61. СТЕРИЈИНО ПОЗОРЈЕ
www.pozorje.org.rs
Данас на Позорју 10.00 часова / СНП, горњи фоаје Сцене „Јован Ђорђевић“ Сцена, маска, костим, лутка Отварање изложбе, уручење награда Организатор: Центар за ликовно васпитање деце и омладине Војводине 12.00 часова / СНП, Камерна сцена Драматуршка радионица 17.00 часова / СНП, горњи фоаје Сцене „Пера Добриновић“ „Театар без зидова” Презентација Националног позоришта Шкотске 18.00 часова / Камерна сцена СНП Позорје младих Вилијам Шекспир ХАМЛЕТ ИГРА / Hamlet játék Академија уметности Нови Сад Класа глуме на мађарском језику III година глуме Класа: Ласло ШАНДОР/Sándor László, проф. Стручни сарадник: Арон БАЛАЖ/Balázs Áron Режија: Чаба КИШ/Kiss Csaba, проф. (Представа је припремљена у Будимпешти) Играју Хамлет: АРОН СИЛАЂИ, БЕНЦЕ САЛАИ/Szilágyi Áron, Szalai Bence Клаудије Лаерт : РОБЕРТ ОЗВАР, ЗОЛТАН РОКУШ, АРОН СИЛАЂИ/ Ozsvár Róbert, Rókus Zoltán, Szilágyi Áron Гертруда/Полонија: ТИМЕА ФИЛЕП, ЈУДИТ ВЕРЕБЕШ/Fülöp Tímea,Verebes Judit Офелија: БЕА СЕКЕЉ, СТАНИСЛАВА ОРЛОВИЋ/Székely Bea, Orlovity Sztaniszlava Дух: РОБЕРТ ОЗВАР, ТИМЕА ФИЛЕП/Ozsvár Róbert, Fülöp Tímea Плес: ЕВА ДУДА/Duda Éva Мачевање: ТАМАШ ЂЕНЂЕШИ/Gyöngyösi Tamás Представа траје 2 сата с једном паузом
19.00 часова / СНП, Сцена „Јован Ђорђевић“ Међународни програм „Кругови“ Бела Пинтер ФАЗАНОВ ПЛЕС Бела Пинтер компани Будимпешта (Мађарска) Текст и режија: БЕЛА ПИНТЕР/Pintér Béla Драматургија: ЕВА ЕЊЕДИ/Enyedi Éva Костимографија: МАРИ БЕНЕДЕК/Benedek Mari Представа траје 1 сат и 30 минута, без паузе
субота, 28. мај 2016.
Играју ЕСТЕР ЧАКАЊИ/Csákányi Eszter АНДРЕА ТОКАИ/Tokai Andrea АНГЕЛА СТЕФАНОВИЋ/Stefanovics Angéla САБОЛЧ ТУРОЦИ/Thuróczy Szabolcs ЂЕРЂ КРАУС/Krausz Gergő ЗОЛТАН САБО/Szabó Zoltán ЖУЖА САКАЧ/Szakács Zsuzsa БЕЛА ПИНТЕР/Pintér Béla
1
61. СТЕРИЈИНО ПОЗОРЈЕ
www.pozorje.org.rs
21.00 час / Новосадско позориште/Újvidéki Színház Селекција националне драме и позоришта Биљана Србљановић ТУЂЕ СРЦЕ ИЛИ ПОЗОРИШНИ ТРАКТАТ О ГРАНИЦИ Арт Хуб Сарајево (Босна и Херцеговина) Редитељ: ДИНО МУСТАФИЋ Костимографија: ЛЕЈЛА ХОЏИЋ Музика: ДАМИР ИМАМОВИЋ Видео: СРЂАН ЋЕШИЋ Кореографија: ЂЕРЂ ПЕРВАЗИ
Играју ЈУСУФ БРКИЋ ЈЕЛЕНА КОРДИЋ КУРЕТ АДРИАНА МАТОШИ АРМЕНД СМАЈЛИ АЛБАН УКАЈ
Представа траје 1 сат и 20 минута, без паузе
21.00 час / Културни центар Новог Сада Позорје младих Александар Галин: АУДИЦИЈА Факултет драмских уметности Београд Студенти II године глуме Класа: др Срђан Ј. КАРАНОВИЋ, доцент Играју Нина Карнаухова: БИЉАНА ТОДОРОВИЋ Варвара Волкова: САЊА МАРКОВИЋ Лиза Волкова: МАРИНА ЋОСИЋ Тамара Гуз: МИТРА МЛАДЕНОВИЋ Олга Пухова: ИСИДОРА ГРАЂАНИН Алберт: ФИЛИП ХАЈДУКОВИЋ / МИЛАН ЗАРИЋ Тецудзин Аоки: МИЛАН ЗАРИЋ / ФИЛИП ХАЈДУКОВИЋ Борис Карнаухов: ДАНИЛО ЛОНЧАРЕВИЋ Василиј Гуз: ЂОРЂЕ КРЕЋА Виктор Пухов: ВЛАДИМИР КОВАЧЕВИЋ Представа траје око 1 сат и 35 минута 23 часа / СНП, горњи фоаје Сцене „Пера Добриновић“ Округли сто: Туђе срце или позоришни трактат о граници
2
Билтен бр. 3
61. СТЕРИЈИНО ПОЗОРЈЕ
www.pozorje.org.rs
Извештај селекторке
Ex libris
Туђе срце или позоришни трактат о граници, текст Биљана Србљановић, режија Дино Мустафић, Арт Хуб – Удружење за истраживање и подстицање изведбених умјетности Сарајево (БиХ), партнери: Сцена МЕСС, Тестамент Филмс Београд, Иницијатива младих за људска права у БиХ, Сарајевски ратни театар – САРТР, Југословенско драмско позориште, Центар за културу Сарајево, Косовска фондација за отворено друштво Нови текст Биљане Србљановић је позоришни трактат у коме се кроз топле, људске приче, без доцирања и непотребног, грубог пропитивања, али са пуно разумевања и саосећања говори о тешким темама и питањима, уједно тематској окосници овогодишњег фестивала – „Где су границе?“ Ауторска екипа представе Туђе срце... питање где су границе обрађује кроз низ потпитања о томе колико и на који начин границе одређују наш идентитет, да ли и како гуше развој креативног појединца, те да ли су проблем физичке, државне или границе у глави. Редитељ Дино Мустафић представу гради једноставним, непретенциозним али ефикасним позоришним језиком. Представа нема једну целовиту драмску причу, већ се састоји од низа прича и анегдота које сликовито представљају различите аспекте проблема граница у региону. Глума је документарна. Видео радови доприносе атмосфери и асоцијативности представе. Велика вредност и текста и представе јесте то што у овом тренутку говори о ономе о чему многи размишљају, а радије не би говорили. О ономе о чему нам многи сведоче али ми не бисмо да чујемо или, ако и чујемо, немоћно слежемо раменима и окрећемо главу. Указује на проблеме за које знамо али не бисмо или не умемо да их решимо. Марина Миливојевић Мађарев
АЛБАН (Гледа вести на телефону.): Ти кукаш за интернет, а је л’ знаш да у Прешеву штекер за струју изнајмљују за два евра четврт сата, знаш то? АДРИАНА: Како то? Коме? АЛБАН: Избеглицама. Овима из Сирије, Ирака. Стави човек разводник испред капије са пет, шест, десет улаза и по 2 евра по човеку, па прикључи. Два евра за петнаест минута пуњења мобилног. А ти кукаш за интернет. АРМЕНД: Е па сад. И деца у Етиопији гладују... (Арменд се дури.) (Сви опет гледају телефоне, Арменд јури својим мрежу по ваздуху. Јелена га гурка.) ЈЕЛЕНА: Ево ти мој, имам три ге. АРМЕНД: Нећу, не вреди ми. Хоћу свој интернет. Шта мислиш, где станује овај “Бурек12” да га питам што се закључао? Што не удели мало сигнала, путнику намернику? Случајном пролазнику? Човеку у невољи? ЈЕЛЕНА: Па је л’ си у невољи? АРМЕНД: Па јесам. Немам интернет и то је невоља. ЈЕЛЕНА: Ја ти нудим свој. АРМЕНД: Ал ја нећу твој! Хоћу мој! То јест, хоћу заједнички, хоћу да је отворен, хоћу да је у ваздуху и да лебди и да је једнак за све! (Биљана Србљановић, Туђе срце или позоришни трактат о граници)
Списатељица
Биљана Србљановић Дипломирала драматургију на Факултету драмских уметности у Београду (1995), где предаје од 1997. Њена дела настају из снажног личног доживљаја окружења у ком се налази. У време режима Слободана Милошевића, њена критика окренута је ка српском друштву (Београдска трилогија, Породичне приче, Пад). Кад је отишла из Србије и почела да упознаје европско друштво као и након посете САД, бави се друштвеним устројством тзв. „првог света“ и њиховим начином живота, конкретно, наличјем уједињене Европе (Супермаркет), или „америчким сном“ (Америка, други део). Поред политичке и друштвене критике, њене драме говоре и о интим-
субота, 28. мај 2016.
3
61. СТЕРИЈИНО ПОЗОРЈЕ ним и личним проблемима савременог човека као што су породични и међугенерацијски односи и сукоби (Скакавци). У последњим драмама говори и о метафизичким темама као што су усамљеност, старење и нарочито смрт (Барбело, Није смрт бицикло). Комади Биљане Србљановић играју се у више од 150 позоришта у свету и преведени су на више од осамдесет језика. Драме и Стеријине награде: Београдска трилогија (1997), Породичне приче (1998, Стеријина награда за текст); Пад (2000); Супермаркет (2001; Стеријина награда за текст 2003); Алиса (2002); Животињско царство (2003); Америка, други део (2003; Стеријина награда за текст 2004); Скакавци (2005; Стеријина награда за текст 2006); Барбело, о псима и деци (2007; Стеријина награда за текст 2008), Није смрт бицикло (да ти га украду) (2011), Мали ми је овај гроб (2013; Стеријина награда за текст 2014); кратке драме Манифест (2001) и Путовања (2008). Добитница је награда 'Слободан Селенић', 'Ернст Толер' (за ангажман 'између политике и уметности'), 'Јоаким Вујић' за целокупни допринос позоришту... Награда града Београда, 'Освајање слободе' за грађански ангажман а добитница је и најважније позоришне награде, 'Премио Еуропа' – Нова позоришна реалност. Два пута је била носилац титуле 'Најбољи страни писац' часописа Театар хојте. Живи и ради у Београду и Паризу.
Редитељ
Дино Мустафић Рођен је 1969. у Сарајеву, филмски и позоришни редитељ. Дипломирао је режију на Академији сценских умјетности у Сарајеву и општу књижевност и библиотекарство на Филозофском факултету у Сарајеву. Рат је провео у Сарајеву, режирао Сартров Зид, који су, упркос ратним дејствима, играли сваки дан. Директор је Интернационалног театарског фестивала МЕСС Сарајево. Режирао је документарне филмове, музичке програме и позоришне представе. Његов први играни филм Remake (сценарио Златко Топчић) доживео је светску премијеру 2003. на Интернационалном
4
www.pozorje.org.rs
филмском фестивалу у Ротердаму, где је изабран међу пет најбољих филмова Фестивала, а након тога приказан је на многим интернационалним фестивалима. Представе Дине Мустафића извођене су у многим театарским центрима екс-југословенског простора, те на фестивалима у Немачкој, Египту и Италији. Режирао је представе по текстовима Сартра (Зид, Прљаве руке), Јонеска (Носорог, Краљ умире), Мрожека (Пјешице, Полицајци), Молијера (Тартиф), Колтеса (Роберто Цуко), Шекспира (Магбет), Шваба (Предсједнице), Бојчева (Пуковник Птица, Ханибал подземни), Гарднера (Нисам ја Рапапорт), Вилквиста (Хелверова ноћ), Дее Лоер (Adam Geist), Ника Вуда (Трг ратника), Гловацког (Четврта сестра), Мекдоне (Сакати Били) и др. Награде: Филм Remake награђен је за најбољи дебитантски филм и најбоље глумачко остварење у Сан Франциску и наградом "One future award" у Минхену. Представе Пуковник Птица, Четврта сестра и Хелверова ноћ наградом "Кључ Тмача", коју додељује часопис за драму, театар и одгој ТмачаАрт. Хелверова ноћ је награђена и на фестивалима у Каиру, Ријеци и Приштини, и тиме ушла у историју Камерног театра 55 као најнаграђиванија представа. Члан је Жирија Стеријиног позорја 2005. године а на Позорју учествује 2007. представама Пред пензијом Томаса Бернхарда (ЈДП Београд) и 2011. Рођени у YU.
Критика (...) Драмски текст уобличен на основу аутентичних свједочења која се тичу административних препрека за слободно кретање, у режији Дине Мустафића добио је изглед савремене и атрактивне представе. Овај документарни театар апсурда, уз много аутоироније, у моментима је изазивао смијех у публици, онај кисело-горки. Осим глумачке игре која укључује сценски покрет и кореографију, Туђе срце представља занимљив музички концепт Дамира Имамовића у изведби сазлије Јусуфа Бркића, те видеопројекције које потписује тим на чијем је челу била Лејла Хоџић. Размјена идеја, људи и роба између Босне и Херцеговине и Косова данас је онемогућена услијед недостатка политичке воље. Персонификација непостојања дипломатских односа између двије земље је Албан Укај, познати глумац родом из Приштине, који већ петнаест година живи у Сарајеву гдје је засновао породицу. Сво то вријеме Укај је одолијевао административним апсурдима који су њега или његову породицу онемогућавали да слободно комуницира између своје двије домовине.
Билтен бр. 3
61. СТЕРИЈИНО ПОЗОРЈЕ Понижења конзуларних службеника и граничних полицајаца, хрпа папира и потврда која је потребно прикупити, сва непотребна лична питања на која је потребно одговорити у покушају добивања визе све су то симболи изврнутих, искључивих система створених да хране сами себе, умјесто да постоје за добробит људи. (...) Данашња Европа постаје Европа граница – отворених за слободно кретање грађана првог реда, а затворених за грађане другог. А оне границе које је најтеже порушити су границе у људским главама. Удружење АРТ В.А.З. (Радио Сарајево, 7. 1. 2016)
(...) Из сцене у сцену са позоришних дасака сопствени нам се живот уносио у лице, ударао и у груди и у плексус... Од непризнавања личних докумената на релацији Босна и Херцеговина – Косово, преко дечака из Мостара који има три имена (за Србе Марко, за Хрвате Саша, за Муслимане Салих), усташа и усташица, четника, четникуша, љубави избеглица из Сирије, мађарске границе од бодљикаве жице, чињенице да из западног у источни Мостар и обрнуто нема преласка иако нема граничара нит треба пасош, делиријум тременса у амбасадама западних земаља и на границама тих држава... па на даље. – Ми на Косову кажемо: „Ј...ш земљу којој је Запад Нови Пазар“ – једна је од бројних реплика на коју је публика здушно реаговала. Представу упечатљиво одликује музика, духовитост, као и чињеница да се игра на три језика (српско-хрватски, албански и енглески) и сви говоре све, а паралелно иде титл па публика само гледа да им нешто случајно не промакне без обзира на то да л‘ ће чути ил’ прочитати док динамичан темпо заправо чини да човек и не примећује на ком је језику шта испратио. (...) Татјана Њежић (Блиц, 8. 1. 2016)
субота, 28. мај 2016.
www.pozorje.org.rs
Међународни програм Кругови
ФАЗАНОВ ПЛЕС Извештај селекторке Фазанов плес, текст и режија Бела Пинтер, Бела Пинтер компани, Будимпешта (Мађарска) Представа Фазанов плес иза само наизглед класичне драмске приче крије озбиљну сатиричну, чак и циничну деконструкцију онога што бисмо могли назвати границе националног идентита. Радња је смештена у време када су трупе Свете лиге, у којој је била и Аустрија, протерале Турке из Угарске и учврстиле европске границе наспрам Османлијског царства. Радња се, дакле, дешава тада, али могла би се одигравати и у периоду када савремена Мађарска излази из Варшавског пакта, или у некој потенцијалној будућности када би Мађари, у новој подели карата међу великим силама, прешли у ислам. Овде није реч о историјском датуму, већ о историјском механизму који делује тада као и сада. Реч је о људској потреби да се у новим околностима сачувају старе навике и привилегије, да се све промени, а опет остане исто. О људској неспремности да се прихвате промене и себичности која је узрок томе и која нас тера да се ружно односимо према другоме – дошљацима, избеглицама, слабијима... Бела Пинтер помера наше границе перцепције друштвене сатире. Нетрпељивост према другоме и другачијем произилази из неспремности човека да сагледа сопствену маргиналност и стога се затвара у уске кругове у којима може да доказује свој значај и посебност. Травестија је опште место затвореног друштва. Томе сведочи бескрајно духовити моменат када бивша учитељица, од муслиманске жене у бурки постаје мушкарац у европском оделу, а све само с једним циљем: да се домогне места директора школе и привилегија које из тога следе. Имају ли људска глупост и себичност границе и морају ли баш увек да нас одведу у хаос и насиље? Марина Миливојевић Мађарев
5
61. СТЕРИЈИНО ПОЗОРЈЕ
www.pozorje.org.rs
Ex libris
Критика
ГАБИ: У име Оца, и Сина, и Светога Духа, амин. ЕРЖИ: Амин, Габика. ГАБИ: Укратко, волела бих да будем директор и молим да се распише конкурс за ванредни избор директора завода. Тишина. ЕРЖИ: Габика! Мајку ли ти курвињску! Шта ти хоћеш, бубице моја мала? ГАБИ: Ванредни избор директора завода још ове недеље! ЕРЖИ: Ванредни избор директора? Какав ванредни избор директора, ти си полудела, кретенушо, ти? ГАБИ: На шта имам право према законом прописаним могућностима. ЕРЖИ: Ти имаш право? У лудницу, у лудницу имаш право да одеш. И ни на шта друго немаш ти право, срце моје слатко! Јер немој мислити да је и сав остали свет полудео ако си ти полудела. (Бела Пинтер компани)
Овај пут радња се дешава након турске окупације. И, мада су Турци већ истерани, Алах је тако дубоко усађен у умове свих као део свакодневних ритуала да они на глави и даље носе турбане и зарове. Да би се ови украси уклонили са главе потребан је само један покрет руком, док се у позадини чује „Ода радости“; па ипак, биће потребно много више од тога да би се „реинсталирали“ ови програми тако да створе нови ментални склоп код људи. А, није чак ни извесно да је то све вредно тога – онај који је до јуче имао моћ лако може и сутра поново доћи на власт, док онај који је на власти данас лако може постати нико и ништа. Само да вас подсетимо, јасно се види да постоји снажна веза између четрдесет година комунистичке власти у Мађарској и данашње носталгије за чврстом руком. Писац није пропустио да увиди ову везу. Чаки Јудит
Писац и редитељ
Бела Пинтер Рођен је 1970. у Будимпешти. Пинтер који поставља на сцену представе у којима и глуми, основао је позоришну трупу 1998. и назвао је Бела Пинтер компани. Под Пинтеровим вођством, уметничким и сваким другим, Компанија ствара модерне представе базиране на критичким, (само)ироничним опсервацијама мађарског друштва – комаде карактерише надреални свет који је конструисан од комбинације стварности и снова, од аутентичних представа и кича и од основних елемената мађарске културе. Због вишеструко награђиваних иновативних достигнућа, остварења Беле Пинтера и компаније сврставају се међу најзначајније и најинвентивније у данашњем позоришту. Награде: Артишјус награда за књижевност, Награда ”Сеп Ерне” – за драмске текстове са оригиналним погледом на свет, Орден за заслуге – Витешки крст Републике Мађарске, награде ”Ђерђ Фехер”, ”Шандор Хевеши”, ”Мари Јашаи”, Стипендија Сорош, стипендија за драматургију ”Иштван Еркењи”, Награда Népszabadság Comet и друге. Компанија Беле Пинтера учествовала је у међународном програму Кругови на Стеријином позорју 2006. ауторским пројектом Сељачка опера.
6
(...) Исткана од кафкијанских егзистенцијалних ситуација, бавећи се надреалним, ово је стилизована, права надреална представа – начињена је, између осталог, од неке врсте тумарања између различитих доба, култура, језика и диктатура. Извитоперена народна музика, иронични ритуали у турбо стилу, лажни нагласак – све ово служи да унесе елемент хумора – то су елементи од којих је начињен свет аутора Беле Пинтера. Ово је представа која има димензије историјско-филозофског хоризонта. Ово је демонстративно, бласфемично испитивање чињенице да се историја, суштински, никада не мења. Следствено томе, никада не можете знати да ли ћете завршити у ери турске окупације Мађарске, онако како се то преноси кроз старе баладе, или ћете завршити у школи сиротишта под државном управом (?), у једном садистичком институту који заправо веома личи на... на шта, заправо? Заправо комад нам преноси седамдесете године у Мађарској, и то
Билтен бр. 3
61. СТЕРИЈИНО ПОЗОРЈЕ кроз глупе командне фразе и још глупље ритуале који се усађују у људе. А истовремено, представа нам доноси шеснаести век. И садашњи тренутак, такође. (...) Дежо Ковач Слика наше домовине Мађарске коју приказује Бела Пинтер мрачна је. Јер, оно што је постављено на сцени – фигуративно и кроз постепену разраду – показује се као последња четвртина једног века мађарске историје у компактној форми: трупе источног пакта су се повукле, трупе западног пакта долазе – ствари се завршавају као лажна демократија која заправо никада и није до краја успостављена. И док ми Мађари покушавамо да нађемо наше место као део Запада, показује се да је то узалудан покушај па поново покушавамо да се придружимо силама које су источно од нас. И заиста, Државна школа и сиротиште „Франсис Симон” је фабрика патика – свеједно да ли припадамо Западу или Истоку, наша улога је да обезбеђујемо ропски-јефтину радну снагу, то је наша судбина. Ова порука Беле Пинтера и није далеко од истине: уместо да поставља конкретне паралеле или један-на-један поређења – он овде врло уопштено приказује историјску судбину „Фери државе“ Мађарске. Чаба Киш
Интервју
www.pozorje.org.rs
► Веома ме је обрадовао позив да режирам ову представу, а потекао је од драматуршкиње Кате Ђармати, коју дуго познајем и с којом сам већ имао прилику да радим. Мојој срећи није било краја, јер сам желео да режирам Ану Едеш, још од момента кад сам ово дело први пут прочитао. Костолањијев роман ми се веома допао. Од тога времена, некако га носим у души. Ана је једно од најизвођенијих
дела овог великог писца. Имао сам прилике да у више наврата погледам различите поставке, и са сваким новим сусретом, моја жеља да режирам баш Ану Едеш бивала је све већа и већа. Морам да признам да сам пре Суботице добио позив од једног другог позоришта да режирам исти комад, али сам одбио. Због чега? ► Није ми се допала адаптација дела, као ни ансамбл с којим је требало да радим. У овом случају, све коцкице су се лепо посложиле. Срећан сам, јер сам у овом раду пронашао кључ који је отворио многа врата у мом стваралачком процесу. Тај кључ је, заправо, сама драматизација коју је одлично урадила Ката Ђармати.
Јожеф Цајлик, редитељ представе “Ана Едеш”
О слободи, моралу, жртвама и убицама У разговору за Билтен, редитељ представе Народног позоришта у Суботици, открива праве разлоге због којих је пристао да режира једно од његових најомиљенијих књижевних дела и износи своје виђење многих питања и дилема које ова представа доноси. Како је успостављена сарадња с Народним позориштем у Суботици? Да ли је дело Дежеа Костолањија пронашло Вас, или сте Ви пронашли њега?
субота, 28. мај 2016.
Деже Костолањи дели судбину многих неправедно запостављених писаца у нашој земљи. Многи чак и не знају да је он из Суботице, дакле, не знају да је домаћи писац. Будући да сте имали прилику да сарађујете с многим позориштима у Европи, колико се Костолањи и други овдашњи писци играју на „даскама“ Ваше родне Словачке и у другим земљама Европске уније? ► У Словачкој нису упознати са стваралаштвом Дежеа Костолањија. Додуше, почетком ове године објављен је превод његове Ане Едеш под насловом Слатки убица. Нисам експерт за књижевност, али сматрам да је Костолањи велика непознаница и у многим другим земљама које фаворизују своје писце. Немац који је читао или чита Томаса Мана, си-
7
61. СТЕРИЈИНО ПОЗОРЈЕ
www.pozorje.org.rs
гурно ће га упознати, јер га Ман неколико пута спомиње. Нажалост, Костолањи није познат писац, а ја бих волео, и надам се, да ће га Европа упознати и заволети. Једна од тема у представи односи се на злостављање и израбљивање. Ви сте главну јунакињу Ану, једну од тих жртава, готово поистоветили с обичним предметом. У којој мери је то оправдано? ► Као и свака жртва, и Ана је немоћна. Губи сопствену личност. Али, њу никако не можемо ослободити чињенице да је, заправо, убица. Она је истовремено и једно и друго. Док је гледамо као жртву, видимо Ану изгубљену и веома несрећну. А кад постане убица, сви се ње плашимо, јер нисмо очекивали да ће починити злочин. То је нека врста „мртвог поља“ за гледаоце, јер нисмо били у могућности да јој помогнемо. Та наша беспомоћност што нисмо успели да јој помогнемо, највише и боли. Слоган овогодишњег Позорја гласи “Где су границе?” У контексту овог разговора и саме представе, намећу се и питања: Где су границе људске издржљивости; Кад се треба супротставити другима, па и самима себи; Када треба рећи да је доста било? Ана очигледно није знала за те границе. То је сасвим сигурно. Сматрала је сасвим природним што свако може лоше да се опходи према њој, јер она је сасвим обична слушкиња. По њеним схватањима, било је нормално да јој други постављају границе у понашању, раду, чак и у јели и пићу. У моралном контексту, Ана није размишљала о границама. У животу знала је једино за рад и на разне животне импулсе одговара радом. Није била свесна да јој као људском бићу припада било које право. Човек који не познаје своја права, не зна ни за границе. Разговарао Војислав АЛИМПИЋ
Хермина Г. Ердељи, Ана Едеш у истоименој представи
Страх од слободе Са глумицом која је тумачила насловну улогу разговарили смо одмах након одигране представе, иза кулиса Новосадског позоришта, у кратком предаху пре почетка Округлог стола. Ко је Ана Едеш, жртва или убица? ► Она је и једно и друго. Али пре свега је несрећна млада девојка предана свом послу. Њен посао је центар њеног света. У данашње време, рекли бисмо да је сурови професионалац који беспрекорно обавља свој посао. Ана је слушкиња у једној буржујској породици. Деветнаестогодишња девојка из провинције која, како се каже у представи, „једино воли да ради”. Несрећна је, ћутљива и повучена. Затворена је као личност. Тежак посао који обавља, лоше и сурово опхођење према њој, сматра као нешто што се подразумева. Не помишља на могућност да било шта промени. Она је и наивна, без животног искуства. Као таква, лако се заљубљује у сестрића своје газдарице који жели да је сексулано искористи. Отаје у другом стању и приморана је на прекид трудноће. Остављена је, одбачена и изиграна. У једном моменту убија своје послодавце, а да тога није свесна. Стицај животних околноси ју је приморао на то. Ана је и жртва и убица, али чини ми се да је више жртва. О њеној кривици може да суди једино Бог. Због тога представа почиње и завршава се њеном молитвом. У једном тренутку Ани се нуди могућност избора, да започне сасвим другачији, обичан начин живота. Зашто одбацује могућност да буде слободна? ► Из разлога што се уплашила слободе. Уплашила се нечег новог, на шта није навикла, о чему не може ни да размишља, а камоли то и да оствари. Постоје ли такве особе данас, нека врста полуробова којима је ограничено кретање, који немају ос-
8
Билтен бр. 3
61. СТЕРИЈИНО ПОЗОРЈЕ новна права и како се друштво одмоси према њима? ► Сигурно да постоје. Лично не познајем ни једну особу из свог окружења која је у тако ужасној позицији. А људи и друштво увек су исти. Сурови и бескрупулозни. Тога ће, нажалост, увек бити. Какав је био рад на представи и каква је била сарадња са редитељем из Словачке? ► У почетку сам се питала како ћу да одиграм ту девојку која је далеко млађа од мене. Онда сам схватила да године нису кључне, него околности у којима Ана живи, сурови однос њених газда, лоше опхођење других људи према једном младом и чистом бићу. Сарадњу са редитељем Јожефом Цајликом запмтићу као једно непоновљиво и лепо искуство. Разговарао Војислав АЛИМПИЋ
www.pozorje.org.rs
► Човек треба да се подвргне вишегодишњој психотерапији да би одговорио на ово питање:) Не знам, нисам сигуран. Мислим да нисам. Што је најлуђе, нисам ни несрећан због тога, нисам ни разочаран. Не знам где би требало да померам те границе, јер васпитање које сам добио није лоше. Нису ли човекова радозналост и пут који води у њеном правцу ипак неко померање граница? ► Радозналост је сигурно мотив који води ка померању граница. И ја ту своју радозналост поштујем и дајем јој за право. У ствари, остварујем је, стално јој идем у сусрет, нарочито у креативном раду. Али то све није противно мом васпитању и усмерењу. Моји родитељи су водили један град у једном јако тешком периоду. Моја мајка је направила фестивал, чувени, по цену свега, све је био плод њене крви, од њених уздаха све је било саткано. Кад се сетим тога, не могу рећи да нешто померам... Лествица је високо подигнута? ► Да, управо. Твоје представе имају неку нежност, милују душу, увек нуде неку племенитост. Тога је веома мало на сцени. Са сцене нас углавном засипају виком, агресијом, јер је редитељ смислио да нам нешто каже заборављајући да се најбоље чује кад се најтише говори... ► Неки аутентично вичу, и то је добро, јер вичу из свог срца. Шта знам...
Борис Лијешевић, редитељ представа “Брашно у венама” и “Пијани”
Све се завршава у менталитету Разговор с редитељем Борисом Лијешевићем почиње после представе Брашно у венама питањем је ли у Нови Сад стигао писац комада Игор Штикс? Није, каже Борис, али дописивали су се током представе... Шта си му писао, ако није тајна? ► Дописујемо се кад год гледам ову представу, седим негде са стране и пишем Игору утиске. Вечерас сам му слао фотке, највише публике, изгледа сцене, хтео сам да му дочарам како је пуно света и како дивно и снажно све изгледа. Ово Позорје пропитује границе. Твоја представа, позориште уопште, покушавају да их помере... Може ли човек да помери границе које су му задали родитељи, место у којем је растао, домовина, улица, историја...? Шта мислиш, јеси ли померио неке, теби задате границе?
субота, 28. мај 2016.
Дира ли тебе та вика? ► Можда. Мада, не сећам се да је у мени нешто пробудила... Покушавам да некако кроз тишину нађем пут... То ваљда излази из моје личности, васпитања чије границе нисам прешао:) Да јесам, вероватно бих урлао са сцене:) Можда и то једном треба да испробам. Вредно је кад човек себе у позоришту уме да изрази јасно и тачно: ако је бунтовник, онда се буни, као што се у региону разни људи буне, неки заиста осећају тај бунт и он је аутентичан. Онај ко је гледао “Елијахову столицу” поредиће је с “Брашном у венама”, ако ни због чега онда због те топлине, племенитости које буди у човеку и поступка рада с глумцима. У обема представама тај поступак је специфичан. Како заводиш глумце? ► Па не бих рекао да их заводим, не бих то тако назвао... Зашто не, па завођење јесте сваки покушај разговора, сарадње, комуникације; ти некога убеђујеш да си ти онај прави с којим треба да се разговара и ради?
9
61. СТЕРИЈИНО ПОЗОРЈЕ ► У сваки рад уђем доста плашљив и помало анксиозан, и једино решење које у том тренутку видим јесте да се предам, потпуно и отворено, са свим знањима и незнањима. И да чекам прави тренутак, да проговоримо сви својим гласом. А не можеш чекати до сутра, јер представа има своје границе, задате рокове до којих мора да се роди... ► И нико те не пита, јеси ли болестан, ради ли ти се, је ли ти неко умро, имаш ли инспирације, имаш ли проблема у кући... Улазим анксиозан у процес рада. Уочи сваке пробе ујутро се будим с неком
врстом нелагоде и страха кад треба да се сретнем с људима, често идем на пробу и размишљам, ех, кад би била отказана проба. Онда ми је веома тежак моменат кад почне сама проба, то никако не знам како и кад је тачно, онда како крене проба, небо се чисти, облаци нестају, сунце почиње да сија, до краја пробе дан постаје ведар и после пробе одлазим у ведар дан, али онда опет у круг. Како се ближи следећа проба, облаци се навлаче, почиње да пада киша...Али сама проба с правим људима има нешто лепо у себи, нешто што обнавља човека, ревитализује, што чисти небо изнад мене. После пробе увек сам некако срећан и храбар. А после представе? ► Раније нисам гледао своје представе, седео сам у бифеу, чуо сам да то тако треба, да то раде неки редитељи, то су неке легенде, и онда сам неколико пута осетио такву празнину, дођу људи честитају, а ја немам појма како су то све доживели на самој представи... Ниси се суочио, то је као да си остао пред храмом у којем је богослужење а ниси ушао. И на крају сви излазе промењени, а ти си онај исти. То је исто из страха, страшан ми је моменат почетка представе. Хоће ли људи излазити, хуктати, превише кашљати, хоћу ли у публици видети главе које не гледају у глумце. Разни страхови. Одлуку да гледам
10
www.pozorje.org.rs
донео сам после једне представе, премијере Алкестиде, коју сам радио у Словенији. Мала сала, нисам имао сигурно место где могу да гледам и мало идем напоље, могао сам да уђем и седнем или останем напољу, сео сам, разводница навуче завесу и затвори врата, а ја – као да сам остао у авиону, кога се иначе помало плашим. Ухватио сам жену за руку... После сам чуо да је један мој пријатељ, који је умро у болници, кад је осетио да умире, тражио од медицинске сестре да га држи за руку, то ми је рекла његова мајка... Каква је ова друга твоја позоријанска представа, “Пијани”? ► Потпуно различита, другачији поступак, и за мене, у односу на све што сам радио. Некао ми је тако текст налагао. Док сам читао текст, видео сам сцене које не треба да буду маркиране, осетио сам да то треба да буде другачије. Мислим да сам у томе доследан – ишао сам онако како сам осећао, иако је то потпуно другачије у односу на оно како иначе радим. Пратио сам неки импулс. Није ми жао што сам га следио, нисам погрешио што сам направио представу од блата, превртања, од конкретног материјала. После премијере сам патио и био убеђен да сам изневерио себе, али, како време одлази, мислим, ма нека је било нешто другачије... Радио си с глумцима у читавом региону, претпостављам да је рад свугде сличан или исти, па ипак, има ли неких специфичности? ► Зависи. Углавном је теже радити с онима које познајем, у дугогодишњим си везама с њим, има ту очекивања с разних страна, има свега, различито је, средине су различите а тиме су и глумци различити. Све иде из споја географије, историје и менталитета, све се у њему завршава. Негде пробе трају тачно до два, негде те нико не пита докле ћеш радити... А публика? ► Загонетка... Двапут сам радио у Хрватској. Први пут у ЗКМ-у [Загребачко казалиште младих], Мирни дани у Миксинг Парту, комад који сам ја изабрао, сигуран да ће Ерленд Лу бити пун погодак за тамошњу публику, али – није био. Представа није дуго живела, а мислио сам да је то њихова тема. Испоставило се да оно што ја мислим о публици – само ја мислим... Следећи пут су ме звали да радим нешто што су они бирали, Јасмину Резу. Чудио сам се, француски средњи слој, мислим, кога то занима.... Натерао сам себе да уђем у то, размишљам – они ми нуде, они знају своју публику, и испоставило се да је то постала хит представа. Разговарала Снежана МИЛЕТИЋ
Билтен бр. 3
61. СТЕРИЈИНО ПОЗОРЈЕ
www.pozorje.org.rs
га је, али каналисаног, постојали су људи који су били његови носиоци. Чини ми се да нетрпељивости нису биле тако јаке као данас. То је сада већ толико усађено у нас да је неисправљиво, јер, људи се дају обликовати, и ја не могу себе из 1989. и данас да упоредим, то се постепено дешава. Нећу да кажем да се осећам националистом, али да се осећам удаљеније него икада, да смо удаљенији једни од других него икада, то је чињеница. Ко зна да ли ће се, и када, десити икакво зближавање.
Изудин Бајровић, Владимир у представи “Брашно у венама”
Сами смо себи најинтересантнији, отуђујемо се бесповратно Може ли се с ове временске дистанце говорити о разумевању. Може ли се сести, нормално разговарати, гледати у очи, разумети, чути, опростити, рећи “извини”? Да буде истински, из душе, не куртоазно, зато што то неко изван нас жели, предлаже, налаже или нешто треће условљава тиме? Овим питањем почиње разговор са глумцем Изудином Бајровићем у улози Владимира. Што време више пролази, колико год се људи који су на власти покушавали опрати, из свог угла оправдати оно што се десило, обичним људима је јасно колико је све било бесмислено и непотребно, колико смо зла претрпели, нанели, преживели. Тешко да се може наћи икакво оправдање за све то. Преживео сам то у Сарајеву. Можда у том тренутку то није било најинтензивније терорисање једног града, али сигурно је било оно које је највише трајало. Сећам се с колико смо наде гледали будућност, с колико вере да ћемо, кад то једном прође, лепо живети, а онда смо дочекали окончање... И невероватно је колико смо сад несрећни, не говорим само о Босни, путујем доста, идем у Црну Гору, ево сад сам у Србији, нема среће, не среће, њу не треба тражити, али нема радости. Сви жалимо за временима када смо мислили да ће се све поправити, бити боље... Јесмо то ми постали други људи? Старењем се мења перцепција, све је било боље некад него што је сада... ► Нисмо постали други људи, него је властима које су из свега тога изашле као победници, јасно да могу опстати само док та њихова прича постоји, док је те приче – има и њих. Тај национализам, не да није престао, него је кулминирао. Њега у овом облику деведесетих није било, тако широко, било
субота, 28. мај 2016.
И “Брашно у венама” тематизује тезу да старије генерације преносе неразумевање и предрасуде младима које то, неко као тешки крст, други поносно носе на леђима. Чини се да је млад свет некад био бунтовнији и скептичнији тим поводом, да се нису дали тако лако убедити да су родитељи у праву... ► Нисам сигуран у ту причу, ни млади људи данас не слушају старије, нисмо ни ми, генерацијске разлике су увек свуда присутне, у било ком времену. Ни ми нисмо нешто пажљиво слушали наше очеве кад су нас саветовали, ни нас не слушају наша деца. Читав систем је тако устројен, од тих предрасуда, од образовног до јавног и културног, то је стално ту, присутно, то је у атмосфери, тако то људи добијају. Не мислим да то намеће породица, заправо, стиче се утисак да она нема утицаја у том смислу. Је ли глумцу лакше или захтевније да игра оваква представе, када је мање физичке радње на сцени и више се игра из учитаног, преживљеног, личног, доживљеног на пробама. Је ли данас лакше бити глумац у односу на време кад нису биле замисливе овакве представе које су, ту и тамо, долазиле можда само из Словеније?
► У склопу свега о чему смо причали, променила се перцепција људима. Оне приче које су нас раније интересовале, данас наилазе на неразумевање публике. Ни Шекспир није толико занимљив, и Чехов се данас мало изучава. Сада су неке друге теме постале важне, лепо је да у позориште долази и нова
11
61. СТЕРИЈИНО ПОЗОРЈЕ публика, наравно, уколико се то не злоупотребљава... Али, и кроз теме се осети да се воле наше приче, наше теме, ми смо у центру свега тога... То значи да постајемо озбиљни егоцентрици или можда да су наше трауме огромне? ► Трауме су велике. Све више се затварамо, уместо да се отварамо према свету и свему што је светска култура. Универзалне теме су престале да нас интересују, одмакли смо се од њих, интересују нас само приче у којима се директно препознајемо. Не разумемо приче које се не тичу овога времена и простора, само наше време и простор препознајемо као своје и само то привлачи публику у позориште. И то је последица свега онога о чему сам вам говорио. Снежана МИЛЕТИЋ
www.pozorje.org.rs
ним проблемима него што то иначе чини у осталим радовима. Бурић је додао да је Костолањи са овим мотивима инспирисао многе који су га читали. Схватио је, делом и из приватних разговора са Катом Ђармати, да је ово Костолањијево дело прилично експлоатисано. Ката Ђармати је рекла да оно што многи желе да „ухвате” у овом комаду јесте мотив убиства и психолошка анализа тог чина. Она то никако није хтела, јер сматра да је овај Костолањијев роман изнад оног што човек у њему може да прочита. Сви психолошки мотиви сакривени су у нара-
Округли сто Ана Едеш
Зашто добра служавка убија своје газде? Округлом столу о представи Ана Едеш коју, по мотивима истоименог романа Дежеа Костолањија, изводи Драма на мађарском језику Народног позоришта Суботица, присуствовали су редитељ Јожеф Цајлик, Ката Ђармати (драматизација) и глумци Хермина Г. Ердељи (Ана Едеш), Наталија Вицеи (Ангела Визи) и Арпад Черник (Корнел Визи) Прво питање водитеља округлог стола Игора Бурића било је упућено Кати Ђармати: да ли приликом драматизације романа проналази у њима оно чега нема у драмама, односно зашто је у овом случају изабрала баш Едеш Ану (распоред речи у оригиналу Костолањијевог дела). Ката Ђармати је објаснила да увек трага за причом, а те приче понекад не може да пронађе у драмама. Сматра да сваки материјал који се користи за сцену може да буде драмски и она управо у романима трага за драмским ситуацијама. То се догађа тако да понекад уопште не користи речи, већ само сцене из одређеног романа. У Ани Едеш користила је не само дијалоге већ и сам наратив. Било јој је потпуно логично да изабере баш Костолањијев роман на почетку актуелне позоришне сезоне у Народном позоришту Суботица, не само зато што је Костолањи рођени Суботичанин већ пре свега зато што је имала одличну поделу за ову причу. Желела је да исприча причу о огромној разлици међу друштвеним слојевима која је и дан-данас присутна. Признала је да је мало смиреније причала о неким друштве-
12
тивној линији представе. Ако се та нит „извади” из представе, онда остају дијалози. Суштина овог романа је баш та да је убиство од самог почетка некако скривено. Радећи на овој представи трагала је за, како се изразила, оним што је најкостолањијевскије, а то се сасвим сигурно налази у наративу. Констатацијом да ниво приповедања постоји и у редитељском решењу, Бурић је у разговор укључио редитеља представе питавши га како се он носио са прозним и приповедачким сегментима у представи. Јожеф Цајлик сматра да су се успешно изборили са том тематиком, заправо, то их је спасило од мноштва илустративних решења. Бурић је рекао да представа за сензибилитет данашњег гледаоца има изражен спори ритам, али да му се чини да се редитељ тога није плашио, већ да је покушао на суптилан начин да нас све заинтересује за причу коју је режирао. Цајлик је одговорио да је реч о тексту који се подвлачи под кожу читаоца, ствараоца. Бурић је додао да редитељ није инсистирао на политичком контексту у ком се налази породица Визи, нити на религијском или било ком другом контексту, већ да је трагао за нечим што би му омогућило да све то што је избегнуто на неки начин ипак буде присутно на сцени. Тако, нпр., на сцени се виде глумци који не играју, виде се реквизити, са старим орманом у средишту. Цајлик је рекао да представа лако може „склизнути” у погрешном правцу ако се покуша решити мистерија онога што је Ана на крају учинила, а по њему, сасвим је логично то што је учи-
Билтен бр. 3
61. СТЕРИЈИНО ПОЗОРЈЕ нила. Нешто се у њој променило, али ми до тога не можемо допрети. Не вреди да се нервирамо у вези са тим зашто је Ана убила своје газде. Управо стога покушали су само да представе ситуацију из које се може закључити зашто је до убиства на крају дошло. Разговор је настављен са глумицом која игра Ану Едеш. Бурића је интересовало како се глумица, припремајући се за ову улогу, носила са мотивацијом Ане Едеш да на крају убије своје послодавце. Хермина Г. Ердељи је рекла да Ана заиста нема конкретан мотив за убиство, али да се све време тај мотив, односно ти мотиви надограђују један на други и на крају је доводе до тог чина. Ана од самог почетка прихвата сва правила друштва у ком се налази, не бори се против њих, изгубљена је у њима. Она је изузетно добра служавка. Она се никада не би ни извукла из круга у ком се налази да споља до ње не ипак долазе људски импулси које помало прихвата и којима се помало препушта, а потом их потпуно „гура” од себе. То је заправо та врста психолошког размотавања ситуације која на крају доводи до убиства. Једина конкретна одлука коју Ана доноси је да убије своје газде, а не да, рецимо, изабере слободу која јој се пружа. Она врло револуционарно изводи на крају тај чин убиства. Један од врло важних ликова у односу са Аном је лик Ангеле Визи у којој се, истакао је Бурић, такође „види” доста мотива, од неоствареног мајчинства до тренутка када Ану почиње да доживљава као члана породице итд. Госпођа Визи прави лук од џелата до жртве, рекао је Бурић, а потом је питао глумицу да ли је тешко градити лик једне будимпештанске госпође којој је центар света њена служавка. Наталија Вицеи је рекла да је,, градећи ову улогу, трагала за истином у вези са тим шта значи бити усамљена госпођа у било ком граду, госпођа којој живот некако ишчили, склизне у нешто лоше... Ту мисли на губитак детета, отуђење од мужа итд. Не воли да посматра ситуације црно-бело. Није могла Гласање публике за најбољу представу Ана Едеш – 3,67 Брашно у венама – 4,44 да гради ову улогу осуђујући госпођу Визи, већ је морала да пронађе неку истину у тој жени, иако је све време била свесна какве грозне ствари она говори и чини. Госпођа Визи је попут усамљене жене у кавезу која напокон добија најлепшу играчку. Она у ствари лоше воли, гуши, а тога није свесна. Госпођа Визи мисли да оно што чини чини исправно. Вицеи је рекла да је успела у свим овим психолошким нијансама да пронађе себе као глумицу. Након изјаве да је је имао осећај да су глумци у овој представи радили са веома строгим редитељем, пре
субота, 28. мај 2016.
www.pozorje.org.rs
свега због прецизног резултата и сведене игре, Бурић је дао реч глумцу Арпаду Чернику који је рекао да се ауторитет не стиче урлањем. Ако је неко ауторитет, онда не треба да буде строг, већ напротив, може себи допустити да буде веома фин и стрпљив према глумцима. Рекавши да је Корнел опуштенији од свих других ликова у односу на околности око њега, Бурић је замолио Черника да појасни своју улогу. Глумац је рекао да Корнел заправо бежи од сурове стварности у којој живи. Он има могућност да се спаси своје жене која не допушта да се пређе преко смрти детета и да се колико-толико настави нормалан живот, има могућност да се спаси чак и самог себе и то чини кроз неку врсту политичке каријере која суштински није важна за ову причу. Користећи те могућности отклона он се потпуно изопачи, што обично бива са људима који почну да се баве политиком. Марина Миливојевић Мађарев, селекторка 61. Стеријиног позорја поставила је два питања редитељу. Прво, да ли се Ана Едеш данас може третирати као симбол свих људи који много раде и морају да живе искључиво од свог рада, а друго, како је дошао
на идеју да централни сценски реквизит буде орман. Јожеф Цајлик је најпре одговорио на друго питање – орман је избор сценографкиње и он фиксира причу на једном месту. Што се тиче првог питања сматра да Ану не можемо да амнестирамо. Ана, иако може да живи од свог рада, нема никакву потребу за новцем, задовољава је врло мало. Она заправо не зна шта јој треба у материјалном смислу. Реч је узео Милан Мађарев: гледајући представу имао је асоцијацију на Гомбровича и на његов однос у његовим романима и драмама. Интересовало га је да ли је редитељ кореспондирао са том врстом филозофије. Јожеф Цајлик је признао да је Гомбрович један од његових најомиљенијих драмских писаца, од његове три драме само једну није режирао, те да је врло могуће да је несвесно дошло до тога да се у овој представи осећа и филозофија Гомбровича. Силвија ЧАМБЕР
13
61. СТЕРИЈИНО ПОЗОРЈЕ
Студент критичар Ана Едеш
Усамљени и заробљени Едеш Ана је роман Дежеа Костолањија, великог писца из Суботице. Драматизацију је урадила Ката Ђармати, а режију потписује Јожеф Цајлик. Представа је постављена у Народном позоришту Суботица – Драма на мађарском језику. Атмосфера у роману помало подсећа на Бекетове драме, а призори промашеног живота и нелагода коју изазивају имају призвук Камијеве естетике. Ликови су психолошки дубоки, готово као да се ради о делу Достојевског. У овом мрачном свету неко опстаје уживајући у љубавним аферама, неко се затворио у четири зида и не примећује у какво се чудовиште претвара, а неко види спас у непрестаном раду и избегавању прилике да се препусти осећању промашености. По доласку слушкиње Ане Едеш, кућа Визијевих је као минско поље, тиха и мирна, али само док се не појаве пролазници који ремете „мир“. Ана Едеш и госпођа Визи нису свесне да су на граници лудила.
www.pozorje.org.rs
Када ми се опет укаже прилика да гледам Ану Едеш, отимаћу се за место у првом реду како бих јасније могла да видим очи глумаца. Штета што вероватно нећу стићи да научим мађарски језик до тада, па ће ми поглед опет бити разапет између превода и ових генијалних глумаца. Глумачка подела је пун погодак, суботички ансамбл је врело талента о ком се могу писати бескрајни хвалоспеви: Хермина Ердељи (у насловној улози), Наталија Вицеи (у улози госпође Визи), Арпад Черник (као господин Визи), Золтан Мезеи (као Јанош Патикариуш), Нандор Силађи (Фичор, Др Мовистерт), Каталин Сирацки (госпођа Фичор, супруга Др Мовистерта, Етела), Ервин Палфи (учитељ, Јожи Елекеш, Батори, пролетер) и Чила Палмер (супруга учитеља, Катица, Стефи). Сценографију и костимографију радила је Ерика Гадуш. Међу Ерикиним одличним решењима морам споменути доминантни орман који поред своје основне фунцкије представља различите делове куће: собе, ходнике, врата, кревете, столице... Музику је писао Роберт Лакатош. Представа се завршава суђењем Ани Едеш за убиство које је починила, не зна се тачно зашто, а сулудо је питати и зашто баш сад? Суђење прати молитва за умируће, којом представа и почиње, а ја се питам чему? Ако је живот пакао, зар је важно куда идемо после? Кристина БОЈАНИЋ 3. година драматургије Академија уметности Нови Сад Брашно у венама
Кости у ормару
Ката Ђармати одабрала је одличну причу. Представа има наизглед спор темпо, али се између догађаја и физичких поступака на сцени одвија дубока психолошка радња. Чини ми се да извор мог досађивања, као гледаоца, није у неинтресантноси Ане Едеш. Колико чујем, ова представа у Суботици се игра са публиком на сцени. На 61. Стеријином позорју изведена је у Новосадском позоришту, а публика је седела у партеру и ложама, далеко од актера. Можда грешим, али чини ми се ови јунаци око себе носе нешто драгоцено до чега нисам могла да допрем, нешто интимно и загонетно што ми је промакло док сам журила да прочитам превод сваке изговорене реплике са мађарског на српски, а затим враћала поглед на сцену како бих испратила покрете и гестове.
14
Другог дана 61. Стеријиног позорја на сцени „Пера Добриновић” изведена је представа Брашно у венама (драмски првенац) Игора Штикса у режији Бориса Лијешевића. Представа прати окупљање породице која се, растрзана ратном трагедијом и невољом, није састала читавих двадесет година. Након две деценије проведене у Америци, Владимир (Изудин Бајровић) и Хелена (Селма Алиспахић) са својим седамнаестогодишњим сином Давидом (Јасенко Пашић), враћају се у родни град (Сарајево, иако се нигде не спомиње тачно место радње). Владимир, Хелена и Давид долазе на вечеру код Владимирових родитеља Клемента (Мики Трифунов) и Надије (Каћа Дорић). Од самог почетка на сцени су присутни представници три генерације па је самим тим сукоб неизбежан. Док жене пажљиво постављају породични сто, отац и син воде расправе: ракија-виски, комунизам-капитализам, Балкан-Аме-
Билтен бр. 3
61. СТЕРИЈИНО ПОЗОРЈЕ рика. Једино Давид игнорисањем свих и свега покушава да остане неутралан бранећи се језичком баријером – говори на енглеском а савршено добро разуме (српски) језик остатка породице. Иако је покретачки догађај комада далеко у прошлости тј. погибија сина/брата Бориса у рату, наизглед неоптерећено али напето окупљање прекида
звоно на вратима и Владимирово напрезање да идентификује „госта“. Неприродно дугим запиткивањем „Ко је?“ остали чланови породице (осим Хелене) откривају да никога не очекују и никоме се не надају. Породичној драми се тада прикључује заборављени син/брат/љубавник Игор (Адмир Гламочак), репортер са ратишта који је након рата побегао у иностранство и наставио да се бави истим послом – „Да јури метак по свету“ . Од тог тренутка, читав наративни ток представе сели се у прошлост где су сви јунаци (осим Давида?) остали заробљени. Дугим и заморним препричавањима минулих догађаја упознајемо се са деда Оскаром, четвртом генерацијом породице – симболом ратне историје ових простора, клицом брашна у вени. Неминовно, покреће се питање кривице. Ко је крив за Борисову смрт – Рат? Игор? „ Једно је место у конвоју“? Оскар? Порекло? Држава? Комунисти? Капиталисти? Питања се ређају у недоглед а нико не даје одговор, ни себи ни другима. Чини се да породична расправа не води изглађивању односа већ погоршању истих све док Надиа не повиче „Двадесет година живим у тишини, НЕЋУ у тишини и умријети“. Једино код Надије и Хелене видљива је и осетна жеља да се одбаце окови прошлости. Иако свесна да између два брата није изабрала оног којег воли, Хелена у тајности позива Игора на породичну вечеру како би сви заједно покушали да живе као породица. Давид је одлучан у тежњи да остане неутралан али му је ипак пренето то „брашно у венама“ које му не допушта да дише пуним плућима и да пренебегне чињеницу да сада живи негде где се, и након двадесет година, „копа по костима“. Сви јунаци држе кости у ормарима, не презају од њих већ их чувају, мислећи да на њих заувек имају
субота, 28. мај 2016.
www.pozorje.org.rs
право. Вечера након двадесет година негледања у очи проблему и ближњима чини се као савршен повод да се нешто промени и да се настави даље али да ли за то има храбрости и воље? Можда. Породични сто зачас постаје несигуран стрми кров са којег још нико није пао али и даље тешко одржава равнотежу. На крају, породица се гледа у очи и срећни су, али то не траје дуго. Брашно је и даље у венама, само га има мање. Како би се (претпостављам) избегла патетичност, у неколико наврата глумци, „излазећи“ из ликова, изговарају дидаскалије и понеке реплике. Редитељ бира овај поступак и за саму завршницу где се очекивао највећи емотивни набој. Ипак, овако сведене, последње реплике одзвањају у мислима дуго након аплауза. Изванредна глумачка остварења целе екипе представе чинила су да се стекне утисак вирења кроз кључаоницу. Публика је седела тако да са све четири стране окружује сцену. Сви смо били у тој бурној ноћи и било је непријатно сведочити тим догађајима, а када вам је у позоришту непријатно – то је добро. Александра МРЂЕН 3. година драматургије, Академија уметности Нови Сад
Јуче на Позорју Дани књиге (I)
Говорећи субјект, ауторска позиција и позоришна критика На првом од три сусрета у оквиру пратећег програма Дани књиге – посвећен гостима из Босне и Херцеговине и Македоније – јуче је представљено дело Маске драмског субјекта драматурга и театролога др Алмира Башовића. Књига чији је поднаслов „Говорећи субјект и ауторска позиција на примјеру драме с краја 19. и почетка 20. столећа“, говори о
15
61. СТЕРИЈИНО ПОЗОРЈЕ релацији која производи драму, односу говорећег субјекта и ауторске позиције. Термини које аутор проналази – како је готово без даха, у бриљантној анализи рекао на јучерашњој промоцији театролог др Света Јованов – уводе читаоца и олакшавају му пут уласка у проблематику драме. Аутор је анализу начинио кроз конкретне примере у драмама Џорџа Бернарда Шоа Занат госпође Ворен, Оскара Вајдла Важно је бити Ернест, Артура Шницлера Коло, Антона Павловича Чехова Вишњик и Мирослава Крлеже Господа Глембајеви. По речима Јованова, „ово су подстреци за читаоце и врло вредан путоказ који избегава вишесмисленост, некакво пророштво, као и суву математичку идеализацију драме...“ Исписани редови су „перфидно (у позитивном смислу) логички и хронолошки поређани у једној феноменалној аналитичкој анализи... Аутор успева да покаже на конкретним примерима и одговори на питање – зашто баш те драме у конкретном времену.“ Јер, подсетио је Јованов на речи аутора, „индивидуалност, макар и распршена, оно је што одређује драму.“ Алмир Башовић је о својој књизи рекао да је то „студија, похвала читању драмске књижевности или упозорење о важности читања саме драме. Јер, и кад сам аутор заврши своје дело, „он постаје само један од легитимних читалаца“. У другом делу Дана књиге промовисан је македонски позоришни часопис „Сум”. О историји његовог настанка и проблемима са којима се сусреће током свог двадесетогодишњег постојања, говорио је оснивач, главни и одговорни уредник мр Трајче Кацаров. До сада је изашло 87 бројева часописа „Списаније за уметност“ (СУМ). Последњи број је посвећен проф. др Христу Петреском, позоришном критичару и театрологу, директору Института за сценске уметности на Универзитету ЕСРА у Скопљу. Гости из Македоније пожалили су се на нелепу позоришну стварност у тој земљи: ретко ко пише позоришну критику, о позориштима уопште, све је мање медија и часописа које позориште интересује. Модератор Округлог стола је Зоран Ђерић. Бранислава ОПРАНОВИЋ
www.pozorje.org.rs
Изложба фотографија Бранислава Лучића Портрете, око 200 изложених – у доњем фоајеу Сцене "Пера Добриновић" Српског народног позоришта где је јуче отворена изложба фоторепортера и фотографа Бранислава Лучића – прво су зналачки осмотриле и оцениле величине Стерија, Нушић, Јоа-
ким Вујић... а, потом и ововремски сведоци позоришног живота, публика и учесници 61. Стеријиног позорја. У корпус изложбе фотографија старог стеријанца Бранка стао је само избор из вишедеценијског пажљивог посматрања и бележења глумачких, редитељских, критичарских и других тренутака на Стеријиним играма, које је аутор бележио пуних 35 година! Изложбу карактерних, лајф-портрета личности ухваћених током бројних Позорја отворио је Герослав Зарић, рекавши да само Бранко и његов фотоапарат раде све време трајања фестивала и у свим ситуацијама. – Кроз ове фотографије озбиљном анализом могу се пратити стилови који су владали у позоришту, учесници, догађаји, време, атмосфера на фестивалу, међуљудски односи, модни стилови, чак и политичка ситуација у земљи. Да није Бранкових фотографија, много тога било би заборављено... Бранко је посвећеник са осећајем за меру, фотограф који својим радом никог не угрожава, радећи то са стилом и дискретно, мајстор да и на сцени и ван ње препозна тренутке које треба забележити. Много нас је обрадовао враћајући нас у прошлост, сећајући нас на лепе, заборављене тренутке. Овим речима Герослав Зарић препоручио је изложбу свим сведоцима збивања на Стеријином позорју у окриљу Српског народног позоришта.
Б. О.
16
Билтен бр. 3
61. СТЕРИЈИНО ПОЗОРЈЕ
Две изложбе Катедре за сценски дизајн ФТН-а Није необично да се током Стеријиног позорја у реализацији програма удружују разнородне институције. Кад су изложбе у питању, овај пут имамо троструко удруживање: Катедра за сценски дизајн при Факултету техничких наука Нови Сад, изложбама и трибином „Сценски дизајн као позоришна стварност” наставља сарадњу са Стеријиним позорјем иницирану у часопису Сцена, а сада се придружује и Шок задруга Мултимедијалног центра „Лед арт” (ex Арт клиника) која уступа своје изложбене просторе. Крајем априла, у необичној галерији/излозима Шок коридор у пасажу Змај Јовине 22, отворена је изложба „[без]гранично?“ студената друге године сценског дизајна, а јуче је у галеријском простору Шок задруге, у дворишту Стеријиног позорја, отворена и друга изложба коју потписују студенти докторских студија сценског дизајна. Изложбу су отворили Радивој Динуловић, професор и ментор и Милица Стојшић, једна од излагача.
„[без]гранично?“ Шок коридор, 29. април – 17. јун 2016.
www.pozorje.org.rs
агресија оправдана провокација и да ли то може да пробуди апатичну публику? Шта подразумева епитет национални у селекцији фестивала? Шта је данашњи идентитет Стеријиног позорја? Кроз ова питања покушавамо да артикулишемо сопствени став о савременом домаћем позоришту, посматрајући га као феномен који би требало да обједини заједнички културни простор у коме државне границе нису критеријум сарадње. ЛИМИТ[ЛЕСС]: Бојана Николић, Јелена Милојковић, Јована Плавшић РЕКЛИ СУ... О БОЉЕМ ЖИВОТУ: Филип Шћекић, Станко Гагрчин, Ива Илић [СТО]ЛИЦА: Александра Летић, Уна Јанков, Жељка Јаковљевић УДАР: Јелена Стојкечић, Јелена Врећа, Тамара Томанић [П]ОДЛИВ: Маја Вујовић, Душан Вукмировић, Тања Жарић, Мирослав Живанов ИЗЛОЗИ/ИЗЛАЗИ: Александра Полић, Александра Ракић, Андреја Рондовић Ментори: Драгана Пилиповић, Владимир Савић. Предметни наставник: Татјана Дадић Динуловић
Записи из стана бр. 50 Галерија Шок задруге, 28. мај – 2. јун Просторна инсталација је настала кроз активну и исцрпну анализу Булгаковљевог дела Мајстор и Маргарита. Користећи роман као примарни извор
У покушају да проблематизујемо тему овогодишњег Стеријиног позорја која поставља питање „Где су границе?“, питамо се: Може ли позоришна уметности да мења друштвену стварност? Коме се позориште обраћа и какав је значај представа које гледамо? Где су границе интимног простора публике? Да ли су све драстичнија и експлицитнија нагост и
Фото Филип Марковиновић
деловања, контекст времена у ком је настао али и чињеницу да је објављен постхумно, група уметника суочила се са проблемима датог текста чија се слојевитост испоставила као једна од примарних препрека. У покушају премошћавања овог проблема, настао је свеобухватни рад који, како појединачно тако и као целина, покушава да одговори на Фото Мирослав Живанов
субота, 28. мај 2016.
17
61. СТЕРИЈИНО ПОЗОРЈЕ питања о човеку, његовом идентитету, положају у уметности, животу, смрти... Појавност, ликовност и драматугија дела дефинисане су кроз процес две међусобно условљене линије уметничког истраживања тема иницираних Булгаковљевим текстовима и морфолошких, амбијенталних и значењских специфичности простора галерије Шок задруге. Аутори: Драгана Вилотић, Јелена Јанев, Љубица Милановић, Маја Ђуричић, Милица Стојшић, Моника Поњавић, Сања Маљковић, Владан Перић Предметни наставници: Миљана Зековић, Иван Правдић, Марко Лађушић, Зоран Максимовић. Менторски тим синтезног пројекта: Радивоје Динуловић, Даниела Димитровска
Жири 61. Стеријиног позорја Милош Латиновић, драмски писац, директор Битеф театра, Београд (председник) Ана Тасић, театролошкиња, позоришна критичарка, Београд Радивоје Динуловић, архитекта, професор, Београд Саша Торлаковић, глумац, Сомбор Жељко Јовановић, позоришни критичар, драматург, Београд
Нова издања Стеријиног позорја Дани књиге, 30. мај (понедељак) СНП / горњи фоаје сцене “Пера Добриновић”, 17 часова
18
www.pozorje.org.rs
In memoriam
Одлазак Ђорђа Јелисића Синоћ је у Београду преминуо глумац Ђорђе Јелисић. Широј јавности познат је по филму и ТВ серији Поп Ћита и поп Спира. Улогу Спире претходно је одбио Зоран Радмиловић – Јелисић “ускаче” и сјајно користи прилику. Учешће на Позорју: као члан Српског народног позоришта – 1956, Мехмед, Скендербег Стерије; 1957, Зелени, Небески одред; 1959, Страдија; 1960, Вукић, Пера Сегединац; 1960ä – Мића, Песма (Стеријина награда); 1963, Колумбо, Кристофор Колумбо; 1963, Он, Интимне приче; 1965, Зола, Халелуја; 1965, Кир Дима, Кир Јања, в. к.; 1966, Пера, Фамилија Софронија А. Кирића; као члан Атељеа 212: 1972ä, Генерал Његован, “Стари”, На лудом белом камену (Стеријина награда); 1974, Милутин, Маратонци трче почасни круг; 1978, Милун Вучетић, Камен за под главу; 1981, Никола Голем, Слике жалосних доживљаја. Позната остварења Ђорђа Јелисића су наслови попут Максим нашег доба (1968), Чеп који не пропушта воду (1971), Драги Антоан (1972), Кичма (1975) и Шеста брзина (1981), као и ТВ серије Позориште у кући (1972), Мајстори (1972), Отписани (1975), Вага за тачно мерење Ђорђе Јелисић (Мића) и Богић (1975) и Сиви дом Бошковић (Рака) у Песми Ос(1984). / Радио телекара Давича визија Србије
Билтен бр. 3
61. СТЕРИЈИНО ПОЗОРЈЕ
www.pozorje.org.rs
60 година Стеријиног позорја – награђене представе
9. ЈПИ, 1964. Бранислав Нушић, ОЖАЛОШЋЕНА ПОРОДИЦА, Југословенско драмско позориште Београд; режија Мата Милошевић Уметнички директор, селектор: Миленко Шуваковић, редитељ, Нови Сад
15. ЈПИ, 1970. Зоран Петровић, СЕЛО САКУЛЕ, А У БАНАТУ, Српско народно позориште Нови Сад; сценарио и режија Димитрије Ђурковић Селектор: Јосип Лешић, редитељ, Сарајево
21. ЈПИ, 1976. Јован Стерија Поповић, ЖЕНИДБА И УДАДБА, Народно позориште Сомбор; режија Дејан Мијач Селектор: Стево Жигон, глумац, Београд
ПРИЈАТЕЉИ 61. СТЕРИЈИНОГ ПОЗОРЈА АУТО КУЋА ПОСЛАСТИЧАРНИЦА
„ШЕХЕРЕЗАДА” субота, 28. мај 2016.
19
61. СТЕРИЈИНО ПОЗОРЈЕ
www.pozorje.org.rs
Сутра на Позорју НЕДЕЉА, 29. мај 12.00 часова / СНП, Камерна сцена Драматуршка радионица 16.00 часова / Културни центар Новог Сада Позорје младих Јован Стерија Поповић: СИМПАТИЈА И АНТИПАТИЈА Академија лепих уметности Београд 17.00 часова / СНП, Камерна сцена „Театар за свакога” Радионица Националног позоришта Шкотске 18.30 часова / Културни центар Новог Сада – Летњи биоскоп Позорје младих Семјуел Бекет: ЧЕКАЈУЋИ ГОДОА Факултет уметности Универзитета у Приштини (Звечан – Косовска Митровица) 19.00 часова / СНП, Сцена „Јован Ђорђевић“ Селекција националне драме и позоришта МИ СМО ОНИ НА КОЈЕ СУ НАС РОДИТЕЉИ УПОЗОРАВАЛИ Текст: Тања Шљивар Режија: Мирјана Карановић Босанско народно позориште Зеница (Босна и Херцеговина) 21.00 час / Позориште младих Позорје младих Колаж програм: УМЈЕТНОСТ ИМИТАЦИЈЕ (рад на лику) Академија умјетности, Универзитет у Бањој Луци (БиХ, РС) 21.30 часова / СНП, Сцена „Јован Ђорђевић“ Селекција националне драме и позоришта МИ СМО ОНИ НА КОЈЕ СУ НАС РОДИТЕЉИ УПОЗОРАВАЛИ / реприза 23.30 часова / СНП, горњи фоаје Сцене „Пера Добриновић“ Округли сто Ми смо они на које су нас родитељи упозоравали
Ми смо они на које су нас родитељи упозоравали МИЛАН: На прелакираној комоди поред столова је телевизор у боји са зеленим екраном и спужвицом преко звучника, и лијепим пуним црвеним дугметом да га упалиш. МАРА: И наранџасто-бијела, празна ваза на њему, Ивана је увијек говорила, к’о жирафа. И миље, што је Бранкова мама исхеклала, испод вазе, све остале сам исјекла маказама, па бацила у wc шољу, кад он није једном дош’о кући чет’ри ноћи, и онда сам пустила воду. МИЛАН: Ред црвених, танких, па ред плавих, танких књига. Моја мама је од прве плате купила зелене и смеђе. МАРА: И мушема на коју се не лијепе мрве, са зеленим, и тегет и розе звјездицама. (Тања Шљивар)
20
Билтен бр. 3