu dat je u prilogu ove odluke i čini njen sastavni dio. II Finansijski plan za 2014. godinu dostavit će se Parlamentarnoj skupštini BiH do 1. decembra 2013. godine. III Ova odluka stupa na snagu danom donošenja i bit će objavljena u "Službenom glasniku BiH". Broj 06-16-1-239-1/13 30. jula 2013. godine Predsjedavajući Komisije Tuzla Mirsad Salkić, s. r. FINANSIJSKI PLAN DRŽAVNE REGULATORNE KOMISIJE ZA ELEKTRIČNU ENERGIJU ZA 2014. GODINU Primarni izvori finansiranja Državne regulatorne komisije za električnu energiju (DERK) utvrđeni su članom 4.10. Zakona o prijenosu, regulatoru i operatoru sistema električne energije u Bosni i Hercegovini, kao prihodi od regulatornih naknada koje DERK ostvaruje od vlasnika licenci za prijenos električne energije, operatora prijenosnog sistema, međunarodnu trgovinu električnom energijom, kao i proizvodnju, distribuciju i snabdijevanje kupaca električne energije u Brčko Distriktu Bosne i Hercegovine. Prihodima utvrđenim Finansijskim planom DERK-a finansirat će se većina detaljno planiranih rashoda neophodnih za realizaciju osnovnih pravaca aktivnosti DERK-a u 2014. godini. Višak prihoda nad rashodima prethodnog perioda će se koristiti za djelimično finansiranje rashoda i za taj iznos će se umanjiti regulatorna naknada. Plan rashoda DERK-a za 2014. godinu utvrđen je na osnovu procijenjenih troškova planiranih po inkrementalnoj metodologiji budžetiranja, odnosno prema stvarnim troškovima iz prethodnih godina koji su bili predmet revizije od strane nezavisnih revizora. Finansijski plan Državne regulatorne komisije za električnu energiju za 2014. godinu sastoji se od: R. br.

Naziv

1

2

Finansijski Povećanje/ Finansijski Index plan 2013. smanjenje plan 2014. % godine (5 - 3) godine 3

4

5

5/3

I PRIHODI

2.116.000

-26.000

2.090.000

99

II RASHODI

2.216.000

54.000

2.270.000

102



III UKUPNO (I+II) IV

VIŠAK PRIHODA PRETHODNOG PERIODA

(100.000)

(180.000)

180

100.000

180.000

180

0

0

0


Planovi prihoda i rashoda utvrđuju se kako slijedi: 1. Plan prihoda R. br

Naziv prihoda

2 PRIHODI OD VLASTITE I AKTIVNOSTI (1+2) Prihodi od regulatorne 1 naknade Prihodi od naknada za 2 podnošenje zahtjeva

Finansijski Povećanje/ Finansijski Index plan 2013. smanjenje plan 2014. % godine (5 - 3) godine

1

3 2.101.000


2.074.000

99 100

6.000

15.000

-5.000

10.000

67

1.000

0

1.000

100

10.000

-5.000

5.000

50

4.000

0

4.000

100

2.116.000

-26.000

2.090.000

99

100.000

80.000

180.000

180

2.216.000

54.000

2.270.000

102

Prihodi od prodaje stalnih sredstava

VIŠAK PRIHODA PRETHODNOG PERIODA

2.080.000

-14.000

5 Prihodi od ECS

IV

-7.000

5/3

20.000

3 Prihodi od kamata

III UKUPNO (I+II)

5

-21.000

2.081.000

II OSTALI PRIHODI (3+4+5)

4

4

30

BiH", broj 3/05) i članka 61. stavak 2. Zakona o upravi ("Službeni glasnik BiH", br. 32/02 i 102/09), Uprava Bosne i Hercegovine za zaštitu zdravlja bilja, u suradnji sa nadležnim organima entiteta i Brčko distrikta Bosne i Hercegovine, donosi

PRAVILNIK

O STAVLJANJU U PROMET SJEMENA ULJANOG I PREDIVOG BILJA U BOSNI I HERCEGOVINI Članak 1. (Predmet) (1) Ovim se Pravilnikom propisuju uvjeti i priprema za stavljanje u promet, stavljanje u promet sjemena i uvoz sjemena uljanog i predivog bilja u Bosni i Hercegovini. (2) Ovaj se Pravilnik odnosi na sjemena sljedećih vrsta uljanog i predivog bilja: Arachis hypogaea L. Brassica juncea (L.) i Czern and Cosson Brassica napus L. (Partim) Brassica nigra (L.) W. D. J.Koch Brassica rapa L. var silvestris (Lam) Briggs Cannabis sativa L. Carthamus tinctorius L. Carum carvi L. Glycine max (L.) Merr Gossypium spp. Heliathus annuus L. Linum usitatissimum L. Papaver somniferum L. Sinapis alba L.

(1)

2. Plan rashoda R. br

Naziv rashoda

1

2

I Materijal i energija

Finansijski Povećanje/ plan 2013. smanjenje godine (5 - 3) 3

4

Finansijski Index plan 2014. % godine 5

2.000

68.000

103

392.000

2.000

394.000

101

1.499.000

63.000

1.562.000

104

IV Amortizacija

77.000

-11.000

66.000

86

Kamate i premije V osiguranja

12.000

0

12.000

100

136.000

-4.000

132.000

97

1.000

0

1.000

100

33.000

2.000

35.000

106

2.216.000

54.000

2.270.000

102

II Usluge Plaće i naknade III zaposlenih

VI Putni troškovi Porezi i doprinosi koji ne VII zavise od rezultata VIII Ostali rashodi UKUPNO (I+...+VIII)

UPRAVA BOSNE I HERCEGOVINE ZA ZAŠTITU ZDRAVLJA BILJA 888

(2)

5/3

66.000

Na temelju članka 3. stavak (3), članka 10. st. (8) i (9), članka 12. stavak (4), članka 13. stavak (6), članka 18. stavak (4), članka 21. stavak (8), članka 22. stavak (13), članka 80. stavak (2) Zakona o sjemenu i sadnom materijalu poljoprivrednih biljaka Bosne i Hercegovine ("Službeni glasnik


(3)

(4)

(5)

kikiriki, zemni orašac smeđa gorušica uljana repica crna gorušica krmna repica konoplja šafranika kim soja pamuk suncokret lan, (predivi), sjeme lana (uljni lan) mak bijela gorušica

Članak 2. (Iznimke od primjene) Ovaj se Pravilnik ne primjenjuje na sjeme uljanog i predivog bilja namijenjenog izvozu, koje se proizvodi sukladno odredbama članka 25. st. (1) i (2) Zakona o sjemenu i sadnom materijalu poljoprivrednih biljaka Bosne i Hercegovine ("Službeni glasnik BiH", broj 03/05) (u daljnjem tekstu: Zakon). Ovaj se Pravilnik ne primjenjuje na: a) isporuku sjemena uljanog i predivog bilja za zvanična izučavanja i isporuke inspekcijskim organima; b) isporuku malih količina sjemena za znanstvene svrhe ili rad na selekciji sorti; c) odgovarajuće količine sjemena za druga testiranja i oglede pod uvjetom da pripadaju sortama za koje je podnijet zahtjev za upis u Sortnu listu Bosne i Hercegovine ("Službeni glasnik BiH", broj 59/10 i 02/12) (u daljnjem tekstu: Sortna lista). Uprava Bosne i Hercegovine za zaštitu zdravlja bilja (u daljnjem tekstu: Uprava) u suradnji sa nadležnim organima entiteta i Brčko distrikta BiH, izdaje dozvolu dobavljačima za stavljanje u promet u Bosni i Hercegovini sjemena iz stavka (2) ovoga članka i sukladno članku 18. Zakona. Maksimalna količina sjemena uljanog i predivog bilja iz stavka (2) toč. a) i b) ovoga članka, smatraju se količine sjemena uljanog i predivog bilja do 2 kg pojedinačno po vrsti i pojedinoj sorti. U slučaju genetički modificiranog materijala (u daljnjem tekstu: GMO), takva dozvola se može izdati samo ukoliko su poduzete sve odgovarajuće mjere da bi se izbjegli nepovoljni utjecaji na ljudsko zdravlje i okoliš, sukladno važećim propisima koji uređuju oblast GMO.



Članak 3. (Iznimke za uvjete stavljanja u promet) Iznimno od odredbi članka 10. i članka 12. stavak (3) Zakona, a sukladno članku 13. Zakona, Uprava u suradnji sa nadležnim organima entiteta i Brčko distrikta BiH može: a) na zahtjev dobavljača, dozvoliti stavljanje u promet sjemena uljanog i predivog bilja sorte koja je u procesu priznavanja i upisa u Sortnu listu, najviše do 5 kg pojedinačno po vrsti i pojedinoj sorti; b) dozvoliti registriranim dobavljačima da stave u promet sjeme oplemenjivača, predosnovno sjeme, osnovno, deklarirano/certificirano sjeme (C), deklarirano/certificirano sjeme prve generacije (C1), deklarirano/certificirano sjeme druge generacije (C2), deklarirano/certificirano sjeme treće generacije (C3) ili komercijalno sjeme (K) koje ne ispunjava neki od potrebnih zahtjeva za takva sjemena definiranih Privitkom III ovoga Pravilnika; c) može promijeniti zahtjeve u pogledu stavljanja etiketa definiranih Privitkom V ovoga Pravilnika. Članak 4. (Definicije) (1) Izrazi upotrijebljeni u Zakonu upotrebljavaju se i u ovom Pravilniku, a specifični izrazi upotrijebljeni u ovom Pravilniku imaju sljedeća značenja: d) "Organ za potvrđivanje" jest tijelo koje je odgovorno za sva pitanja koja se odnose na proizvodnju, izdavanje deklaracija/certifikata, testiranja i stavljanje u promet sjemena uljanog i predivog bilja; e) "Službeni nadzor" jest nadzor obavljen od strane Organa za potvrđivanje, na temelju zahtjeva za pregled i ovisno od uplate troškova definiranih posebnim pravnim propisima; f) "Zvanična deklaracija/certifikat" jest dokument koji izdaje Organ za potvrđivanje, sukladno odredbama navedenim u Odjeljku I, Privitka I i Privitka II ovoga Pravilnika; g) "Zvanična etiketa" jest etiketa izdata od strane Organa za potvrđivanje na temelju odredbi navedenih u Privitku V ovoga Pravilnika; h) "Partija sjemena u smislu ovoga Pravilnika" jest ustanovljena količina sjemena uljanog i predivog bilja koja ne prelazi težinu koja je specificirana u Odjeljku II, Privitka IV ovoga Pravilnika i koja nosi jedinstveni referentni broj, u kojoj su sjemena tako izmiješana da, koliko je to moguće, partija sjemena nema pokazatelja heterogenosti; i) "Sjeme oplemenjivača" jest sjeme generacije prije predosnovnoga sjemena koje je proizvedeno od strane ili pod odgovornošću oplemenjivača koji je u Bosni i Hercegovini održavalac sorte, a koje je namijenjeno proizvodnji predosnovnog ili osnovnog sjemena; j) "Predosnovno sjeme" jest sjeme generacije prije osnovnoga sjemena koje je proizvedeno od strane ili pod odgovornošću oplemenjivača sorti iz sjemena oplemenjivača koje ispunjava zahtjeve za osnovno sjeme definirane Privitkоm III ovoga Pravilnika, za koje je izdata zvanična deklaracija/certifikat sukladno Privitku I ovoga Pravilnika, a koja su namijenjena proizvodnji predosnovnoga sjemena ili osnovnoga sjemena za koje je službenim nadzorom ustanovljeno da ispunjava zahtjeve u točki g) ovoga članka;

k)

l)

m)

a)


"Osnovno sjeme" (sorti izuzev hibrida) jest sjeme koje je proizvedeno od strane ili pod odgovornošću oplemenjivača iz predosnovnoga sjemena ili sjemena oplemenjivača koje ispunjava zahtjeve za osnovno sjeme definirano Privitkom III ovoga Pravilnika, i za koje je izdata zvanična deklaracija/certifikat sukladno Privitku I ovoga Pravilnika, a koje je namijenjeno proizvodnji deklariranog/certificiranog sjemena (C), deklariranog/certificiranog sjemena prve generacije, deklariranog/certificiranog sjemena druge generacije (C2) ili gdje je primjenljivo deklariranog/certificiranog sjemena treće generacije (C3) i za koje je službenim nadzorom ustanovljeno da ispunjava zahtjeve u točki h) ovoga članka; "Osnovno sjeme hibrida" (hibridi) jest sjeme u slučaju čistih (inbred) linija, koje je namijenjeno proizvodnji hibrida koje je proizvedeno od sjemena oplemenjivača ili predosnovnog sjemena, i koje ispunjava zahtjeve osnovnoga sjemena propisane Privitkom III ovoga Pravilnika, i za koje je izdata zvanična deklaracija/certifikat sukladno Privitku I ovoga Pravilnika i za koje je službenim nadzorom ustanovljeno da ispunjava zahtjeve u točki i) ovoga članka; "Osnovno sjeme prostih hibrida" (jednolinijski) jest sjeme koje je namijenjeno proizvodnji dvostruko (dvolinijskih) ili trostruko križanih (trolinijskih) hibrida koji ispunjavaju zahtjeve osnovnoga sjemena propisane Privitkom III ovoga Pravilnika i za koje je izdata zvanična deklaracija/certifikat sukladno Prilvitku I ovoga Pravilnika. 1) "Deklarirano/certificirano sjeme" jest sjeme krmne repice, smeđe gorušice, uljane repice, dvodome konoplje, crne gorčice, šafranike, kima, suncokreta, maka i bijele gorušice: 2) koje je proizvedeno izravno iz osnovnoga sjemena ili ako oplemenjivač zahtijeva od predosnovnoga sjemena; 3) koje je namijenjeno uglavnom proizvodnji bilja ili dijelova bilja za ishranu ljudi i životinja, 4) koje ispunjava zahtjeve deklariranog/certificiranog sjemena definirane Privitkom III ovoga Pravilnika i za koje je izdata zvanična deklaracija/certifikat sukladno Privitku I ovoga Pravilnika; 5) za koje je službenim nadzorom ustanovljeno da ispunjava zahtjeve u točki k) ovoga članka; "Deklarirano/certificirano sjeme prve generacije" (C1) jest sjeme kikirikija, jednodome konoplje, lana soje i pamuka: 1) koje je proizvedeno izravno iz osnovnoga sjemena ili ako oplemenjivač zahtijeva iz predosnovnoga sjemena; 2) koje je namijenjeno uglavnom proizvodnji biljaka ili dijelova biljaka za ishranu ljudi i životinja ili za industrijsku uporabu ili za proizvodnju deklariranog/certificiranog sjemena druge generacije, ili u slučaju lana za proizvodnju sjemena treće generacije; 3) koje ispunjava zahtjeve deklariranog/certificiranog sjemena prve generacije definirane Privitkom III ovoga Pravilnika i za koje je izdata zvanična deklaracija/certifikat sukladno Privitku I ovoga Pravilnika;



4)

(2)

za koje je službenim nadzorom ustanovljeno da ispunjava zahtjeve u točki l) ovoga članka; b) "Deklarirano/certificirano sjeme druge generacije" (C2) jest sjeme kikirikija, lana soje i pamuka: 1) koje je proizvedeno izravno iz osnovnoga sjemena, deklariranog/certificiranog sjemena prve generacije ili, ako oplemenjivač zahtijeva, iz predosnovnoga sjemena; 2) koje je namijenjeno uglavnom proizvodnji biljaka ili dijelova biljaka za ishranu ljudi i životinja i industrijsku uporabu ili, u slučaju lana, za proizvodnju deklariranog/cerificiranog sjemena treće generacije; 3) koje ispunjavaja zahtjeve deklariranog/certificiranog sjemena druge generacije definirane Privitkom III ovoga Pravilnika i za koje je izdata zvanična deklaracija/certifikat sukladno Privitku I ovoga Pravilnika; 4) za koje je službenim nadzorom ustanovljeno da ispunjava zahtjeve u točki m) ovoga članka; c) "Deklarirano/certificirano sjeme druge generacije (jednodome) konoplje" (C2) jest sjeme: 1) koje je proizvedeno izravno iz deklariranog/certificiranog sjemena prve generacija koje je potvrđeno i zvanično nadzirano sa osobitim osvrtom na proizvodnju deklariranog/cerificiranog sjemena druge generacije; 2) koje je namijenjeno proizvodnji konoplje koja će se žnjeti dok je još u cvijetu; 3) koje ispunjava zahtjeve deklariranog/certificiranog sjemena druge generacije definirane Privitkom III ovoga Pravilnika i za koje je izdata zvanična deklaracija/certifikat sukladno Privitku I ovoga Pravilnika; 4) za koje je službenim nadzorom ustanovljeno da ispunjava zahtjeve u točki n) ovoga članka; d) "Deklarirano/certificirano sjeme treće generacije" (C3) jest sjeme lana: 1) koje je proizvedeno izravno iz osnovnoga sjemena, deklariranog/certificiranog sjemena prve generacije ili deklariranog/certificiranog sjemena druge generacije ili ako oplemenjivač zahtijeva iz predosnovnoga sjemena; 2) koje je namijenjeno uglavnom proizvodnji biljaka ili dijelova biljaka za ishranu ljudi i životinja ili industrijsku uporabu; 3) koje ispunjava zahtjeve deklariranog/certificiranog sjemena treće generacije definirane Privitkom III ovoga Pravilnika i za koje je izdata zvanična deklaracija/certifikat sukladno Privitku I ovoga Pravilnika; 4) za koje je službenim nadzorom ustanovljeno da ispunjava zahtjeve u točki o) ovoga članka; e) "Komercijalno sjeme" (K) jest sjeme: 1) koje se može identificirati po vrsti kojoj pripada; 2) koje ispunjava zahtjeve za komercijalno sjeme, propisane Privitkom III ovoga Pravilnika i za koje je izdata zvanična deklaracija/certifikat sukladno Privitku I ovoga Pravilnika. U smislu ovoga Pravilnika izrazi vezani za sorte, čiste linije, hibride i sintetičku sortu imaju sljedeća značenja: a) "čista linija"(inbred linija) jest dovoljno ujednačena i stabilna linija koja je dobivena ili umjetnom samooplodnjom zajedno sa selekcijom preko

(1)

(2)

(3)


nekoliko uzastopnih generacija ili drugom odgovarajućom tehnikom; b) "prost hibrid" jest prva generacija križanja između dvije čiste linije koje definira oplemenjivač; c) "dvostruki hibrid" jest prva generacija križanja između dva prosta hibrida koje definira oplemenjivač; d) "trostruki hibrid" jest prva generacija križanja između čiste linije i dvostrukog hibrida koju definira oplemenjivač; e) "četverostruki hibrid" jest prva generacija križanja između dva dvostruka hibrida koju definira oplemenjivač; f) "sintetička sorta" jest sorta koja je sastavljena od deklariranog/certificiranog sjemena točno određenog o oprašivaču ovisnog hibrida sa deklariranim/certificiranim sjemenom jednog ili više točno određenihoprašivača i mehanički kombiniranih komponenti u omjerima koji su zajedno odredile osobe odgovorne za održavanje tih komponenti, nakon što je o toj kombinaciji zvanično izviješten Organ za potvrđivanje; g) "hibrid koji je ovisan o oprašivaču" jest muška sterilna komponenta unutar "sintetičke sorte" (ženska komponenta); h) "oprašivač" jest komponenta koja odbacuje polen unutar "sintetičke sorte" (muška komponenta). Članak 5. (Promet sjemena) U promet se može staviti sjeme uljanog i predivog bilja ukoliko su sorte upisane u Sortnu listu, pakirane u partijama sjemena i ukoliko su potvrđene kao sjeme oplemenjivača, predosnovno, osnovno, deklarirano/certificirano (C), deklarirano/certificirano prve generacije (C1), deklarirano/certificirano druge generacije (C2), deklarirano/certificirano treće generacije (C3) i komercijalno sjeme (K). Sjeme uljanog i predivog bilja pored uvjeta navedenih u stavku (1) ovoga članka, koje nije proizvedeno i pakirano u Bosni i Hercegovini, a čije su sorte upisane u Sortnu listu, koje je deklarirano/cerificirano može se staviti u promet u Bosni i Hercegovini sukladno odgovarajućoj šemi sjemena Organizacije za ekonomsku suradnju i razvoj (u daljnjem tekstu: OECD) ukoliko ispunjava zahtjeve definirane Privitkom III ovoga Pravilnika i ako za to sjeme postoji sljedeća dokumentacija: a) ISTA certifikat narančaste boje za rezultate testiranja sjemena svake partije na međunarodnoj deklaraciji partije, koji je izdao laboratorij prema pravilima Međunarodnog udruženja za testiranje sjemena (u daljnjem tekstu: ISTA), ili AOSA certifikat o kvaliteti sjemena; b) OECD certifikat o sortnosti, osim za komercijalno sjeme; c) deklaracija/certifikat zajedno sa fitosanitarnim certifikatom koju je izdala Organizacija za zaštitu zdravlja bilja zemlje izvoznice sjemena, sa naznakom da partija sjemena ispunjava propisane uvjete sukladno Zakonu o zaštiti zdravlja bilja Bosne i Hercegovine ("Službeni glasnik BiH", broj 23/03) i podzakonskim aktima donesenim radi primjene odredbi ovoga Zakona. Sukladno Zakonu, dobavljač može staviti u promet predosnovno i osnovno sjeme koje u drugom pogledu ispunjava zahtjeve osnovnoga sjemena propisane Privitkom III ovoga Pravilnika i za koje je izdata zvanična


(4)

(1)

(2)

(3)

(4)

(1)

(2)

(3)


deklaracija/certifikat sukladno Privitku I ovoga Pravilnika, a koja imaju niži postotak klijavosti od onoga koji je propisan Privitkom III ovoga Pravilnika u poređenju sa sjemenima te vrste. Ako službeni nadzor u pogledu klijavosti nije okončan, predosnovno, osnovno ili deklarirano/cerificirano i komercijalno sjeme se može staviti u promet ako je deklarirano/cerificirano sa naznakom da je deklaracija/certifikat dodijeljena na temelju analitičkoga izvješća o čistoti sjemena, sa točnim nazivom i adresom prvoga kupca. Dobavljač mora garantirati da su podaci o klijavosti ustanovljeni na temelju analize. Postotak klijavosti, naziv i adresa dobavljača i referentni broj partije sjemena koje se stavlja u promet moraju biti upisani na etiketi. Ove odredbe se ne odnose se na sjemena koja se uvoze u Bosnu i Hercegovinu. Članak 6. (Zahtjev za izdavanje zvanične deklaracije/certifikata) Zahtjev za izdavanje zvanične deklaracije/certifikata za partije sjemena oplemenjivača, predosnovnog, osnovnog sjemena i deklariranog/certificiranog sjemena (C), deklariranog/certificiranog sjemena prve generacije (C1), deklariranog/certificiranog sjemena druge generacije (C2), deklariranog/certificiranog sjemena treće generacije (C3), i komercijalnog sjemena (K), dostavlja se u pisanoj formi Organu za potvrđivanje. Zahtjev za izdavanje zvanične deklaracije/certifikata propisan je na Obrascu broj 1., Odjeljka II, Privitka I ovoga Pravilnika. Organ za potvrđivanje vodi evidenciju o izdanim zvaničnim deklaracijama/certifikatima na Obrascu broj 3., Odjeljka II, Privitka I ovoga Pravilnika, a dobavljač vodi evidenciju o sjemenu za koje se podnosi Zahtjev za izdavanje zvanične deklaracije/certifikata na Obrascu broj 4. Odjeljka II, Privitka I ovoga Pravilnika. Nakon zaprimanja Zahtjeva za izdavanje zvanične deklaracije/certifikata iz stavka (1) ovoga članka, Organ za potvrđivanje postupa sukladno odredbama iz Odjeljka I, Privitka I ovoga Pravilnika. Ako su Organu za potvrđivanje tijekom postupka zvaničnoga potvrđivanja dostupne informacije kojima se potvrđuje da sjeme ne ispunjava zahtjeve ovoga Pravilnika, Organ za potvrđivanje odbit će izdavanje zvanične deklaracije/certifikata. Članak 7. (Uzimanje uzoraka) Uzorak sjemena u svrhu zvaničnoga ispitivanja uzima fitosanitarni ili poljoprivredni inspektor, sukladno zahtjevima članka 68. Zakona i Privitka IV ovoga Pravilnika. Uzorak se uzima i dijeli u dva dijela, svaki dio minimalne težine navedene u Odjeljku II, Privitka IV ovoga Pravilnika, od kojih se jedan dio ispituje u ovlaštenoj instituciji za ispitivanje sjemena, a drugi je zatvoren i drži se na sigurnom mjestu ove ovlaštene institucije, sa obvezom čuvanja u periodu od godinu dana. Ukoliko se utvrdi da uzorak sjemena za zvanično ispitivanje nije uzet sukladno zahtjevima iz Privitka IV ovoga Pravilnika, u tom slučaju se ne obavlja zvanično ispitivanje takvoga uzorka, niti se nastavlja daljnje ispitivanje, a svi nalazi i rezultati dobiveni tijekom bilo kojega zvaničnoga ispitivanja uzoraka sjemena smatraju se nevažećim.

(1)

(2)

(3) (4) (5)

(6)

(1) (2)

(3)

(4)


Članak 8. (Zatvaranje pakiranja) U promet se može staviti pakiranje (osim za mala pakiranja) sjemena oplemenjivača, predosnovnoga, osnovnoga sjemena i deklariranog/certificiranog sjemena, deklariranog/certificiranog sjemena prve generacije, deklariranog/certificiranog sjemena druge generacije, deklariranog/certificiranog sjemena treće generacije i komercijalnog sjemena ili sjemena sintetičke sorte, ukoliko je pakiranje nakon uzimanja uzoraka zatvoreno od strane Organa za potvrđivanje i pod kontrolom fitosanitarnog ili poljoprivrednog inspektora i to na takav način da se pakiranja ne mogu otvoriti bez oštećenja ili ostavljanja traga oštećenja. Ako se pakiranje sjemena koje je zatvoreno sukladno stavku (1) ovoga članka otvori, ono se ne smije ponovno zatvarati, izuzev od strane Organa za potvrđivanje i pod kontrolom fitosanitarnog ili poljoprivrednog inspektora. U slučaju ponovljenog pakiranja i zatvaranja sjemena uljanog i predivog bilja, dobavljač podnosi Zahtjev na Obrascu broj 2., Odjeljka I, Privitka I ovoga Pravilnika. Dobavljač vodi evidenciju zatvaranja pakiranja sukladno evidenciji o masi preuzetoga sjemena na Obrascu broj 5., Odjeljka III, Privitka I ovoga Pravilnika. U promet se može staviti malo pakiranje sjemena čija neto težina ne prelazi 10 kg, ukoliko je zatvoreno na takav način da se pakiranje ne može otvoriti bez oštećenja ili ostavljanja traga oštećenja. Ako se malo pakiranje sjemena koje je zatvoreno sukladno stavku (5) ovoga članka otvori, ono se ne smije ponovno zatvarati, izuzev od strane Organa za potvrđivanje i pod kontrolom fitosanitarnog ili poljoprivrednog inspektora. Članak 9. (Stavljanje etiketa na pakiranja) U promet se može staviti sjeme ako je etiketirano i zatvoreno sukladno odredbama ovoga članka. Svaka etiketa mora imati jedinstveni serijski broj. Pakiranje (izuzev malih pakiranja) sjemena oplemenjivača, predosnovnoga, osnovnoga sjemena i deklariranog/ certificiranog sjemena, deklariranog/certificiranog sjemena prve generacije, deklariranog/certificiranog sjemena druge generacije, deklariranog/certificiranog sjemena treće generacije, komercijalnoga sjemena ili sjemena sintetičke sorte, treba imati sa vanjske strane pričvršćenu zvaničnu etiketu, koja ovisno od vrste sjemena, sadrži potrebne podatke i ona je minimalne veličine i boje kako je to navedeno u Privitku V ovoga Pravilnika. Etiketa je ljepljiva ili pričvršćena za pakiranje na način koji je odobren od strane Organa za potvrđivanje i pričvršćena je (u oba slučaja) pod kontrolom Organa za potvrđivanje. U slučaju deklariranog/certificiranog sjemena sintetičke sorte, etiketa je plave boje sa zelenom dijagonalnom linijom. Ako, sukladno članku 5. stavak (3) ovoga Pravilnika, dobavljač želi staviti u promet predosnovno, osnovno sjeme manjeg postotka klijavosti nego što je to propisano Privitkom III ovoga Pravilnika, taj podatak se navodi na zvaničnoj etiketi i na dodatnoj etiketi dobavljača koja se pričvršćuje na vanjski dio pakiranja. Dodatna etiketa sadrži podatke o klijavosti sjemena, naziv i adresu dobavljača i referentni broj partije sjemena. Pakiranje (izuzev malih pakiranja) sjemena oplemenjivača, predosnovnoga, osnovnoga i deklariranog/certificiranog sjemena, deklariranog/certificiranog sjemena prve generacije, deklariranog/certificiranog sjemena druge generacije, deklariranog/certificiranog sjemena treće


(5)

(6)

(7)

(8)

(9)

(1)

(2)

(3) (4)

(5)


generacije, komercijalnoga sjemena ili sjemena sintetičke sorte mora imati zvaničnu etiketu pričvršćenu na vanjskoj strani sukladno stavku (2) ovoga članka. Malo pakiranje sjemena ima pričvršćenu zvaničnu etiketu sa vanjske strane koja sadrži, u ovisnosti od sjemena, podatke o navedenom sadržaju i mora biti one boje koja je propisana Privitkom V ovoga Pravilnika. Ova zvanična etiketa nije potrebna ukoliko su podaci odštampani neizbrisivo na vanjskoj strani pakiranja. Ukoliko je pakiranje sjemena ponovno zatvoreno sukladno članku 8. stavak (2) ovoga Pravilnika, ta činjenica se navodi na zvaničnoj etiketi zajedno sa mjesecom i godinom ponovnog zatvaranja i nazivom organa ovlaštenog za ponovno zatvaranje. U slučaju sjemena čija je sorta genetički modificirana, dokument koji prati partiju sjemena, mora da sadrži podatak da je sorta genetički modificirana sukladno važećim propisima koji uređuju oblast GMO. Ukoliko su sjemena tretirana nekim fitofarmaceutskim sredstvom ili bilo kojim drugim kemijskim sredstvom, naziv kemijskog sredstva i naziv aktivne tvari se navodi na zvaničnoj etiketi. Aktivna tvar mora biti dozvoljena za uporabu u Bosni i Hercegovini. Sukladno odredbama Zakona i ovoga Pravilnika, dobavljač ili neka druga osoba ne smije tijekom stavljanja u promet ili pripremanja za stavljanje u promet bilo koga sjemena, namjerno kopirati, skidati, mijenjati, izbrisati, sakriti ili zloupotrijebiti na bilo koji način bilo koju zvaničnu etiketu koja je pričvršćena na pakiranje. Članak 10. (Uvoz sjemena uljanog i predivog bilja) Prijava i kontrola uvoza sjemena uljanog i predivog bilja obavlja se sukladno odredbama Zakona i Pravilnika o kontroli reprodukcionog materijala poljoprivrednih biljaka koji se uvozi ("Službeni glasnik BiH", broj 34/12). Poštujući princip ekvivalencije dozvoljen je uvoz sjemena koja nisu proizvedena i zapakirana u Bosni i Hercegovini, a koja su deklarirana/certificirana prema OECD šemi i koja ispunjavaju pravila i standarde Europske unije u pogledu minimalnih standarda kvalitete sjemena, a istovjetni su sa minimalnim standardima kvaliteta propisanim Privitkom III ovoga Pravilnika. Sjemena moraju biti zatvorena, sa etiketama koje propisuje OECD sukladno kategoriji sjemena. Sve odvojene partije pošiljke sjemena uljanog i predivog bilja moraju imati: a) OECD certifikat za partiju sjemena koji izdaje nadležni organ zemlje izvoznice, odgovoran da sjeme odgovara partiji sjemena koje je deklarirano/certificirano; b) ISTA certifikat narančaste boje, koji se odnosi na dotičnu partiju sjemena ili AOSA certifikat o kvaliteti sjemena; c) fitosanitarni certifikat izdat od strane Organa za zaštitu zdravlja bilja zemlje izvoznice, kojom se potvrđuje da partija sjemena ispunjava zahtjeve propisane Zakonom o zaštiti zdravlja bilja i drugim propisima koji reguliraju ovu oblast. Pregled svakog pakiranja i svake pojedinačne partije sjemena obavlja fitosanitarni inspektor i pri tome utvrđuje da li su pakiranja sjemena ispravno zatvorena i etiketirana i da li se pojedinačni brojevi etiketa u potpunosti podudaraju sa brojevima etiketa zabilježenim na OECD certifikatu partije sjemena i na ISTA certifikatu partije sjemena narančaste boje ili na AOSA certifikatu o kvaliteti sjemena.


(6)

Nije dozvoljeno uvoziti u Bosnu i Hercegovinu ona pakiranja koja su u prijevozu oštećena, koja nisu ispravno etiketirana, koja nisu pravilno zatvorena ili bilo kojem drugom pakiranju sjemena uljanog i predivog bilja za koje se ustanovi da na etiketi ima referenti broj partije sjemena različit od referentnog broja upisanog na deklaraciji/certifikatu.Troškove vraćanja takve pošiljke snosi uvoznik. (7) U slučaju uvoza partije sjemena uljanog i predivog bilja koje je namijenjeno razmnožavanju u Bosni i Hercegovini u cilju dalje proizvodnje, fitosanitarni ili poljoprivredni inspektor uzima reprezentativni uzorak partije sjemena uljanog i predivog bilja i dostavlja ga ovlaštenoj instituciji za zasijavanje na postkontrolnim parcelama. (8) U slučaju partije sjemena uljanog i predivog bilja gdje postoji sumnja nakon inspekcijskog pregleda u pogledu kvalitete sjemena, fitosanitarni ili poljoprivredni inspektor uzima reprezentativni uzorak partije sjemena i dostavlja ga ovlaštenoj instituciji na testiranje sjemena koja utvrđuje usuglašenost sa standardima kvaliteta sjemena propisanim Privitkom III ovoga Pravilnika. Do dobivanja konačnih rezultata fitosanitarni ili poljoprivredni inspektor zabranit će stavljanje u promet te partije sjemena. (9) Partija sjemena za koju se ustanovi da ne ispunjava standarde sjemena propisane Privitkom III ovoga Pravilnika, ne može dobiti dozvolu stavljanje u promet u Bosni i Hercegovini, a od dobavljača sjemena se zahtijeva da takve partije sjemena vrati u zemlju podrijetla i plati troškove vraćanja pošiljke. (10) Dobavljač vodi evidenciju o uvezenim količinama sjemena na Obrascu broj 6., Odjeljka III, Privitka I ovoga Pravilnika. Članak 11. (Privici) Privici od I do V su sastavni dio ovoga Pravilnika i isti se tiskaju zajedno sa Pravilnikom. Članak 12. (Stupanje na snagu) Ovaj Pravilnik stupa na snagu osmoga dana od dana objavljivanja u "Službenom glasniku BiH", a počet će se primjenjivati šest mjeseci od dana stupanja na snagu. Broj UZZB-01-1-02-2-664-1/13 Direktor 19. srpnja 2013. godine Radenko Radović, v. r. Sarajevo

(1)

(2)

PRIVITAK I ODJELJAK I - POSTUPAK DEKLARIRANJA/CERTIFICIRANJA Po prijemu Zahtjeva za izdavanje zvanične deklaracije/certifikata, sukladno članku 6. ovoga Pravilnika, vezano za sjeme oplemenjivača, predosnovno sjeme, osnovno sjeme, deklarirano/certificirano sjeme, deklarirano/certificirano sjeme prve generacije, deklarirano/certificirano sjeme druge generacije ili komercijalno sjeme, Organ za potvrđivanje sukladno st. (2) i (3) ovoga Privitka i po plaćanju naknada reguliranih u posebnom pravnom propisu, izdaje za svaku partiju sjemena zvaničnu deklaraciju/certifikat koja sadrži podatke navedene u Privitku II ovoga Pravilnika. Organ za potvrđivanje izdat će zvaničnu deklaraciju/certifikat za partije sjemena ako je: a) Zahtjev dostavljen Organu za potvrđivanje u formi, na način i u vrijeme za registraciju partije ili partija


(3)


sjemena koje se koriste za sjetvu sjemenskog usjeva ili sjemenskih usjeva od kojih će se dobiti partija; b) službenim nadzorom uzoraka partije sjemena utvrđeno da sjemena ispunjavaju standarde za sve kategorije navedene u Privitku III ovoga Pravilnika. Organ za potvrđivanje odbit će izdavanje zvanične deklaracije/certifikata za partiju sjemena ako se utvrdi da: a) uzorak partije sjemena nije uzet za potrebe zvaničnog ispitivanja kako bi se utvrdilo da li partija sjemena ispunjava propisane standarde navedene u Privitku III ovoga Pravilnika, nije uzet sukladno

b)

c)


zahtjevima sadržanim u Privitku IV ovoga Pravilnika; službeni nadzor zasijane kontrolne parcele sa uzorkom partije sjemena u polju pokazuje da sjemenski usjev ne ispunjava propisane standarde navedene u posebnom pravnom propisu kojim se regulira kontrola sjemenskih usjeva poljoprivrednog bilja; je došlo do kršenja odredaba ovoga Pravilnika koje se odnose na partiju sjemena za koju je dostavljen Zahtjev za izdavanje zvanične deklaracije/certifikata.













































На основу члана 3. став (3), члана 10. ст. (8) и (9), члана 12. став (4), члана 13. став (6), члана 18. став (4), члана 21. став (8), члан 22. став (13), члана 80. став (2) Закона о сјемену и садном материјалу пољопривредних биљака Босне и Херцеговине ("Службени гласник БиХ", број 3/05) и члана 61. став 2. Закона о управи ("Службени гласник БиХ", бр. 32/02 и 102/09), Управа Босне и Херцеговине за заштиту здравља биља, у сарадњи са нaдлежним органима ентитета и Брчко Дистрикта Босне и Херцеговине, доноси

ПРАВИЛНИК

О СТАВЉАЊУ У ПРОМЕТ СЈЕМЕНА УЉАНОГ И ПРЕДИВОГ БИЉА У БОСНИ И ХЕРЦЕГОВИНИ Члан 1. (Предмет) (1) Овим Правилником прописују се услови и припрема за стављање у промет, стављање у промет сјемена и увоз сјемена уљаног и предивог биља у Босни и Херцеговини. (2) Овај Правилник се односи на сјемена сљедећих врста уљаног и предивог биља: Arachis hypogaea L. Brassica juncea (L.) и Czern and Cosson Brassica napus L. (Рartim) Brassica nigra (L.) W. D. J. Koch Brassica rapa L. var silvestris (Lam) Briggs Cannabis sativa L. Carthamus tinctorius L. Carum carvi L. Glycine max (L.) Merr Gossypium spp. Heliathus annuus L. Linum usitatissimum L. Papaver somniferum L. Sinapis alba L.

(1)

(2)

(3)

кикирики, земни орашац смеђа горушица уљана репица црна слачица крмна репица конопља шафраника ким соја памук сунцокрет лан, (предиви), сјеме лана (уљни лан) мак бијела слачица

Члан 2. (Изузеци од примјене) Овај Правилник се не примјењује на сјеме уљаног и предивог биља намијењеног за извоз, које се производи у складу са одредбама члана 25. ст. (1) и (2) Закона о сјемену и садном материјалу пољопривредних биљака Босне и Херцеговине ("Службени гласник БиХ", број 03/05) (у даљем тексту: Закон). Овај Правилник се не примјењује на: (а) испоруку сјемена уљаног и предивог биља за службена испитивања и испоруке инспекцијским органима; (б) испоруку малих количина сјемена за научне сврхе или рад на селекцији сорти; (ц) одговарајуће количине сјемена за друга тестирања и огледе под условом да припадају сортама за које је поднијет Захтјев за упис у Сортну листу Босне и Херцеговине ("Службени гласник БиХ", број 59/10 и 02/12) (у даљем тексту: Сортна листа). Управа Босне и Херцеговине за заштиту здравља биља (у даљем тексту: Управа) у сарадњи са надлежним органима ентитета и Брчко дистрикта БиХ, издаје дозволу добављачима за стављање у


промет у Босни и Херцеговини сјемена из става (2) овог члана и у складу са чланом 18. Закона. (4) Максимална количина сјемена уљаног и предивог биља из става (2) тач. а) и б) овог члана, сматрају се количине сјемена уљаног и предивог биља до 2 кг појединачно по врсти и појединој сорти. (5) У случају генетски модификованог материјала (у даљем тексту: ГМО), таква дозвола се може издати само уколико су предузете све одговарајуће мјере да би се избјегли неповољни утицаји на људско здравље и околину, у складу са важећим прописима који уређују област ГМО. Члан 3. (Изузеци за услове стављања у промет) Изузетно од одредби члана 10. и члана 12. став (3) Закона, а у складу са чланом 13. Закона, Управа у сaрадњи са надлежним органима ентитета и Брчко дистрикта БиХ може: (а) на захтјев добављача, дозволити стављање у промет сјемена уљаног и предивог биља сорте која је у процесу признавања и уписа у Сортну листу, највише до 5 кг појединачно по врсти и појединој сорти; (б) дозволити регистрованим добављачима да ставе у промет сјеме оплемењивача, предосновно сјеме, основно, декларисано/сертификовано сјеме (Ц), декларисано/сертификовано сјеме прве генерације (Ц1), декларисано/сертификовано сјеме друге генерације (Ц2), декларисано/ сертификовано сјеме треће генерације (Ц3) или комерцијално сјеме (К) које не испуњава неки од потребних захтјева за таква сјемена дефинисаних у Прилогу III овог Правилника; (ц) може промијенити захтјеве у погледу стављања етикета дефинисаних у Прилогу V овог Правилника. Члан 4. (Дефиниције) (1) Изрази употријебљени у Закону употребљавају се и у овом Правилнику, а специфични изрази употријебљени у овом Правилнику имају сљедећа значења: а) "Орган за потврђивање" је тијело које је одговорно за сва питања која се односе на производњу, издавање декларација/сертификата, тестирања и стављање у промет сјемена уљаног и предивог биља; б) "Службени надзор" је надзор обављен од стране Органа за потврђивање, на основу захтјева за преглед и зависно од уплате трошкова дефинисаних посебним правним прописима; ц) "Званична декларација/сертификат" је документ који издаје Орган за потврђивање, у складу са одредбама наведеним у Дијелу I, Прилога I и Прилога II овог Правилника; д) "Званична етикета" је етикета коју уздаје Орган за потврђивање на основу одредби наведених у Прилогу V овог Правилника; е) "Партија сјемена у смислу овог Правилника" је утврђена количина сјемена уљаног и предивог биља која не прелази тежину која је специфицирана у Дијелу II, Прилога IV овог Правилника и која носи јединствен референтни број, у којој су сјемена тако измијешана да,


ф)

г)

х)

и)

ј)

к)


колико је то могуће, партија сјемена нема показатеља хетерогености; "Сјеме оплемењивача" је сјеме генерације прије предосновног сјемена које је произведено од стране или под одговорношћу оплемењивача који је у Босни и Херцеговини одржавалац сорте, а које је намијењено за производњу предосновног или основног сјемена; "Предосновно сјеме" је сјеме генерације прије основног сјемена које је произведено од стране или под одговорношћу оплемењивача сорти из сјемена оплемењивача које испуњава захтјеве за основно сјеме дефинисане у Прилогу III овог Правилника, за које је издата званична декларација/сертификат у складу са Прилогом I овог Правилника, а која су намијењена за производњу предосновног сјемена или основног сјемена за које је службеним надзором утврђено да испуњава захтјеве у тачки г) овог члана; "Основно сјеме" (сорти изузев хибрида) је сјеме које је произведено од стране или под одговорношћу оплемењивача из предосновног сјемена или сјемена оплемењивача које испуњава захтјеве за основно сјеме дефинисано у Прилогу III овог Правилника, и за које је издата званична декларација/сертификат у складу са Прилогом I овог Правилника, а које је намијењено за производњу декларисаног/сертификованог сјемена (Ц), декларисаног/сертификованог сјемена прве генерације, декларисаног/сертификованог сјемена друге генерације (Ц2) или гдје је примјењиво декларисаног/сертификованог сјемена треће генерације (Ц3) и за које је службеним надзором утврђено да испуњава захтјеве у тачки х) овог члана; "Основно сјеме хибрида" (хибриди) је сјеме у случају чистих (инбред) линија, које је намијењено за производњу хибрида које је произведено од сјемена оплемењивача или предосновног сјемена, и које испуњава захтјеве основног сјемена прописане у Прилогу III овог Правилника, и за које је издата званична декларација/сертификат у складу са Прилогом I овог Правилника и за које је службеним надзором утврђено да испуњава захтјеве у тачки и) овог члана; "Основно сјеме простих хибрида" (једнолинијски) је сјеме које је намијењено за производњу двоструко (дволинијских) или троструко укрштених (тролинијских) хибрида који испуњавају захтјеве основног сјемена прописане у Прилогу III овог Правилника и за које је издата званична декларација/сертификат у складу са Прилогом I овог Правилника. "Декларисано/сертификовано сјеме" је сјеме крмне репице, смеђе горушице, уљане репице, дводоме конопље, црне горчице, шафранике, кима, сунцокрета, мака и бијеле горушице: 1) које је произведено директно из основног сјемена или ако оплемењивач захтијева од предосновног сјемена; 2) које је намијењено углавном за производњу биља или дијелова биља за исхрану људи и животиња, 3) које испуњава захтјеве декларисаног/сертификованог сјемена дефинисане у Прилогу

л)

м)

н)


III овог Правилника и за које је издата званична декларација/сертификат у складу са Прилогом I овог Правилника; 4) за које је службеним надзором утврђено да испуњава захтјеве у тачки к) овог члана; "Декларисано/сертификовано сјеме прве генерације" (Ц1) је сјеме кикирикија, једнодоме конопље, лана соје и памука: 1) које је произведено директно из основног сјемена или ако оплемењивач захтијева из предосновног сјемена; 2) које је намијењено углавном за производњу биљака или дијелова биљака за исхрану људи и животиња или за индустријску употребу или за производњу декларисаног/ сертификованог сјемена друге генерације, или у случају лана за производњу сјемена треће генерације; 3) које испуњава захтјеве декларисаног/ сертификованог сјемена прве генерације дефинисане у Прилогу III овог Правилника и за које је издата званична декларација/ сертификат у складу са Прилогом I овог Правилника; 4) за које је службеним надзором тврђено да испуњава захтјеве у тачки л) овог члана; "Декларисано/сертификовано сјеме друге генерације" (Ц2) је сјеме кикирикија, лана соје и памука: 1) које је произведено директно из основног сјемена, декларисаног/сертификованог сјемена прве генерације или, ако оплемењивач захтијева, из предосновног сјемена; 2) које је намијењено углавном за производњу биљака или дијелова биљака за исхрану људи и животиња и индустријску употребу или, у случају лана, за производњу декларисаног/сертификованог сјемена треће генерације; 3) које испуњаваја захтјеве декларисаног/ сертификованог сјемена друге генерације дефинисане у Прилогу III овог Правилника и за које је издата званична декларација/ сертификат у складу са Прилогом I овог Правилника; 4) за које је службеним надзором утврђено да испуњава захтјеве у тачки м) овог члана; "Декларисано/сертификовано сјеме друге генерације (једнодоме) конопље" (Ц2) је сјеме: из 1) које је произведено директно декларисаног/сертификованог сјемена прве генерација које је потврђено и службено надзирано са посебним освртом на производњу декларисаног/сертификованог сјемена друге генерације; 2) које је намијењено за производњу конопље која ће се жњети док је још у цвијету; 3) које испуњава захтјеве декларисаног/ сертификованог сјемена друге генерације дефинисане у Прилогу III овог Правилника и за које је издата званична декларација/ сертификат у складу са Прилогом I овог Правилника; 4) за које је службеним надзором утврђено да испуњава захтјеве у тачки н) овог члана;

Ponedjeljak, 12. 8. 2013. о)

(2)

(1)


"Декларисано/сертификовано сјеме треће генерације" (Ц3) је сјеме лана: 1) које је произведено директно из основног сјемена, декларисаног/ сертификованог сјемена прве генерације или декларисаног/ сертификованог сјемена друге генерације или ако оплемењивач захтијева из предосновног сјемена; 2) које је намијењено углавном за производњу биљака или дијелова биљака за исхрану људи и животиња или индустријску употребу; 3) које испуњава захтјеве декларисаног/сертификованог сјемена треће генерације дефинисане у Прилогу III овог Правилника и за које је издата званична декларација/сертификат у складу са Прилогом I овог Правилника; 4) за које је службеним надзором утврђено да испуњава захтјеве у тачки о) овог члана; п) "Комерцијално сјеме"(К) је сјеме: 1) које се може идентификовати по врсти којој припада; 2) које испуњава захтјеве за комерцијално сјеме, прописане у Прилогу III овог Правилника и за које је издата званична декларација/сертификат у складу са Прилогом I овог Правилника. У смислу овог Правилника изрази који су у вези са сортама, чистом линијом, хибридима и синтетичком сортом имају сљедећа значења: a) "чиста линија" (инбред линија) је довољно уједначена и стабилна линија која је добијена или умјетном самооплодњом заједно са селекцијом преко неколико узастопних генерација или другом одговарајућoм техником; б) "прост хибрид" је прва генерација укрштања између двије чисте линије које дефинише оплемењивач; ц) "двоструки хибрид" је прва генерација укрштања између два проста хибрида које дефинише оплемењивач; д) "троструки хибрид" је прва генерација укрштања између чисте линије и двоструког хибрида коју дефинише оплемењивач; е) "четвороструки хибрид" је прва генерација укрштања између два двострука хибрида коју дефинише оплемењивач; ф) "синтетичка сорта" је сорта која је састављена од декларисаног/сертификованог сјемена тачно одређеног о опрашивачу зависног хибрида са декларисаним/сертификованим сјеменом једног или више тачно одређених опрашивача и механички комбинованих компоненти у омјерима који су заједно одредиле особе одговорне за одржавање тих компоненти, након што је о тој комбинацији службено обавјештен Орган за потврђивање; г) "хибрид који је зависан од опрашивача" је мушка стерилна компонента унутар "синтетичке сорте" (женска компонента); х) "опрашивач" је компонента која одбацује полен унутар "синтетичке сорте" (мушка компонента). Члан 5. (Промет сјемена) У промет се може ставити сјеме уљаног и предивог биља уколико су сорте уписане у Сортну листу,


паковане у партијама сјемена и уколико су потврђене као сјеме оплемењивача, предосновно, основно, декларисано/сертификовано (Ц), декларисано/сертификовано прве генерације (Ц1), декларисано/сертификовано друге генерације (Ц2), декларисано/сертификовано треће генерације (Ц3) и комерцијално сјеме (К). (2) Сјеме уљаног и предивог биља поред услова наведених у ставу (1) овог члана, које није произведено и паковано у Босни и Херцеговини, а чије су сорте уписане у Сортну листу, које је декларисано/сертификовано може се ставити у промет у Босни и Херцеговини у складу са одговарајућом схемом сјемена Организације за економску сарадњу и развој (у даљем тексту: ОЕCD) уколико испуњава захтјеве дефинисане у Прилогу III овог Правилника и ако за то сјеме постоји сљедећа документација: a) ISТА сертификат наранџасте боје за резултате тестирања сјемена сваке партије на међународној декларацији партије, који је издала лабораторија према правилима Међународног удружења за тестирање сјемена (у даљем тексту: ISТА), или АОSА сертификат о квалитету сјемена; б) ОЕCD сертификат о сортности, осим за комерцијално сјеме; ц) декларација/сертификат заједно са фитосанитарним сертификатом који је издала Организација за заштиту здравља биља земље извознице сјемена, са oзнаком да партија сјемена испуњава прописане услове у складу са Законом о заштити здравља биља Босне и Херцеговине ("Службени гласник БиХ", број 23/03) и подзаконским актима донесеним ради примјене одредби овог Закона. (3) У складу са Законом, добављач може ставити у промет предосновно и основно сјеме које у другом погледу испуњава захтјеве основног сјемена прописане у Прилогу III овог Правилника и за које је издата званична декларација/сертификат у складу са Прилогом I овог Правилника, а која имају нижи проценат клијавости од онога који је прописан у Прилогу III овог Правилника у поређењу са сјеменима те врсте. (4) Ако службени надзор у погледу клијавости није окончан, предосновно, основно или декларисано/сертификовано и комерцијално сјеме може се ставити у промет ако је декларисано/сертификовано са oзнаком да је декларација/сертификат додијељена на основу аналитичког извјештаја о чистоћи сјемена, са тачним називом и адресом првог купца. Добављач мора гарантовати да су подаци о клијавости утврђени на основу анализе. Проценат клијавости, назив и адреса добављача и референтни број партије сјемена које се ставља у промет морају бити уписани на етикети. Ове одредбе се не односе се на сјемена која се увозе у Босну и Херцеговину. Члан 6. (Захтјев за издавање званичне декларације/сертификата) (1) Захтјев за издавање званичне декларације/сертификата за партије сјемена оплемењивача, предосновног, основног сјемена и декларисаног/сертификованог сјемена (Ц), декларисаног/сертификованог сјемена прве генерације (Ц1), декларисаног/сертификованог сјемена друге генерације (Ц2), декларисаног/сертификованог сјемена треће генерације (Ц3), и комерцијалног сјемена (К), доставља се у писаној форми Органу за потврђивање. Захтјев за издавање званичне деклара-


(2)

(3)

(4)

(1)

(2)

(3)

(1)

(2)

(3)

(4)


ције/сертификата прописан је на Обрасцу број 1., Дијела II, Прилога I овог Правилника. Орган за потврђивање води евиденцију о издатим званичним декларацијама/cертификатима на Обрасцу број 3., Дијела II, Прилога I овог Правилника, а добављач води евиденцију о сјемену за које се подноси Захтјев за издавање званичне декларације/ сертификата на Обрасцу број 4., Дијела II, Прилога I овог Правилника. Након запримања Захтјева за издавање званичне декларације/сертификата из става (1) овог члана, Орган за потврђивање поступа у складу са одредбама из Дијела I, Прилога I овог Правилника. Ако су током поступка службеног потврђивања Органу за потврђивање доступне информације којима се потврђује да сјеме не испуњава захтјеве овог Правилника, Орган за потврђивање ће одбити издавање званичне декларације/сертификата. Члан 7. (Узимање узорака) Узорак сјемена у сврху званичног испитивања узима фитосанитарни или пољопривредни инспектор, у складу са захтјевима члана 68. Закона и Прилога IV овог Правилника. Узорак се узима и дијели у два дијела, сваки дио минималне тежине наведене у Дијелу II, Прилога IV овог Правилника, од којих се један дио испитује у овлашћеној институцији за испитивање сјемена, а други је затворен и држи се на сигурном мјесту ове овлашћене институције, са обавезом чувања у периоду од годину дана. Уколико се утврди да узорак сјемена за званично испитивање није узет у складу са захтјевима из Прилога IV овог Правилника, у том случају се званично испитивање таквог узорка не обавља, нити се наставља даље испитивање, а сви налази и резултати добијени у току било ког званичног испитивања узорака сјемена сматрају се неважећим. Члан 8. (Затварање паковања) У промет се може ставити паковање (осим за мала паковања) сјемена оплемењивача, предосновног, основног сјемена и декларисаног/сертификованог сјемена, декларисаног/сертификованог сјемена прве генерације, декларисаног/сертификованог сјемена друге генерације, декларисаног/сертификованог сјемена треће генерације и комерцијалног сјемена или сјемена синтетичке сорте, уколико је паковање након узимања узорака затворено од стране Органа за потврђивање и под контролом фитосанитарног или пољопривредног инспектора и то на такав начин да се паковања не могу отворити без оштећења или остављања трага оштећења. Ако се паковање сјемена које је затворено у складу са ставом (1) овог члана отвори, оно се не смије поново затварати, изузев од стране Органа за потврђивање и под контролом фитосанитарног или пољопривредног инспектора. У случају поновљеног паковања и затварања сјемена уљаног и предивог биља, добављач подноси Захтјев на Обрасцу број 2., Дијела I, Прилога I овог Правилника. Добављач води евиденцију затварања паковања у складу са евиденцијом о маси преузетог сјемена на

(5)

(6)

(1) (2)

(3)

(4)

(5)

(6)

(7)


Обрасцу број 5., Дијела III, Прилога I овог Правилника. У промет се може ставити мало паковање сјемена чија нето тежина не прелази 10 кг, уколико је затворено на такав начин да се паковање не може отворити без оштећења или остављања трага оштећења. Ако се мало паковање сјемена које је затворено у складу са ставом (5) овог члана отвори, оно се не смије поново затварати, изузев од стране Органа за потврђивање и под контролом фитосанитарног или пољопривредног инспектора. Члан 9. (Стављање етикета на паковања) У промет се може ставити сјеме ако је етикетирано и затворено у складу са одредбама овог члана. Свака етикета мора имати јединствен серијски број. Паковање (изузев малих паковања) сјемена оплемењивача, предосновног, основног сјемена и декларисаног/сертификованог сјемена, декларисаног/ сертификованог сјемена прве генерације, декларисаног/ сертификованог сјемена друге генерације, декларисаног/сертификованог сјемена треће генерације, комерцијалног сјемена или сјемена синтетичке сорте, треба имати са спољашње стране причвршћену званичну етикету, која, зависно од врсте сјемена, садржи потребне податке и она је минималне величине и боје како је то наведено у Прилогу V овог Правилника. Етикета је љепљива или причвршћена за паковање на начин који је одобрен од стране Органа за потврђивање и причвршћена је (у оба случаја) под контролом Органа за потврђивање. У случају декларисаног/сертификованог сјемена синтетичке сорте, етикета је плаве боје са зеленом дијагоналном линијом. Ако, у складу са чланом 5. став (3) овог Правилника, добављач жели ставити у промет предосновно, основно сјеме мањег процента клијавости него што је то прописано у Прилогу III овог Правилника, тај податак се наводи на званичној етикети и на додатној етикети добављача која се причвршћује на спољашњи дио паковања. Додатна етикета садржи податке о клијавости сјемена, назив и адресу добављача и референтни број партије сјемена. Паковање (изузев малих паковања) сјемена оплемењивача, предосновног, основног и декларисаног/ сертификованог сјемена, декларисаног/сертификованог сјемена прве генерације, декларисаног/сертификованог сјемена друге генерације, декларисаног/сертификованог сјемена треће генерације, комерцијалног сјемена или сјемена синтетичке сорте мора имати званичну етикету причвршћену на спољашњој страни у складу са ставом (2) овог члана. Мало паковање сјемена има причвршћену званичну етикету са спољашње стране која садржи, у зависности од сјемена, податке о наведеном садржају и мора бити оне боје која је прописана у Прилогу V овог Правилника. Ова званична етикета није потребна уколико су подаци одштампани неизбрисиво на спољној страни паковања. Уколико је паковање сјемена поново затворено у складу са чланом 8. став (2) овог Правилника, та чињеница се наводи на званичној етикети заједно са мјесецом и годином поновног затварања и називом органа овлашћеног за поновно затварање. У случају сјемена чија је сорта генетски модификована, документ који прати партију сјемена


(8)

(9)

(1)

(2)

(3) (4)

(5)

(6)


мора да садржи податак да је сорта генетски модификована у складу са важећим прописима који уређују област ГМО. Уколико су сјемена третирана неким фитофармацеутским средством или било којим другим хемијским средством, назив хемијског средства и назив активне материје се наводи на званичној етикети. Активна материја мора имати дозволу за употребу у Босни и Херцеговини. У складу са одредбама Закона и овог Правилника, добављач или нека друга особа у току стављања у промет или припремања за стављање у промет било ког сјемена, не смије намјерно копирати, скидати, мијењати, избрисати, сакрити или злоупотријебити на било који начин, било коју званичну етикету која је причвршћена на паковање. Члан 10. (Увоз сјемена уљаног и предивог биља) Пријава и контрола увоза сјемена уљаног и предивог биља обавља се у складу са одредбама Закона и Правилника о контроли репродукционог материјала пољопривредних биљака који се увози ("Службени гласник БиХ", број 34/12). Поштујући принцип еквиваленције дозвољен је увоз сјемена која нису произведена и запакована у Босни и Херцеговини, а која су декларисана/сертификована према ОЕCD схеми и која испуњавају правила и стандарде Европске уније у погледу минималних стандарда квалитета сјемена, а истовјетни су са минималним стандардима квалитета прописаним у Прилогу III овог Правилника. Сјемена морају бити затворена, са етикетама које прописује ОЕCD у складу са категоријом сјемена. Све одвојене партије пошиљке сјемена уљаног и предивог биља морају имати: a) ОЕCD сертификат за партију сјемена који издаје надлежни орган земље извознице, одговоран да сјеме одговара партији сјемена које је декларисано/сертификовано; б) ISТА сертификат наранџасте боје, који се односи на дотичну партију сјемена или АОSА сертификат о квалитету сјемена; ц) фитосанитарни сертификат издат од стране Органа за заштиту здравља биља земље извознице, којом се потврђује да партија сјемена испуњава захтјеве прописане Законом о заштити здравља биља и другим прописима који регулишу ову област. Преглед сваког паковања и сваке појединачне партије сјемена обавља фитосанитарни инспектор и при томе утврђује да ли су паковања сјемена исправно затворена и етикетирана и да ли се појединачни бројеви етикета у потпуности подударају са бројевима етикета забиљеженим на ОЕCD сертификату партије сјемена и на ISТА сертификату партије сјемена наранџасте боје или на АОSА сертификату о квалитету сјемена. Није дозвољено у Босну и Херцеговину увозити она паковања која су у превозу оштећена, која нису исправно етикетирана, која нису правилно затворена или било којем другом паковању сјемена уљаног и предивог биља за које се утврди да на етикети има референти број партије сјемена различит од референтног броја уписаног на декларацији/сертификату. Трошкове враћања такве пошиљке сноси увозник.


(7)

У случају увоза партије сјемена уљаног и предивог биља које је намијењено за размножавање у Босни и Херцеговини с циљем да се даље производи, фитосанитарни или пољопривредни инспектор узима репрезентативни узорак партије сјемена уљаног и предивог биља и доставља га овлашћеној институцији за засијавање на постконтролним парцелама. (8) У случају партије сјемена уљаног и предивог биља гдје, након инспекцијског прегледа, постоји сумња у погледу квалитета сјемена, фитосанитарни или пољопривредни инспектор узима репрезентативни узорак партије сјемена и доставља исти овлашћеној институцији на тестирање сјемена која утврђује усаглашеност са стандардима квалитета сјемена прописаним у Прилогу III овог Правилника. Фитосанитарни или пољопривредни инспектор ће забранити стављање у промет те партије сјемена до добијања коначних резултата. (9) Партија сјемена за коју се утврдри да не испуњава стандарде сјемена прописане у Прилогу III овог Правилника, не може добити дозволу за стављање у промет у Босни и Херцеговини, а од добављача сјемена се захтијева да такве партије сјемена врати у земљу поријекла и плати трошкове враћања пошиљке. (10) Добављач води евиденцију о увезеним количинама сјемена на Обрасцу број 6., Дијела III, Прилога I овог Правилника. Члан 11. (Прилози) Прилози од I до V су саставни дио овог Правилника и исти се објављују заједно са Правилником. Члан 12. (Ступање на снагу) Овај Правилник ступа на снагу осмог дана од дана објављивања у "Службеном гласнику БиХ", а почеће се примјењивати шест мјесеци од дана ступања на снагу. Број УЗЗБ-01-1-02-2-664-1/13 Директор 19. јула 2013. године Раденко Радовић, с. р. Сарајево

(1)

(2)

ПРИЛОГ I ДИО I – ПОСТУПАК ДЕКЛАРИСАЊА/СЕРТИФИКОВАЊА Орган за потврђивање, у складу са ст. (2) и (3) овог Прилога, по пријему Захтјева за издавање званичне декларације/сертификата, у складу са чланом 6. овог Правилника, у вези са сјеменом оплемењивача, предосновно сјеме, основно сјеме, декларисано/сертификовано сјеме, декларисано/сертификовано сјеме прве генерације, декларисано/сертификовано сјеме друге генерације или комерцијално сјеме, и по плаћању накнада регулисаних у посебном правном пропису, издаје званичну декларацију/сертификат за сваку партију сјемена која садржи податке наведене у Прилогу II овог Правилника. Орган за потврђивање ће издати званичну декларацију/сертификат за партије сјемена ако је: а) Захтјев достављен Органу за потврђивање у форми, на начин и у вријеме за регистрацију партије или партија сјемена које се користе за сјетву сјеменског усјева или сјеменских усјева од којих ће се добити партија; б) службеним надзором узорака партије сјемена утврђено да сјемена испуњавају стандарде за све


(3)


категорије наведене у Прилогу III овог Правилника. Орган за потврђивање ће одбити издавање званичне декларације/сертификата за партију сјемена ако се утврди да: а) узорак партије сјемена није узет за потребе званичног испитивања како би се утврдило да ли партија сјемена испуњава прописане стандарде наведене у Прилогу III овог Правилника, и није узет у складу са захтјевима садржаним у Прилогу IV овог Правилника;

б)

ц)


службени надзор засијане контролне парцеле са узорком партије сјемена у пољу показује да сјеменски усјев не испуњава прописане стандарде наведене у посебном правном пропису којим се регулише контрола сјеменских усјева пољопривредног биља; је дошло до кршења одредби овог Правилника које се односе на партију сјемена за коју је достављен Захтјев за издавање званичне декларације/сертификата.












































SLUŽBENI GLASNIK BiH (5)

Na osnovu člana 3. stav (3), člana 10. st. (8) i (9), člana 12. stav (4), člana 13. stav (6), člana 18. stav (4), člana 21. stav (8), člana 22. stav (13), člana 80. stav (2) Zakona o sjemenu i sadnom materijalu poljoprivrednih biljaka Bosne i Hercegovine ("Službeni glasnik BiH", broj 3/05) i člana 61. stav 2. Zakona o upravi ("Službeni glasnik BiH", br. 32/02 i 102/09), Uprava Bosne i Hercegovine za zaštitu zdravlja bilja, u saradnji sa nadležnim organima entiteta i Brčko Distrikta Bosne i Hercegovine, donosi

PRAVILNIK

O STAVLJANJU U PROMET SJEMENA ULJANOG I PREDIVOG BILJA U BOSNI I HERCEGOVINI Član 1. (Predmet) (1) Ovim Pravilnikom propisuju se uslovi i priprema za stavljanje u promet, stavljanje u promet sjemena i uvoz sjemena uljanog i predivog bilja u Bosni i Hercegovini. (2) Ovaj Pravilnik se odnosi na sjemena sljedećih vrsta uljanog i predivog bilja: Arachis hypogaea L. Brassica juncea (L.) i Czern and Cosson Brassica napus L. (Partim) Brassica nigra (L.) W. D. J.Koch Brassica rapa L. var silvestris (Lam) Briggs Cannabis sativa L. Carthamus tinctorius L. Carum carvi L. Glycine max (L.) Merr Gossypium spp. Heliathus annuus L. Linum usitatissimum L. Papaver somniferum L. Sinapis alba L.

(1)

(2)

(3)

(4)

kikiriki, zemni orašac smeđa gorušica uljana repica crna gorušica krmna repica konoplja šafranika kim soja pamuk suncokret lan, (predivi), sjeme lana (uljni lan) mak bijela gorušica

Član 2. (Izuzeci od primjene) Ovaj Pravilnik se ne primjenjuje na sjeme uljanog i predivog bilja namijenjenog izvozu, koje se proizvodi u skladu sa odredbama člana 25. st. (1) i (2) Zakona o sjemenu i sadnom materijalu poljoprivrednih biljaka Bosne i Hercegovine ("Službeni glasnik BiH", broj 03/05) (u daljnjem tekstu: Zakon). Ovaj Pravilnik se ne primjenjuje na: a) isporuku sjemena uljanog i predivog bilja za službena ispitivanja i isporuke inspekcijskim organima; b) isporuku malih količina sjemena za naučne svrhe ili rad na selekciji sorti; c) odgovarajuće količine sjemena za druga testiranja i oglede pod uslovom da pripadaju sortama za koje je podnijet zahtjev za upis u Sortnu listu Bosne i Hercegovine ("Službeni glasnik BiH", broj 59/10 i 02/12) (u daljnjem tekstu: Sortna lista). Uprava Bosne i Hercegovine za zaštitu zdravlja bilja (u daljnjem tekstu: Uprava) u saradnji sa nadležnim organima entiteta i Brčko distrikta BiH, izdaje dozvolu dobavljačima za stavljanje u promet u Bosni i Hercegovini sjemena iz stava (2) ovog člana i u skladu sa članom 18. Zakona. Maksimalna količina sjemena uljanog i predivog bilja iz stava (2) tač. a) i b) ovog člana, smatraju se količine sjemena uljanog i predivog bilja do 2 kg pojedinačno po vrsti i pojedinoj sorti.


U slučaju genetički modificiranog materijala (u daljnjem tekstu: GMO), takva dozvola se može izdati samo ukoliko su poduzete sve odgovarajuće mjere da bi se izbjegli nepovoljni utjecaji na ljudsko zdravlje i okolinu, u skladu sa važećim propisima koji uređuju oblast GMO. Član 3. (Izuzeci za uslove stavljanja u promet) Izuzetno od odredbi člana 10. i člana 12. stav (3) Zakona, a u skladu sa članom 13. Zakona, Uprava u saradnji sa nadležnim organima entiteta i Brčko Distrikta BiH može: a) na zahtjev dobavljača, dozvoliti stavljanje u promet sjemena uljanog i predivog bilja sorte koja je u procesu priznavanja i upisa u Sortnu listu, najviše do 5 kg pojedinačno po vrsti i pojedinoj sorti; b) dozvoliti registriranim dobavljačima da stave u promet sjeme oplemenjivača, predosnovno sjeme, osnovno, deklarirano/certificirano sjeme (C), deklarirano/certificirano sjeme prve generacije (C1), deklarirano/certificirano sjeme druge generacije (C2), deklarirano/certificirano sjeme treće generacije (C3) ili komercijalno sjeme (K) koje ne ispunjava neki od potrebnih zahtjeva za takva sjemena definiranih Prilogom III ovog Pravilnika; c) može promijeniti zahtjeve u pogledu stavljanja etiketa definiranih Prilogom V ovog Pravilnika. Član 4. (Definicije) (1) Izrazi upotriјebljeni u Zakonu upotrebljavaju se i u ovom Pravilniku, a specifični izrazi upotrијebljeni u ovom Pravilniku imaju sljedeća značenja: a) "Organ za potvrđivanje" je tijelo koje je odgovorno za sva pitanja koja se odnose na proizvodnju, izdavanje deklaracija/certifikata, testiranja i stavljanje u promet sjemena uljanog i predivog bilja; b) "Službeni nadzor" je nadzor obavljen od strane Organa za potvrđivanje, na osnovu zahtjeva za pregled i ovisno od uplate troškova definiranih posebnim pravnim propisima; c) "Zvanična deklaracija/certifikat" je dokument koji izdaje Organ za potvrđivanje, u skladu sa odredbama navedenim u Dijelu I, Priloga I i Priloga II ovog Pravilnika; d) "Zvanična etiketa" je etiketa izdata od strane Organa za potvrđivanje na osnovu odredbi navedenih u Prilogu V ovog Pravilnika; e) "Partija sjemena u smislu ovog Pravilnika" je ustanovljena količina sjemena uljanog i predivog bilja koja ne prelazi težinu koja je specificirana u Dijelu II, Priloga IV ovog Pravilnika i koja nosi jedinstveni referentni broj, u kojoj su sjemena tako izmiješana da, koliko je to moguće, partija sjemena nema pokazatelja heterogenosti; f) "Sjeme oplemenjivača" je sjeme generacije prije predosnovnog sjemena koje je proizvedeno od strane ili pod odgovornošću oplemenjivača koji je u Bosni i Hercegovini održavalac sorte, a koje je namijenjeno proizvodnji predosnovnog ili osnovnog sjemena; g) "Predosnovno sjeme" je sjeme generacije prije osnovnog sjemena koje je proizvedeno od strane ili pod odgovornošću oplemenjivača sorti iz sjemena oplemenjivača koje ispunjava zahtjeve za osnovno sjeme definirane Prilogоm III ovog Pravilnika, za koje je izdata zvanična deklaracija/certifikat u skladu sa Prilogom I ovog Pravilnika, a koja su


h)

i)

j)

k)

l)


namijenjena proizvodnji predosnovnog sjemena ili osnovnog sjemena za koje je službenim nadzorom ustanovljeno da ispunjava zahtjeve u tački g) ovog člana; "Osnovno sjeme" (sorti izuzev hibrida) je sjeme koje je proizvedeno od strane ili pod odgovornošću oplemenjivača iz predosnovnog sjemena ili sjemena oplemenjivača koje ispunjava zahtjeve za osnovno sjeme definirano Prilogom III ovog Pravilnika, i za koje je izdata zvanična deklaracija/certifikat u skladu sa Prilogom I ovog Pravilnika, a koje je namijenjeno proizvodnji deklariranog/certificiranog sjemena (C), deklariranog/cerificiranog sjemena prve generacije, deklariranog/certificiranog sjemena druge generacije (C2) ili gdje je primjenljivo deklariranog/certificiranog sjemena treće generacije (C3) i za koje je službenim nadzorom ustanovljeno da ispunjava zahtjeve u tački h) ovog člana; "Osnovno sjeme hibrida" (hibridi) je sjeme u slučaju čistih (inbred) linija, koje je namijenjeno proizvodnji hibrida koje je proizvedeno od sjemena oplemenjivača ili predosnovnog sjemena, i koje ispunjava zahtjeve osnovnog sjemena propisane Prilogom III ovog Pravilnika, i za koje je izdata zvanična deklaracija/certifikat u skladu sa Prilogom I ovog Pravilnika i za koje je službenim nadzorom ustanovljeno da ispunjava zahtjeve u tački i) ovog člana; "Osnovno sjeme prostih hibrida" (jednolinijski) je sjeme koje je namijenjeno proizvodnji dvostruko (dvolinijskih) ili trostruko ukrštenih (trolinijskih) hibrida koji ispunjavaju zahtjeve osnovnog sjemena propisane Prilogom III ovog Pravilnika i za koje je izdata zvanična deklaracija/certifikat u skladu sa Prilogom I ovog Pravilnika. "Deklarirano/certificirano sjeme" je sjeme krmne repice, smeđe gorušice, uljane repice, dvodome konoplje, crne gorčice, šafranike, kima, suncokreta, maka i bijele gorušice: 1) koje je proizvedeno direktno iz osnovnog sjemena ili ako oplemenjivač zahtijeva od predosnovnog sjemena; 2) koje je namijenjeno uglavnom proizvodnji bilja ili dijelova bilja za ishranu ljudi i životinja, 3) koje ispunjava zahtjeve deklariranog/certificiranog sjemena definirane Prilogom III ovog Pravilnika i za koje je izdata zvanična deklaracija/certifikat u skladu sa Prilogom I ovog Pravilnika; 4) za koje je službenim nadzorom ustanovljeno da ispunjava zahtjeve u tački k) ovog člana; "Deklarirano/certificirano sjeme prve generacije" (C1) je sjeme kikirikija, jednodome konoplje, lana soje i pamuka: 1) koje je proizvedeno direktno iz osnovnog sjemena ili ako oplemenjivač zahtijeva iz predosnovnog sjemena; 2) koje je namijenjeno uglavnom proizvodnji biljaka ili dijelova biljaka za ishranu ljudi i životinja ili za industrijsku upotrebu ili za proizvodnju deklariranog/certificiranog sjemena druge generacije, ili u slučaju lana za proizvodnju sjemena treće generacije; 3) koje ispunjava zahtjeve deklariranog/certificiranog sjemena prve generacije definirane Prilogom III ovog Pravilnika i za koje je izdata

(2)


zvanična deklaracija/certifikat u skladu sa Prilogom I ovog Pravilnika; 4) za koje je službenim nadzorom ustanovljeno da ispunjava zahtjeve u tački l) ovog člana; m) "Deklarirano/certificirano sjeme druge generacije" (C2) je sjeme kikirikija, lana soje i pamuka: 1) koje je proizvedeno direktno iz osnovnog sjemena, deklariranog/certificiranog sjemena prve generacije ili, ako oplemenjivač zahtijeva, iz predosnovnog sjemena; 2) koje je namijenjeno uglavnom proizvodnji biljaka ili dijelova biljaka za ishranu ljudi i životinja i industrijsku upotrebu ili, u slučaju lana, za proizvodnju deklariranog/cerificiranog sjemena treće generacije; 3) koje ispunjavaja zahtjeve deklariranog/certificiranog sjemena druge generacije definirane Prilogom III ovog Pravilnika i za koje je izdata zvanična deklaracija/certifikat u skladu sa Prilogom I ovog Pravilnika; 4) za koje je službenim nadzorom ustanovljeno da ispunjava zahtjeve u tački m) ovog člana; n) "Deklarirano/certificirano sjeme druge generacije (jednodome) konoplje" (C2) je sjeme: 1) koje je proizvedeno direktno iz deklariranog/ certificiranog sjemena prve generacija koje je potvrđeno i službeno nadzirano sa posebnim osvrtom na proizvodnju deklariranog/certificiranog sjemena druge generacije; 2) koje je namijenjeno proizvodnji konoplje koja će se žnjeti dok je još u cvijetu; 3) koje ispunjava zahtjeve deklariranog/certificiranog sjemena druge generacije definirane Prilogom III ovog Pravilnika i za koje je izdata zvanična deklaracija/certifikat u skladu sa Prilogom I ovog Pravilnika; 4) za koje je službenim nadzorom ustanovljeno da ispunjava zahtjeve u tački n) ovog člana; o) "Deklarirano/certificirano sjeme treće generacije" (C3) je sjeme lana: 1) koje je proizvedeno direktno iz osnovnog sjemena, deklariranog/certificiranog sjemena prve generacije ili deklariranog/certificiranog sjemena druge generacije ili ako oplemenjivač zahtijeva iz predosnovnog sjemena; 2) koje je namijenjeno uglavnom proizvodnji biljaka ili dijelova biljaka za ishranu ljudi i životinja ili industrijsku upotrebu; 3) koje ispunjava zahtjeve deklariranog/certificiranog sjemena treće generacije definirane Prilogom III ovog Pravilnika i za koje je izdata zvanična deklaracija/certifikat u skladu sa Prilogom I ovog Pravilnika; 4) za koje je službenim nadzorom ustanovljeno da ispunjava zahtjeve u tački o) ovog člana; p) "Komercijalno sjeme" (K) je sjeme: 1) koje se može identificirati po vrsti kojoj pripada; 2) koje ispunjava zahtjeve za komercijalno sjeme, propisane Prilogom III ovog Pravilnika i za koje je izdata zvanična deklaracija/certifikat u skladu sa Prilogom I ovog Pravilnika. U smislu ovog Pravilnika izrazi vezani za sorte, čiste linije, hibride i sintetičku sortu imaju sljedeća značenja: a) "čista linija"(inbred linija) je dovoljno ujednačena i stabilna linija koja je dobijena ili umjetnom


(1)

(2)

(3)


samooplodnjom zajedno sa selekcijom preko nekoliko uzastopnih generacija ili drugom odgovarajućom tehnikom; b) "prost hibrid" je prva generacija ukrštanja između dvije čiste linije koje definira oplemenjivač; c) "dvostruki hibrid" je prva generacija ukrštanja između dva prosta hibrida koje definira oplemenjivač; d) "trostruki hibrid" je prva generacija ukrštanja između čiste linije i dvostrukog hibrida koju definira oplemenjivač; e) "četverostruki hibrid" je prva generacija ukrštanja između dva dvostruka hibrida koju definira oplemenjivač; f) "sintetička sorta" je sorta koja je sastavljena od deklariranog/certificiranog sjemena tačno određenog o oprašivaču ovisnog hibrida sa deklariranim/certificiranim sjemenom jednog ili više tačno određenih oprašivača i mehanički kombiniranih komponenti u omjerima koji su zajedno odredile osobe odgovorne za održavanje tih komponenti, nakon što je o toj kombinaciji službeno obaviješten Organ za potvrđivanje; g) "hibrid koji je ovisan o oprašivaču" je muška sterilna komponenta unutar "sintetičke sorte" (ženska komponenta); h) "oprašivač" je komponenta koja odbacuje polen unutar "sintetičke sorte" (muška komponenta). Član 5. (Promet sjemena) U promet se može staviti sjeme uljanog i predivog bilja ukoliko su sorte upisane u Sortnu listu, pakirane u partijama sjemena i ukoliko su potvrđene kao sjeme oplemenjivača, predosnovno, osnovno, deklarirano/ cerificirano (C), deklarirano/certificirano prve generacije (C1), deklarirano/ certificirano druge generacije (C2), deklarirano/certificirano treće generacije (C3) i komercijalno sjeme (K). Sjeme uljanog i predivog bilja pored uslova navedenih u stavu (1) ovog člana, koje nije proizvedeno i pakirano u Bosni i Hercegovini, a čije su sorte upisane u Sortnu listu, koje je deklarirano/cerificirano može se staviti u promet u Bosni i Hercegovini u skladu sa odgovarajućom šemom sjemena Organizacije za ekonomsku saradnju i razvoj (u daljnjem tekstu: OECD) ukoliko ispunjava zahtjeve definirane Prilogom III ovog Pravilnika i ako za to sjeme postoji sljedeća dokumentacija: a) ISTA certifikat narandžaste boje za rezultate testiranja sjemena svake partije na međunarodnoj deklaraciji partije, koji je izdala laboratorija prema pravilima Međunarodnog udruženja za testiranje sjemena (u daljnjem tekstu: ISTA), ili AOSA certifikat o kvaliteti sjemena; b) OECD certifikat o sortnosti, osim za komercijalno sjeme; c) deklaracija/certifikat zajedno sa fitosanitarnim certifikatom koju je izdala Organizacija za zaštitu zdravlja bilja zemlje izvoznice sjemena, sa naznakom da partija sjemena ispunjava propisane uslove u skladu sa Zakonom o zaštiti zdravlja bilja Bosne i Hercegovine ("Službeni glasnik BiH", broj 23/03) i podzakonskim aktima donesenim radi primjene odredbi ovog Zakona. U skladu sa Zakonom, dobavljač može staviti u promet predosnovno i osnovno sjeme koje u drugom pogledu ispunjava zahtjeve osnovnog sjemena propisane Prilogom III ovog Pravilnika i za koje je izdata zvanična

(4)

(1)

(2)

(3)

(4)

(1) (2)

(3)

(1)


deklaracija/certifikat u skladu sa Prilogom I ovog Pravilnika, a koja imaju niži postotak klijavosti od onoga koji je propisan Prilogom III ovog Pravilnika u poređenju sa sjemenima te vrste. Ako službeni nadzor u pogledu klijavosti nije okončan, predosnovno, osnovno ili deklarirano/cerificirano i komercijalno sjeme se može staviti u promet ako je deklarirano/cerificirano sa naznakom da je deklaracija/certifikat dodjeljena na osnovu analitičkog izvještaja o čistoti sjemena, sa tačnim nazivom i adresom prvog kupca. Dobavljač mora garantirati da su podaci o klijavosti ustanovljeni na osnovu analize. Postotak klijavosti, naziv i adresa dobavljača i referentni broj partije sjemena koje se stavlja u promet moraju biti upisani na etiketi. Ove odredbe se ne odnose se na sjemena koja se uvoze u Bosnu i Hercegovinu. Član 6. (Zahtjev za izdavanje zvanične deklaracije/certifikata) Zahtjev za izdavanje zvanične deklaracije/certifikata za partije sjemena oplemenjivača, predosnovnog, osnovnog sjemena i deklariranog/certificiranog sjemena (C), deklariranog/certificiranog sjemena prve generacije (C1), deklariranog/certificiranog sjemena druge generacije (C2), deklariranog/certificiranog sjemena treće generacije (C3), i komercijalnog sjemena (K), dostavlja se u pisanoj formi Organu za potvrđivanje. Zahtjev za izdavanje zvanične deklaracije/certifikata propisan je na Obrascu broj 1., Dijela II, Priloga I ovog Pravilnika. Organ za potvrđivanje vodi evidenciju o izdatim zvaničnim deklaracijama/certifikatima na Obrascu broj 3., Dijela II, Priloga I ovog Pravilnika, a dobavljač vodi evidenciju o sjemenu za koje se podnosi Zahtjev za izdavanje zvanične deklaracije/certifikata na Obrascu broj 4. Dijela II, Priloga I ovog Pravilnika. Nakon zaprimanja Zahtjeva za izdavanje zvanične deklaracije/certifikata iz stava (1) ovog člana, Organ za potvrđivanje postupa u skladu sa odredbama iz Dijela I, Priloga I ovog Pravilnika. Ako su Organu za potvrđivanje tokom postupka službenog potvrđivanja dostupne informacije kojima se potvrđuje da sjeme ne ispunjava zahtjeve ovog Pravilnika, Organ za potvrđivanje će odbiti izdavanje zvanične deklaracije/certifikata. Član 7. (Uzimanje uzoraka) Uzorak sjemena u svrhu zvaničnog ispitivanja uzima fitosanitarni ili poljoprivredni inspektor, u skladu sa zahtjevima člana 68. Zakona i Priloga IV ovog Pravilnika. Uzorak se uzima i dijeli u dva dijela, svaki dio minimalne težine navedene u Dijelu II, Priloga IV ovog Pravilnika, od kojih se jedan dio ispituje u ovlaštenoj instituciji za ispitivanje sjemena, a drugi je zatvoren i drži se na sigurnom mjestu ove ovlaštene institucije, sa obvezom čuvanja u periodu od godinu dana. Ukoliko se utvrdi da uzorak sjemena za zvanično ispitivanje nije uzet u skladu sa zahtjevima iz Priloga IV ovog Pravilnika, u tom slučaju se ne obavlja zvanično ispitivanje takvog uzorka, niti se nastavlja daljnje ispitivanje, a svi nalazi i rezultati dobiveni u toku bilo kog zvaničnog ispitivanja uzoraka sjemena smatraju se nevažećim. Član 8. (Zatvaranje pakiranja) U promet se može staviti pakiranje (osim za mala pakiranja) sjemena oplemenjivača, predosnovnog,


(2)

(3) (4) (5)

(6)

(1) (2)

(3)

(4)


osnovnog sjemena i deklariranog/certificiranog sjemena, deklariranog/certificiranog sjemena prve generacije, deklariranog/certificiranog sjemena druge generacije, deklariranog/certificiranog sjemena treće generacije i komercijalnog sjemena ili sjemena sintetičke sorte, ukoliko je pakiranje nakon uzimanja uzoraka zatvoreno od strane Organa za potvrđivanje i pod kontrolom fitosanitarnog ili poljoprivrednog inspektora i to na takav način da se pakiranja ne mogu otvoriti bez oštećenja ili ostavljanja traga oštećenja. Ako se pakiranje sjemena koje je zatvoreno u skladu sa stavom (1) ovog člana otvori, ono se ne smije ponovno zatvarati, izuzev od strane Organa za potvrđivanje i pod kontrolom fitosanitarnog ili poljoprivrednog inspektora. U slučaju ponovljenog pakiranja i zatvaranja sjemena uljanog i predivog bilja, dobavljač podnosi Zahtjev na Obrascu broj 2., Dijela I, Priloga I ovog Pravilnika. Dobavljač vodi evidenciju zatvaranja pakiranja u skladu sa evidencijom o masi preuzetog sjemena na Obrascu broj 5., Dijela III, Priloga I ovog Pravilnika. U promet se može staviti malo pakiranje sjemena čija neto težina ne prelazi 10 kg, ukoliko je zatvoreno na takav način da se pakiranje ne može otvoriti bez oštećenja ili ostavljanja traga oštećenja. Ako se malo pakiranje sjemena koje je zatvoreno u skladu sa stavom (5) ovog člana otvori, ono se ne smije ponovno zatvarati, izuzev od strane Organa za potvrđivanje i pod kontrolom fitosanitarnog ili poljoprivrednog inspektora. Član 9. (Stavljanje etiketa na pakiranja) U promet se može staviti sjeme ako je etiketirano i zatvoreno u skladu sa odredbama ovog člana. Svaka etiketa mora imati jedinstveni serijski broj. Pakiranje (izuzev malih pakiranja) sjemena oplemenjivača, predosnovnog, osnovnog sjemena i deklariranog/ certificiranog sjemena, deklariranog/certificiranog sjemena prve generacije, deklariranog/certificiranog sjemena druge generacije, deklariranog/certificiranog sjemena treće generacije, komercijalnog sjemena ili sjemena sintetičke sorte, treba imati sa spoljašnje strane pričvršćenu zvaničnu etiketu, koja ovisno od vrste sjemena, sadrži potrebne podatke i ona je minimalne veličine i boje kako je to navedeno u Prilogu V ovog Pravilnika. Etiketa je ljepljiva ili pričvršćena za pakiranje na način koji je odobren od strane Organa za potvrđivanje i pričvršćena je (u oba slučaja) pod kontrolom Organa za potvrđivanje. U slučaju deklariranog/certificiranog sjemena sintetičke sorte, etiketa je plave boje sa zelenom dijagonalnom linijom. Ako, u skladu sa članom 5. stav (3) ovog Pravilnika, dobavljač želi staviti u promet predosnovno, osnovno sjeme manjeg postotka klijavosti nego što je to propisano Prilogom III ovog Pravilnika, taj podatak se navodi na zvaničnoj etiketi i na dodatnoj etiketi dobavljača koja se pričvršćuje na spoljnji dio pakiranja. Dodatna etiketa sadrži podatke o klijavosti sjemena, naziv i adresu dobavljača i referentni broj partije sjemena. Pakiranje (izuzev malih pakiranja) sjemena oplemenjivača, predosnovnog, osnovnog i deklariranog/certificiranog sjemena, deklariranog/certificiranog sjemena prve generacije, deklariranog/certificiranog sjemena druge generacije, deklariranog/certificiranog sjemena treće generacije, komercijalnog sjemena ili sjemena sintetičke sorte mora imati zvaničnu etiketu pričvršćenu na spoljnjoj strani u skladu sa stavom (2) ovog člana.

(5)

(6)

(7)

(8)

(9)

(1)

(2)

(3) (4)

(5)

(6)


Malo pakiranje sjemena ima pričvršćenu zvaničnu etiketu sa spoljnje strane koja sadrži, u ovisnosti od sjemena, podatke o navedenom sadržaju i mora biti one boje koja je propisana Prilogom V ovog Pravilnika. Ova zvanična etiketa nije potrebna ukoliko su podaci odštampani neizbrisivo na spoljašnosti pakiranja. Ukoliko je pakiranje sjemena ponovno zatvoreno u skladu sa članom 8. stav (2) ovog Pravilnika, ta činjenica se navodi na zvaničnoj etiketi zajedno sa mjesecom i godinom ponovnog zatvaranja i nazivom organa ovlaštenog za ponovno zatvaranje. U slučaju sjemena čija je sorta genetički modificirana, dokument koji prati partiju sjemena, mora da sadrži podatak da je sorta genetički modificirana u skladu sa važećim propisima koji uređuju oblast GMO. Ukoliko su sjemena tretirana nekim fitofarmaceutskim sredstvom ili bilo kojim drugim hemijskim sredstvom, naziv hemijskog sredstva i naziv aktivne materije se navodi na zvaničnoj etiketi. Aktivna materija mora biti dozvoljena za upotrebu u Bosni i Hercegovini. U skladu sa odredbama Zakona i ovog Pravilnika, dobavljač ili neka druga osoba ne smije u toku stavljanja u promet ili pripremanja za stavljanje u promet bilo kog sjemena, namjerno kopirati, skidati, mijenjati, izbrisati, sakriti ili zloupotrijebiti na bilo koji način bilo koju zvaničnu etiketu koja je pričvršćena na pakiranje. Član 10. (Uvoz sjemena uljanog i predivog bilja) Prijava i kontrola uvoza sjemena uljanog i predivog bilja obavlja se u skladu sa odredbama Zakona i Pravilnika o kontroli reprodukcionog materijala poljoprivrednih biljaka koji se uvozi ("Službeni glasnik BiH", broj 34/12). Poštujući princip ekvivalencije dozvoljen je uvoz sjemena koja nisu proizvedena i zapakirana u Bosni i Hercegovini, a koja su deklarirana/certificirana prema OECD šemi i koja ispunjavaju pravila i standarde Europske unije u pogledu minimalnih standarda kvalitete sjemena, a istovjetni su sa minimalnim standardima kvaliteta propisanim u Prilogu III ovog Pravilnika. Sjemena moraju biti zatvorena, sa etiketama koje propisuje OECD u skladu sa kategorijom sjemena. Sve odvojene partije pošiljke sjemena uljanog i predivog bilja moraju imati: a) OECD certifikat za partiju sjemena koji izdaje nadležni organ zemlje izvoznice, odgovoran da sjeme odgovara partiji sjemena koje je deklarirano/certificirano; b) ISTA certifikat narandžaste boje, koji se odnosi na dotičnu partiju sjemena ili AOSA certifikat o kvaliteti sjemena; c) fitosanitarni certifikat izdat od strane Organa za zaštitu zdravlja bilja zemlje izvoznice, kojom se potvrđuje da partija sjemena ispunjava zahtjeve propisane Zakonom o zaštiti zdravlja bilja i drugim propisima koji reguliraju ovu oblast. Pregled svakog pakiranja i svake pojedinačne partije sjemena obavlja fitosanitarni inspektor i pri tome utvrđuje da li su pakiranja sjemena ispravno zatvorena i etiketirana i da li se pojedinačni brojevi etiketa u potpunosti podudaraju sa brojevima etiketa zabilježenim na OECD certifikatu partije sjemena i na ISTA certifikatu partije sjemena narandžaste boje ili na AOSA certifikatu o kvaliteti sjemena. Nije dozvoljeno uvoziti u Bosnu i Hercegovinu ona pakiranja koja su u prijevozu oštećena, koja nisu ispravno etiketirana, koja nisu pravilno zatvorena ili bilo kojem



drugom pakiranju sjemena uljanog i predivog bilja za koje se ustanovi da na etiketi ima referenti broj partije sjemena različit od referentnog broja upisanog na deklaraciji/certifikatu.Troškove vraćanja takve pošiljke snosi uvoznik. (7) U slučaju uvoza partije sjemena uljanog i predivog bilja koje je namijenjeno razmnožavanju u Bosni i Hercegovini u cilju dalje proizvodnje, fitosanitarni ili poljoprivredni inspektor uzima reprezentativni uzorak partije sjemena uljanog i predivog bilja i dostavlja ga ovlaštenoj instituciji za zasijavanje na postkontrolnim parcelama. (8) U slučaju partije sjemena uljanog i predivog bilja gdje postoji sumnja nakon inspekcijskog pregleda u pogledu kvalitete sjemena, fitosanitarni ili poljoprivredni inspektor uzima reprezentativni uzorak partije sjemena i dostavlja ga ovlaštenoj instituciji na testiranje sjemena koja utvrđuje usaglašenost sa standardima kvaliteta sjemena propisanim u Prilogu III ovog Pravilnika. Do dobivanja konačnih rezultata fitosanitarni ili poljoprivredni inspektor će zabraniti stavljanje u promet te partije sjemena. (9) Partija sjemena za koju se ustanovi da ne ispunjava standarde sjemena propisane u Prilogu III ovog Pravilnika, ne može dobiti dozvolu stavljanje u promet u Bosni i Hercegovini, a od dobavljača sjemena se zahtijeva da takve partije sjemena vrati u zemlju porijekla i plati troškove vraćanja pošiljke. (10) Dobavljač vodi evidenciju o uvezenim količinama sjemena na Obrascu broj 6., Dijela III, Priloga I ovog Pravilnika. Član 11. (Prilozi) Prilozi od I do V su sastavni dio ovog Pravilnika i isti se objavljuju zajedno sa Pravilnikom. Član 12. (Stupanje na snagu) Ovaj Pravilnik stupa na snagu osmog dana od dana objavljivanja u "Službenom glasniku BiH", a počet će se primjenjivati šest mjeseci od dana stupanja na snagu. Broj UZZB-01-1-02-2-664-1/13 Direktor 19. jula 2013. godine Radenko Radović, s. r. Sarajevo

(1)

(2)

(3)


PRILOG I DIO I – POSTUPAK DEKLARIRANJA/CERTIFICIRANJA Po prijemu Zahtjeva za izdavanje zvanične deklaracije/certifikata, u skladu sa članom 6. ovog Pravilnika, vezano za sjeme oplemenjivača, predosnovno sjeme, osnovno sjeme, deklarirano/certificirano sjeme, deklarirano/certificirano sjeme prve generacije, deklarirano/certificirano sjeme druge generacije ili komercijalno sjeme, Organ za potvrđivanje u skladu sa st. (2) i (3) ovog Priloga i po plaćanju naknada reguliranih u posebnom pravnom propisu, izdaje za svaku partiju sjemena zvaničnu deklaraciju/certifikat koja sadrži podatke navedene u Prilogu II ovog Pravilnika. Organ za potvrđivanje izdat će zvaničnu deklaraciju/certifikat za partije sjemena ako je: a. Zahtjev dostavljen Organu za potvrđivanje u formi, na način i u vrijeme za registraciju partije ili partija sjemena koje se koriste za sjetvu sjemenskog usjeva ili sjemenskih usjeva od kojih će se dobiti partija; b. službenim nadzorom uzoraka partije sjemena utvrđeno da sjemena ispunjavaju standarde za sve kategorije navedene u Prilogu III ovog Pravilnika. Organ za potvrđivanje će odbiti izdavanje zvanične deklaracije/certifikata za partiju sjemena ako se utvrdi da: a. uzorak partije sjemena nije uzet za potrebe zvaničnog ispitivanja kako bi se utvrdilo da li partija sjemena ispunjava propisane standarde navedene u Prilogu III ovog Pravilnika, nije uzet u skladu sa zahtjevima sadržanim u Prilogu IV ovog Pravilnika; b. službeni nadzor zasijane kontrolne parcele sa uzorkom partije sjemena u polju pokazuje da sjemenski usjev ne ispunjava propisane standarde navedene u posebnom pravnom propisu kojim se regulira kontrola sjemenskih usjeva poljoprivrednog bilja; c. je došlo do kršenja odredbi ovog Pravilnika koje se odnose na partiju sjemena za koju je dostavljen Zahtjev za izdavanje zvanične deklaracije/certifikata.













































889

Na temelju članka 86. stavak 2. Zakona o zaštiti zdravlja bilja ("Službeni glasnik BiH", broj 23/03) i članka 61. stavak 2. Zakona o upravi ("Službeni glasnik BiH", br. 32/02 i 102/09), Uprava Bosne i Hercegovine za zaštitu zdravlja bilja, u suradnji sa nadležnim organima entiteta i Brčko distrikta BiH, donosi

(2)

INSTRUKCIJU

ZA UZORKOVANJE I ZDRAVSTVENI PREGLED KRUMPIRA Članak 1. (Predmet) Ovom Instrukcijom propisuje se jedinstven način uzorkovanja i zdravstveni pregled kod uvoza krumpira i u skladištima, formiranje i pregled uzorka, aktivnosti koje se obavljaju prilikom uzimanja uzoraka i pri vizualnom zdravstvenom pregledu, uzimanje uzoraka tla za ispitivanje krumpirovih cistolikih nematoda, uzimanje uzoraka na prisustvo Meloidogyne chitwoodi i Meloidogyne fallax, uzimanje uzoraka za vizualni pregled biljaka u polju i higijenske mjere. Članak 2. (Značenje izraza) Izrazi upotrijebljeni u Zakonu o zaštiti zdravlja bilja ("Službeni glasnik BiH", broj 23/03) (u daljnjem tekstu: Zakon) upotrebljavaju se i u ovoj Instrukciji, a izrazi upotrijebljeni u ovoj Instrukciji imaju sljedeće značenje: a) LOT je homogena količina gomolja krumpira iste sorte i kategorije koja je proizvedena na istoj parceli od istog sjemena; b) jedinica za uzorkovanje su gomolji, odnosno njihova pakiranja, koja se slučajnim izborom uzima iz pojedinoga LOT-a; c) uzorak (jedinica) za vizualni pregled su gomolji slučajno izabrani iz jedinice za uzorkovanje radi vizualnog pregleda. Članak 3. (Uvoz krumpira) (1) U cilju sprječavanja unošenja i širenja karantenskih štetnih organizama krumpira, pošiljka gomolja koja se uvozi mora zadovoljiti uvjete propisane Pravilnikom za stavljanje u promet sjemenskog krumpira u BiH ("Službeni glasnik BiH", broj 67/12). (2) Tolerancija (u %) čestica tla na gomoljima je strožija ukoliko se radi o pošiljci gomolja krumpira koja se uvozi iz određenih područja za koja je poznato da su zaražena karantenskim štetnim organizmima. (3) Sadržaj cijele pošiljke potrebno je provjeriti iz pratećih dokumenata. (4) Pošiljka se može smatrati kao jedan LOT ili može, ako je tako prikladno, biti podijeljena u više zasebnih (odvojenih) lotova, koji tada mogu biti predmet kontrole i uzorkovanja. (5) Za sjemenski krumpir svaki LOT se sastoji od jedne sorte iz iste kategorije, klase, porijekla i veličine. Cjelovitost LOT-a treba se nadzirati kroz certifikacijske zahtjeve za sjemenski krumpir. (6) Za merkantilni krumpir pakirna lista treba da ukaže na odvojenost LOT-ova od strane proizvođača ili pakirnice. Članak 4. (Fitosanitarni pregled krumpira) (1) Identitet pošiljke krumpira koja podliježe obveznoj kontroli utvrđuje se na temelju fitosanitarnog certifikata. Kontrola pošiljke obavlja se u skladu sa Pravilnikom o mjerama za sprječavanje unošenja, širenja i suzbijanja

(3)

(1)

(2)

(3)

(1)

(2)


štetnih organizama na bilju, biljnim proizvodima i reguliranim objektima ("Službeni glasnik BiH", broj 59/11). Na graničnom prijelazu treba da postoje adekvatni uvjeti za obveznu kontrolu pošiljke i uzimanje uzoraka (npr. adekvatna rasvjeta i oprema, površine koje su primjerene za lako čišćenje i dezinfekciju-dekontaminaciju), a kontrola i uzorkovanje moraju biti obavljeni dok je krumpir u originalnom pakiranju. Fizičko stanje gomolja krumpira provjerava se kako bi se osiguralo da ne postoje naznake truleži ili oštećenja koji mogu biti uzrokovani karantenskim štetnim organizmima. Kod pregleda uvozne pošiljke pregledaju se LOT-ovi od kojih je sastavljena pošiljka. Članak 5. (Formiranje i pregled uzorka) Unutar LOT-a vreće gomolja se uzimaju slučajnim odabirom i one čine jedinicu za uzorkovanje. Iz ovih vreća uzorak od najmanje 200 gomolja se uzima nasumično te kontroliše ili testira. Preporučena minimalna jedinica za uzorkovanje je 5 vreća po LOT-u za male LOT-ove, s povećanjem jedinice za uzorkovanje u odnosu na veličinu LOT-a za veće LOT-ove (Privitak I). Koliko je to moguće, jedinice za uzorkovanje treba uzeti nasumično iz različitih dijelova LOT-a, a ciljano iz vreća koje pokazuju sumnjive znakove (npr. vlaga). Privitak I koristi se kada su gomolji u manjim vrećama (20-25 kg). Za pošiljke koje su u rasutom stanju ili u većim vrećama cijela pošiljka treba biti podijeljena u nezavisne LOT-ove koji se tada tretiraju kao jedinice za uzorkovanje. Svi odabrani gomolji trebaju biti vizualno pregledani zbog mogućih vanjskih znakova infekcije ili infestacije, a nakon toga gomolji se prerežu kako bi se mogli ustanoviti eventualni simptomi infekcije ili infestacije štetnim organizmima. Tlo iz vreća ili kontejnera koje se pregledaju treba biti pregledano i izvagano. Slično trebaju biti pregledani biljni ostatci i neprikladni materijali koji prate pošiljku. Uzorci tla, biljnih ostataka i drugih materijala mogu se poslati u laboratoriju na testiranje ako je potrebno. Ukoliko postoji povećan fitosanitarni rizik kod uvoznih pošiljki, uvažavajući podatke rezultata prethodnih pregleda sličnih pošiljki, podatake o raširenosti karantenskih štetnih organizama u državi gdje su proizvedeni gomolji koje se pregledaju, te obavještenja drugih država i sl., potrebno je intenzivnost, odnosno broj jedinice za uzorkovanje prilikom pregleda povećati. Ako inspektor tokom pregleda posumnja na prisustvo karantenskog štetnog organizma, uzima uzorak, LOT ili pošiljka se zadržava i pod službenom je kontrolom, a uzeti uzorci se šalju u laboratoriju na detekciju i identifikaciju. Članak 6. (Pregled u skladištu) Zbog veličine, LOT se najčešće ne može u cijelosti pregledati. Uzima se uzorak za vizualni zdravstveni pregled iz jedinice za uzorkovanje i na temelju rezultata vizualnog pregleda ili povećanog fitosanitarnog rizika uzima se uzorak za laboratorijsko testiranje. Određivanje jedinice za uzorkovanje zavisi od načina skladištenja i pakiranja, vodeći računa o sortimentu i lokalitetu proizvodnje sa kojeg potječe uskladišteni krumpir. Ako je krumpir već pakiran u vrećama, jedinica za uzorkovanje je npr. 5 vreća. Kada je pojedini LOT krumpira razasut u skladištu, uzorak je cijela ćelija odnosno prostor. Veličina jedinice za uzorkovanje je po



običaju broj vreća koje se otvaraju, da bi se sastavio uzorak, a to zavisi od statističkih pravila i raznih drugih aktivnosti. (3) Prilikom pregleda domaćega krumpira, treba posebno paziti na statistička pravila i na rezultate pregleda prethodnih godina. (4) Iz jedinice za uzorkovanje po slučajnom izboru, uzima se uzorak za vizualni zdravstveni pregled od 200 gomolja. U slučaju otkrića gomolja sa sumnjivim simptomima bolesti, iste treba izolirati i takav uzorak poslati na analizu. U slučaju prisutnosti veće količine tla, potrebno je i tlo poslati kao uzorak za testiranje na prisustvo krumpirovih cistolikih nematoda. (5) U skladu sa godišnjim programom posebnog nadzora na prisustvo bakterija Clavibacter i Ralstonia (u daljem tekstu: Cms i Rs) treba uzeti uzorak 200 gomolja za kontrolu latentne (skrivene) infekcije sa ovim karantenskim štetnim organizmima. Članak 7. (Aktivnosti koje se obavljaju prilikom uzimanja uzoraka i vizualnom zdravstvenom pregledu) (1) Prilikom zdravstvenog pregleda treba biti pažljiv na opći izgled cijeloga LOT-a koji se pregleda. Kod pregleda krumpira domaćeg porijekla posebno su važne informacije i zapažanja proizvođača krumpira, o činjenicama koje bi na bilo koji način mogle utjecati na zdravstveno stanje za vrijeme proizvodnje i skladištenja, a posebno na zarazu karantenskim štetnim organizmima. (2) Vizualni pregled obavlja se uz odgovarajuće osvjetljenje. Za dobar pregled potreban je stol sa površinom koja je primjerna za čišćenje i dezinfekciju. (3) Kod pregleda pojedinih gomolja odabranih za pregled, treba obratiti pažnju na opći izgled i njihovu površinu (pojava eksudata na okcima, zvjezdasto pucanje kore, odvajanje vanjske od unutarnje kore, čestice tla zalijepljene na okcima gomolja itd.). Po utvrđivanju općeg izgleda i njihove površine, gomolje treba presjeći 2 cm ispod pupka (mjesto gdje je gomolj bilo spojen sa matičnom biljkom) i pregledati izgled njihovog provodnog tkiva. Važno je obratiti pažnju na znakove bolesti smeđe truleži i prstenaste truleži krumpira. Razrezani gomolji, koji imaju promijenjen provodni sustav, te su sumnjivi u pogledu moguće infekcije sa smeđom ili prstenastom truleži krumpira, a iscjedak (eksudat) iz provodnog tkiva se ne vidi, treba izdvojiti. Nakon 20 minuta gomolj je potrebno stisnuti prstima i paziti da li će se pojaviti iscjedak. Pored ovih simptoma teba obratiti pažnju na pojavu nabora (prištića) na površini gomolja što ukazuje na mogućnost prisustva Meloidogyne chitwoodi i Meloidogyne fallax. Neke sorte krumpira nemaju vidljive vanjske simptome. Unutrašnje tkivo ispod kože, u sličaju prisustva Meloidogyne spp. je nekrotično i smeđe. Odrasle ženke su vidljive ispod površine, okružene smeđim slojem, što uobičajeno ukazuje na prisustvo jaja. Ako dođe do iscjetka ili kakvih drugih sumnjivih znakova bolesti, što bi moglo biti uzrok karantenskih štetnih organizama ili ako se nađu sumnjivi organizmi u bilo kojoj fazi razvoja, uvijek se uzima uzorak i šalje u ovlašteni dijagnostički laboratorij. Kod sjemenskog krumpira postupa se isto i ako dođe do sumnje na prisutnost propisanih ekonomskih štetnih organizama koji su propisane u Privitku I Dio I Pravilnika za stavljanje u promet sjemenskog krumpira u BiH ("Službeni glasnik BiH", broj 67/12). (4) Ako se prilikom formiranja jedinice za uzorkovanje pronađe veća količina tla, potrebno je provjeriti koliki je


udio njegove težine, te poslati na testiranje prisustva krumpirovih nematoda. Za testiranje nematoda odlučuje se zbog sumnje na njihovu prisutnost ili u skladu sa godišnjim programom posebnog nadzora. (5) Svaki gomolj krumpira za koji se sumnja da ima znakove bolesti, treba umotati u upijajući papir, a nakon toga u tanku aluminijsku foliju. Na taj način umotane gomolje složiti u vrećicu od polivinila, vrećicu zapečatiti i označiti. Spisak karantenskih štetnih organizama je naveden u Privitku II. (6) Uzorak od 200 gomolja za testiranje latentne infekcije sa bakterijama Cms i Rs po slučajnom odabiru uzima se iz jedinice za uzorkovanje. Gomolji su obično bez ikakvih sumnjivih znakova bolesti. Gomolje spakovati u čvrstu papirnu ili tkanu (poli) vreću ili vreću od nekoga drugog materijala, koji će onemogućiti kontakt među gomoljima različitih uzoraka. Mrežaste vreće se ne smiju koristiti. Vreću sa uzorkom treba zapečatiti i označiti. (7) Poslije pregleda sjemenskog krumpira koji je bio već pakiran u službeno označenim vrećama, vreće koje su otvorene potrebno je označiti. U tu svrhu upotrjebljava se traka ili naljepnica, a na kraju se stavlja etiketa, koja je bila originalno pričvršćena na pakovanju prije otvaranja. (8) Poslije uzimanja uzorka treba sastaviti zapisnik o uzorkovanju te uzorak upisati u evidenciju o pregledima, odnosno u računarsku aplikaciju, koja se upotrebljava u radu. Članak 8. (Uzimanje uzoraka tla na prisustvo krumpirovih cistolikih nematoda) (1) Uzimanje uzoraka tla na prisustvo krumpirovih cistolikih nematoda (KCN) Globodera rostochiensis i Globodera pallida u polju vrši se nematološkim sondama. Sonde su napravljene od čvrstog metala polucilindričnog oblika dužine 10 cm i prečnika 1,5 cm. Sonde se stavljaju na štap koji omogućava lakše uzimanje uzoraka. (2) Uzimanje uzoraka tla vrši se u skladu sa Pravilnikom o mjerama za spriječavanje širenja i kontrole krumpirovih cistolikih nematoda ("Službeni glasnik BiH", broj 98/12") (u daljem tekstu: Pravilnik). Uzorak se sastoji se od minimalno 100 uboda/ha sondom koji se prikupljaju sa različitih točaka raspoređenih u obliku pravokutne mreže, čije su duže stranice u pravcu obrade parcele. Udaljenost između uboda ne smije biti veća od 20 m u dužinu i ne manja od 5 m u širinu, pokrivajući cijelo polje. (3) Uzimanje standardnih uzoraka tla za službeno istraživanje parcela na kojima će se gajiti sjemenski krumpir uzima se tako da je najmanja zapremina pojedinačnog uzorka 1500 ml/ha. Zapremina pojedinačnog uzorka za službeno istraživanje parcela na kojima će se gajiti sjemenski krumpir može se smanjiti: a) na najmanje 400 ml/ha ukoliko postoji dokaz da u posljednjih 6 godina nije gajen krumpir i druge biljke domaćini navedeni u Pravilniku; b) na najmanje 400 ml/ha ukoliko tokom dva posljednja uzastopna službena istraživanja u uzorcima veličine 1500 ml/ha nisu nađene KCN, a u međuvremenu gajeni su krumpir ili druge biljke domaćini navedeni u Pravilniku; c) na najmanje 400 ml/ha ukoliko tokom posljednjeg službenog istraživanja u uzorcima veličine 1500 ml/ha nisu nađene KCN, a u međuvremenu nisu gajeni krumpir ili druge biljke domaćini navedeni u Pravilniku; d) za parcele veće od 8 ha prvih 8 uzoraka uzima se na standardni način (1500 ml/ha), a za svaki sljedeći



hektar veličina uzorka se smanjuje na najmanje 400 ml/ha; e) za parcele iz točki b) i c) ovog stavka na prva 4 ha uzimaju se uzorci kako je tamo propisano, a na preostalom dijelu parcele za svaki sljedeći hektar uzima se najmanje 200 ml/ha. (4) Uzimanje uzoraka za potrebe Programa posebnog nadzora krumpira na prisustvo karantenskih štetnih organizama, osim za parcele na kojima će se gajiti sjemenski krumpir, vrši se na sljedeći način: a) Najmanja veličina uzorka je 400 ml/ha, a sastoji se od minimalno 100 uboda/ha koji se prikupljaju sa različitih točaka raspoređenih u obliku pravokutne mreže, čije su duže stranice u pravcu obrade parcele. b) Udaljenost između uboda ne smije biti veća od 20 m u dužinu i ne manja od 5 m u širinu, pokrivajući cijelo polje. (5) Pregled biljaka (korijena) na prisustvo ženki ili cista KCN vrši se u vrijeme cvatnje (precvjetavanja) krumpira na način da se cijela biljka pažljivo izvadi, tlo lagano protrese i lupom pregleda cijeli korjenov sustav i tlo na korijenu. Ciste su vidljive na korijenju biljaka gdje su "prikačene" u vidu sićušnih "perli" tokom srpnja i kolovoza. Članak 9. (Uzimanje uzoraka tla na prisustvo Meloidogyne chitwoodi i Meloidogyne fallax) (1) Uzorkovanje tla na prisustvo Meloidogyne chitwoodi i Meloidogyne fallax vrši se sondama polucilindričnog otvora dužine 25 cm i prečnika 1-2 cm. (2) Uzorkovanje na parcelama na kojima se gaje kulture koje su dobri domaćini tj. krumpir, mrkva i Scorzonera hispanica (crni korijen, turovac, kozja brada, crni turovac), vrši se sa točaka raspoređenih u obliku pravokutne mreže 20 X 10 m, čije su duže stranice u pravcu obrade parcele. Tom prilikom minimalna veličina uzorka mora biti 2000 ml tla. (3) Uzorkovanje na parcelama na kojima se ne gaje kulture koje su dobri domaćini tj. krumpir, mrkva i Scorzonera hispanica (crni korijen, turovac, kozja brada, crni turovac), vrši se sa točaka raspoređenih u obliku kvadratne mreže 10 X 10 m. Tom prilikom minimalna veličina uzorka mora biti 4 000 ml tla. (4) Uzorkovanje tokom vegetacije može se vršiti i sa parcela na kojima se gaje kulture koje su dobri domaćini (krumpir, mrkva i Scorzonera hispanica (crni korijen, turovac, kozja brada, crni turovac). U tom slučaju sa 1 ha nasumično se odabere 60 biljaka koje se izvade iz tla zajedno sa korjenovim sustavom. Vizualnim pregledom se utvrđuje da li su prisutne gale na korijenu. U slučaju prisutva gala uzorak se šalje u laboratoriju na identifikaciju vrste. Često se gale ne mogu uočiti, odnosno simptomi nisu prisutni. U tom slučaju biljke se mogu poslati u laboratoriju, gdje se nakon 4 sedmice inkubacije utvrđuje prisustvo nematoda. Članak 10. (Vizualni pregled biljaka i uzimanje uzoraka u polju) (1) Uzorak za vizualni pregled u toku vegetacije predstavlja cijela biljka krumpira. Uobičajeno je da se pregleda 100200 biljki krećući se dijagonalnim prohodom kroz parcelu i na 10 ravnomjerno raspoređenih mjesta pregleda po 1020 biljki koje se nalaze jedna iza druge. Tom prilikom se obraća pažnja na simptome koji bi mogli ukazati na prisustvo karantenskih štetnih organizama, a pregledaju se svi biljni dijelovi i tlo oko biljke (ovisno o vremenu

(2)

(3)

(4) (5)

(1)

(2)


pregleda - prisustvo tumora na gomoljima krumpira i cisti nematoda). Također, treba obratiti pažnju i na prisustvo čestica tla koje su zalijepljene za okca na gomoljima krumpira (može ukazivati na prisustvo eksudata od Rs – smeđa trulež krumpira). Pri vizualnom pregledu detaljno se pregledavaju listovi i stabljike. Jedan od simptoma koji mogu ukazivati na prisustvo smeđe truleži krumpira (Rs) je kloroza i uvelost najmlađih listova (pri vrhu biljke ili na krajevima bočnih grančica), dok kod prstenaste truleži (Cms) vene prvo starije lišće pri osnovi biljke (jer su simptomi uočljivi kasno, na odraslim biljkama, u II polovini vegetacije), lišće dobija žućkastu boju i rubovi se uvijaju prema licu lista. Kod biljki zaraženih smeđom truleži krumpira (Rs) stabljika pri osnovi je tamna (uočljivo na oko 2,5 cm iznad površine tla) i iz sudova ističe bjeličasti bakterijski eksudat dok kod prstenaste truleži (Cms) na stabljici nisu uočljivi vanjski simptomi (osim blage kloroze i zaostajanja u porastu), a često ni u unutrašnjosti stabljike (na presjeku). Kod jače zaraze na presjeku stabljike pri samom dnu može se uočiti mliječna sluzava tečnost eksudat. Također, kod prstenaste truleži ne venu sve biljke u jednoj kućici (jedni strukovi venu, a drugi ne), pa i na pojavu ovakvog simptoma treba obratiti pažnju. Od rezultata vizualnih pregleda zavisi uzimanje uzoraka za laboratorijska testiranja. Broj biljnih dijelova (osim gomolja) koji se uzorkuje tj. veličina uzorka nije standardizirana. Uobičajeno je da se sa jedne parcele uzme 100-200 listova ili 3-5 listova sa jedne biljke (ovisi o veličini parcele, broja biljaka, broja zastupljenih sorti i sl.). Uzimaju se uzorci sa simptomima zaraze, osim u slučaju kada se uzorkuje radi provjere latentne zaraze. Kako bi se olakšalo vršenje vizualnih pregleda, u Privitku III je tabela sa uporednim prikazom simptoma na Rs i na Cms. Kada se na mjestu proizvodnje vrši uzorkovanje gomolja krumpira za testiranje latentne zaraze sa Cms i Rs, prilikom dijagonalnog prohoda kroz parcelu sa najmanje 10 mjesta, u zavisnosti od veličine parcele, slučajnim odabirom uzima se ukupno 200 gomolja koji predstavljaju uzorak za laboratorijsko testiranje. Uzorkovani gomolji se stavljaju u vreće koje će onemogućiti dodir među gomoljima različitih uzoraka. Mrežaste vreće nisu prikladne za pakovanje uzoraka. Prilikom uzorkovanja potrebno je pridržavati se svih higijenskih mjera propisanih Instrukcijom. Članak 11. (Higijenske mjere) Kod pregleda gomolja krumpira i uzorkovanja, moraju se uvijek dosljedno primjenjivati higijenske mjere. Prilikom rada uvijek treba upotrebljavati čiste rukavice od lateksa. Jedan par rukavica se upotrebljava za pregled samo jednoga LOT-a. Kada pregledamo više LOT-ova, za svaki LOT upotrijebti nove rukavice. Osim upotrebe rukavica, moraju se dezinficirati ruke odgovarajućim sredstvom za dezinficiranje. Na početku i na kraju svakoga pregleda novoga LOT-a mora se dezinficirati površina stola na kojem se obavlja vizualni zdravstveni pregled i nož koji se upotrebljava za rezanje gomolja. Za dezinficiranje se koristi 96 % alkohol ili neko drugo odgovarajuće sredstvo za dezinficiranje. Kao sredstvo za dezinficiranje može se upotrijebiti i natrijev hipoklorid - varikina.



Članak 12. (Stupanje na snagu) Ova Instrukcija stupa na snagu osmog dana od dana objavljivanja u "Službenom glasniku BiH". Broj UZZB-01-1-28-1-588-8/13 23. srpnja 2013. godine Direktor Sarajevo Radenko Radović, v. r. PRIVITAK I (Shema za formiranje uzoraka) Veličina lota (jedinica za ispitivanje)

Minimum jedinica uzorkovanja

Jedinica inspekcije

Sjemenski krumpir

< 10 tona

100 kg ili 4 vreća

200 gomolja

11 – 15 tona

150 kg ili 5 vreća

200 gomolja

16 – 20 tona

200 kg ili 8 vreća

200 gomolja

21 – 25 tona

250 kg ili 10 vreća

200 gomolja

> 25 tona – uvažava se kao nov lot

200 gomolja

Merkantilni krumpir < 25 tona

100 kg ili 5 vreća

200 gomolja

26 – 50 tona

100 kg ili 5 vreća

200 gomolja

51 – 200 tona

20 kg/10 tona ili 1 vreća/10 tona

200 gomolja

> 200 tona


1 gomolj / 1 tona

PRIVITAK II (Karantenski štetni organizmi) Karantenski štetni organizmi GLJIVE Phoma andina Phoma exigua var. foveata Puccinia pittieriana Septoria lycopersici var. malagutii Synchytrium endobioticum Thecaphora solani KUKCI Tecia solanivora (Scrobipalpopsis solanivora) Leptinotarsa decemlineata Liriomyza sativae Epitrix cucumeris Epitrix tuberis Helicoverpa armigera Cacoecimorpha pronubana Premnotrypes latithorax (neeuropski)

EU

EPPO

IAI IIAI IAI IAII IAI

A1 A1 A1 A2 A1

IIAI IB IAI IAII IAI

A2 A2 A2 A1 action A1 action A2 A2 A1

Premnotrypes sanfordi (neeuropski) NEMATODE Ditylenchus dipsaci Globodera pallida Globodera rostochiensis Meloidogyne chitwoodi Nacobbus aberrans Meloidogyne fallax Ditylenchus destructor

Broj 63 - Stranica 103 IAI

A1

IIAII IAII IAII IAI IIAII

A2 A2 A2 A2 A1 A2 Izbrisano 1984

BAKTERIJE I FITOPLAZME Clavibacter michiganensis subsp. sepedonicus IAII Ralstonia solanacearum IAII Xanthomonas vesicatoria IIAII Potato stolbur phytoplasma (Phytoplasma solani) IIAII Potato purple-top wilt VIRUSI I VIROIDI Potato virus T IAI Potato black ringspot virus IAI Tomato black ring nepovirus IIAII Tomato spotted wilt tospovirus IIAII, IB Andean potato latent virus IAI Andean potato mottle virus IAI Potato deforming mosaic disease Potato yellow dwarf nucleorhabdovirus Potato yellow vein disease Potato yellowing alfamovirus (samoniklo) Arracacha virus B, oca strain IAI Neeuropski izolati krumpirovih virusa A, M, S, V, X i IAI Y (uključeno Yo, Yn in Yc) i Potato leafroll virus Potato spindle tuber viroid IAI

A1 A2 A2 A2 A1 A2 A1 A1 A1 A2

Karantenski štetni organizmi krumpira - oni koji se rjeđe nalaze na krumpiru prikazani su neboldirani. PRIVITAK III (Uporedni pregled simptoma smeđe i prstenaste truleži krumpira) Ralstonia solanacearum – Clavibacter michiganensis smeđa trulež krumpira (Rs) spp. sepedonicus – prstenasta trulež krumpira (Cms) OPIS SIMPTOMA BILJKE DOMAĆINI NA POJEDINIM krumpir, rajćica, paprika, krumpir BILJNIM patlidžan, duhan, pelargonija, DIJELOVIMA korov (Solanum dulcamara), kloroza i uvelost najmlađih kloroza i uvelost prvo starijih LISTOVI listova (pri vrhu biljke ili na listova (pri osnovi biljke), prvo krajevima bočnih grančica); pojedinačnih liski a zatim više uvelost intenzivna u njih zajedno; simptom najtoplijim dijelovima dana – uočljiviji kada je proljeće tokom noći simptom nestaje hladno, a ljeto toplo; liske se pa je u hladnija i rosna jutra uvijaju prema licu plojke, po simptom "maskiran" rubovima se može javiti nekroza, a zatim sušenje venu mlade stabljike, dok se vanjski simptomi slabo STABLO ovaj simptom ne uočava na izraženi; javlja se slaba starijim biljkama; srž oboljelih kloroza; ponekad se na stabljika puca i vidljive su presjeku stabljike pri samom šupljine ispunjene dnu može uočiti mliječna bakterijskim eksudatom pa sluzava tečnost; ne venu sve često "curi niz stabljiku; biljke u jednoj kućici (jedni stabljika je pri osnovi smeđa strukovi venu, a drugi ne); (uočljivo na oko 2,5 cm iznad oboljele biljke su kržljave i površine tla) praćena zaostaju u porastu, venu i suše eksudatom; na presjeku se


GOMOLJI

oboljelog stabla vidljiva je nekroza provodnog sustava i bakterijski eksudat; na stablu se može formirati adventivno korjenje na površini gomolja nema vanjskih znakova oboljenja (mogu biti tamnije obojeni); često su čestice tla zaljepljene za okca na gomoljima krumpira; oboljenje vidljivo na presjeku gomolja na kojem je uočljiva tamnosmeđa nekroza provodnog sustava; pri pritisku iz nekrotičnog tkiva ističe sivobijela sluz (eksudat)


(2)

na površini gomolja mogu se uočiti nasumične pukotine, a ispod pokožice mjestimične svijetložute pjege gdje se tkivo razmekšava i truli i pod pritiskom se lako ulegne; na uzdužnom presjeku gomolja zona sprovodnih sudova mijenja boju u svijetložutu pa u mrku i sa jasno vidljivim šupljinama, a prstenasta zona sprovodnog tkiva se odvaja od ostalog dijela gomolja; pod pritiskom ističe mliječnobijeli bakterijski eksudat

На основу члана 86. став 2. Закона о заштити здравља биља ("Службени гласник БиХ", број 23/03) и члана 61. став 2. Закона о управи ("Службени гласник БиХ", брoj 32/02 и 102/09), Управа Босне и Херцеговине за заштиту здравља биља, у сарадњи са надлежним органима ентитета и Брчко дистрикта БиХ, доноси

(3) (4)

(5)

(6)

(1)

ИНСТРУКЦИЈУ

ЗА УЗОРКОВАЊЕ И ЗДРАВСТВЕНИ ПРЕГЛЕД КРОМПИРА Члан 1. (Предмет) Овом Инструкцијом прописује се јединствен начин узорковања и здравствени преглед код увоза кромпира и у складиштима, формирање и преглед узорка, активности које се обављају приликом узимања узорака и при визуелном здравственом прегледу, узимање узорака земље за испитивање кромпирових цистоликих нематода, узимање узорака на присуство Meloidogyne chitwoodi и Meloidogyne fallax, узимање узорака за визуелни преглед биљака у пољу и хигијенске мјере. Члан 2. (Значење израза) Изрази употријебљени у Закону о заштити здравља биља ("Службени гласник БиХ", број 23/03) (у даљем тексту: Закон) употребљавају се и у овој Инструкцији, а изрази употријебљени у овој Инструкцији имају сљедеће значење: а) ЛОТ је хомогена количина кртола кромпира исте сорте и категорије која је произведена на истој парцели од истог сјемена; б) јединица за узорковање су кртоле, односно њихова паковања, која се случајним избором узима из појединога ЛОТ-а; ц) узорак (јединица) за визуелни преглед су кртоле случајно изабране из јединице за узорковање ради визуелног прегледа. Члан 3. (Увоз кромпира) (1) У циљу спрјечавања уношења и ширења карантинских штетних организама кромпира, пошиљка кртола која се увози мора задовољити услове прописане Правилником за стављање у промет

(2)

(3)

(1)


сјеменског кромпира у БиХ ("Службени гласник БиХ", број 67/12). Толеранција (у %) честица земљишта на кртолама је строжија уколико се ради о пошиљци кртола кромпира која се увози из одређених подручја за која је познато да су заражена карантинским штетним организмима. Садржај цијеле пошиљке потребно је провјерити из пратећих докумената. Пошиљка се може сматрати као један ЛОТ или може, ако је тако прикладно, бити подијељена у више засебних (одвојених) лотова, који тада могу бити предмет контроле и узорковања. За сјеменски кромпир сваки ЛОТ се састоји од једне сорте из исте категорије, класе, поријекла и величине. Цјеловитост ЛОТ-а треба се надзирати кроз цертификацијске захтјеве за сјеменски кромпир. За меркантилни кромпир пакирна листа треба да укаже на одвојеност ЛОТ-ова од стране произвођача или пакирнице. Члан 4. (Фитосанитарни преглед кромпира) Идентитет пошиљке кромпира која подлијеже обавезној контроли утврђује се на основу фитосанитарног сертификата. Контрола пошиљке обавља се у складу са Правилником о мјерама за спрјечавање уношења, ширења и сузбијања штетних организама на биљу, биљним производима и регулисаним објектима ("Службени гласник БиХ", број 59/11). На граничном прелазу треба да постоје адекватни услови за обавезну контролу пошиљке и узимање узорака (нпр. адекватна расвјета и опрема, површине које су примјерене за лако чишћење и дезинфекцијудеконтаминацију), а контрола и узорковање морају бити обављени док је кромпир у оригиналном паковању. Физичко стање кртоле кромпира провјерава се како би се осигурало да не постоје назнаке трулежи или оштећења који могу бити узроковани карантинским штетним организмима. Код прегледа увозне пошиљке прегледају се ЛОТ-ови од којих је састављена пошиљка. Члан 5. (Формирање и преглед узорка) Унутар ЛОТ-а вреће кртола се узимају случајним одабиром и оне чине јединицу за узорковање. Из ових врећа узорак од најмање 200 кртола се узима насумично те контролише или тестира. Препоручена минимална јединица за узорковање је 5 врећа по ЛОТу за мале ЛОТ-ове, с повећањем јединице за узорковање у односу на величину ЛОТ-а за веће ЛОТове (Прилог I). Колико је то могуће, јединице за узорковање треба узети насумично из различитих дијелова ЛОТ-а, а циљано из врећа које показују сумњиве знакове (нпр. влага). Прилог I користи се када су кртоле у мањим врећама (20-25 kg). За пошиљке које су у расутом стању или у већим врећама цијела пошиљка треба бити подијељена у независне ЛОТ-ове који се тада третирају као јединице за узорковање. Све одабране кртоле требају бити визуелно прегледане због могућих спољних знакова инфекције или инфестације, а након тога кртоле се прережу како би се могли установити евентуални симптоми инфекције или инфестације штетним организмима. Земља из врећа или контејнера



које се прегледају треба бити прегледана и извагана. Слично требају бити прегледани биљни остаци и неприкладни материјали који прате пошиљку. Узорци земље, биљних остатака и других материјала могу се послати у лабораторију на тестирање ако је потребно. (2) Уколико постоји повећан фитосанитарни ризик код увозних пошиљки, уважавајући податке резултата претходних прегледа сличних пошиљки, податаке о раширености карантинских штетних организама у држави гдје су произведене кртоле које се прегледају, те обавјештења других држава и сл., потребно је интензивност, односно број јединице за узорковање приликом прегледа повећати. (3) Ако инспектор током прегледа посумња на присуство карантинског штетног организма, узима узорак, ЛОТ или пошиљка се задржава и под службеном је контролом, а узети узорци се шаљу у лабораторију на детекцију и идентификацију. Члан 6. (Преглед у складишту) (1) Због величине, ЛОТ се најчешће не може у цијелости прегледати. Узима се узорак за визуелни здравствени преглед из јединице за узорковање и на основу резултата визуелног прегледа или повећаног фитосанитарног ризика узима се узорак за лабораторијско тестирање. (2) Одређивање јединице за узорковање зависи од начина складиштења и пакирања, водећи рачуна о сортименту и локалитету производње са којег потиче ускладиштени кромпир. Ако је кромпир већ пакован у врећама, јединица за узорковање је нпр. 5 врећа. Када је поједини ЛОТ кромпира разасут у складишту, узорак је цијела ћелија односно простор. Величина јединице за узорковање је по обичају број врећа које се отварају, да би се саставио узорак, а то зависи од статистичких правила и разних других активности. (3) Приликом прегледа домаћега кромпира, треба посебно пазити на статистичка правила и на резултате прегледа претходних година. (4) Из јединице за узорковање по случајном избору, узима се узорак за визуелни здравствени преглед од 200 кртола. У случају открића кртола са сумњивим симптомима болести, исте треба изоловати и такав узорак послати на анализу. У случају присутности веће количине земље, потребно је и земљу послати као узорак за тестирање на присуство кромпирових цистоликих нематода. (5) У складу са годишњим програмом посебног надзора на присуство бактерија Clavibacter и Ralstonia (у даљем тексту: Cms и Rs) треба узети узорак 200 кртола за контролу латентне (скривене) инфекције са овим карантинским штетним организмима. Члан 7. (Активности које се обављају приликом узимања узорака и визуелном здравственом прегледу) (1) Приликом здравственог прегледа треба бити пажљив на општи изглед цијелога ЛОТ-а који се прегледа. Код прегледа кромпира домаћег поријекла посебно су важне информације и запажања произвођача кромпира, о чињеницама које би на било који начин могле утицати на здравствено стање за вријеме производње и складиштења, а посебно на заразу карантинским штетним организмима. (2) Визуелни преглед обавља се уз одговарајуће освјетљење. За добар преглед потребан је стол са

(3)

(4)

(5)

(6)

(7)


површином која је примјерна за чишћење и дезинфекцију. Код прегледа појединих кртола одабраних за преглед, треба обратити пажњу на општи изглед и њихову површину (појава ексудата на окцима, звјездасто пуцање коре, одвајање спољне од унутрашње коре, честице земље залијепљене на окцима кртоле итд.). По утврђивању општег изгледа и њихове површине, кртоле треба пресјећи 2 cm испод пупка (мјесто гдје је кртола била спојена са матичном биљком) и прегледати изглед њиховог проводног ткива. Важно је обратити пажњу на знакове болести смеђе трулежи и прстенасте трулежи кромпира. Разрезане кртоле, које имају промијењен проводни систем, те су сумњиве у погледу могуће инфекције са смеђом или прстенастом трулежи кромпира, а исцједак (ексудат) из проводног ткива се не види, треба издвојити. Након 20 минута кртолу је потребно стиснути прстима и пазити да ли ће се појавити исцједак. Поред ових симптома теба обратити пажњу на појаву набора (приштића) на површини гомоља што указује на могућност присуства Meloidogyne chitwoodi и Meloidogyne fallax. Неке сорте кромпира немају видљиве спољне симптоме. Унутрашње ткиво испод коже, у сличају присуства Meloidogyne spp. је некротично и смеђе. Одрасле женке су видљиве испод површине, окружене смеђим слојем, што уобичајено указује на присуство јаја. Ако дође до исцјетка или каквих других сумњивих знакова болести, што би могло бити узрок карантинских штетних организама или ако се нађу сумњиви организми у било којој фази развоја, увијек се узима узорак и шаље у овлаштену дијагностичку лабораторију. Код сјеменског кромпира поступа се исто и ако дође до сумње на присутност прописаних економских штетних организама који су прописани у Прилогу I Дио I Правилника за стављање у промет сјеменског кромпира у БиХ ("Службени гласник БиХ", број 67/12). Ако се приликом формирања јединице за узорковање пронађе већа количина земље, потребно је провјерити колики је удио њезине тежине, те послати на тестирање присуства кромпирових нематода. За тестирање нематода одлучује се због сумње на њихову присутност или у складу са годишњим програмом посебног надзора. Сваку кртолу кромпира за који се сумња да има знакове болести, треба умотати у упијајући папир, а након тога у танку алуминијску фолију. На тај начин умотане кртоле сложити у врећицу од поливинила, врећицу запечатити и означити. Списак карантинских штетних организама је наведен у Прилогу II. Узорак од 200 кртола за тестирање латентне инфекције са бактеријама Cms и Rs по случајном одабиру узима се из јединице за узорковање. Кртоле су обично без икаквих сумњивих знакова болести. Кртоле спаковати у чврсту папирну или ткану (поли) врећу или врећу од некога другог материјала, који ће онемогућити контакт међу кртолама различитих узорака. Мрежасте вреће се не смију користити. Врећу са узорком треба запечатити и означити. Послије прегледа сјеменског кромпира који је био већ пакиран у службено означенима врећама, вреће које су отворене потребно је означити. У ту сврху употрјебљава се трака или наљепница, а на крају се ставља етикета, која је била оригинално причвршћена на паковању прије отварања.


(1)

(2)

(3)

(4)


Послије узимања узорка треба саставити записник о узорковању те узорак уписати у евиденцију о прегледима, односно у компјутерску апликацију, која се употребљава у раду. Члан 8. (Узимање узорака земље на присуство кромпирових цистоликих нематода) Узимање узорака земље на присуство кромпирових цистоликих нематода (КЦН) Globodera rostochiensis и Globodera pallida у пољу врши се нематолошким сондама. Сонде су направљене од чврстог метала полуцилиндричног облика дужине 10 cm и пречника 1,5 cm. Сонде се стављају на штап који омогућава лакше узимање узорака. Узимање узорака земље врши се у складу са Правилником о мјерама за спрјечавање ширења и контроле кромпирових цистоликих нематода ("Службени гласник БиХ", број 98/12") (у даљем тексту: Правилник). Узорак се састоји се од минимално 100 убода/ha сондом који се прикупљају са различитих тачака распоређених у облику правоугаоне мреже, чије су дуже странице у правцу обраде парцеле. Удаљеност између убода не смије бити већа од 20 m у дужину и не мања од 5 m у ширину, покривајући цијело поље. Узимање стандардних узорака земље за службено истраживање парцела на којима ће се гајити сјеменски кромпир узима се тако да је најмања запремина појединачног узорка 1500 ml/ha. Запремина појединачног узорка за службено истраживање парцела на којима ће се гајити сјеменски кромпир може се смањити: а) на најмање 400 ml/ha уколико постоји доказ да у посљедњих 6 година није гајен кромпир и друге биљке домаћини наведени у Правилнику; б) на најмање 400 ml/ha уколико током два посљедња узастопна службена истраживања у узорцима величине 1500 ml/ha нису нађене КЦН, а у међувремену гајени су кромпир или друге биљке домаћини наведени у Правилнику; ц) на најмање 400 ml/ha уколико током посљедњег службеног истраживања у узорцима величине 1500 ml/ha нису нађене КЦН, а у међувремену нису гајени кромпир или друге биљке домаћини наведени у Правилнику; д) за парцеле веће од 8 ha првих 8 узорака узима се на стандардни начин (1500 ml/ha), а за сваки сљедећи хeктар величина узорка се смањује на најмање 400 ml/ha; е) за парцеле из тачки б) и ц) овог става на прва 4 ha узимају се узорци како је тамо прописано, а на преосталом дијелу парцеле за сваки сљедећи хектар узима се најмање 200 ml/ha. Узимање узорака за потребе Програма посебног надзора кромпира на присуство карантинских штетних организама, осим за парцеле на којима ће се гајити сјеменски кромпир, врши се на сљедећи начин: а) Најмања величина узорка је 400 ml/ha, а састоји се од минимално 100 убода/ha који се прикупљају са различитих тачака распоређених у облику правоугаоне мреже, чије су дуже странице у правцу обраде парцеле. б) Удаљеност између убода не смије бити већа од 20 m у дужину и не мања од 5 m у ширину, покривајући цијело поље.


Преглед биљака (коријена) на присуство женки или циста КЦН врши се у вријеме цватње (прецвјетавања) кромпира на начин да се цијела биљка пажљиво извади, земља лагано протресе и лупом прегледа цијели корјенов систем и земља на коријену. Цисте су видљиве на коријењу биљака гдје су "прикачене" у виду сићушних "перли" током јула и аугуста. Члан 9. (Узимање узорака земље на присуство Meloidogyne chitwoodi и Meloidogyne fallax) (1) Узорковање земље на присуство Meloidogyne chitwoodi иMeloidogyne fallax врши се сондама полуцилиндричног отвора дужине 25 cm и пречника 1-2 cm. (2) Узорковање на парцелама на којима се гаје културе које су добри домаћини тј. кромпир, мрква и Scorzonera hispanica (црни коријен, туровац, козја брада, црни туровац), врши се са тачака распоређених у облику правоугаоне мреже 20X10 m, чије су дуже странице у правцу обраде парцеле. Том приликом минимална величина узорка мора бити 2000 ml земље. (3) Узорковање на парцелама на којима се не гаје културе којe су добри домаћини тј. кромпир, мрква и Scorzonera hispanica (црни коријен, туровац, козја брада, црни туровац), врши се са тачака распоређених у облику квадратне мреже 10X10 m. Том приликом минимална величина узорка мора бити 4 000 ml земље. (4) Узорковање током вегетације може се вршити и са парцела на којима се гаје културе које су добри домаћини (кромпир, мрква и Scorzonera hispanica (црни коријен, туровац, козја брада, црни туровац). У том случају са 1 ha насумично се одабере 60 биљака које се изваде из земље заједно са корјеновим системом. Визуелним прегледом се утврђује да ли су присутне гале на коријену. У случају присутва гала узорак се шаље у лабораторију на идентификацију врсте. Често се гале не могу уочити, односно симптоми нису присутни. У том случају биљке се могу послати у лабораторију, гдје се након 4 седмице инкубације утврђује присуство нематода. Члан 10. (Визуелни преглед биљака и узимање узорака у пољу) (1) Узорак за визуелни преглед у току вегетације представља цијела биљка кромпира. Уобичајено је да се прегледа 100-200 биљки крећући се дијагоналним проходом кроз парцелу и на 10 равномјерно распоређених мјеста прегледа по 10-20 биљки које се налазе једна иза друге. Том приликом се обраћа пажња на симптоме који би могли указати на присуство карантинских штетних организама, а прегледају се сви биљни дијелови и земљиште око биљке (зависно о времену прегледа - присуство тумора на кртолама кромпира и цисти нематода). Такође, треба обратити пажњу и на присуство честица земље које су залиjепљене за окца на кртолама кромпира (може указивати на присуство ексудата од Rs – смеђа трулеж кромпира). (2) При визуелном прегледу детаљно се прегледају листови и стабљике. Један од симптома који могу указивати на присуство смеђе трулежи кромпира (Rs) је хлороза и увелост најмлађих листова (при врху биљке или на крајевима бочних гранчица), док код прстенасте трулежи (Cms) вене прво старије лишће при основи биљке (јер су симптоми уочљиви касно, на (5)



одраслим биљкама, у II половини вегетације), лишће добија жућкасту боју и рубови се увијају према лицу листа. Код биљки заражених смеђом трулежи кромпира (Rs) стабљика при основи је мрка (уочљиво на око 2,5 cm изнад површине земљишта) и из судова истиче бјеличасти бактеријски ексудат док код прстенасте трулежи (Cms) на стабљици нису уочљиви спољни симптоми (осим благе хлорозе и заостајања у порасту) а често ни у унутрашњости стабљике (на пресјеку). Код јаче заразе на пресјеку стабљике при самом дну може се уочити млијечна слузава течност – ексудат. Такође, код прстенасте трулежи не вену све биљке у једној кућици (једни струкови вену а други не), па и на појаву оваквог симптома треба обратити пажњу. (3) Од резултата визуелних прегледа зависи узимање узорака за лабораторијска тестирања. Број биљних дијелова (осим кртола) који се узоркује тј. величина узорка није стандардизована. Уобичајено је да се са једне парцеле узме 100-200 листова или 3-5 листова са једне биљке (зависи о величини парцеле, броја биљака, броја заступљених сорти и сл.). Узимају се узорци са симптомима заразе, осим у случају када се узоркује ради провјере латентне заразе. (4) Како би се олакшало вршење визуелних прегледа, у Прилогу III је табела са упоредним приказом симптома на Rs и на Cms. (5) Када се на мјесту производње врши узорковање кртола кромпира за тестирање латентне заразе са Cms и Rs, приликом дијагоналног прохода кроз парцелу са најмање 10 мјеста, у зависности од величине парцеле, случајним одабиром узима се укупно 200 кртола које представљају узорак за лабораторијско тестирање. Узорковане кртоле се стављају у вреће које ће онемогућити додир међу кртолама различитих узорака. Мрежасте вреће нису прикладне за паковање узорака. Приликом узорковања потребно је придржавати се свих хигијенских мјера прописаних Инструкцијом. Члан 11. (Хигијенске мјере) (1) Код прегледа кртола кромпира и узорковања, морају се увијек досљедно примјењивати хигијенске мјере. Приликом рада увијек треба употребљавати чисте рукавице од латекса. Један пар рукавица се употребљава за преглед само једнога ЛОТ-а. Када прегледамо више ЛОТ-ова, за сваки ЛОТ употријебити нове рукавице. Осим употребе рукавица, морају се дезинфиковати руке одговарајућим средством за дезинфекцију. (2) На почетку и на крају свакога прегледа новог ЛОТ-а мора се дезинфиковати површина стола на којем се обавља визуелни здравствени преглед и нож који се употребљава за резање гомоља. За дезинфекцију се користи 96 % алкохол или неко друго одговарајуће средство за дезинфекцију. Као средство за дезинфекцију може се употријебити и натријев хипохлорид - варикина. Члан 12. (Ступање на снагу) Ова Инструкција ступа на снагу осмог дана од дана објављивања у "Службеном гласнику БиХ". Број УЗЗБ-01-1-28-1-588-8/13 Директор 23. јула 2013. године Раденко Радовић, с. р. Сарајево


ПРИЛОГ I (Шема за формирање узорака) Величина лота (јединица за испитивање)

Минимум јединица узорковања

Јединица инспекције

Сјеменски кромпир

< 10 тона

100 кг или 4 врећа

200 кртола

11 – 15 тона


200 кртола

16 – 20 тона


200 кртола

21 – 25 тона


200 кртола

> 25 тона – уважава се као нов ЛОТ

200 кртола

Меркантилни кромпир

< 25 тона


200 кртола

26 – 50 тона


200 кртола

51 – 200 тона

20 кг /10 тона или 1 врећа /10 тона

200 кртола

> 200 тона

20 кг /10 тона или 1 врећа /10 тона

1 кртола / 1 тона

ПРИЛОГ II (Карантински штетни организми) Карантински штетни организми ГЉИВЕ Phoma andina Phoma exigua var. foveata Puccinia pittieriana Septoria lycopersici var. malagutii Synchytrium endobioticum Thecaphora solani ИНСЕКТИ Tecia solanivora (Scrobipalpopsis solanivora) Leptinotarsa decemlineata Liriomyza sativae Epitrix cucumeris Epitrix tuberis Helicoverpa armigera Cacoecimorpha pronubana Premnotrypes latithorax (неевропски) Premnotrypes sanfordi (неевропски) НЕМАТОДЕ Ditylenchus dipsaci Globodera pallida Globodera rostochiensis Meloidogyne chitwoodi Nacobbus aberrans Meloidogyne fallax

ЕУ

EPPO


A1 A1 A1 A2 A1

IIAI IB IAI IAII IAI IAI

A2 A2 A2 A1 action A1 action A2 A2 A1 A1

IIAII IAII IAII IAI -

A2 A2 A2 A2 A1 A2



Ditylenchus destructor

IIAII

избрисaнo 1984

БАКТЕРИЈЕ И ФИТОПЛАЗМЕ Clavibacter michiganensis subsp. sepedonicus IAII Ralstonia solanacearum IAII Xanthomonas vesicatoria IIAII Potato stolbur phytoplasma (Phytoplasma solani) IIAII Potato purple-top wilt ВИРУСИ И ВИРОИДИ Potato virus T IAI Potato black ringspot virus IAI Tomato black ring nepovirus IIAII Tomato spotted wilt tospovirus IIAII, IB Andean potato latent virus IAI Andean potato mottle virus IAI Potato deforming mosaic disease Potato yellow dwarf nucleorhabdovirus Potato yellow vein disease Potato yellowing alfamovirus (самоникло) Arracacha virus B, oca strain IAI Неевропски изолати кромпирових вируса A, M, S, V, X in Y (укључен Yo, Yn и Yc) i Potato leafroll IAI virus Potato spindle tuber viroid IAI

A1 A2 A2 A2 A1 A2 A1 A1 A1 -

Ralstonia solanacearum – смеђа трулеж кромпира (Rs)

Clavibacter michiganensis spp. sepedonicus – прстенаста трулеж кромпира (Cms) БИЉКЕ ДОМАЋИНИ

ЛИСТОВИ

СТАБЛО

је некроза судовног система и бактеријски ексудат; на стаблу се може формирати адвентивно корјење на површини кртола нема вањских знакова обољења (могу бити тамније обојени); често су честице земље заљепљене за окца на гомољима кромпира; обољење видљиво на пресјеку гомоља на којем је уочљива тамносмеђа некроза судовног система; при притиску из некротичног ткива истиче сивобијела слуз (ексудат)

на површини кртоле могу се уочити насумичне пукотине, а испод покожице мјестимичне свијетложуте пјеге гдје се ткиво размекшава и трули и под притиском се лако улегне; на уздужном пресјеку гомоља зона спроводних судова мијења боју у свијетложуту па у мрку и са јасно видљивим шупљинама а прстенаста зона спроводног ткива се одваја од осталог дијела кртоле; под притиском истиче млијечнобијели бактеријски ексудат

A2

Карантински штетни организми кромпира - они који се рјеђе налазе на кромпиру приказани су неболдирани. ПРИЛОГ III (Упоредни преглед симптома смеђе и прстенасте трулежи кромпира)

ОПИС СИМПТОМА НА кромпир, парадајз, ПОЈЕДИНИМ паприка, патлиџан, духан, БИЉНИМ пеларгонија коров ДИЈЕЛОВИМА (Solanum dulcamara),

КРТОЛЕ


кромпир

хлороза и увелост најмлађих листова (при врху биљке или на крајевима бочних гранчица); увелост интензивна у најтоплијим дијеловима дана – током ноћи симптом нестаје па је у хладнија и росна јутра симптом "маскиран"

хлороза и увелост прво старијих листова (при основи биљке), прво појединачних лиски, а затим више њих заједно; симптом уочљивији када је прољеће хладно, а љето топло; лиске се увијају према лицу плојке, по рубовима се може јавити некроза, а затим сушење

вену младе стабљике, док се овај симптом не уочава на старијим биљкама; срж обољелих стабљика пуца и видљиве су шупљине испуњене бактеријским ексудатом па често "цури низ стабљику; стабљика је при основи смеђа (уочљиво на око 2,5 цм изнад површине земљишта) праћена ексудатом; на пресјеку обољелог стабла видљива

вањски симптоми слабо изражени; јавља се слаба хлороза; понекад се на пресјеку стабљике при самом дну може уочити млијечна слузава течност; не вену све биљке у једној кућици (једни струкови вену, а други не); обољеле биљке су кржљаве и заостају у порасту, вену и суше се

Na osnovu člana 86. stav 2. Zakona o zaštiti zdravlja bilja ("Službeni glasnik BiH", broj 23/03) i člana 61. stav 2. Zakona o upravi ("Službeni glasnik BiH", br. 32/02 i 102/09), Uprava Bosne i Hercegovine za zaštitu zdravlja bilja, u saradnji sa nadležnim organima entiteta i Brčko distrikta BiH, donosi

INSTRUKCIJU

ZA UZORKOVANJE I ZDRAVSTVENI PREGLED KROMPIRA Član 1. (Predmet) Ovom Instrukcijom propisuje se jedinstven način uzorkovanja i zdravstveni pregled kod uvoza krompira i u skladištima, formiranje i pregled uzorka, aktivnosti koje se obavljaju prilikom uzimanja uzoraka i pri vizuelnom zdravstvenom pregledu, uzimanje uzoraka zemlje za ispitivanje krompirovih cistolikih nematoda, uzimanje uzoraka na prisustvo Meloidogyne chitwoodi i Meloidogyne fallax, uzimanje uzoraka za vizuelni pregled biljaka u polju i higijenske mjere. Član 2. (Značenje izraza) Izrazi upotrijebljeni u Zakonu o zaštiti zdravlja bilja ("Službeni glasnik BiH", broj 23/03) (u daljem tekstu: Zakon) upotrebljavaju se i u ovoj Instrukciji, a izrazi upotrijebljeni u ovoj Instrukciji imaju sljedeće značenje: a) LOT je homogena količina gomolja krompira iste sorte i kategorije koja je proizvedena na istoj parceli od istog sjemena; b) Jedinica za uzorkovanje su gomolji, odnosno njihova pakiranja, koja se slučajnim izborom uzimaju iz pojedinoga LOT-a; c) uzorak (jedinica) za vizuelni pregled su gomolji slučajno izabrani iz jedinice za uzorkovanje radi vizuelnog pregleda. Član 3. (Uvoz krompira) (1) U cilju sprječavanja unošenja i širenja karantinskih štetnih organizama krompira, pošiljka gomolja koja se uvozi mora zadovoljiti uslove propisane Pravilnikom za


(2)

(3) (4)

(5)

(6)

(1)

(2)

(3)

(1)


stavljanje u promet sjemenskog krompira u BiH ("Službeni glasnik BiH", broj 67/12). Tolerancija (u %) čestica zemljišta na gomoljima je strožija ukoliko se radi o pošiljci gomolja krompira koja se uvozi iz određenih područja za koja je poznato da su zaražena karantinskim štetnim organizmima. Sadržaj cijele pošiljke potrebno je provjeriti iz pratećih dokumenata. Pošiljka se može smatrati kao jedan LOT ili može, ako je tako prikladno, biti podijeljena u više zasebnih (odvojenih) lotova, koji tada mogu biti predmet kontrole i uzorkovanja. Za sjemenski krompir svaki LOT se sastoji od jedne sorte iz iste kategorije, klase, porijekla i veličine. Cjelovitost LOT-a treba se nadzirati kroz certifikacijske zahtjeve za sjemenski krompir. Za merkantilni krompir pakirna lista treba da ukaže na odvojenost LOT-ova od strane proizvođača ili pakirnice. Član 4. (Fitosanitarni pregled krompira) Identitet pošiljke krompira koja podliježe obaveznoj kontroli utvrđuje se na osnovu fitosanitarnog certifikata. Kontrola pošiljke obavlja se u skladu sa Pravilnikom o mjerama za spriječavanje unošenja, širenja i suzbijanja štetnih organizama na bilju, biljnim proizvodima i reguliranim objektima ("Službeni glasnik BiH", broj 59/11). Na graničnom prelazu treba da postoje adekvatni uslovi za obaveznu kontrolu pošiljke i uzimanje uzoraka (npr. adekvatna rasvjeta i oprema, površine koje su primjerene za lako čišćenje i dezinfekciju-dekontaminaciju), a kontrola i uzorkovanje moraju biti obavljeni dok je krompir u originalnom pakovanju. Fizičko stanje gomolja krompira provjerava se kako bi se osiguralo da ne postoje naznake truleži ili oštećenja koji mogu biti uzrokovani karantinskim štetnim organizmima. Kod pregleda uvozne pošiljke pregledaju se LOT-ovi od kojih je sastavljena pošiljka. Član 5. (Formiranje i pregled uzorka) Unutar LOT-a vreće gomolja se uzimaju slučajnim odabirom i one čine jedinicu za uzorkovanje. Iz ovih vreća uzorak od najmanje 200 gomolja se uzima nasumično te kontroliše ili testira. Preporučena minimalna jedinica za uzorkovanje je 5 vreća po LOT-u za male LOT-ove, s povećanjem jedinice za uzorkovanje u odnosu na veličinu LOT-a za veće LOT-ove (Prilog I). Koliko je to moguće, jedinice za uzorkovanje treba uzeti nasumično iz različitih dijelova LOT-a, a ciljano iz vreća koje pokazuju sumnjive znakove (npr. vlaga). Prilog I koristi se kada su gomolji u manjim vrećama (20-25 kg). Za pošiljke koje su u rasutom stanju ili u većim vrećama cijela pošiljka treba biti podijeljena u nezavisne LOT-ove koji se tada tretiraju kao jedinice za uzorkovanje. Sve odabrani gomolji trebaju biti vizuelno pregledani zbog mogućih vanjskih znakova infekcije ili infestacije, a nakon toga gomolji se prerežu kako bi se mogli ustanoviti eventualni simptomi infekcije ili infestacije štetnim organizmima. Zemlja iz vreća ili kontejnera koje se pregledaju treba biti pregledana i izvagana. Slično trebaju biti pregledani biljni ostaci i neprikladni materijali koji prate pošiljku. Uzorci zemlje, biljnih ostataka i drugih materijala mogu se poslati u laboratoriju na testiranje ako je potrebno.

(2)


Ukoliko postoji povećan fitosanitarni rizik kod uvoznih pošiljki, uvažavajući podatke rezultata prethodnih pregleda sličnih pošiljki, podatake o raširenosti karantinskih štetnih organizama u državi gdje su proizvedene gomolji koje se pregledaju, te obavještenja drugih država i sl., potrebno je intenzivnost, odnosno broj jedinice za uzorkovanje prilikom pregleda povećati. (3) Ako inspektor tokom pregleda posumnja na prisustvo karantinskog štetnog organizma, uzima uzorak, LOT ili pošiljka se zadržava i pod službenom je kontrolom, a uzeti uzorci se šalju u laboratoriju na detekciju i identifikaciju. Član 6. (Pregled u skladištu) (1) Zbog veličine, LOT se najčešće ne može u cijelosti pregledati. Uzima se uzorak za vizuelni zdravstveni pregled iz jedinice za uzorkovanje i na osnovu rezultata vizuelnog pregleda ili povećanog fitosanitarnog rizika uzima se uzorak za laboratorijsko testiranje. (2) Određivanje jedinice za uzorkovanje zavisi od načina skladištenja i pakiranja, vodeći računa o sortimentu i lokalitetu proizvodnje sa kojeg potiče uskladišteni krompir. Ako je krompir već pakovan u vrećama, jedinica za uzorkovanje je npr. 5 vreća. Kada je pojedini LOT krompira razasut u skladištu, uzorak je cijela ćelija odnosno prostor. Veličina jedinice za uzorkovanje je po običaju broj vreća koje se otvaraju, da bi se sastavio uzorak, a to zavisi od statističkih pravila i raznih drugih aktivnosti. (3) Prilikom pregleda domaćega krompira, treba posebno paziti na statistička pravila i na rezultate pregleda prethodnih godina. (4) Iz jedinice za uzorkovanje po slučajnom izboru, uzima se uzorak za vizuelni zdravstveni pregled od 200 gomolja. U slučaju otkrića gomolja sa sumnjivim simptomima bolesti, iste treba izolirati i takav uzorak poslati na analizu. U slučaju prisutnosti veće količine zemlje, potrebno je i zemlju poslati kao uzorak za testiranje na prisustvo krompirovih cistolikih nematoda. (5) U skladu sa godišnjim programom posebnog nadzora na prisustvo bakterija Clavibacter i Ralstonia (u daljem tekstu: Cms i Rs) treba uzeti uzorak 200 gomolja za kontrolu latentne (skrivene) infekcije sa ovim karantinskim štetnim organizmima. Član 7. (Aktivnosti koje se obavljaju prilikom uzimanja uzoraka i vizuelnom zdravstvenom pregledu) (1) Prilikom zdravstvenog pregleda treba biti pažljiv na opšti izgled cijeloga LOT-a koji se pregleda. Kod pregleda krompira domaćeg porijekla posebno su važne informacije i zapažanja proizvođača krompira, o činjenicama koje bi na bilo koji način mogle uticati na zdravstveno stanje za vrijeme proizvodnje i skladištenja, a posebno na zarazu karantinskim štetnim organizmima. (2) Vizuelni pregled obavlja se uz odgovarajuće osvjetljenje. Za dobar pregled potreban je stol sa površinom koja je primjerna za čišćenje i dezinfekciju. (3) Kod pregleda pojedinih gomolja odabranih za pregled, treba obratiti pažnju na opšti izgled i njihovu površinu (pojava eksudata na okcima, zvjezdasto pucanje kore, odvajanje vanjske od unutrašnje kore, čestice zemlje zalijepljene na okcima gomolja itd.). Po utvrđivanju opšteg izgleda i njihove površine, gomolje treba presjeći 2 cm ispod pupka (mjesto gdje je gomolj bio spojen sa matičnom biljkom) i pregledati izgled njihovog provodnog tkiva. Važno je obratiti pažnju na znakove



bolesti smeđe truleži i prstenaste truleži krompira. Razrezani gomolji, koji imaju promijenjen provodni sistem, te su sumnjive u pogledu moguće infekcije sa smeđom ili prstenastom truleži krompira, a iscjedak (eksudat) iz provodnog tkiva se ne vidi, treba izdvojiti. Nakon 20 minuta gomolj je potrebno stisnuti prstima i paziti da li će se pojaviti iscjedak. Pored ovih simptoma teba obratiti pažnju na pojavu nabora (prištića) na površini gomolja što ukazuje na mogućnost prisustva Meloidogyne chitwoodi i Meloidogyne fallax. Neke sorte krompira nemaju vidljive vanjske simptome. Unutrašnje tkivo ispod kože, u sličaju prisustva Meloidogyne spp. je nekrotično i smeđe. Odrasle ženke su vidljive ispod površine, okružene smeđim slojem, što uobičajeno ukazuje na prisustvo jaja. Ako dođe do iscjetka ili kakvih drugih sumnjivih znakova bolesti, što bi moglo biti uzrok karantinskih štetnih organizama ili ako se nađu sumnjivi organizmi u bilo kojoj fazi razvoja, uvijek se uzima uzorak i šalje u ovlašteni dijagnostički laboratorij. Kod sjemenskog krompira postupa se isto i ako dođe do sumnje na prisutnost propisanih ekonomskih štetnih organizama koji su propisani u Prilogu I Dio I Pravilnika za stavljanje u promet sjemenskog krompira u BiH ("Službeni glasnik BiH", broj 67/12). (4) Ako se prilikom formiranja jedinice za uzorkovanje pronađe veća količina zemlje, potrebno je provjeriti koliki je udio njezine težine, te poslati na testiranje prisustva krompirovih nematoda. Za testiranje nematoda odlučuje se zbog sumnje na njihovu prisutnost ili u skladu sa godišnjim programom posebnog nadzora. (5) Svaki gomolj krompira za koji se sumnja da ima znakove bolesti, treba umotati u upijajući papir, a nakon toga u tanku aluminijsku foliju. Na taj način umotane gomolje složiti u vrećicu od polivinila, vrećicu zapečatiti i označiti. Spisak karantinskih štetnih organizama je naveden u Prilogu II. (6) Uzorak od 200 gomolja za testiranje latentne infekcije sa bakterijama Cms i Rs po slučajnom odabiru uzima se iz jedinice za uzorkovanje. Gomolji su obično bez ikakvih sumnjivih znakova bolesti. Gomolje spakovati u čvrstu papirnu ili tkanu (poli) vreću ili vreću od nekoga drugog materijala, koji će onemogućiti kontakt među gomoljima različitih uzoraka. Mrežaste vreće se ne smiju koristiti. Vreću sa uzorkom treba zapečatiti i označiti. (7) Poslije pregleda sjemenskog krompira koji je bio već pakiran u službeno označenim vrećama, vreće koje su otvorene potrebno je označiti. U tu svrhu upotrjebljava se traka ili naljepnica, a na kraju se stavlja etiketa, koja je bila originalno pričvršćena na pakovanju prije otvaranja. (8) Poslije uzimanja uzorka treba sastaviti zapisnik o uzorkovanju te uzorak upisati u evidenciju o pregledima, odnosno u kompjutersku aplikaciju, koja se upotrebljava u radu. Član 8. (Uzimanje uzoraka zemlje na prisustvo krompirovih cistolikih nematoda) (1) Uzimanje uzoraka zemlje na prisustvo krompirovih cistolikih nematoda (KCN) Globodera rostochiensis i Globodera pallida u polju vrši se nematološkim sondama. Sonde su napravljene od čvrstog metala polucilindričnog oblika dužine 10 cm i prečnika 1,5 cm. Sonde se stavljaju na štap koji omogućava lakše uzimanje uzoraka. (2) Uzimanje uzoraka zemlje vrši se u skladu sa Pravilnikom o mjerama za sprječavanje širenja i kontrole krompirovih cistolikih nematoda ("Službeni glasnik BiH", broj 98/12) (u daljem tekstu: Pravilnik). Uzorak se sastoji se od


minimalno 100 uboda/ha sondom koji se prikupljaju sa različitih tačaka raspoređenih u obliku pravougaone mreže, čije su duže stranice u pravcu obrade parcele. Udaljenost između uboda ne smije biti veća od 20 m u dužinu i ne manja od 5 m u širinu, pokrivajući cijelo polje. (3) Uzimanje standardnih uzoraka zemlje za službeno istraživanje parcela na kojima će se gajiti sjemenski krompir uzima se tako da je najmanja zapremina pojedinačnog uzorka 1500 ml/ha. Zapremina pojedinačnog uzorka za službeno istraživanje parcela na kojima će se gajiti sjemenski krompir može se smanjiti: a) na najmanje 400 ml/ha ukoliko postoji dokaz da u posljednjih 6 godina nije gajen krompir i druge biljke domaćini navedeni u Pravilniku; b) na najmanje 400 ml/ha ukoliko tokom dva posljednja uzastopna službena istraživanja u uzorcima veličine 1500 ml/ha nisu nađene KCN, a u međuvremenu gajeni su krompir ili druge biljke domaćini navedeni u Pravilniku; c) na najmanje 400 ml/ha ukoliko tokom posljednjeg službenog istraživanja u uzorcima veličine 1500 ml/ha nisu nađene KCN, a u međuvremenu nisu gajeni krompir ili druge biljke domaćini navedeni u Pravilniku; d) za parcele veće od 8 ha prvih 8 uzoraka uzima se na standardni način (1500 ml/ha), a za svaki sljedeći hektar veličina uzorka se smanjuje na najmanje 400 ml/ha; e) za parcele iz tački b) i c) ovog stava na prva 4 ha uzimaju se uzorci kako je tamo propisano, a na preostalom dijelu parcele za svaki sljedeći hektar uzima se najmanje 200 ml/ha. (4) Uzimanje uzoraka za potrebe Programa posebnog nadzora krompira na prisustvo karantinskih štetnih organizama, osim za parcele na kojima će se gajiti sjemenski krompir, vrši se na sljedeći način: a) Najmanja veličina uzorka je 400 ml/ha, a sastoji se od minimalno 100 uboda/ha koji se prikupljaju sa različitih tačaka raspoređenih u obliku pravougaone mreže, čije su duže stranice u pravcu obrade parcele. b) Udaljenost između uboda ne smije biti veća od 20 m u dužinu i ne manja od 5 m u širinu, pokrivajući cijelo polje. (5) Pregled biljaka (korijena) na prisustvo ženki ili cista KCN vrši se u vrijeme cvatnje (precvjetavanja) krompira na način da se cijela biljka pažljivo izvadi, zemlja lagano protrese i lupom pregleda cijeli korjenov sistem i zemlja na korijenu. Ciste su vidljive na korijenju biljaka gdje su "prikačene" u vidu sićušnih "perli" tokom jula i augusta. Član 9. (Uzimanje uzoraka zemlje na prisustvo Meloidogyne chitwoodi i Meloidogyne fallax) (1) Uzorkovanje zemlje na prisustvo Meloidogyne chitwoodi i Meloidogyne fallax vrši se sondama polucilindričnog otvora dužine 25 cm i prečnika 1-2 cm. (2) Uzorkovanje na parcelama na kojima se gaje kulture koje su dobri domaćini tj. krompir, mrkva i Scorzonera hispanica (crni korijen, turovac, kozja brada, crni turovac), vrši se sa tačaka raspoređenih u obliku pravougaone mreže 20 X 10 m, čije su duže stranice u pravcu obrade parcele. Tom prilikom minimalna veličina uzorka mora biti 2000 ml zemlje. (3) Uzorkovanje na parcelama na kojima se ne gaje kulture koje su dobri domaćini tj. krompir, mrkva i Scorzonera hispanica (crni korijen, turovac, kozje brada, crni turovac), vrši se sa tačaka raspoređenih u obliku kvadratne


(4)

(1)

(2)

(3)

(4) (5)


mreže 10 X 10 m. Tom prilikom minimalna veličina uzorka mora biti 4 000 ml zemlje. Uzorkovanje tokom vegetacije može se vršiti i sa parcela na kojima se gaje kulture koje su dobri domaćini (krompir, mrkva i Scorzonera hispanica (crni korijen, turovac, kozje brada, crni turovac). U tom slučaju sa 1 ha nasumično se odabere 60 biljaka koje se izvade iz zemlje zajedno sa korjenovim sistemom. Vizuelnim pregledom se utvrđuje da li su prisutne gale na korijenu. U slučaju prisutva gala uzorak se šalje u laboratoriju na identifikaciju vrste. Često se gale ne mogu uočiti, odnosno simptomi nisu prisutni. U tom slučaju biljke se mogu poslati u laboratoriju, gdje se nakon 4 sedmice inkubacije utvrđuje prisustvo nematoda. Član 10. (Vizuelni pregled biljaka i uzimanje uzoraka u polju) Uzorak za vizuelni pregled u toku vegetacije predstavlja cijela biljka krompira. Uobičajeno je da se pregleda 100200 biljki krećući se dijagonalnim prohodom kroz parcelu i na 10 ravnomjerno raspoređenih mjesta pregleda po 1020 biljki koje se nalaze jedna iza druge. Tom prilikom se obraća pažnja na simptome koji bi mogli ukazati na prisustvo karantinskih štetnih organizama, a pregledaju se svi biljni dijelovi i zemljište oko biljke (ovisno o vremenu pregleda - prisustvo tumora na gomoljima krompira i cisti nematoda). Također, treba obratiti pažnju i na prisustvo čestica zemlje koje su zalijepljene za okca na gomoljima krompira (može ukazivati na prisustvo eksudata od Rs – smeđa trulež krompira). Pri vizuelnom pregledu detaljno se pregledaju listovi i stabljike. Jedan od simptoma koji mogu ukazivati na prisustvo smeđe truleži krompira (Rs) je hloroza i uvelost najmlađih listova (pri vrhu biljke ili na krajevima bočnih grančica), dok kod prstenaste truleži (Cms) vene prvo starije lišće pri osnovi biljke (jer su simptomi uočljivi kasno, na odraslim biljkama, u II polovini vegetacije), lišće dobija žućkastu boju i rubovi se uvijaju prema licu lista. Kod biljki zaraženih smeđom truleži krompira (Rs) stabljika pri osnovi je mrka (uočljivo na oko 2,5 cm iznad površine zemljišta) i iz sudova ističe bjeličasti bakterijski eksudat dok kod prstenaste truleži (Cms) na stabljici nisu uočljivi vanjski simptomi (osim blage hloroze i zaostajanja u porastu), a često ni u unutrašnjosti stabljike (na presjeku). Kod jače zaraze na presjeku stabljike pri samom dnu može se uočiti mliječna sluzava tečnost eksudat. Također, kod prstenaste truleži ne venu sve biljke u jednoj kućici (jedni strukovi venu, a drugi ne), pa i na pojavu ovakvog simptoma treba obratiti pažnju. Od rezultata vizuelnih pregleda zavisi uzimanje uzoraka za laboratorijska testiranja. Broj biljnih dijelova (osim gomolja) koji se uzorkuje tj. veličina uzorka nije standardizirana. Uobičajeno je da se sa jedne parcele uzme 100-200 listova ili 3-5 listova sa jedne biljke (ovisi o veličini parcele, broja biljaka, broja zastupljenih sorti i sl.). Uzimaju se uzorci sa simptomima zaraze, osim u slučaju kada se uzorkuje radi provjere latentne zaraze. Kako bi se olakšalo vršenje vizuelnih pregleda, u Prilogu III je tabela sa uporednim prikazom simptoma na Rs i na Cms. Kada se na mjestu proizvodnje vrši uzorkovanje gomolja krompira za testiranje latentne zaraze sa Cms i Rs, prilikom dijagonalnog prohoda kroz parcelu sa najmanje 10 mjesta, u zavisnosti od veličine parcele, slučajnim odabirom uzima se ukupno 200 gomolja koje predstavljaju uzorak za laboratorijsko testiranje. Uzorkovani gomolji se stavljaju u vreće koje će


onemogućiti dodir među gomoljima različitih uzoraka. Mrežaste vreće nisu prikladne za pakovanje uzoraka. Prilikom uzorkovanja potrebno je pridržavati se svih higijenskih mjera propisanih Instrukcijom. Član 11. (Higijenske mjere) (1) Kod pregleda gomolja krompira i uzorkovanja, moraju se uvijek dosljedno primjenjivati higijenske mjere. Prilikom rada uvijek treba upotrebljavati čiste rukavice od lateksa. Jedan par rukavica se upotrebljava za pregled samo jednoga LOT-a. Kada pregledamo više LOT-ova, za svaki LOT upotrijebiti nove rukavice. Osim upotrebe rukavica, moraju se dezinfikovati ruke odgovarajućim sredstvom za dezinfekciju. (2) Na početku i na kraju svakoga pregleda novoga LOT-a mora se dezinfikovati površina stola na kojem se obavlja vizuelni zdravstveni pregled i nož koji se upotrebljava za rezanje gomolja. Za dezinfekciju se koristi 96% alkohol ili neko drugo odgovarajuće sredstvo za dezinfekciju. Kao sredstvo za dezinfekciju može se upotrijebiti i natrijev hipohlorid - varikina. Član 12. (Stupanje na snagu) Ova Instrukcija stupa na snagu osmog dana od dana objavljivanja u "Službenom glasniku BiH". Broj UZZB-01-1-28-1-588-8/13 23. jula 2013. godine Direktor Sarajevo Radenko Radović, s. r. PRILOG I (Šema za formiranje uzoraka) Veličina lota (jedinica za ispitivanje)

Minimum jedinica uzorkovanja

Jedinica inspekcije

Sjemenski krompir

< 10 tona

100 kg ili 4 vreća

200 gomolja

11 – 15 tona

150 kg ili 5 vreća

200 gomolja

16 – 20 tona

200 kg ili 8 vreća

200 gomolja

21 – 25 tona

250 kg ili 10 vreća

200 gomolja

> 25 tona – uvažava se kao nov lot

200 gomolja

Merkantilni krompir < 25 tona

100 kg ili 5 vreća

200 gomolja

26 – 50 tona

100 kg ili 5 vreća

200 gomolja

51 – 200 tona


200 gomolja

> 200 tona


1 gomolj / 1 tona



PRILOG II (Karantinski štetni organizmi) Karantinski štetni organizmi GLJIVE Phoma andina Phoma exigua var. foveata Puccinia pittieriana Septoria lycopersici var. malagutii Synchytrium endobioticum Thecaphora solani INSEKTI Tecia solanivora (Scrobipalpopsis solanivora) Leptinotarsa decemlineata Liriomyza sativae Epitrix cucumeris Epitrix tuberis Helicoverpa armigera Cacoecimorpha pronubana Premnotrypes latithorax (neevropski) Premnotrypes sanfordi (neevropski) NEMATODE Ditylenchus dipsaci Globodera pallida Globodera rostochiensis Meloidogyne chitwoodi Nacobbus aberrans Meloidogyne fallax Ditylenchus destructor

LISTOVI

EU

EPPO


A1 A1 A1 A2 A1

IIAI IB IAI IAII IAI IAI

A2 A2 A2 A1 action A1 action A2 A2 A1 A1

IIAII IAII IAII IAI IIAII

A2 A2 A2 A2 A1 A2 Izbrisano 1984

BAKTERIJE I FITOPLAZME Clavibacter michiganensis subsp. sepedonicus IAII Ralstonia solanacearum IAII Xanthomonas vesicatoria IIAII Potato stolbur phytoplasma (Phytoplasma solani) IIAII Potato purple-top wilt VIRUSI I VIROIDI Potato virus T IAI Potato black ringspot virus IAI Tomato black ring nepovirus IIAII Tomato spotted wilt tospovirus IIAII, IB Andean potato latent virus IAI Andean potato mottle virus IAI Potato deforming mosaic disease Potato yellow dwarf nucleorhabdovirus Potato yellow vein disease Potato yellowing alfamovirus (samoniklo) Arracacha virus B, oca strain IAI Neevropski izolati krompirovih virusa A, M, S, V, X i IAI Y (uključeno Yo, Yn i Yc) i Potato leafroll virus Potato spindle tuber viroid IAI

STABLO

GOMOLJI

A1 A2 A2 A2 A1 A2 A1 A1 A1 A2

Karantinski štetni organizmi krompira - oni koji se rjeđe nalaze na krompiru prikazani su neboldirani. PRILOG III (Uporedni pregled simptoma smeđe i prstenaste truleži krompira) Ralstonia solanacearum – Clavibacter michiganensis smeđa trulež krompira (Rs) spp. sepedonicus – prstenasta trulež krompira (Cms) OPIS SIMPTOMA BILJKE DOMAĆINI NA POJEDINIM krompir, paradajz, paprika, krompir BILJNIM patlidžan, duhan, pelargonija DIJELOVIMA korov (Solanum dulcamara),


hloroza i uvelost najmlađih listova (pri vrhu biljke ili na krajevima bočnih grančica); uvelost intenzivna u najtoplijim dijelovima dana – tokom noći simptom nestaje pa je u hladnija i rosna jutra simptom "maskiran"

hloroza i uvelost prvo starijih listova (pri osnovi biljke), prvo pojedinačnih liski, a zatim više njih zajedno; simptom uočljiviji kada je proljeće hladno, a ljeto toplo; liske se uvijaju prema licu plojke, po rubovima se može javiti nekroza a zatim sušenje venu mlade stabljike, dok se vanjski simptomi slabo ovaj simptom ne uočava na izraženi; javlja se slaba starijim biljkama; srž oboljelih hloroza; ponekad se na stabljika puca i vidljive su presjeku stabljike pri samom šupljine ispunjene dnu može uočiti mliječna bakterijskim eksudatom pa sluzava tečnost; ne venu sve često "curi niz stabljiku; biljke u jednoj kućici (jedni stabljika je pri osnovi smeđa strukovi venu, a drugi ne); (uočljivo na oko 2,5 cm iznad oboljele biljke su kržljave i površine zemljišta) praćena zaostaju u porastu, venu i suše eksudatom; na presjeku se oboljelog stabla vidljiva je nekroza sudovnog sistema i bakterijski eksudat; na stablu se može formirati adventivno korjenje na površini gomolja nema na površini gomolja mogu se vanjskih znakova oboljenja uočiti nasumične pukotine, a (mogu biti tamnije obojeni); ispod pokožice mjestimične često su čestice zemlje svijetložute pjege gdje se tkivo zaljepljene za okca na razmekšava i truli i pod gomoljima krompira; pritiskom se lako ulegne; na oboljenje vidljivo na presjeku uzdužnom presjeku gomolja gomolja na kojem je uočljiva zona sprovodnih sudova tamnosmeđa nekroza mijenja boju u svijetložutu pa sudovnog sistema; pri pritisku u mrku i sa jasno vidljivim iz nekrotičnog tkiva ističe šupljinama, a prstenasta zona sivobijela sluz (eksudat) sprovodnog tkiva se odvaja od ostalog dijela gomolja; pod pritiskom ističe mliječnobijeli bakterijski eksudat

AGENCIJA ZA DRŽAVNU SLUŽBU BOSNE I HERCEGOVINE 890

Na temelju članka 29. stavak (4) Odluke o načinu polaganja javnog i stručnog ispita ("Službeni glasnik BiH", br. 96/07, 43/10 i 103/12), a u svezi s člankom 28. stavak (5) Zakona o državnoj službi u institucijama Bosne i Hercegovine ("Službeni glasnik BiH", br. 12/02, 19/02, 35/03, 4/04, 17/04, 26/04, 37/04, 48/05, 2/06, 32/06, 43/09, 8/10 i 40/12), Agencija za državnu službu Bosne i Hercegovine, po službenoj dužnosti, objavljuje

PREGLED

POSTAVLJENIH DRŽAVNIH SLUŽBENIKA PO JAVNIM NATJEČAJIMA ZA SRPANJ 2013. GODINE I 1. AIDA ALIBEGOVIĆ, postavlja se na radno mjesto stručni suradnik za javne nabave u Odsjeku za financiјskо-matеriјalnе pоslоvе Sektora za pravne i financijske poslove - Ministarstvo komunikacija i prometa BiH, počev od 01.07.2013. godine. 2. Državnom službeniku iz točke 1. pripada plaća iz B1 platnog razreda državnih službenika. II 1. DAMIR PRLJA, postavlja se na radno mjesto viši stručni suradnik za pošte u Odsjeku za komunikacije



Sektora za komunikacije i informatizaciju - Ministarstvo komunikacija i prometa BiH, počev od 04.07.2013. godine. 2. Državnom službeniku iz točke 1. pripada plaća iz B2 platnog razreda državnih službenika. III 1. NENAD LIZDEK, postavlja se na radno mjesto viši stručni suradnik - prevoditelj u Odsjeku za odnose s javnošću Sektora za pravne i opće poslove - Ministarstvo vanjske trgovine i ekonomskih odnosa BiH, počev od 01.08.2013. godine. 2. Državnom službeniku iz točke 1. pripada plaća iz B2 platnog razreda državnih službenika. IV 1. ALTIJANA KRNIĆ, postavlja se na radno mjesto stručni suradnik za kadrovske i opće poslove u Odsjeku za kadrovske i opće poslove Sektora za pravne i opće poslove - Ministarstvo vanjske trgovine i ekonomskih odnosa BiH, počev od 01.08.2013. godine. 2. Državnom službeniku iz točke 1. pripada plaća iz B1 platnog razreda državnih službenika. V 1. ARIF BALTA, postavlja se na radno mjesto stručni suradnik u Odsjeku mjerne veličine u fizici I Sektora industrijsko mjeriteljstvo - Institut za mjeriteljstvo BiH, počev od 01.08.2013. godine. 2. Državnom službeniku iz točke 1. pripada plaća iz B1 platnog razreda državnih službenika. VI 1. FATIMA SPAHIĆ, postavlja se na radno mjesto stručni suradnik u odjeljenju imenovane laboratorije, nadzor i verifikacija u Odsjeku imenovane laboratorije - nadzor i verifikacija Sektora zakonsko mjeriteljstvo – Institut za mjeriteljstvo BiH, počev od 01.08.2013. godine. 2. Državnom službeniku iz točke 1. pripada plaća iz B1 platnog razreda državnih službenika. VII 1. TIJANA JEVTIĆ, postavlja se na radno mjesto viši stručni suradnik za praćenje uporabe i prometa gotovih lijekova i medicinskih sredstava u Odsjeku za informiranje o lijekovima i medicinskim sredstvima Sektora za lijekove u Banjoj Luci - Agencija za lijekove i medicinska sredstva BiH, počev od 23.09.2013. godine. 2. Državnom službeniku iz točke 1. pripada plaća iz B2 platnog razreda državnih službenika. Broj 03-34-2-195-5/13 01. kolovoza 2013. godine Direktor Sarajevo Neven Akšamija, v. r. На основу члана 29. став (4) Одлуке о начину полагања јавног и стручног испита ("Службени гласник БиХ", бр. 96/07, 43/10 и 103/12), а у вези са чланом 28. став (5) Закона о државној служби у институцијама Босне и Херцеговине ("Службени гласник БиХ", бр. 12/02, 19/02, 35/03, 4/04, 17/04, 26/04, 37/04, 48/05, 2/06, 32/06, 43/09, 8/10 и 40/12), Агенција за државну службу Босне и Херцеговине, по службеној дужности, објављује

ПРЕГЛЕД

ПОСТАВЉЕНИХ ДРЖАВНИХ СЛУЖБЕНИКА ПО ЈАВНИМ ОГЛАСИМА ЗА ЈУЛИ 2013. ГОДИНЕ I 1. АИДА АЛИБЕГОВИЋ, поставља се на радно мјесто стручни сарадник за јавне набавке у Одсјеку за финансијско-материјалне послове Сектора за правне и финансијске послове – Министарство комуникација и транспорта БиХ, почев од 01.07.2013. године. 2. Државном службенику из тачке 1. припада плата из Б1 платног разреда државних службеника. II 1. ДАМИР ПРЉА, поставља се на радно мјесто виши стручни сарадник за поште у Одсјеку за комуникације


Сектора за комуникације и информатизацију Министарство комуникација и транспорта БиХ, почев од 04.07.2013. године. 2. Државном службенику из тачке 1. припада плата из Б2 платног разреда државних службеника. III 1. НЕНАД ЛИЗДЕК, поставља се на радно мјесто виши стручни сарадник - преводилац у Одсјеку за односе са јавношћу Сектора за правне и опште послове - Министарство спољне трговине и економских односа БиХ, почев од 01.08.2013. године. 2. Државном службенику из тачке 1. припада плата из Б2 платног разреда државних службеника. IV 1. АЛТИЈАНА КРНИЋ, поставља се на радно мјесто стручни сарадник за кадровске и опште послове у Одсјеку за кадровске и опште послове Сектора за правне и опште послове - Министарство спољне трговине и економских односа БиХ, почев од 01.08.2013. године. 2. Државном службенику из тачке 1. припада плата из Б1 платног разреда државних службеника. V 1. АРИФ БАЛТА, поставља се на радно мјесто стручни сарадник у Одсјеку мјерне величине у физици I Сектора индустријску метрологију - Институт за метрологију БиХ, почев од 01.08.2013. године. 2. Државном службенику из тачке 1. припада плата из Б1 платног разреда државних службеника. VI 1. ФАТИМА СПАХИЋ, поставља се на радно мјесто стручни сарадник у одјељењу именоване лабораторије, надзор и верификација у Одсјеку именоване лабораторије - надзор и верификација Сектора законске метрологије - Институт за метрологију БиХ, почев од 01.08.2013. године. 2. Државном службенику из тачке 1. припада плата из Б1 платног разреда државних службеника. VII 1. ТИЈАНА ЈЕВТИЋ, поставља се на радно мјесто виши стручни сарадник за праћење употребе и транспорта готових лијекова и медицинских средстава у Одсјеку за информисање о лијековима и медицинским средствима Сектора за лијекове у Бањој Луци - Агенција за лијекове и медицинска средства БиХ, почев од 23.09.2013. године. 2. Државном службенику из тачке 1. припада плата из Б2 платног разреда државних службеника. Број 03-34-2-195-5/13 01. августа 2013. године Директор Сарајево Невен Акшамија, с. р. Na osnovu člana 29. stav (4) Odluke o načinu polaganja javnog i stručnog ispita ("Službeni glasnik BiH", br. 96/07, 43/10 i 103/12), a u vezi sa članom 28. stav (5) Zakona o državnoj službi u institucijama Bosne i Hercegovine ("Službeni glasnik BiH", br. 12/02, 19/02, 35/03, 4/04, 17/04, 26/04, 37/04, 48/05, 2/06, 32/06, 43/09, 8/10 i 40/12), Agencija za državnu službu Bosne i Hercegovine, po službenoj dužnosti, objavljuje

PREGLED

I

POSTAVLJENIH DRŽAVNIH SLUŽBENIKA PO JAVNIM OGLASIMA ZA JULI 2013. GODINE 1. AIDA ALIBEGOVIĆ, postavlja se na radno mjesto stručni saradnik za javne nabavke u Odsjeku za finansiјskо-matеriјalnе pоslоvе Sektora za pravne i finansijske poslove – Ministarstvo komunikacija i transporta BiH, počev od 01.07.2013. godine.

Broj 63 - Stranica 114 2.

II

III

IV


Državnom službeniku iz tačke 1. pripada plata iz B1 platnog razreda državnih službenika. 1. DAMIR PRLJA, postavlja se na radno mjesto viši stručni saradnik za pošte u Odsjeku za komunikacije Sektora za komunikacije i informatizaciju - Ministarstvo komunikacija i transporta BiH, počev od 04.07.2013. godine. 2. Državnom službeniku iz tačke 1. pripada plata iz B2 platnog razreda državnih službenika. 1. NENAD LIZDEK, postavlja se na radno mjesto viši stručni saradnik - prevodilac u Odsjeku za odnose sa javnošću Sektora za pravne i opće poslove - Ministarstvo vanjske trgovine i ekonomskih odnosa BiH, počev od 01.08.2013. godine. 2. Državnom službeniku iz tačke 1. pripada plata iz B2 platnog razreda državnih službenika. 1. ALTIJANA KRNIĆ, postavlja se na radno mjesto stručni saradnik za kadrovske i opće poslove u Odsjeku za kadrovske i opće poslove Sektora za pravne i opće poslove - Ministarstvo vanjske trgovine i ekonomskih odnosa BiH, počev od 01.08.2013. godine. 2. Državnom službeniku iz tačke 1. pripada plata iz B1 platnog razreda državnih službenika.

V


1. ARIF BALTA, postavlja se na radno mjesto stručni saradnik u Odsjeku mjerne veličine u fizici I Sektora industrijsko mjeriteljstvo - Institut za mjeriteljstvo BiH, počev od 01.08.2013. godine. 2. Državnom službeniku iz tačke 1. pripada plata iz B1 platnog razreda državnih službenika. VI 1. FATIMA SPAHIĆ, postavlja se na radno mjesto stručni saradnik u odjeljenju imenovane laboratorije, nadzor i verifikacija u Odsjeku imenovane laboratorije - nadzor i verifikacija Sektora zakonsko mjeriteljstvo - Institut za mjeriteljstvo BiH, počev od 01.08.2013. godine. 2. Državnom službeniku iz tačke 1. pripada plata iz B1 platnog razreda državnih službenika. VII 1. TIJANA JEVTIĆ, postavlja se na radno mjesto viši stručni saradnik za praćenje upotrebe i prometa gotovih lijekova i medicinskih sredstava u Odsjeku za informisanje o lijekovima i medicinskim sredstvima Sektora za lijekove u Banjoj Luci - Agencija za lijekove i medicinska sredstva BiH, počev od 23.09.2013. godine. 2. Državnom službeniku iz tačke 1. pripada plata iz B2 platnog razreda državnih službenika. Broj 03-34-2-195-5/13 Direktor 01. augusta 2013. godine Neven Akšamija, s. r. Sarajevo




AG GENCIJA ZA A LIJEKOV VE I MEDIC CINSKA SR REDSTVA BOSNE B I HE ERCEGOV VINE 891

Na temeelju članka 1222, a sukladno čllanku 77. Zakoona o lijekovim ma i medicinskim m sredstvima (("Službeni glasn nik BiH", broj 58/08), Agenccija za lijekovee i medicinska sredstva Bosne i Hercegovine objavljuje o

POPIS

MEDICINS SKIH SREDST TAVA KOJA SE S UKIDAJU ILI PONIŠTA AVAJU IZ REG GISTRA MED DICINSKIH SR REDSTAVA U razdooblju od 01. srpnnja 2013. do 31 1. srpnja 2013. godine iz Registra medicinskiih sredstava BiH H trajno su ukin nute potvrde o upisu za sljeddeća medicinskaa sredstva:

Broj 100-07.56-4802/13 3 30. srpnnja 2013. godinee Banja Luka

Ravnateelj Nataša Grubiiša, v. r.




На осноову члана 122,, а у складу саа чланом 77. З акона о лијеко овима и медиц цинским средсствима ("Служ жбени гласник БиХ", број 58/08), Агенција за лијекове и медицинска ссредства Босне и Херцеговине објављује

СПИСАК

ИНСКИХ СРЕ ЕДСТАВА КОЈА СЕ УКИД ДАЈУ ИЛИ ПО ОНИШТАВАЈ ЈУ ИЗ РЕГИС СТРА МЕДИЦ ЦИНСКИХ МЕДИЦИ СРЕДСТАВА А У пери иоду од 01. јулла 2013. до 31 1. јула 2013. ггодине из Реггистра медицинских средстаава БиХ трајн но су укинуте потврде о уп пису за сљедећћа медицинска средства:

Број 100-07.56-4802/13 3 30. јулаа 2013. годинее Баања Лука

Директоор Наташа Н Грубииша, с. р.




Na osnoovu člana 122, a u skladu sa članom 77. Zakoona o lijekovim ma i medicinskiim sredstvima (("Službeni glasnik BiH", broj 58/08), Agenccija za lijekovee i medicinska sredstva Bosne i Hercegovine objavljuje o

SPISAK

MEDICINS SKIH SREDST TAVA KOJA SE S UKIDAJU ILI PONIŠTA AVAJU IZ REG GISTRA MED DICINSKIH SR REDSTAVA U perioddu od 01. jula 2013. 2 do 31. jula 2013. godinee iz Registra medicinskih sred dstava BiH trajnno su ukinute potvrde o upisu za sljedeća m medicinska sredsstva:

Broj 100-07.56-4802/13 3 30. julаа 2013. godine Banja Luka

Direktoor Nataša Grubi biša, s. r.




892


POPIS

MED DICINSKIH SR REDSTAVA ZA Z KOJA SU IIZDANE POTV VRDE ZA UPIIS U REGISTA AR MEDICIN NSKIH SREDSTAVA A U razdooblju od 01. lipnja 2013. do 30. lipnja 20113. godine izdaane su Potvrdee za upis u Reegistar sljedećih h medicinskih sredstava:










Ukupann broj medicinskkih sredstava up pisanih u Regisstar od 01. lipnjaa 2013. do 30. lipnja l 2013. goddine je 100. Broj 10-07.56-4903/13 3 02. kolovvoza 2013. godine Baanja Luka

Ravnateelj Nataša Grubiiša, v. r.




На осноову члана 122,, а у складу саа чланом 77. З акона о лијеко овима и медиц цинским средсствима ("Служ жбени гласник Босне и Херц цеговине", броој 58/08), Агенц ција за лијековве и медицинска средства Бо осне и Херцегоовине објављујје

СПИСАК

МЕДИЦИ ИНСКИХ СРЕ ЕДСТАВА ЗА А КОЈА СУ И ИЗДАТЕ ПОТВ ВРДЕ ЗА УПИ ИС У РЕГИСТ ТАР МЕДИЦИНСКИХ СРЕДСТАВА А У периооду од 01. јун на 2013. до 30. јуна 2013. гоодине издате су с Потврде за упис у Регисттар сљедећих медицинских средстава:










н број медицин нских средставва уписаних у Р Регистар од 01 1. јуна 2013. до о 30. јуна 2013.. године је 100 0. Укупан Број 100-07.56-4903/13 3 02. авгусстa 2013. годин не Директоор Баања Лука Наташа Н Грубииша, с. р.




Na osnoovu člana 122, a u skladu sa članom 77. Zakoona o lijekovim ma i medicinskiim sredstvima (("Službeni glasnik BiH", broj 58/08), Agenccija za lijekovee i medicinska sredstva Bosne i Hercegovine objavljuje o

SPISAK

MED DICINSKIH SR REDSTAVA ZA Z KOJA SU IIZDANE POTV VRDE ZA UPIIS U REGISTA AR MEDICIN NSKIH SREDSTAVA A U perioddu od 01. juna 2013. 2 do 30. jun na 2013. godinee izdane su Pottvrde za upis u Registar R sljedeććih medicinskih h sredstava:










Ukupann broj medicinskkih sredstava up pisanih u Regisstar od 01. juna 2013. do 30. ju una 2013. godinne je 100. Broj 100-07.56-4903/1 13 02. auguusta 2013. godiine B Banja Luka

Direktorr Nataša Grubišša, s. r.




893


POPIS

MEDICIN NSKIH SREDS STAVA ZA KO OJA SU IZDAN NE POTVRDE E O OBNOVI UPISA U REG GISTAR MED DICINSKIH SREDSTAVA A U razdooblju od 01. lipnnja 2013. do 30 0. lipnja 2013. ggodine izdane su s Potvrde o ob bnovi upisa u R Registar sljedećiih medicinskih sredstava:

je 6.

d 01. lipnja 20113. do 30. lipnjaa 2013. godine Ukupann broj medicinskkih sredstava zaa koje je izvršenna obnova upissa u Registar od Broj 10-07.56-4904/1 13 dine 02. koloovoza 2013. god B Banja Luka

Ravnateljj Nataša N Grubišša, v. r.




овима и медиц цинским средсствима ("Служ жбени гласник На осноову члана 122,, а у складу саа чланом 77. З акона о лијеко БиХ", број 58/08), Агенција за лијекове и медицинска ссредства Босне и Херцеговине објављује

СПИСАК

ДИЦИНСКИХ Х СРЕДСТАВА А ЗА КОЈА С СУ ИЗДАТЕ ПОТВРДЕ П О ОБНОВИ О УПИ ИСА У РЕГИСТАР МЕД МЕДИЦИ ИНСКИХ СРЕ ЕДСТАВА У пери иоду од 01. јууна 2013. до 30. 3 јуна 2013.. године издате су Потврдее о обнови упписа у Регисттар сљедећих медицинскихх средстава:

н број медицин нских средставва за које је иизвршена обно ова уписа у Регистар од 1. јууна 2013. до 30. 3 јуна 2013. Укупан године је 6. Бројј 10-07.56-4904 4/13 02. аввгуста 2013. го одине Бања Лука

Директор Нат таша Грубишаа, с. р.




ma i medicinskiim sredstvima (("Službeni glasnik BiH", broj Na osnoovu člana 122, a u skladu sa članom 77. Zakoona o lijekovim 58/08), Agenccija za lijekovee i medicinska sredstva Bosne i Hercegovine objavljuje o

SPISAK

MEDICIN NSKIH SREDS STAVA ZA KO OJA SU IZDAN NE POTVRDE E O OBNOVI UPISA U REG GISTAR MED DICINSKIH SREDSTAVA A U perioodu od 01. junaa 2013. do 30. juna 2013. goddine izdane su Potvrde o obn novi upisa u Reegistar sljedećiih medicinskih sredstava:

6.

d 01. juna 20133. do 30. juna 2013. godine je Ukupann broj medicinskkih sredstava zaa koje je izvršeena obnova upissa u Registar od Broj 10-07.56-4904/ 1 13 02. auggusta 2013. god dine Banja Luka

Diirektor Nataša G Grubiša, s. r.



USTAVNI SUD BOSNE I HERCEGOVINE 894

Ustavni sud Bosne i Hercegovine je u Vijeću od pet sudaca, u predmetu broj AP 3440/10, rješavajući apelaciju Tahira Selimbašića, na temelju članka VI/3.(b) Ustava Bosne i Hercegovine, članka 59. stavak 2. alineja 2. i članka 61. st. 1. i 3. Pravila Ustavnog suda Bosne i Hercegovine ("Službeni glasnik Bosne i Hercegovine" br. 60/05, 64/08 i 51/09), u sastavu: Valerija Galić, predsjednica Miodrag Simović, dopredsjednik Seada Palavrić, dopredsjednica Mato Tadić, sudac Zlatko M. Knežević, sudac na sjednici održanoj 25. lipnja 2013. godine donio

ODLUKU O DOPUSTIVOSTI I MERITUMU

Odbija se kao neutemeljena apelacija Tahira Selimbašića, podnesena protiv Presude Kantonalnog suda u Zenici broj 41 0 K 008784 10 KZ od 29. travnja 2010. godine i Presude Općinskog suda u Visokom broj 41 0 K 008784 09 K od 9. prosinca 2009. godine. Odluku objaviti u "Službenom glasniku Bosne i Hercegovine", "Službenim novinama Federacije Bosne i Hercegovine", "Službenom glasniku Republike Srpske" i "Službenom glasniku Distrikta Brčko Bosne i Hercegovine". OBRAZLOŽENJE I. Uvod 1. Tahir Selimbašić (u daljnjem tekstu: apelant) kojega zastupa Aida Karavelić, odvjetnica iz Visokog, podnio je 9. kolovoza 2010. godine Ustavnom sudu Bosne i Hercegovine (u daljnjem tekstu: Ustavni sud) apelaciju protiv Presude Kantonalnog suda u Zenici (u daljnjem tekstu: Kantonalni sud) broj 41 0 K 008784 10 Kz od 29. travnja 2010. godine i Presude Općinskog suda u Visokom (u daljnjem tekstu: Općinski sud) broj 41 0 K 008784 09 K od 9. prosinca 2009. godine. Apelant je, također, podnio zahtjev za donošenje privremene mjere kojom bi Ustavni sud odložio izvršenje izrečene kazne zatvora do donošenja odluke o apelaciji. II. Postupak pred Ustavnim sudom 2. Na temelju članka 22. stavak 1. Pravila Ustavnog suda, od Općinskog i Kantonalnog suda je 16. travnja 2013. godine i 9. svibnja 2013. godine zatraženo da dostave odgovore na apelaciju. 3. Općinski sud je svoj odgovor na apelaciju dostavio Ustavnom sudu 22. travnja 2013. godine. 4. Kantonalni sud nije Ustavnom sudu dostavio svoj odgovor na apelaciju. 5. Na temelju članka 26. stavak 2. Pravila Ustavnog suda, odgovor Općinskog suda na apelaciju je apelantu dostavljen 9. svibnja 2013. godine. 6. Ustavni sud je na sjednici od 13. listopada 2010. godine odbio kao neutemeljen apelantov zahtjev za donošenje privremene mjere. III. Činjenično stanje 7. Činjenice predmeta koje proizlaze iz apelantovih navoda i dokumenata podastrtih Ustavnom sudu mogu se sumirati na sljedeći način. 8. Presudom Općinskog suda broj 41 0 K 008784 09 K od 9. prosinca 2009. godine apelant je proglašen krivim zbog kaznenih djela nasilničkog ponašanja iz članka 362. stavak 2. Kaznenog zakona Federacije BiH ("Službene novine FBiH" br. 36/03, 37/03, 21/04, 69/04 i 18/05; u daljnjem tekstu: KZ


FBiH) u stjecaju s kaznenim djelom narušavanja nepovredivosti stana iz članka 184. stavak 1. KZ FBiH, u svezi s člankom 54. tog Zakona. Apelantu je za kazneno djelo nasilničkog ponašanja iz članka 362. stavak 2. KZ FBiH, uz primjenu čl. 50. i 51. KZ FBiH, utvrđena kazna zatvora u trajanju od tri mjeseca, a za kazneno djelo nepovredivosti stana iz članka 184. stavak 1. KZ FBiH kazna zatvora od dva mjeseca, pa ga je sud na temelju navedenih zakonskih propisa i uz primjenu članka 54. KZ FBiH osudio na jedinstvenu kaznu zatvora u trajanju od četiri mjeseca. Istom presudom apelant je oslobođen naknade troškova kaznenog postupka u smislu odredbe članka 202. stavak 4. u svezi s člankom 199. stavak 2. toč. a) i g) Zakona o kaznenom postupku ("Službeni glasnik FBiH" br. 35/03, 37/03, 56/03, 78/04, 28/05, 55/06, 27/07, 53/07 i 9/09; u daljnjem tekstu: ZKP FBiH), a Kazafer Alikadić i Fadila Alikadić (u daljnjem tekstu: oštećeni) su upućeni da svojim imovinskopravnom zahtjevom pokrenu parnični postupak u smislu članka 212. stavak 3. tog Zakona. 9. U obrazloženju presude Općinski sud je naveo da je, cijeneći sve provedene dokaze pojedinačno i u njihovoj međusobnoj povezanosti, utvrdio da je apelant učinio kaznena djela za koja je optužen. Naime, Općinski sud je na temelju provedenih dokaza saslušanjem svjedoka optužbe, svjedoka obrane i materijalnih dokaza, a djelomično i apelantove obrane, utvrdio da je apelant 22. studenoga 2008. godine neovlašteno ušao u kuću oštećenih bez odobrenja i volje oštećenih iz koje se nije htio udaljiti, sve s namjerom da fizički napadne oštećene što je i učinio, nanijevši im lake tjelesne povrede. Iskazi oštećenih i saslušanih svjedoka optužbe su, prema mišljenju suda, potvrđeni objektivnim dokazima, odnosno izvješćem Policijske postaje Olovo od 22. studenoga 2008. godine s tekstualnim nastavkom izvješća - službenom zabilješkom od 24. studenoga 2008. godine, te fotodokumentacijom s lica mjesta događaja PP Olovo od 10. prosinca 2008. godine, kao i dopisom JU Dom zdravlja Olovo broj 1327/08 od 25. prosinca 2008. godine u kojemu je konstatirano da su se oštećeni 24. studenoga 2008. godine obratili liječniku i da su im konstatirane lake tjelesne povrede. Na drugoj strani, sud nije prihvatio kao utemeljenu apelantovu obranu da izvedenim dokazima nije potvrđen činjenični i pravni opis optužnice, da su iskazi svjedoka optužbe kontradiktorni, da su apelanta prethodno napali oštećeni, te da je apelant postupao u krajnjoj nuždi, jer takva ocjena dokaza obrane, po ocjeni suda, nije ni objektivna, niti je potvrđena provedenim dokazima optužbe i obrane. Prema tome, sud je zaključio da se događaj desio upravo na način na koji su to opisali oštećeni, dok je svjedok optužbe Zehrid Ejubović potvrdio u cijelosti iskaze oštećenih o činjenicama koje je on vidio i čuo. S tim u svezi je sud istaknuo kako nije prihvatio navode apelantovog branitelja da je ovaj svjedok pristrano svjedočio samo zato što je prvi susjed oštećenih. Imajući u vidu navedeno, Općinski sud je ocijenio kako je u konkretnom slučaju apelant kaznena djela učinio s umišljajem, da je u vrijeme izvršenja kaznenog djela bio ubrojiv, te da izvedenim dokazima nije dovedena u sumnju apelantova mogućnost da shvati značaj svojih djela i da upravlja svojim postupcima u vrijeme izvršenja djela. Odlučujući o visini kazne sud je cijeneći olakotne (raniju neosuđivanost apelanta, te njegovo korektno držanje pred sudom i materijalnu situaciju) i otegotne okolnosti za apelanta, a prije svega cijeneći stupanj društvene opasnosti izvršenja kaznenih djela i apelantovu ispoljenu upornost pri izvršenju kaznenih djela, primjenom odredaba čl. 50. i 51. KZ FBiH, apelantu za učinjena kaznena djela izrekao blaže kazne od zakonom zaprijećenih i osudio ga na jedinstvenu kaznu zatvora u trajanju od četiri mjeseca. Apelant je oslobođen plaćanja troškova kaznenog postupka, jer je sud ocijenio da bi njihovim



plaćanjem bila ugrožena egzistencija apelanta i njegove obitelji. Imajući u vidu navedeno, odlučeno je kao u dispozitivu presude. 10. Kantonalni sud je Presudom broj 41 0 K 008784 10 Kz od 29. travnja 2010. godine apelantov priziv, podnesenu protiv presude Općinskog suda od 9. prosinca 2009. godine, odbio kao neutemeljen. U obrazloženju presude Kantonalni sud je naveo kako apelant u prizivu nije ponudio nikakve nove dokaze koji bi išli u prilog njegove obrane, nego je samo komentirao činjenično stanje, nastojeći umanjiti kaznenu odgovornost. Navod priziva kako tijela gonjenja nisu izvršila uviđaj istog dana kada se događaj desio nije, po ocjeni drugostupanjskog suda, odlučujući u konkretnom slučaju, s obzirom da je drugim dokazima nesporno dokazano da je apelant počinio kaznena djela koja su mu stavljena na teret. Stoga je Kantonalni sud zaključio kako je prvostupanjski sud pravilno i potpuno utvrdio činjenično stanje i na to pravilno primijenio zakon, te dao valjane razloge o odlučnim činjenicama. Kantonalni sud smatra kako je prvostupanjska presuda razumljiva i jasna i kako nisu učinjene bitne povrede odredaba kaznenog postupka. Glede odluke o kaznenoj sankciji, Kantonalni sud je naveo kako je prvostupanjski sud pravilno cijenio sve olakotne i otegotne okolnosti, koje se nisu promijenile od dana izricanja prvostupanjske presude, pa je stoga i prema mišljenju drugostupanjskog suda odluka o visini i vrsti kazneno-pravne sankcije realna i njom se može postići svrha kažnjavanja. Slijedom navedenoga, odlučeno je kao u dispozitivu drugostupanjske presude. IV. Apelacija a) Navodi iz apelacije 11. Apelant smatra kako mu je osporenim odlukama povrijeđeno pravo na pravično suđenje iz članka II/3.(e) Ustava Bosne i Hercegovine i članka 6. st. 1. i 2. Europske konvencije za zaštitu ljudskih prava i temeljnih sloboda (u daljnjem tekstu: Europska konvencija). Apelant navodi kako u predmetnom postupku redoviti sudovi nisu potpuno utvrdili činjenice koje su važne za donošenje zakonite odluke. Naime, apelant navodi kako redoviti sudovi nisu s jednakom pozornošću ispitivali i utvrđivali činjenice koje ga terete i one koje mu idu u korist, što je dovelo u konačnici do osuđujuće presude. S tim u svezi je apelant naveo kako je na taj način narušeno temeljno načelo presumpcije nevinosti i načelo in dubio pro reo, koji se prema mišljenju apelanta ogleda u tome što je sud u potpunosti vjerovao iskazima oštećenih, koji su u kontradiktornosti s ostalim izvedenim dokazima. b) Odgovor Općinskog suda na apelaciju 12. Općinski sud je u svome odgovoru na apelaciju naveo da je taj sud postupao sukladno ZKP-u, te da su apelantu bila osigurana sva prava obuhvaćena pravom na pravično suđenje iz članka II/3.(e) Ustava Bosne i Hercegovine i članka 6. Europske konvencije. Dalje je sud naveo kako je na zapisniku s glavnog pretresa od 11. studenoga 2009. godine apelant kao optuženi bio poučen da se smatra nevinim sve dok se pravomoćnom presudom pred sudom ne dokaže da je kriv, te je upoznat s ostalim pravima. S tim u svezi je sud naveo kako je donio presudu nakon savjesne i brižljive ocjene svakog izvedenog dokaza pojedinačno, posebice dovodeći ih u međusobnu vezu, rukovodeći se načelom slobodne ocjene dokaza. Stoga je sud u svome odgovoru konstatirao kako su paušalni i neutemeljeni apelantovi navodi da je taj sud povrijedio institut in dubio pro reo, kao i da je taj sud osigurao ravnopravnost stranaka u predmetnom kaznenom postupku. Imajući u vidu navedeno, Općinski sud je zaključio kako u postupku pred tim sudom nije bilo kršenja apelantovih ustavnih prava na koja se on poziva u ovoj apelaciji.


V. Relevantni propisi 13. Kazneni zakon Federacije Bosne i Hercegovine ("Službene novine FBiH" br. 36/03, 37/03, 21/04, 69/04 i 18/05) u relevantnom dijelu glasi: Članak 50. Ublažavanje kazne Sud može počinitelju odmjeriti kaznu ispod granice propisane zakonom ili izreći blažu vrstu kazne: a) kada zakon propisuje da se počinitelj može blaže kazniti; b) i kada sud utvrdi da postoje osobito olakotne okolnosti koje ukazuju da se i ublaženom kaznom može postići svrha kažnjavanja. Članak 51. Granice ublažavanja kazne (1) Kada postoje uvjeti za ublažavanje kazne iz članka 50. (Ublažavanje kazne) ovoga Zakona, sud će ublažiti kaznu u ovim granicama: a) ako je za kazneno djelo kao najmanja mjera kazne propisana kazna zatvora od deset ili više godina, kazna se može ublažiti do pet godina zatvora; b) ako je za kazneno djelo kao najmanja mjera kazne propisana kazna zatvora od tri ili više godina, kazna se može ublažiti do jedne godine zatvora; c) ako je za kazneno djelo kao najmanja mjera kazne propisana kazna zatvora od dvije godine, kazna se može ublažiti do šest mjeseci zatvora; d) ako je za kazneno djelo kao najmanja mjera kazne propisana kazna zatvora od jedne godine, kazna se može ublažiti do tri mjeseca zatvora; e) ako je za kazneno djelo propisana kazna zatvora od najviše jedne godine, kazna se može ublažiti do trideset dana zatvora; f) ako je za kazneno djelo propisana kazna zatvora bez naznake najmanje mjere, umjesto kazne zatvora može se izreći novčana kazna; g) ako je za kazneno djelo propisana novčana kazna s naznakom najmanje mjere, kazna se može ublažiti do pet dnevnih iznosa, a ako se izriče u određenom iznosu do 150 KM. (2) Pri odlučivanju koliko će kaznu ublažiti prema pravilima iz stavka 1. ovoga članka, sud će posebno uzeti u obzir najmanju i najveću mjeru kazne propisane za to kazneno djelo. Članak 54. Stjecaj kaznenih djela (1) Ako je počinitelj jednom radnjom ili s više radnji počinio više kaznenih djela za koja mu se istodobno sudi, sud će najprije utvrditi kazne za svako od tih kaznenih djela, pa će za sva kaznena djela izreći jedinstvenu kaznu zatvora, kaznu dugotrajnog zatvora ili jedinstvenu novčanu kaznu. (2) Jedinstvenu kaznu sud će izreći po ovim pravilima: a) ako je za neko od kaznenih djela u stjecaju sud utvrdio kaznu dugotrajnog zatvora, izreći će samo tu kaznu; b) ako je za kaznena djela u stjecaju sud utvrdio kazne zatvora, jedinstvena kazna zatvora mora biti veća od svake pojedine utvrđene kazne, ali ne smije doseći zbroj utvrđenih kazni niti prijeći dvadeset godina; c) ako su za sva kaznena djela u stjecaju propisane kazne zatvora do tri godine, jedinstvena kazna zatvora ne može biti veća od osam godina; d) ako je za kaznena djela u stjecaju sud utvrdio samo novčane kazne, jedinstvena kazna mora biti veća od svake pojedine utvrđene novčane kazne, ali ne smije dosegnuti zbroj utvrđenih novčanih kazni.



(3) Ako je za neka kaznena djela u stjecaju sud utvrdio kazne zatvora, a za druga kaznena djela u stjecaju novčane kazne, izreći će jedinstvenu kaznu zatvora i jedinstvenu novčanu kaznu po odredbama stavka 2. toč. b) do d) ovoga članka. (4) Sporednu kaznu sud će izreći ako je utvrđena makar za jedno kazneno djelo u stjecaju, a ako je utvrdio više novčanih kazni, izreći će jedinstvenu novčanu kaznu po odredbi stavka 2. točke d) ovoga članka. (5) Ako je sud za kaznena djela u stjecaju utvrdio kazne zatvora i kazne maloljetničkog zatvora, izreći će jedinstvenu kaznu po odredbama stavka 2. toč. b) i c) ovoga članka. Članak 184. Narušavanje nepovrjedivosti doma (1) Tko neovlašteno prodre u tuđi dom ili zatvorene prostorije ili se na zahtjev ovlaštenika otamo ne udalji, kaznit će se kaznom zatvora do tri godine. (2) Službena osoba koja počini kazneno djelo iz stavka 1. ovoga članka u obavljanju službe, kaznit će se kaznom zatvora od tri mjeseca do tri godine. Članak 362. Nasilničko ponašanje (1) Tko grubim vrijeđanjem ili zlostavljanjem drugoga, nasiljem prema drugome, izazivanjem tuče ili osobito drskim ili bezobzirnim ponašanjem ugrožava građanski mir, kaznit će se kaznom zatvora od tri mjeseca do tri godine. (2) Tko kazneno djelo iz stavka 1. ovoga članka počini u sastavu grupe ljudi, ili ako je kaznenim djelom iz stavka 1. ovoga članka prouzročeno teško poniženje više osoba, ili je neka osoba lako tjelesno ozlijeđena, kaznit će se kaznom zatvora od šest mjeseci do pet godina. 14. Zakon o kaznenom postupku Federacije Bosne i Hercegovine ("Službeni glasnik FBiH" br. 35/03, 37/03, 56/03, 78/04, 28/05, 55/06, 27/07, 53/07 i 9/09) u relevantnom dijelu glasi: Članak 3. Pretpostavka nevinosti i in dubio pro reo (1) Svatko se smatra nevinim za kazneno djelo dok se pravomoćnom presudom suda ne utvrdi njegova krivnja. (2) Sumnju glede postojanja činjenica koje čine obilježja kaznenog djela ili o kojima ovisi primjena neke odredbe kaznenog zakonodavstva, sud rješava presudom na način koji je povoljniji za optuženika. Članak 15. Jednakost u postupanju Sud, tužitelj i druga tijela koja sudjeluju u postupku dužni su s jednakom pažnjom ispitivati i utvrđivati kako činjenice koje terete osumnjičenika odnosno optuženika, tako i one koje im idu u korist. Članak 16. Slobodna ocjena dokaza Pravo suda, tužitelja i drugih tijela koji sudjeluju u kaznenom postupku da ocjenjuju postojanje ili nepostojanje činjenica nije vezano niti ograničeno posebnim formalnim dokaznim pravilima. Članak 296. Dokazi na kojima se temelji presuda (1) Sud temelji presudu samo na činjenicama i dokazima koji su izneseni na glavnoj raspravi. (2) Sud je dužan savjesno ocijeniti svaki dokaz pojedinačno i u svezi s ostalim dokazima te na temelju takve ocjene izvesti zaključak je li neka činjenica dokazana.


VI. Dopustivost 15. Sukladno članku VI/3.(b) Ustava Bosne i Hercegovine Ustavni sud, također, ima prizivnu nadležnost u pitanjima koja su sadržana u ovome ustavu kada ona postanu predmetom spora zbog presude bilo kojega suda u Bosni i Hercegovini. 16. Sukladno članku 16. stavak 1. Pravila Ustavnog suda, Ustavni sud može razmatrati apelaciju samo ako su protiv presude, odnosno odluke koja se njome pobija, iscrpljeni svi učinkoviti pravni lijekovi mogući prema zakonu i ako se podnese u roku od 60 dana od dana kada je podnositelj apelacije primio odluku o posljednjem učinkovitom pravnom lijeku kojega je koristio. 17. U konkretnom slučaju predmet osporavanja apelacijom je presuda Kantonalnog suda od 29. travnja 2010. godine protiv koje nema drugih učinkovitih pravnih lijekova mogućih prema zakonu. Potom, osporenu presudu Kantonalnog suda apelant je primio 8. lipnja 2010. godine, a apelacija je podnesena 9. kolovoza 2010. godine, tj. u roku od 60 dana, kako je propisano člankom 16. stavak 1. Pravila Ustavnog suda. Konačno, apelacija ispunjava i uvjete iz članka 16. st. 2. i 4. Pravila Ustavnog suda, jer nije očevidno (prima facie) neutemeljena, niti postoji neki drugi formalni razlog zbog kojega apelacija nije dopustiva. 18. Imajući u vidu odredbe članka VI/3.(b) Ustava Bosne i Hercegovine, te članka 16. st. 1, 2. i 4. Pravila Ustavnog suda, Ustavni sud je utvrdio da apelacija ispunjava uvjete glede dopustivosti. VII. Meritum 19. Apelant ukazuje da mu je osporenim odlukama povrijeđeno ustavno pravo na pravično suđenje iz članka II/3.(e) Ustava Bosne i Hercegovine i članka 6. st. 1. i 2. Europske konvencije. 20. Članak II/3. Ustava Bosne i Hercegovine u relevantnom dijelu glasi: Sve osobe na teritoriju Bosne i Hercegovine uživaju ljudska prava i temeljne slobode ovog članka, stavak 2., što uključuje: (e) Pravo na pravično saslušanje u građanskim i krivičnim stvarima i druga prava vezana za krivične postupke. 21. Članak 6. st. 1. i 2. Europske konvencije u relevantnom dijelu glasi: 1. Prilikom utvrđivanja građanskih prava i obveza ili utemeljenosti bilo kakve kaznene optužbe protiv njega, svako ima pravo na pravično suđenje i javnu raspravu u razumnom roku pred nezavisnim i nepristranim, zakonom ustanovljenim sudom. 2. Svako ko je optužen za kazneno djelo smatra se nevinim dok se njegova krivnja po zakonu ne dokaže. […] 22. Ustavni sud smatra da je u ovom postupku utvrđivana utemeljenost kaznene optužbe protiv apelanta, pa je članak 6. Europske konvencije primjenjiv. 23. Razmatrajući apelantove navode, Ustavni sud, prije svega, ukazuje kako prema praksi Europskog i Ustavnog suda zadaća ovih sudova nije preispitivati zaključke redovitih sudova glede činjeničnog stanja i primjene materijalnog prava (vidi Europski sud, Pronina protiv Rusije, odluka o dopustivosti od 30. lipnja 2005. godine, aplikacija broj 65167/01). Naime, Ustavni sud nije mjerodavan supstituirati redovite sudove u procjeni činjenica i dokaza, već je općenito zadaća redovitih sudova ocijeniti činjenice i dokaze koje su izveli (vidi Europski sud, Thomas protiv Ujedinjenog Kraljevstva, presuda od 10. svibnja 2005. godine, aplikacija broj 19354/02). Zadaća Ustavnog suda je ispitati je li eventualno došlo do povrede ili zanemarivanja ustavnih prava (pravo na pravično suđenje, pravo na pristup sudu, pravo na učinkovit pravni lijek i dr.), te



je li primjena zakona bila, eventualno, proizvoljna ili diskriminacijska. Dakle, u okviru prizivne nadležnosti Ustavni sud se bavi isključivo pitanjem eventualne povrede ustavnih prava ili prava iz Europske konvencije u postupku pred redovitim sudovima, pa će u konkretnom slučaju Ustavni sud ispitati je li postupak u cjelini bio pravičan na način na koji to zahtijeva članak 6. Europske konvencije (vidi Ustavni sud, Odluka broj AP 20/05 od 18. svibnja 2005. godine, objavljena u "Službenom glasniku BiH" broj 58/05). 24. Dalje, Ustavni sud podsjeća da je izvan njegove nadležnosti procjenjivati kvalitetu zaključaka sudova glede ocjene dokaza, ukoliko se ova ocjena ne doima očevidno proizvoljnom. Ustavni sud se neće miješati u način na koji su redoviti sudovi usvojili dokaze kao dokaznu građu niti će se miješati u situaciju kada redoviti sudovi povjeruju dokazima jedne strane u postupku na temelju slobodne sudačke ocjene. To je isključivo uloga redovitih sudova, čak i kada su izjave svjedoka na javnoj raspravi i pod zakletvom oprečne jedna drugoj (vidi Europski sud za ljudska prava, Doorson protiv Nizozemske, presuda od 6. ožujka 1996. godine, objavljena u Izvješćima, broj 1996-II, stavak 78). Ustavni sud naglašava da, pri tome, redoviti sud nije vezan ni ograničen posebnim formalnim dokaznim pravilima, ali da slobodna ocjena dokaza zahtijeva obrazloženje, kako svakog dokaza pojedinačno, tako i svih dokaza zajedno, te dovođenje svih provedenih dokaza u uzajamnu logičnu vezu. 25. Ustavni sud opaža kako je u konkretnom slučaju o postojanju kaznenog djela i apelantovoj kaznenoj odgovornosti odlučeno na temelju provedenih brojnih dokaza i optužbe i obrane, te da je Općinski sud, nakon sadržajne analize i ocjene svih dokaza, našao da je dokazano postojanje kaznenog djela nasilničkog ponašanja iz članka 362. stavak 2. KZ FBiH-a u stjecaju s kaznenim djelom narušavanja nepovredivosti stana iz članka 184. stavak 1. istog Zakona u inkriminiranom razdoblju, kako je to bliže opisano u izreci prvostupanjske presude. Analizirajući tako provedeni dokazni postupak pred prvostupanjskim sudom, drugostupanjski sud je utvrdio da je prvostupanjski sud potpuno i pravilno utvrdio činjenično stanje, te da je pravilno primijenio kazneni zakon kada je apelantove radnje okvalificirao kao naprijed navedena kaznena djela, dajući pritom jasne i precizne razloge. 26. Po mišljenju Ustavnog suda obrazloženja osporenih presuda ne ostavljaju utisak proizvoljnosti, niti se može zaključiti da je prvostupanjski sud prekoračio načelo slobodne ocjene dokaza, pogotovo ne na način koji bi doveo u pitanje garancije prava na pravično suđenje. Pri tome, Ustavni sud nije mogao zaključiti kako je prilikom ocjene provedenih dokaza i utvrđivanja činjenica relevantnih za apelantovu kaznenu odgovornost došlo do zanemarivanja obveze suda da vodi računa i o načelu in dubio pro reo i pretpostavci nevinosti, kao ni da je na bilo koji način dovedena u pitanje zakonitost dokaza provedenih u ovome postupku. 27. Ustavni sud smatra kako, osim nezadovoljstva zaključcima prvostupanjskog i drugostupanjskog suda o kojima je, kako je već zaključeno, dato obrazloženje koje u cijelosti zadovoljava standard prava na pravično suđenje, apelant nije dao bilo kakav relevantan argument koji bi mogao dovesti u pitanje kršenje navedenoga načela. Ustavni sud smatra kako su razlozi koje je prvostupanjski sud naveo u odnosu na svoje ubjeđenje da je apelant počinio kaznena djela koja su mu stavljena na teret zadovoljavajući s aspekta načela brižljive i savjesne ocjene dokaza kako to zakon zahtijeva, te s aspekta članka 6. stavak 1. Europske konvencije. Također, kao što je već naglasio, Ustavni sud smatra kako ovakvo obrazloženje zadovoljava u cijelosti i načelo in dubio pro reo, tim prije što nema ništa što ukazuje da sud neki od izvedenih dokaza nije


cijenio ili da je o nekom dokazu dao proizvoljno obrazloženje. Također, Ustavni sud nije pronašao ništa što bi ukazivalo da su u predmetnom kaznenom postupku materijalno-pravni propisi proizvoljno ili nepravično primijenjeni. Stoga, Ustavni sud smatra kako u konkretnom slučaju nije povrijeđeno ni načelo in dubio pro reo iz članka 6. stavak 2. Europske konvencije. 28. Imajući u vidu sve navedeno, Ustavni sud zaključuje kako su apelantovi navodi o povredi prava na pravično suđenje iz članka II/3.(e) Ustava Bosne i Hercegovine i članka 6. st. 1. i 2. Europske konvencije neutemeljeni. VIII. Zaključak 29. Ustavni sud zaključuje kako nema povrede prava na pravično suđenje iz članka II/3.(e) Ustava Bosne i Hercegovine i članka 6. st. 1. i 2. Europske konvencije kada je Općinski sud za svoju odluku dao jasno i precizno obrazloženje glede utemeljenosti kaznene optužbe protiv apelanta, a koje je u cijelosti prihvatio Kantonalni sud, kao i da navedena obrazloženja ne ostavljaju utisak proizvoljnosti, niti se može zaključiti da je Općinski sud prekoračio načelo slobodne ocjene dokaza, pogotovo ne na način koji bi doveo u pitanje garancije prava na pravično suđenje, posebice načela in dubio pro reo. 30. Na temelju članka 61. st. 1. i 3. Pravila Ustavnog suda, Ustavni sud je odlučio kao u dispozitivu ove odluke. 31. Prema članku VI/5. Ustava Bosne i Hercegovine, odluke Ustavnog suda su konačne i obvezujuće. Predsjednica Ustavnog suda Bosne i Hercegovine Valerija Galić, v. r. Уставни суд Босне и Херцеговине у Вијећу од пет судија, у предмету број АП 3440/10, рјешавајући апелацију Тахира Селимбашића, на основу члана VI/3б) Устава Босне и Херцеговине, члана 59 став 2 алинеја 2 и члана 61 ст. 1 и 3 Правила Уставног суда Босне и Херцеговине ("Службени гласник Босне и Херцеговине" бр. 60/05, 64/08 и 51/09), у саставу: Валерија Галић, предсједница Миодраг Симовић, потпредсједник Сеада Палаврић, потпредсједница Мато Тадић, судија Златко М. Кнежевић, судија на сједници одржаној 25. јуна 2013. године донио је

ОДЛУКУ О ДОПУСТИВОСТИ И МЕРИТУМУ

Одбија се као неоснована апелација Тахира Селимбашића, поднесена против Пресуде Кантоналног суда у Зеници број 41 0 К 008784 10 КЗ од 29. априла 2010. године и Пресуде Општинског суда у Високом број 41 0 К 008784 09 К од 9. децембра 2009. године. Одлуку објавити у "Службеном гласнику Босне и Херцеговине", "Службеним новинама Федерације Босне и Херцеговине", "Службеном гласнику Републике Српске" и "Службеном гласнику Дистрикта Брчко Босне и Херцеговине". ОБРАЗЛОЖЕЊЕ I. Увод 1. Тахир Селимбашић (у даљњем тексту: апелант) ког заступа Аида Каравелић, адвокат из Високог, поднио је 9. августа 2010. године Уставном суду Босне и Херцеговине (у даљњем тексту: Уставни суд) апелацију против Пресуде Кантоналног суда у Зеници (у даљњем тексту: Кантонални суд) број 41 0 К 008784 10 Кз од 29. априла 2010. године и Пресуде Општинског суда у Високом (у даљњем тексту: Општински суд) број 41 0 К 008784 09 К од 9. децембра



2009. године. Апелант је, такође, поднио захтјев да се донесе привремена мјера којом би Уставни суд одложио извршење изречене казне затвора до доношења одлуке о апелацији. II. Поступак пред Уставним судом 2. На основу члана 22 став 1 Правила Уставног суда, од Општинског и Кантоналног суда је 16. априла 2013. године и 9. маја 2013. године затражено да доставе одговоре на апелацију. 3. Општински суд је свој одговор на апелацију доставио Уставном суду 22. априла 2013. године. 4. Кантонални суд није Уставном суду доставио свој одговор на апелацију. 5. На основу члана 26 став 2 Правила Уставног суда, одговор Општинског суда на апелацију достављен је апеланту 9. маја 2013. године. 6. Уставни суд је на сједници од 13. октобра 2010. године одбио као неоснован апелантов захтјев да се донесе привремена мјера. III. Чињенично стање 7. Чињенице предмета које произилазе из апелантових навода и докумената који су предочени Уставном суду могу да се сумирају на сљедећи начин. 8. Пресудом Општинског суда број 41 0 К 008784 09 К од 9. децембра 2009. године апелант је проглашен кривим због кривичних дјела насилничког понашања из члана 362 став 2 Кривичног закона Федерације БиХ ("Службене новине ФБиХ" бр. 36/03, 37/03, 21/04, 69/04 и 18/05; у даљњем тексту: КЗ ФБиХ) у стицају са кривичним дјелом нарушавања неповредивости стана из члана 184 став 1 КЗ ФБиХ, у вези с чланом 54 тог закона. Апеланту је за кривично дјело насилничког понашања из члана 362 став 2 КЗ ФБиХ, уз примјену чл. 50 и 51 КЗ ФБиХ, утврђена казна затвора у трајању од три мјесеца, а за кривично дјело неповредивости стана из члана 184 став 1 КЗ ФБиХ казна затвора од два мјесеца, па га је суд на основу наведених законских прописа и уз примјену члана 54 КЗ ФБиХ осудио на јединствену казну затвора у трајању од четири мјесеца. Истом пресудом апелант је ослобођен накнаде трошкова кривичног поступка у смислу одредбе члана 202 став 4 у вези с чланом 199 став 2 тач. а) и г) Закона о кривичном поступку ("Службени гласник ФБиХ" бр. 35/03, 37/03, 56/03, 78/04, 28/05, 55/06, 27/07, 53/07 и 9/09; у даљњем тексту: ЗКП ФБиХ), а Казафер Аликадић и Фадила Аликадић (у даљњем тексту: оштећени) су упућени да својим имовинско-правном захтјевом покрену парнични поступак у смислу члана 212 став 3 тог закона. 9. У образложењу пресуде Општински суд је навео да је, цијенећи све доказе који су спроведени појединачно и у њиховој међусобној повезаности, утврдио да је апелант учинио кривична дјела за која је оптужен. Наиме, Општински суд је на основу доказа који су спроведени саслушањем свједока оптужбе, свједока одбране и материјалних доказа, а дјелимично и апелантове одбране, утврдио да је апелант 22. новембра 2008. године неовлаштено ушао у кућу оштећених без одобрења и воље оштећених из које није хтио да се удаљи, све с намјером да физички нападне оштећене што је и учинио, нанијевши им лаке физичке повреде. Искази оштећених и саслушаних свједока оптужбе су, сходно мишљењу суда, потврђени објективним доказима, односно извјештајем Полицијске станице Олово од 22. новембра 2008. године с текстуалним наставком извјештаја - службеном забиљешком од 24. новембра 2008. године, те фотодокументацијом с лица мјеста догађаја ПС Олово од 10. децембра 2008. године, као


и дописом ЈУ Дом здравља Олово број 1327/08 од 25. децембра 2008. године у ком је констатовано да су се оштећени 24. новембра 2008. године обратили љекару и да су им констатоване лаке физичке повреде. На другој страни, суд није прихватио као основану апелантову одбрану да изведеним доказима није потврђен чињенични и правни опис оптужнице, да су искази свједока оптужбе контрадикторни, да су апеланта претходно напали оштећени, те да је апелант поступао у крајњој нужди, јер таква оцјена доказа одбране, по оцјени суда, није ни објективна, нити је потврђена проведеним доказима оптужбе и одбране. Сходно томе, суд је закључио да се догађај десио управо на начин на који су то описали оштећени, док је свједок оптужбе Зехрид Ејубовић потврдио у цијелости исказе оштећених о чињеницама које је он видио и чуо. С тим у вези је суд истакао да није прихватио наводе апелантовог браниоца да је овај свједок пристрасно свједочио само зато што је први комшија оштећених. Имајући у виду наведено, Општински суд је оцијенио да је у конкретном случају апелант кривична дјела учинио с умишљајем, да је у вријеме извршења кривичног дјела био урачунљив, те да изведеним доказима није доведена у сумњу апелантова могућност да схвати значај својих дјела и да управља својим поступцима у вријеме извршења дјела. Одлучујући о висини казне суд је, цијенећи олакшавајуће (ранију неосуђиваност апеланта, те његово коректно држање пред судом и материјалну ситуацију) и отежавајуће околности за апеланта, а прије свега цијенећи степен друштвене опасности извршења кривичних дјела и апелантову испољену упорност при извршењу кривичних дјела, примјеном одредаба чл. 50 и 51 КЗ ФБиХ, апеланту за учињена кривична дјела изрекао блаже казне од законом запријећених и осудио га на јединствену казну затвора у трајању од четири мјесеца. Апелант је ослобођен плаћања трошкова кривичног поступка, јер је суд оцијенио да би њиховим плаћањем била угрожена егзистенција ашеланта и његове породице. Имајући у виду наведено, одлучено је као у диспозитиву пресуде. 10. Кантонални суд је Пресудом број 41 0 К 008784 10 Кз од 29. априла 2010. године апелантову жалбу, поднесену против пресуде Општинског суда од 9. децембра 2009. године, одбио као неосновану. У образложењу пресуде Кантонални суд је навео да апелант у жалби није понудио никакве нове доказе који би ишли у прилог његове одбране, него је само коментарисао чињенично стање, настојећи да умањи кривичну одговорност. Навод жалбе да органи гоњења нису извршили увиђај истог дана када се догађај десио није, по оцјени другостепеног суда, одлучујући у конкретном случају, с обзиром да је другим доказима неспорно доказано да је апелант починио кривична дјела која су му стављена на терет. Стога је Кантонални суд закључио да је првостепени суд правилно и потпуно утврдио чињенично стање и на то правилно примијенио закон, те дао ваљане разлоге о одлучним чињеницама. Кантонални суд сматра да је првостепена пресуда разумљива и јасна и да нису учињене битне повреде одредаба кривичног поступка. У погледу одлуке о кривичној санкцији, Кантонални суд је навео да је првостепени суд правилно цијенио све олакшавајуће и отежавајуће околности, које се нису промијениле од дана изрицања првостепене пресуде, па је стога и према мишљењу другостепеног суда одлука о висини и врсти кривично-правне санкције реална и њом може да се постигне сврха кажњавања. Слиједом наведеног, одлучено је као у диспозитиву другостепене пресуде.



IV. Апелација а) Наводи из апелације 11. Апелант сматра да му је оспореним одлукама повријеђено право на правично суђење из члана II/3е) Устава Босне и Херцеговине и члана 6 ст. 1 и 2 Европске конвенције за заштиту људских права и основних слобода (у даљњем тексту: Европска конвенција). Апелант наводи да у предметном поступку редовни судови нису потпуно утврдили чињенице које су важне за доношење законите одлуке. Наиме, апелант наводи да редовни судови нису с једнаком пажњом испитивали и утврђивали чињенице које га терете и оне које му иду у корист, што је довело на крају до осуђујуће пресуде. С тим у вези апелант је навео да је на тај начин нарушен основни принцип пресумпције невиности и принцип in dubio pro reo, који се према мишљењу апеланта огледа у томе што је суд у потпуности вјеровао исказима оштећених, који су у контрадикторности с осталим изведеним доказима. б) Одговор Општинског суда на апелацију 12. Општински суд је у свом одговору на апелацију навео да је тај суд поступао у складу са ЗКП-ом, те да су апеланту била обезбијеђена сва права обухваћена правом на правично суђење из члана II/3е) Устава Босне и Херцеговине и члана 6 Европске конвенције. Даље је суд навео да је на записнику с главног претреса од 11. новембра 2009. године апелант као оптужени био поучен да се сматра невиним све док се правоснажном пресудом пред судом не докаже да је крив, те је упознат с осталим правима. С тим у вези је суд навео да је донио пресуду након савјесне и брижљиве оцјене сваког изведеног доказа појединачно, посебно доводећи их у међусобну везу, руководећи се принципом слободне оцјене доказа. Стога је суд констатовао у свом одговору да су паушални и неосновани апелантови наводи да је тај суд повриједио институт in dubio pro reo, као и да је тај суд обезбиједио равноправност странака у предметном кривичном поступку. Имајући у виду наведено, Општински суд је закључио да у поступку пред тим судом није било кршења апелантових уставних права на која се он позива у овој апелацији. V. Релевантни прописи 13. Кривични закон Федерације Босне и Херцеговине ("Службене новине ФБиХ" бр. 36/03, 37/03, 21/04, 69/04 и 18/05) у релевантном дијелу гласи: Члан 50. Ублажавање казне Суд може починиоцу одмјерити казну испод границе прописане законом или изрећи блажу врсту казне: а) кад закон прописује да се починилац може блаже казнити; б) и кад суд утврди да постоје нарочито олакшавајуће околности које указују да се и с ублаженом казном може постићи сврха кажњавања. Члан 51. Границе ублажавања казне (1) Кад постоје услови за ублажавање казне из члана 50. (Ублажавање казне) овог закона, суд ће ублажити казну у овим границама: а) ако је за кривично дјело као најмања мјера казне прописана казна затвора од десет или више година, казна се може ублажити до пет година затвора; б) ако је за кривично дјело као најмања мјера казне прописана казна затвора од три или више година, казна се може ублажити до једне године затвора;


ц) ако је за кривично дјело као најмања мјера казне прописана казна затвора од двије године, казна се може ублажити до шест мјесеци затвора; д) ако је за кривично дјело као најмања мјера казне прописана казна затвора од једне године, казна се може ублажити до три мјесеца затвора; е) ако је за кривично дјело прописана казна затвора од највише једне године, казна се може ублажити до тридесет дана затвора; ф) ако је за кривично дјело прописана казна затвора без назнаке најмање мјере, умјесто казне затвора може се изрећи новчана казна; г) ако је за кривично дјело прописана новчана казна с назнаком најмање мјере, казна се може ублажити до пет дневних износа, а ако се изриче у одређеном износу до 150 КМ. (2) При одлучивању колико ће казну ублажити према правилима из става 1. овог члана, суд ће посебно узети у обзир најмању и највећу мјеру казне прописане за то кривично дјело. Члан 54. Стицај кривичних дјела (1) Ако је починилац једном радњом или с више радњи починио више кривичних дјела за која му се истовремено суди, суд ће најприје утврдити казне за свако од тих кривичних дјела, па ће за сва кривична дјела изрећи јединствену казну затвора, казну дуготрајног затвора или јединствену новчану казну. (2) Јединствену казну суд ће изрећи по овим правилима: а) ако је за неко од кривичних дјела у стицају суд утврдио казну дуготрајног затвора, изрећи ће само ту казну; б) ако је за кривична дјела у стицају суд утврдио казне затвора, јединствена казна затвора мора бити већа од сваке поједине утврђене казне, али не смије достигнути збир утврђених казни нити прећи двадесет година; ц) ако су за сва кривична дјела у стицају прописане казне затвора до три године, јединствена казна затвора не може бити већа од осам година; д) ако је за кривична дјела у стицају суд утврдио само новчане казне, јединствена казна мора бити већа од сваке поједине утврђене новчане казне, али не смије достигнути збир утврђених новчаних казни. (3) Ако је за нека кривична дјела у стицају суд утврдио казне затвора, а за друга кривична дјела у стицају новчане казне, изрећи ће јединствену казну затвора и јединствену новчану казну по одредбама става 2. тач. б) до д) овог члана. (4) Споредну казну суд ће изрећи ако је утврђена макар за једно кривично дјело у стицају, а ако је утврдио више новчаних казни изрећи ће јединствену новчану казну по одредби става 2. тачке д) овог члана. (5) Ако је суд за кривична дјела у стицају утврдио казне затвора и казне малољетничког затвора, изрећи ће јединствену казну по одредбама става 2. тач. б) и ц) овог члана. Члан 184. Нарушавање неповредивости дома (1) Ко неовлаштено продре у туђи дом или затворене просторије или се на захтјев овлаштеника одатле не удаљи, казниће се казном затвора до три године. (2) Службено лице која почини кривично дјело из става 1. овог члана у вршењу службе, казнит ће се казном затвора од три мјесеца до три године.



Члан 362. Насилничко понашање (1) Ко грубим вријеђањем или злостављањем другог, насиљем према другом, изазивањем туче или нарочито дрским или безобзирним понашањем угрожава грађански мир, казниће се казном затвора од три мјесеца до три године. (2) Ко кривично дјело из става 1. овог члана почини у саставу групе људи, или ако је кривичним дјелом из става 1. овог члана проузроковано тешко понижење више лица, или је неко лице лако тјелесно озљеђено, казниће се казном затвора од шест мјесеци до пет година. 14. Закон о кривичном поступку Федерације Босне и Херцеговине ("Службени гласник ФБиХ" бр. 35/03, 37/03, 56/03, 78/04, 28/05, 55/06, 27/07, 53/07 и 9/09) у релевантном дијелу гласи: Члан 3. Претпоставка невиности и in dubio pro reo (1) Свако се сматра невиним за кривично дјело док се правоснажном пресудом суда не утврди његова кривица. (2) Сумњу у погледу постојања чињеница које чине обиљежја кривичног дјела или о којима зависи примјена неке одредбе кривичног законодавства, суд рјешава пресудом на начин који је повољнији за оптуженог. Члан 15. Једнакост у поступању Суд, тужилац и други органи који учествују у поступку дужни су с једнаком пажњом да испитују и утврђују како чињенице које терете осумњиченог односно оптуженог, тако и оне које им иду у корист. Члан 16. Слободна оцјена доказа Право суда, тужиоца и других органа који учествују у кривичном поступку да оцјењују постојање или непостојање чињеница није везано ни ограничено посебним формалним доказним правилима. Члан 296. Докази на којима се заснива пресуда (1) Суд заснива пресуду само на чињеницама и доказима који су изнесени на главном претресу. (2) Суд је дужан да савјесно оцијени сваки доказ појединачно и у вези са осталим доказима и на основу такве оцјене изведе закључак да ли је нека чињеница доказана. VI. Допустивост 15. У складу с чланом VI/3б) Устава Босне и Херцеговине Уставни суд, такође, има апелациону надлежност у питањима која су садржана у овом уставу када она постану предмет спора због пресуде било ког суда у Босни и Херцеговини. 16. У складу с чланом 16 став 1 Правила Уставног суда, Уставни суд може да разматра апелацију само ако су против пресуде, односно одлуке која се њоме побија, исцрпљени сви дјелотворни правни лијекови могући сходно закону и ако се поднесе у року од 60 дана од дана када је подносилац апелације примио одлуку о посљедњем дјелотворном правном лијеку који је користио. 17. У конкретном случају предмет оспоравања апелацијом је пресуда Кантоналног суда од 29. априла 2010. године против које нема других дјелотворних правних лијекова могућих сходно закону. Затим, оспорену пресуду Кантоналног суда апелант је примио 8. јуна 2010. године, а апелација је поднесена 9. августа 2010. године, тј. у року од 60 дана, како је прописано чланом 16 став 1


Правила Уставног суда. На крају, апелација испуњава и услове из члана 16 ст. 2 и 4 Правила Уставног суда, јер није очигледно (prima facie) неоснована, нити постоји неки други формални разлог због ког апелација није допустива. 18. Имајући у виду одредбе члана VI/3б) Устава Босне и Херцеговине, те члана 16 ст. 1, 2 и 4 Правила Уставног суда, Уставни суд је утврдио да апелација испуњава услове у погледу допустивости. VII. Меритум 19. Апелант указује да му је оспореним одлукама повријеђено уставно право на правично суђење из члана II/3е) Устава Босне и Херцеговине и члана 6 ст. 1 и 2 Европске конвенције. 20. Члан II/3 Устава Босне и Херцеговине у релевантном дијелу гласи: Сва лица на територији Босне и Херцеговине уживају људска права и основне слободе из става 2 овог члана, а она обухватају: е) Право на правично саслушање у грађанским и кривичним стварима и друга права у вези са кривичним поступком. 21. Члан 6 ст. 1 и 2 Европске конвенције у релевантном дијелу гласи: 1. Приликом утврђивања грађанских права и обавеза или основаности било какве кривичне оптужбе против њега, свако има право на правично суђење и јавну расправу у разумном року пред независним и непристраним, законом установљеним судом. 2. Свако ко је оптужен за кривично дјело сматра се невиним док се његова кривња по закону не докаже. […] 22. Уставни суд сматра да је у овом поступку утврђивана основаност кривичне оптужбе против апеланта, па је члан 6 Европске конвенције примјенљив. 23. Разматрајући апелантове наводе, Уставни суд, прије свега, указује да сходно пракси Европског и Уставног суда задатак ових судова није да преиспитују закључке редовних судова у погледу чињеничног стања и примјене материјалног права (види Европски суд, Pronina против Русије, одлука о допустивости од 30. јуна 2005. године, апликација број 65167/01). Наиме, Уставни суд није надлежан да супституише редовне судове у процјени чињеница и доказа, већ је генерално задатак редовних судова да оцијене чињенице и доказе које су извели (види Европски суд, Thomas против Уједињеног Краљевства, пресуда од 10. маја 2005. године, апликација број 19354/02). Задатак Уставног суда је да испита да ли је евентуално дошло до повреде или занемаривања уставних права (право на правично суђење, право на приступ суду, право на дјелотворан правни лијек и др.), те да ли је примјена закона била, евентуално, произвољна или дискриминаторска. Дакле, у оквиру апелационе надлежности Уставни суд се бави искључиво питањем евентуалне повреде уставних права или права из Европске конвенције у поступку пред редовним судовима, па ће у конкретном случају Уставни суд испитати да ли је поступак у цјелини био правичан на начин на који то захтијева члан 6 Европске конвенције (види Уставни суд, Одлука број АП 20/05 од 18. маја 2005. године, објављена у "Службеном гласнику БиХ" број 58/05). 24. Даље, Уставни суд подсјећа да је ван његове надлежности да процјењује квалитет закључака судова у погледу оцјене доказа, уколико се ова оцјена не доима очигледно произвољном. Уставни суд се неће мијешати у начин на који су редовни судови усвојили доказе као доказну грађу нити ће се мијешати у ситуацију када



редовни судови повјерују доказима једне стране у поступку на основу слободне судијске оцјене. То је искључиво улога редовних судова, чак и када су изјаве свједока на јавној расправи и под заклетвом супротне једна другој (види Европски суд за људска права, Doorson против Холандије, пресуда од 6. марта 1996. године, објављена у Извјештајима, број 1996-II, став 78). Уставни суд наглашава да, при томе, редовни суд није везан ни ограничен посебним формалним доказним правилима, али да слободна оцјена доказа захтијева образложење, како сваког доказа појединачно, тако и свих доказа заједно, те довођење свих проведених доказа у узајамну логичну везу. 25. Уставни суд запажа да је у конкретном случају о постојању кривичног дјела и апелантовој кривичној одговорности одлучено на основу проведених бројних доказа и оптужбе и одбране, те да је Општински суд, након садржајне анализе и оцјене свих доказа, нашао да је доказано да постоји кривично дјело насилничког понашања из члана 362 став 2 КЗ ФБиХ-а у стицају с кривичним дјелом нарушавања неповредивости стана из члана 184 став 1 истог закона у инкриминисаном периоду, како је то ближе описано у изреци првостепене пресуде. Анализирајући тако проведени доказни поступак пред првостепеним судом, другостепени суд је утврдио да је првостепени суд потпуно и правилно утврдио чињенично стање, те да је правилно примијенио кривични закон када је апелантове радње оквалификовао као напријед наведена кривична дјела, дајући при томе јасне и прецизне разлоге. 26. По мишљењу Уставног суда образложења оспорених пресуда не остављају утисак произвољности, нити може да се закључи да је првостепени суд прекорачио принцип слободне оцјене доказа, поготово не на начин који би довео у питање гаранције права на правично суђење. При томе, Уставни суд није могао да закључи да је приликом оцјене проведених доказа и утврђивања чињеница релевантних за апелантову кривичну одговорност дошло до занемаривања обавезе суда да води рачуна и о принципу in dubio pro reo и претпоставци невиности, као ни да је на било који начин доведена у питање законитост доказа који су спроведени у овом поступку. 27. Уставни суд сматра да, осим незадовољства закључцима првостепеног и другостепеног суда о којима је, како је већ закључено, дато образложење које у цијелости задовољава стандард права на правично суђење, апелант није дао било какав релевантан аргумент који би могао да доведе у питање кршење наведеног принципа. Уставни суд сматра да су разлози које је првостепени суд навео у односу на своје убјеђење да је апелант починио кривична дјела која су му стављена на терет задовољавајући с аспекта принципа брижљиве и савјесне оцјене доказа како то закон захтијева, те с аспекта члана 6 став 1 Европске конвенције. Такође, као што је већ нагласио, Уставни суд сматра да овакво образложење задовољава у цијелости и принцип in dubio pro reo, тим прије што нема ништа што указује да суд неки од изведених доказа није цијенио или да је о неком доказу дао произвољно образложење. Такође, Уставни суд није пронашао ништа што би указивало да су у предметном кривичном поступку материјално-правни прописи произвољно или неправично примијењени. Стога, Уставни суд сматра да у конкретном случају није повријеђено ни начело in dubio pro reo из члана 6 став 2 Европске конвенције. 28. Имајући у виду све наведено, Уставни суд закључује да су апелантови наводи о повреди права на правично суђење из члана II/3е) Устава Босне и


Херцеговине и члана 6 ст. 1 и 2 Европске конвенције неосновани. VIII. Закључак 29. Уставни суд закључује да нема повреде права на правично суђење из члана II/3е) Устава Босне и Херцеговине и члана 6 ст. 1 и 2 Европске конвенције када је Општински суд за своју одлуку дао јасно и прецизно образложење у погледу основаности кривичне оптужбе против апеланта, а које је у цијелости прихватио Кантонални суд, као и да наведена образложења не остављају утисак произвољности, нити може да се закључи да је Општински суд прекорачио принцип слободне оцјене доказа, поготово не на начин који би довео у питање гаранције права на правично суђење, посебно принципа in dubio pro reo. 30. На основу члана 61 ст. 1 и 3 Правила Уставног суда, Уставни суд је одлучио као у диспозитиву ове одлуке. 31. Сходно члану VI/5 Устава Босне и Херцеговине, одлуке Уставног суда су коначне и обавезујуће. Предсједница Уставног суда Босне и Херцеговине Валерија Галић, с. р. Ustavni sud Bosne i Hercegovine u Vijeću od pet sudija, u predmetu broj AP 3440/10, rješavajući apelaciju Tahira Selimbašića, na osnovu člana VI/3.b) Ustava Bosne i Hercegovine, člana 59. stav 2. alineja 2. i člana 61. st. 1. i 3. Pravila Ustavnog suda Bosne i Hercegovine ("Službeni glasnik Bosne i Hercegovine" br. 60/05, 64/08 i 51/09), u sastavu: Valerija Galić, predsjednica Miodrag Simović, potpredsjednik Seada Palavrić, potpredsjednica Mato Tadić, sudija Zlatko M. Knežević, sudija na sjednici održanoj 25. juna 2013. godine donio je


Odbija se kao neosnovana apelacija Tahira Selimbašića, podnesena protiv Presude Kantonalnog suda u Zenici broj 41 0 K 008784 10 KZ od 29. aprila 2010. godine i Presude Općinskog suda u Visokom broj 41 0 K 008784 09 K od 9. decembra 2009. godine. Odluku objaviti u "Službenom glasniku Bosne i Hercegovine", "Službenim novinama Federacije Bosne i Hercegovine", "Službenom glasniku Republike Srpske" i "Službenom glasniku Distrikta Brčko Bosne i Hercegovine". OBRAZLOŽENJE I. Uvod 1. Tahir Selimbašić (u daljnjem tekstu: apelant) kojeg zastupa Aida Karavelić, advokat iz Visokog, podnio je 9. augusta 2010. godine Ustavnom sudu Bosne i Hercegovine (u daljnjem tekstu: Ustavni sud) apelaciju protiv Presude Kantonalnog suda u Zenici (u daljnjem tekstu: Kantonalni sud) broj 41 0 K 008784 10 Kz od 29. aprila 2010. godine i Presude Općinskog suda u Visokom (u daljnjem tekstu: Općinski sud) broj 41 0 K 008784 09 K od 9. decembra 2009. godine. Apelant je, također, podnio zahtjev za donošenje privremene mjere kojom bi Ustavni sud odložio izvršenje izrečene kazne zatvora do donošenja odluke o apelaciji. II. Postupak pred Ustavnim sudom 2. Na osnovu člana 22. stav 1. Pravila Ustavnog suda, od Općinskog i Kantonalnog suda je 16. aprila 2013. godine i 9. maja 2013. godine zatraženo da dostave odgovore na apelaciju.



3. Općinski sud je svoj odgovor na apelaciju dostavio Ustavnom sudu 22. aprila 2013. godine. 4. Kantonalni sud nije Ustavnom sudu dostavio svoj odgovor na apelaciju. 5. Na osnovu člana 26. stav 2. Pravila Ustavnog suda, odgovor Općinskog suda na apelaciju je apelantu dostavljen 9. maja 2013. godine. 6. Ustavni sud je na sjednici od 13. oktobra 2010. godine odbio kao neosnovan apelantov zahtjev za donošenje privremene mjere. III. Činjenično stanje 7. Činjenice predmeta koje proizlaze iz apelantovih navoda i dokumenata predočenih Ustavnom sudu mogu se sumirati na sljedeći način. 8. Presudom Općinskog suda broj 41 0 K 008784 09 K od 9. decembra 2009. godine apelant je proglašen krivim zbog krivičnih djela nasilničkog ponašanja iz člana 362. stav 2. Krivičnog zakona Federacije BiH ("Službene novine FBiH" br. 36/03, 37/03, 21/04, 69/04 i 18/05; u daljnjem tekstu: KZ FBiH) u sticaju sa krivičnim djelom narušavanja nepovredivosti stana iz člana 184. stav 1. KZ FBiH, u vezi s članom 54. tog Zakona. Apelantu je za krivično djelo nasilničkog ponašanja iz člana 362. stav 2. KZ FBiH, uz primjenu čl. 50. i 51. KZ FBiH, utvrđena kazna zatvora u trajanju od tri mjeseca, a za krivično djelo nepovredivosti stana iz člana 184. stav 1. KZ FBiH kazna zatvora od dva mjeseca, pa ga je sud na osnovu navedenih zakonskih propisa i uz primjenu člana 54. KZ FBiH osudio na jedinstvenu kaznu zatvora u trajanju od četiri mjeseca. Istom presudom apelant je oslobođen naknade troškova krivičnog postupka u smislu odredbe člana 202. stav 4. u vezi s članom 199. stav 2. tač. a) i g) Zakona o krivičnom postupku ("Službeni glasnik FBiH" br. 35/03, 37/03, 56/03, 78/04, 28/05, 55/06, 27/07, 53/07 i 9/09; u daljnjem tekstu: ZKP FBiH), a Kazafer Alikadić i Fadila Alikadić (u daljnjem tekstu: oštećeni) su upućeni da svojim imovinsko-pravnom zahtjevom pokrenu parnični postupak u smislu člana 212. stav 3. tog Zakona. 9. U obrazloženju presude Općinski sud je naveo da je, cijeneći sve provedene dokaze pojedinačno i u njihovoj međusobnoj povezanosti, utvrdio da je apelant učinio krivična djela za koja je optužen. Naime, Općinski sud je na temelju provedenih dokaza saslušanjem svjedoka optužbe, svjedoka odbrane i materijalnih dokaza, a djelimično i apelantove odbrane, utvrdio da je apelant 22. novembra 2008. godine neovlašteno ušao u kuću oštećenih bez odobrenja i volje oštećenih iz koje se nije htio udaljiti, sve s namjerom da fizički napadne oštećene što je i učinio, nanijevši im lake tjelesne povrede. Iskazi oštećenih i saslušanih svjedoka optužbe su, prema mišljenju suda, potvrđeni objektivnim dokazima, odnosno izvještajem Policijske stanice Olovo od 22. novembra 2008. godine s tekstualnim nastavkom izvještaja - službenom zabilješkom od 24. novembra 2008. godine, te fotodokumentacijom s lica mjesta događaja PS Olovo od 10. decembra 2008. godine, kao i dopisom JU Dom zdravlja Olovo broj 1327/08 od 25. decembra 2008. godine u kojem je konstatirano da su se oštećeni 24. novembra 2008. godine obratili ljekaru i da su im konstatirane lake tjelesne povrede. Na drugoj strani, sud nije prihvatio kao osnovanu apelantovu odbranu da izvedenim dokazima nije potvrđen činjenični i pravni opis optužnice, da su iskazi svjedoka optužbe kontradiktorni, da su apelanta prethodno napali oštećeni, te da je apelant postupao u krajnjoj nuždi, jer takva ocjena dokaza odbrane, po ocjeni suda, nije ni objektivna, niti je potvrđena provedenim dokazima optužbe i odbrane. Prema tome, sud je zaključio da se događaj desio upravo na način na koji su to opisali oštećeni, dok je svjedok optužbe Zehrid Ejubović


potvrdio u cijelosti iskaze oštećenih o činjenicama koje je on vidio i čuo. S tim u vezi je sud istakao da nije prihvatio navode apelantovog branioca da je ovaj svjedok pristrasno svjedočio samo zato što je prvi komšija oštećenih. Imajući u vidu navedeno, Općinski sud je ocijenio da je u konkretnom slučaju apelant krivična djela učinio s umišljajem, da je u vrijeme izvršenja krivičnog djela bio uračunljiv, te da izvedenim dokazima nije dovedena u sumnju apelantova mogućnost da shvati značaj svojih djela i da upravlja svojim postupcima u vrijeme izvršenja djela. Odlučujući o visini kazne sud je cijeneći olakšavajuće (raniju neosuđivanost apelanta, te njegovo korektno držanje pred sudom i materijalnu situaciju) i otežavajuće okolnosti za apelanta, a prije svega cijeneći stepen društvene opasnosti izvršenja krivičnih djela i apelantovu ispoljenu upornost pri izvršenju krivičnih djela, primjenom odredaba čl. 50. i 51. KZ FBiH, apelantu za učinjena krivična djela izrekao blaže kazne od zakonom zaprijećenih i osudio ga na jedinstvenu kaznu zatvora u trajanju od četiri mjeseca. Apelant je oslobođen plaćanja troškova krivičnog postupka, jer je sud ocijenio da bi njihovim plaćanjem bila ugrožena egzistencija apelanta i njegove porodice. Imajući u vidu navedeno, odlučeno je kao u dispozitivu presude. 10. Kantonalni sud je Presudom broj 41 0 K 008784 10 Kz od 29. aprila 2010. godine apelantovu žalbu, podnesenu protiv presude Općinskog suda od 9. decembra 2009. godine, odbio kao neosnovanu. U obrazloženju presude Kantonalni sud je naveo da apelant u žalbi nije ponudio nikakve nove dokaze koji bi išli u prilog njegove odbrane, nego je samo komentirao činjenično stanje, nastojeći umanjiti krivičnu odgovornost. Navod žalbe da organi gonjenja nisu izvršili uviđaj istog dana kada se događaj desio nije, po ocjeni drugostepenog suda, odlučujući u konkretnom slučaju, s obzirom da je drugim dokazima nesporno dokazano da je apelant počinio krivična djela koja su mu stavljena na teret. Stoga je Kantonalni sud zaključio da je prvostepeni sud pravilno i potpuno utvrdio činjenično stanje i na to pravilno primijenio zakon, te dao valjane razloge o odlučnim činjenicama. Kantonalni sud smatra da je prvostepena presuda razumljiva i jasna i da nisu učinjene bitne povrede odredaba krivičnog postupka. U pogledu odluke o krivičnoj sankciji, Kantonalni sud je naveo da je prvostepeni sud pravilno cijenio sve olakšavajuće i otežavajuće okolnosti, koje se nisu promijenile od dana izricanja prvostepene presude, pa je stoga i prema mišljenju drugostepenog suda odluka o visini i vrsti krivično-pravne sankcije realna i njom se može postići svrha kažnjavanja. Slijedom navedenog, odlučeno je kao u dispozitivu drugostepene presude. IV. Apelacija a) Navodi iz apelacije 11. Apelant smatra da mu je osporenim odlukama povrijeđeno pravo na pravično suđenje iz člana II/3.e) Ustava Bosne i Hercegovine i člana 6. st. 1. i 2. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda (u daljnjem tekstu: Evropska konvencija). Apelant navodi da u predmetnom postupku redovni sudovi nisu potpuno utvrdili činjenice koje su važne za donošenje zakonite odluke. Naime, apelant navodi da redovni sudovi nisu s jednakom pažnjom ispitivali i utvrđivali činjenice koje ga terete i one koje mu idu u korist, što je dovelo u konačnici do osuđujuće presude. S tim u vezi je apelant naveo da je na taj način narušen temeljni princip presumpcije nevinosti i princip in dubio pro reo, koji se prema mišljenju apelanta ogleda u tome što je sud u potpunosti vjerovao iskazima oštećenih, koji su u kontradiktornosti s ostalim izvedenim dokazima.



b) Odgovor Općinskog suda na apelaciju 12. Općinski sud je u svom odgovoru na apelaciju naveo da je taj sud postupao u skladu sa ZKP-om, te da su apelantu bila osigurana sva prava obuhvaćena pravom na pravično suđenje iz člana II/3.e) Ustava Bosne i Hercegovine i člana 6. Evropske konvencije. Dalje je sud naveo da je na zapisniku s glavnog pretresa od 11. novembra 2009. godine apelant kao optuženi bio poučen da se smatra nevinim sve dok se pravosnažnom presudom pred sudom ne dokaže da je kriv, te je upoznat s ostalim pravima. S tim u vezi je sud naveo da je donio presudu nakon savjesne i brižljive ocjene svakog izvedenog dokaza pojedinačno, posebno dovodeći ih u međusobnu vezu, rukovodeći se načelom slobodne ocjene dokaza. Stoga je sud konstatirao u svom odgovoru da su paušalni i neutemeljeni apelantovi navodi da je taj sud povrijedio institut in dubio pro reo, kao i da je taj sud osigurao ravnopravnost stranaka u predmetnom krivičnom postupku. Imajući u vidu navedeno, Općinski sud je zaključio da u postupku pred tim sudom nije bilo kršenja apelantovih ustavnih prava na koja se on poziva u ovoj apelaciji. V. Relevantni propisi 13. Krivični zakon Federacije Bosne i Hercegovine ("Službene novine FBiH" br. 36/03, 37/03, 21/04, 69/04 i 18/05) u relevantnom dijelu glasi: Član 50. Ublažavanje kazne Sud može učinitelju odmjeriti kaznu ispod granice propisane zakonom ili izreći blažu vrstu kazne: a) kad zakon propisuje da se učinitelj može blaže kazniti; b) i kad sud utvrdi da postoje naročito olakšavajuće okolnosti koje ukazuju da se i ublaženom kaznom može postići svrha kažnjavanja. Član 51. Granice ublažavanja kazne (1) Kad postoje uvjeti za ublažavanje kazne iz člana 50. (Ublažavanje kazne) ovog zakona, sud će ublažiti kaznu u ovim granicama: a) ako je za krivično djelo kao najmanja mjera kazne propisana kazna zatvora od deset ili više godina, kazna se može ublažiti do pet godina zatvora; b) ako je za krivično djelo kao najmanja mjera kazne propisana kazna zatvora od tri ili više godina, kazna se može ublažiti do jedne godine zatvora; c) ako je za krivično djelo kao najmanja mjera kazne propisana kazna zatvora od dvije godine, kazna se može ublažiti do šest mjeseci zatvora; d) ako je za krivično djelo kao najmanja mjera kazne propisana kazna zatvora od jedne godine, kazna se može ublažiti do tri mjeseca zatvora; e) ako je za krivično djelo propisana kazna zatvora od najviše jedne godine, kazna se može ublažiti do trideset dana zatvora; f) ako je za krivično djelo propisana kazna zatvora bez naznake najmanje mjere, umjesto kazne zatvora može se izreći novčana kazna; g) ako je za krivično djelo propisana novčana kazna s naznakom najmanje mjere, kazna se može ublažiti do pet dnevnih iznosa, a ako se izriče u određenom iznosu do 150 KM. (2) Pri odlučivanju koliko će kaznu ublažiti prema pravilima iz stava 1. ovog člana, sud će posebno uzeti u obzir najmanju i najveću mjeru kazne propisane za to krivično djelo.


Član 54. Stjecaj krivičnih djela (1) Ako je učinitelj jednom radnjom ili s više radnji učinio više krivičnih djela za koja mu se istovremeno sudi, sud će najprije utvrditi kazne za svako od tih krivičnih djela, pa će za sva krivična djela izreći jedinstvenu kaznu zatvora, kaznu dugotrajnog zatvora ili jedinstvenu novčanu kaznu. (2) Jedinstvenu kaznu sud će izreći po ovim pravilima: a) ako je za neko od krivičnih djela u stjecaju sud utvrdio kaznu dugotrajnog zatvora, izreći će samo tu kaznu; b) ako je za krivična djela u stjecaju sud utvrdio kazne zatvora, jedinstvena kazna zatvora mora biti veća od svake pojedine utvrđene kazne, ali ne smije dostignuti zbir utvrđenih kazni niti prijeći dvadeset godina; c) ako su za sva krivična djela u stjecaju propisane kazne zatvora do tri godine, jedinstvena kazna zatvora ne može biti veća od osam godina; d) ako je za krivična djela u stjecaju sud utvrdio samo novčane kazne, jedinstvena kazna mora biti veća od svake pojedine utvrđene novčane kazne, ali ne smije dostignuti zbir utvrđenih novčanih kazni. (3) Ako je za neka krivična djela u stjecaju sud utvrdio kazne zatvora, a za druga krivična djela u stjecaju novčane kazne, izreći će jedinstvenu kaznu zatvora i jedinstvenu novčanu kaznu po odredbama stava 2. tač.od b) do d) ovog člana. (4) Sporednu kaznu sud će izreći ako je utvrđena makar za jedno krivično djelo u stjecaju, a ako je utvrdio više novčanih kazni izreći će jedinstvenu novčanu kaznu po odredbi stava 2. tačke d) ovog člana. (5) Ako je sud za krivična djela u stjecaju utvrdio kazne zatvora i kazne maloljetničkog zatvora, izreći će jedinstvenu kaznu po odredbama stava 2. tač. b) i c) ovog člana. Član 184. Narušavanje nepovredivosti doma (1) Ko neovlašćeno prodre u tuđi dom ili zatvorene prostorije ili se na zahtjev ovlašćenika otamo ne udalji, kaznit će se kaznom zatvora do tri godine. (2) Službena osoba koja učini krivično djelo iz stava 1. ovog člana u vršenju službe, kaznit će se kaznom zatvora od tri mjeseca do tri godine. Član 362. Nasilničko ponašanje (1) Ko grubim vrijeđanjem ili zlostavljanjem drugog, nasiljem prema drugom, izazivanjem tuče ili naročito drskim ili bezobzirnim ponašanjem ugrožava građanski mir, kaznit će se kaznom zatvora od tri mjeseca do tri godine. (2) Ko krivično djelo iz stava 1. ovog člana učini u sastavu grupe ljudi, ili ako je krivičnim djelom iz stava 1. ovog člana prouzrokovano teško poniženje više osoba, ili je neka osoba lahko tjelesno ozlijeđena, kaznit će se kaznom zatvora od šest mjeseci do pet godina. 14. Zakon o krivičnom postupku Federacije Bosne i Hercegovine ("Službeni glasnik FBiH" br. 35/03, 37/03, 56/03, 78/04, 28/05, 55/06, 27/07, 53/07 i 9/09) u relevantnom dijelu glasi: Član 3. Pretpostavka nevinosti i in dubio pro reo (1) Svako se smatra nevinim za krivično djelo dok se pravomoćnom presudom suda ne utvrdi njegova krivnja. (2) Sumnju u pogledu postojanja činjenica koje čine obilježja krivičnog djela ili o kojima ovisi primjena neke odredbe krivičnog zakonodavstva, sud rješava presudom na način koji je povoljniji za optuženog.



Član 15. Jednakost u postupanju Sud, tužitelj i drugi organi koji učestvuju u postupku dužni su s jednakom pažnjom da ispituju i utvrđuju kako činjenice koje terete osumnjičenog, odnosno optuženog, tako i one koje im idu u korist. Član 16. Slobodna ocjena dokaza Pravo suda, tužitelja i drugih organa koji učestvuju u krivičnom postupku da ocjenjuju postojanje ili nepostojanje činjenica nije vezano ni ograničeno posebnim formalnim dokaznim pravilima. Član 296. Dokazi na kojima se zasniva presuda (1) Sud zasniva presudu samo na činjenicama i dokazima koji su izneseni na glavnom pretresu. (2) Sud je dužan savjesno ocijeniti svaki dokaz pojedinačno i u vezi s ostalim dokazima i na osnovu takve ocjene izvesti zaključak je li neka činjenica dokazana. VI. Dopustivost 15. U skladu s članom VI/3.b) Ustava Bosne i Hercegovine Ustavni sud, također, ima apelacionu nadležnost u pitanjima koja su sadržana u ovom ustavu kada ona postanu predmet spora zbog presude bilo kojeg suda u Bosni i Hercegovini. 16. U skladu s članom 16. stav 1. Pravila Ustavnog suda, Ustavni sud može razmatrati apelaciju samo ako su protiv presude, odnosno odluke koja se njome pobija, iscrpljeni svi djelotvorni pravni lijekovi mogući prema zakonu i ako se podnese u roku od 60 dana od dana kada je podnosilac apelacije primio odluku o posljednjem djelotvornom pravnom lijeku kojeg je koristio. 17. U konkretnom slučaju predmet osporavanja apelacijom je presuda Kantonalnog suda od 29. aprila 2010. godine protiv koje nema drugih djelotvornih pravnih lijekova mogućih prema zakonu. Zatim, osporenu presudu Kantonalnog suda apelant je primio 8. juna 2010. godine, a apelacija je podnesena 9. augusta 2010. godine, tj. u roku od 60 dana, kako je propisano članom 16. stav 1. Pravila Ustavnog suda. Konačno, apelacija ispunjava i uvjete iz člana 16. st. 2. i 4. Pravila Ustavnog suda, jer nije očigledno (prima facie) neosnovana, niti postoji neki drugi formalni razlog zbog kojeg apelacija nije dopustiva. 18. Imajući u vidu odredbe člana VI/3.b) Ustava Bosne i Hercegovine, te člana 16. st. 1, 2. i 4. Pravila Ustavnog suda, Ustavni sud je utvrdio da apelacija ispunjava uvjete u pogledu dopustivosti. VII. Meritum 19. Apelant ukazuje da mu je osporenim odlukama povrijeđeno ustavno pravo na pravično suđenje iz člana II/3.e) Ustava Bosne i Hercegovine i člana 6. st. 1. i 2. Evropske konvencije. 20. Član II/3. Ustava Bosne i Hercegovine u relevantnom dijelu glasi: Sva lica na teritoriji Bosne i Hercegovine uživaju ljudska prava i slobode iz stava 2. ovog člana, što uključuje: e) Pravo na pravično saslušanje u građanskim i krivičnim stvarima i druga prava u vezi sa krivičnim postupkom. 21. Član 6. st. 1. i 2. Evropske konvencije u relevantnom dijelu glasi: 1. Prilikom utvrđivanja građanskih prava i obaveza ili osnovanosti bilo kakve krivične optužbe protiv njega, svako ima pravo na pravično suđenje i javnu raspravu u razumnom roku pred nezavisnim i nepristranim, zakonom ustanovljenim sudom.


2. Svako ko je optužen za krivično djelo smatra se nevinim dok se njegova krivnja po zakonu ne dokaže. […] 22. Ustavni sud smatra da je u ovom postupku utvrđivana osnovanost krivične optužbe protiv apelanta, pa je član 6. Evropske konvencije primjenjiv. 23. Razmatrajući apelantove navode, Ustavni sud, prije svega, ukazuje da prema praksi Evropskog i Ustavnog suda zadatak ovih sudova nije da preispituju zaključke redovnih sudova u pogledu činjeničnog stanja i primjene materijalnog prava (vidi Evropski sud, Pronina protiv Rusije, odluka o dopustivosti od 30. juna 2005. godine, aplikacija broj 65167/01). Naime, Ustavni sud nije nadležan da supstituira redovne sudove u procjeni činjenica i dokaza, već je općenito zadatak redovnih sudova da ocijene činjenice i dokaze koje su izveli (vidi Evropski sud, Thomas protiv Ujedinjenog Kraljevstva, presuda od 10. maja 2005. godine, aplikacija broj 19354/02). Zadatak Ustavnog suda je da ispita da li je eventualno došlo do povrede ili zanemarivanja ustavnih prava (pravo na pravično suđenje, pravo na pristup sudu, pravo na djelotvoran pravni lijek i dr.), te da li je primjena zakona bila, eventualno, proizvoljna ili diskriminacijska. Dakle, u okviru apelacione nadležnosti Ustavni sud se bavi isključivo pitanjem eventualne povrede ustavnih prava ili prava iz Evropske konvencije u postupku pred redovnim sudovima, pa će u konkretnom slučaju Ustavni sud ispitati da li je postupak u cjelini bio pravičan na način na koji to zahtijeva član 6. Evropske konvencije (vidi Ustavni sud, Odluka broj AP 20/05 od 18. maja 2005. godine, objavljena u "Službenom glasniku BiH" broj 58/05). 24. Dalje, Ustavni sud podsjeća da je van njegove nadležnosti da procjenjuje kvalitet zaključaka sudova u pogledu ocjene dokaza, ukoliko se ova ocjena ne doima očigledno proizvoljnom. Ustavni sud se neće miješati u način na koji su redovni sudovi usvojili dokaze kao dokaznu građu niti će se miješati u situaciju kada redovni sudovi povjeruju dokazima jedne strane u postupku na osnovu slobodne sudijske ocjene. To je isključivo uloga redovnih sudova, čak i kada su izjave svjedoka na javnoj raspravi i pod zakletvom suprotne jedna drugoj (vidi Evropski sud za ljudska prava, Doorson protiv Nizozemske, presuda od 6. marta 1996. godine, objavljena u Izvještajima, broj 1996-II, stav 78). Ustavni sud naglašava da, pri tome, redovni sud nije vezan ni ograničen posebnim formalnim dokaznim pravilima, ali da slobodna ocjena dokaza zahtijeva obrazloženje, kako svakog dokaza pojedinačno, tako i svih dokaza zajedno, te dovođenje svih provedenih dokaza u uzajamnu logičnu vezu. 25. Ustavni sud zapaža da je u konkretnom slučaju o postojanju krivičnog djela i apelantovoj krivičnoj odgovornosti odlučeno na osnovu provedenih brojnih dokaza i optužbe i odbrane, te da je Općinski sud, nakon sadržajne analize i ocjene svih dokaza, našao da je dokazano postojanje krivičnog djela nasilničkog ponašanja iz člana 362. stav 2. KZ FBiH-a u sticaju s krivičnim djelom narušavanja nepovredivosti stana iz člana 184. stav 1. istog Zakona u inkriminiranom periodu, kako je to bliže opisano u izreci prvostepene presude. Analizirajući tako provedeni dokazni postupak pred prvostepenim sudom, drugostepeni sud je utvrdio da je prvostepeni sud potpuno i pravilno utvrdio činjenično stanje, te da je pravilno primijenio krivični zakon kada je apelantove radnje okvalificirao kao naprijed navedena krivična djela, dajući pritom jasne i precizne razloge. 26. Po mišljenju Ustavnog suda obrazloženja osporenih presuda ne ostavljaju utisak proizvoljnosti, niti se može zaključiti da je prvostepeni sud prekoračio princip slobodne ocjene dokaza, pogotovo ne na način koji bi doveo u pitanje garancije prava na pravično suđenje. Pri tome, Ustavni sud nije



mogao zaključiti da je prilikom ocjene provedenih dokaza i utvrđivanja činjenica relevantnih za apelantovu krivičnu odgovornost došlo do zanemarivanja obaveze suda da vodi računa i o principu in dubio pro reo i pretpostavci nevinosti, kao ni da je na bilo koji način dovedena u pitanje zakonitost dokaza provedenih u ovom postupku. 27. Ustavni sud smatra kako, osim nezadovoljstva zaključcima prvostepenog i drugostepenog suda o kojima je, kako je već zaključeno, dato obrazloženje koje u cijelosti zadovoljava standard prava na pravično suđenje, apelant nije dao bilo kakav relevantan argument koji bi mogao dovesti u pitanje kršenje navedenoga načela. Ustavni sud smatra kako su razlozi koje je prvostepeni sud naveo u odnosu na svoje ubjeđenje da je apelant počinio krivična djela koja su mu stavljena na teret zadovoljavajući s aspekta načela brižljive i savjesne ocjene dokaza kako to zakon zahtijeva, te s aspekta člana 6. stav 1. Evropske konvencije. Također, kao što je već naglasio, Ustavni sud smatra kako ovakvo obrazloženje zadovoljava u cijelosti i načelo in dubio pro reo, tim prije što nema ništa što ukazuje da sud neki od izvedenih dokaza nije cijenio ili da je o nekom dokazu dao proizvoljno obrazloženje. Također, Ustavni sud nije pronašao ništa što bi ukazivalo da su u predmetnom krivičnom postupku materijalno-pravni propisi proizvoljno ili nepravično primijenjeni. Stoga, Ustavni sud smatra da u konkretnom slučaju nije povrijeđeno ni načelo in dubio pro reo iz člana 6. stav 2. Evropske konvencije. 28. Imajući u vidu sve navedeno, Ustavni sud zaključuje da su apelantovi navodi o povredi prava na pravično suđenje iz člana II/3.e) Ustava Bosne i Hercegovine i člana 6. st. 1. i 2. Evropske konvencije neosnovani. VIII. Zaključak 29. Ustavni sud zaključuje da nema povrede prava na pravično suđenje iz člana II/3.e) Ustava Bosne i Hercegovine i člana 6. st. 1. i 2. Evropske konvencije kada je Općinski sud za svoju odluku dao jasno i precizno obrazloženje u pogledu osnovanosti krivične optužbe protiv apelanta, a koje je u cijelosti prihvatio Kantonalni sud, kao i da navedena obrazloženja ne ostavljaju utisak proizvoljnosti, niti se može zaključiti da je Općinski sud prekoračio princip slobodne ocjene dokaza, pogotovo ne na način koji bi doveo u pitanje garancije prava na pravično suđenje, posebno principa in dubio pro reo. 30. Na osnovu člana 61. st. 1. i 3. Pravila Ustavnog suda, Ustavni sud je odlučio kao u dispozitivu ove odluke. 31. Prema članu VI/5. Ustava Bosne i Hercegovine, odluke Ustavnog suda su konačne i obavezujuće. Predsjednica Ustavnog suda Bosne i Hercegovine Valerija Galić, s. r.

895

Ustavni sud Bosne i Hercegovine je u Vijeću od pet sudaca, u predmetu broj AP 3050/12, rješavajući apelaciju Nevenke Kovačević-Brkljač, na temelju članka VI/3.(b) Ustava Bosne i Hercegovine, članka 59. stavak 2. točka 2. i članka 61. st. 1. i 3. Pravila Ustavnog suda Bosne i Hercegovine ("Službeni glasnik Bosne i Hercegovine" broj 60/05, 64/08 i 51/09), u sastavu: Valerija Galić, predsjednica Miodrag Simović, dopredsjednik Seada Palavrić, dopredsjednica Mato Tadić, sudac Zlatko M. Knežević, sudac na sjednici održanoj 25. lipnja 2013. godine donio



Odbija se kao neutemeljena apelacija Nevenke Kovačević-Brkljač, podnesena protiv Presude Vrhovnog suda Republike Srpske broj 85 0 P 000170 10 Rev od 14. lipnja 2012. godine i Presude Okružnog suda u Doboju broj 85 0 P 000170 09 Gž od 6. srpnja 2010. godine. Odluku objaviti u "Službenom glasniku Bosne i Hercegovine", "Službenim novinama Federacije Bosne i Hercegovine", "Službenom glasniku Republike Srpske" i "Službenom glasniku Distrikta Brčko Bosne i Hercegovine". OBRAZLOŽENJE I. Uvod 1. Nevenka Kovačević-Brkljač (u daljnjem tekstu: apelantica) iz Doboja koju zastupa Branko V. Ristić, odvjetnik iz Doboja, podnijela je 14. kolovoza 2012. godine Ustavnom sudu Bosne i Hercegovine (u daljnjem tekstu: Ustavni sud) apelaciju protiv Presude Vrhovnog suda Republike Srpske (u daljnjem tekstu: Vrhovni sud) broj 85 0 P 000170 10 Rev od 14. lipnja 2012. godine i Presude Okružnog suda u Doboju (u daljnjem tekstu: Okružni sud) broj 85 0 P 000170 09 Gž od 6. srpnja 2010. godine. Apelantica je dopisom od 4. ožujka 2013. godine zatražila prioritetno rješavanje apelacije. II. Postupak pred Ustavnim sudom 2. Na temelju članka 22. st. 1. i 2. Pravila Ustavnog suda, od Vrhovnog suda, Okružnog suda i tužene Općine Doboj (u daljnjem tekstu: tužena) 17. i 18. travnja 2013. godine je zatraženo da dostave odgovor na apelaciju. 3. Vrhovni sud i Okružni sud su 26. i 19. travnja 2013. godine dostavili odgovor na apelaciju. Tužena nije dostavila odgovor. 4. Na temelju članka 26. stavak 2. Pravila Ustavnog suda, odgovori na apelaciju su dostavljeni apelantici 14. svibnja 2013. godine. 5. Ustavni sud je 20. svibnja 2013. godine zatražio kopiju spisa od Osnovnog suda, koji je postupio po traženom 24. svibnja 2013. godine. 6. Ustavni sud je na sjednici Malog vijeća održanoj 10. travnja 2013. godine usvojio apelantičin prijedlog za prioritetno rješavanje predmeta broj AP 3050/12. III. Činjenično stanje 7. Činjenice predmeta koje proizlaze iz apelantičinih navoda i dokumenata podastrtih Ustavnom sudu mogu se sumirati na sljedeći način. 8. Ustavni sud je razmatrao apelantičinu prijavu koju je 6. travnja 2000. godine podnijela Domu za ljudska prava za Bosnu i Hercegovinu protiv Republike Srpske i donio Odluku o prihvatljivosti i meritumu broj CH/003728 od 15. ožujka 2007. godine (u daljnjem tekstu: odluka Ustavnog suda). U odluci Ustavnog suda je, između ostalog, navedeno da je apelantica podnijela prijavu zbog neizvršenja Presude broj Rs-4/95 od 17. svibnja 1995. godine, kojom je Osnovni sud poništio rješenje o prestanku radne obveze (od 30. prosinca 1994. godine) i obvezao Općinski sekretarijat za pitanje branitelja i invalida Općine Doboj da uspostavi apelantici sva prava iz radnog odnosa po osnovu radne obveze i odluke Ministarstva obrane. Apelantica je pokrenula izvršni postupak u kojemu je doneseno rješenje kojim je odbijen prijedlog za izvršenje zato što presuda nije podobna za izvršenje. U odluci Ustavnog suda je dalje navedeno: "Ustavni sud smatra da je predmetna presuda sadržavala sve pretpostavke za podobnost isprave za izvršenje propisane člankom 20. stavak 1. Zakona o izvršnom postupku, i da je ona izvršiva u smislu navedenog članka. Stoga je Osnovni sud arbitrarno primijenio navedene zakonske odredbe iz članka 20. Zakona o izvršnom postupku, kada je utvrdio da je



predmetna presuda nepodobna za izvršenje…" Ustavni sud je, između ostalog, zaključio da je prekršeno apelantičino pravo na pravično suđenje, naredio Republici Srpskoj da poduzme žurne mjere da se apelantica vrati na radno mjesto u Općinskom sekretarijatu za pitanje branitelja i invalida Općine Doboj na poslove koje je obavljala do momenta prestanka radnog odnosa temeljem radne obveze, odnosno ako nije moguć povratak na staro radno mjesto, na poslove koji odgovaraju njenoj stručnoj spremi, najkasnije u roku od tri mjeseca od dana prijema odluke. 9. Apelantica je nakon navedene odluke Ustavnog suda, tj. 16. studenog 2007. godine, podnijela tužbu protiv tužene Općine Doboj (u daljnjem tekstu: tužena) radi isplate neisplaćenih plaća, uplate doprinosa i povezivanja radnog staža. U obrazloženju tužbe apelantica je navela kako je tužena samo djelomično izvršila odluku Ustavnog suda, odnosno da ju je samo vratila na radno mjesto, dok nije izvršila isplatu naknade na ime plaća, regresa, ogrjeva i rada u Komisiji za utvrđivanje invaliditeta, nije joj povezala radni staž, niti je izvršila uplatu doprinosa. 10. Presudom Osnovnog suda u Doboju (u daljnjem tekstu: Osnovni sud) broj 85 0 P 000170 07 P od 19. svibnja 2009. godine obvezana je tužena da apelantici zbog nezakonitog prestanka radnog odnosa za razdoblje od 19. lipnja 1996. godine do 1. rujna 2007. godine isplati naknade na ime: neisplaćenih plaća, regresa, zimnice i ogrjeva, rada u Komisiji za utvrđivanje invaliditeta i poreza i doprinosa (u izreci presude precizirani iznosi naknada). Istom presudom Osnovni sud je obvezao tuženu da apelantici isplati naknadu troškova postupka. U obrazloženju presude, Osnovni sud je naveo kako je apelantica bila uposlena kod tužene i kako je bila član, odnosno tajnik Komisije za utvrđivanje invaliditeta, te kako je odlukom Ustavnog suda utvrđeno da joj je nezakonito prestao radni odnos kod tužene. Tužena je donijela rješenje 27. lipnja 2007. godine kojim je apelanticu vratila na posao i uspostavila joj sva prava iz radnog odnosa, ali joj nije isplatila plaće i druge naknade za vrijeme kada je apelantici prestao radni odnos. Dakle, sporno je u predmetnom slučaju pripadaju li apelantici naknade za vrijeme nezakonitog prestanka radnog odnosa i je li apelantici radni odnos prestao ili je samo mirovao. Osnovni sud je naveo kako iz odluke Ustavnog suda slijedi da je apelantici bila uvedena radna obveza koja je prestala nezakonito, tako da radni odnos nije mirovao nego je prestao nezakonito. S tim u svezi Osnovni sud je istaknuo kako je apelantičin tužbeni zahtjev utemeljen. 11. Presudom Okružnog suda broj 85 0 P 000170 09 Gž od 6. srpnja 2010. godine apelantičin priziv je odbačen kao nedopušten (u smislu članka 213. stavak 3. Zakona o parničnom postupku zbog nepostojanja pravnog interesa, jer je u cijelosti usvojen apelantičin tužbeni zahtjev), a priziv tužene djelomično uvažen, preinačena prvostupanjska presuda tako što se tužena obvezuje apelantici za razdoblje od 16. studenog 2006. godine do 1. rujna 2007. godine isplatiti naknadu na ime plaća, regresa, zimnice i ogrjeva i uplatiti joj doprinose za navedeno razdoblje. Istom presudom je preinačena i odluka o troškovima postupka tako što se obvezuje tužena apelantici izmiriti troškove postupka u manjem iznosu nego što je dosuđeno u prvostupanjskoj presudi. Također, istom presudom je odbijen apelantičin zahtjev na ime naknade za rad u Komisiji za utvrđivanje invaliditeta. U obrazloženju presude, Okružni sud je naveo da je utemeljen priziv tužene zato što apelantica traži zaštitu svojih prava za razdoblje od 19. lipnja 1996. godine (kao datuma s kojim su joj isplaćene naknade plaća i izvršene uplate doprinosa za mirovinsko i invalidsko osiguranje po Presudi Osnovnog suda broj P-28/97) do 1. rujna 2007. godine (kada je vraćena na posao), a tužbu je podnijela 16. studenog


2007. godine, tako da proizlazi da je apelantica propustila rok iz članka 118. Zakona o radu – prečišćeni tekst za određeni dio tužbenog zahtjeva. S tim u svezi apelantičina tužba je u dijelu koji se odnosi na razdoblje od 19. lipnja 1996. godine do 16. studenog 2006. godine nepravodobna. U odnosu na isplatu naknade za rad u Komisiji za utvrđivanje invaliditeta, Okružni sud je naveo kako apelantica tijekom postupka nije dokazala da bi u tijeku 2006. godine (od kada joj se priznaju prava na isplate predmetnih naknada) obavljala poslove tajnika Komisije za utvrđivanje invaliditeta, na koje je kao radnu obvezu bila raspoređena po rješenju od 23. kolovoza 1993. godine. U smislu članka 123. Zakona o parničnom postupku (u daljnjem tekstu: ZPP) apelantičina je obveza dokazivanje činjenica na kojim temelji svoj tužbeni zahtjev, a odredbama članka 126. ZPP-a je propisano da ako sud na osnovu ocjene izvedenih dokaza ne može sa sigurnošću utvrditi neku činjenicu, o postojanju te činjenice zaključit će primjenom pravila o teretu dokazivanja. 12. Presudom Vrhovnog suda broj 85 0 P 000170 10 Rev od 14. lipnja 2012. godine je odbijena apelantičina revizija. U obrazloženju presude Vrhovni sud je istaknuo kako je odredbama članka 105. Zakona o radu propisano da djelatnik može podnijeti tužbu u roku od jedne godine od dana spoznaje da mu je neko pravo povrijeđeno, a najdalje u roku od tri godine od učinjene povrede. Apelantica je tužbu podnijela 16. studenog 2007. godine, pa proizlazi da je tužba u smislu navedene zakonske odredbe pravodobna samo za razdoblje od 16. studenog 2006. godine do 1. rujna 2007. godine. Apelantica nije ispunila uvjete za pružanje sudske zaštite niti sukladno odredbama čl. 55. 56. i 57. Zakona o radnim odnosima koji je bio na snazi do 16. studenog 2000. godine. Nije od značaja činjenica da je apelantica 20. srpnja 1995. godine pokrenula izvršni postupak na temelju presude od 17. svibnja 1995. godine, koji je pravomoćno obustavljen 14. prosinca 1999. godine, jer apelantica niti po pravomoćno okončanom postupku (ako bi se uzelo da je tada imala spoznaje za povredu predmetnog prava, jer je tada saznala da se presuda na temelju koje je pokrenula izvršni postupak i kojim je naložena uspostava prava iz radnog odnosa ne može izvršiti) tužbu sudu nije podnijela u okviru zakonom propisanog roka. Kako je rok za podnošenje tužbe iz članka 105. stavak 2. Zakona o radu prekluzivni materijalno-pravni rok istekom kojeg dolazi do gubitka mogućnosti podnošenja tužbe, te kako za razliku od roka zastare, ne može doći do zastoja i prekida ovog roka, činjenica da se apelantica 6. travnja 2000. godine obratila Ustavnom sudu i da u tom razdoblju nije mogla ostvarivati druge vidove pravne zaštite nije mogla dovesti do zastoja niti prekida zakonom označenog propisanog prekluzivnog roka. Nisu utemeljeni revizijski navodi da je tek donošenjem odluke Ustavnog suda utvrđena nezakonitost prestanka radne obveze, jer je to utvrđeno pravomoćnom Presudom broj RS-4/95. Uostalom, apelantica je već podnosila tužbu po kojoj je donesena presuda 26. ožujka 2001. godine, kojom su apelantici dosuđene naknade za razdoblje od 1. siječnja 1995. godine do 4. srpnja 1996. godine. 13. Vrhovni sud je naveo kako je drugostupanjski sud pravilno zaključio da apelantica nije dokazala da bi u razdoblju od 16. studenog 2006. godine do 1. rujna 2007. godine obavljala poslove tajnika Komisije za utvrđivanje invaliditeta. Takav zaključak drugostupanjskog suda nije oprečan činjeničnom utvrđenju prvostupanjskog suda, jer je prvostupanjski sud kod dosude ove naknade pošao od činjenice da je prije prestanka radne obveze apelantica obavljala ove poslove, zbog čega drugostupanjski sud nije bio u obvezi otvoriti raspravu.



IV. Apelacija a) Navodi iz apelacije 14. Apelantica navodi kako joj je povrijeđeno pravo na pravično suđenje iz članka II/3.(e) Ustava Bosne i Hercegovine i članka 6. stavak 1. Europske konvencije za zaštitu ljudskih prava i temeljnih sloboda (u daljnjem tekstu: Europska konvencija), kao i pravo na imovinu iz članka II/3.(k) Ustava Bosne i Hercegovine i članka 1. Protokola broj 1 uz Europsku konvenciju. Apelantica navodi da su pobijane presude nezakonite zato što su sudovi previdjeli da ona do odluke Ustavnog suda nije mogla pokretati postupak, jer nije bila sigurna da će biti vraćena na rad i pored toga što je postojala izvršna isprava, tj. pravomoćna presuda koja joj je garantirala uspostavu narušenih prava. Tek vraćanjem na rad je proizašlo da je apelantica cijelo vrijeme mogla raditi i ostvarivati prava iz radnog odnosa, tako da je odluka konstitutivni element i po sadržaju i po vremenu, koja joj daje mogućnost utuženja za propuštene i neostvarene isplate. U situaciji kada je odlukom Ustavnog suda utvrđeno kako joj je nezakonito prestao radni odnos, proizlazi da je sadržaj apelantičinog prava povrata na posao trajna i vremenski neprekinuta kategorija, koja joj daje pravo i na naknade plaća za to razdoblje i neminovno uspostavu prava iz radnog odnosa u vidu povezivanja staža i uplate doprinosa. Osim toga, apelantica ističe kako samo proglašavanje ništavim i nezakonitim postupanjem poslodavca utvrđenim pred Ustavnim sudom predstavlja kontinuitet ostvarenja njezinih prava, a kako se cijelo vrijeme nalazila u sporu (ali s neizvjesnošću povratka na posao) nema mjesta primjeni odredbe članka 118. Zakona o radu. Također, apelantica navodi kako je imala subjektivne spoznaje za povredu, međutim, nije bila u objektivnoj mogućnosti ostvarivati svoje pravo na povrat na rad, jer za takav postupak nije imala prinudne mehanizme sve do odluke Ustavnog suda. Apelantica dalje navodi kako je njen zahtjev za naknadu za rad u Komisiji za utvrđivanje invaliditeta odbijen jer ona nije dokazala da bi u spornom razdoblju obavljala tu dužnost, međutim navedeno nije točno jer bi, da nije bilo nezakonitog prekida radnog odnosa, njezin rad u Komisiji za utvrđivanje invaliditeta bio izvjestan. Drugostupanjski sud nije mogao mijenjati činjenično stanje bez primjene odredbe članka 229 stavak 1. točka 1. ZPP-a, već je morao postupiti tako da sam provede već izvedene dokaze pred prvostupanjskim sudom, pa drugačije utvrdi činjenično stanje nego što je ono u prvostupanjskoj presudi. b) Odgovor na apelaciju 15. Vrhovni sud je naveo da nisu povrijeđena apelantičina prava koja navodi u apelaciji, te predložio da se apelacija odbije. 16. Okružni sud je naveo kronologiju postupanja u predmetu, te istaknuo kako nije došlo do kršenja apelantičinih prava. V. Relevantni propisi 17. U Zakonu o radu – prečišćeni tekst ("Službeni glasnik Republike Srpske" broj 55/07) relevantne odredbe glase: Članak 118. Radnik koji smatra da mu je poslodavac povrijedio pravo iz radnog odnosa, može da podnese tužbu nadležnom sudu za zaštitu tog prava. Pravo na podnošenje tužbe nije uvjetovano prethodnim obraćanjem radnika poslodavcu za zaštitu prava. Tužbu za zaštitu prava radnik može podnijeti u roku od jedne godine od dana spoznaje za povredu prava, a najdalje u roku od tri godine od dana učinjene povrede.


18. U Zakonu o radnim odnosima ("Službeni glasnik Republike Srpske" br. 25/93, 14/94, 15/96, 3/97 i 10/98) relevantne odredbe glase: Članak 55. stavak 1. Radnik ima pravo da se, radi zaštite svojih prava, obrati nadležnom organu u preduzeću, sindikatu, inspekciji rada i nadležnom sudu. Članak 56. stavak 1. Radnik koji nije zadovoljan rješenjem nadležnog organa u preduzeću može, u roku od 15 dana od dana dostavljanja rješenja, da podnese prigovor upravnom odboru preduzeća ili njemu po funkciji drugom odgovarajućem organu, određenom kolektivnim ugovorom. Članak 57. stavak 1. Radnik ima pravo da u roku od 15 dana od dana dostavljanja rješenja drugostepenog organa iz člana 56. stav 1. ovog zakona, odnosno od isteka roka za odlučivanje po prigovoru ako o prigovoru nije odlučeno, podnese tužbu nadležnom sudu, radi zaštite svojih prava, u skladu sa zakonom. 19. U Zakonu o parničnom postupku ("Službeni glasnik Republike Srpske" broj 58/03, 85/03, 74/05, 63/07, 105/08, 45/09 i 49/09) relevantne odredbe glase: Članak 123. Svaka stranka dužna je da dokaže činjenice na kojima zasniva svoj zahtjev. Sud će slobodnom ocjenom dokaza utvrditi činjenice na osnovu kojih će donijeti odluku. Članak 126. Ako sud na osnovu ocjene izvedenih dokaza ne može sa sigurnošću da utvrdi neku činjenicu, o postojanju ove činjenice zaključit će primjenom pravila o teretu dokazivanja. Članak 229. stavak 1. toč.1, 2, 3. i 4. Drugostupanjski sud će, u sjednici vijeća ili na osnovu održane rasprave, presudom preinačiti prvostupanjsku presudu, ako utvrdi da postoji jedan od sljedećih razloga iznesenih u žalbi: 1) ako je utvrdio da postoji povreda odredaba parničnog postupka, osim u slučajevima iz članka 227. ovog zakona; 2) ako je u sjednici vijeća drugačijom ocjenom isprava i posredno izvedenih dokaza već izvedenih pred prvostupanjskim sudom utvrdio drugačije činjenično stanje nego što je ono u prvostupanjskoj presudi; 3) ako je poslije održane rasprave, na osnovu novih dokaza ili ponovnog izvođenja već izvedenih dokaza, utvrdio drugačije činjenično stanje nego što je ono u prvostupanjskoj presudi; 4) ako smatra da je činjenično stanje u prvostupanjskoj presudi pravilno utvrđeno, ali da je prvostupanjski sud pogrešno primijenio materijalno pravo; VI. Dopustivost 20. Sukladno članku VI/3.(b) Ustava Bosne i Hercegovine Ustavni sud, također, ima prizivnu nadležnost u pitanjima koja su sadržana u ovome ustavu kada ona postanu predmetom spora zbog presude bilo kojega suda u Bosni i Hercegovini. 21. Sukladno članku 16. stavak 1. Pravila Ustavnog suda, Ustavni sud može razmatrati apelaciju samo ako su protiv presude, odnosno odluke koja se njome pobija, iscrpljeni svi učinkoviti pravni lijekovi mogući prema zakonu i ako se podnese u roku od 60 dana od dana kada je podnositelj apelacije primio odluku o posljednjem učinkovitom pravnom lijeku kojega je koristio. 22. U konkretnom slučaju predmet osporavanja apelacijom je Presuda Vrhovnog suda broj 85 0 P 000170 10 Rev od



14. lipnja 2012. godine protiv koje nema drugih učinkovitih pravnih lijekova mogućih prema zakonu. Zatim, osporenu je presudu apelantica primila 12. srpnja 2012. godine, a apelacija je podnesena 14. kolovoza 2012. godine, tj. u roku od 60 dana, kako je propisano člankom 16. stavak 1. Pravila Ustavnog suda. Konačno, apelacija ispunjava i uvjete iz članka 16. st. 2. i 4. Pravila Ustavnog suda, jer nije očito (prima facie) neutemeljena, niti postoji neki drugi formalni razlog zbog kojeg apelacija nije dopustiva. 23. Imajući u vidu odredbe članka VI/3.(b) Ustava Bosne i Hercegovine, članka 16. st. 1, 2. i 4. Pravila Ustavnog suda, Ustavni sud je utvrdio da predmetna apelacija ispunjava uvjete glede dopustivosti. VI. Meritum 24. Apelantica osporava presude Vrhovnog i Okružnog suda tvrdeći da joj je tim presudama povrijeđeno pravo na pravično suđenje iz članka II/3.(e) Ustava Bosne i Hercegovine i članka 6. stavak 1. Europske konvencije, kao i pravo na imovinu iz članka II/3.(k) Ustava Bosne i Hercegovine i članka 1. Protokola broj 1 uz Europsku konvenciju. 25. Članak II/3.(e) Ustava Bosne i Hercegovine glasi: Sve osobe na teritoriju Bosne i Hercegovine uživaju ljudska prava i temeljne slobode ovog članka, stavak 2., što uključuje: (...) (e) Pravo na pravično saslušanje u građanskim i krivičnim stvarima i druga prava vezana za krivične postupke. Pravo na pravično suđenje 26. Članak 6. stavak 1. Europske konvencije u prvoj rečenici utvrđuje da: 1. Prilikom utvrđivanja građanskih prava i obveza ili utemeljenosti bilo kakve optužbe protiv njega svako ima pravo na pravično suđenje i javnu raspravu u razumnom roku pred neovisnim i nepristranim, zakonom ustanovljenim sudom.(...) 27. U konkretnom slučaju postupak je vođen radi isplate neisplaćenih plaća i isplate drugih naknada iz radnog odnosa. Dakle, predmet je građanskopravne prirode, te je članak 6. stavak 1. Europske konvencije primjenjiv. Prema tome, Ustavni sud mora ispitati je li postupak pred sudom bio pravičan onako kako to zahtijeva članak 6. stavak 1. Europske konvencije. 28. Ustavni sud, prije svega, ukazuje kako prema praksi Europskog suda i Ustavnog suda, zadaća ovih sudova nije preispitivati zaključke redovitih sudova glede činjeničnog stanja i primjene materijalnog prava (vidi Europski sud, Pronina protiv Rusije, odluka o dopustivosti od 30. lipnja 2005. godine, aplikacija broj 65167/01). Naime, Ustavni sud nije mjerodavan supstituirati redovite sudove u procjeni činjenica i dokaza, već je općenito zadaća redovitih sudova ocijeniti činjenice i dokaze koje su izveli (vidi Europski sud, Thomas protiv Ujedinjenog Kraljevstva, presuda od 10. svibnja 2005. godine, aplikacija broj 19354/02). Zadaća Ustavnog suda je ispitati je li eventualno došlo do povrede ili zanemarivanja ustavnih prava (pravo na pravično suđenje, pravo na pristup sudu, pravo na djelotvoran pravni lijek i dr.), te je li primjena zakona bila, eventualno, proizvoljna ili diskriminacijska. Ustavni sud podsjeća i na praksu Europskog suda za ljudska prava iz koje proizlazi, također, da su domaći sudovi dužni obrazložiti svoje presude, pri čemu ne moraju dati detaljne odgovore na svaki navod, ali ako je podnesak suštinski važan za ishod predmeta, sud se u tome slučaju u svojoj presudi mora njime posebice pozabaviti. Dakle, sudska odluka mora imati razloge na kojima je utemeljena i mora imati obrazloženje, pogotovu na podnesak koji je suštinski važan za ishod spora.


29. Ustavni sud prije svega uočava kako izreka Presude Osnovnog suda broj Rs-4/95 od 17. svibnja 1995. godine (pravomoćna 8. lipnja 1995. godine), glasi: "Usvaja se tužba tužiteljice Brkljač Nevenke iz Doboja i poništava kao neosnovano rješenje o prestanku radne obveze br. 02/126-42/94 od 30. prosinca 1994. godine doneseno od strane tužene, te se tužena obvezuje da tužiteljici uspostavi sva prava iz radnog odnosa po osnovu radne obveze i odluke Ministarstva obrane, Odsjek Doboj, a sve sa danom 31. prosinca 1994. godine…" Osim toga, u obrazloženju ove presude je navedeno, između ostalog, da apelantica traži da se tužena obveže uspostaviti joj sva prava iz radnog odnosa od dana kada joj je dostavljeno rješenje o prestanku radne obveze. Ustavni sud dalje uočava kako je apelantica pokušavala izvršiti navedenu presudu, ali nije uspjela zbog čega je 6. travnja 2000. godine podnijela prijavu Domu za ljudska prava za Bosnu i Hercegovinu. U odluci Ustavnog suda od 15. ožujka 2007. godine je istaknuto: "Podnositeljica prijave se žali da pravomoćna odluka nadležnog suda u njenu korist nije izvršena, čime su povrijeđena njena prava te da inzistira na provođenju odluke o njenom povratku u radni odnos, koji joj je prestao po osnovu nezakonitog rješenja Općinskog sekretarijata." Osim toga, iz odluke Ustavnog suda slijedi "podnositeljica prijave je dopisom od 27. listopada 2004. godine obavijestila Komisiju da joj je isplaćena naknada plaća i naknada doprinosa iz mirovinskog i invalidskog osiguranja za razdoblje od 31. prosinca 1994. godine do 4. srpnja 1996. godine, ali da nije vraćena na posao i da inzistira na izvršenju i tog dijela obveze Općinskog sekretarijata…". Nakon odluke Ustavnog suda tužena je donijela Rješenje o uspostavi prava povratka na radno mjesto od 27. lipnja 2007. godine, a izreka ovog rješenja glasi: "Brkljač Rade Nevenki iz Doboja, utvrđuje se pravo povratka na rad u Administrativnu službu Općine Doboj u svojstvu službenika od 1. rujna 2007. godine. Imenovana se raspoređuje na radno mjesto višeg stručnog suradnika za poslove socijalne i zdravstvene zaštite u Odjeljenju za braniteljsku i invalidsku zaštitu općine Doboj. Plaća imenovanog službenika utvrdiće se posebnim rješenjem". Ustavni sud dalje nalazi da tužena nije apelantici isplatila plaće i druge naknade za vrijeme kada je apelantici prestao radni odnos, zbog čega je apelantica 16. studenog 2007. godine podnijela tužbu radi isplate plaća i naknada za razdoblje od 19. lipnja 1996. godine (iz presuda i dokumentacije dostavljene Ustavnom sudu slijedi da je apelantica ranije pokretala parnični postupak radi isplate naknada za razdoblje od 1. siječnja 1995. godine do 4. srpnja 1996. godine koji je pozitivno riješen Presudom broj P-28/97 od 26. ožujka 2001. godine) do 1. rujna 2007. godine. Prvostupanjski sud je usvojio apelantičin tužbeni zahtjev dok su Okružni i Vrhovni sud apelantici dosudili naknade samo za razdoblje od 16. studenog 2006. godine do 1. rujna 2007. godine, budući da tužba nije pravodobna za razdoblje od 19. lipnja 1996. godine do 16. studenog 2006. godine u smislu članka 118. Zakona o radu - prečišćeni tekst, odnosno članka 105. Zakona o radu, te su tužbu odbacili u tom dijelu. Osim toga, Vrhovni i Okružni sud su odbili dio apelantičinog zahtjeva za naknadu za rad u Komisiji za utvrđivanje invaliditeta. 30. Dakle, temeljno pitanje u ovome sporu jeste je li u smislu članka 118. Zakona o radu -prečišćeni tekst nastupila zastara za apelantičina potraživanja na ime neisplaćenih plaća, uplate doprinosa i povezivanja radnog staža, ogrjeva i rada u Komisiji za utvrđivanje invaliditeta, za razdoblje od 19. lipnja 1996. godine do 16. studenog 2006. godine. 31. Ustavni sud nalazi da iz odredaba članka 118. Zakona o radu - prečišćeni tekst slijedi da djelatnik može podnijeti tužbu u roku od jedne godine od dana spoznaje za povredu prava, odnosno u roku od tri godine od dana učinjene povrede.



U konkretnom slučaju je nesporno da je pravomoćnom presudom iz 1995. godine utvrđeno kako se radi o nezakonitom otkazu, te odlučeno da se apelantici uspostave sva prava iz radnog odnosa. Apelantica ovu presudu nije uspjela izvršiti sve do odluke Ustavnog suda, nakon koje je vraćena na posao i uspostavljena su joj sva prava iz radnog odnosa. Međutim, presudom iz 1995. godine, pa tako niti odlukom Ustavnog suda, nije naložena i isplata naknada za vrijeme nezakonitog otkaza, jer je apelantica tražila da se tužena obveže uspostaviti joj sva prava iz radnog odnosa od dana kada joj je dostavljeno rješenje o prestanku radne obveze. Apelantica je ranije tužbenim zahtjevom tražila isplatu naknada za razdoblje od 1. siječnja 1995. godine do 4. srpnja 1996. godine koji je usvojen, a za dalje razdoblje tek je 16. studenog 2007. godine podnijela tužbu radi isplate naknada. S tim u svezi Ustavni sud ocjenjuje utemeljenim obrazloženje presuda redovitih sudova iz kojih slijedi da je apelantica propustila rok iz članka 118. Zakona o radu-prečišćeni tekst temeljem prava na isplatu naknada na ime plaća i drugih naknada za razdoblje od 19. lipnja 1996. godine do 16. studenog 2006. godine. Ustavni sud smatra kako apelantica neutemeljeno ističe da ona nije mogla pokretati postupak, jer nije bila sigurna da će biti vraćena na rad i pored toga što je postojala izvršna isprava, tj. pravomoćna presuda koja joj je garantirala uspostavu narušenih prava, jer se odluka Ustavnog suda odnosila na izvršenje presude iz 1995. godine, kojom nesporno nisu utvrđena apelantičina prava na isplatu naknada do povratka na posao. S tim u svezi Ustavni sud ukazuje na utemeljeno obrazloženje Vrhovnog suda da činjenica da se apelantica 6. travnja 2000. godine obratila Ustavnom sudu i da u tom razdoblju nije mogla ostvarivati druge vidove pravne zaštite nije mogla dovesti do zastoja niti prekida zakonom označenog propisanog prekluzivnog roka. Po mišljenju Ustavnog suda jedino u slučaju da je presudom iz 1995. godine, pored vraćanja na posao i uspostave prava iz radnog odnosa određena i isplata prava na naknade do povratka na posao bili bi utemeljeni apelantičini navodi da nije utemeljeno pozivanje na odredbu članka 118. Zakona o radu prečišćeni tekst. Osim toga, Ustavni sud ukazuje i na odredbe članka 57. stavak 1. Zakona o radnim odnosima koji propisuju da djelatnik može podnijeti tužbu sudu radi zaštite svojih prava u roku od 15 dana od dana dostavljanja rješenja drugostupanjskog tijela, odnosno od isteka roka za odlučivanje po prigovoru. S tim u svezi Ustavni sud ocjenjuje argumentiranim obrazloženje pobijanih presuda iz kojih slijedi kako apelantica nije ispunila uvjete za pružanje sudske zaštite niti sukladno odredbama čl. 55. 56. i 57. Zakona o radnim odnosima koji je bio na snazi do 16. studenog 2000. godine. Ustavni sud ocjenjuje apelantičine navode u ovome dijelu neutemeljenim. 32. U odnosu na apelantičine navode u svezi naknade za rad u Komisiji za utvrđivanje invaliditeta, Ustavni sud ne nalazi proizvoljnost u obrazloženju redovitih sudova kako apelantica nije dokazala da bi u tijeku 2006. godine obavljala poslove tajnika Komisije za invalidska pitanja na koje je kao radnu obvezu bila raspoređena po rješenju od 23. kolovoza 1993. godine, a u smislu članka 123. ZPP-a njena je obveza bila dokazivanje činjenica na kojima je temeljila ovaj dio tužbenog zahtjeva. Osim toga, Ustavni sud ne nalazi da su utemeljeni apelantičini navodi da je drugostupanjski sud postupao oprečno odredbi članka 229. ZPP-a. Naime, iz presude Vrhovnog suda slijedi da zaključak drugostupanjskog suda nije oprečan činjeničnom utvrđenju prvostupanjskog suda, jer je prvostupanjski sud kod dosude ove naknade pošao od činjenice da je prije prestanka radne obveze apelantica obavljala ove poslove, zbog čega drugostupanjski sud nije bio u obvezi


otvoriti raspravu. Ustavni sud ocjenjuje apelantičine navode i u ovom dijelu neutemeljenim. 33. Ustavni sud zaključuje kako osporenim presudama nije povrijeđeno apelantičino pravo na pravično suđenje iz članka II/3.(e) Ustava Bosne i Hercegovine i članka 6. stavak 1. Europske konvencije. Pravo na imovinu 34. Članak II/3.(k) Ustava Bosne i Hercegovine glasi: Sve osobe na teritoriju Bosne i Hercegovine uživaju ljudska prava i temeljne slobode ovog članka, stavak 2., što uključuje: (k) Pravo na imovinu. Članak 1. Protokola broj 1 uz Europsku konvenciju glasi: Svaka fizička ili pravna osoba ima pravo na mirno neometano uživanje svoje imovine. Niko ne može biti lišen svoje imovine, osim u javnom interesu i pod uvjetima predviđenim zakonom i općim načelima međunarodnog prava. Prethodne odredbe, međutim, ni na koji način ne utiču na pravo države da primjenjuje takve zakone koje smatra potrebnim da bi nadzirala korištenje imovine u skladu s općim interesima ili da bi osigurala naplatu poreza ili drugih doprinosa ili kazni. 35. U svezi s apelantičinim navodima da joj je osporenim presudama povrijeđeno pravo na imovinu, Ustavni sud prvo mora utvrditi je li apelantica imala imovinu koja je zaštićena člankom 1. Protokola broj 1 uz Europsku konvenciju. U svezi s tim, Ustavni sud ukazuje na konzistentnu praksu Evropskog suda i vlastitu jurisprudenciju, prema kojoj "imovina" u smislu članka 1. Protokola broj 1 uz Europsku konvenciju može biti "postojeća imovina" ili "dobra", uključujući i potraživanja u odnosu na koja osoba ima bar "legitimno očekivanje" da će ih realizirati (vidi Evropski sud, Jantner protiv Slovačke, presuda od 4. ožujka 2003. godine, aplikacija broj 39050/97, stavak 27). Ustavni sud također podsjeća kako pravo na imovinu iz članka 1. Protokola broj 1 uz Europsku konvenciju ne garantira pravo na stjecanje imovine (vidi Evropski sud, Van der Mussele protiv Belgije, presuda od 23. studenog 1983. godine, serija A, broj 70, stavak 48), niti se može tumačiti kao ograničenje državi da zakonima uredi pitanje uvjeta pod kojima određene osobe mogu ostvarivati određena imovinska prava. Ustavni sud smatra kako je apelantica imala "legitimno očekivanje" da će biti udovoljeno njezinome tužbenom zahtjevu za isplatu naknada iz radnog odnosa za traženo razdoblje. Dakle, apelantica je imala "imovinu" u smislu članka 1. Protokola broj 1 uz Europsku konvenciju. 36. Dalje, Ustavni sud treba utvrditi je li došlo do miješanja u apelantičinu imovinu, je li to miješanje bilo sukladno zakonu i u javnom interesu i je li to miješanje bilo proporcionalno legitimnom cilju, dakle uspostavlja li pravičnu ravnotežu između apelantičinog prava i općeg interesa. S obzirom na to da je već konstatirano da se radi o apelantičinoj imovini, proizlazi da je u konkretnom slučaju osporenim odlukama, kojima je odbačen njezin tužbeni zahtjev za isplatu naknada za određeno razdoblje i kojim je odbijen dio njezinoga tužbenog zahtjeva na ime isplate naknade za rad u Komisiji za utvrđivanje invaliditeta došlo do miješanja u apelantičinu imovinu. 37. Sljedeće pitanje na koje Ustavni sud treba odgovoriti jeste je li miješanje u apelantičino pravo na imovinu bilo sukladno zakonu. Budući da se Ustavni sud već detaljno očitovao u svezi s povredom prava na pravično suđenje i zaključio kako nije bilo proizvoljnosti u odlukama Vrhovnog i Okružnog suda, Ustavni sud konstatira da je izvršeno zakonito miješanje u apelantičino pravo na imovinu. Nadalje, Ustavni sud treba odgovoriti na pitanje je li miješanje proporcionalno



legitimnom cilju koji se želi postići, odnosno uspostavlja li pravičnu ravnotežu između apelantičinog prava i općeg interesa. Kako je već navedeno u prethodnim točkama ove odluke, u sudskom je postupku nesumnjivo utvrđeno kako je apelantica propustila zakonom propisan rok za sudsku zaštitu, što je dovelo do gubitka prava na isplatu naknada iz radnog odnosa za određeno razdoblje, odnosno kada apelantica nije dokazala da bi tijekom 2006. godine bila tajnik Komisije za utvrđivanje invaliditeta, zbog čega se ne može zaključiti da je država stavila neprimjeren teret na apelanticu. Ustavni sud također podsjeća kako je u brojnim odlukama obrazložio da u ograničenja glede ostvarivanja građanskih prava spada i mogućnost prigovora zastare tužbenih zahtjeva (vidi Ustavni sud, Odluka o dopustivosti i meritumu broj AP 150/04 od 17. veljače 2005. godine, objavljena u "Službenom glasniku BiH" broj 36/05 i odluku bivše Europske komisije za ljudska prava, aplikacija broj 13674/88 od 14. travnja 1989. u predmetu Cyril Albert Warner protiv Velike Britanije). Ovo ograničenje je potrebno da bi se osiguralo načelo pravne sigurnosti, a pri konkretnom reguliranju ovog pitanja, prije svega određivanja roka zastare, zakonodavac uživa određenu slobodu procjene (vidi Europski sud za ljudska prava, Ashingdane protiv Velike Britanije, presuda od 28. svibnja 1985, serija A, broj 93, stavak 57). Dakle, dosljedna primjena relevantnih odredaba Zakona o radu kojim su propisani rokovi u kojim se određena prava mogu ostvarivati je u interesu pravne sigurnosti i ispravnog funkcioniranja pravnog sustava, kao i dosljedna primjena odredaba ZPP-a, i nesumnjivo predstavlja opći, odnosno javni interes koji je u konkretnom slučaju "prevagnuo" nad apelantičinim pojedinačnim imovinskim interesom. Ustavni sud smatra kako je u konkretnom slučaju uspostavljena pravična ravnoteža između zaštite apelantičinog prava na imovinu i općeg interesa, odnosno u ovoj situaciji nije na apelanticu prenesen neprimjeren teret radi ostvarivanja zakonitog cilja. Stoga, Ustavni sud zaključuje kako ne postoji kršenje prava na imovinu iz članka II/3.(k) Ustava Bosne i Hercegovine i članka 1. Protokola broj 1 uz Europsku konvenciju. VIII. Zaključak 38. Ustavni sud zaključuje kako nema kršenja prava na pravično suđenje iz članka II/3.(e) Ustava Bosne i Hercegovine i članka 6. stavak 1. Europske konvencije, budući da obrazloženja presuda redovitih sudova ne ukazuju na bilo kakvu proizvoljnost. Osim toga, ne postoji povreda prava na imovinu iz članka II/3.(k) Ustava Bosne i Hercegovine i članka 1. Protokola broj 1 uz Europsku konvenciju, jer je u konkretnom slučaju postignuta pravična ravnoteža između zaštite apelantičinog prava na imovinu i općeg interesa, odnosno u ovoj situaciji nije na apelanticu prenesen neprimjeren teret radi ostvarivanja zakonitog cilja. 39. Na temelju članka 61. st. 1. i 3. Pravila Ustavnog suda, Ustavni sud je odlučio kao u dispozitivu ove odluke. 40. Prema članku VI/5. Ustava Bosne i Hercegovine, odluke Ustavnog suda su konačne i obvezujuće. Predsjednica Ustavnog suda Bosne i Hercegovine Valerija Galić, v. r. Уставни суд Босне и Херцеговине у Вијећу од пет судија, у предмету број АП 3050/12, рјешавајући апелацију Невенке Ковачевић-Бркљач, на основу члана VI/3б) Устава Босне и Херцеговине, члана 59 став 2 тачка 2 и члана 61 ст. 1 и 3 Правила Уставног суда Босне и Херцеговине ("Службени гласник Босне и Херцеговине" број 60/05, 64/08 и 51/09), у саставу:


Валерија Галић, предсједница Миодраг Симовић, потпредсједник Сеада Палаврић, потпредсједница Мато Тадић, судија Златко М. Кнежевић, судија на сједници одржаној 25. јуна 2013. године донио је


Одбија се као неоснована апелација Невенке Ковачевић-Бркљач, поднесена против Пресуде Врховног суда Републике Српске број 85 0 П 000170 10 Рев од 14. јуна 2012. године и Пресуде Окружног суда у Добоју број 85 0 П 000170 09 Гж од 6. јула 2010. године. Одлуку објавити у "Службеном гласнику Босне и Херцеговине", "Службеним новинама Федерације Босне и Херцеговине", "Службеном гласнику Републике Српске" и "Службеном гласнику Дистрикта Брчко Босне и Херцеговине". ОБРАЗЛОЖЕЊЕ I. Увод 1. Невенка Ковачевић-Бркљач (у даљњем тексту: апеланткиња) из Добоја коју заступа Бранко В. Ристић, адвокат из Добоја, поднијела је 14. августа 2012. године Уставном суду Босне и Херцеговине (у даљњем тексту: Уставни суд) апелацију против Пресуде Врховног суда Републике Српске (у даљњем тексту: Врховни суд) број 85 0 П 000170 10 Рев од 14. јуна 2012. године и Пресуде Окружног суда у Добоју (у даљњем тексту: Окружни суд) број 85 0 П 000170 09 Гж од 6. јула 2010. године. Апеланткиња је дописом од 4. марта 2013. године затражила приоритетно рјешавање апелације. II. Поступак пред Уставним судом 2. На основу члана 22 ст. 1 и 2 Правила Уставног суда, од Врховног суда, Окружног суда и тужене Општине Добој (у даљњем тексту: тужена) 17. и 18. априла 2013. године је затражено да доставе одговор на апелацију. 3. Врховни суд и Окружни суд су 26. и 19. априла 2013. године доставили одговор на апелацију. Тужена није доставила одговор. 4. На основу члана 26 став 2 Правила Уставног суда, одговори на апелацију су достављени апеланткињи 14. маја 2013. године. 5. Уставни суд је 20. маја 2013. године затражио копију списа од Основног суда, који је поступио по траженом 24. маја 2013. године. 6. Уставни суд је на сједници Малог вијећа одржаној 10. априла 2013. године усвојио апеланткињин предлог за приоритетно рјешавање предмета број АП 3050/12. III. Чињенично стање 7. Чињенице предмета које произилазе из апеланткињиних навода и докумената који су предочени Уставном суду могу да се сумирају на сљедећи начин. 8. Уставни суд је разматрао апеланткињину пријаву коју је 6. априла 2000. године поднијела Дому за људска права за Босну и Херцеговину против Републике Српске и донио Одлуку о прихватљивости и меритуму број CH/003728 од 15. марта 2007. године (у даљњем тексту: одлука Уставног суда). У одлуци Уставног суда је, између осталог, наведено да је апеланткиња поднијела пријаву због неизвршења Пресуде број Рс-4/95 од 17. маја 1995. године, којом је Основни суд поништио рјешење о престанку радне обавезе (од 30. децембра 1994. године) и обавезао Општински секретаријат за питање бранилаца и инвалида Општине Добој да успостави апеланткињи сва права из радног односа по основу радне обавезе и одлуке



Министарства одбране. Апеланткиња је покренула извршни поступак у ком је донесено рјешење којим је одбијен предлог за извршење зато што пресуда није подобна за извршење. У одлуци Уставног суда је даље наведено: "Уставни суд сматра да је предметна пресуда садржавала све претпоставке за подобност исправе за извршење прописане чланом 20 став 1 Закона о извршном поступку, и да је она извршива у смислу наведеног члана. Стога је Основни суд арбитрарно примијенио наведене законске одредбе из члана 20 Закона о извршном поступку, када је утврдио да је предметна пресуда неподобна за извршење…" Уставни суд је, између осталог, закључио да је прекршено апеланткињино право на правично суђење, наредио Републици Српској да предузме хитне мјере да се апеланткиња врати на радно мјесто у Општинском секретаријату за питање бранилаца и инвалида Општине Добој на послове које је обављала до момента престанка радног односа по основу радне обавезе, односно ако није могућ повратак на старо радно мјесто, на послове који одговарају њеној стручној спреми, најкасније у року од три мјесеца од дана пријема одлуке. 9. Апеланткиња је након наведене одлуке Уставног суда, тј. 16. новембра 2007. године, поднијела тужбу против тужене Општине Добој (у даљњем тексту: тужена) ради исплате неисплаћених плата, уплате доприноса и повезивања радног стажа. У образложењу тужбе апеланткиња је навела како је тужена само дјелимично извршила одлуку Уставног суда, односно да ју је само вратила на радно мјесто, док није извршила исплату накнаде на име плата, регреса, огрева и рада у Комисији за утврђивање инвалидитета, није јој повезала радни стаж, нити је извршила уплату доприноса. 10. Пресудом Основног суда у Добоју (у даљњем тексту: Основни суд) број 85 0 П 000170 07 П од 19. маја 2009. године обавезана је тужена да апеланткињи због незаконитог престанка радног односа за период од 19. јуна 1996. године до 1. септембра 2007. године исплати накнаде на име: неисплаћених плата, регреса, зимнице и огрева, рада у Комисији за утврђивање инвалидитета и пореза и доприноса (у изреци пресуде прецизирани износи накнада). Истом пресудом Основни суд је обавезао тужену да апеланткињи исплати накнаду трошкова поступка. У образложењу пресуде, Основни суд је навео да је апеланткиња била запослена код тужене и да је била члан, односно секретар Комисије за утврђивање инвалидитета, те да је одлуком Уставног суда утврђено да јој је незаконито престао радни однос код тужене. Тужена је донијела рјешење 27. јуна 2007. године којим је апеланткињу вратила на посао и успоставила јој сва права из радног односа, али јој није исплатила плате и друге накнаде за вријеме када је апеланткињи престао радни однос. Дакле, спорно је у предметном случају да ли апеланткињи припадају накнаде за вријеме незаконитог престанка радног односа и да ли је апеланткињи радни однос престао или је само мировао. Основни суд је навео да из одлуке Уставног суда слиједи да је апеланткињи била уведена радна обавеза која је престала незаконито, тако да радни однос није мировао него је престао незаконито. С тим у вези Основни суд је истакао да је апеланткињин тужбени захтјев основан. 11. Пресудом Окружног суда број 85 0 П 000170 09 Гж од 6. јула 2010. године апеланткињина жалба је одбачена као недопуштена (у смислу члана 213 став 3 Закона о парничном поступку због непостојања правног интереса, јер је у цијелости усвојен апеланткињин тужбени захтјев), а жалба тужене дјелимично уважена, преиначена


првостепена пресуда тако што се тужена обавезује да апеланткињи за период од 16. новембра 2006. године до 1. септембра 2007. године исплати накнаду на име плата, регреса, зимнице и огрева и уплати јој доприносе за наведени период. Истом пресудом је преиначена и одлука о трошковима поступка тако што се обавезује тужена да апеланткињи измири трошкове поступка у мањем износу него што је досуђено у првостепеној пресуди. Такође, истом пресудом одбијен је апеланткињин захтјев на име накнаде за рад у Комисији за утврђивање инвалидитета. У образложењу пресуде, Окружни суд је навео да је основана жалба тужене зато што апеланткиња тражи заштиту својих права за период од 19. јуна 1996. године (као датума с којим су јој исплаћене накнаде плата и извршене уплате доприноса за пензионо и инвалидско осигурање по Пресуди Основног суда број П-28/97) до 1. септембра 2007. године (када је враћена на посао), а тужбу је поднијела 16. новембра 2007. године, тако да произилази да је апеланткиња пропустила рок из члана 118 Закона о раду – пречишћени текст за одређени дио тужбеног захтјева. С тим у вези апеланткињина тужба је у дијелу који се односи на период од 19. јуна 1996. године до 16. новембра 2006. године неблаговремена. У односу на исплату накнаде за рад у Комисији за утврђивање инвалидитета, Окружни суд је навео да апеланткиња током поступка није доказала да би у току 2006. године (од када јој се признају права на исплате предметних накнада) обављала послове секретара Комисије за утврђивање инвалидитета, на које је као радну обавезу била распоређена по рјешењу од 23. августа 1993. године. У смислу члана 123 Закона о парничном поступку (у даљњем тексту: ЗПП) апеланткињина обавеза је доказивање чињеница на којим заснива свој тужбени захтјев, а одредбама члана 126 ЗПП-а прописано је да ако суд на основу оцјене изведених доказа не може са сигурношћу да утврди неку чињеницу, о постојању те чињенице закључиће примјеном правила о терету доказивања. 12. Пресудом Врховног суда број 85 0 П 000170 10 Рев од 14. јуна 2012. године одбијена је апеланткињина ревизија. У образложењу пресуде Врховни суд је истакао да је одредбама члана 105 Закона о раду прописано да радник може да поднесе тужбу у року од једне године од дана сазнања да му је неко право повријеђено, а најдаље у року од три године од учињене повреде. Апеланткиња је тужбу поднијела 16. новембра 2007. године, па произилази да је тужба у смислу наведене законске одредбе благовремена само за период од 16. новембра 2006. године до 1. септембра 2007. године. Апеланткиња није испунила услове за пружање судске заштите нити у складу с одредбама чл. 55, 56 и 57 Закона о радним односима који је био на снази до 16. новембра 2000. године. Није од значаја чињеница да је апеланткиња 20. јула 1995. године покренула извршни поступак на основу пресуде од 17. маја 1995. године, који је правоснажно обустављен 14. децембра 1999. године, јер апеланткиња нити по правоснажно окончаном поступку (ако би се узело да је тада имала сазнање за повреду предметног права, јер је тада сазнала да пресуда на основу које је покренула извршни поступак и којим је наложено успостављање права из радног односа не може да се изврши) тужбу суду није поднијела у оквиру законом прописаног рока. Како је рок за подношење тужбе из члана 105 став 2 Закона о раду преклузивни материјално-правни рок истеком којег долази до губитка могућности подношења тужбе, те како за разлику од рока застаре не може да дође до застоја и прекида овог рока, чињеница да се апеланткиња 6. априла 2000. године



обратила Уставном суду и да у том периоду није могла да остварује друге видове правне заштите није могла да доведе до застоја нити прекида законом означеног прописаног преклузивног рока. Нису основани ревизиони наводи да је тек доношењем одлуке Уставног суда утврђена незаконитост престанка радне обавезе, јер је то утврђено правоснажном Пресудом број РС-4/95. Уосталом, апеланткиња је већ подносила тужбу по којој је донесена пресуда 26. марта 2001. године, којом су апеланткињи досуђене накнаде за период од 1. јануара 1995. године до 4. јула 1996. године. 13. Врховни суд је навео да је другостепени суд правилно закључио да апеланткиња није доказала да би у периоду од 16. новембра 2006. године до 1. септембра 2007. године обављала послове секретара Комисије за утврђивање инвалидитета. Такав закључак другостепеног суда није супротан чињеничном утврђењу првостепеног суда, јер је првостепени суд код досуде ове накнаде пошао од чињенице да је прије престанка радне обавезе апеланткиња обављала ове послове, због чега другостепени суд није био у обавези да отвори расправу. IV. Апелација а) Наводи из апелације 14. Апеланткиња наводи да јој је повријеђено право на правично суђење из члана II/3е) Устава Босне и Херцеговине и члана 6 став 1 Европске конвенције за заштиту људских права и основних слобода (у даљњем тексту: Европска конвенција), као и право на имовину из члана II/3к) Устава Босне и Херцеговине и члана 1 Протокола број 1 уз Европску конвенцију. Апеланткиња наводи да су побијане пресуде незаконите зато што су судови превидјели да она до одлуке Уставног суда није могла да покрене поступак, јер није била сигурна да ће бити враћена на рад и поред тога што је постојала извршна исправа, тј. правоснажна пресуда која јој је гарантовала успоставу нарушених права. Тек враћањем на рад је произашло да је апеланткиња цијело вријеме могла да ради и остварује права из радног односа, тако да је одлука конститутивни елеменат и по садржају и по времену, која јој даје могућност утужења за пропуштене и неостварене исплате. У ситуацији када је одлуком Уставног суда утврђено да јој је незаконито престао радни однос, произилази да је садржај апеланткињиног права повраћаја на посао трајна и временски непрекинута категорија, која јој даје право и на накнаде плата за тај период и неминовно успостављање права из радног односа у виду повезивања стажа и уплате доприноса. Сем тога, апеланткиња истиче да само проглашавање ништавним и незаконитим поступањем послодавца утврђеним пред Уставним судом представља континуитет остварења њених права, а како се цијело вријеме налазила у спору (али с неизвјесношћу повратка на посао) нема мјеста примјени одредбе члана 118 Закона о раду. Такође, апеланткиња наводи да је имала субјективна сазнања за повреду, међутим, није била у објективној могућности да остварује своје право на повратак на рад, јер за такав поступак није имала принудне механизме све до одлуке Уставног суда. Апеланткиња даље наводи како је њен захтјев за накнаду за рад у Комисији за утврђивање инвалидитета одбијен јер она није доказала да би у спорном периоду обављала ту дужност, међутим наведено није тачно јер би, да није било незаконитог прекида радног односа, њен рад у Комисији за утврђивање инвалидитета био извјестан. Другостепени суд није могао да мијења чињенично стање без примјене одредбе члана 229 став 1 тачка 1 ЗПП-а, већ је морао да поступи тако да


сам проведе већ изведене доказе пред првостепеним судом, па другачије утврди чињенично стање него што је оно у првостепеној пресуди. б) Одговор на апелацију 15. Врховни суд је навео да нису повријеђена апеланткињина права која наводи у апелацији, те предложио да се апелација одбије. 16. Окружни суд је навео хронологију поступања у предмету, те истакао да није дошло до кршења апеланткињиних права. V. Релевантни прописи 17. У Закону о раду – пречишћени текст ("Службени гласник Републике Српске" број 55/07) релевантне одредбе гласе: Члан 118. Радник који сматра да му је послодавац повриједио право из радног односа, може да поднесе тужбу надлежном суду за заштиту тог права. Право на подношење тужбе није условљено претходним обраћањем радника послодавцу за заштиту права. Тужбу за заштиту права радник може поднијети у року од једне године од дана сазнање за повреду права, а најдаље у року од три године од дана учињене повреде. 18. У Закону о радним односима ("Службени гласник Републике Српске" бр. 25/93, 14/94, 15/96, 3/97 и 10/98) релевантне одредбе гласе: Члан 55. став 1. Радник има право да се, ради заштите својих права, обрати надлежном органу у предузећу, синдикату, инспекцији рада и надлежном суду. Члан 56. став 1. Радник који није задовољан рјешењем надлежног органа у предузећу може, у року од 15 дана од дана достављања рјешења, да поднесе приговор управном одбору предузећа или њему по функцији другом одговарајућем органу, одређеном колективним уговором. Члан 57. став 1. Радник има право да у року од 15 дана од дана достављања рјешења другостепеног органа из члана 56. став 1. овог закона, односно од истека рока за одлучивање по приговору ако о приговору није одлучено, поднесе тужбу надлежном суду, ради заштите својих права, у складу са законом. 19. У Закону о парничном поступку ("Службени гласник Републике Српске" број 58/03, 85/03, 74/05, 63/07, 105/08, 45/09 и 49/09) релевантне одредбе гласе: Члан 123. Свака странка дужна је да докаже чињенице на којима заснива свој захтјев. Суд ће слободном оцјеном доказа утврдити чињенице на основу којих ће донијети одлуку. Члан 126. Ако суд на основу оцјене изведених доказа не може са сигурношћу да утврди неку чињеницу, о постојању ове чињенице закључиће примјеном правила о терету доказивања. Члан 229. став 1. тач. 1, 2, 3. и 4. Другостепени суд ће, у сједници вијећа или на основу одржане расправе, пресудом преиначити првостепену пресуду, ако утврди да постоји један од сљедећих разлога изнесених у жалби:



1) ако је утврдио да постоји повреда одредаба парничног поступка, осим у случајевима из члана 227. овог закона; 2) ако је у сједници вијећа другачијом оцјеном исправа и посредно изведених доказа већ изведених пред првостепеним судом утврдио другачије чињенично стање него што је оно у првостепеној пресуди; 3) ако је послије одржане расправе, на основу нових доказа или поновног извођења већ изведених доказа, утврдио другачије чињенично стање него што је оно у првостепеној пресуди; 4) ако сматра да је чињенично стање у првостепеној пресуди правилно утврђено, али да је првостепени суд погрешно примијенио материјално право; VI. Допустивост 20. У складу с чланом VI/3б) Устава Босне и Херцеговине Уставни суд, такође, има жалбену надлежност у питањима која су садржана у овоме уставу када она постану предмет спора због пресуде било ког суда у Босни и Херцеговини. 21. У складу с чланом 16 став 1 Правила Уставног суда, Уставни суд може да разматра апелацију само ако су против пресуде, односно одлуке која се њоме побија, исцрпљени сви дјелотворни правни лијекови могући сходно закону и ако се поднесе у року од 60 дана од дана када је подносилац апелације примио одлуку о посљедњем дјелотворном правном лијеку који је користио. 22. У конкретном случају предмет оспоравања апелацијом је Пресуда Врховног суда број 85 0 П 000170 10 Рев од 14. јуна 2012. године против које нема других дјелотворних правних лијекова могућих сходно закону. Затим, оспорену пресуду апеланткиња је примила 12. јула 2012. године, а апелација је поднесена 14. августа 2012. године, тј. у року од 60 дана, како је прописано чланом 16 став 1 Правила Уставног суда. На крају, апелација испуњава и услове из члана 16 ст. 2 и 4 Правила Уставног суда, јер није очигледно (prima facie) неоснована, нити постоји неки други формални разлог због ког апелација није допустива. 23. Имајући у виду одредбе члана VI/3б) Устава Босне и Херцеговине, те члана 16 ст. 1, 2 и 4 Правила Уставног суда, Уставни суд је утврдио да предметна апелација испуњава услове у погледу допустивости. VI. Меритум 24. Апеланткиња оспорава пресуде Врховног и Окружног суда тврдећи да јој је тим пресудама повријеђено право на правично суђење из члана II/3е) Устава Босне и Херцеговине и члана 6 став 1 Европске конвенције, као и право на имовину из члана II/3к) Устава Босне и Херцеговине и члана 1 Протокола број 1 уз Европску конвенцију. 25. Члан II/3е) Устава Босне и Херцеговине гласи: Сва лица на територији Босне и Херцеговине уживају људска права и основне слободе из става 2 овог члана, а она обухватају: е) Право на правично саслушање у грађанским и кривичним стварима и друга права у вези са кривичним поступком. Право на правично суђење 26. Члан 6 став 1 Европске конвенције у првој реченици утврђује да: 1. Приликом утврђивања грађанских права и обавеза или основаности било какве оптужбе против њега свако има право на правично суђење и јавну расправу у разумном


року пред неовисним и непристраним, законом установљеним судом.(...) 27. У конкретном случају поступак је вођен ради исплате неисплаћених плата и исплате других накнада из радног односа. Дакле, предмет је грађанскоправне природе, те је члан 6 став 1 Европске конвенције примјенљив. Сходно томе, Уставни суд мора да испита да ли је поступак пред судом био правичан онако како то захтијева члан 6 став 1 Европске конвенције. 28. Уставни суд, прије свега, указује како сходно пракси Европског суда и Уставног суда, задатак ових судова није да преиспитују закључке редовних судова у погледу чињеничног стања и примјене материјалног права (види Европски суд, Pronina против Русије, одлука о допустивости од 30. јуна 2005. године, апликација број 65167/01). Наиме, Уставни суд није надлежан да супституише редовне судове у процјени чињеница и доказа, већ је генерално задатак редовних судова да оцијене чињенице и доказе које су извели (види Европски суд, Thomas против Уједињеног Краљевства, пресуда од 10. маја 2005. године, апликација број 19354/02). Задатак Уставног суда је да испита је ли евентуално дошло до повреде или занемаривања уставних права (право на правично суђење, право на приступ суду, право на дјелотворан правни лијек и др.), те да ли је примјена закона била, евентуално, произвољна или дискриминаторска. Уставни суд подсјећа и на праксу Европског суда за људска права из које произилази, такође, да су домаћи судови дужни да образложе своје пресуде, при чему не морају да дају детаљне одговоре на сваки навод, али ако је поднесак суштински важан за исход предмета, суд у том случају у својој пресуди мора њиме посебно да се позабави. Дакле, судска одлука мора да има разлоге на којима је основана и мора да има образложење, поготово на поднесак који је суштински важан за исход спора. 29. Уставни суд прије свега уочава како изрека Пресуде Основног суда број Рс-4/95 од 17. маја 1995. године (правоснажна 8. јуна 1995. године), гласи: "Усваја се тужба тужитељице Бркљач Невенке из Добоја и поништава као неосновано рјешење о престанку радне обавезе бр. 02/126-42/94 од 30. децембра 1994. године донесено од стране тужене, те се тужена обавезује да тужитељици успостави сва права из радног односа по основу радне обавезе и одлуке Министарства одбране, Одсјек Добој, а све са даном 31. децембра 1994. године…" Сем тога, у образложењу ове пресуде је наведено, између осталог, да апеланткиња тражи да се тужена обавеже да јој успостави сва права из радног односа од дана када јој је достављено рјешење о престанку радне обавезе. Уставни суд даље уочава да је апеланткиња покушавала да изврши наведену пресуду, али није успјела због чега је 6. априла 2000. године поднијела пријаву Дому за људска права за Босну и Херцеговину. У одлуци Уставног суда од 15. марта 2007. године је истакнуто: "Подноситељка пријаве се жали да правоснажна одлука надлежног суда у њену корист није извршена, чиме су повријеђена њена права те да инзистира на провођењу одлуке о њеном повратку у радни однос, који јој је престао по основу незаконитог рјешења Општинског секретаријата." Сем тога, из одлуке Уставног суда слиједи "подноситељка пријаве је дописом од 27. октобра 2004. године обавијестила Комисију да јој је исплаћена накнада плата и накнада доприноса из пензионог и инвалидског осигурања за период од 31. децембра 1994. године до 4. јула 1996. године, али да није враћена на посао и да инсистира на извршењу и тог дијела обавезе Општинског секретаријата…". Након одлуке Уставног суда тужена је



донијела Рјешење о успостављању права повратка на радно мјесто од 27. јуна 2007. године, а изрека овог рјешења гласи: "Бркљач Раде Невенки из Добоја, утврђује се право повратка на рад у Административну службу Општине Добој у својству службеника од 1. септембра 2007. године. Именована се распоређује на радно мјесто вишег стручног сарадника за послове социјалне и здравствене заштите у Одјељењу за бранитељску и инвалидску заштиту општине Добој. Плаћа именованог службеника утврдиће се посебним рјешењем". Уставни суд даље налази да тужена није апеланткињи исплатила плате и друге накнаде за вријеме када је апеланткињи престао радни однос, због чега је апеланткиња 16. новембра 2007. године поднијела тужбу ради исплате плата и накнада за период од 19. јуна 1996. године (из пресуда и документације достављене Уставном суду слиједи да је апеланткиња раније покретала парнични поступак ради исплате накнада за период од 1. јануара 1995. године до 4. јула 1996. године који је позитивно ријешен Пресудом број П-28/97 од 26. марта 2001. године) до 1. септембра 2007. године. Првостепени суд је усвојио апеланткињин тужбени захтјев док су Окружни и Врховни суд апеланткињи досудили накнаде само за период од 16. новембра 2006. године до 1. септембра 2007. године, будући да тужба није благовремена за период од 19. јуна 1996. године до 16. новембра 2006. године у смислу члана 118 Закона о раду пречишћени текст, односно члана 105 Закона о раду, те су тужбу одбацили у том дијелу. Сем тога, Врховни и Окружни суд су одбили дио апеланткињиног захтјева за накнаду за рад у Комисији за утврђивање инвалидитета. 30. Дакле, основно питање у овом спору јесте да ли је у смислу члана 118 Закона о раду -пречишћени текст наступила застара за апеланткињина потраживања на име неисплаћених плата, уплате доприноса и повезивања радног стажа, огрева и рада у Комисији за утврђивање инвалидитета, за период од 19. јуна 1996. године до 16. новембра 2006. године. 31. Уставни суд налази да из одредаба члана 118 Закона о раду - пречишћени текст слиједи да радник може да поднесе тужбу у року од једне године од дана сазнања за повреду права, односно у року од три године од дана учињене повреде. У конкретном случају је неспорно да је правоснажном пресудом из 1995. године утврђено да се ради о незаконитом отказу, те одлучено да се апеланткињи успоставе сва права из радног односа. Апеланткиња ову пресуду није успјела да извршит све до одлуке Уставног суда, након које је враћена на посао и успостављена су јој сва права из радног односа. Међутим, пресудом из 1995. године, па тако нити одлуком Уставног суда, није наложена и исплата накнада за вријеме незаконитог отказа, јер је апеланткиња тражила да се тужена обавеже да јој успостави сва права из радног односа од дана када јој је достављено рјешење о престанку радне обавезе. Апеланткиња је раније тужбеним захтјевом тражила исплату накнада за период од 1. јануара 1995. године до 4. јула 1996. године који је усвојен, а за даљи период тек је 16. новембра 2007. године поднијела тужбу ради исплате накнада. С тим у вези Уставни суд оцјењује да су основана образложења пресуда редовних судова из којих слиједи да је апеланткиња пропустила рок из члана 118 Закона о раду - пречишћени текст по основу права на исплату накнада на име плата и других накнада за период од 19. јуна 1996. године до 16. новембра 2006. године. Уставни суд сматра да апеланткиња неосновано истиче да она није могла да покрене поступак, јер није била сигурна да ће бити враћена на рад и поред тога што је постојала извршна исправа, тј.


правоснажна пресуда која јој је гарантовала успостављање нарушених права, јер се одлука Уставног суда односила на извршење пресуде из 1995. године, којом неспорно нису утврђена апеланткињина права на исплату накнада до повратка на посао. С тим у вези Уставни суд указује на основано образложење Врховног суда да чињеница да се апеланткиња 6. априла 2000. године обратила Уставном суду и да у том периоду није могла да остварује друге видове правне заштите није могла да доведе до застоја нити прекида законом означеног прописаног преклузивног рока. По мишљењу Уставног суда једино у случају да је пресудом из 1995. године, поред враћања на посао и успостављања права из радног односа одређена и исплата права на накнаде до повратка на посао били би основани апеланткињини наводи да није основано позивање на одредбу члана 118 Закона о раду - пречишћени текст. Сем тога, Уставни суд указује и на одредбе члана 57 став 1 Закона о радним односима који прописују да радник може да поднесе тужбу суду ради заштите својих права у року од 15 дана од дана достављања рјешења другостепеног органа, односно од истека рока за одлучивање по приговору. С тим у вези Уставни суд оцјењује да су аргументована образложење побијаних пресуда из којих слиједи да апеланткиња није испунила услове за пружање судске заштите нити у складу с одредбама чл. 55, 56 и 57 Закона о радним односима који је био на снази до 16. новембра 2000. године. Уставни суд оцјењује да су апеланткињини наводи у овом дијелу неосновани. 32. У односу на апеланткињине наводе у вези накнаде за рад у Комисији за утврђивање инвалидитета, Уставни суд не налази произвољност у образложењу редовних судова како апеланткиња није доказала да би у току 2006. године обављала послове секретара Комисије за инвалидска питања на које је као радну обавезу била распоређена по рјешењу од 23. августа 1993. године, а у смислу члана 123 ЗПП-а њена обавеза је била доказивање чињеница на којима је засниавла овај дио тужбеног захтјева. Сем тога, Уставни суд не налази да су основани апеланткињини наводи да је другостепени суд поступао супротно одредби члана 229 ЗПП-а. Наиме, из пресуде Врховног суда слиједи да закључак другостепеног суда није супротан чињеничном утврђењу првостепеног суда, јер је првостепени суд код досуде ове накнаде пошао од чињенице да је прије престанка радне обавезе апеланткиња обављала ове послове, због чега другостепени суд није био у обавези да отвори расправу. Уставни суд оцјењује да су апеланткињини наводи и у овом дијелу неосновани. 33. Уставни суд закључује да оспореним пресудама није повријеђено апеланткињино право на правично суђење из члана II/3е) Устава Босне и Херцеговине и члана 6 став 1 Европске конвенције. Право на имовину 34. Члан II/3к) Устава Босне и Херцеговине гласи: Сва лица на територији Босне и Херцеговине уживају људска права и основне слободе из става 2 овог члана, а она обухватају: к) Право на имовину. Члан 1 Протокола број 1 уз Европску конвенцију гласи: Свака физичка или правна особа има право на мирно неометано уживање своје имовине. Нико не може бити лишен своје имовине, осим у јавном интересу и под условима предвиђеним законом и општим начелима међународног права. Претходне одредбе, међутим, ни на који начин не утичу на право државе да примјењује такве законе које



сматра потребним да би надзирала коришћење имовине у складу с општим интересима или да би осигурала наплату пореза или других доприноса или казни. 35. У вези с апеланткињиним наводима да јој је оспореним пресудама повријеђено право на имовину, Уставни суд прво мора да утврди да ли је апеланткиња имала имовину која је заштићена чланом 1 Протокола број 1 уз Европску конвенцију. У вези с тим, Уставни суд указује на конзистентну праксу Европског суда и сопствену јуриспруденцију, сходно којој "имовина" у смислу члана 1 Протокола број 1 уз Европску конвенцију може да буде "постојећа имовина" или "добра", укључујући и потраживања у односу на која особа има бар "легитимно очекивање" да ће их реализовати (види Европски суд, Jantner против Словачке, пресуда од 4. марта 2003. године, апликација број 39050/97, став 27). Уставни суд такође подсјећа да право на имовину из члана 1 Протокола број 1 уз Европску конвенцију не гарантује право на стицање имовине (види Европски суд, Van der Mussele против Белгије, пресуда од 23. новембра 1983. године, серија А, број 70, став 48), нити може да се тумачи као ограничење држави да законима уреди питање услова под којима одређена лица могу да остварују одређена имовинска права. Уставни суд сматра да је апеланткиња имала "легитимно очекивање" да ће бити удовољено њеном тужбеном захтјеву за исплату накнада из радног односа за тражени период. Дакле, апеланткиња је имала "имовину" у смислу члана 1 Протокола број 1 уз Европску конвенцију. 36. Даље, Уставни суд треба да утврди да ли је дошло до мијешања у апеланткињину имовину, да ли је то мијешање било у складу са законом и у јавном интересу и да ли је то мијешање било пропорционално легитимном циљу, дакле да ли успоставља правичну равнотежу између апеланткињиног права и општег интереса. С обзиром на то да је већ констатовано да се ради о апеланткињиној имовини, произилази да је у конкретном случају оспореним одлукама, којима је одбачен њен тужбени захтјев за исплату накнада за одређени период и којим је одбијен дио њеног тужбеног захтјева на име исплате накнаде за рад у Комисији за утврђивање инвалидитета дошло до мијешања у апеланткињину имовину. 37. Сљедеће питање на које Уставни суд треба да одговори јесте да ли је мијешање у апеланткињино право на имовину било у складу са законом. Будући да се Уставни суд већ детаљно изјаснио у вези с повредом права на правично суђење и закључио како није било произвољности у одлукама Врховног и Окружног суда, Уставни суд констатује да је извршено законито мијешање у апеланткињино право на имовину. Даље, Уставни суд треба да одговори на питање да ли је мијешање пропорционално легитимном циљу који се жели постићи, односно да ли успоставља правичну равнотежу између апеланткињиног права и општег интереса. Како је већ наведено у претходним тачкама ове одлуке, у судском поступку је несумњиво утврђено да је апеланткиња пропустила законом прописан рок за судску заштиту, што је довело до губитка права на исплату накнада из радног односа за одређени период, односно када апеланткиња није доказала да би током 2006. године била секретар Комисије за утврђивање инвалидитета, због чега не може да се закључи да је држава ставила непримјерен терет на апеланткињу. Уставни суд такође подсјећа да је у бројним одлукама образложио да у ограничења у погледу остваривања грађанских права спада и могућност приговора застаре тужбених захтјева (види Уставни суд, Одлука о допустивости и меритуму број АП 150/04 од 17.


фебруара 2005. године, објављена у "Службеном гласнику БиХ" број 36/05 и одлуку бивше Европске комисије за људска права, апликација број 13674/88 од 14. априла 1989. у предмету Cyril Albert Warner против Велике Британије). Ово ограничење је потребно да би се обезбиједио принцип правне сигурности, а при конкретном регулисању овог питања, прије свега одређивања рока застаре, законодавац ужива одређену слободу процјене (види Европски суд за људска права, Ashingdane против Велике Британије, пресуда од 28. маја 1985, серија А, број 93, став 57). Дакле, досљедна примјена релевантних одредаба Закона о раду којим су прописани рокови у којим одређена права могу да се остваре је у интересу правне сигурности и исправног функционисања правног система, као и досљедна примјена одредаба ЗПП-а, и несумњиво представља општи, односно јавни интерес који је у конкретном случају "превагнуо" над апеланткињиним појединачним имовинским интересом. Уставни суд сматра да је у конкретном случају успостављена правична равнотежа између заштите апеланткињиног права на имовину и општег интереса, односно у овој ситуацији није на апеланткињу пренесен непримјерен терет ради остваривања законитог циља. Стога, Уставни суд закључује да не постоји кршење права на имовину из члана II/3к) Устава Босне и Херцеговине и члана 1 Протокола број 1 уз Европску конвенцију. VIII. Закључак 38. Уставни суд закључује да нема кршења права на правично суђење из члана II/3е) Устава Босне и Херцеговине и члана 6 став 1 Европске конвенције, будући да образложења пресуда редовних судова не указују на било какву произвољност. Сем тога, не постоји повреда права на имовину из члана II/3к) Устава Босне и Херцеговине и члана 1 Протокола број 1 уз Европску конвенцију, јер је у конкретном случају постигнута правична равнотежа између заштите апеланткињиног права на имовину и општег интереса, односно у овој ситуацији није на апеланткињу пренесен непримјерен терет ради остваривања законитог циља. 39. На основу члана 61 ст. 1 и 3 Правила Уставног суда, Уставни суд је одлучио као у диспозитиву ове одлуке. 40. Сходно члану VI/5 Устава Босне и Херцеговине, одлуке Уставног суда су коначне и обавезујуће. Предсједница Уставног суда Босне и Херцеговине Валерија Галић, с. р. Ustavni sud Bosne i Hercegovine u Vijeću od pet sudija, u predmetu broj AP 3050/12, rješavajući apelaciju Nevenke Kovačević-Brkljač, na osnovu člana VI/3.b) Ustava Bosne i Hercegovine, člana 59. stav 2. tačka 2. i člana 61. st. 1. i 3. Pravila Ustavnog suda Bosne i Hercegovine ("Službeni glasnik Bosne i Hercegovine" broj 60/05, 64/08 i 51/09), u sastavu: Valerija Galić, predsjednica Miodrag Simović, potpredsjednik Seada Palavrić, potpredsjednica Mato Tadić, sudija Zlatko M. Knežević, sudija na sjednici održanoj 25. juna 2013. godine donio je


Odbija se kao neosnovana apelacija Nevenke KovačevićBrkljač, podnesena protiv Presude Vrhovnog suda Republike Srpske broj 85 0 P 000170 10 Rev od 14. juna 2012. godine i Presude Okružnog suda u Doboju broj 85 0 P 000170 09 Gž od 6. jula 2010. godine.



Odluku objaviti u "Službenom glasniku Bosne i Hercegovine", "Službenim novinama Federacije Bosne i Hercegovine", "Službenom glasniku Republike Srpske" i "Službenom glasniku Distrikta Brčko Bosne i Hercegovine". OBRAZLOŽENJE I. Uvod 1. Nevenka Kovačević-Brkljač (u daljnjem tekstu: apelantica) iz Doboja koju zastupa Branko V. Ristić, advokat iz Doboja, podnijela je 14. augusta 2012. godine Ustavnom sudu Bosne i Hercegovine (u daljnjem tekstu: Ustavni sud) apelaciju protiv Presude Vrhovnog suda Republike Srpske (u daljnjem tekstu: Vrhovni sud) broj 85 0 P 000170 10 Rev od 14. juna 2012. godine i Presude Okružnog suda u Doboju (u daljnjem tekstu: Okružni sud) broj 85 0 P 000170 09 Gž od 6. jula 2010. godine. Apelantica je dopisom od 4. marta 2013. godine zatražila prioritetno rješavanje apelacije. II. Postupak pred Ustavnim sudom 2. Na osnovu člana 22. st. 1. i 2. Pravila Ustavnog suda, od Vrhovnog suda, Okružnog suda i tužene Općine Doboj (u daljnjem tekstu: tužena) 17. i 18. aprila 2013. godine je zatraženo da dostave odgovor na apelaciju. 3. Vrhovni sud i Okružni sud su 26. i 19. aprila 2013. godine dostavili odgovor na apelaciju. Tužena nije dostavila odgovor. 4. Na osnovu člana 26. stav 2. Pravila Ustavnog suda, odgovori na apelaciju su dostavljeni apelantici 14. maja 2013. godine. 5. Ustavni sud je 20. maja 2013. godine zatražio kopiju spisa od Osnovnog suda, koji je postupio po traženom 24. maja 2013. godine. 6. Ustavni sud je na sjednici Malog vijeća održanoj 10. aprila 2013. godine usvojio apelantičin prijedlog za prioritetno rješavanje predmeta broj AP 3050/12. III. Činjenično stanje 7. Činjenice predmeta koje proizlaze iz apelantičinih navoda i dokumenata predočenih Ustavnom sudu mogu se sumirati na sljedeći način. 8. Ustavni sud je razmatrao apelantičinu prijavu koju je 6. aprila 2000. godine podnijela Domu za ljudska prava za Bosnu i Hercegovinu protiv Republike Srpske i donio Odluku o prihvatljivosti i meritumu broj CH/003728 od 15. marta 2007. godine (u daljnjem tekstu: odluka Ustavnog suda). U odluci Ustavnog suda je, između ostalog, navedeno da je apelantica podnijela prijavu zbog neizvršenja Presude broj Rs-4/95 od 17. maja 1995. godine, kojom je Osnovni sud poništio rješenje o prestanku radne obaveze (od 30. decembra 1994. godine) i obavezao Općinski sekretarijat za pitanje branitelja i invalida Općine Doboj da uspostavi apelantici sva prava iz radnog odnosa po osnovu radne obaveze i odluke Ministarstva odbrane. Apelantica je pokrenula izvršni postupak u kojem je doneseno rješenje kojim je odbijen prijedlog za izvršenje zato što presuda nije podobna za izvršenje. U odluci Ustavnog suda je dalje navedeno: "Ustavni sud smatra da je predmetna presuda sadržavala sve pretpostavke za podobnost isprave za izvršenje propisane članom 20. stav 1. Zakona o izvršnom postupku, i da je ona izvršiva u smislu navedenog člana. Stoga je Osnovni sud arbitrarno primijenio navedene zakonske odredbe iz člana 20. Zakona o izvršnom postupku, kada je utvrdio da je predmetna presuda nepodobna za izvršenje…" Ustavni sud je, između ostalog, zaključio da je prekršeno apelantičino pravo na pravično suđenje, naredio Republici Srpskoj da preduzme hitne mjere da se apelantica vrati na radno mjesto u Općinskom sekretarijatu za pitanje branitelja i invalida Općine Doboj na poslove koje je obavljala do momenta prestanka radnog odnosa


po osnovu radne obaveze, odnosno ako nije moguć povratak na staro radno mjesto, na poslove koji odgovaraju njenoj stručnoj spremi, najkasnije u roku od tri mjeseca od dana prijema odluke. 9. Apelantica je nakon navedene odluke Ustavnog suda, tj. 16. novembra 2007. godine, podnijela tužbu protiv tužene Općine Doboj (u daljnjem tekstu: tužena) radi isplate neisplaćenih plaća, uplate doprinosa i povezivanja radnog staža. U obrazloženju tužbe apelantica je navela kako je tužena samo djelomično izvršila odluku Ustavnog suda, odnosno da ju je samo vratila na radno mjesto, dok nije izvršila isplatu naknade na ime plaća, regresa, ogrjeva i rada u Komisiji za utvrđivanje invaliditeta, nije joj povezala radni staž, niti je izvršila uplatu doprinosa. 10. Presudom Osnovnog suda u Doboju (u daljnjem tekstu: Osnovni sud) broj 85 0 P 000170 07 P od 19. maja 2009. godine obavezana je tužena da apelantici zbog nezakonitog prestanka radnog odnosa za period od 19. juna 1996. godine do 1. septembra 2007. godine isplati naknade na ime: neisplaćenih plaća, regresa, zimnice i ogrjeva, rada u Komisiji za utvrđivanje invaliditeta i poreza i doprinosa (u izreci presude precizirani iznosi naknada). Istom presudom Osnovni sud je obavezao tuženu da apelantici isplati naknadu troškova postupka. U obrazloženju presude, Osnovni sud je naveo kako je apelantica bila zaposlena kod tužene i da je bila član, odnosno sekretar Komisije za utvrđivanje invaliditeta, te da je odlukom Ustavnog suda utvrđeno da joj je nezakonito prestao radni odnos kod tužene. Tužena je donijela rješenje 27. juna 2007. godine kojim je apelanticu vratila na posao i uspostavila joj sva prava iz radnog odnosa, ali joj nije isplatila plaće i druge naknade za vrijeme kada je apelantici prestao radni odnos. Dakle, sporno je u predmetnom slučaju pripadaju li apelantici naknade za vrijeme nezakonitog prestanka radnog odnosa i je li apelantici radni odnos prestao ili je samo mirovao. Osnovni sud je naveo kako iz odluke Ustavnog suda slijedi da je apelantici bila uvedena radna obaveza koja je prestala nezakonito, tako da radni odnos nije mirovao nego je prestao nezakonito. S tim u vezi Osnovni sud je istakao da je apelantičin tužbeni zahtjev osnovan. 11. Presudom Okružnog suda broj 85 0 P 000170 09 Gž od 6. jula 2010. godine apelantičina žalba je odbačena kao nedopuštena (u smislu člana 213. stav 3. Zakona o parničnom postupku zbog nepostojanja pravnog interesa, jer je u cijelosti usvojen apelantičin tužbeni zahtjev), a žalba tužene djelomično uvažena, preinačena prvostepena presuda tako što se tužena obavezuje da apelantici za period od 16. novembra 2006. godine do 1. septembra 2007. godine isplati naknadu na ime plaća, regresa, zimnice i ogrjeva i uplati joj doprinose za navedeno period. Istom presudom je preinačena i odluka o troškovima postupka tako što se obavezuje tužena da apelantici izmiri troškove postupka u manjem iznosu nego što je dosuđeno u prvostepenoj presudi. Također, istom presudom je odbijen apelantičin zahtjev na ime naknade za rad u Komisiji za utvrđivanje invaliditeta. U obrazloženju presude, Okružni sud je naveo da je osnovana žalba tužene zato što apelantica traži zaštitu svojih prava za period od 19. juna 1996. godine (kao datuma s kojim su joj isplaćene naknade plaća i izvršene uplate doprinosa za penzijsko i invalidsko osiguranje po Presudi Osnovnog suda broj P-28/97) do 1. septembra 2007. godine (kada je vraćena na posao), a tužbu je podnijela 16. novembra 2007. godine, tako da proizlazi da je apelantica propustila rok iz člana 118. Zakona o radu – prečišćeni tekst za određeni dio tužbenog zahtjeva. S tim u vezi apelantičina tužba je u dijelu koji se odnosi na period od 19. juna 1996. godine do 16. novembra 2006. godine neblagovremena. U odnosu na isplatu naknade za rad u Komisiji za utvrđivanje invaliditeta, Okružni



sud je naveo da apelantica tokom postupka nije dokazala da bi u toku 2006. godine (od kada joj se priznaju prava na isplate predmetnih naknada) obavljala poslove sekretara Komisije za utvrđivanje invaliditeta, na koje je kao radnu obavezu bila raspoređena po rješenju od 23. augusta 1993. godine. U smislu člana 123. Zakona o parničnom postupku (u daljnjem tekstu: ZPP) apelantičina je obaveza dokazivanje činjenica na kojim temelji svoj tužbeni zahtjev, a odredbama člana 126. ZPP-a je propisano da ako sud na osnovu ocjene izvedenih dokaza ne može sa sigurnošću utvrditi neku činjenicu, o postojanju te činjenice zaključit će primjenom pravila o teretu dokazivanja. 12. Presudom Vrhovnog suda broj 85 0 P 000170 10 Rev od 14. juna 2012. godine je odbijena apelantičina revizija. U obrazloženju presude Vrhovni sud je istakao da je odredbama člana 105. Zakona o radu propisano da djelatnik može podnijeti tužbu u roku od jedne godine od dana saznanja da mu je neko pravo povrijeđeno, a najdalje u roku od tri godine od učinjene povrede. Apelantica je tužbu podnijela 16. novembra 2007. godine, pa proizlazi da je tužba u smislu navedene zakonske odredbe blagovremena samo za period od 16. novembra 2006. godine do 1. septembra 2007. godine. Apelantica nije ispunila uvjete za pružanje sudske zaštite niti u skladu s odredbama čl. 55. 56. i 57. Zakona o radnim odnosima koji je bio na snazi do 16. novembra 2000. godine. Nije od značaja činjenica da je apelantica 20. jula 1995. godine pokrenula izvršni postupak na osnovu presude od 17. maja 1995. godine, koji je pravosnažno obustavljen 14. decembra 1999. godine, jer apelantica niti po pravosnažno okončanom postupku (ako bi se uzelo da je tada imala saznanje za povredu predmetnog prava, jer je tada saznala da se presuda na osnovu koje je pokrenula izvršni postupak i kojim je naložena uspostava prava iz radnog odnosa ne može izvršiti) tužbu sudu nije podnijela u okviru zakonom propisanog roka. Kako je rok za podnošenje tužbe iz člana 105. stav 2. Zakona o radu prekluzivni materijalno-pravni rok istekom kojeg dolazi do gubitka mogućnosti podnošenja tužbe, te kako za razliku od roka zastare ne može doći do zastoja i prekida ovog roka, činjenica da se apelantica 6. aprila 2000. godine obratila Ustavnom sudu i da u tom periodu nije mogla ostvarivati druge vidove pravne zaštite nije mogla dovesti do zastoja niti prekida zakonom označenog propisanog prekluzivnog roka. Nisu osnovani revizijski navodi da je tek donošenjem odluke Ustavnog suda utvrđena nezakonitost prestanka radne obaveze, jer je to utvrđeno pravosnažnom Presudom broj RS-4/95. Uostalom, apelantica je već podnosila tužbu po kojoj je donesena presuda 26. marta 2001. godine, kojom su apelantici dosuđene naknade za period od 1. januara 1995. godine do 4. jula 1996. godine. 13. Vrhovni sud je naveo da je drugostepeni sud pravilno zaključio da apelantica nije dokazala da bi u periodu od 16. novembra 2006. godine do 1. septembra 2007. godine obavljala poslove sekretara Komisije za utvrđivanje invaliditeta. Takav zaključak drugostepenog suda nije suprotan činjeničnom utvrđenju prvostepenog suda, jer je prvostepeni sud kod dosude ove naknade pošao od činjenice da je prije prestanka radne obaveze apelantica obavljala ove poslove, zbog čega drugostepeni sud nije bio u obavezi otvoriti raspravu. IV. Apelacija a) Navodi iz apelacije 14. Apelantica navodi kako joj je povrijeđeno pravo na pravično suđenje iz člana II/3.e) Ustava Bosne i Hercegovine i člana 6. stav 1. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda (u daljnjem tekstu: Evropska konvencija), kao i pravo na imovinu iz člana II/3.k) Ustava Bosne i Hercegovine i člana 1. Protokola broj 1 uz Evropsku konvenciju. Apelantica navodi da su pobijane presude


nezakonite zato što su sudovi previdjeli da ona do odluke Ustavnog suda nije mogla pokretati postupak, jer nije bila sigurna da će biti vraćena na rad i pored toga što je postojala izvršna isprava, tj. pravosnažna presuda koja joj je garantirala uspostavu narušenih prava. Tek vraćanjem na rad je proizašlo da je apelantica cijelo vrijeme mogla raditi i ostvarivati prava iz radnog odnosa, tako da je odluka konstitutivni element i po sadržaju i po vremenu, koja joj daje mogućnost utuženja za propuštene i neostvarene isplate. U situaciji kada je odlukom Ustavnog suda utvrđeno kako joj je nezakonito prestao radni odnos, proizlazi da je sadržaj apelantičinog prava povrata na posao trajna i vremenski neprekinuta kategorija, koja joj daje pravo i na naknade plaća za taj period i neminovno uspostavljanje prava iz radnog odnosa u vidu povezivanja staža i uplate doprinosa. Osim toga, apelantica ističe da samo proglašavanje ništavim i nezakonitim postupanjem poslodavca utvrđenim pred Ustavnim sudom predstavlja kontinuitet ostvarenja njezinih prava, a kako se cijelo vrijeme nalazila u sporu (ali s neizvjesnošću povratka na posao) nema mjesta primjeni odredbe člana 118. Zakona o radu. Također, apelantica navodi kako je imala subjektivna saznanja za povredu, međutim, nije bila u objektivnoj mogućnosti ostvarivati svoje pravo na povrat na rad, jer za takav postupak nije imala prinudne mehanizme sve do odluke Ustavnog suda. Apelantica dalje navodi kako je njen zahtjev za naknadu za rad u Komisiji za utvrđivanje invaliditeta odbijen jer ona nije dokazala da bi u spornom periodu obavljala tu dužnost, međutim navedeno nije tačno jer bi, da nije bilo nezakonitog prekida radnog odnosa, njen rad u Komisiji za utvrđivanje invaliditeta bio izvjestan. Drugostepeni sud nije mogao mijenjati činjenično stanje bez primjene odredbe člana 229 stav 1. tačka 1. ZPP-a, već je morao postupiti tako da sam provede već izvedene dokaze pred prvostepenim sudom, pa drugačije utvrdi činjenično stanje nego što je ono u prvostepenoj presudi. b) Odgovor na apelaciju 15. Vrhovni sud je naveo da nisu povrijeđena apelantičina prava koja navodi u apelaciji, te predložio da se apelacija odbije. 16. Okružni sud je naveo kronologiju postupanja u predmetu, te istakao kako nije došlo do kršenja apelantičinih prava. V. Relevantni propisi 17. U Zakonu o radu – prečišćeni tekst ("Službeni glasnik Republike Srpske" broj 55/07) relevantne odredbe glase: Član 118. Radnik koji smatra da mu je poslodavac povrijedio pravo iz radnog odnosa, može da podnese tužbu nadležnom sudu za zaštitu tog prava. Pravo na podnošenje tužbe nije uvjetovano prethodnim obraćanjem radnika poslodavcu za zaštitu prava. Tužbu za zaštitu prava radnik može podnijeti u roku od jedne godine od dana saznanje za povredu prava, a najdalje u roku od tri godine od dana učinjene povrede. 18. U Zakonu o radnim odnosima ("Službeni glasnik Republike Srpske" br. 25/93, 14/94, 15/96, 3/97 i 10/98) relevantne odredbe glase: Član 55. stav 1. Radnik ima pravo da se, radi zaštite svojih prava, obrati nadležnom organu u preduzeću, sindikatu, inspekciji rada i nadležnom sudu. Član 56. stav 1. Radnik koji nije zadovoljan rješenjem nadležnog organa u preduzeću može, u roku od 15 dana od dana dostavljanja rješenja, da podnese prigovor upravnom odboru preduzeća ili



njemu po funkciji drugom odgovarajućem organu, određenom kolektivnim ugovorom. Član 57. stav 1. Radnik ima pravo da u roku od 15 dana od dana dostavljanja rješenja drugostepenog organa iz člana 56. stav 1. ovog zakona, odnosno od isteka roka za odlučivanje po prigovoru ako o prigovoru nije odlučeno, podnese tužbu nadležnom sudu, radi zaštite svojih prava, u skladu sa zakonom. 19. U Zakonu o parničnom postupku ("Službeni glasnik Republike Srpske" broj 58/03, 85/03, 74/05, 63/07, 105/08, 45/09 i 49/09) relevantne odredbe glase: Član 123. Svaka stranka dužna je da dokaže činjenice na kojima zasniva svoj zahtjev. Sud će slobodnom ocjenom dokaza utvrditi činjenice na osnovu kojih će donijeti odluku. Član 126. Ako sud na osnovu ocjene izvedenih dokaza ne može sa sigurnošću da utvrdi neku činjenicu, o postojanju ove činjenice zaključit će primjenom pravila o teretu dokazivanja. Član 229. stav 1. tač.1, 2, 3. i 4. Drugostepeni sud će, u sjednici vijeća ili na osnovu održane rasprave, presudom preinačiti prvostepenu presudu, ako utvrdi da postoji jedan od sljedećih razloga iznesenih u žalbi: 1) ako je utvrdio da postoji povreda odredaba parničnog postupka, osim u slučajevima iz člana 227. ovog zakona; 2) ako je u sjednici vijeća drugačijom ocjenom isprava i posredno izvedenih dokaza već izvedenih pred prvostepenim sudom utvrdio drugačije činjenično stanje nego što je ono u prvostepenoj presudi; 3) ako je poslije održane rasprave, na osnovu novih dokaza ili ponovnog izvođenja već izvedenih dokaza, utvrdio drugačije činjenično stanje nego što je ono u prvostepenoj presudi; 4) ako smatra da je činjenično stanje u prvostepenoj presudi pravilno utvrđeno, ali da je prvostepeni sud pogrešno primijenio materijalno pravo; VI. Dopustivost 20. U skladu s članom VI/3.b) Ustava Bosne i Hercegovine Ustavni sud, također, ima žalbenu nadležnost u pitanjima koja su sadržana u ovome ustavu kada ona postanu predmetom spora zbog presude bilo kojega suda u Bosni i Hercegovini. 21. U skladu s članom 16. stav 1. Pravila Ustavnog suda, Ustavni sud može razmatrati apelaciju samo ako su protiv presude, odnosno odluke koja se njome pobija, iscrpljeni svi djelotvorni pravni lijekovi mogući prema zakonu i ako se podnese u roku od 60 dana od dana kada je podnositelj apelacije primio odluku o posljednjem djelotvornom pravnom lijeku kojega je koristio. 22. U konkretnom slučaju predmet osporavanja apelacijom je Presuda Vrhovnog suda broj 85 0 P 000170 10 Rev od 14. juna 2012. godine protiv koje nema drugih djelotvornih pravnih lijekova mogućih prema zakonu. Zatim, osporenu je presudu apelantica primila 12. jula 2012. godine, a apelacija je podnesena 14. augusta 2012. godine, tj. u roku od 60 dana, kako je propisano članom 16. stav 1. Pravila Ustavnog suda. Konačno, apelacija ispunjava i uvjete iz člana 16. st. 2. i 4. Pravila Ustavnog suda, jer nije očito (prima facie) neosnovana, niti postoji neki drugi formalni razlog zbog kojeg apelacija nije dopustiva.


23. Imajući u vidu odredbe člana VI/3.b) Ustava Bosne i Hercegovine, te člana 16. st. 1, 2. i 4. Pravila Ustavnog suda, Ustavni sud je utvrdio da predmetna apelacija ispunjava uvjete u pogledu dopustivosti. VI. Meritum 24. Apelantica osporava presude Vrhovnog i Okružnog suda tvrdeći da joj je tim presudama povrijeđeno pravo na pravično suđenje iz člana II/3.e) Ustava Bosne i Hercegovine i člana 6. stav 1. Evropske konvencije, kao i pravo na imovinu iz člana II/3.k) Ustava Bosne i Hercegovine i člana 1. Protokola broj 1 uz Evropsku konvenciju. 25. Član II/3.e) Ustava Bosne i Hercegovine glasi: Sva lica na teritoriji Bosne i Hercegovine uživaju ljudska prava i slobode iz stava 2. ovog člana, što uključuje: e) Pravo na pravično saslušanje u građanskim i krivičnim stvarima i druga prava u vezi sa krivičnim postupkom. Pravo na pravično suđenje 26. Član 6. stav 1. Evropske konvencije u prvoj rečenici utvrđuje da: 1. Prilikom utvrđivanja građanskih prava i obaveza ili osnovanosti bilo kakve optužbe protiv njega svako ima pravo na pravično suđenje i javnu raspravu u razumnom roku pred neovisnim i nepristranim, zakonom ustanovljenim sudom.(...) 27. U konkretnom slučaju postupak je vođen radi isplate neisplaćenih plaća i isplate drugih naknada iz radnog odnosa. Dakle, predmet je građanskopravne prirode, te je član 6. stav 1. Evropske konvencije primjenjiv. Prema tome, Ustavni sud mora ispitati je li postupak pred sudom bio pravičan onako kako to zahtijeva član 6. stav 1. Evropske konvencije. 28. Ustavni sud, prije svega, ukazuje kako prema praksi Evropskog suda i Ustavnog suda, zadatak ovih sudova nije preispitivati zaključke redovnih sudova u pogledu činjeničnog stanja i primjene materijalnog prava (vidi Evropski sud, Pronina protiv Rusije, odluka o dopustivosti od 30. juna 2005. godine, aplikacija broj 65167/01). Naime, Ustavni sud nije nadležan da supstituira redovne sudove u procjeni činjenica i dokaza, već je općenito zadatak redovnih sudova da ocijene činjenice i dokaze koje su izveli (vidi Evropski sud, Thomas protiv Ujedinjenog Kraljevstva, presuda od 10. maja 2005. godine, aplikacija broj 19354/02). Zadatak Ustavnog suda je da ispita je li eventualno došlo do povrede ili zanemarivanja ustavnih prava (pravo na pravično suđenje, pravo na pristup sudu, pravo na djelotvoran pravni lijek i dr.), te je li primjena zakona bila, eventualno, proizvoljna ili diskriminacijska. Ustavni sud podsjeća i na praksu Evropskog suda za ljudska prava iz koje proizlazi, također, da su domaći sudovi dužni da obrazlože svoje presude, pri čemu ne moraju dati detaljne odgovore na svaki navod, ali ako je podnesak suštinski važan za ishod predmeta, sud se u tome slučaju u svojoj presudi mora njime posebno pozabaviti. Dakle, sudska odluka mora imati razloge na kojima je osnovana i mora imati obrazloženje, pogotovo na podnesak koji je suštinski važan za ishod spora. 29. Ustavni sud prije svega uočava kako izreka Presude Osnovnog suda broj Rs-4/95 od 17. maja 1995. godine (pravosnažna 8. juna 1995. godine), glasi: "Usvaja se tužba tužiteljice Brkljač Nevenke iz Doboja i poništava kao neosnovano rješenje o prestanku radne obaveze br. 02/12642/94 od 30. decembra 1994. godine doneseno od strane tužene, te se tužena obavezuje da tužiteljici uspostavi sva prava iz radnog odnosa po osnovu radne obaveze i odluke Ministarstva odbrane, Odsjek Doboj, a sve sa danom 31. decembra 1994. godine…" Osim toga, u obrazloženju ove presude je navedeno, između ostalog, da apelantica traži da se tužena obaveže da joj uspostavi sva prava iz radnog odnosa od dana kada joj je dostavljeno rješenje o prestanku radne obaveze. Ustavni sud



dalje uočava da je apelantica pokušavala izvršiti navedenu presudu, ali nije uspjela zbog čega je 6. aprila 2000. godine podnijela prijavu Domu za ljudska prava za Bosnu i Hercegovinu. U odluci Ustavnog suda od 15. marta 2007. godine je istaknuto: "Podnositeljica prijave se žali da pravosnažna odluka nadležnog suda u njenu korist nije izvršena, čime su povrijeđena njena prava te da inzistira na provođenju odluke o njenom povratku u radni odnos, koji joj je prestao po osnovu nezakonitog rješenja Općinskog sekretarijata." Osim toga, iz odluke Ustavnog suda slijedi "podnositeljica prijave je dopisom od 27. oktobra 2004. godine obavijestila Komisiju da joj je isplaćena naknada plaća i naknada doprinosa iz penzijskog i invalidskog osiguranja za period od 31. decembra 1994. godine do 4. jula 1996. godine, ali da nije vraćena na posao i da inzistira na izvršenju i tog dijela obaveze Općinskog sekretarijata…". Nakon odluke Ustavnog suda tužena je donijela Rješenje o uspostavljanju prava povratka na radno mjesto od 27. juna 2007. godine, a izreka ovog rješenja glasi: "Brkljač Rade Nevenki iz Doboja, utvrđuje se pravo povratka na rad u Administrativnu službu Općine Doboj u svojstvu službenika od 1. septembra 2007. godine. Imenovana se raspoređuje na radno mjesto višeg stručnog saradnika za poslove socijalne i zdravstvene zaštite u Odjeljenju za braniteljsku i invalidsku zaštitu općine Doboj. Plaća imenovanog službenika utvrdiće se posebnim rješenjem". Ustavni sud dalje nalazi da tužena nije apelantici isplatila plaće i druge naknade za vrijeme kada je apelantici prestao radni odnos, zbog čega je apelantica 16. novembra 2007. godine podnijela tužbu radi isplate plaća i naknada za period od 19. juna 1996. godine (iz presuda i dokumentacije dostavljene Ustavnom sudu slijedi da je apelantica ranije pokretala parnični postupak radi isplate naknada za period od 1. januara 1995. godine do 4. jula 1996. godine koji je pozitivno riješen Presudom broj P-28/97 od 26. marta 2001. godine) do 1. septembra 2007. godine. Prvostepeni sud je usvojio apelantičin tužbeni zahtjev dok su Okružni i Vrhovni sud apelantici dosudili naknade samo za period od 16. novembra 2006. godine do 1. septembra 2007. godine, budući da tužba nije blagovremena za period od 19. juna 1996. godine do 16. novembra 2006. godine u smislu člana 118. Zakona o radu prečišćeni tekst, odnosno člana 105. Zakona o radu, te su tužbu odbacili u tom dijelu. Osim toga, Vrhovni i Okružni sud su odbili dio apelantičinog zahtjeva za naknadu za rad u Komisiji za utvrđivanje invaliditeta. 30. Dakle, osnovno pitanje u ovome sporu jeste je li u smislu člana 118. Zakona o radu -prečišćeni tekst nastupila zastara za apelantičina potraživanja na ime neisplaćenih plaća, uplate doprinosa i povezivanja radnog staža, ogrjeva i rada u Komisiji za utvrđivanje invaliditeta, za period od 19. juna 1996. godine do 16. novembra 2006. godine. 31. Ustavni sud nalazi da iz odredaba člana 118. Zakona o radu - prečišćeni tekst slijedi da djelatnik može podnijeti tužbu u roku od jedne godine od dana saznanja za povredu prava, odnosno u roku od tri godine od dana učinjene povrede. U konkretnom slučaju je nesporno da je pravosnažnom presudom iz 1995. godine utvrđeno da se radi o nezakonitom otkazu, te odlučeno da se apelantici uspostave sva prava iz radnog odnosa. Apelantica ovu presudu nije uspjela izvršiti sve do odluke Ustavnog suda, nakon koje je vraćena na posao i uspostavljena su joj sva prava iz radnog odnosa. Međutim, presudom iz 1995. godine, pa tako niti odlukom Ustavnog suda, nije naložena i isplata naknada za vrijeme nezakonitog otkaza, jer je apelantica tražila da se tužena obaveže da joj uspostavi sva prava iz radnog odnosa od dana kada joj je dostavljeno rješenje o prestanku radne obaveze. Apelantica je ranije tužbenim zahtjevom tražila isplatu naknada za period od 1. januara 1995.


godine do 4. jula 1996. godine koji je usvojen, a za dalji period tek je 16. novembra 2007. godine podnijela tužbu radi isplate naknada. S tim u vezi Ustavni sud ocjenjuje osnovanim obrazloženje presuda redovnih sudova iz kojih slijedi da je apelantica propustila rok iz člana 118. Zakona o radu prečišćeni tekst po osnovu prava na isplatu naknada na ime plaća i drugih naknada za period od 19. juna 1996. godine do 16. novembra 2006. godine. Ustavni sud smatra kako apelantica neosnovano ističe da ona nije mogla pokretati postupak, jer nije bila sigurna da će biti vraćena na rad i pored toga što je postojala izvršna isprava, tj. pravosnažna presuda koja joj je garantirala uspostavu narušenih prava, jer se odluka Ustavnog suda odnosila na izvršenje presude iz 1995. godine, kojom nesporno nisu utvrđena apelantičina prava na isplatu naknada do povratka na posao. S tim u vezi Ustavni sud ukazuje na osnovano obrazloženje Vrhovnog suda da činjenica da se apelantica 6. aprila 2000. godine obratila Ustavnom sudu i da u tom periodu nije mogla ostvarivati druge vidove pravne zaštite nije mogla dovesti do zastoja niti prekida zakonom označenog propisanog prekluzivnog roka. Po mišljenju Ustavnog suda jedino u slučaju da je presudom iz 1995. godine, pored vraćanja na posao i uspostavljanja prava iz radnog odnosa određena i isplata prava na naknade do povratka na posao bili bi osnovani apelantičini navodi da nije osnovano pozivanje na odredbu člana 118. Zakona o radu - prečišćeni tekst. Osim toga, Ustavni sud ukazuje i na odredbe člana 57. stav 1. Zakona o radnim odnosima koji propisuju da djelatnik može podnijeti tužbu sudu radi zaštite svojih prava u roku od 15 dana od dana dostavljanja rješenja drugostepenog tijela, odnosno od isteka roka za odlučivanje po prigovoru. S tim u vezi Ustavni sud ocjenjuje argumentiranim obrazloženje pobijanih presuda iz kojih slijedi kako apelantica nije ispunila uvjete za pružanje sudske zaštite niti u skladu s odredbama čl. 55, 56. i 57. Zakona o radnim odnosima koji je bio na snazi do 16. novembra 2000. godine. Ustavni sud ocjenjuje apelantičine navode u ovome dijelu neosnovanim. 32. U odnosu na apelantičine navode u vezi naknade za rad u Komisiji za utvrđivanje invaliditeta, Ustavni sud ne nalazi proizvoljnost u obrazloženju redovnih sudova kako apelantica nije dokazala da bi u toku 2006. godine obavljala poslove sekretara Komisije za invalidska pitanja na koje je kao radnu obavezu bila raspoređena po rješenju od 23. augusta 1993. godine, a u smislu člana 123. ZPP-a njena je obaveza bila dokazivanje činjenica na kojima je temeljila ovaj dio tužbenog zahtjeva. Osim toga, Ustavni sud ne nalazi da su osnovani apelantičini navodi da je drugostepeni sud postupao suprotno odredbi člana 229. ZPP-a. Naime, iz presude Vrhovnog suda slijedi da zaključak drugostepenog suda nije suprotan činjeničnom utvrđenju prvostepenog suda, jer je prvostepeni sud kod dosude ove naknade pošao od činjenice da je prije prestanka radne obaveze apelantica obavljala ove poslove, zbog čega drugostepeni sud nije bio u obavezi da otvori raspravu. Ustavni sud ocjenjuje apelantičine navode i u ovom dijelu neosnovanim. 33. Ustavni sud zaključuje kako osporenim presudama nije povrijeđeno apelantičino pravo na pravično suđenje iz člana II/3.e) Ustava Bosne i Hercegovine i člana 6. stav 1. Evropske konvencije. Pravo na imovinu 34. Član II/3.k) Ustava Bosne i Hercegovine glasi: Sva lica na teritoriji Bosne i Hercegovine uživaju ljudska prava i slobode iz stava 2. ovog člana, što uključuje: k) Pravo na imovinu.



Član 1. Protokola broj 1 uz Evropsku konvenciju glasi: Svaka fizička ili pravna osoba ima pravo na mirno neometano uživanje svoje imovine. Niko ne može biti lišen svoje imovine, osim u javnom interesu i pod uvjetima predviđenim zakonom i općim načelima međunarodnog prava. Prethodne odredbe, međutim, ni na koji način ne utiču na pravo države da primjenjuje takve zakone koje smatra potrebnim da bi nadzirala korištenje imovine u skladu s općim interesima ili da bi osigurala naplatu poreza ili drugih doprinosa ili kazni. 35. U vezi s apelantičinim navodima da joj je osporenim presudama povrijeđeno pravo na imovinu, Ustavni sud prvo mora utvrditi je li apelantica imala imovinu koja je zaštićena članom 1. Protokola broj 1 uz Evropsku konvenciju. U vezi s tim, Ustavni sud ukazuje na konzistentnu praksu Evropskog suda i vlastitu jurisprudenciju, prema kojoj "imovina" u smislu člana 1. Protokola broj 1 uz Evropsku konvenciju može biti "postojeća imovina" ili "dobra", uključujući i potraživanja u odnosu na koja osoba ima bar "legitimno očekivanje" da će ih realizirati (vidi Evropski sud, Jantner protiv Slovačke, presuda od 4. marta 2003. godine, aplikacija broj 39050/97, stav 27). Ustavni sud također podsjeća kako pravo na imovinu iz člana 1. Protokola broj 1 uz Evropsku konvenciju ne garantira pravo na stjecanje imovine (vidi Evropski sud, Van der Mussele protiv Belgije, presuda od 23. novembra 1983. godine, serija A, broj 70, stav 48), niti se može tumačiti kao ograničenje državi da zakonima uredi pitanje uvjeta pod kojima određene osobe mogu ostvarivati određena imovinska prava. Ustavni sud smatra kako je apelantica imala "legitimno očekivanje" da će biti udovoljeno njenom tužbenom zahtjevu za isplatu naknada iz radnog odnosa za traženi period. Dakle, apelantica je imala "imovinu" u smislu člana 1. Protokola broj 1 uz Evropsku konvenciju. 36. Dalje, Ustavni sud treba utvrditi je li došlo do miješanja u apelantičinu imovinu, je li to miješanje bilo u skladu sa zakonom i u javnom interesu i je li to miješanje bilo proporcionalno legitimnom cilju, dakle uspostavlja li pravičnu ravnotežu između apelantičinog prava i općeg interesa. S obzirom na to da je već konstatirano da se radi o apelantičinoj imovini, proizlazi da je u konkretnom slučaju osporenim odlukama, kojima je odbačen njen tužbeni zahtjev za isplatu naknada za određeni period i kojim je odbijen dio njenog tužbenog zahtjeva na ime isplate naknade za rad u Komisiji za utvrđivanje invaliditeta došlo do miješanja u apelantičinu imovinu. 37. Sljedeće pitanje na koje Ustavni sud treba odgovoriti jeste je li miješanje u apelantičino pravo na imovinu bilo u skladu sa zakonom. Budući da se Ustavni sud već detaljno izjasnio u vezi s povredom prava na pravično suđenje i zaključio kako nije bilo proizvoljnosti u odlukama Vrhovnog i Okružnog suda, Ustavni sud konstatira da je izvršeno zakonito miješanje u apelantičino pravo na imovinu. Nadalje, Ustavni sud treba odgovoriti na pitanje je li miješanje proporcionalno legitimnom cilju koji se želi postići, odnosno uspostavlja li pravičnu ravnotežu između apelantičinog prava i općeg interesa. Kako je već navedeno u prethodnim tačkama ove odluke, u sudskom postupku je nesumnjivo utvrđeno da je apelantica propustila zakonom propisan rok za sudsku zaštitu, što je dovelo do gubitka prava na isplatu naknada iz radnog odnosa za određeni period, odnosno kada apelantica nije dokazala da bi tokom 2006. godine bila sekretar Komisije za utvrđivanje invaliditeta, zbog čega se ne može zaključiti da je država stavila neprimjeren teret na apelanticu. Ustavni sud također podsjeća da je u brojnim odlukama obrazložio da u ograničenja u pogledu ostvarivanja građanskih prava spada i mogućnost prigovora zastare tužbenih zahtjeva (vidi Ustavni sud, Odluka o dopustivosti i meritumu broj AP 150/04 od 17.


februara 2005. godine, objavljena u "Službenom glasniku BiH" broj 36/05 i odluku bivše Evropske komisije za ljudska prava, aplikacija broj 13674/88 od 14. aprila 1989. u predmetu Cyril Albert Warner protiv Velike Britanije). Ovo ograničenje je potrebno da bi se osiguralo načelo pravne sigurnosti, a pri konkretnom reguliranju ovog pitanja, prije svega određivanja roka zastare, zakonodavac uživa određenu slobodu procjene (vidi Evropski sud za ljudska prava, Ashingdane protiv Velike Britanije, presuda od 28. maja 1985, serija A, broj 93, stav 57). Dakle, dosljedna primjena relevantnih odredaba Zakona o radu kojim su propisani rokovi u kojim se određena prava mogu ostvarivati je u interesu pravne sigurnosti i ispravnog funkcioniranja pravnog sistema, kao i dosljedna primjena odredaba ZPP-a, i nesumnjivo predstavlja opći, odnosno javni interes koji je u konkretnom slučaju "prevagnuo" nad apelantičinim pojedinačnim imovinskim interesom. Ustavni sud smatra kako je u konkretnom slučaju uspostavljena pravična ravnoteža između zaštite apelantičinog prava na imovinu i općeg interesa, odnosno u ovoj situaciji nije na apelanticu prenesen neprimjeren teret radi ostvarivanja zakonitog cilja. Stoga, Ustavni sud zaključuje kako ne postoji kršenje prava na imovinu iz člana II/3.k) Ustava Bosne i Hercegovine i člana 1. Protokola broj 1 uz Evropsku konvenciju. VIII. Zaključak 38. Ustavni sud zaključuje da nema kršenja prava na pravično suđenje iz člana II/3.e) Ustava Bosne i Hercegovine i člana 6. stav 1. Evropske konvencije, budući da obrazloženja presuda redovnih sudova ne ukazuju na bilo kakvu proizvoljnost. Osim toga, ne postoji povreda prava na imovinu iz člana II/3.k) Ustava Bosne i Hercegovine i člana 1. Protokola broj 1 uz Evropsku konvenciju, jer je u konkretnom slučaju postignuta pravična ravnoteža između zaštite apelantičinog prava na imovinu i općeg interesa, odnosno u ovoj situaciji nije na apelanticu prenesen neprimjeren teret radi ostvarivanja zakonitog cilja. 39. Na osnovu člana 61. st. 1. i 3. Pravila Ustavnog suda, Ustavni sud je odlučio kao u dispozitivu ove odluke. 40. Prema članu VI/5. Ustava Bosne i Hercegovine, odluke Ustavnog suda su konačne i obavezujuće. Predsjednica Ustavnog suda Bosne i Hercegovine Valerija Galić, s. r.

896

Ustavni sud Bosne i Hercegovine u Vijeću od pet sudaca, u predmetu broj AP 3911/12, rješavajući apelaciju Federacije Bosne i Hercegovine - Vlade Federacije Bosne i Hercegovine - Službe za zajedničke poslove organa i tijela Federacije Bosne i Hercegovine i dr., na temelju članka VI/3.(b) Ustava Bosne i Hercegovine, članka 59. stavak 2. alineja 2, članka 61. st. 1. i 2. i članka 64. stavak 1. Pravila Ustavnog suda Bosne i Hercegovine ("Službeni glasnik Bosne i Hercegovine" br. 60/05, 64/08 i 51/09), u sastavu: Valerija Galić, predsjednica Miodrag Simović, dopredsjednik Seada Palavrić, dopredsjednica Mato Tadić, sudac Mirsad Ćeman, sudac na sjednici održanoj 17. srpnja 2013. godine donio je


Usvaja se apelacija Federacije Bosne i Hercegovine Vlade Federacije Bosne i Hercegovine - Službe za zajedničke poslove organa i tijela Federacije Bosne i Hercegovine i Zijaha Poprženovića podnesena protiv presuda



Apelacijskog odjelа Suda Bosne i Hercegovine br. S1 3 U 006114 12 Uvp od 22. listopada 2012. godine i S1 3 U 000970 12 Uvp od 15. studenog 2012. godine. Utvrđuje se povreda prava na pravično suđenje iz članka II/3.(e) Ustava Bosne i Hercegovine i članka 6. stavak 1. Europske konvencije za zaštitu ljudskih prava i temeljnih sloboda. Ukidaju se presude Apelacijskog odjelа Suda Bosne i Hercegovine br. S1 3 U 006114 12 Uvp od 22. listopada 2012. godine i S1 3 U 000970 12 Uvp od 15. studenog 2012. godine. Predmet se vraća Apelacijskom odjelu Suda Bosne i Hercegovine koji je dužan po žurnom postupku donijeti nove odluke, sukladno članku II/3.(e) Ustava Bosne i Hercegovine i članku 6. stavak 1. Europske konvencije za zaštitu ljudskih prava i temeljnih sloboda. Nalaže se Apelacijskom odjelu Suda Bosne i Hercegovine da, sukladno članku 74. stavak 5. Pravila Ustavnog suda Bosne i Hercegovine, u roku od 60 dana od dana dostavljanja ove odluke, obavijesti Ustavni sud Bosne i Hercegovine o poduzetim mjerama s ciljem izvršenja ove odluke. Odluku objaviti u "Službenom glasniku Bosne i Hercegovine", "Službenim novinama Federacije Bosne i Hercegovine", "Službenom glasniku Republike Srpske" i u "Službenom glasniku Distrikta Brčko Bosne i Hercegovine". OBRAZLOŽENJE I. Uvod 1. Federacija Bosne i Hercegovine – Vlada Federacije Bosne i Hercegovine – Služba za zajedničke poslove organa i tijela Federacije Bosne i Hercegovine (u daljnjem tekstu: apelantica), koju zastupa Federalno pravobraniteljstvo, i Zijah Poprženović (u daljnjem tekstu: drugoapelant) podnijeli su 12. studenog 2012. godine i 12. siječnja 2013. godine apelacije Ustavnom sudu Bosne i Hercegovine (u daljnjem tekstu: Ustavni sud) protiv presuda Suda Bosne i Hercegovine (u daljnjem tekstu: Sud BiH) br. S1 3 U 006114 12 Uvp od 22. listopada 2012. godine i U-70/08 od 8. listopada 2010. godine. Apelantica je 26. prosinca 2012. godine podnijela Ustavnom sudu novu apelaciju protiv presuda Suda BiH br. S1 3 U 000970 12 Uvp od 15. studenog 2012. godine i S1 3 U 000970 12 U od 13. rujna 2012. godine. 2. Obje apelacije su podnesene povodom upravne stvari vraćanja u posjed "vojnih stanova" iz stambenog fonda bivše JNA. II. Postupak pred Ustavnim sudom 3. Obzirom na to da su apelantica i drugoapelant Ustavnom sudu dostavili tri apelacije iz njegove nadležnosti koje se odnose na istu činjeničnu i pravnu osnovu, Ustavni sud je, sukladno članku 31. stavak 1. Pravila Ustavnog suda, donio odluku o spajanju predmeta u kojima će se voditi jedan postupak i donijeti jedna odluka pod brojem AP 3911/12. Spojene su sljedeće apelacije: AP 3911/12, AP 4630/12 i AP 147/13. 4. Odgovori na navedene apelacije u ovoj odluci nisu posebice zatraženi zbog toga što su odgovori o istom pitanju zatraženi i dobiveni u predmetu broj AP 1527/11 (vidi, Odluka o dopustivosti i meritumu broj AP 1527/11 od 15. svibnja 2012. godine) obzirom na to da se ova odluka u svom obrazloženju dopustivosti i merituma poziva na navedenu odluku, jer se radi o identičnim činjeničnim i pravnim osnovama. III. Činjenično stanje 5. Činjenice predmeta koje proizlaze iz navoda apelanata i dokumenata predočenih Ustavnom sudu mogu se sumirati na sljedeći način:


Činjenice iz apelacije broj AP 3911/12 6. Odlukom Povjerenstva za imovinske zahtjeve raseljenih osoba i izbjeglica (u daljnjem tekstu: Povjerenstvo) broj 2042048-1/1 od 2. rujna 2003. godine potvrđeno je da je M. V. kao korisnik stana na dan 1. travnja 1992. godine bio savjestan posjednik stana u Sarajevu, Ulica Borisa Kidriča broj 9, površine 87,76 m2 (u daljnjem tekstu: predmetni stan). 7. Odlukom Povjerenstva broj R-204-2048-1/1 01-463/04 od 21. prosinca 2005. godine usvojen je zahtjev Federalnog ministarstva obrane za ponovno razmatranje Odluke Povjerenstva od 2. rujna 2003. godine, koja je istim aktom stavljena izvan snage i odbijen zahtjev M. V. za povrat predmetnog stana. 8. Odlukom Povjerenstva broj R-204-2048-1/1-01-46357/06 od 27. listopada 2006. godine usvojen je zahtjev supruge korisnika stana A. V. za ponovno razmatranje Odluke od 21. prosinca 2005. godine i istim aktom je navedena odluka kojom je odbijen zahtjev za vraćanje predmetnog stana u posjed M.V. kao korisniku stana stavljena izvan snage. U obrazloženju ove odluke je navedeno da je supruga korisnika stana A. V. pravovremeno podnijela zahtjev za ponovno razmatranje odluke Povjerenstva, navodeći da činjenice na kojima je utemeljena odluka kojom je odbijen zahjev za vraćanje stana u posjed nisu relevantne. U tom postupku je utvrđeno, kako je dalje obrazloženo u ovoj odluci, da korisnik stana M. V. nije nositelj stanarskog prava na predmetnom stanu, već nositelj prava iz kupoprodajnog ugovora zaključenog sa bivšom SSNO na temelju Zakona o stambenom obezbjeđenju u JNA i podzakonskih akata za njegovu provedbu. Iz Ugovora o kupoprodaji-otkupu nekretnine broj 35-13-840-4 od 23. prosinca 1991. godine vidljivo je da je korisnik stana M. V. zaključio ugovor sa SSNO, te obzirom na članak 39.e Zakona o prodaji stanova na kojima postoji stanarsko pravo, isključena je mogućnost primjene članka 3.a Zakona o prestanku primjene Zakona o napuštenim stanovima. 9. Protiv odluke Povjerenstva od 27. listopada 2006. godine apelantica je podnijela tužbu Sudu BiH, koji je u Vijeću za upravne sporove donio Presudu broj U-70/08 od 8. listopada 2010. godine i apelantičinu tužbu odbio. Sud BiH je ocijenio da je Povjerenstvo prilikom donošenja osporene odluke pravilno utvrdilo sve odlučne činjenice a posebice činjenicu da je korisnik stana M. V. pravo vlasništva na predmetnom stanu stekao na temelju kupoprodajnog ugovora iz 1991. godine koji je zaključio sa SSNO na temelju odredaba Zakona o stambenom obezbjeđenju u JNA. Obzirom na takve okolnosti, Sud BiH smatra da je Povjerenstvo pravilno odlučilo kada je, rješavajući o zahtjevu supruge korisnika stana A. V., usvojilo zahtjev za ponovno razmatranje i odluku kojom je zahtjev korisnika stana za vraćanje u posjed od 21. prosinca 2005. godine stavilo izvan snage. Naime, u obrazloženju presude je naglašeno da se odredbe Zakona o prestanku primjene Zakona o napuštenim stanovima ne mogu primjenjivati na osobe koje su na temelju valjanog ugovora otkupile stan i stekle pravo vlasništva na navedenoj imovini. Ovo zbog toga što je Zakonom o prestanku primjene Zakona o privremeno napuštenim nekretninama u vlasništvu građana i Zakonom o prodaji stanova na kojima postoji stanarsko pravo regulirano pitanje vraćanja u posjed otkupljenih stanova. S tim u svezi, Sud BiH je istaknuo da je izmjenom odredbe članka 39. Zakona o prodaji stanova, koja je stupila na snagu 16. listopada 2004. godine, propisano da je pravno obvezujući ugovor ako je nositelj prava iz kupoprodajnog ugovora zaključio ugovor sa bivšom SSNO do 6. travnja 1992. godine, ako je kupoprodajna cijena utvrđena sukladno tadašnjem važećem zakonu i ako je cijena isplaćena. U tom slučaju, prema odredbi članka 39.a



istog zakona, apelantica je dužna izdati nalog za uknjižbu navedene osobe kao vlasnika u zemljišnim knjigama. 10. Apelacijski odjel Suda BiH je Presudom broj S1 3 U 006114 12 Uvp od 22. listopada 2012. godine odbio apelantičin zahtjev za preispitivanje sudske Odluke broj U-70/08 od 8. listopada 2010. godine. U obrazloženju ove presude je navedeno da je apelantica zatražila preispitivanje zbog pogrešne primjene materijalnog i procesnog prava, jer je Sud BiH postupio u suprotnosti sa odredbama članka 34. Zakona o upravnim sporovima BiH, potom, čl. 39.a i 39.e Zakona o prodaji stanova na kojima postoji stanarsko pravo i članka 3.a Zakona o prestanku primjene Zakona o napuštenim stanovima. Osim toga, apelantica je u zahtjevu za ponavljanje istaknula da je Sud BiH nepravilno postupio kada je odbacio njezin zahtjev za ponavljanje postupka Rješenjem broj S1 3 U 006114 11 Uvp od 25. travnja 2012. godine u kojem je istaknula bitnu činjenicu da je korisnik stana M. V. nakon 14. prosinca 1995. godine ostao u službi u oružanim snagama izvan BiH i da je riješio stambeno pitanje iz stambenog fonda oružanih snaga Republike Srbije. Osim toga, istaknuto je da je Povjerenstvo postupilo pravilno, jer se u konkretnoj situaciji radi o imovinskom zahtjevu zakonitog kupca stana kao imovine, pa su apelantičini navodi koje je istaknula u tužbi neutemeljeni. Osim toga, Sud BiH je naglasio primjenu Europske konvencije za zaštitu ljudskih prava i temeljnih sloboda (u daljnjem tekstu: Europska konvencija) i njezinu prednost nad drugim zakonima BiH. Prema mišljenju Apelacijskog odjela Suda BiH, takav značaj ima presuda Đokić protiv Bosne i Hercegovine nakon čega su u presudi citirani relevantni dijelovi navedene odluke Đokić. Činjenice u predmetu broj AP 4630/12 11. Odlukom Povjerenstva broj 514-959-1/1 od 2. rujna 2003. godine potvrđeno je da je R. S. kao korisnik stana na dan 1. travnja 1992. godine bio savjestan posjednik stana u Sarajevu, Ulica Trampina broj 6, površine 86,75 m2 (u daljnjem tekstu: predmetni stan). 12. Odlukom Povjerenstva broj R-514-959-1/1-534/04 od 29. rujna 2006. godine odbijen je kao neutemeljen apelantičin zahtjev za ponovno razmatranje odluke Povjerenstva od 2. rujna 2003. godine. U obrazloženju je navedeno da je Povjerenstvo ocijenilo da se u konkretnoj pravnoj stvari ne radi o nositelju stanarskog prava na predmetnom stanu, kao što je u svom zahtjevu istaknula apelantica, već o nositelju prava iz kupoprodajnog ugovora zaključenog sa bivšom SSNO na temelju Zakona o stambenom obezbjeđenju u JNA i podzakonskih akata za njegovu provedbu. 13. Presudom Vijeća za upravne sporove Suda BiH broj S1 3 U 000970 12 U od 13. rujna 2012. godine odbijena je apelantičina tužba izjavljena protiv odluke Povjerenstva od 29. rujna 2006. godine kojom je odbijen kao neutemeljen apelantičin zahtjev za ponovno razmatranje odluke Povjerenstva od 2. rujna 2003. godine. Sud BiH je ocijenio da je Povjerenstvo prilikom donošenja osporene odluke pravilno utvrdilo sve odlučne činjenice a posebice činjenicu da je korisnik stana R. S. na predmetnom stanu stekao pravo vlasništva, da ga je otkupio ugovorom zaključenim sa SSNO na temelju Zakona o stambenom obezbjeđenju, da je taj ugovor zaključen 17. listopada 1991. godine, da je plaćena kupoprodajna cijena i da je ugovor u svim aspektima pravno valjan. Obzirom na takve okolnosti, Sud BiH smatra da je Povjerenstvo pravilno odlučilo kada je odbilo apelantičin zahtjev primjenom Zakona o prodaji stanova na kojima postoji stanarsko pravo, jer se, i prema ocjeni suda, u konkretnom slučaju ne radi o zahtjevu nositelja stanarskog prava za vraćanje u posjed stana na kojem postoji stanarsko pravo, nego se radi o zahtjevu vlasnika stana za vraćanje u posjed imovine i mirno i


nesmetano uživanje imovine. Osim toga, u obrazloženju je navedeno da se odredbe Zakona o prestanku primjene Zakona o napuštenim stanovima ne mogu primjenjivati na osobe koje su na temelju valjanog ugovora otkupile stan i stekle pravo vlasništva na navedenoj imovini. Ovo zbog toga što je Zakonom o prestanku primjene Zakona o privremeno napuštenim nekretninama u vlasništvu građana i Zakonom o prodaji stanova na kojima postoji stanarsko pravo regulirano pitanje vraćanja u posjed otkupljenih stanova. Izmjenom odredbe članka 39. Zakona o prodaji stanova, koja je stupila na snagu 16. listopada 2004. godine, propisano je da je pravno obvezujući ugovor ako je nositelj prava iz kupoprodajnog ugovora zaključio ugovor sa bivšom SSNO do 6. travnja 1992. godine, ako je kupoprodajna cijena utvrđena sukladno tadašnjem važećem zakonu i ako je cijena isplaćena. U tom slučaju, prema odredbi članka 39.a istog zakona, apelantica je dužna izdati nalog za uknjižbu navedene osobe kao vlasnika u zemljišnim knjigama. 14. Presudom Apelacijskog odjela Suda BiH broj S1 3 U 000970 12 Uvp od 15. studenog 2012. godine odbijen je apelantičin zahtjev za preispitivanje sudske Odluke broj S1 3 U 000970 12 U od 13. rujna 2012. godine. U obrazloženju ove presude je navedeno da je apelantica zatražila preispitivanje sudske odluke, jer je sud u potpunosti ignorirao apelantičine navode i činjenice da je R. S. nakon 14. prosinca 1995. godine ostao u službi u oružanim snagama izvan BiH, kao i činjenicu rješavanja stambenog pitanja R. S. iz stambenog fonda Vojske Republike Srbije. Osim toga, zahtjev za preispitivanje je podnesen i zbog toga što u pobijanoj presudi nisu ocijenjeni dokazi, niti ih je sud razmatrao na okolnost rješavanja stambenog pitanja R. S. iz stambenog fonda Vojske Republike Srbije, povrede odredaba Zakona o upravnim sporovima BiH, Zakona o upravnom postupku BiH i povrede odredaba članka 3.a Zakona o prestanku primjene Zakona o napuštenim stanovima, te povrede Pravilnika o potvrđivanju stanarskih prava raseljenih osoba i izbjeglica. Potom je navedeno da Povjerenstvo nije bilo nadležno ocjenjivati valjanost ugovora o kupoprodaji stana i da se u tom pravcu trebalo proglasiti nenadležnim za rješavanje u konkretnoj upravnoj stvari, te stranku uputiti da svoje pravo ostvaruje u redovitom parničnom postupku. 15. Vijeće Apelacijskog odjela Suda BiH je ispitalo osporenu presudu u granicama zahtjeva i zaključilo da apelantičin zahtjev nije utemeljen. Naime, iz konačne osporene odluke Povjerenstva proizlazi da se u konkretnom slučaju ne radi o nositelju stanarskog prava na predmetnom stanu, već o nositelju prava iz kupoprodajnog ugovora zaključenog sa bivšom SSNO na temelju Zakona o stambenom obezbjeđenju u JNA i podzakonskih akata za njegovu primjenu. Osim toga, iz dokumentacije u spisu je vidljivo da je ugovorena kupoprodajna cijena stana plaćena u cijelosti i da je ugovor ovjeren od Porezne uprave i Osnovnog suda II u Sarajevu 6. prosinca 1991. godine. Prema shvaćanju Apelacijskog odjela, Vijeće za upravne sporove je pravilno ocijenilo da se u ovom predmetu ne radi o zahtjevu nositelja stanarskog prava, nego da se radi o zahtjevu za vraćanje u posjed i mirno uživanje imovine, te je isključena mogućnost primjene članka 3.a Zakona o prestanku primjene Zakona o napuštenim stanovima i da je tuženo Povjerenstvo pravilno odbilo apelantičin zahtjev za ponovno razmatranje odluke od 2. rujna 2003. godine primjenom odredbe Zakona o prodaji stanova na kojima postoji stanarsko pravo. Pravilan je, dalje, zaključak po kojem je Zakonom o prestanku primjene i Zakonom o prodaji stanova na kojima postoji stanarsko pravo regulirano pitanje prava na vraćanje u posjed otkupljenih stanova, a sukladno izmjeni odredbe članka 39. Zakona o prodaji stanova. Tom odredbom je propisano da je



pravno valjan ugovor zaključen sa bivšom SSNO – JNA do 6. travnja 1992. godine ako je kupoprodajna cijena utvrđena sukladno tada važećim propisima i ako je cijena isplaćena u ugovorenom roku. U takvom slučaju, kako je zaključio Sud BiH, prema odredbi članka 39.a apelantica je bila dužna izdati nalog za uknjižbu na predmetnom stanu u knjigu položenih ugovora. 16. Osim toga, Sud BiH je naglasio izravnu primjenu Europske konvencije u BiH u kontekstu da onemogućavanje vlasnicima imovine da realiziraju prava iz punovažnog ugovora o kupoprodaji nije spojivo sa odredbom članka 1. Protokola broj 1 uz Europsku konvenciju, te da je ovakav koncept zaštite ljudskih prava potvrđen i sudskom praksom Europskog suda za ljudska prava, referentnom odlukom tog suda u predmetu Đokić protiv Bosne i Hercegovine. 17. Stoga je, prema mišljenju Apelacijskog odjela, neutemeljeno apelantičino isticanje u tužbi i zahtjevu za preispitivanje da je R. S. ostao u službi u oružanim snagama izvan BiH i da je dobio drugi stan iz Vojno-stambenog fonda Republike Srbije, jer R. S. ima pravno obvezujući ugovor o otkupu stana. Činjenice u predmetu broj AP 147/13 18. Drugoapelant je u presudama Suda BiH br. S1 3 U 000970 12 U od 13. rujna 2012. godine i S1 3 U 000970 12 Uvp od 15. studenog 2012. godine imao status zainteresirane osobe, pridružujući se u cijelosti apelantičinom zahtjevu za preispitivanje sudske odluke, pa kako se činjenice navedene u predmetu broj AP 4630/12 u potpunosti odnose i na ovaj predmet, i one se neće ponavljati. IV. Apelacija a) Navodi iz apelacije 19. Apelantica je u podnesenim apelacijama ukazala na kršenja prava na pravično suđenje i prava na imovinu iz članka II/3.(e) i (k) Ustava Bosne i Hercegovine. Prema apelantičinom mišljenju, u postupku iz kojeg su proizašle osporene presude Sud BiH nije mogao zahtjev za ponavljanje postupka odbaciti zbog razloga koji su navedeni u obrazloženju, odnosno zbog razloga da apelantica nije učinila vjerojatnim postojanje osnove za ponavljanje postupka. Osim toga, apelantica smatra da Sud BiH nije ocijenio, niti je razmatrao dokaze koji se odnose na okolnosti rješavanja stambenog pitanja M. V. i njegove supruge A. V., odnosno R. S. iz stambenog fonda Vojske Republike Srbije, čime je u potpunosti zanemarena jurisdikcija odredbe članka 3.a Zakona o prestanku primjene, kao i odredbe članka 39.e Zakona o prodaji stanova na kojima postoji stanarsko pravo. Naime, apelantica je u prilog svojim tvrdnjama dostavila Notu Republike Srbije od 7. ožujka 2011. godine iz koje proizlazi da je M. V. svoje stambeno pitanje riješio iz novoformiranog vojnostambenog fonda u Beogradu. S tim u svezi, apelantica je istaknula da je nezakonito odbačen njezin prijedlog za ponavljanje postupka, da je nadležnost suda u upravnom sporu rješavanje na bazi činjenica utvrđenih u upravnom postupku, ali da je Sud BiH mogao, prema odredbi članka 34. Zakona o upravnim sporovima BiH, dozvoliti ponavljanje postupka, ukinuti odluku Povjerenstva od 27. listopada 2006. godine (kako je tužbom traženo), sam utvrditi činjenično stanje i na temelju tako utvrđenog činjeničnog stanja riješiti upravnu stvar presudom ili rješenjem. Prema apelantičinom mišljenju, očigledno je da je činjenično stanje drugačije od onog koje je utvrđeno u upravnom postupku zbog čega smatra da je Sud BiH postupao nezakonito i mimo svoje nadležnosti, da su osporene odluke donesene mimo odredaba materijalnog prava koje se primjenjuju na teritoriju Federacije BiH, jer se u tom postupku ne može utvrđivati i ocijeniti pravna valjanost ugovora o kupoprodaji nekretnina a, osim toga,


ukazano je na Odluku Ustavnog suda BiH o dopustivosti i meritumu broj U 15/11 u kojoj je utvrđeno da je članak 3.a Zakona o prestanku primjene sukladan Ustavu Bosne i Hercegovine. U toj odluci je obrazloženo zbog čega osoba koja je nakon 19. svibnja 1992. godine ostala u oružanim snagama druge države nema pravo na povrat stana u Federaciji BiH, te da odredba članka 3.a Zakona o prestanku primjene uspostavlja zakonski cilj i ne nameće prevelik teret na pojedince kad su u pitanju prava i interesi drugih pojedinaca i opći javni interes. Osporenim odlukama su potpuno zanemarena apelantičina prava kao titulara imovine koja je zaštićena ne samo domicilnim zakonima nego i Europskom konvencijom. Apelantica je, s tim u svezi, istaknula da su Povjerenstvo i Sud BiH prilikom donošenja osporenih presuda postupali u suprotnosti sa odredbama članka 39, 39.a i 39.b Zakona o prodaji stanova na kojima postoji stanarsko pravo, zanemarujući odredbu članka 3.a Zakona o prestanku primjene Zakona o napuštenim stanovima. Drugoapelant se kao zainteresirana osoba kojoj je predmetni stan bio dodijeljen na korištenje i iz kojeg se iselio na temelju odluke Povjerenstva od 2. rujna 2003. godine u potpunosti pridružio apelantičinim navodima. V. Relevantni propisi 20. U Zakonu o upravnim sporovima Bosne i Hercegovine ("Službeni glasnik BiH" br.19/02, 88/07, 83/08 i 74/10) relevantne odredbe glase: Članak 34. st. 1. i 2. Sud rješava spor, po pravilu, na temelju činjenica koje su utvrđene u upravnom postupku. Ako Sud nađe da se spor ne može raspraviti na temelju činjenica utvrđenih u upravnom postupku zbog toga što glede utvrđenih činjenica postoji proturječnost u spisima, što su one u bitnim točkama nepotpuno utvrđene, što je iz utvrđenih činjenica izveden nepravilan zaključak glede činjeničnog stanja, ili nađe da se u upravnom postupku nije vodilo računa o pravilima postupka koja bi bila od utjecaja na rješavanje stvari, Sud će pobijani konačni upravni akt i prvostupanjski upravni akt poništiti presudom i vratiti na ponovno rješavanje. Prvostupanjski upravni akt poništava se ako su propusti u utvrđivanju činjeničnog stanja i povreda pravila postupka učinjeni u prvostupanjskom postupku, a pobijani konačni upravni akt poništava se ako su ti propusti učinjeni u drugostupanjskom upravnom postupku. U ovim slučajevima mjerodavna je institucija dužna postupiti onako kako je u presudi određeno i donijeti novi upravni akt. 21. U Pravilniku o potvrđivanju stanarskih prava raseljenih osoba i izbjeglica (prečišćeni tekst, Sarajevo, 8. listopad 2002. godine) relevantne odredbe glase: Članak 1. Ovim pravilnikom, radi potvrđivanja stanarskih prava raseljenih osoba i izbjeglica u Povjerenstvu za imovinske zahtjeve raseljenih osoba i izbjeglica (u daljnjem tekstu: Povjerenstvo), određuju se kriteriji na temelju kojih se razmatraju zahtjevi i donose odluke o zahtjevima za potvrđivanje stanarskih prava raseljenih osoba i izbjeglica, način podnošenja zahtjeva za potvrđivanje stanarskih prava, postupak odlučivanja o zahtjevima, utvrđuju sadržaj i forma odluke o potvrđivanju stanarskih prava, dostavljanje odluka, određuje momenat od kojeg odluke Povjerenstva postaju konačne, uređuje postupak za ponovno razmatranje i izvršenje odluka i druga pitanja značajna za donošenje odluka o zahtjevima za potvrđivanje stanarskih prava raseljenih osoba i izbjeglica.



Članak 3. Izbjeglicama i raseljenim osobama, u smislu ovog pravilnika, smatraju se sve osobe koje su napustile svoje stanove između 30. travnja 1991. godine i 4. travnja 1998. godine i koje nisu u posjedu tih stanova. Status izbjeglice ili raseljene osobe koje Povjerenstvu podnesu zahtjev za povrat stanarskog prava se pretpostavlja. Iznimno od odredbe stavka 1. ovog članka, ne smatraju se izbjeglicama i raseljenim osobama osobe koje su nakon 14. prosinca 1995. godine ostale u oružanim snagama drugih država. 22. U Zakonu o prestanku primjene Zakona o napuštenim stanovima ("Službene novine Federacije Bosne i Hercegovine" br. 11/98, 38/98, 12/99, 18/99, 27/99, 43/99, 31/01, 56/01, 15/02, 24/03, 29/03 i 81/09) relevantne odredbe glase: Članak 3. st. 1. i 2. Nositelj stanarskog prava na stanu koji je proglašen napuštenim ili član njegovog obiteljskog kućanstva kao što je utvrđeno člankom 6. Zakona o stambenim odnosima, ima pravo na povratak sukladno Aneksu 7 Općeg okvirnog sporazuma za mir u Bosni i Hercegovini. Stavak 1. ovog članka primjenjuje se samo na nositelje stanarskog prava koji imaju pravo da se vrate u svoje domove prema članku 1. Aneksa 7 Općeg okvirnog sporazuma za mir u Bosni i Hercegovini. Osobe koje su napustile svoje stanove između 30. travnja 1991. godine i 4. travnja 1998. godine smatraju se izbjeglicama i raseljenim osobama prema Aneksu 7 Općeg okvirnog sporazuma za mir u Bosni i Hercegovini. Članak 3.a Iznimno od odredbe članka 3. st. 1. i 2. Zakona stanovi iz stambenog fonda bivšeg Federalnog ministarstva obrane koji su proglašeni napuštenim na teritoriju Federacije Bosne i Hercegovine, a kojima raspolaže Vlada Federacije Bosne i Hercegovine čiji je nositelj stanarskog prava nakon 19. svibnja 1992. godine ostao u službi vojne ili civilne osobe u bilo kojim oružanim snagama izvan teritorija Bosne i Hercegovine, ne smatra se izbjeglicom niti ima pravo na povrat stana u Federaciji Bosne i Hercegovine, izuzev ako mu je odobren boravak u statusu izbjeglice ili drugi vid zaštite koji odgovara tom statusu u nekoj od zemalja izvan bivše SFRJ prije 14. prosinca 1995. godine. Izbjeglicom se ne smatra niti ima pravo na povrat stana u Federaciji Bosne i Hercegovine ni nositelj stanarskog prava na stanove iz stavka 1. ovog članka, koji je iz istog stambenog fonda bivše JNA ili novoformiranih fondova oružanih snaga država nastalih na prostorima bivše SFRJ stekao novo stanarsko pravo ili pravo koje odgovara tom pravu. 23. U Zakonu o prodaji stanova na kojima postoji stanarsko pravo ("Službene novine Federacije Bosne i Hercegovine" br. 27/97, 11/98, 22/99, 27/99, 7/00, 32/01, 61/01, 15/02, 54/04, 36/06, 45/07, 51/07, 72/08, 23/09 i 5/10) relevantne odredbe glase: Članak 27. Pravo vlasništva na stan kupac stječe upisom u zemljišne knjige. Članak 39. Nositelj prava iz kupoprodajnog ugovora zaključenog sa bivšim SSNO-om, na temelju Zakona o stambenom obezbjeđenju u JNA ("Službeni list SFRJ", broj 84/90) i podzakonskih akata za njegovu provedbu, na stan koji je na raspolaganju Federalnom ministarstvu obrane zaključio je pravno obvezujući ugovor ako je zaključio pisani ugovor o otkupu stana do 06. travnja 1992. godine i ugovor dostavio na ovjeru nadležnoj poreznoj službi, te ukoliko je kupoprodajna


cijena utvrđena sukladno tada važećim zakonom i cijenu izmirio u cijelosti u ugovorenom roku. Članak 39a. Ako nositelj stanarskog prava na stanu koji je na raspolaganju Vlade Federacije Bosne i Hercegovine taj stan koristi legalno i ako je prije 6. travnja 1992. godine zaključio pravno obvezujući ugovor o otkupu stana sa Saveznim sekretarijatom za narodnu odbranu (SSNO) u skladu sa zakonima navedenim u članku 39. ovog zakona, Vlada Federacije Bosne i Hercegovine izdaje nalog da se nositelj stanarskog prava uknjiži kao vlasnik stana u nadležnom sudu. Članak 39e. Nositelju prava iz kupoprodajnog ugovora koji je zaključio pravno obvezujući ugovor iz članka 39. stavak 1. Zakona, a koji je napustio stan u Federaciji Bosne i Hercegovine i nakon toga iz istog stambenog fonda ili novoutemeljenih stambenih fondova oružanih snaga država nastalih iz bivše SFRJ stekao novo stanarsko pravo ili pravo koje odgovara tom pravu, stjecanjem novog stana raskinut je ugovor o otkupu stana u Federaciji Bosne i Hercegovine, te nema pravo na upis prava vlasništva nad tim stanom. Umjesto prava na upis vlasništva nositelju prava iz kupoprodajnog ugovora iz stavka (1) ovog članka pripada naknada iz stavka (3) ovog članka. (Napomena: Odlukom Ustavnog suda o dopustivosti i meritumu broj U 15/11 od 30. ožujka 2012. godine utvrđeno je da odredba članka 39.e st. 3. i 4. Zakona o prodaji stanova na kojima postoji stanarsko pravo, u dijelu koji se odnosi na utvrđivanje naknade, nije sukladna članku II/3.(k) Ustava Bosne i Hercegovine i članku 1. Protokola broj 1 uz Europsku konvenciju. Ustavni sud je Rješenjem o neizvršenju broj U 15/11 od 16. siječnja 2013. godine utvrdio da Parlament Federacije Bosne i Hercegovine nije izvršio Odluku Ustavnog suda Bosne i Hercegovine broj U 15/11 od 30. ožujka 2012. godine u ostavljenom roku od tri mjeseca od dana njezinog objavljivanja u "Službenom glasniku Bosne i Hercegovine", pa je utvrđeno da odredba članka 39.e st. 3. i 4. Zakona o prodaji stanova na kojima postoji stanarsko pravo ("Službene novine Federacije Bosne i Hercegovine" br. 27/97, 11/98, 22/99, 27/99, 7/00, 32/01, 61/01, 15/02, 54/04, 36/06, 45/07, 51/07, 72/08, 23/09 i 5/10), u dijelu koji se odnosi na utvrđivanje naknade, prestaje važiti narednog dana od dana objavljivanja ove odluke u "Službenom glasniku Bosne i Hercegovine". Rješenje o neizvršenju broj U 15/11 objavljeno je u "Službenom glasniku BiH" broj 11/13 od 12. veljače 2013. godine. Ostali dio prečišćenog teksta relevantnih odredaba Zakona o prestanku primjene Zakona o napuštenim stanovima i Zakona o prodaji stanova na kojima postoji stanarsko pravo načinjen je samo za potrebe ove odluke.) VI. Dopustivost 24. Sukladno članku VI/3.(b) Ustava Bosne i Hercegovine, Ustavni sud, također, ima apelacijsku nadležnost u pitanjima koja su sadržana u ovom ustavu kada ona postanu predmetom spora zbog presude bilo kojeg suda u Bosni i Hercegovini. 25. Sukladno članku 16. stavak 1. Pravila Ustavnog suda, Ustavni sud može razmatrati apelaciju samo ako su protiv presude, odnosno odluke koja se njome pobija, iscrpljeni svi učinkoviti pravni lijekovi mogući prema zakonu i ako se podnese u roku od 60 dana od dana kada je podnositelj apelacije primio odluku o posljednjem učinkovitom pravnom lijeku kojeg je koristio. 26. U konkretnom slučaju predmet osporavanja apelacijom su presude Suda BiH br. S1 3 U 006114 12 Uvp od 22. listopada 2012. godine i S1 3 U 000970 12 Uvp od 15.



studenog 2012. godine protiv kojih nema drugih učinkovitih pravnih lijekova mogućih prema zakonu. Potom, osporene presude apelantica je primila 24. listopada 2012. godine, odnosno 22. studenog 2012. godine, a apelacija je podnesena 12. studenog i 26. prosinca 2012. godine, tj. u roku od 60 dana, kako je propisano člankom 16. stavak 1. Pravila Ustavnog suda. Konačno, apelacija ispunjava i uvjete iz članka 16. st. 2. i 4. Pravila Ustavnog suda, jer nije očigledno (prima facie) neutemeljena, niti postoji neki drugi formalni razlog zbog kojeg apelacija nije dopustiva. 27. Imajući u vidu odredbe članka VI/3.(b) Ustava Bosne i Hercegovine, članka 16. st. 1, 2. i 4. Pravila Ustavnog suda, Ustavni sud je utvrdio da predmetna apelacija ispunjava uvjete u pogledu dopustivosti. VII. Meritum 28. Apelantica i drugoapelant smatraju da je osporenim presudama Suda BiH došlo do povrede prava na pravično suđenje iz članka II/3.(e) Ustava Bosne i Hercegovine i prava na imovinu iz članka II/3.(k) Ustava Bosne i Hercegovine, jer je odbijen njihov prijedlog za preispitivanje sudske odluke u postupku povrata "vojnog" stana nositelju prava iz kupoprodajnog ugovora. 29. Imajući u vidu da je činjenično i pravno pitanje koje proizlazi iz navoda apelacije u ovom predmetu bitno činjenično i pravno slično pitanjima koja je Ustavni sud razmatrao u Odluci o dopustivosti i meritumu broj AP 1527/11 od 15. svibnja 2012. godine ("Službeni glasnik BiH" broj 56/12, dostupna na web-stranici Ustavnog suda www.ustavnisud.ba), Ustavni sud se, umjesto posebnog obrazloženja merituma konkretne odluke u pogledu navoda apelacije, u cijelosti poziva na obrazloženje i razloge navedene u toj odluci. 30. Naime, Ustavni sud je u navedenoj odluci podsjetio na svoje stajalište da državna tijela i javna vlast, kao sudionici sudskih postupaka, ne uživaju prava iz Europske konvencije, ali da uživaju garancije ljudskih prava iz Ustava Bosne i Hercegovine (vidi, Ustavni sud, Odluka o dopustivosti i meritumu broj AP 39/03 od 27. veljače 2004. godine, objavljena u "Službenom glasniku BiH" broj 19/04, dostupna na web-stranici Ustavnog suda www.ustavnisud.ba). Stoga, kako je osporenim odlukama utvrđena obveza za nadležna tijela apelantice, proizlazi da se u predmetnom postupku odlučivalo o ustavnim pravima i obvezama apelantice, te da je primjenjiv članak II/3.(e) Ustava Bosne i Hercegovine. Osim toga, u odnosu na drugoapelanta, Ustavni sud zapaža da je u konkretnom upravnom sporu sudjelovao kao zainteresirana osoba na strani apelantice (jer se iz predmetnog stana iselio na temelju odluke Povjerenstva od 2. rujna 2003. godine kojom je R. S. potvrđeno da je 1. travnja 1992. godine bio savjestan posjednik stana) iz čega proizlazi da se u konkretnom slučaju odlučivalo i o građanskim pravima i obvezama drugoapelanta, pa je članak II/3. (e) Ustava Bosne i Hercegovine primjenjiv. Pošto se drugoapelant pridružio apelantici, ne proširujući apelaciju u odnosu na garancije koje mu pruža Europska konvencija, Ustavni sud će se i u odnosu na drugoapelanta zadržati na garancijama koje mu pripadaju prema Ustavu Bosne i Hercegovine, budući da u svojoj apelaciji činjenično i pravno nije istaknuo ništa novo u odnosu na apelanticu. 31. U citiranoj Odluci broj AP 1527/11 Ustavni sud je naglasio stajalište Apelacijskog odjela Suda BiH prema kojem je Povjerenstvo bila nadležno odlučivati o zahtjevu korisnika stanova koji su imali pravno obvezujuće ugovore zaključene sa SSNO, čime su stekli status nositelja prava iz kupoprodajnog ugovora, a ne status nositelja stanarskog prava. Također, Ustavni sud je istaknuo stajalište Apelacijskog odjela Suda BiH koji je, potvrđujući odluke Povjerenstva, imao u vidu presudu


Europskog suda za ljudska prava u predmetu Đokić protiv Bosne i Hercegovine. 32. Međutim, Ustavni sud je u svezi s tim pitanjem u citiranoj odluci napomenuo da je Europski sud u presudi Đokić protiv Bosne i Hercegovine (presuda od 27. svibnja 2010. godine, aplikacija broj 6518/04, objavljena na www.mhrr.gov.ba) u dijelu u kojem daje uvod u pogledu vojnih stanova istaknuo da oni koji su kupili vojne stanove koji se nalaze na teritoriju Federacije Bosne i Hercegovine nisu mogli upisati svoje pravo vlasništva i ostali su, strogo uzevši, nositelji stanarskog prava. Pri tomu je Europski sud konstatirao da, prema domaćem zakonu, ugovor o kupoprodaji sam po sebi ne prenosi pravo vlasništva na kupca. Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud je u svojoj Odluci broj U 15/11 od 30. ožujka 2012. godine (vidi, Ustavni sud, Odluka o dopustivosti i meritumu broj U 15/11 od 30. ožujka 2012. godine, dostupna na webstranici Ustavnog suda www.ustavnisud.ba) konstatirao da je Europski sud, uzimajući u obzir domaće pravo, prihvatio da se u predmetu Đokić ne radi o vlasništvu u pravom smislu riječi, već o tzv. specijalnoj kategoriji nositelja stanarskog prava na koje se, prema domaćem zakonu, primjenjuje odredba članka 3.a Zakona o prestanku primjene Zakona o napuštenim stanovima. Međutim, nepobitno je, kako je i Europski sud naveo, a i Ustavni sud u svojim brojnim odlukama, da ovo pravo (stanarsko pravo) predstavlja imovinsko pravo u smislu odredbe članka 1. Protokola broj 1 uz Europsku konvenciju i kao takvo uživa zaštitu. 33. Dalje, Ustavni sud je napomenuo da se u Odluci broj U 15/11 ovaj sud bavio pitanjem vojnih stanova putem ocjene ustavnosti relevantnih odredaba domaćeg prava koje reguliraju ovu materiju, a u svjetlu presude Đokić. U toj odluci Ustavni sud je reafirmirao svoja ranija stajališta izražena u Odluci broj U 83/03 u kojoj je Ustavni sud odlučivao o ustavnosti odredbe članka 3.a Zakona o prestanku primjene Zakona o napuštenim stanovima, te zaključio da lišavanje imovine nositelja prava na "stanovima JNA" na način da im se pod uvjetima iz navedene odredbe onemogući povrat u stan zadovoljava princip proporcionalnosti, odnosno da uspostavlja pravičnu ravnotežu između interesa nositelja prava i javnog interesa. Međutim, slijedeći presudu Đokić, kao i standarde Europske konvencije u Odluci broj U 15/11, Ustavni sud je ustanovio da lišavanje imovine bez odgovarajuće naknade ne bi uspostavilo pravičnu ravnotežu između interesa nositelja prava i javnog interesa, jer bi takvi nositelji prava morali snositi "poseban i prekomjeran teret" a što nije sukladno standardima Europske konvencije ukoliko ne postoje iznimni razlozi koji bi opravdali lišavanje imovine bez odgovarajuće naknade. Dalje, u toj odluci Ustavni sud je ustanovio da je odredba članka 39.a sukladna odredbi članka II/3.(k) Ustava Bosne i Hercegovine, jer postoji pravična ravnoteža između javnog interesa i nositelja prava koji, umjesto povratka u stanove i uknjižbe prava vlasništva, imaju pravo na naknadu u smislu odredbe članka 39.e Zakona o prodaji stanova na kojim postoji stanarsko pravo. Međutim, Ustavni sud je podržao stajalište Europskog suda o tomu da naknada koju propisuje odredba članka 39.e Zakona o prodaji stanova na kojima postoji stanarsko pravo nije adekvatna, te da, stoga, ne uspostavlja pravičnu ravnotežu između javnog interesa i interesa nositelja prava zbog čega nije sukladna odredbi članka 1. Protokola broj 1 uz Europsku konvenciju i odredbi članka II/3.(k) Ustava Bosne i Hercegovine. 34. Dovodeći u svezu navode konkretne apelacije (kojom je, u biti, ukazano na pogrešno stajalište Suda BiH da su M. V., A. V. i R. S. zahtjeve za povrat stanova podnijeli kao vlasnici konkretnih stanova, a ne kao nositelji stanarskih prava i da je, stoga, isključena mogućnost primjene članka 3.a Zakona o prestanku primjene) sa vlastitom praksom, Ustavni sud smatra



da je Apelacijski odjel Suda BiH propustio u konkretnom slučaju primijeniti odredbu članka 3.a Zakona o prestanku primjene Zakona o napuštenim stanovima. Naime, navedena odredba regulira pitanje povrata tzv. vojnih stanova onim nositeljima stanarskih prava koji su nakon 19. svibnja 1992. godine ostali u službi u bilo kojim oružanim snagama izvan teritorija BiH i onim koji su iz istog stambenog fonda bivše JNA ili novoformiranih fondova oružanih snaga država nastalih na prostorima bivše SFRJ stekli novo stanarsko pravo. 35. Ustavni sud ističe da navedenu odredbu nije problematizirao ni Europski sud u presudi Đokić. Naime, suština presude Đokić je da se podnositelju prijave omogući adekvantna kompenzacija zbog lišavanja prava na povrat stanova (restitucija). S tim u svezi, Ustavni sud zapaža da je Sud BiH, odbijajući apelantičinu tužbu, a potom i zahtjev za preispitivanje sudske presude, ustanovio da su u postupku pred Povjerenstvom pravilno utvrđene sve odlučne činjenice, a te činjenice, kako proizlazi iz obrazloženja osporenih presuda, tiču se valjanosti zaključenja i izvršenja ugovora M. V. i R. S. sa SSNO na temelju Zakona o stambenom obezbjeđenju u JNA, te da su, stoga, M. V. (pravni sljednik A. V.) i R. S. zakoniti kupci predmetnih stanova, što dalje, prema mišljenju Suda BiH, isključuje mogućnost primjene članka 3.a Zakona o prestanku primjene Zakona o napuštenim stanovima kojim su propisane iznimke od odredbe članka 3. st. 1. i 2. istog zakona. Ustavni sud ponavlja svoje stajalište izraženo u Odluci broj U 15/11 da, prema sustavu Europske konvencije, nacionalne vlasti su te koje daju inicijalnu procjenu i postojanje problema od javnog interesa koji zahtijeva mjere lišavanja imovine i korektivnih postupaka koji se trebaju poduzeti. Dakle, država, prema sustavu Europske konvencije, ima širok stupanj slobodne procjene pri određivanju toga što je od općeg interesa povodom rješavanja složenih pitanja kao što je i pitanje povrata tzv. vojnih stanova. Ustavni sud smatra da je i članak 3.a Zakona o prestanku primjene Zakona o napuštenim stanovima rezultat takve slobode procjenjivanja i već je u svojoj Odluci broj U 83/03 utvrdio da je sukladan članku 1. Protokola broj 1 uz Europsku konvenciju, jer uspostavlja pravičnu ravnotežu između javnog interesa i nositelja stanarskog prava, a u Odluci broj U 15/11 takvo stajalište je reafirmirano i zaključeno da lišavanje imovine nositelja prava na "stanovima JNA" na način da im se pod uvjetima iz navedene odredbe onemogući povrat u stan zadovoljava princip proporcionalnosti, odnosno da uspostavlja pravičnu ravnotežu između interesa nositelja prava i javnog interesa. 36. Na temelju svega navedenog, a imajući u vidu presudu Đokić kojom je, u biti, podnositelju prijave omogućena adekvatna kompenzacija zbog lišavanja prava na povrat stana (restitucija), te imajući u vidu Odluku broj U 15/11 u kojoj je Ustavni sud ustanovio da lišavanje imovine bez odgovarajuće naknade ne bi uspostavilo pravičnu ravnotežu između interesa nositelja prava i javnog interesa, jer bi takvi nositelji prava morali snositi "poseban i prekomjeran teret" a što nije sukladno standardima Europske konvencije, ukoliko ne postoje iznimni razlozi koji bi opravdali lišavanje imovine bez odgovarajuće naknade, prema mišljenju Ustavnog suda, Apelacijski odjel Suda BiH je propuštanjem da primijeni odredbe članka 3.a Zakona o prestanku primjene Zakona o napuštenim stanovima proizvoljno primijenio materijalno pravo, čime je došlo do povrede prava apelantice i drugoapelanta na pravično suđenje iz članka II/3.(e) Ustava Bosne i Hercegovine. Ostali navodi 37. Ustavni sud neće razmatrati navode apelanata o povredi prava na imovinu obzirom na to da su i ti navodi, u biti, isti kao i navodi koji se odnose na povredu prava na pravično


suđenje iz članka II/3.(e) Ustava Bosne i Hercegovine, a što je Ustavni sud već razmotrio u ovoj odluci. VIII. Zaključak 38. Ustavni sud zaključuje da je propuštanjem da primijeni odredbu članka 3.a Zakona o prestanku primjene Zakona o napuštenim stanovima, te proizvoljnom primjenom materijalnog prava od Apelacijskog odjela Suda BiH došlo do povrede ustavnog prava apelantice i drugoapelanta na pravično suđenje iz članka II/3.(e) Ustava Bosne i Hercegovine. 39. Na temelju članka 61. st. 1. i 2. i članka 64. stavak 1. Pravila Ustavnog suda, Ustavni sud je odlučio kao u dispozitivu ove odluke. 40. Prema članku VI/5. Ustava Bosne i Hercegovine, odluke Ustavnog suda su konačne i obvezujuće. Predsjednica Ustavnog suda Bosne i Hercegovine Valerija Galić, v. r. Уставни суд Босне и Херцеговине у Вијећу од пет судија, у предмету број АП 3911/12, рјешавајући апелацију Федерације Босне и Херцеговине - Владе Федерације Босне и Херцеговине - Службе за заједничке послове органа и тијела Федерације Босне и Херцеговине и др., на основу члана VI/3б) Устава Босне и Херцеговине, члана 59 став 2 алинеја 2, члана 61 ст. 1 и 2 и члана 64 став 1 Правила Уставног суда Босне и Херцеговине ("Службени гласник Босне и Херцеговине" бр. 60/05, 64/08 и 51/09), у саставу: Валерија Галић, предсједница Миодраг Симовић, потпредсједник Сеада Палаврић, потпредсједница Мато Тадић, судија Мирсад Ћеман, судија на сједници одржаној 17. јула 2013. године донио је


Усваја се апелација Федерације Босне и Херцеговине - Владе Федерације Босне и Херцеговине Службе за заједничке послове органа и тијела Федерације Босне и Херцеговине и Зијаха Попрженовића поднесена против пресуда Апелационог одјељења Суда Босне и Херцеговине бр. С1 3 У 006114 12 Увп од 22. октобра 2012. године и С1 3 У 000970 12 Увп од 15. новембра 2012. године. Утврђује се повреда права на правично суђење из члана II/3е) Устава Босне и Херцеговине и члана 6 став 1 Европске конвенције за заштиту људских права и основних слобода. Укидају се пресуде Апелационог одјељења Суда Босне и Херцеговине бр. С1 3 У 006114 12 Увп од 22. октобра 2012. године и С1 3 У 000970 12 Увп од 15. новембра 2012. године. Предмет се враћа Апелационом одјељењу Суда Босне и Херцеговине који је дужан да по хитном поступку донесе нове одлуке, у складу са чланом II/3е) Устава Босне и Херцеговине и чланом 6 став 1 Европске конвенције за заштиту људских права и основних слобода. Налаже се Апелационом одјељењу Суда Босне и Херцеговине да, у складу са чланом 74 став 5 Правила Уставног суда Босне и Херцеговине, у року од 60 дана од дана достављања ове одлуке, обавијести Уставни суд Босне и Херцеговине о предузетим мјерама с циљем извршења ове одлуке. Одлуку објавити у "Службеном гласнику Босне и Херцеговине", "Службеним новинама Федерације Босне и



Херцеговине", "Службеном гласнику Републике Српске" и у "Службеном гласнику Дистрикта Брчко Босне и Херцеговине". ОБРАЗЛОЖЕЊЕ I. Увод 1. Федерација Босне и Херцеговине – Влада Федерације Босне и Херцеговине – Служба за заједничке послове органа и тијела Федерације Босне и Херцеговине (у даљњем тексту: апеланткиња), коју заступа Федерално правобранилаштво, и Зијах Попрженовић (у даљњем тексту: другоапелант) поднијели су 12. новембра 2012. године и 12. јануара 2013. године апелације Уставном суду Босне и Херцеговине (у даљњем тексту: Уставни суд) против пресуда Суда Босне и Херцеговине (у даљњем тексту: Суд БиХ) бр. С1 3 У 006114 12 Увп од 22. октобра 2012. године и У-70/08 од 8. октобра 2010. године. Апелантлоња је 26. децембра 2012. године поднијела Уставном суду нову апелацију против пресуда Суда БиХ бр. С1 3 У 000970 12 Увп од 15. новембра 2012. године и С1 3 У 000970 12 У од 13. септембра 2012. године. 2. Обје апелације су поднесене поводом управне ствари враћања у посјед "војних станова" из стамбеног фонда бивше ЈНА. II. Поступак пред Уставним судом 3. С обзиром на то да су апеланткиња и другоапелант Уставном суду доставили три апелације из његове надлежности које се односе на исти чињенични и правни основ, Уставни суд је, у складу са чланом 31 став 1 Правила Уставног суда, донио одлуку о спајању предмета у којима ће се водити један поступак и донијети једна одлука под бројем АП 3911/12. Спојене су сљедеће апелације: АП 3911/12, АП 4630/12 и АП 147/13. 4. Одговори на наведене апелације у овој одлуци нису посебно затражени због тога што су одговори о истом питању затражени и добивени у предмету број АП 1527/11 (види, Одлука о допустивости и меритуму број АП 1527/11 од 15. маја 2012. године) с обзиром на то да се ова одлука у свом образложењу допустивости и меритума позива на наведену одлуку, јер се ради о идентичним чињеничним и правним основима. III. Чињенично стање 5. Чињенице предмета које произилазе из навода апеланата и докумената предочених Уставном суду могу да се сумирају на сљедећи начин: Чињенице из апелације број АП 3911/12 6. Одлуком Комисије за имовинске захтјеве расељених лица и избјеглица (у даљњем тексту: Комисија) број 204-2048-1/1 од 2. септембра 2003. године потврђено је да је М. В. као корисник стана на дан 1. априла 1992. године био савјестан посједник стана у Сарајеву, Улица Бориса Кидрича број 9, површине 87,76 м2 (у даљњем тексту: предметни стан). 7. Одлуком Комисије број Р-204-2048-1/1 01-463/04 од 21. децембра 2005. године усвојен је захтјев Федералног министарства одбране за поновно разматрање Одлуке Комисије од 2. септембра 2003. године, која је истим актом стављена ван снаге и одбијен захтјев М. В. за поврат предметног стана. 8. Одлуком Комисије број Р-204-2048-1/1-01-46357/06 од 27. октобра 2006. године усвојен је захтјев супруге корисника стана А. В. за поновно разматрање Одлуке од 21. децембра 2005. године и истим актом је наведена одлука којом је одбијен захтјев за враћање предметног стана у посјед М. В. као кориснику стана стављена ван


снаге. У образложењу ове одлуке је наведено да је супруга корисника стана А. В. благовремено поднијела захтјев за поновно разматрање одлуке Комисије, наводећи да чињенице на којима је утемељена одлука којом је одбијен захјев за враћање стана у посјед нису релевантне. У том поступку је утврђено, како је даље образложено у овој одлуци, да корисник стана М. В. није носилац станарског права на предметном стану, већ носилац права из купопродајног уговора закљученог са бившом ССНО на основу Закона о стамбеном обезбјеђењу у ЈНА и подзаконских аката за његово спровођење. Из Уговора о купопродаји-откупу непокретности број 35-13-840-4 од 23. децембра 1991. године видљиво је да је корисник стана М. В. закључио уговор са ССНО, те с обзиром на члан 39е Закона о продаји станова на којима постоји станарско право, искључена је могућност примјене члана 3а Закона о престанку примјене Закона о напуштеним становима. 9. Против одлуке Комисије од 27. октобра 2006. године апеланткиња је поднијела тужбу Суду БиХ, који је у Вијећу за управне спорове донио Пресуду број У-70/08 од 8. октобра 2010. године и апеланткињину тужбу одбио. Суд БиХ је оцијенио да је Комисија приликом доношења оспорене одлуке правилно утврдила све одлучне чињенице а посебно чињеницу да је корисник стана М. В. право својине на предметном стану стекао на основу купопродајног уговора из 1991. године који је закључио са ССНО на основу одредаба Закона о стамбеном обезбјеђењу у ЈНА. С обзиром на такве околности, Суд БиХ сматра да је Комисија правилно одлучила када је, рјешавајући о захтјеву супруге корисника стана А. В., усвојила захтјев за поновно разматрање и одлуку којом је захтјев корисника стана за враћање у посјед од 21. децембра 2005. године ставила ван снаге. Наиме, у образложењу пресуде је наглашено да се одредбе Закона о престанку примјене Закона о напуштеним становима не могу да примјењују на лица која су на основу ваљаног уговора откупила стан и стекла право својине на наведеној имовини. Ово због тога што је Законом о престанку примјене Закона о привремено напуштеним непокретностима у својини грађана и Законом о продаји станова на којима постоји станарско право регулисано питање враћања у посјед откупљених станова. С тим у вези, Суд БиХ је истакао да је измјеном одредбе члана 39 Закона о продаји станова, која је ступила на снагу 16. октобра 2004. године, прописано да је правно обавезујући уговор ако је носилац права из купопродајног уговора закључио уговор са бившом ССНО до 6. априла 1992. године, ако је купопродајна цијена утврђена у складу са тадашњим важећим законом и ако је цијена исплаћена. У том случају, према одредби члана 39а истог закона, апеланткиња је дужна да изда налог за укњижбу наведеног лица као сопственика у земљишним књигама. 10. Апелационо одјељење Суда БиХ је Пресудом број С1 3 У 006114 12 Увп од 22. октобра 2012. године одбио апеланткињин захтјев за преиспитивање судске Одлуке број У-70/08 од 8. октобра 2010. године. У образложењу ове пресуде је наведено да је апеланткиња затражила преиспитивање због погрешне примјене материјалног и процесног права, јер је Суд БиХ поступио у супротности са одредбама члана 34 Закона о управним споровима БиХ, затим, чл. 39а и 39е Закона о продаји станова на којима постоји станарско право и члана 3а Закона о престанку примјене Закона о напуштеним становима. Осим тога, апеланткиња је у захтјеву за понављање истакла да је Суд БиХ неправилно поступио када је одбацио њен захтјев за понављање поступка Рјешењем број С1 3 У 006114 11 Увп од 25. априла 2012. године у којем је истакла битну



чињеницу да је корисник стана М. В. након 14. децембра 1995. године остао у служби у оружаним снагама ван БиХ и да је ријешио стамбено питање из стамбеног фонда оружаних снага Републике Србије. Осим тога, истакнуто је да је Комисија поступила правилно, јер се у конкретној ситуацији ради о имовинском захтјеву законитог купца стана као имовине, па су апеланткињини наводи које је истакла у тужби неосновани. Осим тога, Суд БиХ је нагласио примјену Европске конвенције за заштиту људских права и основних слобода (у даљњем тексту: Европска конвенција) и њену предност над другим законима БиХ. Према мишљењу Апелационог одјељења Суда БиХ, такав значај има пресуда Ђокић против Босне и Херцеговине након чега су у пресуди цитирани релевантни дијелови наведене одлуке Ђокић. Чињенице у предмету број АП 4630/12 11. Одлуком Комисије број 514-959-1/1 од 2. септембра 2003. године потврђено је да је Р. С. као корисник стана на дан 1. априла 1992. године био савјестан посједник стана у Сарајеву, Улица Трампина број 6, површине 86,75 м2 (у даљњем тексту: предметни стан). 12. Одлуком Комисије број Р-514-959-1/1-534/04 од 29. септембра 2006. године одбијен је као неоснован апеланткињин захтјев за поновно разматрање одлуке Комисије од 2. септембра 2003. године. У образложењу је наведено да је Комисија оцијенила да се у конкретној правној ствари не ради о носиоцу станарског права на предметном стану, као што је у свом захтјеву истакла апеланткиња, већ о носиоцу права из купопродајног уговора закљученог са бившом ССНО на основу Закона о стамбеном обезбјеђењу у ЈНА и подзаконских аката за његово спровођење. 13. Пресудом Вијећа за управне спорове Суда БиХ број С1 3 У 000970 12 У од 13. септембра 2012. године одбијена је апеланткињина тужба изјављена против одлуке Комисије од 29. септембра 2006. године којом је одбијен као неоснован апеланткињин захтјев за поновно разматрање одлуке Комисије од 2. септембра 2003. године. Суд БиХ је оцијенио да је Комисија приликом доношења оспорене одлуке правилно утврдила све одлучне чињенице а посебно чињеницу да је корисник стана Р. С. на предметном стану стекао право својине, да га је откупио уговором закљученим са ССНО на основу Закона о стамбеном обезбјеђењу, да је тај уговор закључен 17. октобра 1991. године, да је плаћена купопродајна цијена и да је уговор у свим аспектима правно ваљан. С обзиром на такве околности, Суд БиХ сматра да је Комисија правилно одлучила када је одбила апеланткињин захтјев примјеном Закона о продаји станова на којима постоји станарско право, јер се, и према оцјени суда, у конкретном случају не ради о захтјеву носиоца станарског права за враћање у посјед стана на којем постоји станарско право, него се ради о захтјеву сопственика стана за враћање у посјед имовине и мирно и несметано уживање имовине. Осим тога, у образложењу је наведено да се одредбе Закона о престанку примјене Закона о напуштеним становима не могу да примјењују на лица која су на основу ваљаног уговора откупила стан и стекла право својине на наведеној имовини. Ово због тога што је Законом о престанку примјене Закона о привремено напуштеним непокретностима у својини грађана и Законом о продаји станова на којима постоји станарско право регулисано питање враћања у посјед откупљених станова. Измјеном одредбе члана 39 Закона о продаји станова, која је ступила на снагу 16. октобра 2004. године, прописано је да је


правно обавезујући уговор ако је носилац права из купопродајног уговора закључио уговор са бившом ССНО до 6. априла 1992. године, ако је купопродајна цијена утврђена у складу са тадашњим важећим законом и ако је цијена исплаћена. У том случају, према одредби члана 39а истог закона, апеланткиња је дужна да изда налог за укњижбу наведеног лица као сопственика у земљишним књигама. 14. Пресудом Апелационог одјељења Суда БиХ број С1 3 У 000970 12 Увп од 15. новембра 2012. године одбијен је апеланткињин захтјев за преиспитивање судске Одлуке број С1 3 У 000970 12 У од 13. септембра 2012. године. У образложењу ове пресуде је наведено да је апеланткиња затражила преиспитивање судске одлуке, јер је суд у потпуности игнорисао апеланткињине наводе и чињенице да је Р. С. након 14. децембра 1995. године остао у служби у оружаним снагама ван БиХ, као и чињеницу рјешавања стамбеног питања Р. С. из стамбеног фонда Војске Републике Србије. Осим тога, захтјев за преиспитивање је поднесен и због тога што у побијаној пресуди нису оцијењени докази, нити их је суд разматрао на околност рјешавања стамбеног питања Р. С. из стамбеног фонда Војске Републике Србије, повреде одредаба Закона о управним споровима БиХ, Закона о управном поступку БиХ и повреде одредаба члана 3а Закона о престанку примјене Закона о напуштеним становима, те повреде Правилника о потврђивању станарских права расељених лица и избјеглица. Затим је наведено да Комисија није била надлежна да оцјењује ваљаност уговора о купопродаји стана и да се у том правцу требала прогласити ненадлежном за рјешавање у конкретној управној ствари, те странку упутити да своје право остварује у редовном парничном поступку. 15. Вијеће Апелационог одјељења Суда БиХ је испитало оспорену пресуду у границама захтјева и закључило да апеланткињин захтјев није основан. Наиме, из коначне оспорене одлуке Комисије произилази да се у конкретном случају не ради о носиоцу станарског права на предметном стану, већ о носиоцу права из купопродајног уговора закљученог са бившом ССНО на основу Закона о стамбеном обезбјеђењу у ЈНА и подзаконских аката за његову примјену. Осим тога, из документације у спису је видљиво да је уговорена купопродајна цијена стана плаћена у цијелости и да је уговор овјерен од Пореске управе и Основног суда II у Сарајеву 6. децембра 1991. године. Према схватању Апелационог одјељења, Вијеће за управне спорове је правилно оцијенило да се у овом предмету не ради о захтјеву носиоца станарског права, него да се ради о захтјеву за враћање у посјед и мирно уживање имовине, те је искључена могућност примјене члана 3а Закона о престанку примјене Закона о напуштеним становима и да је тужена Комисија правилно одбила апеланткињин захтјев за поновно разматрање одлуке од 2. септембра 2003. године примјеном одредбе Закона о продаји станова на којима постоји станарско право. Правилан је, даље, закључак по којем је Законом о престанку примјене и Законом о продаји станова на којима постоји станарско право регулисано питање права на враћање у посјед откупљених станова, а у складу са измјеном одредбе члана 39 Закона о продаји станова. Том одредбом је прописано да је правно ваљан уговор закључен са бившом ССНО – ЈНА до 6. априла 1992. године ако је купопродајна цијена утврђена у складу са тада важећим прописима и ако је цијена исплаћена у уговореном року. У таквом случају, како је закључио Суд БиХ, према одредби



члана 39а апеланткиња је била дужна да изда налог за укњижбу на предметном стану у књигу положених уговора. 16. Осим тога, Суд БиХ је нагласио директну примјену Европске конвенције у БиХ у контексту да онемогућавање сопственицима имовине да реализују права из пуноважног уговора о купопродаји није спојиво са одредбом члана 1 Протокола број 1 уз Европску конвенцију, те да је овакав концепт заштите људских права потврђен и судском праксом Европског суда за људска права, референтном одлуком тог суда у предмету Ђокић против Босне и Херцеговине. 17. Стога је, према мишљењу Апелационог одјељења, неосновано апеланткињино истицање у тужби и захтјеву за преиспитивање да је Р. С. остао у служби у оружаним снагама ван БиХ и да је добио други стан из Војностамбеног фонда Републике Србије, јер Р. С. има правно обавезујући уговор о откупу стана. Чињенице у предмету број АП 147/13 18. Другоапелант је у пресудама Суда БиХ бр. С1 3 У 000970 12 У од 13. септембра 2012. године и С1 3 У 000970 12 Увп од 15. новембра 2012. године имао статус заинтересованог лица, придружујући се у цијелости апеланткињином захтјеву за преиспитивање судске одлуке, па како се чињенице наведене у предмету број АП 4630/12 у потпуности односе и на овај предмет, и оне се неће понављати. IV. Апелација а) Наводи из апелације 19. Апеланткиња је у поднесеним апелацијама указала на кршења права на правично суђење и права на имовину из члана II/3е) и к) Устава Босне и Херцеговине. Према апеланткињином мишљењу, у поступку из ког су произашле оспорене пресуде Суд БиХ није могао захтјев за понављање поступка одбацити због разлога који су наведени у образложењу, односно због разлога да апеланткиња није учинила вјероватним постојање основа за понављање поступка. Осим тога, апеланткиња сматра да Суд БиХ није оцијенио, нити је разматрао доказе који се односе на околности рјешавања стамбеног питања М. В. и његове супруге А. В., односно Р. С. из стамбеног фонда Војске Републике Србије, чиме је у потпуности занемарена јурисдикција одредбе члана 3а Закона о престанку примјене, као и одредбе члана 39е Закона о продаји станова на којима постоји станарско право. Наиме, апеланткиња је у прилог својим тврдњама доставила Ноту Републике Србије од 7. марта 2011. године из које произилази да је М. В. своје стамбено питање ријешио из новоформираног војностамбеног фонда у Београду. С тим у вези, апеланткиња је истакла да је незаконито одбачен њен предлог за понављање поступка, да је надлежност суда у управном спору рјешавање на бази чињеница утврђених у управном поступку, али да је Суд БиХ могао, према одредби члана 34 Закона о управним споровима БиХ, да дозволи понављање поступка, укине одлуку Комисије од 27. октобра 2006. године (како је тужбом тражено), сам утврди чињенично стање и на основу тако утврђеног чињеничног стања ријеши управну ствар пресудом или рјешењем. Према апеланткињином мишљењу, очигледно је да је чињенично стање другачије од оног које је утврђено у управном поступку због чега сматра да је Суд БиХ поступао незаконито и мимо своје надлежности, да су оспорене одлуке донесене мимо одредаба материјалног права које се примјењују на територији Федерације БиХ, јер у том поступку не може да се утврђује и оцијењује правна ваљаност уговора о купопродаји непокретности а,


осим тога, указано је на Одлуку Уставног суда БиХ о допустивости и меритуму број У 15/11 у којој је утврђено да је члан 3а Закона о престанку примјене у складу са Уставом Босне и Херцеговине. У тој одлуци је образложено због чега лице које је након 19. маја 1992. године остало у оружаним снагама друге државе нема право на поврат стана у Федерацији БиХ, те да одредба члана 3а Закона о престанку примјене успоставља законски циљ и не намеће превелик терет на појединце кад су у питању права и интереси других појединаца и општи јавни интерес. Оспореним одлукама су потпуно занемарена апеланткињина права као титулара имовине која је заштићена не само домицилним законима него и Европском конвенцијом. Апеланткиња је, с тим у вези, истакла да су Комисија и Суд БиХ приликом доношења оспорених пресуда поступали у супротности са одредбама члана 39, 39а и 39б Закона о продаји станова на којима постоји станарско право, занемарујући одредбу члана 3а Закона о престанку примјене Закона о напуштеним становима. Другоапелант се као заинтересовано лице којем је предметни стан био додијељен на коришћење и из којег се иселио на основу одлуке Комисије од 2. септембра 2003. године у потпуности придружио апеланткињиним наводима. V. Релевантни прописи 20. У Закону о управним споровима Босне и Херцеговине ("Службени гласник БиХ" бр.19/02, 88/07, 83/08 и 74/10) релевантне одредбе гласе: Члан 34. ст. 1. и 2. Суд рјешава спор, по правилу, на бази чињеница које су утврђене у управном поступку. Ако суд нађе да се спор не може расправити на основу чињеница утврђених у управном поступку због тога што у погледу утврђених чињеница постоји противрјечност у списима, што су оне у битним тачкама непотпуно утврђене, што је из утврђених чињеница изведен неправилан закључак у погледу чињеничног стања, или нађе да се у управном поступку није водило рачуна о правилима поступка која би била од утицаја на рјешавање ствари, Суд ће побијани коначни управни акт и првостепени управни акт поништити пресудом и вратити на поновно рјешавање. Првостепени управни акт поништава се ако су пропусти у утврђивању чињеничног стања и повреда правила поступка учињени у првостепеном поступку, а побијани коначни управни акт поништава се ако су ти пропусти учињени у другостепеном управном поступку. У овим случајевима надлежна институција је дужна да поступи онако како је у пресуди одређено и да донесе нови управни акт. 21. У Правилнику о потврђивању станарских права расељених лица и избјеглица (пречишћени текст, Сарајево, 8. октобар 2002. године) релевантне одредбе гласе: Члан 1. Овим правилником, ради потврђивања станарских права расељених лица и избјеглица у Комисији за имовинске захтјеве расељених лица и избјеглица (у даљњем тексту: Комисија), одређују се критеријуми на основу којих се разматрају захтјеви и доносе одлуке о захтјевима за потврђивање станарских права расељених лица и избјеглица, начин подношења захтјева за потврђивање станарских права, поступак одлучивања о захтјевима, утврђују садржај и форма одлуке о потврђивању станарских права, достављање одлука, одређује моменат од којег одлуке Комисије постају коначне, уређује



поступак за поновно разматрање и извршење одлука и друга питања значајна за доношење одлука о захтјевима за потврђивање станарских права расељених лица и избјеглица. Члан 3. Избјеглицама и расељеним лицима, у смислу овог правилника, сматрају се сва лица која су напустила своје станове између 30. априла 1991. године и 4. априла 1998. године и која нису у посједу тих станова. Статус избјеглице или расељеног лица који Комисији поднесу захтјев за поврат станарског права се претпоставља. Изузетно од одредбе става 1. овог члана, не сматрају се избјеглицама и расељеним лицима лица која су након 14. децембра 1995. године остала у оружаним снагама других држава. 22. У Закону о престанку примјене Закона о напуштеним становима ("Службене новине Федерације Босне и Херцеговине" бр. 11/98, 38/98, 12/99, 18/99, 27/99, 43/99, 31/01, 56/01, 15/02, 24/03, 29/03 и 81/09) релевантне одредбе гласе: Члан 3. ст. 1. и 2. Носилац станарског права на стану који је проглашен напуштеним или члан његовог породичног домаћинства као што је утврђено чланом 6. Закона о стамбеним односима, има право на повратак у складу са Анексом 7 Општег оквирног споразума за мир у Босни и Херцеговини. Став 1. овог члана примјењује се само на носиоце станарског права који имају право да се врате у своје домове према члану 1. Анекса 7 Општег оквирног споразума за мир у Босни и Херцеговини. Особе које су напустиле своје станове између 30. априла 1991. године и 4. априла 1998. године сматрају се избјеглицама и расељеним лицима према Анексу 7 Општег оквирног споразума за мир у Босни и Херцеговини. Члан 3.а Изузетно од одредбе члана 3. ст. 1. и 2. Закона станови из стамбеног фонда бившег Федералног министарства одбране који су проглашени напуштеним на територији Федерације Босне и Херцеговине, а којима располаже Влада Федерације Босне и Херцеговине чији је носилац станарског права након 19. маја 1992. године остао у служби војног или цивилног лица у било којим оружаним снагама ван територије Босне и Херцеговине, не сматра се избјеглицом нити има право на поврат стана у Федерацији Босне и Херцеговине, изузев ако му је одобрен боравак у статусу избјеглице или други вид заштите који одговара том статусу у некој од земаља ван бивше СФРЈ прије 14. децембра 1995. године. Избјеглицом се не сматра нити има право на поврат стана у Федерацији Босне и Херцеговине ни носилац станарског права на станове из става 1. овог члана, који је из истог стамбеног фонда бивше ЈНА или новоформираних фондова оружаних снага држава насталих на просторима бивше СФРЈ стекао ново станарско право или право које одговара том праву. 23. У Закону о продаји станова на којима постоји станарско право ("Службене новине Федерације Босне и Херцеговине" бр. 27/97, 11/98, 22/99, 27/99, 7/00, 32/01, 61/01, 15/02, 54/04, 36/06, 45/07, 51/07, 72/08, 23/09 и 5/10) релевантне одредбе гласе: Члан 27. Право власништва на стан купац стиче уписом у земљишне књиге.


Члан 39. Носилац права из купородајног уговора закљученог са бившим ССНО-ом, на основу Закона о стамбеном обезбјеђењу у ЈНА ("Службени лист СФРЈ", број 84/90) и подзаконских аката за његово провођење, на стан који је на располагању Федералном министарству одбране закључио је правно обавезујући уговор ако је закључио писани уговор о откупу стана до 06. априла 1992. године и уговор доставио на овјеру надлежној пореској служби, те уколико је купопродајна цијена утврђена у складу са тада важећим Законом и износ цијене у потуности измирио у уговореном року. Члан 39а. Ако носилац станарског права на стану који је на располагању Владе Федерације Босне и Херцеговине тај стан користи легално и ако је прије 6. априла 1992. године закључио правно обавезујући уговор о откупу стана са Савезним секретаријатом за народну одбрану (ССНО) у складу са законима наведеним у члану 39. овог закона, Влада Федерације Босне и Херцеговине издаје налог да се носилац станарског права укњижи као власник стана у надлежном суду. Члан 39е. Носиоцу права из купопродајног уговора који је закључио правно обавезујући уговор из члана 39. став 1. Закона, а који је напустио стан у Федерацији Босне и Херцеговине и након тога из истог стамбеног фонда или новоформираних стамбених фондова оружаних снага држава насталих из бивше СФРЈ стекао ново станарско право или право које одговара том праву, стицањем новог стана раскинут је уговор о откупу стана у Федерацији Босне и Херцеговине, те нема право на упис права власништва над тим станом. Умјесто права на упис власништва носиоцу права из купопродајног уговора из става (1) овог члана припада накнада из става (3) овог члана. (Напомена: Одлуком Уставног суда о допустивости и меритуму број У 15/11 од 30. марта 2012. године утврђено је да одредба члана 39е ст. 3 и 4 Закона о продаји станова на којима постоји станарско право, у дијелу који се односи на утврђивање накнаде, није у складу са чланом II/3к) Устава Босне и Херцеговине и чланом 1 Протокола број 1 уз Европску конвенцију. Уставни суд је Рјешењем о неизвршењу број У 15/11 од 16. јануара 2013. године утврдио да Парламент Федерације Босне и Херцеговине није извршио Одлуку Уставног суда Босне и Херцеговине број У 15/11 од 30. марта 2012. године у остављеном року од три мјесеца од дана њеног објављивања у "Службеном гласнику Босне и Херцеговине", па је утврђено да одредба члана 39е ст. 3 и 4 Закона о продаји станова на којима постоји станарско право ("Службене новине Федерације Босне и Херцеговине" бр. 27/97, 11/98, 22/99, 27/99, 7/00, 32/01, 61/01, 15/02, 54/04, 36/06, 45/07, 51/07, 72/08, 23/09 и 5/10), у дијелу који се односи на утврђивање накнаде, престаје да важи наредног дана од дана објављивања ове одлуке у "Службеном гласнику Босне и Херцеговине". Рјешење о неизвршењу број У 15/11 објављено је у "Службеном гласнику БиХ" број 11/13 од 12. фебруара 2013. године. Остали дио пречишћеног текста релевантних одредаба Закона о престанку примјене Закона о напуштеним становима и Закона о продаји станова на којима постоји станарско право начињен је само за потребе ове одлуке.)



VI. Допустивост 24. У складу са чланом VI/3б) Устава Босне и Херцеговине, Уставни суд, такође, има апелациону надлежност у питањима која су садржана у овом уставу када она постану предмет спора због пресуде било којег суда у Босни и Херцеговини. 25. У складу са чланом 16 став 1 Правила Уставног суда, Уставни суд може да разматра апелацију само ако су против пресуде, односно одлуке која се њоме побија, исцрпљени сви дјелотворни правни лијекови могући према закону и ако се поднесе у року од 60 дана од дана када је подносилац апелације примио одлуку о посљедњем дјелотворном правном лијеку којег је користио. 26. У конкретном случају предмет оспоравања апелацијом су пресуде Суда БиХ бр. С1 3 У 006114 12 Увп од 22. октобра 2012. године и С1 3 У 000970 12 Увп од 15. новембра 2012. године против којих нема других дјелотворних правних лијекова могућих према закону. Затим, оспорене пресуде апеланткиња је примила 24. октобра 2012. године, односно 22. новембра 2012. године, а апелација је поднесена 12. новембра и 26. децембра 2012. године, тј. у року од 60 дана, како је прописано чланом 16 став 1 Правила Уставног суда. Коначно, апелација испуњава и услове из члана 16 ст. 2 и 4 Правила Уставног суда, јер није очигледно (prima facie) неоснована, нити постоји неки други формални разлог због којег апелација није допустива. 27. Имајући у виду одредбе члана VI/3б) Устава Босне и Херцеговине, члана 16 ст. 1, 2 и 4 Правила Уставног суда, Уставни суд је утврдио да предметна апелација испуњава услове у погледу допустивости. VII. Меритум 28. Апеланткиња и другоапелант сматрају да је оспореним пресудама Суда БиХ дошло до повреде права на правично суђење из члана II/3е) Устава Босне и Херцеговине и права на имовину из члана II/3к) Устава Босне и Херцеговине, јер је одбијен њихов предлог за преиспитивање судске одлуке у поступку поврата "војног" стана носиоцу права из купопродајног уговора. 29. Имајући у виду да је чињенично и правно питање које произилази из навода апелације у овом предмету битно чињенично и правно слично питањима која је Уставни суд разматрао у Одлуци о допустивости и меритуму број АП 1527/11 од 15. маја 2012. године ("Службени гласник БиХ" број 56/12, доступна на wеbстраници Уставног суда www.ustavnisud.ba), Уставни суд се, умјесто посебног образложења меритума конкретне одлуке у погледу навода апелације, у цијелости позива на образложење и разлоге наведене у тој одлуци. 30. Наиме, Уставни суд је у наведеној одлуци подсјетио на своје становиште да државни органи и јавна власт, као учесници судских поступака, не уживају права из Европске конвенције, али да уживају гаранције људских права из Устава Босне и Херцеговине (види, Уставни суд, Одлука о допустивости и меритуму број АП 39/03 од 27. фебруара 2004. године, објављена у "Службеном гласнику БиХ" број 19/04, доступна на wеb-страници Уставног суда www.ustavnisud.ba). Стога, како је оспореним одлукама утврђена обавеза за надлежне органе апеланткиње, произилази да се у предметном поступку одлучивало о уставним правима и обавезама апеланткиње, те да је примјењив члан II/3е) Устава Босне и Херцеговине. Осим тога, у односу на другоапеланта, Уставни суд запажа да је у конкретном управном спору учествовао као заинтересовано лице на страни апеланткиње (јер се из


предметног стана иселио на основу одлуке Комисије од 2. септембра 2003. године којом је Р. С. потврђено да је 1. априла 1992. године био савјестан посједник стана) из чега произилази да се у конкретном случају одлучивало и о грађанским правима и обавезама другоапеланта, па је члан II/3е) Устава Босне и Херцеговине примјењив. Пошто се другоапелант придружио апеланткињи, не проширујући апелацију у односу на гаранције које му пружа Европска конвенција, Уставни суд ће се и у односу на другоапеланта задржати на гаранцијама које му припадају према Уставу Босне и Херцеговине, будући да у својој апелацији чињенично и правно није истакао ништа ново у односу на апеланткињу. 31. У цитираној Одлуци број АП 1527/11 Уставни суд је нагласио становиште Апелационог одјељења Суда БиХ према којем је Комисија била надлежна да одлучује о захтјеву корисника станова који су имали правно обавезујуће уговоре закључене са ССНО, чиме су стекли статус носилаца права из купопродајног уговора, а не статус носилаца станарског права. Такође, Уставни суд је истакао становиште Апелационог одјељења Суда БиХ који је, потврђујући одлуке Комисије, имао у виду пресуду Европског суда за људска права у предмету Ђокић против Босне и Херцеговине. 32. Међутим, Уставни суд је у вези с тим питањем у цитираној одлуци напоменуо да је Европски суд у пресуди Ђокић против Босне и Херцеговине (пресуда од 27. маја 2010. године, апликација број 6518/04, објављена на www.mhrr.gov.ba) у дијелу у којем даје увод у погледу војних станова истакао да они који су купили војне станове који се налазе на територији Федерације Босне и Херцеговине нису могли да упишу своје право својине и остали су, строго узевши, носиоци станарског права. При томе је Европски суд констатовао да, према домаћем закону, уговор о купопродаји сам по себи не преноси право својине на купца. Имајући у виду наведено, Уставни суд је у својој Одлуци број У 15/11 од 30. марта 2012. године (види, Уставни суд, Одлука о допустивости и меритуму број У 15/11 од 30. марта 2012. године, доступна на wеbстраници Уставног суда www.ustavnisud.ba) констатовао да је Европски суд, узимајући у обзир домаће право, прихватио да се у предмету Ђокић не ради о својини у правом смислу ријечи, већ о тзв. специјалној категорији носилаца станарског права на које се, према домаћем закону, примјењује одредба члана 3а Закона о престанку примјене Закона о напуштеним становима. Међутим, неспорно је, како је и Европски суд навео, а и Уставни суд у својим бројним одлукама, да ово право (станарско право) представља имовинско право у смислу одредбе члана 1 Протокола број 1 уз Европску конвенцију и као такво ужива заштиту. 33. Даље, Уставни суд је напоменуо да се у Одлуци број У 15/11 овај суд бавио питањем војних станова путем оцјене уставности релевантних одредаба домаћег права које регулишу ову материју, а у свјетлу пресуде Ђокић. У тој одлуци Уставни суд је реафирмисао своја ранија становишта изражена у Одлуци број У 83/03 у којој је Уставни суд одлучивао о уставности одредбе члана 3а Закона о престанку примјене Закона о напуштеним становима, те закључио да лишавање имовине носилаца права на "становима ЈНА" на начин да им се под условима из наведене одредбе онемогући поврат у стан задовољава принцип пропорционалности, односно да успоставља правичну равнотежу између интереса носилаца права и јавног интереса. Међутим, слиједећи пресуду Ђокић, као и стандарде Европске конвенције у Одлуци број У 15/11,



Уставни суд је установио да лишавање имовине без одговарајуће накнаде не би успоставило правичну равнотежу између интереса носилаца права и јавног интереса, јер би такви носиоци права морали да сносе "посебан и прекомјеран терет" а што није у складу са стандардима Европске конвенције уколико не постоје изузетни разлози који би оправдали лишавање имовине без одговарајуће накнаде. Даље, у тој одлуци Уставни суд је установио да је одредба члана 39а у складу са одредбом члана II/3к) Устава Босне и Херцеговине, јер постоји правична равнотежа између јавног интереса и носилаца права који, умјесто повратка у станове и укњижбе права својине, имају право на накнаду у смислу одредбе члана 39е Закона о продаји станова на којим постоји станарско право. Међутим, Уставни суд је подржао становиште Европског суда о томе да накнада коју прописује одредба члана 39е Закона о продаји станова на којима постоји станарско право није адекватна, те да, стога, не успоставља правичну равнотежу између јавног интереса и интереса носиоца права због чега није у складу са одредбом члана 1 Протокола број 1 уз Европску конвенцију и одредбом члана II/3к) Устава Босне и Херцеговине. 34. Доводећи у везу наводе конкретне апелације (којом је, у суштини, указано на погрешно становиште Суда БиХ да су М. В., А. В. и Р. С. захтјеве за поврат станова поднијели као сопственици конкретних станова, а не као носиоци станарских права и да је, стога, искључена могућност примјене члана 3а Закона о престанку примјене) са сопственом праксом, Уставни суд сматра да је Апелационо одјељење Суда БиХ пропустило да у конкретном случају примијени одредбу члана 3а Закона о престанку примјене Закона о напуштеним становима. Наиме, наведена одредба регулише питање поврата тзв. војних станова оним носиоцима станарских права који су након 19. маја 1992. године остали у служби у било којим оружаним снагама ван територије БиХ и оним који су из истог стамбеног фонда бивше ЈНА или новоформираних фондова оружаних снага држава насталих на просторима бивше СФРЈ стекли ново станарско право. 35. Уставни суд истиче да наведену одредбу није проблематизовао ни Европски суд у пресуди Ђокић. Наиме, суштина пресуде Ђокић је да се подносиоцу пријаве омогући адеквантна компензација због лишавања права на поврат станова (реституција). С тим у вези, Уставни суд запажа да је Суд БиХ, одбијајући апеланткињину тужбу, а затим и захтјев за преиспитивање судске пресуде, установио да су у поступку пред Комисијом правилно утврђене све одлучне чињенице, а те чињенице, како произилази из образложења оспорених пресуда, тичу се ваљаности закључења и извршења уговора М. В. и Р. С. са ССНО на основу Закона о стамбеном обезбјеђењу у ЈНА, те да су, стога, М. В. (правни сљедник А. В.) и Р. С. законити купци предметних станова, што даље, према мишљењу Суда БиХ, искључује могућност примјене члана 3а Закона о престанку примјене Закона о напуштеним становима којим су прописани изузеци од одредбе члана 3 ст. 1 и 2 истог закона. Уставни суд понавља своје становиште изражено у Одлуци број У 15/11 да, према систему Европске конвенције, националне власти су те које дају иницијалну процјену и постојање проблема од јавног интереса који захтијева мјере лишавања имовине и корективних поступака који треба да се предузму. Дакле, држава, према систему Европске конвенције, има широк степен слободне процјене при одређивању тога шта је од општег интереса поводом рјешавања сложених питања као што је и питање поврата тзв. војних


станова. Уставни суд сматра да је и члан 3а Закона о престанку примјене Закона о напуштеним становима резултат такве слободе процјењивања и већ је у својој Одлуци број У 83/03 утврдио да је у складу са чланом 1 Протокола број 1 уз Европску конвенцију, јер успоставља правичну равнотежу између јавног интереса и носилаца станарског права, а у Одлуци број У 15/11 такво становиште је реафирмисано и закључено да лишавање имовине носилаца права на "становима ЈНА" на начин да им се под условима из наведене одредбе онемогући поврат у стан задовољава принцип пропорционалности, односно да успоставља правичну равнотежу између интереса носилаца права и јавног интереса. 36. На основу свега наведеног, а имајући у виду пресуду Ђокић којом је, у суштини, подносиоцу пријаве омогућена адекватна компензација због лишавања права на поврат стана (реституција), те имајући у виду Одлуку број У 15/11 у којој је Уставни суд установио да лишавање имовине без одговарајуће накнаде не би успоставило правичну равнотежу између интереса носилаца права и јавног интереса, јер би такви носиоци права морали да сносе "посебан и прекомјеран терет" а што није у складу са стандардима Европске конвенције, уколико не постоје изузетни разлози који би оправдали лишавање имовине без одговарајуће накнаде, према мишљењу Уставног суда, Апелационо одјељење Суда БиХ је пропуштањем да примијени одредбе члана 3а Закона о престанку примјене Закона о напуштеним становима произвољно примијенило материјално право, чиме је дошло до повреде права апеланткиње и другоапеланта на правично суђење из члана II/3е) Устава Босне и Херцеговине. Остали наводи 37. Уставни суд неће разматрати наводе апеланата о повреди права на имовину с обзиром на то да су и ти наводи, у суштини, исти као и наводи који се односе на повреду права на правично суђење из члана II/3е) Устава Босне и Херцеговине, а што је Уставни суд већ размотрио у овој одлуци. VIII. Закључак 38. Уставни суд закључује да је пропуштањем да примијени одредбу члана 3а Закона о престанку примјене Закона о напуштеним становима, те произвољном примјеном материјалног права од Апелационог одјељења Суда БиХ дошло до повреде уставног права апеланткиње и другоапеланта на правично суђење из члана II/3е) Устава Босне и Херцеговине. 39. На основу члана 61 ст. 1 и 2 и члана 64 став 1 Правила Уставног суда, Уставни суд је одлучио као у диспозитиву ове одлуке. 40. Према члану VI/5 Устава Босне и Херцеговине, одлуке Уставног суда су коначне и обавезујуће. Предсједница Уставног суда Босне и Херцеговине Валерија Галић, с. р. Ustavni sud Bosne i Hercegovine u Vijeću od pet sudija, u predmetu broj AP 3911/12, rješavajući apelaciju Federacije Bosne i Hercegovine - Vlade Federacije Bosne i Hercegovine - Službe za zajedničke poslove organa i tijela Federacije Bosne i Hercegovine i dr., na osnovu člana VI/3.b) Ustava Bosne i Hercegovine, člana 59. stav 2. alineja 2, člana 61. st. 1. i 2. i člana 64. stav 1. Pravila Ustavnog suda Bosne i Hercegovine ("Službeni glasnik Bosne i Hercegovine" br. 60/05, 64/08 i 51/09), u sastavu:



Valerija Galić, predsjednica Miodrag Simović, potpredsjednik Seada Palavrić, potpredsjednica Mato Tadić, sudija Mirsad Ćeman, sudija na sjednici održanoj 17. jula 2013. godine donio je


Usvaja se apelacija Federacije Bosne i Hercegovine Vlade Federacije Bosne i Hercegovine - Službe za zajedničke poslove organa i tijela Federacije Bosne i Hercegovine i Zijaha Poprženovića podnesena protiv presuda Apelacionog odjelа Suda Bosne i Hercegovine br. S1 3 U 006114 12 Uvp od 22. oktobra 2012. godine i S1 3 U 000970 12 Uvp od 15. novembra 2012. godine. Utvrđuje se povreda prava na pravično suđenje iz člana II/3.e) Ustava Bosne i Hercegovine i člana 6. stav 1. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda. Ukidaju se presude Apelacionog odjelа Suda Bosne i Hercegovine br. S1 3 U 006114 12 Uvp od 22. oktobra 2012. godine i S1 3 U 000970 12 Uvp od 15. novembra 2012. godine. Predmet se vraća Apelacionom odjelu Suda Bosne i Hercegovine koji je dužan da po hitnom postupku donese nove odluke, u skladu sa članom II/3.e) Ustava Bosne i Hercegovine i članom 6. stav 1. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda. Nalaže se Apelacionom odjelu Suda Bosne i Hercegovine da, u skladu sa članom 74. stav 5. Pravila Ustavnog suda Bosne i Hercegovine, u roku od 60 dana od dana dostavljanja ove odluke, obavijesti Ustavni sud Bosne i Hercegovine o preduzetim mjerama s ciljem izvršenja ove odluke. Odluku objaviti u "Službenom glasniku Bosne i Hercegovine", "Službenim novinama Federacije Bosne i Hercegovine", "Službenom glasniku Republike Srpske" i u "Službenom glasniku Distrikta Brčko Bosne i Hercegovine". OBRAZLOŽENJE I. Uvod 1. Federacija Bosne i Hercegovine – Vlada Federacije Bosne i Hercegovine – Služba za zajedničke poslove organa i tijela Federacije Bosne i Hercegovine (u daljnjem tekstu: apelantica), koju zastupa Federalno pravobranilaštvo, i Zijah Poprženović (u daljnjem tekstu: drugoapelant) podnijeli su 12. novembra 2012. godine i 12. januara 2013. godine apelacije Ustavnom sudu Bosne i Hercegovine (u daljnjem tekstu: Ustavni sud) protiv presuda Suda Bosne i Hercegovine (u daljnjem tekstu: Sud BiH) br. S1 3 U 006114 12 Uvp od 22. oktobra 2012. godine i U-70/08 od 8. oktobra 2010. godine. Apelantica je 26. decembra 2012. godine podnijela Ustavnom sudu novu apelaciju protiv presuda Suda BiH br. S1 3 U 000970 12 Uvp od 15. novembra 2012. godine i S1 3 U 000970 12 U od 13. septembra 2012. godine. 2. Obje apelacije su podnesene povodom upravne stvari vraćanja u posjed "vojnih stanova" iz stambenog fonda bivše JNA. II. Postupak pred Ustavnim sudom 3. S obzirom na to da su apelantica i drugoapelant Ustavnom sudu dostavili tri apelacije iz njegove nadležnosti koje se odnose na isti činjenični i pravni osnov, Ustavni sud je, u skladu sa članom 31. stav 1. Pravila Ustavnog suda, donio odluku o spajanju predmeta u kojima će se voditi jedan postupak i donijeti jedna odluka pod brojem AP 3911/12. Spojene su sljedeće apelacije: AP 3911/12, AP 4630/12 i AP 147/13. 4. Odgovori na navedene apelacije u ovoj odluci nisu posebno zatraženi zbog toga što su odgovori o istom pitanju


zatraženi i dobiveni u predmetu broj AP 1527/11 (vidi, Odluka o dopustivosti i meritumu broj AP 1527/11 od 15. maja 2012. godine) s obzirom na to da se ova odluka u svom obrazloženju dopustivosti i merituma poziva na navedenu odluku, jer se radi o identičnim činjeničnim i pravnim osnovima. III. Činjenično stanje 5. Činjenice predmeta koje proizlaze iz navoda apelanata i dokumenata predočenih Ustavnom sudu mogu se sumirati na sljedeći način: Činjenice iz apelacije broj AP 3911/12 6. Odlukom Komisije za imovinske zahtjeve raseljenih lica i izbjeglica (u daljnjem tekstu: Komisija) broj 204-2048-1/1 od 2. septembra 2003. godine potvrđeno je da je M. V. kao korisnik stana na dan 1. aprila 1992. godine bio savjestan posjednik stana u Sarajevu, Ulica Borisa Kidriča broj 9, površine 87,76 m2 (u daljnjem tekstu: predmetni stan). 7. Odlukom Komisije broj R-204-2048-1/1 01-463/04 od 21. decembra 2005. godine usvojen je zahtjev Federalnog ministarstva odbrane za ponovno razmatranje Odluke Komisije od 2. septembra 2003. godine, koja je istim aktom stavljena van snage i odbijen zahtjev M. V. za povrat predmetnog stana. 8. Odlukom Komisije broj R-204-2048-1/1-01-463-57/06 od 27. oktobra 2006. godine usvojen je zahtjev supruge korisnika stana A. V. za ponovno razmatranje Odluke od 21. decembra 2005. godine i istim aktom je navedena odluka kojom je odbijen zahtjev za vraćanje predmetnog stana u posjed M.V. kao korisniku stana stavljena van snage. U obrazloženju ove odluke je navedeno da je supruga korisnika stana A. V. blagovremeno podnijela zahtjev za ponovno razmatranje odluke Komisije, navodeći da činjenice na kojima je utemeljena odluka kojom je odbijen zahjev za vraćanje stana u posjed nisu relevantne. U tom postupku je utvrđeno, kako je dalje obrazloženo u ovoj odluci, da korisnik stana M. V. nije nosilac stanarskog prava na predmetnom stanu, već nosilac prava iz kupoprodajnog ugovora zaključenog sa bivšom SSNO na temelju Zakona o stambenom obezbjeđenju u JNA i podzakonskih akata za njegovo provođenje. Iz Ugovora o kupoprodaji-otkupu nekretnine broj 35-13-840-4 od 23. decembra 1991. godine vidljivo je da je korisnik stana M. V. zaključio ugovor sa SSNO, te s obzirom na član 39.e Zakona o prodaji stanova na kojima postoji stanarsko pravo, isključena je mogućnost primjene člana 3.a Zakona o prestanku primjene Zakona o napuštenim stanovima. 9. Protiv odluke Komisije od 27. oktobra 2006. godine apelantica je podnijela tužbu Sudu BiH, koji je u Vijeću za upravne sporove donio Presudu broj U-70/08 od 8. oktobra 2010. godine i apelanticinu tužbu odbio. Sud BiH je ocijenio da je Komisija prilikom donošenja osporene odluke pravilno utvrdila sve odlučne činjenice a posebno činjenicu da je korisnik stana M. V. pravo vlasništva na predmetnom stanu stekao na osnovu kupoprodajnog ugovora iz 1991. godine koji je zaključio sa SSNO na temelju odredaba Zakona o stambenom obezbjeđenju u JNA. S obzirom na takve okolnosti, Sud BiH smatra da je Komisija pravilno odlučila kada je, rješavajući o zahtjevu supruge korisnika stana A. V., usvojila zahtjev za ponovno razmatranje i odluku kojom je zahtjev korisnika stana za vraćanje u posjed od 21. decembra 2005. godine stavila van snage. Naime, u obrazloženju presude je naglašeno da se odredbe Zakona o prestanku primjene Zakona o napuštenim stanovima ne mogu primjenjivati na lica koja su na osnovu valjanog ugovora otkupila stan i stekla pravo vlasništva na navedenoj imovini. Ovo zbog toga što je Zakonom o prestanku primjene Zakona o privremeno napuštenim nekretninama u vlasništvu građana i Zakonom o prodaji stanova na kojima postoji stanarsko pravo regulirano



pitanje vraćanja u posjed otkupljenih stanova. S tim u vezi, Sud BiH je istakao da je izmjenom odredbe člana 39. Zakona o prodaji stanova, koja je stupila na snagu 16. oktobra 2004. godine, propisano da je pravno obavezujući ugovor ako je nosilac prava iz kupoprodajnog ugovora zaključio ugovor sa bivšom SSNO do 6. aprila 1992. godine, ako je kupoprodajna cijena utvrđena u skladu sa tadašnjim važećim zakonom i ako je cijena isplaćena. U tom slučaju, prema odredbi člana 39.a istog zakona, apelantica je dužna izdati nalog za uknjižbu navedenog lica kao vlasnika u zemljišnim knjigama. 10. Apelacioni odjel Suda BiH je Presudom broj S1 3 U 006114 12 Uvp od 22. oktobra 2012. godine odbio apelanticin zahtjev za preispitivanje sudske Odluke broj U-70/08 od 8. oktobra 2010. godine. U obrazloženju ove presude je navedeno da je apelantica zatražila preispitivanje zbog pogrešne primjene materijalnog i procesnog prava, jer je Sud BiH postupio u suprotnosti sa odredbama člana 34. Zakona o upravnim sporovima BiH, zatim, čl. 39.a i 39.e Zakona o prodaji stanova na kojima postoji stanarsko pravo i člana 3.a Zakona o prestanku primjene Zakona o napuštenim stanovima. Osim toga, apelantica je u zahtjevu za ponavljanje istakla da je Sud BiH nepravilno postupio kada je odbacio njen zahtjev za ponavljanje postupka Rješenjem broj S1 3 U 006114 11 Uvp od 25. aprila 2012. godine u kojem je istakla bitnu činjenicu da je korisnik stana M. V. nakon 14. decembra 1995. godine ostao u službi u oružanim snagama izvan BiH i da je riješio stambeno pitanje iz stambenog fonda oružanih snaga Republike Srbije. Osim toga, istaknuto je da je Komisija postupila pravilno, jer se u konkretnoj situaciji radi o imovinskom zahtjevu zakonitog kupca stana kao imovine, pa su apelanticini navodi koje je istakla u tužbi neosnovani. Osim toga, Sud BiH je naglasio primjenu Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda (u daljnjem tekstu: Evropska konvencija) i njenu prednost nad drugim zakonima BiH. Prema mišljenju Apelacionog odjela Suda BiH, takav značaj ima presuda Đokić protiv Bosne i Hercegovine nakon čega su u presudi citirani relevantni dijelovi navedene odluke Đokić. Činjenice u predmetu broj AP 4630/12 11. Odlukom Komisije broj 514-959-1/1 od 2. septembra 2003. godine potvrđeno je da je R. S. kao korisnik stana na dan 1. aprila 1992. godine bio savjestan posjednik stana u Sarajevu, Ulica Trampina broj 6, površine 86,75 m2 (u daljnjem tekstu: predmetni stan). 12. Odlukom Komisije broj R-514-959-1/1-534/04 od 29. septembra 2006. godine odbijen je kao neosnovan apelanticin zahtjev za ponovno razmatranje odluke Komisije od 2. septembra 2003. godine. U obrazloženju je navedeno da je Komisija ocijenila da se u konkretnoj pravnoj stvari ne radi o nosiocu stanarskog prava na predmetnom stanu, kao što je u svom zahtjevu istakla apelantica, već o nosiocu prava iz kupoprodajnog ugovora zaključenog sa bivšom SSNO na osnovu Zakona o stambenom obezbjeđenju u JNA i podzakonskih akata za njegovo provođenje. 13. Presudom Vijeća za upravne sporove Suda BiH broj S1 3 U 000970 12 U od 13. septembra 2012. godine odbijena je apelanticina tužba izjavljena protiv odluke Komisije od 29. septembra 2006. godine kojom je odbijen kao neosnovan apelanticin zahtjev za ponovno razmatranje odluke Komisije od 2. septembra 2003. godine. Sud BiH je ocijenio da je Komisija prilikom donošenja osporene odluke pravilno utvrdila sve odlučne činjenice a posebno činjenicu da je korisnik stana R. S. na predmetnom stanu stekao pravo vlasništva, da ga je otkupio ugovorom zaključenim sa SSNO na osnovu Zakona o stambenom obezbjeđenju, da je taj ugovor zaključen 17. oktobra 1991. godine, da je plaćena kupoprodajna cijena i da je


ugovor u svim aspektima pravno valjan. S obzirom na takve okolnosti, Sud BiH smatra da je Komisija pravilno odlučila kada je odbila apelanticin zahtjev primjenom Zakona o prodaji stanova na kojima postoji stanarsko pravo, jer se, i prema ocjeni suda, u konkretnom slučaju ne radi o zahtjevu nosioca stanarskog prava za vraćanje u posjed stana na kojem postoji stanarsko pravo, nego se radi o zahtjevu vlasnika stana za vraćanje u posjed imovine i mirno i nesmetano uživanje imovine. Osim toga, u obrazloženju je navedeno da se odredbe Zakona o prestanku primjene Zakona o napuštenim stanovima ne mogu primjenjivati na lica koja su na osnovu valjanog ugovora otkupila stan i stekla pravo vlasništva na navedenoj imovini. Ovo zbog toga što je Zakonom o prestanku primjene Zakona o privremeno napuštenim nekretninama u vlasništvu građana i Zakonom o prodaji stanova na kojima postoji stanarsko pravo regulirano pitanje vraćanja u posjed otkupljenih stanova. Izmjenom odredbe člana 39. Zakona o prodaji stanova, koja je stupila na snagu 16. oktobra 2004. godine, propisano je da je pravno obavezujući ugovor ako je nosilac prava iz kupoprodajnog ugovora zaključio ugovor sa bivšom SSNO do 6. aprila 1992. godine, ako je kupoprodajna cijena utvrđena u skladu sa tadašnjim važećim zakonom i ako je cijena isplaćena. U tom slučaju, prema odredbi člana 39.a istog zakona, apelantica je dužna izdati nalog za uknjižbu navedenog lica kao vlasnika u zemljišnim knjigama. 14. Presudom Apelacionog odjela Suda BiH broj S1 3 U 000970 12 Uvp od 15. novembra 2012. godine odbijen je apelanticin zahtjev za preispitivanje sudske Odluke broj S1 3 U 000970 12 U od 13. septembra 2012. godine. U obrazloženju ove presude je navedeno da je apelantica zatražila preispitivanje sudske odluke, jer je sud u potpunosti ignorirao apelanticine navode i činjenice da je R. S. nakon 14. decembra 1995. godine ostao u službi u oružanim snagama izvan BiH, kao i činjenicu rješavanja stambenog pitanja R. S. iz stambenog fonda Vojske Republike Srbije. Osim toga, zahtjev za preispitivanje je podnesen i zbog toga što u pobijanoj presudi nisu ocijenjeni dokazi, niti ih je sud razmatrao na okolnost rješavanja stambenog pitanja R. S. iz stambenog fonda Vojske Republike Srbije, povrede odredaba Zakona o upravnim sporovima BiH, Zakona o upravnom postupku BiH i povrede odredaba člana 3.a Zakona o prestanku primjene Zakona o napuštenim stanovima, te povrede Pravilnika o potvrđivanju stanarskih prava raseljenih lica i izbjeglica. Zatim je navedeno da Komisija nije bila nadležna da ocjenjuje valjanost ugovora o kupoprodaji stana i da se u tom pravcu trebala proglasiti nenadležnom za rješavanje u konkretnoj upravnoj stvari, te stranku uputiti da svoje pravo ostvaruje u redovnom parničnom postupku. 15. Vijeće Apelacionog odjela Suda BiH je ispitalo osporenu presudu u granicama zahtjeva i zaključilo da apelanticin zahtjev nije osnovan. Naime, iz konačne osporene odluke Komisije proizlazi da se u konkretnom slučaju ne radi o nosiocu stanarskog prava na predmetnom stanu, već o nosiocu prava iz kupoprodajnog ugovora zaključenog sa bivšom SSNO na osnovu Zakona o stambenom obezbjeđenju u JNA i podzakonskih akata za njegovu primjenu. Osim toga, iz dokumentacije u spisu je vidljivo da je ugovorena kupoprodajna cijena stana plaćena u cijelosti i da je ugovor ovjeren od Porezne uprave i Osnovnog suda II u Sarajevu 6. decembra 1991. godine. Prema shvatanju Apelacionog odjela, Vijeće za upravne sporove je pravilno ocijenilo da se u ovom predmetu ne radi o zahtjevu nosioca stanarskog prava, nego da se radi o zahtjevu za vraćanje u posjed i mirno uživanje imovine, te je isključena mogućnost primjene člana 3.a Zakona o prestanku primjene Zakona o napuštenim stanovima i da je tužena Komisija pravilno odbila apelanticin zahtjev za ponovno razmatranje odluke od 2. septembra 2003. godine primjenom



odredbe Zakona o prodaji stanova na kojima postoji stanarsko pravo. Pravilan je, dalje, zaključak po kojem je Zakonom o prestanku primjene i Zakonom o prodaji stanova na kojima postoji stanarsko pravo regulirano pitanje prava na vraćanje u posjed otkupljenih stanova, a u skladu sa izmjenom odredbe člana 39. Zakona o prodaji stanova. Tom odredbom je propisano da je pravno valjan ugovor zaključen sa bivšom SSNO – JNA do 6. aprila 1992. godine ako je kupoprodajna cijena utvrđena u skladu sa tada važećim propisima i ako je cijena isplaćena u ugovorenom roku. U takvom slučaju, kako je zaključio Sud BiH, prema odredbi člana 39.a apelantica je bila dužna izdati nalog za uknjižbu na predmetnom stanu u knjigu položenih ugovora. 16. Osim toga, Sud BiH je naglasio direktnu primjenu Evropske konvencije u BiH u kontekstu da onemogućavanje vlasnicima imovine da realiziraju prava iz punovažnog ugovora o kupoprodaji nije spojivo sa odredbom člana 1. Protokola broj 1 uz Evropsku konvenciju, te da je ovakav koncept zaštite ljudskih prava potvrđen i sudskom praksom Evropskog suda za ljudska prava, referentnom odlukom tog suda u predmetu Đokić protiv Bosne i Hercegovine. 17. Stoga je, prema mišljenju Apelacionog odjela, neosnovano apelanticino isticanje u tužbi i zahtjevu za preispitivanje da je R. S. ostao u službi u oružanim snagama izvan BiH i da je dobio drugi stan iz Vojno-stambenog fonda Republike Srbije, jer R. S. ima pravno obavezujući ugovor o otkupu stana. Činjenice u predmetu broj AP 147/13 18. Drugoapelant je u presudama Suda BiH br. S1 3 U 000970 12 U od 13. septembra 2012. godine i S1 3 U 000970 12 Uvp od 15. novembra 2012. godine imao status zainteresiranog lica, pridružujući se u cijelosti apelanticinom zahtjevu za preispitivanje sudske odluke, pa kako se činjenice navedene u predmetu broj AP 4630/12 u potpunosti odnose i na ovaj predmet, i one se neće ponavljati. IV. Apelacija a) Navodi iz apelacije 19. Apelantica je u podnesenim apelacijama ukazala na kršenja prava na pravično suđenje i prava na imovinu iz člana II/3.e) i k) Ustava Bosne i Hercegovine. Prema apelanticinom mišljenju, u postupku iz kog su proizašle osporene presude Sud BiH nije mogao zahtjev za ponavljanje postupka odbaciti zbog razloga koji su navedeni u obrazloženju, odnosno zbog razloga da apelantica nije učinila vjerovatnim postojanje osnova za ponavljanje postupka. Osim toga, apelantica smatra da Sud BiH nije ocijenio, niti je razmatrao dokaze koji se odnose na okolnosti rješavanja stambenog pitanja M. V. i njegove supruge A. V., odnosno R. S. iz stambenog fonda Vojske Republike Srbije, čime je u potpunosti zanemarena jurisdikcija odredbe člana 3.a Zakona o prestanku primjene, kao i odredbe člana 39.e Zakona o prodaji stanova na kojima postoji stanarsko pravo. Naime, apelantica je u prilog svojim tvrdnjama dostavila Notu Republike Srbije od 7. marta 2011. godine iz koje proizlazi da je M. V. svoje stambeno pitanje riješio iz novoformiranog vojnostambenog fonda u Beogradu. S tim u vezi, apelantica je istakla da je nezakonito odbačen njen prijedlog za ponavljanje postupka, da je nadležnost suda u upravnom sporu rješavanje na bazi činjenica utvrđenih u upravnom postupku, ali da je Sud BiH mogao, prema odredbi člana 34. Zakona o upravnim sporovima BiH, dozvoliti ponavljanje postupka, ukinuti odluku Komisije od 27. oktobra 2006. godine (kako je tužbom traženo), sam utvrditi činjenično stanje i na osnovu tako utvrđenog činjeničnog stanja riješiti upravnu stvar presudom ili rješenjem. Prema apelanticinom mišljenju, očigledno je da je činjenično stanje drugačije od


onog koje je utvrđeno u upravnom postupku zbog čega smatra da je Sud BiH postupao nezakonito i mimo svoje nadležnosti, da su osporene odluke donesene mimo odredaba materijalnog prava koje se primjenjuju na teritoriji Federacije BiH, jer se u tom postupku ne može utvrđivati i ocijeniti pravna valjanost ugovora o kupoprodaji nekretnina a, osim toga, ukazano je na Odluku Ustavnog suda BiH o dopustivosti i meritumu broj U 15/11 u kojoj je utvrđeno da je član 3.a Zakona o prestanku primjene u skladu sa Ustavom Bosne i Hercegovine. U toj odluci je obrazloženo zbog čega lice koje je nakon 19. maja 1992. godine ostalo u oružanim snagama druge države nema pravo na povrat stana u Federaciji BiH, te da odredba člana 3.a Zakona o prestanku primjene uspostavlja zakonski cilj i ne nameće prevelik teret na pojedince kad su u pitanju prava i interesi drugih pojedinaca i opći javni interes. Osporenim odlukama su potpuno zanemarena apelanticina prava kao titulara imovine koja je zaštićena ne samo domicilnim zakonima nego i Evropskom konvencijom. Apelantica je, s tim u vezi, istakla da su Komisija i Sud BiH prilikom donošenja osporenih presuda postupali u suprotnosti sa odredbama člana 39, 39.a i 39.b Zakona o prodaji stanova na kojima postoji stanarsko pravo, zanemarujući odredbu člana 3.a Zakona o prestanku primjene Zakona o napuštenim stanovima. Drugoapelant se kao zainteresirano lice kojem je predmetni stan bio dodijeljen na korištenje i iz kojeg se iselio na osnovu odluke Komisije od 2. septembra 2003. godine u potpunosti pridružio apelanticinim navodima. V. Relevantni propisi 20. U Zakonu o upravnim sporovima Bosne i Hercegovine ("Službeni glasnik BiH" br. 19/02, 88/07, 83/08 i 74/10) relevantne odredbe glase: Član 34. st. 1. i 2. Sud rješava spor, po pravilu, na bazi činjenica koje su utvrđene u upravnom postupku. Ako sud nađe da se spor ne može raspraviti na osnovu činjenica utvrđenih u upravnom postupku zbog toga što u pogledu utvrđenih činjenica postoji proturječnost u spisima, što su one u bitnim tačkama nepotpuno utvrđene, što je iz utvrđenih činjenica izveden nepravilan zaključak u pogledu činjeničnog stanja, ili nađe da se u upravnom postupku nije vodilo računa o pravilima postupka koja bi bila od uticaja na rješavanje stvari, Sud će pobijani konačni upravni akt i prvostepeni upravni akt poništiti presudom i vratiti na ponovno rješavanje. Prvostepeni upravni akt poništava se ako su propusti u utvrđivanju činjeničnog stanja i povreda pravila postupka učinjeni u prvostepenom postupku, a pobijani konačni upravni akt poništava se ako su ti propusti učinjeni u drugostepenom upravnom postupku. U ovim slučajevima nadležna institucija dužna je postupiti onako kako je u presudi određeno i donijeti novi upravni akt. 21. U Pravilniku o potvrđivanju stanarskih prava raseljenih lica i izbjeglica (prečišćeni tekst, Sarajevo, 8. oktobar 2002. godine) relevantne odredbe glase: Član 1. Ovim pravilnikom, radi potvrđivanja stanarskih prava raseljenih lica i izbjeglica u Komisiji za imovinske zahtjeve raseljenih lica i izbjeglica (u daljnjem tekstu: Komisija), određuju se kriteriji na osnovu kojih se razmatraju zahtjevi i donose odluke o zahtjevima za potvrđivanje stanarskih prava raseljenih lica i izbjeglica, način podnošenja zahtjeva za potvrđivanje stanarskih prava, postupak odlučivanja o zahtjevima, utvrđuju sadržaj i forma odluke o potvrđivanju stanarskih prava, dostavljanje odluka, određuje momenat od kojeg odluke Komisije postaju konačne, uređuje postupak za ponovno razmatranje i izvršenje odluka i druga pitanja



značajna za donošenje odluka o zahtjevima za potvrđivanje stanarskih prava raseljenih lica i izbjeglica. Član 3. Izbjeglicama i raseljenim licima, u smislu ovog pravilnika, smatraju se sva lica koja su napustila svoje stanove između 30. aprila 1991. godine i 4. aprila 1998. godine i koja nisu u posjedu tih stanova. Status izbjeglice ili raseljenog lica koji Komisiji podnesu zahtjev za povrat stanarskog prava se pretpostavlja. Izuzetno od odredbe stava 1. ovog člana, ne smatraju se izbjeglicama i raseljenim licima lica koja su nakon 14. decembra 1995. godine ostala u oružanim snagama drugih država. 22. U Zakonu o prestanku primjene Zakona o napuštenim stanovima ("Službene novine Federacije Bosne i Hercegovine" br. 11/98, 38/98, 12/99, 18/99, 27/99, 43/99, 31/01, 56/01, 15/02, 24/03, 29/03 i 81/09) relevantne odredbe glase: Član 3. st. 1. i 2. Nosilac stanarskog prava na stanu koji je proglašen napuštenim ili član njegovog porodičnog domaćinstva kao što je utvrđeno članom 6. Zakona o stambenim odnosima, ima pravo na povratak u skladu sa Aneksom VII Općeg okvirnog sporazuma za mir u Bosni i Hercegovini. Stav 1. ovog člana primjenjuje se samo na nosioce stanarskog prava koji imaju pravo da se vrate u svoje domove prema članu 1. Aneksa VII Općeg okvirnog sporazuma za mir u Bosni i Hercegovini. Osobe koje su napustile svoje stanove između 30. aprila 1991. godine i 4. aprila 1998. godine smatraju se izbjeglicama i raseljenim licima prema Aneksu 7 Općeg okvirnog sporazuma za mir u Bosni i Hercegovini. Član 3.a Izuzetno od odredbe člana 3. st. 1. i 2. Zakona stanovi iz stambenog fonda bivšeg Federalnog ministarstva odbrane koji su proglašeni napuštenim na teritoriji Federacije Bosne i Hercegovine, a kojima raspolaže Vlada Federacije Bosne i Hercegovine čiji je nosilac stanarskog prava nakon 19. maja 1992. godine ostao u službi vojnog ili civilnog lica u bilo kojim oružanim snagama van teritorije Bosne i Hercegovine, ne smatra se izbjeglicom niti ima pravo na povrat stana u Federaciji Bosne i Hercegovine, izuzev ako mu je odobren boravak u statusu izbjeglice ili drugi vid zaštite koji odgovara tom statusu u nekoj od zemalja van bivše SFRJ prije 14. decembra 1995. godine. Izbjeglicom se ne smatra niti ima pravo na povrat stana u Federaciji Bosne i Hercegovine ni nosilac stanarskog prava na stanove iz stava 1. ovog člana, koji je iz istog stambenog fonda bivše JNA ili novoformiranih fondova oružanih snaga država nastalih na prostorima bivše SFRJ stekao novo stanarsko pravo ili pravo koje odgovara tom pravu. 23. U Zakonu o prodaji stanova na kojima postoji stanarsko pravo ("Službene novine Federacije Bosne i Hercegovine" br. 27/97, 11/98, 22/99, 27/99, 7/00, 32/01, 61/01, 15/02, 54/04, 36/06, 45/07, 51/07, 72/08, 23/09 i 5/10) relevantne odredbe glase: Član 27. Pravo vlasništva na stan kupac stječe upisom u zemljišne knjige. Član 39. Nosilac prava iz kupoprodajnog ugovora zaključenog sa bivšim SSNO-om, na osnovu Zakona o stambenom obezbjeđenju u JNA ("Službeni list SFRJ", broj 84/90) i podzakonskih akata za njegovo provođenje, na stan koji je na raspolaganju Federalnom ministarstvu odbrane zaključio je


pravno obavezujući ugovor ako je zaključio pisani ugovor o otkupu stana do 06. aprila 1992. godine i ugovor dostavio na ovjeru nadležnoj poreskoj službi, te ukoliko je kupoprodajna cijena utvrđena u skladu sa tada važećim zakonom i cijenu izmirio u cijelosti u ugovorenom roku. Član 39a. Ako nosilac stanarskog prava na stanu koji je na raspolaganju Vlade Federacije Bosne i Hercegovine taj stan koristi legalno i ako je prije 6. aprila 1992. godine zaključio pravno obavezujući ugovor o otkupu stana sa Saveznim sekretarijatom za narodnu odbranu (SSNO) u skladu sa zakonima navedenim u članu 39. ovog zakona, Vlada Federacije Bosne i Hercegovine izdaje nalog da se nosilac stanarskog prava uknjiži kao vlasnik stana u nadležnom sudu. Član 39e. Nosilac prava iz kupoprodajnog ugovora koji je zaključio pravno obavezujući ugovor iz člana 39. stav 1. Zakona, a koji je napustio stan u Federaciji Bosne i Hercegovine i nakon toga iz istog stambenog fonda ili novoformiranih stambenih fondova oružanih snaga država nastalih iz bivše SFRJ stekao novo stanarsko pravo ili pravo koje odgovara tom pravu, sticanjem novog stana raskinut je ugovor o otkupu stana u Federaciji Bosne i Hercegovine, te nema pravo na upis prava vlasništva na tom stanu. Umjesto prava na upis vlasništva nosiocu prava iz kupoprodajnog ugovora iz stava (1) ovog člana pripada naknada iz stava (3) ovog člana. (Napomena: Odlukom Ustavnog suda o dopustivosti i meritumu broj U 15/11 od 30. marta 2012. godine utvrđeno je da odredba člana 39. e st. 3. i 4. Zakona o prodaji stanova na kojima postoji stanarsko pravo, u dijelu koji se odnosi na utvrđivanje naknade, nije u skladu sa članom II/3.k) Ustava Bosne i Hercegovine i članom 1. Protokola broj 1 uz Evropsku konvenciju. Ustavni sud je Rješenjem o neizvršenju broj U 15/11 od 16. januara 2013. godine utvrdio da Parlament Federacije Bosne i Hercegovine nije izvršio Odluku Ustavnog suda Bosne i Hercegovine broj U 15/11 od 30. marta 2012. godine u ostavljenom roku od tri mjeseca od dana njenog objavljivanja u "Službenom glasniku Bosne i Hercegovine", pa je utvrđeno da odredba člana 39.e st. 3. i 4. Zakona o prodaji stanova na kojima postoji stanarsko pravo ("Službene novine Federacije Bosne i Hercegovine" br. 27/97, 11/98, 22/99, 27/99, 7/00, 32/01, 61/01, 15/02, 54/04, 36/06, 45/07, 51/07, 72/08, 23/09 i 5/10), u dijelu koji se odnosi na utvrđivanje naknade, prestaje da važi narednog dana od dana objavljivanja ove odluke u "Službenom glasniku Bosne i Hercegovine". Rješenje o neizvršenju broj U 15/11 objavljeno je u "Službenom glasniku BiH" broj 11/13 od 12. februara 2013. godine. Ostali dio prečišćenog teksta relevantnih odredaba Zakona o prestanku primjene Zakona o napuštenim stanovima i Zakona o prodaji stanova na kojima postoji stanarsko pravo načinjen je samo za potrebe ove odluke.) VI. Dopustivost 24. U skladu sa članom VI/3.b) Ustava Bosne i Hercegovine, Ustavni sud, također, ima apelacionu nadležnost u pitanjima koja su sadržana u ovom ustavu kada ona postanu predmet spora zbog presude bilo kojeg suda u Bosni i Hercegovini. 25. U skladu sa članom 16. stav 1. Pravila Ustavnog suda, Ustavni sud može razmatrati apelaciju samo ako su protiv presude, odnosno odluke koja se njome pobija, iscrpljeni svi djelotvorni pravni lijekovi mogući prema zakonu i ako se podnese u roku od 60 dana od dana kada je podnosilac apelacije



primio odluku o posljednjem djelotvornom pravnom lijeku kojeg je koristio. 26. U konkretnom slučaju predmet osporavanja apelacijom su presude Suda BiH br. S1 3 U 006114 12 Uvp od 22. oktobra 2012. godine i S1 3 U 000970 12 Uvp od 15. novembra 2012. godine protiv kojih nema drugih djelotvornih pravnih lijekova mogućih prema zakonu. Zatim, osporene presude apelantica je primila 24. oktobra 2012. godine, odnosno 22. novembra 2012. godine, a apelacija je podnesena 12. novembra i 26. decembra 2012. godine, tj. u roku od 60 dana, kako je propisano članom 16. stav 1. Pravila Ustavnog suda. Konačno, apelacija ispunjava i uvjete iz člana 16. st. 2. i 4. Pravila Ustavnog suda, jer nije očigledno (prima facie) neosnovana, niti postoji neki drugi formalni razlog zbog kojeg apelacija nije dopustiva. 27. Imajući u vidu odredbe člana VI/3.b) Ustava Bosne i Hercegovine, člana 16. st. 1, 2. i 4. Pravila Ustavnog suda, Ustavni sud je utvrdio da predmetna apelacija ispunjava uvjete u pogledu dopustivosti. VII. Meritum 28. Apelantica i drugoapelant smatraju da je osporenim presudama Suda BiH došlo do povrede prava na pravično suđenje iz člana II/3.e) Ustava Bosne i Hercegovine i prava na imovinu iz člana II/3.k) Ustava Bosne i Hercegovine, jer je odbijen njihov prijedlog za preispitivanje sudske odluke u postupku povrata "vojnog" stana nosiocu prava iz kupoprodajnog ugovora. 29. Imajući u vidu da je činjenično i pravno pitanje koje proizlazi iz navoda apelacije u ovom predmetu bitno činjenično i pravno slično pitanjima koja je Ustavni sud razmatrao u Odluci o dopustivosti i meritumu broj AP 1527/11 od 15. maja 2012. godine ("Službeni glasnik BiH" broj 56/12, dostupna na web-stranici Ustavnog suda www.ustavnisud.ba), Ustavni sud se, umjesto posebnog obrazloženja merituma konkretne odluke u pogledu navoda apelacije, u cijelosti poziva na obrazloženje i razloge navedene u toj odluci. 30. Naime, Ustavni sud je u navedenoj odluci podsjetio na svoj stav da državni organi i javna vlast, kao učesnici sudskih postupaka, ne uživaju prava iz Evropske konvencije, ali da uživaju garancije ljudskih prava iz Ustava Bosne i Hercegovine (vidi, Ustavni sud, Odluka o dopustivosti i meritumu broj AP 39/03 od 27. februara 2004. godine, objavljena u "Službenom glasniku BiH" broj 19/04, dostupna na web-stranici Ustavnog suda www.ustavnisud.ba). Stoga, kako je osporenim odlukama utvrđena obaveza za nadležne organe apelantice, proizlazi da se u predmetnom postupku odlučivalo o ustavnim pravima i obavezama apelantice, te da je primjenjiv član II/3.e) Ustava Bosne i Hercegovine. Osim toga, u odnosu na drugoapelanta, Ustavni sud zapaža da je u konkretnom upravnom sporu učestvovao kao zainteresirano lice na strani apelantice (jer se iz predmetnog stana iselio na osnovu odluke Komisije od 2. septembra 2003. godine kojom je R. S. potvrđeno da je 1. aprila 1992. godine bio savjestan posjednik stana) iz čega proizlazi da se u konkretnom slučaju odlučivalo i o građanskim pravima i obavezama drugoapelanta, pa je član II/3. e) Ustava Bosne i Hercegovine primjenjiv. Pošto se drugoapelant pridružio apelantici, ne proširujući apelaciju u odnosu na garancije koje mu pruža Evropska konvencija, Ustavni sud će se i u odnosu na drugoapelanta zadržati na garancijama koje mu pripadaju prema Ustavu Bosne i Hercegovine, budući da u svojoj apelaciji činjenično i pravno nije istakao ništa novo u odnosu na apelanticu. 31. U citiranoj Odluci broj AP 1527/11 Ustavni sud je naglasio stav Apelacionog odjela Suda BiH prema kojem je Komisija bila nadležna da odlučuje o zahtjevu korisnika


stanova koji su imali pravno obavezujuće ugovore zaključene sa SSNO, čime su stekli status nosilaca prava iz kupoprodajnog ugovora, a ne status nosilaca stanarskog prava. Također, Ustavni sud je istakao stav Apelacionog odjela Suda BiH koji je, potvrđujući odluke Komisije, imao u vidu presudu Evropskog suda za ljudska prava u predmetu Đokić protiv Bosne i Hercegovine. 32. Međutim, Ustavni sud je u vezi s tim pitanjem u citiranoj odluci napomenuo da je Evropski sud u presudi Đokić protiv Bosne i Hercegovine (presuda od 27. maja 2010. godine, aplikacija broj 6518/04, objavljena na www.mhrr.gov.ba) u dijelu u kojem daje uvod u pogledu vojnih stanova istakao da oni koji su kupili vojne stanove koji se nalaze na teritoriji Federacije Bosne i Hercegovine nisu mogli upisati svoje pravo vlasništva i ostali su, strogo uzevši, nosioci stanarskog prava. Pri tome je Evropski sud konstatirao da, prema domaćem zakonu, ugovor o kupoprodaji sam po sebi ne prenosi pravo vlasništva na kupca. Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud je u svojoj Odluci broj U 15/11 od 30. marta 2012. godine (vidi, Ustavni sud, Odluka o dopustivosti i meritumu broj U 15/11 od 30. marta 2012. godine, dostupna na web-stranici Ustavnog suda www.ustavnisud.ba) konstatirao da je Evropski sud, uzimajući u obzir domaće pravo, prihvatio da se u predmetu Đokić ne radi o vlasništvu u pravom smislu riječi, već o tzv. specijalnoj kategoriji nosilaca stanarskog prava na koje se, prema domaćem zakonu, primjenjuje odredba člana 3.a Zakona o prestanku primjene Zakona o napuštenim stanovima. Međutim, nesporno je, kako je i Evropski sud naveo, a i Ustavni sud u svojim brojnim odlukama, da ovo pravo (stanarsko pravo) predstavlja imovinsko pravo u smislu odredbe člana 1. Protokola broj 1 uz Evropsku konvenciju i kao takvo uživa zaštitu. 33. Dalje, Ustavni sud je napomenuo da se u Odluci broj U 15/11 ovaj sud bavio pitanjem vojnih stanova putem ocjene ustavnosti relevantnih odredaba domaćeg prava koje reguliraju ovu materiju, a u svjetlu presude Đokić. U toj odluci Ustavni sud je reafirmirao svoje ranije stavove izražene u Odluci broj U 83/03 u kojoj je Ustavni sud odlučivao o ustavnosti odredbe člana 3.a Zakona o prestanku primjene Zakona o napuštenim stanovima, te zaključio da lišavanje imovine nosilaca prava na "stanovima JNA" na način da im se pod uvjetima iz navedene odredbe onemogući povrat u stan zadovoljava princip proporcionalnosti, odnosno da uspostavlja pravičnu ravnotežu između interesa nosilaca prava i javnog interesa. Međutim, slijedeći presudu Đokić, kao i standarde Evropske konvencije u Odluci broj U 15/11, Ustavni sud je ustanovio da lišavanje imovine bez odgovarajuće naknade ne bi uspostavilo pravičnu ravnotežu između interesa nosilaca prava i javnog interesa, jer bi takvi nosioci prava morali snositi "poseban i prekomjeran teret" a što nije u skladu sa standardima Evropske konvencije ukoliko ne postoje izuzetni razlozi koji bi opravdali lišavanje imovine bez odgovarajuće naknade. Dalje, u toj odluci Ustavni sud je ustanovio da je odredba člana 39.a u skladu sa odredbom člana II/3.k) Ustava Bosne i Hercegovine, jer postoji pravična ravnoteža između javnog interesa i nosilaca prava koji, umjesto povratka u stanove i uknjižbe prava vlasništva, imaju pravo na naknadu u smislu odredbe člana 39.e Zakona o prodaji stanova na kojim postoji stanarsko pravo. Međutim, Ustavni sud je podržao stav Evropskog suda o tome da naknada koju propisuje odredba člana 39.e Zakona o prodaji stanova na kojima postoji stanarsko pravo nije adekvatna, te da, stoga, ne uspostavlja pravičnu ravnotežu između javnog interesa i interesa nosioca prava zbog čega nije u skladu sa odredbom člana 1. Protokola broj 1 uz Evropsku konvenciju i odredbom člana II/3.k) Ustava Bosne i Hercegovine.



34. Dovodeći u vezu navode konkretne apelacije (kojom je, u suštini, ukazano na pogrešan stav Suda BiH da su M. V., A. V. i R. S. zahtjeve za povrat stanova podnijeli kao vlasnici konkretnih stanova, a ne kao nosioci stanarskih prava i da je, stoga, isključena mogućnost primjene člana 3.a Zakona o prestanku primjene) sa vlastitom praksom, Ustavni sud smatra da je Apelacioni odjel Suda BiH propustio da u konkretnom slučaju primijeni odredbu člana 3.a Zakona o prestanku primjene Zakona o napuštenim stanovima. Naime, navedena odredba regulira pitanje povrata tzv. vojnih stanova onim nosiocima stanarskih prava koji su nakon 19. maja 1992. godine ostali u službi u bilo kojim oružanim snagama van teritorije BiH i onim koji su iz istog stambenog fonda bivše JNA ili novoformiranih fondova oružanih snaga država nastalih na prostorima bivše SFRJ stekli novo stanarsko pravo. 35. Ustavni sud ističe da navedenu odredbu nije problematizirao ni Evropski sud u presudi Đokić. Naime, suština presude Đokić je da se podnosiocu prijave omogući adekvantna kompenzacija zbog lišavanja prava na povrat stanova (restitucija). S tim u vezi, Ustavni sud zapaža da je Sud BiH, odbijajući apelanticinu tužbu, a zatim i zahtjev za preispitivanje sudske presude, ustanovio da su u postupku pred Komisijom pravilno utvrđene sve odlučne činjenice, a te činjenice, kako proizlazi iz obrazloženja osporenih presuda, tiču se valjanosti zaključenja i izvršenja ugovora M. V. i R. S. sa SSNO na osnovu Zakona o stambenom obezbjeđenju u JNA, te da su, stoga, M. V. (pravni sljednik A. V.) i R. S. zakoniti kupci predmetnih stanova, što dalje, prema mišljenju Suda BiH, isključuje mogućnost primjene člana 3.a Zakona o prestanku primjene Zakona o napuštenim stanovima kojim su propisani izuzeci od odredbe člana 3. st. 1. i 2. istog zakona. Ustavni sud ponavlja svoj stav izražen u Odluci broj U 15/11 da, prema sistemu Evropske konvencije, nacionalne vlasti su te koje daju inicijalnu procjenu i postojanje problema od javnog interesa koji zahtijeva mjere lišavanja imovine i korektivnih postupaka koji treba da se preduzmu. Dakle, država, prema sistemu Evropske konvencije, ima širok stepen slobodne procjene pri određivanju toga šta je od općeg interesa povodom rješavanja složenih pitanja kao što je i pitanje povrata tzv. vojnih stanova. Ustavni sud smatra da je i član 3.a Zakona o prestanku primjene Zakona o napuštenim stanovima rezultat takve slobode procjenjivanja i već je u svojoj Odluci broj U 83/03 utvrdio da je u skladu sa članom 1. Protokola broj 1 uz Evropsku konvenciju, jer uspostavlja pravičnu ravnotežu između javnog interesa i nosilaca stanarskog prava, a u Odluci broj U 15/11 takav stav je reafirmiran i zaključeno da lišavanje imovine nosilaca prava na "stanovima JNA" na način da im se pod uvjetima iz navedene odredbe onemogući povrat u stan zadovoljava princip proporcionalnosti, odnosno da uspostavlja pravičnu ravnotežu između interesa nosilaca prava i javnog interesa. 36. Na osnovu svega navedenog, a imajući u vidu presudu Đokić kojom je, u suštini, podnosiocu prijave omogućena adekvatna kompenzacija zbog lišavanja prava na povrat stana (restitucija), te imajući u vidu Odluku broj U 15/11 u kojoj je Ustavni sud ustanovio da lišavanje imovine bez odgovarajuće naknade ne bi uspostavilo pravičnu ravnotežu između interesa nosilaca prava i javnog interesa, jer bi takvi nosioci prava morali snositi "poseban i prekomjeran teret" a što nije u skladu sa standardima Evropske konvencije, ukoliko ne postoje izuzetni razlozi koji bi opravdali lišavanje imovine bez odgovarajuće naknade, prema mišljenju Ustavnog suda, Apelacioni odjel Suda BiH je propuštanjem da primijeni odredbe člana 3.a Zakona o prestanku primjene Zakona o napuštenim stanovima proizvoljno primijenio materijalno pravo, čime je došlo do povrede prava apelantice i


drugoapelanta na pravično suđenje iz člana II/3.e) Ustava Bosne i Hercegovine. Ostali navodi 37. Ustavni sud neće razmatrati navode apelanata o povredi prava na imovinu s obzirom na to da su i ti navodi, u suštini, isti kao i navodi koji se odnose na povredu prava na pravično suđenje iz člana II/3.e) Ustava Bosne i Hercegovine, a što je Ustavni sud već razmotrio u ovoj odluci. VIII. Zaključak 38. Ustavni sud zaključuje da je propuštanjem da primijeni odredbu člana 3.a Zakona o prestanku primjene Zakona o napuštenim stanovima, te proizvoljnom primjenom materijalnog prava od Apelacionog odjela Suda BiH došlo do povrede ustavnog prava apelantice i drugoapelanta na pravično suđenje iz člana II/3.e) Ustava Bosne i Hercegovine. 39. Na osnovu člana 61. st. 1. i 2. i člana 64. stav 1. Pravila Ustavnog suda, Ustavni sud je odlučio kao u dispozitivu ove odluke. 40. Prema članu VI/5. Ustava Bosne i Hercegovine, odluke Ustavnog suda su konačne i obavezujuće. Predsjednica Ustavnog suda Bosne i Hercegovine Valerija Galić, s. r.

897

Ustavni sud Bosne i Hercegovine je u Vijeću od pet sudaca, u predmetu broj AP 2122/13, rješavajući apelaciju Zahida Ali Akbar Khana, na temelju članka VI/3.(b) Ustava Bosne i Hercegovine, članka 59. stavak 2. alineja 2. i članka 61. st. 1. i 3. Pravila Ustavnog suda Bosne i Hercegovine ("Službeni glasnik Bosne i Hercegovine" br. 60/05, 64/08 i 51/09), u sastavu: Valerija Galić, predsjednica Miodrag Simović, dopredsjednik Seada Palavrić, dopredsjednica Mato Tadić, sudac Zlatko M. Knežević, sudac na sjednici održanoj 25. lipnja 2013. godine donio


Odbija se kao neutemeljena apelacija Zahida Ali Akbar Khana, podnesena protiv rješenja Suda Bosne i Hercegovine br. S1 3 K 012925 13 Kv2 od 24. svibnja 2013. godine, S1 3 K 012925 13 Eks od 22. svibnja 2013. godine, S1 3 K 012925 13 Kv od 10. svibnja 2013. godine i S1 3 K 012925 13 Eks od 6. svibnja 2013. godine. Odluku objaviti u "Službenom glasniku Bosne i Hercegovine", "Službenim novinama Federacije Bosne i Hercegovine", "Službenom glasniku Republike Srpske" i "Službenom glasniku Distrikta Brčko Bosne i Hercegovine". OBRAZLOŽENJE I. Uvod 1. Zahid Ali Akbar Khan (u daljnjem tekstu: apelant), kojeg zastupaju Vasvija Vidović i Edina Rešidović, odvjetnice iz Sarajeva, podnio je 17. svibnja 2013. godine apelaciju Ustavnom sudu Bosne i Hercegovine (u daljnjem tekstu: Ustavni sud) protiv rješenja Suda Bosne i Hercegovine (u daljnjem tekstu: Sud BiH) br. S1 3 K 012925 13 Kv od 10. svibnja 2013. godine i S1 3 K 012925 13 Eks od 6. svibnja 2013. godine. 2. Apelant je 29. svibnja 2013. godine dostavio dopunu apelacije kojom je osporio rješenja Suda BiH br. S1 3 K 012925 13 Kv2 od 24. svibnja 2013. godine i S1 3 K 012925 13 Eks od 22. svibnja 2013. godine.



II. Postupak pred Ustavnim sudom 3. Na temelju članka 22. stavak 1. Pravila Ustavnog suda, od Suda BiH je zatraženo 24. i 31. svibnja 2013. godine da dostavi odgovor na apelaciju i dopunu apelacije. 4. Sud BiH je odgovore na apelaciju i dopunu apelacije dostavio 31. svibnja 2013. godine i 6. lipnja 2013. godine. 5. Na temelju članka 26. stavak 2. Pravila Ustavnog suda, odgovori na apelaciju i dopunu apelacije proslijeđeni su apelantu 7. lipnja 2013. godine. III. Činjenično stanje 6. Činjenice predmeta koje proizlaze iz apelantovih navoda i dokumenata podastrtih Ustavnom sudu mogu se sumirati na sljedeći način. 7. Rješenjem Suda BiH broj S1 3 K 012925 13 Eks od 6. svibnja 2013. godine apelantu je određen pritvor koji je privremenog karaktera i može trajati najdulje 18 dana od dana i sata lišavanja slobode, odnosno od 5. svibnja 2013. godine od 19.00 sati do 23. svibnja 2013. godine do 19.00 sati, ili do nove odluke suda. Pritvor se na zahtjev države moliteljice može produljiti, ali ni u kojem slučaju ne može biti dulji od 40 dana. 8. Iz obrazloženja rješenja proizlazi da je sudac za prethodni postupak navedeno rješenje donio po razmatranju sadržaja crvene tjeralice Interpola Islamabada-Pakistan, kontrolni broj A-1056/5/2007. od 22. svibnja 2007. godine NCB referenca EA/3-RD (NAB) NCB/2007 od 5. svibnja 2007. godine, nakon što je saslušao apelanta i njegovog branitelja, te utvrdio da je protiv potraživanog apelanta pred mjerodavnim sudom u Islamabadu-Pakistan u tijeku kazneni postupak zbog kaznenog djela korupcije i koruptivne aktivnosti iz čl. 9. i 10. Zakona o obavljanju javnih funkcija iz 1999. godine. Također, prema podacima iz priložene tjeralice je zaključeno da je tjeralica za potraživanog apelanta raspisana na temelju Naloga sudbenih vlasti u Islamabadu-Pakistan broj 6(8)11672/COS-NB od 14. srpnja 2006. godine za njegovo hapšenje, zbog čega je onemogućeno vođenje kaznenog postupka protiv njega. 9. U obrazloženju je dalje istaknuto kako iz odredbi članka 41. st. 1. i 5. Zakona o međunarodnoj pravnoj pomoći u kaznenim stvarima proizlazi da se privremeni pritvor može odrediti ako su za to ispunjena dva zakonska uvjeta, i to da je osoba čije se pritvaranje traži stranac, odnosno da nije državljanin BiH, te da se radi o žurnom slučaju ako postoji opasnost da će on pobjeći ili se sakriti. U slučaju ispunjenja navedenih zakonskih uvjeta pritvor se, zbog žurnosti u postupanju, može odrediti bez obzira kako je molba mjerodavnog tijela države moliteljice upućena. 10. Sud BiH je u konkretnom slučaju ocijenio kako je određivanje privremenog pritvora apelantu, u ovoj fazi postupka, opravdano, uz ocjenu da je molba za njegovo pritvaranje utemeljena i sadrži sve uvjete propisane člankom 41. Zakona o međunarodnoj pravnoj pomoći u kaznenim stvarima. Također, dostavljena dokumentacija, odnosno priložena tjeralica, sadrži sve elemente iz članka 41. stavak 2. Zakona o međunarodnoj pravnoj pomoći u kaznenim stvarima. Sud BiH je uvidom u putovnicu Velike Britanije broj 505681901 na nesumnjiv način utvrdio apelantov identitet, koji je i u tjeralici potvrđen kao neprijeporan. Dalje, na temelju priložene dokumentacije je utvrđeno i to da je apelant stranac, odnosno da pored državljanstva Islamske Republike Pakistan posjeduje i državljanstvo Velike Britanije, te da nema državljanstvo Bosne i Hercegovine niti prijavljeno prebivalište ili boravište na teritoriju Bosne i Hercegovine, što predstavlja jedan od temeljnih uvjeta za određivanje pritvora, temeljem članka 41. stavak 1. Zakona o međunarodnoj pravnoj pomoći u kaznenim stvarima. Sud BiH je istaknuo kako činjenica da je apelant nedostupan pravosudnim organima Islamske Republike


Pakistan, iako je odranije bio upoznat s postupkom koji se protiv njega vodi, nameće razvidan zaključak kako postoji realna opasnost da bi on, ukoliko protiv njega ne bi bila određena mjera pritvora, mogao napustiti Bosnu i Hercegovinu, te pobjeći u Veliku Britaniju čiji je državljanin, čime bi bio nedostupan mjerodavnim pravosudnim organima u Pakistanu, s obzirom na nemogućnost izručenja. Također je navedeno kako na opasnost da bi apelant puštanjem na slobodu mogao napustiti teritorij Bosne i Hercegovine i pobjeći ili se sakriti, čime bi onemogućio okončanje postupka izručenja, dodatno ukazuje i podatak da se apelant potražuje zbog kaznenog djela za koje se može izreći kazna zatvora do 14 godina što može biti motiv da apelant, ukoliko se nađe na slobodi, napusti teritorij Bosne i Hercegovine, odnosno pobjegne ili se sakrije. Osim toga, Sud BiH je iz stanja u spisu zaključio kako apelant nema neki poseban interes ostati u BiH dok traje postupak izručenja, s obzirom da na području Bosne i Hercegovine nema zaposlenje, niti imovine, odnosno da ovdje ne žive članovi njegove obitelji, što sveukupno ukazuje kako apelant nema nikakve posebne veze s Bosnom i Hercegovinom, pa tako ni razloge za ostanak na njezinome teritoriju do okončanja postupka izručenja. Sud BiH je također cijenio i mogućnost izricanja neke blaže mjere, kojom bi se osigurala apelantova dostupnost u ovome postupku, ali je ocijenio da sve prethodno navedene okolnosti ukazuju da se jedino mjerom pritvora može u potpunosti osigurati njegovu nazočnost i spriječiti njegov bijeg. Razloge koje je apelantova braniteljica na ročištu istaknula, navodeći kako se nisu stekli zakonski uvjeti za njegovo izručenje, Sud BiH u ovoj fazi postupka nije cijenio jer se u konkretnom slučaju radi o privremenom pritvaranju stranca i određivanju privremenog pritvora do dostavljanja ekstradicijske dokumentacije i molbe za izručenje, a ne o odlučivanju jesu li ispunjene zakonske pretpostavke za izručenje ili ne, što će biti predmetom odlučivanja u daljoj fazi postupka. 11. Na temelju svih navedenih okolnosti, Sud BiH je ocijenio kako bi puštanje na slobodu apelanta značilo i njegovu nedostupnost u ovome postupku, iz čega proizlazi opravdanost određivanja privremenog pritvora, u smislu odredaba članka 41. stavak 5. Zakona o međunarodnoj pravnoj pomoći u kaznenim stvarima. 12. Konačno, u rješenju je navedeno kako će država moliteljica putem Ministarstva pravde Bosne i Hercegovine biti obaviještena o određivanju mjere pritvora apelantu u smislu članka 41. stavak 4. Zakona o međunarodnoj pravnoj pomoći u kaznenim stvarima. 13. Rješenjem Suda BiH broj S1 3 K 012925 13 Kv od 10. svibnja 2013. godine je odbijen apelantov priziv protiv Rješenja Suda BiH broj S1 3 K 012925 13 Eks od 6. svibnja 2013. godine. 14. Vijeće Suda BiH je u cijelosti prihvatilo razloge na kojim se temelji pobijano rješenje, ocijenivši kako prvostupanjska odluka sadrži jasne i argumentirane razloge glede zakonskih osnova za određivanje pritvora apelantu. 15. Rješenjem suca za prethodni postupak Suda BiH broj S1 3 K 012925 13 Eks od 22. svibnja 2013. godine apelantu je produljen privremeni pritvor određen Odlukom Suda BiH broj S1 3 K 01295 13 od 6. svibnja 2013. godine u trajanju od 18 dana. Određeno je da pritvor po ovome rješenju može trajati još 22 dana, odnosno najdulje 40 dana računajući od dana i sata lišavanja slobode (članak 41. stavak 6. Zakona o međunarodnoj pravnoj pomoći u kaznenim stvarima). 16. U obrazloženju rješenja je navedeno kako je država moliteljica, Islamska Republika Pakistan, 21. svibnja 2013. godine putem Ministarstva pravde BiH dostavila zahtjev za produljenje mjere pritvora apelantu, kao i produljenje roka za



dostavljanje molbe na 40 dana, s naznakom da je produljenje pritvora nužno kako bi se omogućilo vrijeme za dostavljanje ekstradicijske dokumentacije. Dalje je istaknuto kako je člankom 41. Zakona o međunarodnoj pravnoj pomoći u kaznenim stvarima predviđeno da se pritvor može produljiti na zahtjev države moliteljice, ali da ni u kojem slučaju ne može biti dulji od 40 dana. Sud BiH, sudac za prethodni postupak, je ocijenio kako i dalje postoji opasnost da će apelant pobjeći ili se kriti, čime bi bio onemogućen postupak izručenja a na što ukazuje i činjenica da se apelanta potražuje zbog kaznenog djela za koje se može izreći kazna zatvora do 14 godina i novčana kazna, što u svakom slučaju predstavlja dodatni motiv apelantu da, ukoliko se nađe na slobodi, napusti teritorij BiH i na taj način onemogući dalje vođenje ekstradicijskog postupka. 17. Rješenjem Suda BiH broj S1 3 012925 13 KV2 od 24. svibnja 2013. godine je odbijen apelantov priziv izjavljena protiv Rješenja Suda BiH broj S1 3 K 012925 13 Eks od 22. svibnja 2013. godine. 18. Vijeće Suda BiH je ocijenilo neutemeljenim apelantove prizivne navode kako je Sud BiH nedostavljanje ekstradicijske dokumentacije i molbe za izručenje u vrijeme trajanja pritvora od 18 dana trebao automatski cijeniti u apelantovu korist i ukinuti mu pritvor. Naime, mjera pritvora apelantu je produljena na temelju članka 41. stavak 6. Zakona o međunarodnoj pravnoj pomoći u kaznenim stvarima, čija suština se temelji na tome da se državi moliteljici ostavi razumno vrijeme u dostavljanju ekstradicijske molbe i dokumentacije. Radi se o veoma kratkim rokovima koji su usuglašeni s rokovima propisanim člankom 16. Europske konvencije o ekstradiciji i čijim je protekom, u slučaju nedostavljanja potrebne dokumentacije, Sud BiH u obvezi donijeti rješenje o ukidanju pritvora i potraživanoga pustiti na slobodu. Sve do tada, odnosno u okviru roka od 40 dana trajanja pritvora, državi moliteljici se može pružiti mogućnost dostave ekstradicijske molbe i dokumentacije, što i jeste suština određivanja privremenog pritvora u hitnim slučajevima, a na temelju članka 41. citiranog zakona. 19. Apelacijsko vijeće je ocijenilo neutemeljenim i apelantove prizivne navode kako u konkretnom slučaju zahtjev za produljenje pritvora mora biti dostavljen od mjerodavnih pravosudnih tijela države moliteljice, jer Zakon o međunarodnoj pravnoj pomoći u kaznenim stvarima ne precizira koje je tijelo mjerodavno za dostavljanje zahtjeva. Članak 41. stavak 6. propisuje "da se rok iz stavka 5. ovog članka može produljiti na zahtjev države moliteljice, a ni u kojem slučaju ne može biti dulji od 40 dana". Kako je zahtjev za produljenje pritvora dostavljen od Veleposlanstva Islamske Republike Pakistan, Apelacijsko vijeće je ocijenilo kako je, s obzirom da je veleposlanstvo predstavnik države, u konkretnom slučaju države moliteljice, u stranoj državi svi podnesci i zahtjevi koji budu dostavljeni na taj način mogu se cijeniti kao izraz volje države koju predstavlja te na taj način dostavljenu dokumentaciju tretirati validnom. 20. Apelacijsko vijeće je istaknulo kako je u ovoj fazi odlučivano isključivo o produljenju mjere privremenog pritvora pri čemu Sud BiH ne raspolaže ekstradicijskom dokumentacijom, niti molbom za izručenje, čije se dostavljanje očekuje tek u nastavku postupka izručenja, pa su irelevantni prizivni navodi apelantove obrane u odnosu na primjenu članka 6. Europske konvencije o ljudskim pravima i ukazivanje na činjenicu kako se radi o politički motiviranom kaznenom postupku, jer navedena pitanja mogu biti predmetom ispitivanja prilikom donošenja eventualne odluke o ispunjenju ili neispunjenju zakonskih pretpostavki za izručenje. Stoga je Vijeće posebice naglasilo kako je u ovoj fazi odlučivano o produljenju privremenoga pritvora na koji su se obrana i


apelant već izjašnjavali, tako da nije bilo nužno saslušati apelanta, s tim da će se kroz dalji tijek postupka, ukoliko se eventualno bude odlučivalo o određivanju ekstradicijskog pritvora, omogućiti apelantu izjasniti se na okolnosti razloga za određivanje ekstradicijskog pritvora. 21. Neutemeljenim su ocijenjeni i apelantovi prizivni navodi vezani za postojanje bilateralnog sporazuma ili eventualno konvencija o izručenju između države moliteljice i BiH, s obzirom da će se prilikom donošenja odluke o izručenju cijeniti postojanje uvjeta za izručenje, pa između ostalog i postojanje reciprociteta, što predstavlja dovoljan temelj za dalji tijek postupka, te eventualno izručenje državi moliteljici, u konkretnom slučaju Islamskoj Republici Pakistan. 22. Konačno, Apelacijsko vijeće je također razmatralo izricanje neke blaže mjere, kojom bi se osigurala apelantova dostupnost u ovome postupku, ali je ocijenilo kako sve okolnosti ukazuju da se jedino mjerom pritvora može u potpunosti osigurati njegovu nazočnost i spriječiti bijeg. IV. Apelacija a) Navodi iz apelacije 23. Apelant u apelaciji i dopuni apelacije navodi kako mu je rješenjima kojim mu je određen i produljen privremeni pritvor, povrijeđeno pravo na osobnu slobodu i sigurnost iz članka II/3.(d) Ustava Bosne i Hercegovine i članka 5. stavak 1. točka f. i stavak 4. Europske konvencije za zaštitu ljudskih prava i temeljnih sloboda (u daljnjem tekstu: Europska konvencija), kao i pravo na učinkovit pravni lijek iz članka 13. Europske konvencije. 24. Povredu prava na slobodu i sigurnost u smislu članka 5. stavak 1. točka f. apelant vidi u proizvoljnoj primjeni članka 41. Zakona o međunarodnoj pravnoj pomoći u kaznenim stvarima. 25. Apelant u apelaciji prije svega ističe kako nije ispunjen uvjet predviđen člankom 41. stavak 2. Zakona o međunarodnoj pravnoj pomoći u kaznenim stvarima kojima je predviđeno da će država moliteljica u molbi priložiti i izjavu stranog tijela da će biti tražena ekstradicija osobe čije se izručenje traži. Smatra kako u konkretnom predmetu nije udovoljeno ovim uvjetima iz navedenoga članka zbog toga što u međunarodnoj crvenoj tjeralici Interpola Islamabad– Pakistana, na temelju koje je apelant lišen slobode i određen mu privremeni pritvor, nije naznačeno da će biti tražena ekstradicija osoba čije se izručenje traži od Bosne i Hercegovine, nego se eksplicitno navodi da će ekstradicija biti tražena od svake zemlje s kojom zemlja ima potpisan bilateralni sporazum o ekstradiciji, konvenciju o ekstradiciji ili neke druge sporazume ili konvencije koji sadrže odredbe o ekstradiciji. Bosna i Hercegovina nema potpisan bilateralni sporazum s Islamskom Republikom Pakistan, a s druge strane Bosna i Hercegovina je potpisnica Europske konvencije o ekstradiciji koja ne obvezuje Pakistan, odnosno Pakistan i Bosna i Hercegovina nisu potpisnice iste konvencije ili sporazuma koji sadrže odredbe o ekstradiciji, pa proizlazi kako je u konkretnom slučaju privremeni pritvor apelantu određen oprečno odredbama važećeg zakonodavstva Bosne i Hercegovine. 26. Apelant dalje navodi da mu je povrijeđeno pravo na slobodu i sigurnost u smislu članka 5. stavak 1. točka f. Europske konvencije zbog proizvoljne primjene članka 41. stavak 2. Zakona o međunarodnoj pravnoj pomoći u kaznenim stvarima, a sve u svezi s povredom prava na kažnjavanje samo na temelju zakona iz članka 7. Europske konvencije. Apelant navodi kako je u konkretnom slučaju došlo i do proizvoljne primjene materijalnog prava kad je u pitanju obligatorni element sadržaja molbe - naziv kaznenoga djela zbog kojeg se traži privremeno pritvaranje. Naime, apelantu se



međunarodnom crvenom tjeralicom stavlja na teret izvršenje kaznenog djela korupcije i koruptivnih aktivnosti koje je propisano čl. 9. i 10. Zakona o obavljanju javnih funkcija iz 1999. godine, jer je navodno pribavio imovinu u vrijednosti većoj od 117 milijuna PKR kroz korupciju i koruptivne aktivnosti dok je obavljao dužnost predsjedatelja Vlasti za razvoj hidro i elektro potencijala u Pakistanu. S tim u svezi apelant je naveo da je on bio predsjedatelj Vlasti za razvoj hidro i elektro potencijala u vremenskom razdoblju od 1987. godine do 1992. godine, što je 12, odnosno sedam godina prije donošenja predmetnog zakona 1999. godine po kojemu se apelant tereti, te da je ove činjenice isticao u postupku pred Sudom BiH, ali je Sud BiH proizvoljno zaključio kako su ispunjene pretpostavke iz članka 41. stavak 2. Zakona o međunarodnoj pravnoj pomoći u kaznenim stvarima, iako je sasvim jasno da se u konkretnom slučaju radi o retroaktivnoj primjeni zakona, koja je izričito zabranjena svim međunarodnim aktima čija je potpisnica i Bosna i Hercegovina. Stoga, apelant smatra kako mu je i iz ovih razloga pritvor određen protivno zakonu propisanom postupku, na koji način je došlo do povrede apelantovoga prava na osobnu slobodu i sigurnost u smislu članka 5. stavak 1. točka f. Europske konvencije. Ovakvo postupanje Suda BiH je oprečno i članku 15. Međunarodnog pakta o građanskim i političkim pravima, članku 8. Deklaracije o pravima čovjeka i članku 11. stavak 2. Univerzalne deklaracije o ljudskim pravima. 27. Također, apelant ističe kako u sadržaju navedene tjeralice ne postoji izričito određeno vremensko razdoblje zastarijevanja kaznenog gonjenja, što tjeralicu čini nepotpunom. Osim toga, u toj tjeralici nije naznačeno ni vrijeme počinjenja kaznenoga djela, nego je data samo uopćena formulacija kako je to djelo apelant navodno počinio dok je obavljao dužnost predsjedatelja Vlasti za razvoj hidro i elektro potencijala u Pakistanu, što samo po sebi ništa ne znači, s obzirom da je ovu dužnost obnašao u razdoblju od pet godina. Ovo samo upućuje da je predmetno kazneno djelo s velikom vjerojatnosti zastarjelo, s obzirom da je od navodnoga počinjenja kaznenoga djela pa do danas proteklo oko 21-26 godina. 28. Osim toga, apelant je ukazao na činjenicu koja se odnosi na postupak odobrenja privremenog boravka i prijma u državljanstvo koji je apelant vodio pred mjerodavnim tijelima Velike Britanije. Naime, u 2007. godini, nakon što je apelantov zahtjev za produljenje boravišne dozvole bio odbijen, upravo zbog raspisane crvene međunarodne tjeralice, mjerodavna tijela Velike Britanije su provela postupak ispitivanja navoda sadržanih u potjernom aktu, te zaključila kako su kazneni postupak protiv apelanta u Pakistanu politički inscenirale političke pristalice generala Mušarafa. Nakon toga je apelantu tijekom 2009. godine odobrena stalna boravišna dozvola, te mu je u 2011. godini odobren i zahtjev za upis u knjigu britanskih državljana. 29. Apelant također ističe i povredu prava iz članka 5. stavak 4. i članka 13. Europske konvencije navodeći da Sud BiH u drugostupanjskom rješenju uopće nije odgovorio na prizivne navode iznesene u prizivu na prvostupanjsko rješenje o određivanju privremenog pritvora. 30. Povredu članka 5. stavak 1. točka f. apelant također vidi u proizvoljnoj primjeni odredaba 41. i 97. Zakona o međunarodnoj pravnoj pomoći u kaznenim stvarima u svezi s proizvoljnom primjenom odredaba članka 123. i 131. ZKP, navodeći kako je trebalo primijeniti odredbe koje se odnose na određivanje pritvora i cijeniti sve okolnosti i razmotriti mogućnost izricanja blažih mjera prilikom odlučivanja o tome hoće li osobi odrediti mjeru pritvora, a što u konkretnom slučaju nije urađeno.


31. U dopuni apelacije, pored navoda koje je istaknuo u apelaciji, apelant ističe kako mu je i u postupku donošenja rješenja o produljenju pritvora povrijeđeno pravo iz članka 5. stavak 1. točka f. ističući da je privremeni pritvor nezakonito produljen za još 22 dana (ukupno 40 dana) zbog toga što zahtjev države moliteljice za produljenje pritvora nisu podnijela ovlaštena pravosudna tijela u smislu članka 41. stavak 6. u svezi s člankom 4. stavak 1. Zakona o međunarodnoj pravnoj pomoći u kaznenim stvarima, jer se u konkretnom slučaju radi o dopisu Veleposlanstva Islamske Republike Pakistan kojim se Ministarstvo vanjskih poslova Bosne i Hercegovine obavještava kako je u tijeku priprema i slanje dokumentacije kojom se traži izručenje apelanta, te da Ministarstvo vanjskih poslova Bosne i Hercegovine može obavijestiti zainteresirana tijela kako bi Sud mogao produljiti pritvor da se omogući vrijeme za dostavu dokumentacije iz Pakistana. Po apelantovome mišljenju, Sud BiH ovaj dopis nije trebao smatrati zahtjevom države moliteljice za produljenje pritvora, te ga je, u smislu članka 41. stavak 6. Zakona o međunarodnoj pravnoj pomoći u kaznenim stvarima, trebao odbaciti i apelantu ukinuti pritvor. Potom apelant ističe kako mu nije omogućeno izjasniti se u odnosu na navedeni dopis kojim je traženo produljenje privremenog pritvora, a Vijeće suda BiH je paušalno obrazložilo zbog čega nije saslušalo apelanta u postupku odlučivanja o produljenju pritvora. 32. Apelant također navodi kako je Sud BiH izašao iz okvira svoje nadležnosti jer je, kako apelant navodi, samoinicijativno uputio dopis Ministarstvu pravde BiH kojim ga obavještava kako pritvor apelantu ističe 23. svibnja 2013. godine i da do tog datuma treba dostaviti molbu za izručenje potraživanog ili prijedlog za produljenje pritvora apelantu, što apelant vidi kao narušavanje načela akuzatornosti i pritisak Suda BiH za dostavu zahtjeva za produljenje privremenog pritvora. Također navodi kako apelantovoj obrani nije bilo omogućeno kopiranje predmetnoga dopisa, čime je apelantu bilo uskraćeno pravo izjasniti se na okolnosti predmetnog slučaja, a Apelacijsko vijeće Suda BiH na prizivne navode obrane glede navedenoga dopisa nije uopće dalo osvrt. b) Odgovor na apelaciju 33. Sud BiH je u odgovoru na apelaciju istaknuo kako je apelant lišen slobode na temelju raspisane međunarodne crvene tjeralice Interpola Islamabada-Pakistan s ciljem vođenja kaznenog postupka zbog kaznenih djela korupcije i koruptivnih aktivnosti iz čl. 9. i 10. Zakona o obavljanju javnih funkcija iz 1999. godine, te da su osporena rješenja o određivanju privremenog pritvora apelantu u trajanju od 18 dana donesena na temelju članka 41. Zakona o međunarodnoj pravnoj pomoći u kaznenim stvarima. Također je navedeno kako je Ministarstvo pravde BiH dostavilo Islamskoj Republici Pakistan zahtjev za pružanje garancija radi postupanja po načelu uzajamnosti iz članka 12. Zakona o međunarodnoj pravnoj pomoći u kaznenim stvarima. Navedeni zahtjev Sud BiH je dostavio uz odgovor na apelaciju. 34. U odgovoru na dopunu apelacije Sud BiH je također istaknuo kako su osporena rješenja o produljenju privremenog pritvora apelantu donesena sukladno članku 41. stavak 6. Zakona o međunarodnoj pravnoj pomoći u kaznenim stvarima, te kako su apelantovi navodi o povredi ustavnih prava neutemeljeni. V. Relevantni propisi 35. U Zakonu o međunarodnoj pravnoj pomoći u kaznenim stvarima ("Službeni glasnik BiH" broj 53/09) relevantne odredbe glase:



Članak 1. (Predmet) (1) Ovim se Zakonom uređuju način i postupak pružanja međunarodne pravne pomoći u kaznenim stvarima (u daljnjem tekstu: međunarodna pravna pomoć), ako međunarodnim ugovorom nije drukčije određeno ili ako međunarodni ugovor ne postoji. (2) Međunarodna pravna pomoć u smislu odredaba ovoga Zakona pruža se u svim postupcima glede kaznenih djela za čiji je kazneni progon u vrijeme podnošenja zamolnice za pravnu pomoć nadležno pravosudno tijelo države moliteljice. Članak 12. (Uzajamnost) (1) Zamolnici za međunarodnu pravnu pomoć pravosudnog tijela države s kojom Bosna i Hercegovina nema zaključen ugovor o međunarodnoj pravnoj pomoći bit će udovoljeno samo ako se na temelju jamstva koje je dala država moliteljica može očekivati da bi ta država izvršila sličnu zamolnicu domaćih pravosudnih tijela. Članak 35. (Molba za izručenje) (1) Postupak za izručenje osumnjičenih, optuženih ili osuđenih stranaca pokreće se po molbi strane države. (5) Ukoliko nije drukčije utvrđeno međunarodnim ugovorom, uz molbu se traži dostava sljedeće dokumentacije: a) sredstva za utvrđivanje identiteta osumnjičenika, optuženika odnosno osuđenika (točan opis, fotografije, otisci prstiju i sl.); b) uvjerenje o državljanstvu stranca ako je u pitanju državljanin države moliteljice, odnosno podaci o državljanstvu stranca ako je osoba čije se izručenje traži državljanin neke druge države; c) izvadak članka kaznenog zakona države moliteljice za djelo za koje se traži izručenje i d) izvornik ili ovjereni prijepis presude ako je osoba čije se izručenje traži pravomoćno osuđena, odnosno optužnica, izvornik ili ovjereni prijepis rješenja o pritvoru ili drugi akt ravan navedenim, u kojem su sadržani svi podaci koji se tiču počinjenog kaznenog djela i identiteta počinitelja, kao i dokazi za osnovanu sumnju. Članak 37. (Lišenje slobode osobe čije se izručenje traži) Osoba čije se izručenje traži bit će lišena slobode na temelju raspisane međunarodne tjeralice ili na temelju molbe države moliteljice, sukladno odredbama ovoga Zakona. Članak 38. (Postupak pred sucem za prethodni postupak) (1) Nakon što se osoba lišena slobode, a čije se izručenje traži, privede sucu za prethodni postupak na temelju tjeralice Ureda za suradnju s Interpolom, raspisane po međunarodnoj tjeralici države moliteljice, ili na temelju molbe strane države, odmah nakon utvrđivanja identiteta joj se priopćava zašto se i na temelju kojih dokaza traži njezino izručenje i poziva se da navede što ima reći u svoju obranu. (2) Sudac za prethodni postupak poučit će osobu iz stavka (1) ovoga članka da može uzeti branitelja po svome izboru koji može biti nazočan njezinom ispitivanju, a ako to ne učini, sud će joj postaviti branitelja po službenoj dužnosti ukoliko je u pitanju kazneno djelo za koje je prema kaznenom zakonodavstvu Bosne i Hercegovine obrana obvezna. Članak 39. (Određivanje pritvora osobi čije se izručenje traži) (1) Ako molba za izručenje odgovara uvjetima iz članka 35. stavak (5) ovoga Zakona, osobi čije se izručenje traži


određuje se pritvor rješenjem suca za prethodni postupak, na prijedlog tužitelja, u sljedećim slučajevima: a) ako postoji opasnost da će izbjeći postupak izručenja ili provođenje izručenja; b) ako postoje okolnosti koje ukazuju da će okrivljenik uništiti, sakriti, izmijeniti ili krivotvoriti tragove kaznenog djela ili druge dokaze; c) ako posebne okolnosti ukazuju da će osoba čije se izručenje traži ometati kazneni postupak ili postupak izručenja utjecajem na očevice, suučesnike ili prikrivače. (2) Pritvor može trajati najdulje do izvršenja odluke o izručenju, ali ne dulje od šest mjeseci od dana pritvaranja. (6) Sudac za prethodni postupak pustit će na slobodu stranca kada prestanu razlozi za pritvor ili ako molba za izručenje ne bude podnesena u roku od 30 dana od dana pritvaranja stranca. (7) O roku iz stavka (6) ovoga članka obavještava se strana država, na čiju se molbu može produljiti ovaj rok i pritvor protiv stranca, ali najviše još za 10 dana. (9) Ako propisana molba nije podnesena u određenome roku, sudac za prethodni postupak rješenjem ukida pritvor. Članak 41. (Privremeno pritvaranje stranca čije se izručenje traži) (1) U žurnim slučajevima, kada postoji opasnost da će stranac čije se izručenje traži pobjeći ili se skriti, a po molbi nadležnog tijela države moliteljice, bez obzira kako je ona upućena, nadležna policijska tijela Bosne i Hercegovine stranca će lišiti slobode i privesti ga sucu za prethodni postupak Suda Bosne i Hercegovine s ciljem odlučivanja o privremenom pritvoru. (2) Uz molbu države moliteljice moraju biti priložena sredstva za utvrđivanje identiteta stranca, rješenje o pritvoru ili drugi akt jednakog pravnog djelovanja, naziv kaznenog djela zbog kojeg se traži privremeni pritvor, kao i izjava stranog tijela da će biti traženo izručenje te osobe. (3) Nakon privođenja osobe čije se izručenje traži sudac za prethodni postupak poučit će je o njezinim pravima u smislu članka 38. stavak (2) ovoga Zakona, te će nakon saslušanja odlučiti o određivanju pritvora. (4) Ako se udovolji molbi države moliteljice za određivanje pritvora osobi čije se izručenje traži, o tome se posredovanjem Ministarstva pravde Bosne i Hercegovine obavještava država moliteljica. (5) Privremeni pritvor može trajati 18 dana. (6) Rok iz stavka (5) ovoga članka može se produljiti na zahtjev države moliteljice, ali ni u kom slučaju ne može prijeći 40 dana. (7) Ako zamoljena država ne dostavi molbu za izručenje i dokumentaciju u rokovima predviđenim za njihovu dostavu, Sud Bosne i Hercegovine donosi rješenje o ukidanju pritvora osobi čije se izručenje traži. Članak 44. (Donošenje rješenja kojim se utvrđuje ispunjenost pretpostavki za izručenje) (1) Ako Vijeće Suda Bosne i Hercegovine nađe da su ispunjene zakonske pretpostavke za izručenje stranca, to utvrđuje rješenjem. (2) Protiv rješenja iz stavka (1) ovoga članka stranke i tužitelj imaju pravo žalbe Vijeću Apelacijskog odjela Suda Bosne i Hercegovine u roku od tri dana od dana primitka rješenja.



Članak 93. (Prestanak važenja odredaba Zakona o kaznenom postupku Bosne i Hercegovine) (1) Stupanjem na snagu ovoga Zakona prestaju važiti odredbe Poglavlja XXX. i Poglavlja XXXI. Zakona o kaznenom postupku Bosne i Hercegovine. (2) Odredbe zakona o kaznenom postupku entiteta i Brčko Distrikta Bosne i Hercegovine, koje se odnose na postupak pružanja međunarodne pravne pomoći, bit će usklađene s odredbama ovoga Zakona u roku od šest mjeseci od dana stupanja na snagu ovoga Zakona. Članak 97. (Sukladna primjena drugih propisa) Na pitanja koja nisu posebno uređena ovim Zakonom, a tiču se pružanja međunarodne pravne pomoći u kaznenim stvarima, sukladno se primjenjuju odredbe zakona o kaznenom postupku, kaznenih zakona, zakona o prekršajima i zakona o sudovima. 36. U Zakonu o kaznenom postupku Bosne i Hercegovine ("Službeni glasnik BiH" br. 3/03, 32/03, 36/03, 26/04, 63/04, 13/05, 48/05, 46/06, 76/06, 29/07, 32/07, 53/07, 76/07, 15/08, 58/08, 12/09 i 16/09) relevantne odredbe glase: Članak 321. Odlučivanje o žalbi protiv rješenja (1) O žalbi protiv rješenja donesenog u prvom stupnju odlučuje vijeće žalbenog odjeljenja, ako ovim Zakonom nije drukčije određeno. (2) O žalbi protiv rješenja suca za prethodni postupak, odnosno suca za prethodno saslušanje, odlučuje vijeće iz članka 24. stavka 6. ovoga Zakona, osim ako ovim Zakonom nije drukčije određeno. (3) Odlučujući o žalbi, Sud može rješenjem odbaciti žalbu kao nepravodobnu ili kao nedozvoljenu, odbiti žalbu kao neosnovanu ili uvažiti žalbu i rješenje preinačiti ili ukinuti i, po potrebi, predmet uputiti na ponovno odlučivanje. VI. Dopustivost 37. Sukladno članku VI/3.(b) Ustava Bosne i Hercegovine Ustavni sud, također, ima prizivnu nadležnost u pitanjima koja su sadržana u ovome ustavu kada ona postanu predmetom spora zbog presude bilo kojega suda u Bosni i Hercegovini. 38. Sukladno članku 16. stavak 1. Pravila Ustavnog suda, Ustavni sud može razmatrati apelaciju samo ako su protiv presude, odnosno odluke koja se njome pobija, iscrpljeni svi učinkoviti pravni lijekovi mogući prema zakonu i ako se podnese u roku od 60 dana od dana kada je podnositelj apelacije primio odluku o posljednjem učinkovitom pravnom lijeku kojega je koristio. 39. U konkretnom slučaju predmet osporavanja apelacijom je Rješenje Suda BiH S1 3 K 012925 13 Kv2 od 24. svibnja 2013. godine, a dopunom apelacije Rješenje Suda BiH broj S1 3 K 012925 13 Kv od 10. svibnja 2013. godine. Protiv ovih rješenja nema drugih učinkovitih pravnih lijekova mogućih prema zakonu. Apelacija je podnesena 17. svibnja 2013. godine, a dopuna apelacije 29. svibnja 2013. godine, tj. u roku od 60 dana, kako je propisano člankom 16. stavak 1. Pravila Ustavnog suda. Konačno, apelacija ispunjava i uvjete iz članka 16. st. 2. i 4. Pravila Ustavnog suda, jer nije očigledno (prima facie) neutemeljena, niti postoji neki drugi formalni razlog zbog kojeg apelacija nije dopustiva. 40. Imajući u vidu odredbe članka VI/3.(b) Ustava Bosne i Hercegovine, te članka 16. st. 1, 2. i 4. Pravila Ustavnog suda, Ustavni sud je utvrdio da apelacija ispunjava uvjete glede dopustivosti.


VII. Meritum Pravo na osobnu slobodu i sigurnost 41. Apelant se žali da mu je nezakonito određen i produljen privremeni pritvor, odnosno da je trenutačno nezakonito u pritvoru, te da mu je na taj način povrijeđeno pravo iz članka 5. stavak 1. točka f., kao i članka 5. stavak 4. Europske konvencije. 42. Članak II/3. Ustava Bosne i Hercegovine u relevantnom dijelu glasi: Sve osobe na teritoriju Bosne i Hercegovine uživaju ljudska prava i temeljne slobode ovog članka, stavak 2., što uključuje: (d) Pravo na slobodu i sigurnost osobe. 43. Članak 5. Europske konvencije u relevantnom dijelu glasi: 1. Svako ima pravo na slobodu i sigurnost ličnosti. Niko ne smije biti lišen slobode izuzev u niže navedenim slučajevima i sukladno zakonom propisanim postupkom: f. zakonitog hapšenja ili lišenje slobode osobe u cilju sprječavanja ilegalnog ulaska u zemlju ili osobe protiv koje je u tijeku postupak u cilju deportacije ili ekstradicije. 4. Svako kome je uskraćena sloboda hapšenjem ili lišavanjem slobode ima pravo uložiti žalbu sudu kako bi sud, u kratkom roku, razmotrio zakonitost lišavanja slobode i ukoliko ono nije bilo zakonito naložio oslobađanje. 44. Ustavni sud podsjeća da se sloboda osobnosti ubraja u jedno od najznačajnijih ljudskih prava, te da članak 5. Europske konvencije daje zaštitu da nitko ne smije biti proizvoljno lišen slobode. Proizvoljnost lišavanja slobode ocjenjuje se u prvom redu u odnosu na poštivanje proceduralnih zahtjeva prema "nacionalnom pravu", tj. Zakona o međunarodnoj pravnoj pomoći koji je primijenjen u konkretnom slučaju, koji uz to mora biti usklađen i sa standardima iz Europske konvencije. Dalje, Ustavni sud nalazi da članak 5. Europske konvencije sadrži određene garancije u slučajevima kada vlasti uhapse i drže u pritvoru stranca koji čeka odluku o ekstradiciji. Te garancije se ogledaju u tome da pritvor, odnosno hapšenje mora biti zakonito i mora biti sukladno primjenjivim odredbama domaćeg i međunarodnog prava (vidi Europski sud za ljudska prava, predst. 6871/75 Caprino v. United Kingdom, Yearbook XXI (1978), str. 284 (290-292), te da domaći zakon mora biti dovoljno dostupan i precizan. Ovo pravo ide zajedno s pravom lica prema stavku 4, tj. da ta zakonitost bude predmet revizije suda. 45. Ustavni sud opaža da odredba članka 5. stavak 1. točka f. Europske konvencije ne zahtijeva da pritvaranje osobe protiv koje se ta mjera poduzima u svrhu ekstradicije bude razumno smatrano nužnim, primjerice da spriječi njegovo izvršenje kaznenog djela i bijeg. U svezi s tim, članak 5. stavak 1. točka f. pruža drugačiju razinu zaštite od članka 5. stavak 1. točka c.: sve što se zahtijeva pod točkom f. je "da je mjera poduzeta u svrhu deportacije ili ekstradicije". Stoga je irelevantno, u svrhu članka 5. stavak 1. točka f. može li sama odluka o protjerivanju biti opravdana prema domaćem pravu ili prema pravu Konvencije (vidi Europski sud, K protiv Rusije, aplikacija broj 69235/11, presuda od 23. svibnja 2013. godine točka 80). Dalje, članak 5. stavak 1. točka f. podrazumijeva garanciju da pritvor ne smije imati drugu svrhu do sprečavanja prijma stranca u zemlju, ili omogućavanja odlučivanja o njegovoj deportaciji ili ekstradiciji, odnosno pritvor ne smije trajati dulje nego što je potrebno za normalno provođenje postupka. Ukoliko se ti postupci ne obavljaju dovoljno brzo, pritvor više nema opravdanja prema članku 5. stavak 1. točka f. (vidi odluku bivšeg Europskog povjerenstva za ljudska prava, predst. 7317/75 Lynas v. Switzerland, OI XX (1977), str. 412,



kao i predst. 9706/82, X v. Federal Republic of Germany) (neobjavljeno). 46. Ustavni sud, prije svega, konstatira kako je tijekom 2009. godine oblast međunarodne pravne pomoći u kaznenim stvarima u BiH izdvojena iz ZKPBiH i uređena sukladno praksi zemalja Europske unije, donošenjem Zakona o međunarodnoj pravnoj pomoći u kaznenim stvarima kao lex specialis, s ciljem osiguranja jednakog postupka za sve organe u BiH sukladno međunarodnim konvencijama i ugovorima kojima je BiH pristupila. Dalje, Ustavni sud nalazi da je apelant stranac, tj. osoba koja nije državljanin BiH, da je za njim raspisana međunarodna tjeralica, da je lišen slobode na području BiH, da mu je određen, a potom i produljen privremeni pritvor koji ne može trajati dulje od 40 dana. 47. U konkretnom slučaju Ustavni sud nalazi da je apelant lišen slobode 5. svibnja 2013. godine u 19 sati, da mu je sudac za prethodni postupak Suda BiH rješenjem od 6. svibnja 2013. godine, koje je potvrđeno rješenjem Suda BiH od 30. rujna 2010. godine, odredio privremeni pritvor od 18 dana u smislu odredaba članka 41. Zakona o međunarodnoj pravnoj pomoći, da mu je sudac za prethodni postupak Suda BiH rješenjem od 22. svibnja 2013. godine, koje je potvrđeno rješenjem Suda BiH od 24. svibnja 2013. godine, produljio pritvor, također u smislu odredaba članka 41. Zakona o međunarodnoj pravnoj pomoći u kaznenim stvarima, koji će trajati još 22 dana, ali ne dulje od 40 dana. 48. Ustavni sud uočava da iz obrazloženja rješenja Suda BiH o određivanju privremenog pritvora apelantu proizlazi da je apelant lišen slobode 5. svibnja 2013. godine u 19 sati, da je sucu za prethodni postupak priveden 6. svibnja 2013. godine, da je sudac za prethodni postupak raspolagao preslikom međunarodne difuzne tjeralice koja predstavlja ekvivalent zahtjeva za privremeno hapšenje prema članku 16. Europske konvencije o ekstradiciji, da je na ročištu saslušao apelanta, te da je, u smislu članka 41. Zakona o međunarodnoj pravnoj pomoći u kaznenim stvarima, apelantu odredio privremeni pritvor. Pri tome, Ustavni sud opaža kako iz obrazloženja rješenja Suda BiH proizlazi da, pošto je apelant državljanin Velike Britanije i Islamske Republike Pakistan, odnosno stranac, nema prebivalište niti boravište u BiH, da u BiH nema imovine, niti da je na bilo koji način vezan za BiH, to ukazuje na opasnost da bi apelant boraveći na slobodi mogao napustiti BiH i na taj način izbjeći eventualni postupak izručenja. Sud BiH je također uzeo u obzir i vrstu kaznenog djela za koje se vodi kazneni postupak protiv apelanta, kao i visinu zaprijećene kazne. Ustavni sud uočava da je tijelo sudbene vlasti odredilo privremeni pritvor apelantu, a potom mu taj pritvor produljio na razdoblje koji ne može trajati dulje od 40 dana. Sud BiH je detaljno i jasno obrazložio razloge zbog čega se privremeni pritvor određuje, navodeći da se određivanje pritvora po navedenom zakonskom osnovu odnosi na situacije kada postoji žuran slučaj u kojemu treba otkloniti opasnost da će stranac čije se izručenje traži pobjeći ili se sakriti, bez obzira na koji način je molba mjerodavnog tijela države moliteljice upućena i kada se tek očekuje da država moliteljica dostavi ekstradicijsku dokumentaciju i molbu za izručenje. 49. Analizirajući odredbe članka 41. Zakona o međunarodnoj pravnoj pomoći, Ustavni sud uočava kako navedene odredbe reguliraju određivanje privremenog pritvora u žurnim slučajevima, tj. da se privremeni pritvor može odrediti ako postoji opasnost da će stranac čije se izručenje traži pobjeći, da, također, reguliraju ispunjenje određenih uvjeta za određivanje privremenog pritvora (dokument o utvrđivanju identiteta stranca, rješenje o pritvoru i sl., naziv kaznenog djela zbog kojeg se stranac potražuje), da sadrže obvezu suca za prethodni postupak da pouči stranca o njegovim pravima, da


određuju vrijeme na koje se privremeni pritvor može odrediti, te obvezu da sud ukine pritvor ako država moliteljica ne dostavi ekstradicijsku molbu i dokumentaciju. Na temelju navedenoga, Ustavni sud nalazi da je lišavanje slobode stranca koji se zatekne u BiH, tj. privremeni pritvor u smislu odredaba članka 41. Zakona o međunarodnoj pravnoj pomoći, mjera osiguranja da stranac ne izbjegne postupak izručenja državi koja ga potražuje, te da je privremenog karaktera s ciljem omogućavanja državi moliteljici da dostavi molbu za izručenje i relevantnu dokumentaciju, a sama međunarodna tjeralica raspisana preko Interpola sadrži sve elemente iz članka 41. stavak 2. ovog članka i u praksi većine država se smatra molbom za privremeni pritvor. Osim toga, prilikom odlučivanja o privremenom pritvoru u smislu članka 41. Sud BiH se ne upušta u razmatranje navoda koji se tiču eventualnog postojanja prepreka za izručenje (npr. zastarjelost vođenja kaznenog postupka, postojanje bilateralnog sporazuma i sl.), s obzirom da je privremeni pritvor institut koji omogućuje uhićenje i zadržavanje osobe za koju će se tek tražiti izručenje, do prijma molbe za izručenje. 50. Imajući u vidu sve navedeno, Ustavni sud ne može konstatirati da je privremeni pritvor koji je određen apelantu na temelju međunarodne tjeralice, raspisane preko Interpola, nezakonit. 51. Dalje, u svezi s apelantovim navodima da mu je Sud BiH nezakonito produljio privremeni pritvor, jer taj zahtjev nisu dostavili mjerodavna pravosudna tijela države moliteljice s obzirom da ga je dostavilo Veleposlanstvo Islamske Republike Pakistan, Ustavni sud opaža kako je Vijeće Suda BiH u obrazloženju drugostupanjskog rješenja o produljenju privremenog pritvora apelantu istaknulo da Zakon o međunarodnoj pravnoj pomoći u kaznenim stvarima ne precizira koje je tijelo mjerodavno za dostavljanje zahtjeva za produljenje privremenog pritvora, već u članku 41. stavak 6. propisuje "da se rok iz stavka 5. ovog članka može produljiti na zahtjev države moliteljice, a ni u kojem slučaju ne može biti dulji od 40 dana", pa, s obzirom da je veleposlanstvo predstavnik države, u konkretnom slučaju države moliteljice u stranoj državi, svi podnesci i zahtjevi koji budu dostavljeni na taj način mogu se cijeniti kao izraz volje države koju predstavlja te na taj način dostavljenu dokumentaciju tretirati validnom. 52. Imajući u vidu prethodnu analizu članka 41. Zakona o međunarodnoj pravnoj pomoći u kaznenim stvarima iz koje proizlazi suština privremenog pritvora kao instituta koji omogućava državi moliteljici da dostavi molbu za izručenje i relevantnu dokumentaciju, odnosno formalno zatraži izručenje potraživane osobe, Ustavni smatra da Sud BiH nije proizvoljno primijenio citiranu odredbu Zakona o međunarodnoj pravnoj pomoći u kaznenom stvarima kada je prihvatio zahtjev države moliteljice, u konkretnom slučaju Islamske Republike Pakistan, upućen preko njezinoga Diplomatsko konzularnog zastupništva u Bosni i Hercegovini. 53. Također, Ustavni sud smatra da su neutemeljeni i apelantovi navodi da je Sud BiH izašao iz okvira svoje nadležnosti i narušio načelo akuzatornosti i izvršio pritisak za dostavu zahtjeva za produljenje privremenoga pritvora, jer je uputio dopis Ministarstvu pravde BiH u kojemu ga obavještava da apelantu pritvor ističe 23. svibnja 2013. godine i da do tog datuma treba dostaviti molbu za izručenje potraživanog ili prijedlog za produljenje pritvora apelantu. Naime, člankom 41. stavak 4. Zakona o međunarodnoj pravnoj pomoći u kaznenim stvarima je propisano da će država moliteljica putem Ministarstva pravde Bosne i Hercegovine biti obaviještena o određivanju mjere pritvora apelantu, te proizlazi da je Sud BiH sukladno navedenom članku dostavio predmetni dopis



Ministarstvu pravde BiH. Osim toga, dostavljanje obavještenja Ministarstvu pravde BiH, tijelu države Bosne i Hercegovine, ni na koji način nije radnja kojom bi se moglo uticati na državu moliteljicu da dostavi zahtjev za produljenje privremenog pritvora, s obzirom da prijeporni dopis nije njoj ni upućen i radi se o stranoj državi na čije postupanje tijela države Bosne i Hercegovine ne mogu utjecati. 54. Imajući u vidu prethodno navedeno načelo, tj. da određivanje pritvora tijekom postupka ekstradicije, pa tako i privremenog pritvora iz članka 41. Zakona o međunarodnoj pravnoj pomoći mora biti predmetom revizije suda, u smislu članka 5. stavak 4. Europske konvencije, Ustavni sud ukazuje kako članak 5. stavak 4. Europske konvencije garantira osobi lišenoj slobode da mora imati pristup "sudu" koji bi mogao ispitati zakonitost kako inicijalnog lišavanja slobode, tako i produljenja trajanja te mjere. Prema praksi Europskog suda, ključni element ove obveze je da nadzor nad zakonitošću lišavanja slobode mora vršiti sud, ali to ne mora biti "klasični sud koji je integriran u standardnu sudbenu mašineriju države" (vidi Europski sud, Weeks protiv Ujedinjenog Kraljevstva, presuda od 2. ožujka 1987. godine, serija A broj 114, stavak 61). Međutim, to mora biti organ koji ima "sudbeni karakter". Da bi imao "sudbeni karakter", taj organ mora biti "neovisan o izvršnoj vlasti i strana u postupku" (vidi Europski sud, De Wilde, Ooms i Versyp protiv Belgije, presuda od 18. studenoga 1971. godine, serija A broj 12, st. 76. i 77), te mora biti mjerodavan donijeti obvezujuću odluku koja može voditi i puštanju osobe na slobodu. Ovo tijelo mora, također, pružiti "proceduralne garancije koje su odgovarajuće za konkretnu vrstu lišavanja slobode", koje nisu "značajno manje" od garancija u kaznenom postupku, kada je rezultat lišavanja slobode dugotrajno zatvaranje osobe. Ove garancije, osobito, podrazumijevaju usmenu raspravu uz pravnu pomoć u postupku u kojemu sudjeluju obje strane, razmatranje zakonitosti pritvora u najširem smislu, te odluku koja mora biti donesena brzo. 55. U konkretnom slučaju Ustavni sud ukazuje na odredbe članka 97. Zakona o međunarodnoj pravnoj pomoći kojim je propisano da će se na sve ono što nije regulirano ovim zakonom primjenjivati, između ostalog, odredbe ZKPBiH kojim su propisani mjerodavnost i način odlučivanja povodom priziva na rješenja suca za prethodni postupak. Naime, upravo pobijano rješenje o određivanju privremenog pritvora, odnosno rješenje o produljenju privremenog pritvora, potvrđuju da je u konkretnom slučaju odluke suca za prethodni postupak ispitalo Vijeće Suda BiH, i to u roku od četiri dana, odnosno u roku od dva dana. Dalje, Ustavni sud nalazi da iz dostavljene dokumentacije proizlazi da je apelant saslušan i da je imao branitelja u postupku u kojemu mu je određen privremeni pritvor i u kojemu se mogao izjasniti o svim bitnim činjenicama za određivanje mjere privremenog pritvora. 56. Glede apelantovoga navoda da mu nije omogućeno saslušanje, odnosno izjašnjavanje o produljenju trajanja privremenog pritvora, Ustavni sud opaža da, kako je već navedeno, prilikom revizije odluke o pritvoru moraju biti pružene "proceduralne garancije koje su odgovarajuće za konkretnu vrstu lišavanja slobode". Stoga ove proceduralne garancije u konkretnom slučaju treba promatrati u kontekstu garancija sadržanih u članku 5. stavak 1. točka f. Europske konvencije koji, kao što je već prethodno istaknuto, pruža drugačiji razinu zaštite od članka 5. stavak 1. točka c. U konkretnom slučaju, prilikom odlučivanja o produljenju privremenog pritvora apelantu nije se odlučivalo o produljenju pritvora u svrhu vođenja kaznenog postupka, odnosno nije se utvrđivalo da li i dalje postoje pritvorski razlozi u smislu Zakona o kaznenom postupku, već se odlučivalo o produljenju privremenog pritvora apelantu u smislu članka 41. Zakona o


međunarodnoj pravnoj pomoći u kaznenim stvarima, na temelju istih okolnosti o kojima je apelant već upoznat i o kojima se izjašnjavao pred sucem za prethodni postupak kada mu je privremeni pritvor određen. S tim u svezi, Ustavni sud ne može zaključiti da nisu ispunjene proceduralne garancije, u smislu prethodno iznesenog načela, odnosno da je apelant lišen prava da odluku kojom mu je određen privremeni pritvor, ispita sud. 57. Na temelju navedenoga, Ustavni sud zaključuje da u konkretnom slučaju nije povrijeđeno apelantovo pravo na osobnu slobodu i sigurnost iz članka II/3.(d) Ustava Bosne i Hercegovine i članka 5. stavak 1. točka f. i stavak 4. Europske konvencije. Pravo na učinkovit pravni lijek 58. U svezi sa apelantovim navodima o kršenju prava na učinkovit pravni lijek iz članka 13. Europske konvencije u svezi s pravom na osobnu slobodu i sigurnost iz članka II/3.(d) Ustava Bosne i Hercegovine i članka 5. stavak 4. Europske konvencije s obzirom na prethodno obrazloženje i odlučenje u odnosu na pravo iz članka II/3.(d) Ustava Bosne i Hercegovine i članka 5. stavak 4. Europske konvencije, Ustavni sud smatra da nije potrebno posebice razmatrati eventualne povrede navedenoga prava. VIII. Zaključak 59. Ustavni sud zaključuje da nije povrijeđeno apelantovo pravo na osobnu slobodu i sigurnost iz članka II/3.(d) Ustava Bosne i Hercegovine i članka 5. stavak 1. točka f., te članka 5. stavak 4. Europske konvencije, jer nije našao elemente proizvoljnosti u određivanju pritvora tijekom postupka ekstradicije, odnosno kada je privremeni pritvor apelantu zakonito određen u smislu Zakona o međunarodnoj pravnoj pomoći, te kada su odluke kojima je određen privremeni pritvor bile predmetom revizije i kada apelantu nisu uskraćene proceduralne garancije u smislu članka 5. stavak 4. Europske konvencije. 60. Na temelju članka 61. st. 1. i 3. Pravila Ustavnog suda, Ustavni sud je odlučio kao u dispozitivu ove odluke. 61. S obzirom na odluku Ustavnog suda u ovom predmetu, nije nužno posebice razmatrati apelantov prijedlog zahtjeva za donošenje privremene mjere. 62. Prema članku VI/5. Ustava Bosne i Hercegovine, odluke Ustavnog suda su konačne i obvezujuće. Predsjednica Ustavnog suda Bosne i Hercegovine Valerija Galić, v. r. Уставни суд Босне и Херцеговине у Вијећу од пет судија, у предмету број АП 2122/13, рјешавајући апелацију Захида Али Акбар Кхана, на основу члана VI/3б) Устава Босне и Херцеговине, члана 59 став 2 алинеја 2 и члана 61 ст. 1 и 3 Правила Уставног суда Босне и Херцеговине ("Службени гласник Босне и Херцеговине" бр. 60/05, 64/08 и 51/09), у саставу: Валерија Галић, предсједница Миодраг Симовић, потпредсједник Сеада Палаврић, потпредсједница Мато Тадић, судија Златко М. Кнежевић, судија на сједници одржаној 25. јуна 2013. године донио је


Одбија се као неоснована апелација Захида Али Акбар Кхана, поднесена против рјешења Суда Босне и Херцеговине бр. С1 3 К 012925 13 Кв2 од 24. маја 2013. године, С1 3 К 012925 13 Екс од 22. маја 2013. године, С1 3



К 012925 13 Кв од 10. маја 2013. године и С1 3 К 012925 13 Екс од 6. маја 2013. године. Одлуку објавити у "Службеном гласнику Босне и Херцеговине", "Службеним новинама Федерације Босне и Херцеговине", "Службеном гласнику Републике Српске" и "Службеном гласнику Дистрикта Брчко Босне и Херцеговине". ОБРАЗЛОЖЕЊЕ I. Увод 1. Захид Али Акбар Кхан (у даљњем тексту: апелант), ког заступају Васвија Видовић и Едина Решидовић, адвокати из Сарајева, поднио је 17. маја 2013. године апелацију Уставном суду Босне и Херцеговине (у даљњем тексту: Уставни суд) против рјешења Суда Босне и Херцеговине (у даљњем тексту: Суд БиХ) бр. С1 3 К 012925 13 Кв од 10. маја 2013. године и С1 3 К 012925 13 Екс од 6. маја 2013. године. 2. Апелант је 29. маја 2013. године доставио допуну апелације којом је оспорио рјешења Суда БиХ бр. С1 3 К 012925 13 Кв2 од 24. маја 2013. године и С1 3 К 012925 13 Екс од 22. маја 2013. године. II. Поступак пред Уставним судом 3. На основу члана 22 став 1 Правила Уставног суда, од Суда БиХ је затражено 24. и 31. маја 2013. године да достави одговор на апелацију и допуну апелације. 4. Суд БиХ је одговоре на апелацију и допуну апелације доставио 31. маја 2013. године и 6. јуна 2013. године. 5. На основу члана 26 став 2 Правила Уставног суда, одговори на апелацију и допуну апелације прослијеђени су апеланту 7. јуна 2013. године. III. Чињенично стање 6. Чињенице предмета које произилазе из апелантових навода и докумената који су предочени Уставном суду могу да се сумирају на сљедећи начин. 7. Рјешењем Суда БиХ број С1 3 К 012925 13 Екс од 6. маја 2013. године апеланту је одређен притвор који је привременог карактера и може да траје најдуже 18 дана од дана и часа лишавања слободе, односно од 5. маја 2013. године од 19.00 часова до 23. маја 2013. године до 19.00 часова, или до нове одлуке суда. Притвор на захтјев државе молитељке може да се продужи, али ни у ком случају не може да буде дужи од 40 дана. 8. Из образложења рјешења произилази да је судија за претходни поступак наведено рјешење донио по разматрању садржаја црвене потјернице Интерпола Исламабада-Пакистан, контролни број А-1056/5/2007. од 22. маја 2007. године НЦБ референца ЕА/3-РД (НАБ) НЦБ/2007 од 5. маја 2007. године, након што је саслушао апеланта и његовог браниоца, те утврдио да је против потраживаног апеланта пред надлежним судом у Исламабаду-Пакистан у току кривични поступак због кривичног дјела корупције и коруптивне активности из чл. 9 и 10 Закона о обављању јавних функција из 1999. године. Такође, према подацима из приложене потјернице је закључено да је потјерница за потраживаног апеланта расписана на основу Налога судских власти у ИсламабадуПакистан број 6(8)11672/ЦОС-НБ од 14. јула 2006. године за његово хапшење, због чега је онемогућено вођење кривичног поступка против њега. 9. У образложењу је даље истакнуто да из одредби члана 41 ст. 1 и 5 Закона о међународној правној помоћи у кривичним стварима произилази да привремени притвор може да се одреди ако су за то испуњена два законска


услова, и то да је лице чије се притварање тражи странац, односно да није држављанин БиХ, те да се ради о хитном случају ако постоји опасност да ће он побјећи или се сакрити. У случају испуњења наведених законских услова притвор, због хитности у поступању, може да се одреди без обзира како је молба надлежног органа државе молитељке упућена. 10. Суд БиХ је у конкретном случају оцијенио да је одређивање привременог притвора апеланту, у овој фази поступка, оправдано, уз оцјену да је молба за његово притварање основана и да садржи све услове прописане чланом 41 Закона о међународној правној помоћи у кривичним стварима. Такође, достављена документација, односно приложена потјерница, садржи све елементе из члана 41 став 2 Закона о међународној правној помоћи у кривичним стварима. Суд БиХ је увидом у пасош Велике Британије број 505681901 на несумњив начин утврдио апелантов идентитет, који је и у потјерници потврђен као неспоран. Даље, на основу приложене документације је утврђено и то да је апелант странац, односно да поред држављанства Исламске Републике Пакистан посједује и држављанство Велике Британије, те да нема држављанство Босне и Херцеговине нити пријављено пребивалиште или боравиште на територији Босне и Херцеговине, што представља један од основних услова за одређивање притвора, по основу члана 41 став 1 Закона о међународној правној помоћи у кривичним стварима. Суд БиХ је истакао да чињеница да је апелант недоступан правосудним органима Исламске Републике Пакистан, иако је одраније био упознат с поступком који се против њега води, намеће јасан закључак да постоји реална опасност да би он, уколико против њега не би била одређена мјера притвора, могао да напусти Босну и Херцеговину, те да побјегне у Велику Британију чији је држављанин, чиме би био недоступан надлежним правосудним органима у Пакистану, с обзиром на немогућност изручења. Такође је наведено да на опасност да би апелант пуштањем на слободу могао да напусти територију Босне и Херцеговине и да побјегне или се сакрије, чиме би онемогућио да се оконча поступак изручења, додатно указује и податак да се апелант потражује због кривичног дјела за које може да се изрекне казна затвора до 14 година што може да буде мотив да апелант, уколико се нађе на слободи, напусти територију Босне и Херцеговине, односно да побјегне или се сакрије. Сем тога, Суд БиХ је из стања у спису закључио да апелант нема неки посебан интерес да остане у БиХ док траје поступак изручења, с обзиром да на подручју Босне и Херцеговине нема запослење, нити имовине, односно да овдје не живе чланови његове породице, што свеукупно указује да апелант нема никакве посебне везе с Босном и Херцеговином, па тако ни разлоге да остане на њеној територији до окончања поступка изручења. Суд БиХ је такође цијенио и могућност изрицања неке блаже мјере, којом би се обезбиједила апелантова доступност у овом поступку, али је оцијенио да све претходно наведене околности указују да једино мјером притвора може у потпуности да се обезбиједи његово присуство и спријечи његово бјекство. Разлоге које је апелантова бранитељка на рочишту истакла, наводећи да се нису стекли законски услови за његово изручење, Суд БиХ у овој фази поступка није цијенио јер се у конкретном случају ради о привременом притварању странца и одређивању привременог притвора до достављања екстрадиционе документације и молбе за изручење, а не о одлучивању да ли су испуњене законске претпоставке за изручење или не, што ће бити предмет одлучивања у даљој фази поступка.



11. На основу свих наведених околности, Суд БиХ је оцијенио да би пуштање на слободу апеланта значило и његову недоступност у овом поступку, из чега произилази оправданост одређивања привременог притвора, у смислу одредаба члана 41 став 5 Закона о међународној правној помоћи у кривичним стварима. 12. На крају, у рјешењу је наведено да ће држава молитељка путем Министарства правде Босне и Херцеговине бити обавијештена о одређивању мјере притвора апеланту у смислу члана 41 став 4 Закона о међународној правној помоћи у кривичним стварима. 13. Рјешењем Суда БиХ број С1 3 К 012925 13 Кв од 10. маја 2013. године одбијена је апелантова жалба против Рјешења Суда БиХ број С1 3 К 012925 13 Екс од 6. маја 2013. године. 14. Вијеће Суда БиХ је у цијелости прихватило разлоге на којим се заснива побијано рјешење, оцијенивши да првостепена одлука садржи јасне и аргументоване разлоге у погледу законских основа за одређивање притвора апеланту. 15. Рјешењем судије за претходни поступак Суда БиХ број С1 3 К 012925 13 Екс од 22. маја 2013. године апеланту је продужен привремени притвор одређен Одлуком Суда БиХ број С1 3 К 01295 13 од 6. маја 2013. године у трајању од 18 дана. Одређено је да притвор по овом рјешењу може да траје још 22 дана, односно најдуже 40 дана рачунајући од дана и часа лишавања слободе (члан 41 став 6 Закона о међународној правној помоћи у кривичним стварима). 16. У образложењу рјешења је наведено да је држава молитељка, Исламска Република Пакистан, 21. маја 2013. године путем Министарства правде БиХ доставила захтјев за продужење мјере притвора апеланту, као и продужење рока за достављање молбе на 40 дана, с назнаком да је продужење притвора неопходно како би се омогућило вријеме за достављање екстрадиционе документације. Даље је истакнуто да је чланом 41 Закона о међународној правној помоћи у кривичним стварима предвиђено да притвор може да се продужи на захтјев државе молитељке, али да ни у ком случају не може да буде дужи од 40 дана. Суд БиХ, судија за претходни поступак, је оцијенио да и даље постоји опасност да ће апелант побјећи или се крити, чиме би био онемогућен поступак изручења а на шта указује и чињеница да се апеланта потражује због кривичног дјела за које може да се изрекне казна затвора до 14 година и новчана казна, што у сваком случају представља додатни мотив апеланту да, уколико се нађе на слободи, напусти територију БиХ и на тај начин онемогући даље вођење екстрадиционог поступка. 17. Рјешењем Суда БиХ број С1 3 012925 13 КВ2 од 24. маја 2013. године одбијена је апелантова жалба изјављена против Рјешења Суда БиХ број С1 3 К 012925 13 Екс од 22. маја 2013. године. 18. Вијеће Суда БиХ је оцијенило да су неосновани апелантови жалбени наводи да је Суд БиХ недостављање екстрадиционе документације и молбе за изручење у вријеме трајања притвора од 18 дана требао аутоматски да цијени у апелантову корист и да му укине притвор. Наиме, мјера притвора апеланту је продужена на основу члана 41 став 6 Закона о међународној правној помоћи у кривичним стварима, чија суштина се заснива на томе да се држави молитељки остави разумно вријеме за достављање екстрадиционе молбе и документације. Ради се о веома кратким роковима који су усаглашени с роковима прописаним чланом 16 Европске конвенције о екстрадицији и чијим је протеком, у случају недостављања


потребне документације, Суд БиХ у обавези да донесе рјешење о укидању притвора и потраживаног пустити на слободу. Све до тада, односно у оквиру рока од 40 дана трајања притвора, држави молитељки може да се пружи могућност да достави екстрадициону молбу и документацију, што и јесте суштина одређивања привременог притвора у хитним случајевима, а на основу члана 41 цитираног закона. 19. Апелационо вијеће је оцијенило да су неосновани и апелантови жалбени наводи да у конкретном случају захтјев за продужење притвора мора да буде достављен од надлежних правосудних органа државе молитељке, јер Закон о међународној правној помоћи у кривичним стварима не прецизира који је орган надлежан за достављање захтјева. Члан 41 став 6 прописује "да рок из става 5. овог члана може да се продужи на захтјев државе молитељице, а ни у ком случају не може бити дужи од 40 дана". Како је захтјев за продужење притвора достављен од Амбасаде Исламске Републике Пакистан, Апелационо вијеће је оцијенило да је, с обзиром да је амбасада представник државе, у конкретном случају државе молитељке, у страној држави сви поднесци и захтјеви који буду достављени на тај начин могу да се цијене као израз воље државе коју представља, те да на тај начин достављену документацију третира као валидну. 20. Апелационо вијеће је истакло да је у овој фази одлучивано искључиво о продужењу мјере привременог притвора при чему Суд БиХ не располаже екстрадиционом документацијом, нити молбом за изручење, чије се достављање очекује тек у наставку поступка изручења, па су ирелевантни жалбени наводи апелантове одбране у односу на примјену члана 6 Европске конвенције о људским правима и указивање на чињеницу да се ради о политички мотивисаном кривичном поступку, јер наведена питања могу да буду предмет испитивања приликом доношења евентуалне одлуке о испуњењу или неиспуњењу законских претпоставки за изручење. Стога је Вијеће посебно нагласило да је у овој фази одлучивано о продужењу привременог притвора на који су се одбрана и апелант већ изјашњавали, тако да није било неопходно да се саслуша апеланта, с тим да ће се кроз даљи ток поступка, уколико се евентуално буде одлучивало о одређивању екстрадиционог притвора, омогућити апеланту да се изјасни на околности разлога за одређивање екстрадиционог притвора. 21. Као неосновани су оцијењени и апелантови жалбени наводи везани за постојање билатералног споразума или евентуално конвенција о изручењу између државе молитељке и БиХ, с обзиром да ће се приликом доношења одлуке о изручењу цијенити постојање услова за изручење, па између осталог и постојање реципроцитета, што представља довољан основ за даљи ток поступка, те евентуално изручење држави молитељки, у конкретном случају Исламској Републици Пакистан. 22. На крају, Апелационо вијеће је такође разматрало изрицање неке блаже мјере, којом би се обезбиједила апелантова доступност у овом поступку, али је оцијенило да све околности указују да једино мјером притвора може у потпуности да се обезбиједи његово присуство и спријечи бјекство. IV. Апелација а) Наводи из апелације 23. Апелант у апелацији и допуни апелације наводи да му је рјешењима којим му је одређен и продужен привремени притвор, повријеђено право на личну слободу



и безбједност из члана II/3д) Устава Босне и Херцеговине и члана 5 став 1 тачка ф. и став 4 Европске конвенције за заштиту људских права и основних слобода (у даљњем тексту: Европска конвенција), као и право на дјелотворан правни лијек из члана 13 Европске конвенције. 24. Повреду права на слободу и безбједност у смислу члана 5 став 1 тачка ф. апелант види у произвољној примјени члана 41 Закона о међународној правној помоћи у кривичним стварима. 25. Апелант у апелацији прије свега истиче да није испуњен услов предвиђен чланом 41 став 2 Закона о међународној правној помоћи у кривичним стварима којим је предвиђено да ће држава молитељkа у молби приложити и изјаву страног органа да ће бити тражена екстрадиција лица чије се изручење тражи. Сматра да у конкретном предмету није удовољено овим условима из наведеног члана због тога што у међународној црвеној потјерници Интерпола Исламабадa–Пакистан, на основу које је апелант лишен слободе и одређен му привремени притвор, није назначено да ће бити тражена екстрадиција лица чије се изручење тражи од Босне и Херцеговине, него се експлицитно наводи да ће екстрадиција бити тражена од сваке земље с којом земља има потписан билатерални споразум о екстрадицији, конвенцију о екстрадицији или неке друге споразуме или конвенције који садрже одредбе о екстрадицији. Босна и Херцеговина нема потписан билатерални споразум с Исламском Републиком Пакистан, а с друге стране Босна и Херцеговина је потписница Европске конвенције о екстрадицији која не обавезује Пакистан, односно Пакистан и Босна и Херцеговина нису потписнице исте конвенције или споразума који садрже одредбе о екстрадицији, па произилази да је у конкретном случају привремени притвор апеланту одређен супротно одредбама важећег законодавства Босне и Херцеговине. 26. Апелант даље наводи да му је повријеђено право на слободу и безбједност у смислу члана 5 став 1 тачка ф. Европске конвенције због произвољне примјене члана 41 став 2 Закона о међународној правној помоћи у кривичним стварима, а све у вези с повредом права на кажњавање само на основу закона из члана 7 Европске конвенције. Апелант наводи да је у конкретном случају дошло и до произвољне примјене материјалног права кад је у питању облигаторни елеменaт садржаја молбе - назив кривичног дјела због ког се тражи привремено притварање. Наиме, апеланту се међународном црвеном потјерницом ставља на терет извршење кривичног дјела корупције и коруптивних активности које је прописано чл. 9 и 10 Закона о обављању јавних функција из 1999. године, јер је наводно прибавио имовину у вриједности већој од 117 милиона ПКР кроз корупцију и коруптивне активности док је обављао дужност предсједавајућег Власти за развој хидро и електро потенцијала у Пакистану. С тим у вези апелант је навео да је он био предсједавајући Власти за развој хидро и електро потенцијала у временском периоду од 1987. године до 1992. године, што је 12, односно седам година прије доношења предметног закона 1999. године по ком се апелант терети, те да је ове чињенице истицао у поступку пред Судом БиХ, али је Суд БиХ произвољно закључио да су испуњене претпоставке из члана 41 став 2 Закона о међународној правној помоћи у кривичним стварима, иако је сасвим јасно да се у конкретном случају ради о ретроактивној примјени закона, која је изричито забрањена свим међународним актима чија је потписница и Босна и Херцеговина. Стога, апелант сматра да му је и из ових разлога притвор одређен противно законом прописаном поступку, на који начин је дошло до повреде апелантовог


права на личну слободу и безбједност у смислу члана 5 став 1 тачка ф. Европске конвенције. Овакво поступање Суда БиХ је супротно и члану 15 Међународног пакта о грађанским и политичким правима, члану 8 Декларације о правима човјека и члану 11 став 2 Универзалне декларације о људским правима. 27. Такође, апелант истиче да у садржају наведене потјернице не постоји изричито одређен временски период застаријевања кривичног гоњења, што потјерницу чини непотпуном. Осим тога, у тој потјерници није назначено ни вријеме почињења кривичног дјела, него је дата само уопштена формулација да је то дјело апелант наводно починио док је обављао дужност предсједавајућег Власти за развој хидро и електро потенцијала у Пакистану, што само по себи ништа не значи, с обзиром да је ову дужност обављао у периоду од пет година. Ово само упућује да је предметно кривично дјело с великом вјероватноћом застарјело, с обзиром да је од наводног почињења кривичног дјела па до данас протекло око 21-26 година. 28. Сем тога, апелант је указао на чињеницу која се односи на поступак одобрења привременог боравка и пријема у држављанство који је апелант водио пред надлежним органима Велике Биртаније. Наиме, у 2007. години, након што је апелантов захтјев за продужење боравишне дозволе био одбијен, управо због расписане црвене међународне потјернице, надлежни органи Велике Британије су провели поступак испитивања навода садржаних у потјерном акту, те закључили да су кривични поступак против апеланта у Пакистану политички инсценирале политичке присталице генерала Мушарафа. Након тога апеланту је током 2009. године одобрена стална боравишна дозвола, те му је у 2011. години одобрен и захтјев за упис у књигу британских држављана. 29. Апелант такође истиче и повреду права из члана 5 став 4 и члана 13 Европске конвенције, наводећи да Суд БиХ у другостепеном рјешењу уопште није одговорио на жалбене наводе изнесене у жалби на првостепено рјешење о одређивању привременог притвора. 30. Повреду члана 5 став 1 тачка ф. апелант такође види у произвољној примјени одредаба 41 и 97 Закона о међународној правној помоћи у кривичним стварима у вези с произвољном примјеном одредаба члана 123 и 131 ЗКП, наводећи да је требало да се примијене одредбе које се односе на одређивање притвора и да се цијене све околности и размотри могућност да се изрекну блаже мјере приликом одлучивања о томе да ли ће се лицу одредити мјера притвора, а што у конкретном случају није урађено. 31. У допуни апелације, поред навода које је истакао у апелацији, апелант истиче да му је и у поступку доношења рјешења о продужењу притвора повријеђено право из члана 5 став 1 тачка ф. истичући да је привремени притвор незаконито продужен за још 22 дана (укупно 40 дана) због тога што захтјев државе молитељке за продужење притвора нису поднијели овлашћени правосудни органи у смислу члана 41 став 6 у вези с чланом 4 став 1 Закона о међународној правној помоћи у кривичним стварима, јер се у конкретном случају ради о допису Амбасаде Исламске Републике Пакистан којим се Министарство спољних послова Босне и Херцеговине обавјештава да је у току припрема и слање документације којом се тражи изручење апеланта, те да Министарство спољних послова Босне и Херцеговине може да обавијести заинтересоване органе како би Суд могао да продужи притвор да се омогући вријеме за достављање документације из Пакистана. По апелантовом мишљењу, није требало да Суд БиХ овај допис сматра захтјевом државе молитељке за продужење



притвора, те га је, у смислу члана 41 став 6 Закона о међународној правној помоћи у кривичним стварима, требало одбацити и апеланту укинути притвор. Затим апелант истиче да му није омогућено да се изјасни у односу на наведени допис којим је тражено продужење привременог притвора, а Вијеће суда БиХ је паушално образложило због чега није саслушало апеланта у поступку одлучивања о продужењу притвора. 32. Апелант такође наводи да је Суд БиХ изашао из оквира своје надлежности јер је, како апелант наводи, самоиницијативно упутио допис Министарству правде БиХ којим га обавјештава да притвор апеланту истиче 23. маја 2013. године и да до тог датума треба да достави молбу за изручење потраживаног или предлог да се продужи притвор апеланту, што апелант види као нарушавање принципа акузаторности и притисак Суда БиХ да се достави захтјев за продужење привременог притвора. Такође наводи да апелантовој одбрани није било омогућено да копира предметни допис, чиме је апеланту било ускраћено право да се изјасни на околности предметног случаја, а Апелационо вијеће Суда БиХ на жалбене наводе одбране у погледу наведеног дописа није уопште дало осврт. б) Одговор на апелацију 33. Суд БиХ је у одговору на апелацију истакао да је апелант лишен слободе на основу расписане међународне црвене потјернице Интерпола Исламабад-Пакистан с циљем да се води кривични поступак због кривичних дјела корупције и коруптивних активности из чл. 9 и 10 Закона о обављању јавних функција из 1999. године, те да су оспорена рјешења о одређивању привременог притвора апеланту у трајању од 18 дана донесена на основу члана 41 Закона о међународној правној помоћи у кривичним стварима. Такође је наведено да је Министарство правде БиХ доставило Исламској Републици Пакистан захтјев да јој се пруже гаранција ради поступања по принципу узајамности из члана 12 Закона о међународној правној помоћи у кривичним стварима. Наведени захтјев Суд БиХ је доставио уз одговор на апелацију. 34. У одговору на допуну апелације Суд БиХ је такође истакао да су оспорена рјешења о продужењу привременог притвора апеланту донесена у складу с чланом 41 став 6 Закона о међународној правној помоћи у кривичним стварима, те да су апелантови наводи о повреди уставних права неосновани. V. Релевантни прописи 35. У Закону о међународној правној помоћи у кривичним стварима ("Службени гласник БиХ" број 53/09) релевантне одредбе гласе: Члан 1. (Предмет) (1) Овим законом уређују се начин и поступак пружања међународне правне помоћи у кривичним стварима (у даљњем тексту: међународна правна помоћ), уколико међународним уговором није другачије одређено или међународни уговор не постоји. (2) Међународна правна помоћ у смислу одредаба овог закона пружа се у свим поступцима у погледу кривичних дјела за чије је кривично гоњење у вријеме подношења замолнице за правну помоћ надлежан правосудни орган државе молитељке.


Члан 12. (Узајамност) (1) Замолници за међународну правну помоћ правосудног органа државе с којом Босна и Херцеговина нема закључен уговор о међународној правној помоћи биће удовољено само ако се на основу гаранција које је дала држава молитељка може очекивати да би та држава извршила сличну замолницу домаћих правосудних органа. Члан 35. (Молба за изручење) (1) Поступак за изручење осумњичених, оптужених или осуђених странаца покреће се по молби стране државе. (5) Ако није другачије утврђено међународним уговором, уз молбу ће се затражити достављање сљедеће документације: а) средства за утврђивање идентитета осумњиченог, оптуженог, односно осуђеног (тачан опис, фотографије, отисци прстију и сл.); b) увјерење о држављанству странца, уколико је ријеч о држављанину државе молитељке, односно подаци о држављанству странца, ако је лице чије се изручење тражи држављанин неке друге државе; c) извод члана кривичног закона државе молитељке за дјело за које се тражи изручење и d) пресуду у оригиналу или овјереном препису, уколико је лице чије се изручење тражи правоснажно осуђено, односно оптужницу, рјешење о притвору у оригиналу или овјереном препису, или други акт раван наведеним, у којем су садржани сви подаци који се тичу почињеног кривичног дјела и идентитета починиоца, као и докази за основану сумњу. Члан 37. (Лишење слободе лица чије се изручење тражи) Лице чије се изручење тражи биће лишено слободе на основу расписане међународне потјернице или на основу молбе државе молитељке, у складу с одредбама овог закона. Члан 38. (Поступак пред судијом за претходни поступак) (1) Након што лице лишено слободе, а чије се изручење тражи, буде приведено судији за претходни поступак на основу потјернице Канцеларије за сарадњу с Интерполом, расписане по међународној потјерници државе молитељке, или на основу молбе стране државе, њему ће, након што се утврди његов идентитет, без одгађања бити саопштено због чега се и на основу којих доказа тражи његово изручење и биће позвано да наведе шта има рећи у своју одбрану. (2) Судија за претходни поступак ће поучити лице из става (1) овог члана да може узети браниоца по свом избору који може присуствовати његовом испитивању, а ако то не учини, да ће му суд поставити браниоца по службеној дужности, ако се ради о кривичном дјелу за које је према кривичном законодавству Босне и Херцеговине одбрана обавезна. Члан 39. (Одређивање притвора лицу чије се изручење тражи) (1) Ако молба за изручење одговара условима из члана 35. став (5) овог закона, притвор против лица чије се изручење тражи одређује се рјешењем судије за претходни поступак, на предлог тужиоца у сљедећим случајевима: а) ако постоји опасност да ће он избјећи поступак изручења или спровођење изручења;



b) уколико постоје околности које указују да ће окривљени уништити, сакрити, измијенити или фалсификовати трагове кривичног дјела или друге доказе; c) уколико посебне околности указују да ће лице чије се изручење тражи ометати кривични поступак или поступак изручења утицајем на свједоке, саучеснике или прикриваче. (2) Притвор може трајати најдуже до извршења одлуке о изручењу, али не дуже од шест мјесеци од дана притварања. (6) Судија за претходни поступак пустиће на слободу странца кад престану разлози за притвор или ако молба за изручење не буде поднесена у року од 30 дана од дана притварања странца. (7) О року из става (6) овог члана биће обавијештена страна држава, на чију молбу се може продужити овај рок и притвор против странца, али највише још за 10 дана. (9) Кад прописана молба не буде поднесена у одређеном року, судија за претходни поступак ће рјешењем укинути притвор. Члан 41. (Привремено притварање странца чије се изручење тражи) (1) У хитним случајевима кад постоји опасност да ће странац чије се изручење тражи побјећи или се сакрити, а по молби надлежног органа државе молитељке, без обзира како је она упућена, надлежни полицијски органи Босне и Херцеговине ће странца лишити слободе и привести га судији за претходни поступак Суда Босне и Херцеговине с циљем одлучивања о привременом притвору. (2) Уз молбу државе молитељке морају бити приложена средства за утврђивање идентитета странца, рјешење о притвору или други акт истог правног дејства, назив кривичног дјела због којег се тражи привремено притварање, као и изјава страног органа да ће бити тражено изручење лица чије се изручење тражи. (3) Након привођења лица чије се изручење тражи, судија за претходни поступак ће лице поучити о његовим правима у смислу члана 38. став (2) овог закона, те ће након саслушања одлучити о одређивању притвора. (4) Ако се удовољи молби државе молитељке за одређивање притвора лицу чије се изручење тражи, о томе ће преко Министарства правде Босне и Херцеговине бити обавијештена држава молитељка. (5) Привремени притвор може трајати осамнаест дана. (6) Рок из става (5) овог члана може се продужити на захтјев државе молитељке, али ни у којем случају не може прећи четрдесет дана. (7) Ако замољена држава не достави молбу за изручење и документацију у предвиђеним роковима, Суд Босне и Херцеговине ће донијети рјешење о укидању притвора лицу чије се изручење тражи. Члан 44. (Доношење рјешења којим се утврђује испуњеност претпоставки за изручење) (1) Ако Вијеће Суда Босне и Херцеговине нађе да су испуњене законске претпоставке за изручење странца, утврдиће то рјешењем. (2) Против рјешења из става (1) овог члана стране и тужилац имају право жалбе Вијећу Апелационог одјељења Суда Босне и Херцеговине, у року од три дана од дана пријема рјешења.


Члан 93. (Престанак важења одредаба Закона о кривичном поступку Босне и Херцеговине) (1) Ступањем на снагу овог закона престају да важе одредбе Главе XXX и Главе XXXI Закона о кривичном поступку Босне и Херцеговине. (2) Одредбе закона о кривичном поступку ентитета и Брчко Дистрикта Босне и Херцеговине, које се односе на поступак пружања међународне правне помоћи, биће усклађене с одредбама овог закона у року од шест мјесеци од дана његовог ступања на снагу. Члан 97. (Сходна примјена других прописа) На питања која нису посебно регулисана овим законом, а тичу се пружања међународне правне помоћи у кривичним стварима, сходно се примјењују одредбе закона о кривичном поступку, кривичних закона, закона о прекршајима и закона о судовима. 36. У Закону о кривичном поступку Босне и Херцеговине ("Службени гласник БиХ" бр. 3/03, 32/03, 36/03, 26/04, 63/04, 13/05, 48/05, 46/06, 76/06, 29/07, 32/07, 53/07, 76/07, 15/08, 58/08, 12/09 и 16/09) релевантне одредбе гласе: Члан 321. Одлучивање о жалби на рјешење (1) О жалби против рјешења донесеног у првом степену одлучује вијеће апелационог одјељења, ако овим законом није другачије одређено. (2) О жалби против рјешења судије за претходни поступак, односно судије за претходно саслушање, одлучује вијеће из члана 24. став 6. овог закона, осим ако овим законом није другачије одређено. (3) Одлучујући о жалби Суд може рјешењем одбацити жалбу као неблаговремену или као недопуштену, одбитижалбу као неосновану или уважити жалбу и рјешење преиначити или укинути и, по потреби, предмет упутити на поновно одлучивање. VI. Допустивост 37. У складу с чланом VI/3б) Устава Босне и Херцеговине Уставни суд, такође, има апелациону надлежност у питањима која су садржана у овом уставу када она постану предмет спора због пресуде било ког суда у Босни и Херцеговини. 38. У складу с чланом 16 став 1 Правила Уставног суда, Уставни суд може да разматра апелацију само ако су против пресуде, односно одлуке која се њоме побија, исцрпљени сви дјелотворни правни лијекови могући сходно закону и ако се поднесе у року од 60 дана од дана када је подносилац апелације примио одлуку о посљедњем дјелотворном правном лијеку који је користио. 39. У конкретном случају предмет оспоравања апелацијом је Рјешење Суда БиХ С1 3 К 012925 13 Кв2 од 24. маја 2013. године, а допуном апелације Рјешење Суда БиХ број С1 3 К 012925 13 Кв од 10. маја 2013. године. Против ових рјешења нема других дјелотворних правних лијекова могућих сходно закону. Апелација је поднесена 17. маја 2013. године, а допуна апелације 29. маја 2013. године, тј. у року од 60 дана, како је прописано чланом 16 став 1 Правила Уставног суда. На крају, апелација испуњава и услове из члана 16 ст. 2 и 4 Правила Уставног суда, јер није очигледно (prima facie) неоснована, нити постоји неки други формални разлог због ког апелација није допустива. 40. Имајући у виду одредбе члана VI/3б) Устава Босне и Херцеговине, те члана 16 ст. 1, 2 и 4 Правила Уставног



суда, Уставни суд је утврдио да апелација испуњава услове у погледу допустивости. VII. Меритум Право на личну слободу и безбједност 41. Апелант се жали да му је незаконито одређен и продужен привремени притвор, односно да је тренутно незаконито у притвору, те да му је на тај начин повријеђено право из члана 5 став 1 тачка ф., као и члана 5 став 4 Европске конвенције. 42. Члан II/3 Устава Босне и Херцеговине у релевантном дијелу гласи: Сва лица на територији Босне и Херцеговине уживају људска права и основне слободе из става 2 овог члана, а она обухватају: д) Право на личну слободу и безбједност. 43. Члан 5 Европске конвенције у релевантном дијелу гласи: 1. Свако има право на слободу и безбједност личности. Нико не смије бити лишен слободе изузев у ниже наведеним случајевима и у складу са законом прописаним поступком: ф. законитог хапшења или лишавања слободе лица с циљем спречавања илегалног уласка у земљу или лица против којег је у току поступак депортације или екстрадиције. 4. Свако коме је ускраћена слобода хапшењем или лишавањем слободе има право да уложи жалбу суду како би суд, у кратком року, размотрио законитост лишавања слободе и уколико оно није било законито наложио ослобађање. 44. Уставни суд подсјећа да се слобода личности убраја у једно од најзначајнијих људских права, те да члан 5 Европске конвенције даје заштиту да нико не смије да буде произвољно лишен слободе. Произвољност лишавања слободе оцјењује се у првом реду у односу на поштовање процедуралних захтјева према "националном праву", тј. Закона о међународној правној помоћи који је примијењен у конкретном случају, који уз то мора да буде усклађен и са стандардима из Европске конвенције. Даље, Уставни суд налази да члан 5 Европске конвенције садржи одређене гаранције у случајевима када власти ухапсе и држе у притвору странца који чека одлуку о екстрадицији. Те гаранције се огледају у томе да притвор, односно хапшење мора да буде законито и мора да буде у складу с примјенљивим одредбама домаћег и међународног права (види Европски суд за људска права, предст. 6871/75 Caprino v. United Kingdom, Yearbook XXI (1978), стр. 284 (290-292), те да домаћи закон мора да буде довољно доступан и прецизан. Ово право иде заједно с правом лица према ставу 4, тј. да та законитост буде предмет ревизије суда. 45. Уставни суд запажа да одредба члана 5 став 1 тачка ф. Европске конвенције не захтијева да притварање лица против ког се та мјера предузима у сврху екстрадиције буде разумно сматрано неопходним, на примјер да спријечи његово извршење кривичног дјела и бјекство. У вези с тим, члан 5 став 1 тачка ф. пружа другачији ниво заштите од члана 5 став 1 тачка ц.: све што се захтијева под тачком ф. је "да је мјера предузета у сврху депортације или екстрадиције". Стога је ирелевантно, у сврху члана 5 став 1 тачка ф. да ли сама одлука о протјеривању може да буде оправдана према домаћем праву или према праву Конвенције (види Европски суд, К против Русије, апликација број 69235/11, пресуда од 23. маја 2013. године тачка 80). Даље, члан 5 став 1 тачка ф.


подразумијева гаранцију да притвор не смије да има другу сврху до спречавања пријема странца у земљу, или омогућавања да се одлучује о његовој депортацији или екстрадицији, односно притвор не смије да траје дуже него што је потребно да се нормално проведе поступак. Уколико се ти поступци не обављају довољно брзо, притвор више нема оправдања сходно члану 5 став 1 тачка ф. (види одлуку бивше Европске комисије за људска права, предст. 7317/75 Lynas v. Switzerland, OI XX (1977), стр. 412, као и предст. 9706/82, X v. Federal Republic of Germany) (необјављено). 46. Уставни суд, прије свега, констатује да је током 2009. године област међународне правне помоћи у кривичним стварима у БиХ издвојена из ЗКПБиХ и уређена у складу с праксом земаља Европске уније, доношењем Закона о међународној правној помоћи у кривичним стварима као lex specialis, с циљем да се обезбиједи једнако поступање за све органе у БиХ у складу с међународним конвенцијама и уговорима којима је БиХ приступила. Даље, Уставни суд налази да је апелант странац, тј. лице које није држављанин БиХ, да је за њим расписана међународна потјерница, да је лишен слободе на подручју БиХ, да му је одређен, а затим и продужен привремени притвор који не може да траје дуже од 40 дана. 47. У конкретном случају Уставни суд налази да је апелант лишен слободе 5. маја 2013. године у 19 часова, да му је судија за претходни поступак Суда БиХ рјешењем од 6. маја 2013. године, које је потврђено рјешењем Суда БиХ од 30. септембра 2010. године, одредио привремени притвор од 18 дана у смислу одредаба члана 41 Закона о међународној правној помоћи, да му је судија за претходни поступак Суда БиХ рјешењем од 22. маја 2013. године, које је потврђено рјешењем Суда БиХ од 24. маја 2013. године, продужио притвор, такође у смислу одредаба члана 41 Закона о међународној правној помоћи у кривичним стварима, који ће трајати још 22 дана, али не дуже од 40 дана. 48. Уставни суд уочава да из образложења рјешења Суда БиХ о одређивању привременог притвора апеланту произилази да је апелант лишен слободе 5. маја 2013. године у 19 часова, да је судији за претходни поступак приведен 6. маја 2013. године, да је судија за претходни поступак располагао копијом међународне дифузне потјернице која представља еквивалент захтјева за привремено хапшење сходно члану 16 Европске конвенције о екстрадицији, да је на рочишту саслушао апеланта, те да је, у смислу члана 41 Закона о међународној правној помоћи у кривичним стварима, апеланту одредио привремени притвор. При томе, Уставни суд запажа да из образложења рјешења Суда БиХ произилази да, пошто је апелант држављанин Велике Британије и Исламске Републике Пакистан, односно странац, нема пребивалиште нити боравиште у БиХ, да у БиХ нема имовине, нити да је на било који начин везан за БиХ, то указује на опасност да би апелант боравећи на слободи могао да напусти БиХ и на тај начин избјегне евентуални поступак изручења. Суд БиХ је такође узео у обзир и врсту кривичног дјела за које се води кривични поступак против апеланта, као и висину запријећене казне. Уставни суд уочава да је орган судске власти одредио привремени притвор апеланту, а затим му тај притвор продужио на период који не може да траје дуже од 40 дана. Суд БиХ је детаљно и јасно образложио разлоге због чега се привремени притвор одређује, наводећи да се одређивање притвора по наведеном законском основу односи на ситуације када постоји хитан случај у коме треба да се отклони опасност да ће странац чије се изручење



тражи побјећи или се сакрити, без обзира на који начин је молба надлежног органа државе молитељке упућена и када се тек очекује да држава молитељка достави екстрадициону документацију и молбу за изручење. 49. Анализирајући одредбе члана 41 Закона о међународној правној помоћи, Уставни суд уочава да наведене одредбе регулишу одређивање привременог притвора у хитним случајевима, тј. да привремени притвор може да се одреди ако постоји опасност да ће странац чије се изручење тражи побјећи, да, такође, регулишу испуњење одређених услова за одређивање привременог притвора (докуменат о утврђивању идентитета странца, рјешење о притвору и сл., назив кривичног дјела због ког се странац потражује), да садрже обавезу судије за претходни поступак да поучи странца о његовим правима, да одређују вријеме на које привремени притвор може да се одреди, те обавезу да суд укине притвор ако држава молитељка не достави екстрадициону молбу и документацију. На основу наведеног, Уставни суд налази да је лишавање слободе странца који се затекне у БиХ, тј. привремени притвор у смислу одредаба члана 41 Закона о међународној правној помоћи, мјера осигурања да странац не избјегне поступак изручења држави која га потражује, те да је привременог карактера с циљем да се омогући држави молитељки да достави молбу за изручење и релевантну документацију, а сама међународна потјерница расписана преко Интерпола садржи све елементе из члана 41 став 2 овог члана и у пракси већине држава се сматра молбом за привремени притвор. Сем тога, приликом одлучивања о привременом притвору у смислу члана 41 Суд БиХ се не упушта у разматрање навода који се тичу евентуалног постојања препрека за изручење (нпр. застарјелост вођења кривичног поступка, постојање билатералног споразума и сл.), с обзиром да је привремени притвор институт који омогућава хватање и задржавање лица за које ће се тек тражити изручење, до пријема молбе за изручење. 50. Имајући у виду све наведено, Уставни суд не може да констатује да је привремени притвор који је одређен апеланту на основу међународне потјернице, расписане преко Интерпола, незаконит. 51. Даље, у вези с апелантовим наводима да му је Суд БиХ незаконито продужио привремени притвор, јер тај захтјев нису доставили надлежни правосудни органи државе молитељке с обзиром да га је доставила Амбасада Исламске Републике Пакистан, Уставни суд запажа да је Вијеће Суда БиХ у образложењу другостепеног рјешења о продужењу привременог притвора апеланту истакло да Закон о међународној правној помоћи у кривичним стварима не прецизира који је орган надлежан за достављање захтјева за продужење привременог притвора, већ у члану 41 став 6 прописује "да се рок из става 5. овог члана може продужити на захтјев државе молитељице, а ни у којем случају не може бити дужи од 40 дана", па, с обзиром да је амбасада представник државе, у конкретном случају државе молитељке у страној држави, сви поднесци и захтјеви који буду достављени на тај начин могу да се цијене као израз воље државе коју представља те да на тај начин достављену документацију третира као валидну. 52. Имајући у виду претходну анализу члана 41 Закона о међународној правној помоћи у кривичним стварима из које произилази суштина привременог притвора као института који омогућава држави молитељки да достави молбу за изручење и релевантну документацију, односно формално затражи изручење потраживаног лица, Уставни сматра да Суд БиХ није произвољно примијенио цитирану одредбу Закона о међународној правној помоћи у


кривичном стварима када је прихватио захтјев државе молитељке, у конкретном случају Исламске Републике Пакистан, упућен преко њеног Дипломатско конзуларног представништва у Босни и Херцеговини. 53. Такође, Уставни суд сматра да су неосновани и апелантови наводи да је Суд БиХ изашао из оквира своје надлежности и нарушио принцип акузаторности и извршио притисак да се достави захтјев за продужење привременог притвора, јер је упутио допис Министарству правде БиХ у ком га обавјештава да апеланту притвор истиче 23. маја 2013. године и да до тог датума треба да достави молбу за изручење потраживаног или предлог да се апеланту продужи притвор. Наиме, чланом 41 став 4 Закона о међународној правној помоћи у кривичним стварима је прописано да ће држава молитељка путем Министарства правде Босне и Херцеговине бити обавијештена о одређивању мјере притвора апеланту, те произилази да је Суд БиХ у складу с наведеним чланом доставио предметни допис Министарству правде БиХ. Сем тога, достављање обавјештења Министарству правде БиХ, органу државе Босне и Херцеговине, ни на који начин није радња којом би могло да се утиче на државу молитељку да достави захтјев да се продужи привремени притвор, с обзиром да спорни допис није њој ни упућен и ради се о страној држави на чије поступање органи државе Босне и Херцеговине не могу да утичу. 54. Имајући у виду претходно наведени принцип, тј. да одређивање притвора у току поступка екстрадиције, па тако и привременог притвора из члана 41 Закона о међународној правној помоћи мора да буде предмет ревизије суда, у смислу члана 5 став 4 Европске конвенције, Уставни суд указује да члан 5 став 4 Европске конвенције гарантује лицу лишеном слободе да мора да има приступ "суду" који би могао да испита законитост како иницијалног лишавања слободе, тако и продужења трајања те мјере. Сходно пракси Европског суда, кључни елеменат ове обавезе је да надзор над законитошћу лишавања слободе мора да врши суд, али то не мора да буде "класични суд који је интегрисан у стандардну судску машинерију државе" (види Европски суд, Weeks против Уједињеног Краљевства, пресуда од 2. марта 1987. године, серија А број 114, став 61). Међутим, то мора да буде орган који има "судски карактер". Да би имао "судски карактер", тај орган мора да буде "независан од извршне власти и страна у поступку" (види Европски суд, De Wilde, Ooms и Versyp против Белгије, пресуда од 18. новембра 1971. године, серија А број 12, ст. 76. и 77), те мора да има надлежност да донесе обавезујућу одлуку која може да води и пуштању лица на слободу. Овај орган мора, такође, да пружи "процедуралне гаранције које су одговарајуће за конкретну врсту лишавања слободе", које нису "значајно мање" од гаранција у кривичном поступку, када је резултат лишавања слободе дуготрајно затварање лица. Ове гаранције, нарочито, подразумијевају усмену расправу уз правну помоћ у поступку у ком учествују обје стране, разматрање законитости притвора у најширем смислу, те одлуку која мора да буде донесена брзо. 55. У конкретном случају Уставни суд указује на одредбе члана 97 Закона о међународној правној помоћи којим је прописано да ће се на све оно што није регулисано овим законом примјењивати, између осталог, одредбе ЗКПБиХ којим су прописани надлежност и начин одлучивања поводом жалбе на рјешења судије за претходни поступак. Наиме, управо побијано рјешење о одређивању привременог притвора, односно рјешење о продужењу привременог притвора, потврђују да је у



конкретном случају одлуке судије за претходни поступак испитало Вијеће Суда БиХ, и то у року од четири дана, односно у року од два дана. Даље, Уставни суд налази да из достављене документације произилази да је апелант саслушан и да је имао браниоца у поступку у коме му је одређен привремени притвор и у ком је могао да се изјасни о свим битним чињеницама за одређивање мјере привременог притвора. 56. У погледу апелантовог навода да му није омогућено саслушање, односно изјашњавање о продужењу трајања привременог притвора, Уставни суд запажа да, како је већ наведено, приликом ревизије одлуке о притвору морају да буду пружене "процедуралне гаранције које су одговарајуће за конкретну врсту лишавања слободе". Стога ове процедуралне гаранције у конкретном случају треба да се посматрају у контексту гаранција садржаних у члану 5 став 1 тачка ф. Европске конвенције који, као што је већ претходно истакнуто, пружа другачији ниво заштите од члана 5 став 1 тачка ц. У конкретном случају, приликом одлучивања о продужењу привременог притвора апеланту није се одлучивало о продужењу притвора у сврху вођења кривичног поступка, односно није се утврђивало да ли и даље постоје притворски разлози у смислу Закона о кривичном поступку, већ се одлучивало о продужењу привременог притвора апеланту у смислу члана 41. Закона о међународној правној помоћи у кривичним стварима, на темељу истих околности о којима је апелант већ упознат и о којима се изјашњавао пред судијом за претходни поступак када му је привремени притвор одређен. С тим у вези, Уставни суд не може закључити да нису испуњене процедуралне гаранције, у смислу претходно изнесеног принципа, односно да је апелант лишен права да одлуку којом му је одређен привремени притвор, испита суд. 57. На основу наведеног, Уставни суд закључује да у конкретном случају није повријеђено апелантово право на личну слободу и безбједност из члана II/3д) Устава Босне и Херцеговине и члана 5 став 1 тачка ф. и став 4 Европске конвенције. Право на дјелотворан правни лијек 58. У вези с апелантовим наводима о кршењу права на дјелотворан правни лијек из члана 13 Европске конвенције у вези с правом на личну слободу и безбједност из члана II/3д) Устава Босне и Херцеговине и члана 5 став 4 Европске конвенције с обзиром на претходно образложење и одлучење у односу на право из члана II/3д) Устава Босне и Херцеговине и члана 5 став 4 Европске конвенције, Уставни суд сматра да није потребно да се посебно разматрају евентуалне повреде наведеног права. VIII. Закључак 59. Уставни суд закључује да није повријеђено апелантово право на личну слободу и безбједност из члана II/3д) Устава Босне и Херцеговине и члана 5 став 1 тачка ф., те члана 5 став 4 Европске конвенције, јер није нашао елементе произвољности у одређивању притвора у току поступка екстрадиције, односно када је привремени притвор апеланту законито одређен у смислу Закона о међународној правној помоћи, те када су одлуке којима је одређен привремени притвор биле предмет ревизије и када апеланту нису ускраћене процедуралне гаранције у смислу члана 5 став 4 Европске конвенције. 60. На основу члана 61 ст. 1 и 3 Правила Уставног суда, Уставни суд је одлучио као у диспозитиву ове одлуке. 61. С обзиром на одлуку Уставног суда у овом предмету, није неопходно да се посебно разматра апелантов предлог захтјева да се донесе привремена мјера.


62. Сходно члану VI/5 Устава Босне и Херцеговине, одлуке Уставног суда су коначне и обавезујуће. Предсједница Уставног суда Босне и Херцеговине Валерија Галић, с. р. Ustavni sud Bosne i Hercegovine u Vijeću od pet sudija, u predmetu broj AP 2122/13, rješavajući apelaciju Zahida Ali Akbar Khana, na osnovu člana VI/3.b) Ustava Bosne i Hercegovine, člana 59. stav 2. alineja 2. i člana 61. st. 1. i 3. Pravila Ustavnog suda Bosne i Hercegovine ("Službeni glasnik Bosne i Hercegovine" br. 60/05, 64/08 i 51/09), u sastavu: Valerija Galić, predsjednica Miodrag Simović, potpredsjednik Seada Palavrić, potpredsjednica Mato Tadić, sudija Zlatko M. Knežević, sudija na sjednici održanoj 25. juna 2013. godine donio je


Odbija se kao neosnovana apelacija Zahida Ali Akbar Khana, podnesena protiv rješenja Suda Bosne i Hercegovine br. S1 3 K 012925 13 Kv2 od 24. maja 2013. godine, S1 3 K 012925 13 Eks od 22. maja 2013. godine, S1 3 K 012925 13 Kv od 10. maja 2013. godine i S1 3 K 012925 13 Eks od 6. maja 2013. godine. Odluku objaviti u "Službenom glasniku Bosne i Hercegovine", "Službenim novinama Federacije Bosne i Hercegovine", "Službenom glasniku Republike Srpske" i "Službenom glasniku Distrikta Brčko Bosne i Hercegovine". OBRAZLOŽENJE I. Uvod 1. Zahid Ali Akbar Khan (u daljnjem tekstu: apelant), kojeg zastupaju Vasvija Vidović i Edina Rešidović, advokati iz Sarajeva, podnio je 17. maja 2013. godine apelaciju Ustavnom sudu Bosne i Hercegovine (u daljnjem tekstu: Ustavni sud) protiv rješenja Suda Bosne i Hercegovine (u daljnjem tekstu: Sud BiH) br. S1 3 K 012925 13 Kv od 10. maja 2013. godine i S1 3 K 012925 13 Eks od 6. maja 2013. godine. 2. Apelant je 29. maja 2013. godine dostavio dopunu apelacije kojom je osporio rješenja Suda BiH br. S1 3 K 012925 13 Kv2 od 24. maja 2013. godine i S1 3 K 012925 13 Eks od 22. maja 2013. godine. II. Postupak pred Ustavnim sudom 3. Na osnovu člana 22. stav 1. Pravila Ustavnog suda, od Suda BiH je zatraženo 24. i 31. maja 2013. godine da dostavi odgovor na apelaciju i dopunu apelacije. 4. Sud BiH je odgovore na apelaciju i dopunu apelacije dostavio 31. maja 2013. godine i 6. juna 2013. godine. 5. Na osnovu člana 26. stav 2. Pravila Ustavnog suda, odgovori na apelaciju i dopunu apelacije proslijeđeni su apelantu 7. juna 2013. godine. III. Činjenično stanje 6. Činjenice predmeta koje proizlaze iz apelantovih navoda i dokumenata predočenih Ustavnom sudu mogu se sumirati na sljedeći način. 7. Rješenjem Suda BiH broj S1 3 K 012925 13 Eks od 6. maja 2013. godine apelantu je određen pritvor koji je privremenog karaktera i može trajati najduže 18 dana od dana i sata lišavanja slobode, odnosno od 5. maja 2013. godine od 19.00 sati do 23. maja 2013. godine do 19.00 sati, ili do nove odluke suda. Pritvor se na zahtjev države moliteljice može produžiti, ali ni u kojem slučaju ne može biti duži od 40 dana.



8. Iz obrazloženja rješenja proizlazi da je sudija za prethodni postupak navedeno rješenje donio po razmatranju sadržaja crvene potjernice Interpola Islamabada-Pakistan, kontrolni broj A-1056/5/2007. od 22. maja 2007. godine NCB referenca EA/3-RD (NAB) NCB/2007 od 5. maja 2007. godine, nakon što je saslušao apelanta i njegovog branioca, te utvrdio da je protiv potraživanog apelanta pred nadležnim sudom u Islamabadu-Pakistan u toku krivični postupak zbog krivičnog djela korupcije i koruptivne aktivnosti iz čl. 9. i 10. Zakona o obavljanju javnih funkcija iz 1999. godine. Također, prema podacima iz priložene potjernice je zaključeno da je potjernica za potraživanog apelanta raspisana na osnovu Naloga sudskih vlasti u Islamabadu-Pakistan broj 6(8)11672/COS-NB od 14. jula 2006. godine za njegovo hapšenje, zbog čega je onemogućeno vođenje krivičnog postupka protiv njega. 9. U obrazloženju je dalje istaknuto da iz odredbi člana 41. st. 1. i 5. Zakona o međunarodnoj pravnoj pomoći u krivičnim stvarima proizlazi da se privremeni pritvor može odrediti ako su za to ispunjena dva zakonska uvjeta, i to da je lice čije se pritvaranje traži stranac, odnosno da nije državljanin BiH, te da se radi o hitnom slučaju ako postoji opasnost da će on pobjeći ili se sakriti. U slučaju ispunjenja navedenih zakonskih uvjeta pritvor se, zbog hitnosti u postupanju, može odrediti bez obzira kako je molba nadležnog organa države moliteljice upućena. 10. Sud BiH je u konkretnom slučaju ocijenio da je određivanje privremenog pritvora apelantu, u ovoj fazi postupka, opravdano, uz ocjenu da je molba za njegovo pritvaranje osnovana i da sadrži sve uvjete propisane članom 41. Zakona o međunarodnoj pravnoj pomoći u krivičnim stvarima. Također, dostavljena dokumentacija, odnosno priložena potjernica, sadrži sve elemente iz člana 41. stav 2. Zakona o međunarodnoj pravnoj pomoći u krivičnim stvarima. Sud BiH je uvidom u pasoš Velike Britanije broj 505681901 na nesumnjiv način utvrdio apelantov identitet, koji je i u potjernici potvrđen kao nesporan. Dalje, na osnovu priložene dokumentacije je utvrđeno i to da je apelant stranac, odnosno da pored državljanstva Islamske Republike Pakistan posjeduje i državljanstvo Velike Britanije, te da nema državljanstvo Bosne i Hercegovine niti prijavljeno prebivalište ili boravište na teritoriji Bosne i Hercegovine, što predstavlja jedan od osnovnih uvjeta za određivanje pritvora, po osnovu člana 41. stav 1. Zakona o međunarodnoj pravnoj pomoći u krivičnim stvarima. Sud BiH je istakao da činjenica da je apelant nedostupan pravosudnim organima Islamske Republike Pakistan, iako je odranije bio upoznat s postupkom koji se protiv njega vodi, nameće jasan zaključak da postoji realna opasnost da bi on, ukoliko protiv njega ne bi bila određena mjera pritvora, mogao napustiti Bosnu i Hercegovinu, te pobjeći u Veliku Britaniju čiji je državljanin, čime bi bio nedostupan nadležnim pravosudnim organima u Pakistanu, s obzirom na nemogućnost izručenja. Također je navedeno da na opasnost da bi apelant puštanjem na slobodu mogao napustiti teritoriju Bosne i Hercegovine i pobjeći ili se sakriti, čime bi onemogućio okončanje postupka izručenja, dodatno ukazuje i podatak da se apelant potražuje zbog krivičnog djela za koje se može izreći kazna zatvora do 14 godina što može biti motiv da apelant, ukoliko se nađe na slobodi, napusti teritoriju Bosne i Hercegovine, odnosno pobjegne ili se sakrije. Osim toga, Sud BiH je iz stanja u spisu zaključio da apelant nema neki poseban interes ostati u BiH dok traje postupak izručenja, s obzirom da na području Bosne i Hercegovine nema zaposlenje, niti imovine, odnosno da ovdje ne žive članovi njegove porodice, što sveukupno ukazuje da apelant nema nikakve posebne veze s Bosnom i Hercegovinom, pa tako ni razloge da ostane na njenoj teritoriji do okončanja postupka izručenja. Sud BiH je također


cijenio i mogućnost izricanja neke blaže mjere, kojom bi se obezbijedila apelantova dostupnost u ovom postupku, ali je ocijenio da sve prethodno navedene okolnosti ukazuju da se jedino mjerom pritvora može u potpunosti osigurati njegovo prisustvo i spriječiti njegov bijeg. Razloge koje je apelantova braniteljica na ročištu istakla, navodeći da se nisu stekli zakonski uvjeti za njegovo izručenje, Sud BiH u ovoj fazi postupka nije cijenio jer se u konkretnom slučaju radi o privremenom pritvaranju stranca i određivanju privremenog pritvora do dostavljanja ekstradicijske dokumentacije i molbe za izručenje, a ne o odlučivanju da li su ispunjene zakonske pretpostavke za izručenje ili ne, što će biti predmet odlučivanja u daljoj fazi postupka. 11. Na osnovu svih navedenih okolnosti, Sud BiH je ocijenio da bi puštanje na slobodu apelanta značilo i njegovu nedostupnost u ovom postupku, iz čega proizlazi opravdanost određivanja privremenog pritvora, u smislu odredaba člana 41. stav 5. Zakona o međunarodnoj pravnoj pomoći u krivičnim stvarima. 12. Konačno, u rješenju je navedeno da će država moliteljica putem Ministarstva pravde Bosne i Hercegovine biti obaviještena o određivanju mjere pritvora apelantu u smislu člana 41. stav 4. Zakona o međunarodnoj pravnoj pomoći u krivičnim stvarima. 13. Rješenjem Suda BiH broj S1 3 K 012925 13 Kv od 10. maja 2013. godine odbijena je apelantova žalba protiv Rješenja Suda BiH broj S1 3 K 012925 13 Eks od 6. maja 2013. godine. 14. Vijeće Suda BiH je u cijelosti prihvatilo razloge na kojim se zasniva pobijano rješenje, ocijenivši da prvostepena odluka sadrži jasne i argumentirane razloge u pogledu zakonskih osnova za određivanje pritvora apelantu. 15. Rješenjem sudije za prethodni postupak Suda BiH broj S1 3 K 012925 13 Eks od 22. maja 2013. godine apelantu je produžen privremeni pritvor određen Odlukom Suda BiH broj S1 3 K 01295 13 od 6. maja 2013. godine u trajanju od 18 dana. Određeno je da pritvor po ovom rješenju može trajati još 22 dana, odnosno najduže 40 dana računajući od dana i sata lišavanja slobode (član 41. stav 6. Zakona o međunarodnoj pravnoj pomoći u krivičnim stvarima). 16. U obrazloženju rješenja je navedeno da je država moliteljica, Islamska Republika Pakistan, 21. maja 2013. godine putem Ministarstva pravde BiH dostavila zahtjev za produženje mjere pritvora apelantu, kao i produženje roka za dostavljanje molbe na 40 dana, s naznakom da je produženje pritvora neophodno kako bi se omogućilo vrijeme za dostavljanje ekstradicijske dokumentacije. Dalje je istaknuto da je članom 41. Zakona o međunarodnoj pravnoj pomoći u krivičnim stvarima predviđeno da se pritvor može produžiti na zahtjev države moliteljice, ali da ni u kojem slučaju ne može biti duži od 40 dana. Sud BiH, sudija za prethodni postupak, je ocijenio da i dalje postoji opasnost da će apelant pobjeći ili se kriti, čime bi bio onemogućen postupak izručenja a na šta ukazuje i činjenica da se apelanta potražuje zbog krivičnog djela za koje se može izreći kazna zatvora do 14 godina i novčana kazna, što u svakom slučaju predstavlja dodatni motiv apelantu da, ukoliko se nađe na slobodi, napusti teritoriju BiH i na taj način onemogući dalje vođenje ekstradicijskog postupka. 17. Rješenjem Suda BiH broj S1 3 012925 13 KV2 od 24. maja 2013. godine odbijena je apelantova žalba izjavljena protiv Rješenja Suda BiH broj S1 3 K 012925 13 Eks od 22. maja 2013. godine. 18. Vijeće Suda BiH je ocijenilo neosnovanim apelantove žalbene navode da je Sud BiH nedostavljanje ekstradicijske dokumentacije i molbe za izručenje u vrijeme trajanja pritvora od 18 dana trebao automatski cijeniti u apelantovu korist i



ukinuti mu pritvor. Naime, mjera pritvora apelantu je produžena na osnovu člana 41. stav 6. Zakona o međunarodnoj pravnoj pomoći u krivičnim stvarima, čija suština se temelji na tome da se državi moliteljici ostavi razumno vrijeme u dostavljanju ekstradicijske molbe i dokumentacije. Radi se o veoma kratkim rokovima koji su usaglašeni s rokovima propisanim članom 16. Evropske konvencije o ekstradiciji i čijim je protekom, u slučaju nedostavljanja potrebne dokumentacije, Sud BiH u obavezi donijeti rješenje o ukidanju pritvora i potraživanog pustiti na slobodu. Sve do tada, odnosno u okviru roka od 40 dana trajanja pritvora, državi moliteljici se može pružiti mogućnost da dostavi ekstradicijsku molbu i dokumentaciju, što i jeste suština određivanja privremenog pritvora u hitnim slučajevima, a na osnovu člana 41. citiranog zakona. 19. Apelaciono vijeće je ocijenilo neosnovanim i apelantove žalbene navode da u konkretnom slučaju zahtjev za produženje pritvora mora biti dostavljen od nadležnih pravosudnih organa države moliteljice, jer Zakon o međunarodnoj pravnoj pomoći u krivičnim stvarima ne precizira koji je organ nadležan za dostavljanje zahtjeva. Član 41. stav 6. propisuje "da se rok iz stava 5. ovog člana može produžiti na zahtjev države moliteljice, a ni u kom slučaju ne može biti duži od 40 dana". Kako je zahtjev za produženje pritvora dostavljen od Ambasade Islamske Republike Pakistan, Apelaciono vijeće je ocijenilo da je, s obzirom da je ambasada predstavnik države, u konkretnom slučaju države moliteljice, u stranoj državi svi podnesci i zahtjevi koji budu dostavljeni na taj način mogu se cijeniti kao izraz volje države koju predstavlja te na taj način dostavljenu dokumentaciju tretirati validnom. 20. Apelaciono vijeće je istaklo da je u ovoj fazi odlučivano isključivo o produženju mjere privremenog pritvora pri čemu Sud BiH ne raspolaže ekstradicijskom dokumentacijom, niti molbom za izručenje, čije se dostavljanje očekuje tek u nastavku postupka izručenja, pa su irelevantni žalbeni navodi apelantove odbrane u odnosu na primjenu člana 6. Evropske konvencije o ljudskim pravima i ukazivanje na činjenicu da se radi o politički motiviranom krivičnom postupku, jer navedena pitanja mogu biti predmet ispitivanja prilikom donošenja eventualne odluke o ispunjenju ili neispunjenju zakonskih pretpostavki za izručenje. Stoga je Vijeće posebno naglasilo da je u ovoj fazi odlučivano o produženju privremenog pritvora na koji su se odbrana i apelant već izjašnjavali, tako da nije bilo neophodno saslušati apelanta, s tim da će se kroz dalji tok postupka, ukoliko se eventualno bude odlučivalo o određivanju ekstradicijskog pritvora, omogućiti apelantu da se izjasni na okolnosti razloga za određivanje ekstradicijskog pritvora. 21. Neosnovanim su ocijenjeni i apelantovi žalbeni navodi vezani za postojanje bilateralnog sporazuma ili eventualno konvencija o izručenju između države moliteljice i BiH, s obzirom da će se prilikom donošenja odluke o izručenju cijeniti postojanje uvjeta za izručenje, pa između ostalog i postojanje reciprociteta, što predstavlja dovoljan osnov za dalji tok postupka, te eventualno izručenje državi moliteljici, u konkretnom slučaju Islamskoj Republici Pakistan. 22. Konačno, Apelaciono vijeće je također razmatralo izricanje neke blaže mjere, kojom bi se obezbijedila apelantova dostupnost u ovom postupku, ali je ocijenilo da sve okolnosti ukazuju da se jedino mjerom pritvora može u potpunosti osigurati njegovo prisustvo i spriječiti bijeg.


IV. Apelacija a) Navodi iz apelacije 23. Apelant u apelaciji i dopuni apelacije navodi da mu je rješenjima kojim mu je određen i produžen privremeni pritvor, povrijeđeno pravo na ličnu slobodu i sigurnost iz člana II/3.d) Ustava Bosne i Hercegovine i člana 5. stav 1. tačka f. i stav 4. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda (u daljnjem tekstu: Evropska konvencija), kao i pravo na djelotvoran pravni lijek iz člana 13. Evropske konvencije. 24. Povredu prava na slobodu i sigurnost u smislu člana 5. stav 1. tačka f. apelant vidi u proizvoljnoj primjeni člana 41. Zakona o međunarodnoj pravnoj pomoći u krivičnim stvarima. 25. Apelant u apelaciji prije svega ističe da nije ispunjen uvjet predviđen članom 41. stav 2. Zakona o međunarodnoj pravnoj pomoći u krivičnim stvarima kojim je predviđeno da će država moliteljica u molbi priložiti i izjavu stranog organa da će biti tražena ekstradicija lica čije se izručenje traži. Smatra da u konkretnom predmetu nije udovoljeno ovim uvjetima iz navedenog člana zbog toga što u međunarodnoj crvenoj potjernici Interpola Islamabada–Pakistan, na osnovu koje je apelant lišen slobode i određen mu privremeni pritvor, nije naznačeno da će biti tražena ekstradicija lica čije se izručenje traži od Bosne i Hercegovine, nego se eksplicitno navodi da će ekstradicija biti tražena od svake zemlje s kojom zemlja ima potpisan bilateralni sporazum o ekstradiciji, konvenciju o ekstradiciji ili neke druge sporazume ili konvencije koji sadrže odredbe o ekstradiciji. Bosna i Hercegovina nema potpisan bilateralni sporazum s Islamskom Republikom Pakistan, a s druge strane Bosna i Hercegovina je potpisnica Evropske konvencije o ekstradiciji koja ne obavezuje Pakistan, odnosno Pakistan i Bosna i Hercegovina nisu potpisnice iste konvencije ili sporazuma koji sadrže odredbe o ekstradiciji, pa proizlazi da je u konkretnom slučaju privremeni pritvor apelantu određen suprotno odredbama važećeg zakonodavstva Bosne i Hercegovine. 26. Apelant dalje navodi da mu je povrijeđeno pravo na slobodu i sigurnost u smislu člana 5. stav 1. tačka f. Evropske konvencije zbog proizvoljne primjene člana 41. stav 2. Zakona o međunarodnoj pravnoj pomoći u krivičnim stvarima, a sve u vezi s povredom prava na kažnjavanje samo na osnovu zakona iz člana 7. Evropske konvencije. Apelant navodi da je u konkretnom slučaju došlo i do proizvoljne primjene materijalnog prava kad je u pitanju obligatorni element sadržaja molbe - naziv krivičnog djela zbog kojeg se traži privremeno pritvaranje. Naime, apelantu se međunarodnom crvenom potjernicom stavlja na teret izvršenje krivičnog djela korupcije i koruptivnih aktivnosti koje je propisano čl. 9. i 10. Zakona o obavljanju javnih funkcija iz 1999. godine, jer je navodno pribavio imovinu u vrijednosti većoj od 117 miliona PKR kroz korupciju i koruptivne aktivnosti dok je obavljao dužnost predsjedavajućeg Vlasti za razvoj hidro i elektro potencijala u Pakistanu. S tim u vezi apelant je naveo da je on bio predsjedavajući Vlasti za razvoj hidro i elektro potencijala u vremenskom periodu od 1987. godine do 1992. godine, što je 12, odnosno sedam godina prije donošenja predmetnog zakona 1999. godine po kojem se apelant tereti, te da je ove činjenice isticao u postupku pred Sudom BiH, ali je Sud BiH proizvoljno zaključio da su ispunjene pretpostavke iz člana 41. stav 2. Zakona o međunarodnoj pravnoj pomoći u krivičnim stvarima, iako je sasvim jasno da se u konkretnom slučaju radi o retroaktivnoj primjeni zakona, koja je izričito zabranjena svim međunarodnim aktima čija je potpisnica i Bosna i Hercegovina. Stoga, apelant smatra da mu je i iz ovih razloga pritvor određen protivno zakonom propisanom postupku, na koji način je došlo do povrede apelantovog prava na ličnu slobodu i sigurnost u smislu člana 5. stav 1. tačka f. Evropske konvencije. Ovakvo



postupanje Suda BiH je suprotno i članu 15. Međunarodnog pakta o građanskim i političkim pravima, članu 8. Deklaracije o pravima čovjeka i članu 11. stav 2. Univerzalne deklaracije o ljudskim pravima. 27. Također, apelant ističe da u sadržaju navedene potjernice ne postoji izričito određen vremenski period zastarijevanja krivičnog gonjenja, što potjernicu čini nepotpunom. Osim toga, u toj potjernici nije naznačeno ni vrijeme počinjenja krivičnog djela, nego je data samo uopćena formulacija da je to djelo apelant navodno počinio dok je obavljao dužnost predsjedavajućeg Vlasti za razvoj hidro i elektro potencijala u Pakistanu, što samo po sebi ništa ne znači, s obzirom da je ovu dužnost obavljao u periodu od pet godina. Ovo samo upućuje da je predmetno krivično djelo s velikom vjerovatnoćom zastarjelo, s obzirom da je od navodnog počinjenja krivičnog djela pa do danas proteklo oko 21-26 godina. 28. Osim toga, apelant je ukazao na činjenicu koja se odnosi na postupak odobrenja privremenog boravka i prijema u državljanstvo koji je apelant vodio pred nadležnim organima Velike Birtanije. Naime, u 2007. godini, nakon što je apelantov zahjtev za produženje boravišne dozvole bio odbijen, upravo zbog raspisane crvene međunarodne potjernice, nadležni organi Velike Britanije su proveli postupak ispitivanja navoda sadržanih u potjernom aktu, te zaključili da su krivični postupak protiv apelanta u Pakistanu politički inscenirale političke pristalice generala Mušarafa. Nakon toga apelantu je tokom 2009. godine odobrena stalna boravišna dozvola, te mu je u 2011. godini odobren i zahtjev za upis u knjigu britanskih državljana. 29. Apelant također ističe i povredu prava iz člana 5. stav 4. i člana 13. Evropske konvencije navodeći da Sud BiH u drugostepenom rješenju uopće nije odgovorio na žalbene navode iznesene u žalbi na prvostepeno rješenje o određivanju privremenog pritvora. 30. Povredu člana 5. stav 1. tačka f. apelant također vidi u proizvoljnoj primjeni odredaba 41. i 97. Zakona o međunarodnoj pravnoj pomoći u krivičnim stvarima u vezi s proizvoljnom primjenom odredaba člana 123. i 131. ZKP, navodeći da je trebalo primijeniti odredbe koje se odnose na određivanje pritvora i cijeniti sve okolnosti i razmotriti mogućnost izricanja blažih mjera prilikom odlučivanja o tome da li će osobi odrediti mjeru pritvora, a što u konkretnom slučaju nije urađeno. 31. U dopuni apelacije, pored navoda koje je istakao u apelaciji, apelant ističe da mu je i u postupku donošenja rješenja o produženju pritvora povrijeđeno pravo iz člana 5. stav 1. tačka f. ističući da je privremeni pritvor nezakonito produžen za još 22 dana (ukupno 40 dana) zbog toga što zahtjev države moliteljice za produženje pritvora nisu podnijeli ovlašteni pravosudni organi u smislu člana 41. stav 6. u vezi s članom 4. stav 1. Zakona o međunarodnoj pravnoj pomoći u krivičnim stvarima, jer se u konkretnom slučaju radi o dopisu Ambasade Islamske Republike Pakistan kojim se Ministarstvo vanjskih poslova Bosne i Hercegovine obavještava da je u toku priprema i slanje dokumentacije kojom se traži izručenje apelanta, te da Ministarstvo vanjskih poslova Bosne i Hercegovine može obavijestiti zainteresirane organe kako bi Sud mogao produžiti pritvor da se omogući vrijeme za dostavu dokumentacije iz Pakistana. Po apelantovom mišljenju, Sud BiH ovaj dopis nije trebao smatrati zahtjevom države moliteljice za produženje pritvora, te ga je, u smislu člana 41. stav 6. Zakona o međunarodnoj pravnoj pomoći u krivičnim stvarima, trebao odbaciti i apelantu ukinuti pritvor. Zatim apelant ističe da mu nije omogućeno da se izjasni u odnosu na navedeni dopis kojim je traženo produženje privremenog


pritvora, a Vijeće suda BiH je paušalno obrazložilo zbog čega nije saslušalo apelanta u postupku odlučivanja o produženju pritvora. 32. Apelant također navodi da je Sud BiH izašao iz okvira svoje nadležnosti jer je, kako apelant navodi, samoinicijativno uputio dopis Ministarstvu pravde BiH kojim ga obavještava da pritvor apelantu ističe 23. maja 2013. godine i da do tog datuma treba dostaviti molbu za izručenje potraživanog ili prijedlog za produženje pritvora apelantu, što apelant vidi kao narušavanje načela akuzatornosti i pritisak Suda BiH za dostavu zahtjeva za produženje privremenog pritvora. Također navodi da apelantovoj odbrani nije bilo omogućeno kopiranje predmetnog dopisa, čime je apelantu bilo uskraćeno pravo da se izjasni na okolnosti predmetnog slučaja, a Apelaciono vijeće Suda BiH na žalbene navode odbrane u pogledu navedenog dopisa nije uopće dalo osvrt. b) Odgovor na apelaciju 33. Sud BiH je u odgovoru na apelaciju istakao da je apelant lišen slobode na osnovu raspisane međunarodne crvene potjernice Interpola Islamabada-Pakistan s ciljem vođenja krivičnog postupka zbog krivičnih djela korupcije i koruptivnih aktivnosti iz čl. 9. i 10. Zakona o obavljanju javnih funkcija iz 1999. godine, te da su osporena rješenja o određivanju privremenog pritvora apelantu u trajanju od 18 dana donesena na osnovu člana 41. Zakona o međunarodnoj pravnoj pomoći u krivičnim stvarima. Također je navedeno da je Ministarstvo pravde BiH dostavilo Islamskoj Republici Pakistan zahtjev za pružanje garancija radi postupanja po principu uzajamnosti iz člana 12. Zakona o međunarodnoj pravnoj pomoći u krivičnim stvarima. Navedeni zahtjev Sud BiH je dostavio uz odgovor na apelaciju. 34. U odgovoru na dopunu apelacije Sud BiH je također istakao da su osporena rješenja o produženju privremenog pritvora apelantu donesena u skladu s članom 41. stav 6. Zakona o međunarodnoj pravnoj pomoći u krivičnim stvarima, te da su apelantovi navodi o povredi ustavnih prava neosnovani. V. Relevantni propisi 35. U Zakonu o međunarodnoj pravnoj pomoći u krivičnim stvarima ("Službeni glasnik BiH" broj 53/09) relevantne odredbe glase: Član 1. (Predmet) (1) Ovim zakonom uređuju se način i postupak pružanja međunarodne pravne pomoći u krivičnim stvarima (u daljnjem tekstu: međunarodna pravna pomoć), ako međunarodnim ugovorom nije drugačije određeno ili ako međunarodni ugovor ne postoji. (2) Međunarodna pravna pomoć, u smislu odredbi ovog zakona, pruža se u svim postupcima u pogledu krivičnih djela za čije je krivično gonjenje u vrijeme podnošenja zamolnice za pravnu pomoć nadležan pravosudni organ države moliteljice. Član 12. (Uzajamnost) (1) Zamolnici za međunarodnu pravnu pomoć pravosudnog organa države sa kojom Bosna i Hercegovina nema zaključen ugovor o međunarodnoj pravnoj pomoći biće udovoljeno samo ako se na osnovu garancija koje je dala država moliteljica može očekivati da bi t država izvršila slični zamolnicu domaćih pravosudnih organa. Član 35. (Molba za izručenje) (1) Postupak za izručenje osumnjičenih, optuženih ili osuđenih stranaca pokreće se po molbi strane države.



(5) Ukoliko nije drugačije utvrđeno međunarodnim ugovorom, uz molbu će se zatražiti dostavljanje sljedeće dokumentacije: a) sredstva za utvrđivanje identiteta osumnjičenog, optuženog, odnosno osuđenog (tačan opis, fotografije, otisci prstiju i sl.); b) uvjerenje o državljanstvu stranca, ukoliko je riječ o državljaninu države moliteljice, odnosno podaci o državljanstvu stranca, ako je lice čije se izručenje traži državljanin neke druge države; c) izvod člana krivičnog zakona države moliteljice za djelo za koje se traži izručenje i d) presudu u originalu ili ovjerenom prijepisu, ako je lice čije se izručenje traži pravosnažno osuđeno, odnosno optužnicu, rješenje o pritvoru u originalu ili ovjerenom prijepisu, ili drugi akt ravan navedenim, u kojem su sadržani svi podaci koji se tiču počinjenog krivičnog djela i identiteta počinioca, kao i dokazi za osnovanu sumnju. Član 37. (Lišavanje slobode lica čije se izručenje traži) Lice čije se izručenje traži bit će lišeno slobode na osnovu raspisane međunarodne potjernice ili na osnovu molbe države moliteljice, u skladu s odredbama ovog zakona. Član 38. (Postupak pred sudijom za prethodni postupak) (1) Nakon što se lice lišeno slobode, a čije se izručenje traži, privede sudiji za prethodni postupak na osnovu potjernice Ureda za saradnju s Interpolom, raspisane po međunarodnoj potjernici države moliteljice, ili na osnovu molbe strane države, tom licu će se, nakon što se utvrdi njegov identitet, bez odgađanja saopćiti zbog čega se i na osnovu kojih dokaza traži njegovo izručenje i pozvat će se da navede šta ima reći u svoju odbranu. (2) Sudija za prethodni postupak poučit će lice iz stava (1) ovog člana da može uzeti branioca po svom izboru koji može biti prisutan njegovom ispitivanju, a ako to ne učini, da će mu sud postaviti branioca po službenoj dužnosti, ako se radi o krivičnom djelu za koje je prema krivičnom zakonodavstvu Bosne i Hercegovine odbrana obavezna. Član 39. (Određivanje pritvora licu čije se izručenje traži) (1) Ako molba za izručenje odgovara uvjetima iz člana 35. stav (5) ovog zakona, pritvor protiv lica čije se izručenje traži određuje se rješenjem sudije za prethodni postupak, na prijedlog tužioca u slučaju ako: a) postoji opasnost da će ono izbjeći postupak izručenja ili provođenje izručenja; b) postoje okolnosti koje ukazuju da će okrivljeni uništiti, sakriti, izmijeniti ili falsificirati tragove krivičnog djela ili druge dokaze; c) posebne okolnosti ukazuju da će lice, čija se ekstradicija traži, ometati krivični postupak ili postupak izručenja utjecajem na svjedoke, saučesnike ili prikrivače. (2) Pritvor može trajati najduže do izvršenja odluke o izručenju, ali ne duže od šest mjeseci od dana pritvaranja. (6) Sudija za prethodni postupak pustit će na slobodu stranca kad prestanu razlozi za pritvor ili ako molba za izručenje ne bude podnesena u roku od 30 dana od dana pritvaranja stranca. (7) O roku iz stava (6) ovog člana bit će obaviještena strana država, na čiju molbu se može produžiti ovaj rok i pritvor protiv stranca, ali najviše za još 10 dana. (9) Kad propisana molba ne bude podnesena u određenom roku, sudija za prethodni postupak će rješenjem ukinuti pritvor.


Član 41. (Privremeno pritvaranje stranca čije se izručenje traži) (1) U hitnim slučajevima kad postoji opasnost da će stranac čije se izručenje traži pobjeći ili se sakriti, a po molbi nadležnog organa države moliteljice, bez obzira kako je ona upućena, nadležni policijski organi Bosne i Hercegovine će tog stranca lišiti slobode i privesti ga sudiji za prethodni postupak Suda Bosne i Hercegovine s ciljem odlučivanja o privremenom pritvoru. (2) Uz molbu države moliteljice moraju biti priložena sredstva za utvrđivanje identiteta stranca, rješenje o pritvoru ili drugi akt istog pravnog djelovanja, naziv krivičnog djela zbog kojeg se traži privremeno pritvaranje, kao i izjava stranog organa da će biti tražena ekstradicija lica čije se izručenje traži. (3) Nakon privođenja lica čije se izručenje traži sudija za prethodni postupak poučit će to lice o njegovim pravima u smislu člana 38. stav (2) ovog zakona, te će nakon saslušanja odlučiti o određivanju pritvora. (4) Ukoliko se udovolji molbi države moliteljice za određivanje pritvora licu čije se izručenje traži, o tome će posredstvom Ministarstva pravde Bosne i Hercegovine biti obaviještena država moliteljica. (5) Privremeni pritvor može trajati 18 dana. (6) Rok iz stava (5) ovog člana može se produžiti na zahtjev države moliteljice, ali ni u kojem slučaju ne može biti duži od 40 dana. (7) Ako zamoljena država u rokovima predviđenim za dostavljanje ne dostavi ekstradicijsku molbu i dokumentaciju, Sud Bosne i Hercegovine donijet će rješenje o ukidanju pritvora licu čije se izručenje traži. Član 44. (Donošenje rješenja kojim se utvrđuje ispunjenost pretpostavki za izručenje) (1) Ako Vijeće Suda Bosne i Hercegovine nađe da su ispunjene zakonske pretpostavke za izručenje stranca, utvrdit će to rješenjem. (2) Protiv rješenja iz stava (1) ovog člana strane i tužilac imaju pravo žalbe Vijeću Apelacionog odjeljenja Suda Bosne i Hercegovine, u roku od tri dana od dana prijema rješenja. Član 93. (Prestanak važenja odredbi Zakona o krivičnom postupku Bosne i Hercegovine) (1) Stupanjem na snagu ovog zakona prestaju važiti odredbe Poglavlja XXX i Poglavlja XXXI Zakona o krivičnom postupku Bosne i Hercegovine. (2) Odredbe zakona o krivičnom postupku entiteta i Brčko Distrikta Bosne i Hercegovine, koje se odnose na postupak pružanja međunarodne pravne pomoći, uskladit će se s odredbama ovog zakona u roku od šest mjeseci od dana stupanja na snagu ovog zakona. Član 97. (Shodna primjena drugih propisa) Na pitanja koja nisu posebno regulirana ovim zakonom, a tiču se pružanja međunarodne pravne pomoći u krivičnim stvarima, shodno se primjenjuju odredbe zakona o krivičnom postupku, krivičnih zakona, zakona o prekršajima i zakona o sudovima. 36. U Zakonu o krivičnom postupku Bosne i Hercegovine ("Službeni glasnik BiH" br. 3/03, 32/03, 36/03, 26/04, 63/04, 13/05, 48/05, 46/06, 76/06, 29/07, 32/07, 53/07, 76/07, 15/08, 58/08, 12/09 i 16/09) relevantne odredbe glase:



Član 321. (Odlučivanje o žalbi protiv rješenja) (1) O žalbi protiv rješenja donesenog u prvom stepenu odlučuje vijeće žalbenog odjeljenja, ako ovim Zakonom nije drukčije određeno. (2) O žalbi protiv rješenja sudije za prethodni postupak, odnosno sudije za prethodno saslušanje, odlučuje vijeće iz člana 24. stava 6. ovoga Zakona, osim ako ovim Zakonom nije drukčije određeno. (3) Odlučujući o žalbi, Sud može rješenjem odbaciti žalbu kao nepravovremenu ili kao nedopuštenu, odbiti žalbu kao neosnovanu ili uvažiti žalbu i rješenje preinačiti ili ukinuti i, po potrebi, predmet uputiti na ponovno odlučivanje. VI. Dopustivost 37. U skladu s članom VI/3.b) Ustava Bosne i Hercegovine Ustavni sud, također, ima apelacionu nadležnost u pitanjima koja su sadržana u ovom ustavu kada ona postanu predmet spora zbog presude bilo kojeg suda u Bosni i Hercegovini. 38. U skladu s članom 16. stav 1. Pravila Ustavnog suda, Ustavni sud može razmatrati apelaciju samo ako su protiv presude, odnosno odluke koja se njome pobija, iscrpljeni svi djelotvorni pravni lijekovi mogući prema zakonu i ako se podnese u roku od 60 dana od dana kada je podnosilac apelacije primio odluku o posljednjem djelotvornom pravnom lijeku kojeg je koristio. 39. U konkretnom slučaju predmet osporavanja apelacijom je Rješenje Suda BiH S1 3 K 012925 13 Kv2 od 24. maja 2013. godine, a dopunom apelacije Rješenje Suda BiH broj S1 3 K 012925 13 Kv od 10. maja 2013. godine. Protiv ovih rješenja nema drugih djelotvornih pravnih lijekova mogućih prema zakonu. Apelacija je podnesena 17. maja 2013. godine, a dopuna apelacije 29. maja 2013. godine, tj. u roku od 60 dana, kako je propisano članom 16. stav 1. Pravila Ustavnog suda. Konačno, apelacija ispunjava i uvjete iz člana 16. st. 2. i 4. Pravila Ustavnog suda, jer nije očigledno (prima facie) neosnovana, niti postoji neki drugi formalni razlog zbog kojeg apelacija nije dopustiva. 40. Imajući u vidu odredbe člana VI/3.b) Ustava Bosne i Hercegovine, te člana 16. st. 1, 2. i 4. Pravila Ustavnog suda, Ustavni sud je utvrdio da apelacija ispunjava uvjete u pogledu dopustivosti. VII. Meritum Pravo na ličnu slobodu i sigurnost 41. Apelant se žali da mu je nezakonito određen i produžen privremeni pritvor, odnosno da je trenutno nezakonito u pritvoru, te da mu je na taj način povrijeđeno pravo iz člana 5. stav 1. tačka f., kao i člana 5. stav 4. Evropske konvencije. 42. Član II/3. Ustava Bosne i Hercegovine u relevantnom dijelu glasi: Sva lica na teritoriji Bosne i Hercegovine uživaju ljudska prava i slobode iz stava 2. ovog člana, što uključuje: d) Pravo na ličnu slobodu i sigurnost. 43. Član 5. Evropske konvencije u relevantnom dijelu glasi: 1. Svako ima pravo na slobodu i sigurnost ličnosti. Niko ne smije biti lišen slobode, izuzevši u niže navedenim slučajevima i u skladu sa zakonom propisanim postupkom: f. zakonitog hapšenja ili lišavanja slobode lica s ciljem sprečavanja ilegalnog ulaska u zemlju ili lica protiv kojeg je u toku postupak deportacije ili ekstradicije. 4. Svako kome je uskraćena sloboda hapšenjem ili lišavanjem slobode ima pravo izjaviti žalbu sudu kako bi sud, u kratkom roku, razmotrio zakonitost lišavanja slobode i ukoliko ono nije bilo zakonito, naložio oslobađanje.


44. Ustavni sud podsjeća da se sloboda ličnosti ubraja u jedno od najznačajnijih ljudskih prava, te da član 5. Evropske konvencije daje zaštitu da niko ne smije biti proizvoljno lišen slobode. Proizvoljnost lišavanja slobode ocjenjuje se u prvom redu u odnosu na poštivanje proceduralnih zahtjeva prema "nacionalnom pravu", tj. Zakona o međunarodnoj pravnoj pomoći koji je primijenjen u konkretnom slučaju, koji uz to mora biti usklađen i sa standardima iz Evropske konvencije. Dalje, Ustavni sud nalazi da član 5. Evropske konvencije sadrži određene garancije u slučajevima kada vlasti uhapse i drže u pritvoru stranca koji čeka odluku o ekstradiciji. Te garancije se ogledaju u tome da pritvor, odnosno hapšenje mora biti zakonito i mora biti u skladu s primjenjivim odredbama domaćeg i međunarodnog prava (vidi Evropski sud za ljudska prava, predst. 6871/75 Caprino v. United Kingdom, Yearbook XXI (1978), str. 284 (290-292), te da domaći zakon mora biti dovoljno dostupan i precizan. Ovo pravo ide zajedno s pravom lica prema stavu 4, tj. da ta zakonitost bude predmet revizije suda. 45. Ustavni sud zapaža da odredba člana 5. stav 1. tačka f. Evropske konvencije ne zahtijeva da pritvaranje osobe protiv koje se ta mjera preduzima u svrhu ekstradicije bude razumno smatrano neophodnim, na primjer da spriječi njegovo izvršenje krivičnog djela i bijeg. U vezi s tim, član 5. stav 1. tačka f. pruža drugačiji nivo zaštite od člana 5. stav 1. tačka c.: sve što se zahtijeva pod tačkom f. je "da je mjera preduzeta u svrhu deportacije ili ekstradicije". Stoga je irelevantno, u svrhu člana 5. stav 1. tačka f. da li sama odluka o protjerivanju može biti opravdana prema domaćem pravu ili prema pravu Konvencije (vidi Evropski sud, K protiv Rusije, aplikacija broj 69235/11, presuda od 23. maja 2013. godine tačka 80). Dalje, član 5. stav 1. tačka f. podrazumijeva garanciju da pritvor ne smije imati drugu svrhu do sprečavanja prijema stranca u zemlju, ili omogućavanja da se odlučuje o njegovoj deportaciji ili ekstradiciji, odnosno pritvor ne smije trajati duže nego što je potrebno za normalno provođenje postupka. Ukoliko se ti postupci ne obavljaju dovoljno brzo, pritvor više nema opravdanja prema članu 5. stav 1. tačka f. (vidi odluku bivše Evropske komisije za ljudska prava, predst. 7317/75 Lynas v. Switzerland, OI XX (1977), str. 412, kao i predst. 9706/82, X v. Federal Republic of Germany) (neobjavljeno). 46. Ustavni sud, prije svega, konstatira da je tokom 2009. godine oblast međunarodne pravne pomoći u krivičnim stvarima u BiH izdvojena iz ZKPBiH i uređena u skladu s praksom zemalja Evropske unije, donošenjem Zakona o međunarodnoj pravnoj pomoći u krivičnim stvarima kao lex specialis, s ciljem osiguranja jednakog postupka za sve organe u BiH u skladu s međunarodnim konvencijama i ugovorima kojima je BiH pristupila. Dalje, Ustavni sud nalazi da je apelant stranac, tj. lice koje nije državljanin BiH, da je za njim raspisana međunarodna potjernica, da je lišen slobode na području BiH, da mu je određen, a zatim i produžen privremeni pritvor koji ne može trajati duže od 40 dana. 47. U konkretnom slučaju Ustavni sud nalazi da je apelant lišen slobode 5. maja 2013. godine u 19 sati, da mu je sudija za prethodni postupak Suda BiH rješenjem od 6. maja 2013. godine, koje je potvrđeno rješenjem Suda BiH od 30. septembra 2010. godine, odredio privremeni pritvor od 18 dana u smislu odredaba člana 41. Zakona o međunarodnoj pravnoj pomoći, da mu je sudija za prethodni postupak Suda BiH rješenjem od 22. maja 2013. godine, koje je potvrđeno rješenjem Suda BiH od 24. maja 2013. godine, produžio pritvor, također u smislu odredaba člana 41. Zakona o međunarodnoj pravnoj pomoći u krivičnim stvarima, koji će trajati još 22 dana, ali ne duže od 40 dana.



48. Ustavni sud uočava da iz obrazloženja rješenja Suda BiH o određivanju privremenog pritvora apelantu proizlazi da je apelant lišen slobode 5. maja 2013. godine u 19 sati, da je sudiji za prethodni postupak priveden 6. maja 2013. godine, da je sudija za prethodni postupak raspolagao kopijom međunarodne difuzne potjernice koja predstavlja ekvivalent zahtjeva za privremeno hapšenje prema članu 16. Evropske konvencije o ekstradiciji, da je na ročištu saslušao apelanta, te da je, u smislu člana 41. Zakona o međunarodnoj pravnoj pomoći u krivičnim stvarima, apelantu odredio privremeni pritvor. Pri tome, Ustavni sud zapaža da iz obrazloženja rješenja Suda BiH proizlazi da, pošto je apelant državljanin Velike Britanije i Islamske Republike Pakistan, odnosno stranac, nema prebivalište niti boravište u BiH, da u BiH nema imovine, niti da je na bilo koji način vezan za BiH, to ukazuje na opasnost da bi apelant boraveći na slobodi mogao napustiti BiH i na taj način izbjeći eventualni postupak izručenja. Sud BiH je također uzeo u obzir i vrstu krivičnog djela za koje se vodi krivični postupak protiv apelanta, kao i visinu zaprijećene kazne. Ustavni sud uočava da je organ sudske vlasti odredio privremeni pritvor apelantu, a zatim mu taj pritvor produžio na period koji ne može trajati duže od 40 dana. Sud BiH je detaljno i jasno obrazložio razloge zbog čega se privremeni pritvor određuje, navodeći da se određivanje pritvora po navedenom zakonskom osnovu odnosi na situacije kada postoji hitan slučaj u kome treba otkloniti opasnost da će stranac čije se izručenje traži pobjeći ili se sakriti, bez obzira na koji način je molba nadležnog organa države moliteljice upućena i kada se tek očekuje da država moliteljica dostavi ekstradicijsku dokumentaciju i molbu za izručenje. 49. Analizirajući odredbe člana 41. Zakona o međunarodnoj pravnoj pomoći, Ustavni sud uočava da navedene odredbe reguliraju određivanje privremenog pritvora u hitnim slučajevima, tj. da se privremeni pritvor može odrediti ako postoji opasnost da će stranac čije se izručenje traži pobjeći, da, također, reguliraju ispunjenje određenih uvjeta za određivanje privremenog pritvora (dokument o utvrđivanju identiteta stranca, rješenje o pritvoru i sl., naziv krivičnog djela zbog kojeg se stranac potražuje), da sadrže obavezu sudije za prethodni postupak da pouči stranca o njegovim pravima, da određuju vrijeme na koje se privremeni pritvor može odrediti, te obavezu da sud ukine pritvor ako država moliteljica ne dostavi ekstradicijsku molbu i dokumentaciju. Na osnovu navedenog, Ustavni sud nalazi da je lišavanje slobode stranca koji se zatekne u BiH, tj. privremeni pritvor u smislu odredaba člana 41. Zakona o međunarodnoj pravnoj pomoći, mjera osiguranja da stranac ne izbjegne postupak izručenja državi koja ga potražuje, te da je privremenog karaktera s ciljem omogućavanja državi moliteljici da dostavi molbu za izručenje i relevantnu dokumentaciju, a sama međunarodna potjernica raspisana preko Interpola sadrži sve elemente iz člana 41. stav 2. ovog člana i u praksi većine država se smatra molbom za privremeni pritvor. Osim toga, prilikom odlučivanja o privremenom pritvoru u smislu člana 41. Sud BiH se ne upušta u razmatranje navoda koji se tiču eventualnog postojanja prepreka za izručenje (npr. zastarjelost vođenja krivičnog postupka, postojanje bilateralnog sporazuma i sl.), s obzirom da je privremeni pritvor institut koji omogućava hvatanje i zadržavanje lica za koje će se tek tražiti izručenje, do prijema molbe za izručenje. 50. Imajući u vidu sve navedeno, Ustavni sud ne može konstatirati da je privremeni pritvor koji je određen apelantu na osnovu međunarodne potjernice, raspisane preko Interpola, nezakonit. 51. Dalje, u vezi s apelantovim navodima da mu je Sud BiH nezakonito produžio privremeni pritvor, jer taj zahtjev nisu


dostavili nadležni pravosudni organi države moliteljice s obzirom da ga je dostavila Ambasada Islamske Republike Pakistan, Ustavni sud zapaža da je Vijeće Suda BiH u obrazloženju drugostepenog rješenja o produženju privremenog pritvora apelantu istaklo da Zakon o međunarodnoj pravnoj pomoći u krivičnim stvarima ne precizira koji je organ nadležan za dostavljanje zahtjeva za produženje privremenog pritvora, već u članu 41. stav 6. propisuje "da se rok iz stava 5. ovog člana može produžiti na zahtjev države moliteljice, a ni u kojem slučaju ne može biti duži od 40 dana", pa, s obzirom da je ambasada predstavnik države, u konkretnom slučaju države moliteljice u stranoj državi, svi podnesci i zahtjevi koji budu dostavljeni na taj način mogu se cijeniti kao izraz volje države koju predstavlja te na taj način dostavljenu dokumentaciju tretirati validnom. 52. Imajući u vidu prethodnu analizu člana 41. Zakona o međunarodnoj pravnoj pomoći u krivičnim stvarima iz koje proizlazi suština privremenog pritvora kao instituta koji omogućava državi moliteljici da dostavi molbu za izručenje i relevantnu dokumentaciju, odnosno formalno zatraži izručenje potraživanog lica, Ustavni smatra da Sud BiH nije proizvoljno primijenio citiranu odredbu Zakona o međunarodnoj pravnoj pomoći u krivičnom stvarima kada je prihvatio zahtjev države moliteljice, u konkretnom slučaju Islamske Republike Pakistan, upućen preko njenog Diplomatsko konzularnog predstavništva u Bosni i Hercegovini. 53. Također, Ustavni sud smatra da su neosnovani i apelantovi navodi da je Sud BiH izašao iz okvira svoje nadležnosti i narušio načelo akuzatornosti i izvršio pritisak za dostavu zahtjeva za produženje privremenog pritvora, jer je uputio dopis Ministarstvu pravde BiH u kojem ga obavještava da apelantu pritvor ističe 23. maja 2013. godine i da do tog datuma treba dostaviti molbu za izručenje potraživanog ili prijedlog za produženje pritvora apelantu. Naime, članom 41. stav 4. Zakona o međunarodnoj pravnoj pomoći u krivičnim stvarima je propisano da će država moliteljica putem Ministarstva pravde Bosne i Hercegovine biti obaviještena o određivanju mjere pritvora apelantu, te proizlazi da je Sud BiH u skladu s navedenim članom dostavio predmetni dopis Ministarstvu pravde BiH. Osim toga, dostavljanje obavještenja Ministarstvu pravde BiH, organu države Bosne i Hercegovine, ni na koji način nije radnja kojom bi se moglo uticati na državu moliteljicu da dostavi zahtjev za produženje privremenog pritvora, s obzirom da sporni dopis nije njoj ni upućen i radi se o stranoj državi na čije postupanje organi države Bosne i Hercegovine ne mogu uticati. 54. Imajući u vidu prethodno navedeni princip, tj. da određivanje pritvora u toku postupka ekstradicije, pa tako i privremenog pritvora iz člana 41. Zakona o međunarodnoj pravnoj pomoći mora biti predmet revizije suda, u smislu člana 5. stav 4. Evropske konvencije, Ustavni sud ukazuje da član 5. stav 4. Evropske konvencije garantira licu lišenom slobode da mora imati pristup "sudu" koji bi mogao ispitati zakonitost kako inicijalnog lišavanja slobode, tako i produženja trajanja te mjere. Prema praksi Evropskog suda, ključni element ove obaveze je da nadzor nad zakonitošću lišavanja slobode mora vršiti sud, ali to ne mora biti "klasični sud koji je integriran u standardnu sudsku mašineriju države" (vidi Evropski sud, Weeks protiv Ujedinjenog Kraljevstva, presuda od 2. marta 1987. godine, serija A broj 114, stav 61). Međutim, to mora biti organ koji ima "sudski karakter". Da bi imao "sudski karakter", taj organ mora biti "nezavisan od izvršne vlasti i strana u postupku" (vidi Evropski sud, De Wilde, Ooms i Versyp protiv Belgije, presuda od 18. novembra 1971. godine, serija A broj 12, st. 76. i 77), te mora imati nadležnost da donese obavezujuću odluku koja može voditi i puštanju lica na



slobodu. Ovaj organ mora, također, pružiti "proceduralne garancije koje su odgovarajuće za konkretnu vrstu lišavanja slobode", koje nisu "značajno manje" od garancija u krivičnom postupku, kada je rezultat lišavanja slobode dugotrajno zatvaranje lica. Ove garancije, naročito, podrazumijevaju usmenu raspravu uz pravnu pomoć u postupku u kojem učestvuju obje strane, razmatranje zakonitosti pritvora u najširem smislu, te odluku koja mora biti donesena brzo. 55. U konkretnom slučaju Ustavni sud ukazuje na odredbe člana 97. Zakona o međunarodnoj pravnoj pomoći kojim je propisano da će se na sve ono što nije regulirano ovim zakonom primjenjivati, između ostalog, odredbe ZKPBiH kojim su propisani nadležnost i način odlučivanja povodom žalbe na rješenja sudije za prethodni postupak. Naime, upravo pobijano rješenje o određivanju privremenog pritvora, odnosno rješenje o produženju privremenog pritvora, potvrđuju da je u konkretnom slučaju odluke sudije za prethodni postupak ispitalo Vijeće Suda BiH, i to u roku od četiri dana, odnosno u roku od dva dana. Dalje, Ustavni sud nalazi da iz dostavljene dokumentacije proizlazi da je apelant saslušan i da je imao branioca u postupku u kojem mu je određen privremeni pritvor i u kojem se mogao izjasniti o svim bitnim činjenicama za određivanje mjere privremenog pritvora. 56. U pogledu apelantovog navoda da mu nije omogućeno saslušanje, odnosno izjašnjavanje o produženju trajanja privremenog pritvora, Ustavni sud zapaža da, kako je već navedeno, prilikom revizije odluke o pritvoru moraju biti pružene "proceduralne garancije koje su odgovarajuće za konkretnu vrstu lišavanja slobode". Stoga ove proceduralne garancije u konkretnom slučaju treba posmatrati u kontekstu garancija sadržanih u članu 5. stav 1. tačka f. Evropske konvencije koji, kao što je već prethodno istaknuto, pruža drugačiji nivo zaštite od člana 5. stav 1. tačka c. U konkretnom slučaju, prilikom odlučivanja o produženju privremenog pritvora apelantu nije se odlučivalo o produženju pritvora u svrhu vođenja krivičnog postupka, odnosno nije se utvrđivalo da li i dalje postoje pritvorski razlozi u smislu Zakona o krivičnom postupku, već se odlučivalo o produženju privremenog pritvora apelantu u smislu člana 41. Zakona o međunarodnoj pravnoj pomoći u krivičnim stvarima, na temelju istih okolnosti o kojima je apelant već upoznat i o kojima se izjašnjavao pred sudijom za prethodni postupak kada mu je


privremeni pritvor određen. S tim u vezi, Ustavni sud ne može zaključiti da nisu ispunjene proceduralne garancije, u smislu prethodno iznesenog principa, odnosno da je apelant lišen prava da odluku kojom mu je određen privremeni pritvor, ispita sud. 57. Na osnovu navedenog, Ustavni sud zaključuje da u konkretnom slučaju nije povrijeđeno apelantovo pravo na ličnu slobodu i sigurnost iz člana II/3.d) Ustava Bosne i Hercegovine i člana 5. stav 1. tačka f. i stav 4. Evropske konvencije. Pravo na djelotvoran pravni lijek 58. U vezi s apelantovim navodima o kršenju prava na djelotvoran pravni lijek iz člana 13. Evropske konvencije u vezi s pravom na ličnu slobodu i sigurnost iz člana II/3.d) Ustava Bosne i Hercegovine i člana 5. stav 4. Evropske konvencije s obzirom na prethodno obrazloženje i odlučenje u odnosu na pravo iz člana II/3.d) Ustava Bosne i Hercegovine i člana 5. stav 4. Evropske konvencije, Ustavni sud smatra da nije potrebno posebno razmatrati eventualne povrede navedenog prava. VIII. Zaključak 59. Ustavni sud zaključuje da nije povrijeđeno apelantovo pravo na ličnu slobodu i sigurnost iz člana II/3.d) Ustava Bosne i Hercegovine i člana 5. stav 1. tačka f., te člana 5. stav 4. Evropske konvencije, jer nije našao elemente proizvoljnosti u određivanju pritvora u toku postupka ekstradicije, odnosno kada je privremeni pritvor apelantu zakonito određen u smislu Zakona o međunarodnoj pravnoj pomoći, te kada su odluke kojima je određen privremeni pritvor bile predmet revizije i kada apelantu nisu uskraćene proceduralne garancije u smislu člana 5. stav 4. Evropske konvencije. 60. Na osnovu člana 61. st. 1. i 3. Pravila Ustavnog suda, Ustavni sud je odlučio kao u dispozitivu ove odluke. 61. S obzirom na odluku Ustavnog suda u ovom predmetu, nije neophodno posebno razmatrati apelantov prijedlog zahtjeva za donošenje privremene mjere. 62. Prema članu VI/5. Ustava Bosne i Hercegovine, odluke Ustavnog suda su konačne i obavezujuće. Predsjednica Ustavnog suda Bosne i Hercegovine Valerija Galić, s. r.




KAZALO

VIJEĆE MINISTARA BOSNE I HERCEGOVINE 879 Odluka o odobravanju sredstava rezerviranja za interventno financiranje monitoringa bruceloze i drugih bolesti životinja Proračuna institucija Bosne i Hercegovine i međunarodnih obveza Bosne i Hercegovine za 2013. godinu (hrvatski jezik) Одлука о одобравању средстава резервисања за интервентно финансирање мониторинга бруцелозе и других болести животиња Буџета институција Босне и Херцеговине и међународних обавеза Босне и Херцеговине за 2013. годину (српски језик) Odluka o odobravanju sredstava rezerviranja za interventno finansiranje monitoringa bruceloze i drugih bolesti životinja Budžeta institucija Bosne i Hercegovine i međunarodnih obaveza Bosne i Hercegovine za 2013. godinu (bosanski jezik) 880 Odluka o novčanoj naknadi članova Popisnih ureda Agencije za statistiku Bosne i Hercegovine, Brčko Distrikta Bosne i Hercegovine i entitetskih zavoda za statistiku za pripremu, koordinaciju i nadgledanje provođenja popisa stanovništva, kućanstava i stanova u Bosni i Hercegovini 2013. godine (hrvatski jezik) Одлука о новчаној накнади чланова Пописних бироа Агенције за статистику Босне и Херцеговине, Брчко Дистрикта Босне и Херцеговине и ентитетских завода за статистику за припрему, координацију и надгледање спровођења пописа становништва, домаћинстава и станова у Босни и Херцеговини 2013. године (српски језик) Odluka o novčanoj naknadi članova Popisnih biroa Agencije za statistiku Bosne i Hercegovine, Brčko Distrikta Bosne i Hercegovine i entitetskih zavoda za statistiku za pripremu, koordinaciju i nadgledanje provođenja popisa stanovništva, domaćinstava i stanova u Bosni i Hercegovini 2013. godine (bosanski jezik) 881 Odluka o odobravanju sredstava iz tekuće proračunske pričuve Centru za informiranje i priznavanje dokumenata iz područja visokog obrazovanja (hrvatski jezik) Одлука о одобравању средстава из текуће буџетске резерве Центру за информисање и признавање докумената из области високог образовања (српски језик) Odluka o odobravanju sredstava iz tekuće budžetske rezerve Centru za informiranje i priznavanje dokumenata iz oblasti visokog obrazovanja (bosanski jezik)

882

1

1

2

2

3

4

5

5

6

Odluka o osnivanju Povjerenstva za uništavanje opojnih droga (hrvatski jezik) Одлука о оснивању Комисије за уништавање опојних дрога (српски језик) Odluka o osnivanju Komisije za uništavanje opojnih droga (bosanski jezik) 883 Odluka o interventnom korištenju sredstava tekuće proračunske pričuve (hrvatski jezik) Одлука о интервентном кориштењу средстава текуће буџетске резерве (српски језик) Odluka o interventnom korištenju sredstava tekuće budžetske rezerve (bosanski jezik) 884 Pravilnik o načinu vršenja sigurnosnih provjera i izvorima podataka pri vršenju sigurnosnih provjera (hrvatski jezik) Правилник о начину вршења безбједносних провјера и изворима података при вршењу безбједносних провјера (српски језик) Pravilnik o načinu vršenja sigurnosnih provjera i izvorima podataka pri vršenju sigurnosnih provjera (bosanski jezik) MINISTARSTVO SIGURNOSTI BOSNE I HERCEGOVINE 885 Pravilnik o izmjenama i dopunama Pravilnika o međunarodnoj zaštiti (azilu) u Bosni i Hercegovini (hrvatski jezik) Правилник о измјенама и допунама Правилника о међународној заштити (азилу) у Босни и Херцеговини (српски језик) Pravilnik o izmjenama i dopunama Pravilnika o međunarodnoj zaštiti (azilu) u Bosni i Hercegovini (bosanski jezik) DRŽAVNA REGULATORNA KOMISIJA ZA ELEKTRIČNU ENERGIJU - DERK 886 Odluka o odobrenju Odluke o izmjenama i dopunama Općih uvjeta za isporuku i opskrbu električnom energijom Brčko Distrikta BiH (hrvatski jezik) Одлука о одобрењу Одлуке о измјенама и допунама Општих услова за испоруку и снабдијевање електричном енергијом Брчко Дистрикта БиХ (српски језик) Odluka o odobrenju Odluke o izmjenama i dopunama Općih uvjeta za isporuku i snabdijevanje električnom energijom Brčko Distrikta BiH (bosanski jezik) 887 Odluka o usvajanju Financijskog plana za 2014. godinu (hrvatski jezik) Одлука о усвајању Финансијског плана за 2014. годину (српски језик) Odluka o usvajanju Finansijskog plana za 2014. godinu (bosanski jezik)

6 7 8 8 9 9 9 11 12

14 22 30

38

38

38 38 39 40



UPRAVA BOSNE I HERCEGOVINE ZA ZAŠTITU ZDRAVLJA BILJA 888 Pravilnik o stavljanju u promet sjemena uljanog i predivog bilja u Bosni i Hercegovini (hrvatski jezik) 41 Правилник о стављању у промет сјемена уљаног и предивог биља у Босни и Херцего61 вини (српски језик) Pravilnik o stavljanju u promet sjemena uljanog i predivog bilja u Bosni i Hercegovini (bosanski jezik) 81 889 Instrukcija za uzorkovanje i zdravstveni pregled krumpira (hrvatski jezik) 100 Инструкција за узорковање и здравствени 104 преглед кромпира (српски језик) Instrukcija za uzorkovanje i zdravstveni pregled krompira (bosanski jezik) 108 AGENCIJA ZA DRŽAVNU SLUŽBU BOSNE I HERCEGOVINE 890 Pregled postavljenih državnih službenika po javnim natječajima za srpanj 2013. godine (hrvatski jezik) 112 Преглед постављених државних службеника по јавним огласима за јули 2013. године (српски језик) 113 Pregled postavljenih državnih službenika po javnim oglasima za juli 2013. godine (bosanski jezik) 113 AGENCIJA ZA LIJEKOVE I MEDICINSKA SREDSTVA BOSNE I HERCEGOVINE 891 Popis medicinskih sredstava koja se ukidaju ili poništavaju iz Registra medicinskih sredstava (hrvatski jezik) 115 Списак медицинских средстава која се укидају или поништавају из Регистра медицинских 116 средстава (српски језик)


Spisak medicinskih sredstava koja se ukidaju ili poništavaju iz Registra medicinskih sredstava (bosanski jezik) 892 Popis medicinskih sredstava za koja su izdane Potvrde za upis u Registar medicinskih sredstava (hrvatski jezik) Списак медицинских средстава за која су издате Потврде за упис у Регистар медицинских средстава (српски језик) Spisak medicinskih sredstava za koja su izdane Potvrde za upis u Registar medicinskih sredstava (bosanski jezik) 893 Popis medicinskih sredstava za koja su izdane Potvrde o obnovi upisa u Registar medicinskih sredstava (hrvatski jezik) Списак медицинских средстава за која су издате Потврде о обнови уписа у Регистар медицинских средстава (српски језик) Spisak medicinskih sredstava za koja su izdane Potvrde o obnovi upisa u Registar medicinskih sredstava (bosanski jezik) USTAVNI SUD BOSNE I HERCEGOVINE 894 Odluka broj AP 3440/10 (hrvatski jezik) Одлука број АП 3440/10 (српски језик) Odluka broj AP 3440/10 (bosanski jezik) 895 Odluka broj AP 3050/12 (hrvatski jezik) Одлука број АП 3050/12 (српски језик) Odluka broj AP 3050/12 (bosanski jezik) 896 Odluka broj AP 3911/12 (hrvatski jezik) Одлука број АП 3911/12 (српски језик) Odluka broj AP 3911/12 (bosanski jezik) 897 Odluka broj AP 2122/13 (hrvatski jezik) Одлука број АП 2122/13 (српски језик) Odluka broj AP 2122/13 (bosanski jezik)

117 118 122 126 130 131 132

133 136 140 144 149 154 159 165 171 177 184 192










Nakladnik: Ovlašštena služba Domaa naroda Parlamentaarne skupštine Bossne i Hercegovine, Trg BiH 1, Sarajev vo - Za nakladnikaa: tajnik Doma naro oda Parlamentarne skupštine Bosne i Hercegovine Maarin Vukoja - Priprema i distribucija: JP NIO Službeni list BiH Sarajevo, Džemala Bijedića 39/III - Ravnatelj: Dragan Prusina ni odjel: 722-049, 722-050 faks: 722-0074 - Služba za prav vne i opće poslove: Telefoni: Centralla: 722-030 - Ravnaatelj: 722-061 - Prettplata: 722-054, fakks: 722-071 - Oglasn 722-051 - Računnovodstvo: 722-044, 722-046 - Komerccijala: 722-042 - Prretplata se utvrđujee polugodišnje, a up plata se vrši UNAPR RIJED u korist računa: UNICREDIT BANK d.d. 338-3320-22000052-11, VAKUFSKA V BANK KA d.d. Sarajevo 1 60-200-00005746-5 51, HYPO-ALPE-A ADRIA-BANK A.D D. Banja Luka, filijaala Brčko 552-00000000017-12, RA AIFFEISEN BANK K d.d. BiH Sarajev vo 161-000-000717000-57 - Tisak: GIK K "OKO" d.d. Sara ajevo - Za tiskaru: Mevludin Hamzić - Reklamacije za neprimljene brojeeve primaju se 20 daana od izlaska glasiila. "Službeni glasnikk BiH" je upisan u evidenciju e javnih glaasila pod rednim brrojem 731. Upis u sudski reggistar kod Kantonallnog suda u Sarajev vu, broj UF/I - 21688/97 od 10.07.1997. godine. - Identifik kacijski broj 42002226120002. - Porezn ni broj 01071019. PDV broj 2002266120002. Molimo pretplatnike p da obvezno dostave svoj PD DV broj radi izdavaanja poreske fakture e. Pretplata za II polugodište 2013. za "Službeni " glasnik BiH" B i "Međunarodnne ugovore" 120,00 KM, "Službene nov vine Federacije BiH H" 110,00 KM. Web izdanje: httpp: //www.sluzbenilist.ba - godišnja prettplata 200,00 KM

Број. životinja. institucija. obveza Bosne i Hercegovine za godinu, Bosne i Hercegovine. donijelo je. (Stupanje na a snagu)

Recommend Documents