E SEŠKO BR. VIII GODINA III

“E – SEŠKO“ BR. VIII GODINA III

SOMBOR MAJ 2011.

-2-

SADRŽAJ RED. BROJ 1. 2. 3. 4. 5. 6. 7. 8. 9. 10. 11. 12. 13. 14. 15. 16. 17. 18. 19. 20. 21. 22. 23. 24. 25. 26. 27. 28. 29. 30. 31. 32. 33. 34.

NASLOV

AUTOR

STR.

Reč urednika „Tog dana ...“ „Živeti je lako“ „Osoba kojoj se divim“ „Kínai nagy fal“ „Kineski zid“ Pesma „Sam čovek je list“ „Čovek ne može sam...“ To književno delo „Ukinite školarine!“ „Vreme je za učenje“ „Sedim...“ „Osećaj taj“ „Animirani filmovi...“ „Moja generacija ...“ „Moja generacija ...“ „Moja generacija ...“ „Moja generacija ...“ „Moja generacija ...“ „Čovek ne može sam...“ „Samo je jedan kutak...“ „Čovek ne može sam...“ „Jednom“ „Čovek ne može sam...“ Pesma „Bili smo u Tuzli“ „Čovek ne može sam...“ Pesma „Čovek ne može sam...“ „Najteže je kada...“ „Čovek ne može sam...“ I sutra je novi dan...“ Maturanti III-6, III-7 i III-8 IV-1,IV-2, IV-3, IV-4 i IV-5

Jasmina Borić prof. Tatjana Ignjatović III-5 Milana Alparac III-4 Elena Pejak I-6 Marta Mojzeš I-9

3. 4. 5. 6. 7.

Tatjana Ignjatović III-5 Bojana Banda III-3 Jelena Lazić IV-3 Ivona Deak III-3 Nemanja Eustakio IV-3 Slañana Cimeša IV-3 Tatjana Ignjatović III-5 Bojan Mijatović III-1 Vuk Dražić III-1 Dina Lasković IV-3 Nataša Vraneš IV-3 Jelena Janjić IV-3 Nemanja Eustakio IV-3 Strahinja Kesejić IV-3 Dajana Mayer IV-5 Bojana Banda III-3 Nikolina Radojčić IV-3 Jovana Stojanović II-5 Marija Maksimović IV-3 Lazar Martonoški I-7 Željka Vučinić I-6 Slañana Cimeša IV-3 Marin Gorjanac I-8 Stana Pavlović IV-3 Vanja Stanojević IV-5 Slañana Mišković IV-3 Jovana Stojanović II-5 urednik urednik

11. 12. 13. 14. 15. 16. 19. 20. 21. 25. 26. 27. 29. 30. 32. 33. 34. 35. 36. 37. 38. 40. 42. 43. 44. 45. 46. 47-56. 57-78.

-3-

REČ UREDNIKA Dragi naši čitaoci, dragi naši učenici, pred vama je naš osmi broj školskih novina „Eseško“. Bilo je teško odabrati i izdvojiti tekstove za objavljivanje, bilo ih je puno i svi su bili, na svoj način, sjajni. Ovaj broj je posvećen najviše maturantima generacije 2010/2011. To je i razlog što su na stranicama ovog lista, u velikom broju, radovi naših učenika četvrtih razreda. Dve teme su se izdvojile i primetićete nekoliko članaka sa istim naslovom. To su: „Čovek ne može sam i bez nade“ i „Moja generacija u moralnim iskušenjima današnjice“. Iako ih veže ista tema, isti naslov, svaki članak je mala minijatura i svaki u sebi nosi priču koju vredi pročitati i pokušati razumeti. Posebno bih se zahvalila onim učenicima koji su nam dozvolili da njihovi radovi, po prvi put javno, budu objavljeni. Imamo i nekoliko pesama i po drugi put (kao i u maju prošle godine), album sa slikama učenika koji našu školu napuštaju kao veliki ljudi-maturanti. Uvek napomenem i ono na šta sam ja, kao urednik, posebno ponosna, a to je broj preuzetih brojeva sa našeg školskog sajta. Do danas sve prethodne brojeve su preuzeli ukupno 4.550 puta. Sjajan podatak koji obavezuje, da se trudimo i nastavimo u istom stilu! Ne zaboravite da našu školu dostojno predstavite, ma gde bili. Javljajte se, pišite, fotografišite, šaljite svoje radove! Srećno svima, i onima koji odlaze iz naše škole, i onima koji ostaju. Želim vam puno uspeha u daljem životu, radu, školovanju, na prijemnim ispitima i svim onim mestima gde vas čekaju prepreke koje trebate savladati da doñete do svog cilja. Uverena sam da ćete uspeti i da ćete se nas i naše škole rado sećati! prof. Jasmina Borić

31.MAJ 2011.

-4ПИШЕ: Татјана

Игњатовић III-5

Тог дана... Тог дана сам га испратила. Отишао је на пут. Негде. Не знам где тачно, али како год - отишао је. Бројали смо кораке од нашег места до краја. Сузе су саме падале и нису прихватале ни мој рукав, ни његове дланове. Проклет био воз за којим сам трчала када је кренуо. Одвезао моју половину на крај света. Сада смо предалеко за близину. За било шта што смо пре само десетак минута размењивали током нашег заједничког живота. Седела сам још дуго на нашој клупи када је завладао мрак, био мрачнији него икада. Мислила сам, можда ће се ипак вратити, да све буде као данас. Као јуче. Као све ове године. Ових дана, без њега, свака мисао била је безазлена, корак без циља. Не! Није фер! Тако су нам били потребни ови дани. А види сад... нисмо заједно. Предалеко смо за близину. Памтим речи које је увек изговарао када се растајемо. Тог дана ми их је шапнуо, ваљда да не осетим страх и јецај у његовом гласу. „Стегни зубе, не плачи.“ То је то. Крај! Више неће бити као пре. А живим у њему. Саткана само од његових додира, поучена његовим речима, сањана његовим сновима, огледана у његовим очима. Били смо једно! Као некада, наша песма на радију. Као тада, он наспрам мене стоји. Све је тако стварно... А поново грлим ту слику, постер у природној величини, његовој. Али и даље смо предалеко за близину...

-5-

Пише: Милана Алпарац III-4

„Живети је лако када зажмуриш...“ Пут на коме нема знакова, провалија којој не видиш дно и безброј врата, а само су једна права и са разлогом нас мучи питање како да наставимо даље. Људи су велики глумци који савршено увежбано носе своје маске. Превариће нас многи до којих нам је стало, јер само у бајкама увек побеђује добро. Најлакше је кад затвориш очи и наставиш даље, одабереш било која врата, али тако никада нећемо научити да се боримо, трагамо, откривамо... На трњем посутом животном путу греше и добри и зли. Ко падне мора устати, стрести прашину са себе и наставити даље одлучнијим корацима. Ако ти ветар дува у лице можеш му окренити леђа и вратиће те на место са ког си кренула, или можеш дозволити да ти обоји образе руменилом и наставиш даље, јер ништа не треба чекати, свему треба ићи у сусрет. Смемо пустити сузу кад нам се плаче, али само ако ће оне залити нашу духовну снагу и дати осећај олакшања како бисмо лакше полетели. И маслачак се бори са ветром, а зна да је ту битку одавно изгубио, али следеће године са ветром ће се борити стотине нових маслачака. До идеала се не може стићи пречицом, човек сазрева када се суочава и бори за своје снове. Ако пођемо утабаном стазом, зар нећемо стићи тамо где је већ неко био?! То онда и није наш пут, чар је у померању граница, лепота је у ишчекивању да видимо непознато и остваримо оно што је само нама била жеља и немир у дугим ноћима без сна. После ноћи увек долази зора, сунце треба дочекати са осмехом, јер је јутро паметније од ноћи, оно ће донети нову наду и отворити поспане очи, како нам живот не би прошао испред носа, а без нас. Нека небо буде граница, али лет ка висинама треба да буде исправан, јер циљ не оправдава увек средства.

-6-

Piše: Elena Pejak I-6

OSOBA KOJOJ SE DIVIM Jednom je jedan usamljeni pisac, koji iza sebe ima niz napisanih knjiga i proživljenih pustolovina na putovanjima, napisao u svom dnevniku: „Čovek putuje po svetu da bi našao ono što mu treba, a na kraju se ipak vrati kući da to nañe“. Ljudi kroz svoj život od kada je čovečanstva, uvek traže osobe koje će bi oni sami želeli da postanu. Traže neke svoje uzore, idole koji će im pomoći da i oni postanu poznati i popularani. U neko preñašnje vreme uzori koji su inspirisali poznate moreplovce, književnike, naučnike, ratnike, pa čak i kraljeve, bile su osobe davnih generacija. Kada sagledamo prošlost vidimo da se i dan danas nije ništa promenilo i da sadašnji naraštaji postupaju isto. Poput svih ostalih i u mom životu postoji osoba kojoj se divim i smatram je posebnom i mojim uzorom, ali ona se pomalo razlikuje od drugih. Nije popularna niti svetski poznata ličnost. Nije mit, niti legenda. Nije prošlost niti budućnost. Ona je sadašnjost. Ona je moja majka. Kao dete, uvek sam maštala o poznatim osobama i zamišljala sebe u njihovoj koži. Skrivala sam svoj strah i emocije, a pokazivala svoju hrabrost i čvrst ponos, isto kao i oni. Meñutim kada sam odrasla, vremenom su te poznate osobe gubile značaj u mom životu, jer nije svako roñen sa istim osobinama. I baš zbog tih uzora i njihovog odglumljenog ponosa, ja sam gubila veoma vredne osobe i stvari u životu. Tada sam shvatila da jedina osoba koja me nikada nije razočarala je moja majka. Ona je osoba kojoj se divim, koju poštujem, volim i znam da nisam pogrešila u odabiru. Njeni saveti, uteha i blizina su nešto što mi niti jedna poznata ličnost ni bi mogla pružiti. Njeni razgovori i provedeno vreme sa mnom, sve se češće čine dragocenim i vrednim pažnje. Naravno, postoje dani kad se ne slažemo i spremna sam skrenuti pogled od nje i ne poslušati je. Ali ti dani su samo još jedna njena lekcija. Još jedan savet, da nikada ne treba biti teško reći oprosti. Postoje i oni dani kada nam suze u istom ritmu padaju. To prikazuje njenu naklonost i brigu. Pa čak i oni dani kada strah prevlada u mračnoj sobi bez nje, ali i to je samo obnavljanje gradiva iz lekcije o hrabrosti. Ponekad postoje dani kad namerno pusti da uradim glupost i padnem, ali ta lekcija joj ne vredi. Jer znam da je ona uvek tu da mi pruži ruku i podigne me. I kad malo bolje sagledam svaku njenu pažnju, vidim smisao onog citata. Kud god me svet ponese i baci na razna mesta, znam da je odgovor u meni. Da treba da sledim svoje srce, jer u njemu je osoba kojoj se divim. U njemu je moja majka.

-7-

Kínai nagy fal A fal építése A nagy fal valójában soha nem volt összefüggő fal, különböző erődítményekből állt, amelyeknek jellege és elhelyezkedése a mindenkori politikai helyzettől függően változott. Az első védelmi rendszert Qin Shi Huangdi kezdte kiépíteni az i. e. 210-es években a Hadakozó fejedelemségek korának korábbi falszakaszait felhasználva. A későbbi dinasztiák némelyike új erődítményeket húzott fel (Han, Sui, Ming), míg más korszakokban a falat egyáltalán nem használták. A ma látható falszakaszok az 1368 és 1644 között uralkodott Ming-dinasztia idején épültek; ezeket már téglából emelték, de a korábbi erődítmények fő építőanyaga a döngölt föld volt. Mivel a fal nem összefüggő, egységes építmény, hanem különböző korokban, egy több száz kilométer széles sávban épült falszakaszok összessége, pontos hosszát nem lehet megállapítani. Az egyik forgalomban lévő hivatalos adat a fal hosszát 6352 km-re teszi, de más becslések 3000-10 000 km között ingadoznak. A Ming-kori fal legkeletibb végpontja a Shanhaiguan átjáró a Bohai-öböl partján, legnyugatibb vége pedig a Jiayuguan átjárónál található Gansu tartományban. Egy 2009-ben közzétett eredmény szerint a kínai nagy fal 290 kilométerrel hosszabb, mint eddig gondolták. Kína északnyugati területén, Xinjiang közelében, archeológusok csoportja egy ötszáz kilométer hosszú falrészt talált. A hosszú építményt egyértelműen a nagy fal egy szakaszaként kell kezelni. A nagy fal hossza ezzel a szakasszal együtt most már eléri a 7200 kilométert, ha pedig összeadjuk az összes – hegyvonulatokon kígyózó, sivatagokon, pusztaságokon, mocsaras területeken át vezető – falszakaszt, akkor hosszuk meghaladja az 50 ezer kilométert. A közhiedelemmel ellentétben a nagy fal nem látható szabad szemmel a világűrből. Csak néhány méter széles, és a színe hasonlít a környezetéhez, így az űrből lehetetlen észlelni. Az ezzel kapcsolatos városi

-8-

legenda (hogy a nagy fal volna az egyetlen ember alkotta dolog a földön, ami a Holdról is látszik) egy 1932-es amerikai képregényből ered

A fal jelenlegi állapota A fal egy kis részét restaurálták, elsősorban a turisták miatt. Nagy része azonban az enyészetnek van kitéve, s így bizonyos részek mára már szinte eltűntek. A fal napjaink vandalizmusának is áldozatává válik, például kedvelt célpontja a graffitiseknek. A fal tégláinak egy részét a helyi lakosok hordják el, hogy azokból építkezzenek. A Ming-kori falnak egyes becslések szerint 37%-a, más becslések szerint 42%-a tűnt el. A kínai nagy falat az UNESCO 1987-ben felvette a világörökség helyszínei közé.

Oba ova teksta je napisala Marta Mojzeš, učenica I-9 odeljenja, smer kuvar na mañarskom jeziku. Zahvaljujemo se Marti što se potrudila oko oba teksta i pomogla onima koji ne znaju mañarski da ipak uživaju u njenom članku.

-9-

Kineski zid Kada je Neil Armstrong, prvi čovek koji je kročio na mesec, pogledao prema velikoj blistavoj kugli - planeti Zemlji, mogao je na njoj da zapazi samo dve grañevine napravljene ljudskom rukom: nasipe u Holandiji i veliki Kineski zid. Veliki zid je najveća odbrambena grañevina stare Kine i jedan od svetskih arhitektonskih čuda. Izgradnja velikog zida je trajala više od 2000 godina, od perioda Proleća i Jeseni ( 770.-476. godine pre n.e.), perioda Zaraćenih država ( 475.-221. godine pre n.e. ), pa sve do kraja perioda u kome je vladala dinastija Ming ( 1368.-1644. godine ). Protežući se od istoka na zapad Kine, veliki zid se uzdiže i spušta preko planina, stepa i pustinja. Veličina Kineskog zida, nepristupačnost terena, i dužina vremena izgradnje, su retki ne samo u Kini, nego i u celom svetu. Veliki zid je ubrojan u sedam svetskih čuda još pre nekoliko vekova, zajedno sa rimskim koloseumom, krivom kulom u Pizi, sv.Sofijom u Istambulu ... Za vreme perioda Proleća i Jeseni, pojavilo se sedam vojvodstava duž reke Huanghe ( Žuta reka ). Država Chu je prva podigla zaštitni zid kako bi zaustavila nalete neprijatelja, što su zatim uradila i ostala vojvodstva. U to vreme države Yan, Zhao i Qin su često bile pustošene od strane moćnih nomadskih plemena sa severa, pa su bile prinuñene da izgrade odbrambene zidove sa stalnim vojnim posadama, duž svojih severnih granica. Tako je počela gradnja onoga što su kinezi kasnije nazvali Veliki zid. Qin Shi Huang je 221. godine pre n.e. pokorio ostalih šest država-vojvodstava, i time ujedinio Kinu, postao prvi imperator dinastije Qin ( 221.-207. godine pre n.e. ) i izgradio prvo centralizovano feudalno carstvo. Radi osiguranja zemlje od nepredvidivih napada nomadskih plemena sa severa, naredio je izgradnju Velikog zida u dužini od 5000 kilometara, koji je počinjao iz zaliva Liaodong na istoku a završavao u mestu Lintao u zapadnoj provinciji Gansu. U istoriji Kine bilo je i drugih velikih zidova osim onog izgrañenog u vreme dinastije Qin. Više od 20 državica i dinastija pre i posle dinastije Qin su izgradile odbrambene zidove u raznim oblastima. Veliki zidovi koje su podigle dinastije Han ( 206.p.n.e.-220.n.e.) i dinastija Ming, su bili dugi svaki preko 5000 kilometara. Ipak je najduži zid podignut u vreme dianstije Han - preko 10.000 km. Izgrñen je na ostacima velikog zida dinastije Qin i protezao se na zapad od oblasti Hexi ( zapadno od Žute reke ) do oblasti Lop Nur u Xinjiang-u - Autonomna pokrajina Uygur-a. Deo Velikog zida zapadno od reke Huanghe je imao značajnu ulogu u bezbednosti prometa duž Puta svile prema zapadu ( centralnoj Aziji ) čime je omogućena trgovačka i kulturna razmena izmeñu Kine i zemalja Azije i Evrope. Slično zidinama iz vremena malih država, i veliki deo zida izgrañenog u vreme dinastije Han, je polako nestajao tokom

- 10 -

vekova pod dejstvom erozije vetra i peščanih bura, ostavljajući za sobom nanose zemlje i kamena. Poslednji je izgrañen Veliki zid iz doba dinastije Ming i predstavlja najsavršeniju grañevinu gledano sa tačke odbrambene arhitekture. Izgradnja je trajala preko 200 godina. Veliki zid koga danas možemo videti predstavlja ostatke upravo zida izgrañenog za vreme vladavine Ming-a. Antički arhitekti su se trudili da usavrše njegovu izgradnju kako bi uspešno služio svojoj svrsi. Glavno telo Velikog zida je dugo preko 5000 kilometara, povezujući desetine hiljada kula. Osmatračke kule su nazivane i "dimni bežuljci". Grañene su u sklopu zidova, obično na vrhovima planina, i tačkama koje se mogu dobro videti sa velikih daljina. U slučaju pojave neprijatelja signal - plamen i dim su prenošeni do vojne uprave koja je dalje odlučivala o vojnoj akciji. Kule stražare se visoko uzdižu iznad zidova i sastoje se od 2-3 sprata, uključujući prostorije za smeštaj jedinice, naoružanja i municije. Veruje se da je kule stražare projektovao Qi Jiguang, general iz vremena dinastije Ming, koji se istakao u borbama protiv japanskih pirata. Veliki zid je grañen i rušen deleći sudbinu kineskih dinastija tokom perioda od 2700 godina. Danas se ostaci zida mogu naći u 16 provincija i autonomnih pokrajina na severoistoku, severu i severozapadu Kine, a naročito duž toka reke Huanghe. Procenjuje se da je ukupna dužina svih ogranaka zida dugačka više od 50.000 kilometara. Grañevinski materijal ugrañen u zid bio bi dovoljan da se sazida zid širok jedan metar a visok pet metara, koji bi opasao planetu više od deset puta. Ljudska rasa ne može da se podiči većim poduhvatom od ovoga. Veliki zid je služio kao spomenik političke, ekonomske, vojne i kulturne istorije feudalnih vladara, a i kao prilika za izražavanje istaknutim talentovanim generalima i arhitektima. Zid je zaliven krvlju i znojem nebrojenih vojnika i radnika. Legenda kaže da je za vreme vladavine prvog imperatora iz dinastije Qin, žena po imenu Meng Jiangnu bila uzbuñena jer se njen muž nije vratio kući ni posle tri godine od mobilisanja za gradnju Velikog zida. Meng je odlučila da ga pronañe i da mu odnese novu odeću. Pretrpela je neizrecive muke tražeći ga dok nije stigla do prelaza Shanhaiguan gde je zapala u neutešnu tugu kad je saznala da je njen dragi muž umro iscrpljen teškim radom, a da su njegovi ostaci ugrañeni u Veliki zid. Njene suze su srušile Veliki zid u dužini od 800 li ( 400 km ) i ona je našla muževljeve pogrebne ostatke. Legenda govori o teškom prisilnom radu tokom nekoliko hiljada godina i ljudskim patnjama. Danas je Veliki zid najveća turistička atrakcija Kine. Turisti iz celog sveta rangiraju Veliki zid na sam vrh najineresantnijih turističkih destinacija. Po osnivanju Narodne Republike Kine preduzete se neophodne mere zaštite Velikog zida od daljeg propadanja. Zid je stavljen pod zaštitu države 1961.godine. Rekonstrukcija je obavljena najviše u oblasti Badaling, prolazu Shanhaiguan i prolazu Jiayuguan. 1987. godine Veliki zid je uvršten u listu svetke baštine pod pokroviteljstvom UNESCO.

- 11 -

Окрени се и маштај. Врата закључај, Тек понекад кроз прозор провири Да поздравиш дан за сваки случај, Док се ноћ у очима не смири. Окрени се и маштај. Снови су у боји, Тек понеки буде црно-бели, поново; Кораци ме наши, твоји и моји, Буде, чујем сваку реч, последње слово. Окрени се и маштај. Отвори очи! Ти си сам своја срећа, од јутра До поноћи. Веруј у снове, боље сутра, Можда већ тада, видети нећеш моћи. Окрени се и маштај. Врата закључај.

Татјана Игњатовић III-5

- 12 -

Sam čovek je list, a samo čovek sa čovekom uspe da izraste i postane stablo Kažu da je tek roñeno dete jednako praznom listu papira. Bez ikakvih poimanja o tekućim problemima, bez formiranog mišljenja o nekim, relativno bitnim pitanjima. Najvažnije, bez stereotipa i predrasuda. Nedužno, netaknuto, nevino i čisto kao kapljice rose koje u rano jutro krase pupoljke ruže. Koliko je, u stvari, postojanje svakog od nas, kao individue, značajno ovom svetu? Koliko, zapravo, vredi jedan ljudski život? Usudiću se da sama dam odgovor koji, ponajviše, plaši mene samu. Naš život, odnosno život mene kao pojedinca, nekom drugom ne znači ništa. Ako izuzmemo par bitnih osoba kojima je zaista stalo do tebe, i koje su sada već raritet, dolazimo do zaključka da smo na ovom svetu apsolutno usamljeni. Rañamo se bez ličnosti, bez karaktera. Današnje vreme zahteva od nas da budemo jednaki. Guši nas i negira naše postojanje. Brzo saznajemo da smo ništa više od jedne travke na nepreglednoj livadi života. Neprimetni. Samo piun na šahovskoj tabli kojeg će, kad-tad, neko žrtvovati za dobrobit famozne „više klase“. Prolazni i lako zamenljivi. Najčešće, mirimo se sa tim bez ikakvog protesta ili makar koje reči negodovanja. Puštamo da neko drugi, ništa više vredan od nas samih, komanduje i upravlja nama, a da ni sami više ne znamo zašto. Čitav život provedemo pitajući se „Šta bi bilo kad bi bilo..?“ Žrtvujemo sebe, svoje živote, radi opšteg dobra. I koliko još možemo tako? Večno? Zar nikom do sada makar nije palo na pamet da bi zajedničkim snagama sasvim izvesno i uspeli nešto ostvariti? Čovek nije roñen da bude sam. Isto tako, pojedinac ne može činiti vojsku. Sam se ne možeš boriti protiv sistema. A i da bi započeo neku bitniju borbu prvo moraš da se izboriš sam sa sobom. Da progutaš svoj ego, i sam shvatiš da si kao pojedinac apsolutno bezvredan. A to zahteva promene. U ljudskoj prirodi je da se menjamo, razvijamo i napredujemo. Ali, to ne činimo mi sami. Na to utiče veliki broj ljudi oko nas. To je, zapravo, baš ono što nam očajnički treba. Zajedništvo. Promene. Revolucija.

Bojana Banda III-3

- 13 -

Пише: Јелена Лазић IV-3

Човек не може сам и без наде Свако је одговоран за свој живот, поступке и све оно што му се у животу деси, добро или лоше, то су последице његовог понашања. Ипак, живот није живот уколико све проживимо сами, и уколико живимо без сна и наде. Уколико сањамо и надамо се имамо чему да тежимо и за шта да се боримо. Ми смо одговорни за свој живот и своје поступке, али не би ништа исто било да око нас нема никога и да смо сами. Околина има велики утицај на наша становишта, наш поглед на свет, наше жеље и идеје. Она може имати добар добар утицај исто као и лош. Човек мора бити довољно јак, емотивно и психички, да би знао онај лош утицај околине преокренути у своју корист, исто као и добар, можда чак и више. Људи око нас нам често више пута помогну, некада свесно а некада да то и не примете, него што нам одмогну. Неки људи лакше корачају кроз живот ако имају некога поред себе, некога да им буде ослонац кроз животно путовање, некима је лакше уколико имају узор, неку личност на коју се угледају, некога ко их сасвим несвесно води кроз живот, некоме је сасвим нешто треће потребно. Поента је да човек успе у животу, једино уз моралну подршку других, и да тај свој успех на крају увек жели са неким да подели, јер ипак смо комплетна личност само када смо испуњени на свим животним пољима, како пословним, тако и емотивним и љубавним. Чему живот ако смо сами, чему успех ако немамо са киме да га прославимо, чему испуњени снови ако сањамо сами. Мало је оних који воле самоћу и уживају у њој, још мање је оних који остану такви, и не промене своје мишљење до краја живота. Човек није створен да би живео сам. Човек не може да живи сам и без наде и не треба тако да живи. На овоме свету за свакога постоји неко други, тако је суђено, тако је лакше.

- 14 -

Piše: Ivona Deak III-3

To književno delo ojačalo je u meni težnju da budem bolji, velikodušniji i pravičniji

Ove školske godine čitali smo „Gospu Nolu“, delo koje je napisala Isidora Sekulić. Delo govori o životu gospe Nole, koja je ujedno i glavni lik ovog dela. Čitajući ovo delo u meni su se probudila razna osećanja, pre svega težnja da od sada budem velikodušnija i pravičnija prema ljudima u svojoj okolini. U ovom delu gospa Nola je sav svoj imetak, koji je nasledila posle muževe smrti, podelila sa decom, tj. sa ljudima koji joj nisu nikakav rod, sem Julice koja joj je bila polusestra. Generalno bi se vrlo malo ljudi odlučilo na usvajanje deteta, za većinu to je opcija jedino u slučaju kada par ne može da ima dece. Ali da se neko odluči na korak usvajanja samo iz razloga da pomogne tom detetu i izvede ga na pravi put, to je danas zaista retkost. U današnjem svetu većina ljudi je vrlo sebična i svako gleda samo sebe. Da li je to zato što su svašta proživeli, pa ih je sam život na to „naterao“ ili su jednostavno tako vaspitani, ne znam. Ali je činjenica da je danas većina ljudi takva. Što je još više izraženo u zemlji kao što je Srbija koja je relativno siromašna i gde je veliki broj ljudi bez posla, pa samo gledaju kako da prežive. Na žalost, kod nas je bilo i slučajeva kada ljudi na ulici vide neku vrstu nasilja i samo okrenu glavu na drugu stranu, plašeći se da reaguju. To je jedna vrlo ružna i tužna činjenica. Naravno, nije sve tako crno. Uvek postoje i oni ljudi koji su spremni da pomognu u nevolji, čak i čoveku koga vide prvi put u životu. Oduvek sam se divila tim ljudima, njihovoj hrabrosti i nesebičnosti. Posle čitanja ovog dela, u meni se probudila želja da budem bolja i velikodušnija. Smatram da kad god možemo da pomognemo nekome, na bilo koji način, to obavezno treba i da uradimo. Jer ono što nama ne znači ništa, nekome može da znači mnogo.

- 15 -

Piše: Nemanja Eustakio IV-3

UKINITE ŠKOLARINE ! Pre neki dan otvaram dnevne novine i na samom početku u rubrici „društvo“ velikim slovima stoji naslov „Od ove godine veće školarine“. Mislim, nije valjda da su još veće nego što su bile prošle godine, jer i tada su bile „iznad proseka“. Čitam, čudim se. Napominju da će biti veće i za 30 % na nekim fakultetima. Pitam se, da li je možda ove godine stanje u državi bolje – odgovor je ne, da li su možda plate za 50 % veće – odgovor je takođe ne. Koji je onda razlog za tako visoke školarine, kao učenik maturskog razreda, pitam se. Gde god se okrenem vidim mnogo pametnih mladih osoba koji nisu mogli da nastave svoje školovanje upravo zbog tih „famoznih“ školarina. Dok se na fakultetima pojavljuje sve više „maminih i tatinih sinova“ kojima je zbog novca omogućeno studiranje, verovatno i zbog neke jače veze – perspektivnim, siromašnijim, ali pametnim đacima, takav luksuz je onemogućen. Ima i mnogo onih čiji roditelji svaki dinar odvajaju za školovanje svoje dece, ustvari ne samo dinar, već i živce koje su uložili, ali koji su i neprocenjivi, jer ne znaju šta će biti sutra, hoće li im možda poslodavac reći da sutra ostaju bez posla ili će im možda deca sa fakulteta javiti da su im hitno potrebni novci za ratu školarine ili za neki prohtev profesora. Sa druge strane studenti dajući ogromne pare za školarine „odvajajući od svojih usta“ ili radeći cele noći i dane kako bi ih platili, sem slušanja profesora, tj. njihovih predavanja, ne stiču prava ni na šta više. Ukoliko je potrebno kupiti, fotokopirati knjige, preneti bodove iz jedne u drugu godinu ili samo potpis tražiti od profesora, za sve treba ponovo platiti bez obzira što smo dali „100000“ školarine. Sa svih strana se roditelji bore da školuju svoju decu koja se svakim danom sreću sa nepravdom na fakultetima, da bi na kraju, po završetku fakulteta čekali po nekoliko meseci, godina ili nikad ne dočekati posao u struci. Posle svega navedenog, zapitam se: „Da li u Srbiji uopšte vredi studirati, da li je sve to vredno naših živaca i naše mladosti?“ I pitam se da li je studiranje i želja za napredovanjem u ovoj državi luksuz. Zato, dragi ministre, ukoliko želite da u Srbiji ima mnogo više školovanih, obrazovanih mladih ljudi, bilo bi najbolje da ukinite školarine i da školovanje bude besplatno i potpuno dostupno za one koji još uvek imaju želju za studiranjem. Neću zaboraviti i da spomenem Vladu Srbije koja bi trebala da otvara što više radnih mesta da bi školovani ljudi mogli da pokažu svoje kvalitete. Na kraju, završavam svoj sastav u nadi da kada budem student da će školarine biti nešto što je naša prošlost i da ću i ja, ali i moji drugari samo uz znanje i upornost moći da završimo fakultete.

- 16 Пише: Слађана Цимеша IV-3

ВРЕМЕ ЈЕ ЗА УЧЕЊЕ Још мало, само мало... Чекај, да израчунам: ова недеља, па следећа недеља, распуст, јао дивно, па онда још пар недеља, и ето...крај! Шта је то крај? Крај школског образовања? Почетак радовања? Кад би се шалили... Немогуће је да је већ крај! Не могу да верујем својим очима и ушима! Заиста се чини нестварним, али реалним и истинитим. Истина боли, знамо то. Мора, то јој је функција. Тако близу, а тако далеко... Дани су сати, сати су минуте, минуте су секунде... Секунде, мали делови једне веома богате слагалице људског живота. Сат као река, незанимљиви пантомимичар, стално показује једно те исто. Но, још увек није изгубило смисао. Нама матурантима говори само једно – учење пред матурски и пријемни испит. Април је увелико покуцао на врата новог раја где више нема ни трунке зимског даха. Обожавам га, отвара апетит за уживање у благодетима пролећа. Овај пут, он више није то што јесте.. Сада, оно је само обично време... А мени то време одмиче. Па шта ја радим? Престала сам да излазим, мање се виђам са друштвом, спавам, слушам музику... Све саме уобичајне активности. Зашто баш сада мора да влада та сурова монотонија? Једини одговор је учење. А учење у мом распореду нема места. Све је фино организовано, свака рупица је добро попуњена, ни најмањег пропуста нема. Понекад себе натерам да почнем, али безуспешно. Трудим се из петних жила заиста, али не иде ми под руку. Увек кажем ,,сутра ћу'', а сваки дан ми је сутра. Дан - ноћ, дан - ноћ... Сат откуцава, казаљке јуре и журе, трче у круг без имало предаха. А ја и даље стојим у месту и не померам се. Срамим се помало што ме је лењост обузела, али она је срећом кратког века. Кад ћу ли се више опаметити па послушати мајчин савет, да учим постепено, лекцију по лекцију, да ме мање мука жуља? Премотавам тај филм у глави, али не могу да ухватим и разумем сваку сцену. Експериментисала сам те корисне препоруке, не могу то да порекнем. Понекад сам их примењивала, и стварно је деловало, те и донело успешан резултат. Али, ко ће баш сада да прати све те тачке по том програму? Нико није луд. Па сада су матурска славља, трубачи, играња до зоре без престанка, бежања са часова и смех до суза у

- 17 -

актуелном току. Не, ја нећу да испаднем из тог воза, желим да осетим, да помиришем тај слатки мали грех ових лудих година, да се заносим у ритму весеља, и када затворим очи да видим тај осећај, да заигра у мом срцу, а то је релаксација. За мене оно важи као за најбољи осећај човека, иако данас, на жалост, не може да увек влада због његовог највећег непријатеља – стреса. Зато обично кажу да човек узме све што му живот нуди и пружа, па макар и на фин начин после цитата ,,Не хвала, мало касније ћу или други пут.'' Шта ћу, тврдоглава сам и упорна. Кад је нешто по мом, то мора тако и да буде. Казаљке су и даље на маратону... Јој, стани! Што овај осећај обичног средњошколца може да ти помеша мисли... На прагу сам једног завршетка и то ни мање ни више једног средњошколског дивног и слатког доба. А следећи корак који морам да учиним је да се изборим на степеницама једне високе пирамиде огромног склопа и модерног дизајна, а то је факултет. Факултет, како је то моћна, бучна и фасцинантна реч! Као гром, талас мора, сирена, бомба... Добра је ова реч бомба. У тој једној малој стварчици и појави стотину симбола, знакова и мисли. Права узбуна! Али да ли добра или лоша? Шта она може да значи? Моја глава и срце то не могу да разазнају. Шта ли је то мој Боже, ти ми кажи?! Одговор шуми, па шушти. Губи се константно, не могу да схватим шта говори. Тика – така, тика – така... Бојим се. Већ ме полако хватају паника и страх. Немир у души све више ме гуши. Куд ћу, где ћу, шта ћу, изгубила сам се као овца без свог стада, треба ми помоћ! И даље влада тишина. Постепено она исцрпљује моју енергију. Не смем овако да клонем духом! Морам да се пробудим из сна! Сад или никад! Шта да радије бирам, лагано њихање на ветру мира и небрига или кајање које има скупу и дебелу цену? Хвала на питању, али нема потребе да се оно постави. Наравно да ћу изабрати ово прво! А и лепше звучи... У реду, узела сам књигу. Лакше ми је, ипак сам прекрижила најсрамотнију тачку данашњице... Није ово нимало лако. Вара се онај ко тако мисли! Јесте да боли и пече сам тај додир и контакт, и јесте да боде очи тај огромни ружни наслов ,,Рачунарство и информатика'' и ,,Пословна економија'', али нема милости. Тога човек мора бити свестан. Једноставно постоји тај неки скривени нагон да стиснеш ту неквалитетну корицу књиге и да листаш те листове препуних текстова, масних слова и неразумљивих речи. Мораш да истрпиш тај бол, како год знаш и умеш, да издржиш, да се са сузама муке избориш и да се на крају ни под коју цену не предаш. Ако би човек желео да учини за себе, нешто што вреди, нешто што му диже самопоуздање, он мора да замисли једну лепу слику да би се осећао добро и да створи ту слику и оживи је најлепшим бојама за које он сматра да су идеалне.

- 18 -

Наравно да не може сваки почетак да буде леп, вара се онај ко мисли да је човеку записано у судбини да му је пут посут латицама од ружа. Увек се може наћи и по који трн. Овај се мото стално појављује пред мојим очима. Захваљујући њему ја корачам... Корачам ка свом признању. Драго ми је што ће моја прича остати записана на папиру, јер може да се нађе неки будући матурант пред истим искушењем, и ако нема никога да барем прочита мој савет, јер важни су савети ,,старије сестре''. И ја, али и они знају да је то пролазна, али једна те иста тема која се појављује код свих генерација. За њих је та тема најбоља за игру глувих телефона, али тај аларм ће и њих за кратко време упозоравати и махати им црвеним светлом. Охо, будилник ми је зазвонио... Што је досадна та справа, али добар је он друг. Стварно пази да ни случајно не заборавим на своју обавезу. Казаљке су тачно пале на дванаест сати. Напољу су се упалила светла хладних и једноличних бандера, мркли мрак прекривен је тихим ветром, нежним мирисом љубичица и лавежом паса луталица. Али има још будних и радних људи. Пауза ми је прошла, бацам се на посао. Да видимо, податак је регистрована чињеница, опажање или ознака...

- 19 -

Седим. Желела бих да могу осетити његово присуство, као када је био ту. Али не, тога нема и не постоји. Дани долазе и пролазе, али без њега. Све се изменило у мени, мом времену, животу, баш где је некада он свраћао, постојао и надао се. Име ми не спомиње, лице ми не гледа, тело ми не грли. Речи пуне наде, које су ме целим бићем испуњавале, не постоје. А, тако је све то умео. Делови моје душе, које је само он осетио, остали су тамо. Тамо где смо стајали, погледима додиривали, мислима осећали. Прво га је бирало моје срце, па тек онда ја. Прво га је осетио уздах мој, па тек онда ја. Постоји у мојим грудима! Недостаје на јави, а треба ми у стварности. Да ме снажно држи за руке и учи да корачам стазама којима је он већ шетао, трчао, радовао се нечијим корацима, као што бих ја његовим. Да ми јутра почињу његовим речима. Да сваки пут када угледам звезду падалицу, њега замислим. А ноћ... најлепша, уз осећај његовог присуства. Стала сам. Гледам испред себе, али га не видим. Или је улица сувише дугачка и мрачна, или он стварно више не постоји. Чини ми се да ми је био ближе, пре само пар вечери. Док смо сањали исте снове и имали исте жеље. Али не, тога више нема и не постоји. Заслужан је за то. Окренуо је леђа, затворио врата, оставио ме на прагу. А знао је да ми је само пар корака требало до његовог загрљаја. Последњих дана нашег живота није ме волео, није ме сањао и није желео моје речи, а некада су му биле потребне. Као он мени сада. Остала сам сама иза Дуге, где је пролеће требало бити наше. Наше време.

Татјана Игњатовић III-5

- 20 -

Osećaj taj Jutro sviće, rosa nestaje, u mojoj glavi izgubljenosti dosta je, poznajem te još od malih nogu, ipak istinu, reći ti ne mogu. Prva ljubav mogao bih te nazvati, tako zvati i nikad ne prestati, oduvek si posebno mesto imala, uvek imala i nikad izgubila. Jezik moj uvek je zaustavljen bio, zaustavljen bio i nešto je krio, postaviti pitanje nikad nisam smeo, nisam smeo a i nisam hteo. Sad, kada mi se nadješ blizu, moja duša cveta u nizu, osećaj onaj u stomaku osetim, s kojim bih mogao i da poletim. Poleteti mogu ali i na zemlju se spustiti, jer osmeh tvoj može sve promeniti, kada ga vidim, shvatam realnost, realnost koja me dovodi u stvarnost. Ljubav moja mogla bi mi biti, možda biti, a možda i odbiti, prijateljstvo naše oduvek mi je važno bilo, zbog toga nastavljam da krijem što sam oduvek krio. Jednog dana možda ćeš mi nešto biti, možda biti ali u iluziji neću živeti, ova pesma gotova nije, jer budućnost nove izazove krije.

Pesmu napisao Bojan Mijatović III-1

- 21 -

AНИМИРАНИ ФИЛМ ПО КЛАСИЦИМА ЈУГОСЛОВЕНСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ Кад се помињу класици светске књижевности, одмах се прво помисли на анимирани филм. И то на онај анимирани филм који је адаптација једног класика светске књижевности. И анимирани филмови са простора бивше СФР Југославије су засновани на класицима југословенске књижевности. Иначе, свет броји много филмских адаптација класика светске књижевности. И зато имам прилику да вам представим нека најбоља анимирана остварења са простора бивше СФР Југославије која су заснована на класицима југословенске књижевности: Српска књижевност је била много адаптирана за потребе кинематографије. Чак и за анимирани филм. Сигурно најбоља анимирана адаптација јесте анимирана серија ''Дневник о Чарнојевићу'' (1967), анимирана адаптација романа ''Дневник о Чарнојевићу'' (Свесловенска књижарница М.Ј. Стефановића и друга 1921.) који је написао наш познати књижевник Милош Црњански (http://sr.wikipedia.org/sr-ec/Милош_Црњански). Режирао ју је наш познати стрип-цртач и аниматор НИКОЛА МАЛЕТИН (Босански Шамац, Република Српска, Босна и Херцеговина, 15.фебруар 1915. – Нови Сад, Аутономна Покрајина Војводина, Србија, 17.март 2002.), који је најбоље преточио класике српске књижевности у анимиране филмове. Још једна анимирана адаптација, дугометражни анимирани филм ''Тајне'' (1969), је анимирана адаптација романа ''Тајне'' (Нолит 1964.) који је написао још један наш познати књижевник Оскар Давичо (http://sr.wikipedia.org/sr-ec/Оскар_Давичо). Режирао ју је наш познати стрип-цртач и аниматор РАСТИСЛАВ ТОШАНИЋ (Лешје, Општина Параћин, Поморавски Округ, Србија, 19.новембар 1928.), један од најпознатијих сценариста српског стрипа. Набрајаћу и анимирану адаптацију, анимирану серију ''Ходочашћа Арсенија Његована'' (1971), анимирану адаптацију романа ''Ходочашћа Арсенија Његована'' (Просвета 1970.) који је написао наш познати књижевник Борислав Пекић (http://sr.wikipedia.org/sr-ec/Борислав_Пекић). Режирали су га наш познати стрип-цртач и аниматор ЗЛАТОМИР БАТУРАН (Соколац, Република Српска, Босна и Херцеговина, 25.децембар 1933. – Нови Сад, Аутономна Покрајина Војводина, Србија, 27.март 2006.) и Шкот Сер СПЕНСЕР БОЛФОРД (Sir Spencer Ballford – Кирквол, Грофовија Оркнијска Острва, Шкотска, Велика Британија, 9.октобар 1932. – Вевеј, Кантон Во, Швајцарска, 23.април 1996.), иначе веома познати британски (шкотски) стрип-цртач и аниматор који је створио чувара Атласа (Atlas) у веома познатом циклусу британског (шкотског) стрипа ''Земља Питомства'' (Land of the Tamers – 1958 – данас). Хрватска књижевност је такође била много адаптирана за потребе кинематографије. У њеним анимираним адаптацијама се највише истицао веома познати хрватски стрип-цртач и аниматор МИЛАН ВУКИЋ (Milan Vukić – Комижа, Сплитско-Далматинска Жупанија, Хрватска, 6.јул 1927. – Торонто, Покрајина Онтарио, Канада, 13.април 1981.), вишеструко награђиван што се тиче области стрипа и области анимираног филма. Међутим, најбоља анимирана адаптација једног хрватског књижевног класика је рађена у британскојапанској копродукцији. Режирали су је Велшанин Сер КЛАЈВ ТАУНСЕНД (Sir Clive Townsend – Монтгомери, Грофовија

- 22 Монтгомеришир, Велс, Велика Британија, 19.јул 1949.) и Јапанац ШУНСУКЕ ГОДАИ ( – Хино, Префектур Токио, Јапан, 14.март 1932.), а ликове је радио Јапанац ИЧИРО ТАГАМИ ( – Нагано, Префектур Нагано, Јапан, 17.јул 1936. – Токио, Дистрикт Адачи-ку, Јапан, 13.децембар 1997.). Таунсенд је иначе познат као аутор многобројних дечијих књига и анимираних серија, Годаи је аутор и режисер anime серије ''Mahojin Guru Guru'' (1994 – 1995), док је Тагами аутор и режисер anime серије ''Zillion'' (1987). Дугометражни анимирани филм који је настао у британскојапанској копродукцији зове се ''Чудновате згоде шегрта Хлапића'' (Lapitch The Little Shoemaker – Lapitch Y Crydd Bach – – Sukoshi Kutsu-o Lapitch – 1987), а произведен је у веома познатом јапанском студију anime филма ''TMS Entertainment'' као адаптација романа ''Čudnovate zgode šegrta Hlapića'' (Hrvatski pedagoški književni zbor 1913.) кога је написала веома позната хрватска књижевница Ivana Brlić-Mažuranić (http://hr.wikipedia.org/wiki/Ivana_Brlić-Mažuranić). У Хрватској се овај дугометражни анимирани филм појавио тек 1997.године, јер је претходно на многобројним фестивалима анимираног филма био промашај. Године 1993. у француском студију анимираног филма ''Saban Entertainment'' је настала анимирана серија ''Нове Хлапићеве згоде'' (The New Adventures of Lapitch the Little Shoemaker – 1993) у 26 епизода.

Босанскохерцеговачка књижевност је такође била много адаптирана за потребе кинематографије. Сетићемо се једног веома познатог босанскохерцеговачког књижевника, а он је Иво Андрић (http://sr.wikipedia.org/sr-ec/Иво_Андрић). Његова књига ''Знакови поред пута'' (објављена постхумно) је преточена у дугометражни анимирани филм ''Знакови поред пута'' (1997), а чији је режисер наш веома познати стрип-цртач и аниматор ЖИВАДИН САИТОВИЋ (Ковачица, Јужнобанатски Округ, Аутономна Покрајина Војводина, Србија, 19.август 1936.). Саитовић је о свом дугометражном анимираном филму рекао да је он готово веран Андрићу. У Босни и Херцеговини је приповетка ''Мост на Жепи'' (Српски књижевни гласник 1925.) преточена у дугометражни анимирани филм ''Мост на Жепи'' (Most na Žepi – 1999), а чији је режисер веома познати босанскохерцеговачки стрип-цртач и аниматор САУД ВИДИМЛИЋ (Saud Vidimlić – Гацко, Република Српска, Босна и Херцеговина, 6.мај 1954.). Настао је у копродукцији са веома познатим јапанским студијом anime филма ''TMS Entertainment'' и био премијерно приказан у Босни и Херцеговини за време бомбардовања СР Југославије 1999.године. Видимлић је тада позвао све угледне стрип-цртаче и аниматоре да подрже СР Југославију у недаћама. Још један познати босанскохерцеговачки књижевник је Бранко Ћопић (http://sr.wikipedia.org/sr-ec/Бранко_Ћопић). Његов најпознатији роман ''Пролом'' (Просвета 1952.) је преточен у дугометражни анимирани филм ''Пролом'' (1963), а чији је режисер наш веома познати стрип-цртач и аниматор ЖИВОРАД БАРАНАЦ (Свилајнац, Поморавски Округ, Србија, 4.септембар 1904. – Нови Сад, Аутономна Покрајина Војводина, Србија, 15.септембар 1979.), који је овај дугометражни анимирани филм радио са босанскохерцеговачким аниматорима. Колико ми је ово све познато, прошле је године Таунсенд започео рад на свом новом дугометражном анимираном пројекту заснованом на Ћопићевој песми ''Јежева кућица'' (1949) са веома познатим јапанским студијом anime филма ''TMS Entertainment'' и никада неће престати. Држимо му палчеве! Такође ћемо словеначку и македонску књижевност памтити по филмским адаптацијама. Ту има и анимираних адаптација. Најпознатија словеначка анимирана адаптација је дугометражни анимирани филм ''Слуга Јернеј и његово право'' (Hlapec Jernej in njegova pravica – 1974), адаптација истоимене приповетке ''Слуга Јернеј и његово право'' (Hlapec Jernej in njegova pravica – 1974) коју је написао веома познати словеначки књижевник Ivan Cankar (http://sl.wikipedia.org/wiki/Ivan_Cankar). Режисер ове анимиране адаптације је веома познати словеначки стрип-цртач и аниматор БОЖИДАР ПЕРПАР (Božidar Perpar – Церквењак, Покрајина Штајерска, Словенија, 1925. – Љубљана, Словенија, 15.фебруар 2002.), који је много допринео историји словеначког стрипа и словеначког анимираног филма.

- 23 Што се тиче македонске књижевности, најпознатија македонска анимирана адаптација је дугометражни анимирани филм ''Партитура за једног Мирона'' (Партитура за еден Мирон – 1970), адаптација истоимене драме ''Партитура за једног Мирона'' (Партитура за еден Мирон – 1967) коју је написао веома познати македонски писац Коле Чашуле (http://mk.wikipedia.org/wiki/Коле_Чашуле). Режисер ове анимиране адаптације је веома познати македонски стрип-цртач и аниматор ВИТОМИР БРКОВСКИ (Витомир Брковски – Крива Паланка, Северноисточни Статистички Регион, БЈР Македонија, 14.август 1915.), који је и дан данас жив. Југословенска књижевност се, углавном, налази и у анимираној форми. Посебно сви хвале свима веома познатог Шегрта Хлапића. И друге анимиране адаптације југословенских књижевних дела су прихваћене. И зато вам на крају остављам поруку за будуће генерације: ПОГЛЕДАЈТЕ И ВИ АНИМИРАНЕ АДАПТАЦИЈЕ ЈУГОСЛОВЕНСКИХ КЊИЖЕВНИХ ДЕЛА!!!

РОЗАЛИМАС – 02.05.2011. – Литвански град Розалимас (Општина Пакруојис, Округ Шауљај, Литванија) има једног најмлађих слепих особа на свету! Дакле, у литванском граду Розалимас (Општина Пакруојис, Округ Шауљај, Литванија) живи најмлађи слепац, а он је Херманас Љаучис (Hermanas Liaučys). У средњој школи у литванском граду Розалимас (Општина Пакруојис, Округ Шауљај, Литванија) је веома популаран јер је слеп! Сви га обожавају! Кад увек стигне у средњу школу у литванском граду Розалимас (Општина Пакруојис, Округ Шауљај, Литванија), увек носи црне наочаре и штап. Тада изгледа као један лик из компјутерске игре. Његов надимак је ''Мали Слепац'' (Mažai Aklai) и веома је популаран у средњој школи у литванском граду Розалимас (Округ Пакруојис, Округ Шауљај, Литванија)! Чудни средњошколци увек постају популарни! Извор: 1) Сајт www.sto-posto-zabava.com (Србија) – Вест од 02.05.2011. – ''Најмлађи Слепац На Свету''

Адмирал ЕЛМАР ПАРТАЛУ (Admiral Elmar Paartalu), веома познати естонски писац омладинских научнофантастичних романа и прича, остаће упамћен по три омладинска научно-фантастична романа које је написао. Рођен је 24.јуна 1911.године у Киви-Вигали (Парохија Вигала, Округ Раплама, Естонија), где се и школовао. Студирао је на Естонској Поморској Академији у Талину (Естонија).

- 24 За време Другог светског рата (1939 – 1945) је био морнар у Црвеној Армији, а после се почео бавити писањем омладинске научно-фантастичне литературе. Три омладинска научно-фантастична романа које је написао су: ''Позлаћени јарак'' (Kullatud Kraavi – 1948), ''Дивљак као кондуктер воза'' (Metslane Nagu Rong Dirigent – 1961) и ''Тотем посвећен тилди'' (Tootem Pühendatud Tilde – 1974). Сва три омладинска научно-фантастична романа су доживела своје адаптације у виду дугометражних анимираних филмова. Написао је и сценарија за друге краткометражне и дугометражне анимиране филмове у Естонији. Носилац је шведског Витешког ордена (Орден Серафима) за заслуге на пољу књижевности од 1976.године. Освојио је велики број признања у области научно-фантастичне литературе. Дана 30.априла 2011.године је умро у Талину (Естонија) од рака бубрега. Сахрањен је на гробљу ''Rahumäe kalmistu'' у Талину (Дистрикт Ниме, Естонија) уз многобројне почасти. Имао је 99 година и остаће упамћен као велики естонски писац омладинских научно-фантастичних романа и прича. Хвала Вам много, Адмирале Парталу!!! Извор: 1) ETV – Eesti Televisioon (Естонија) – www.etv.ee – Вест од 30.04.2011. – ''Умро Естонски Писац Омладинских Научно-Фантастичних Романа И Прича Адмирал Елмар Парталу'' (Suri Legendaarne Ulmekirjanik Admiral Elmar Paartalu МАРТЕН КОРНУ (Martin Cornu), један од веома познатих француских аниматора, остаће упамћен по урађеном обилном анимираном програму. Рођен је 11.јуна 1949.године у Мен-де-Буаксу (Кантон Сен-Аман-де-Буакс, Округ Ангулем, Департман Шарант, Регион Поату-Шарант, Француска), где се и школовао. Студирао је на Универзитету у Бордоу (Регион Аквитанија, Француска). Био је стрип-цртач за различите издавачке куће у Француској пре него што се пребацио на анимирани филм. Радио је као аниматор, сценариста и режисер. Режирао је анимирану серију ''Frog et Fou Furet'' (2003), као и друге анимиране серије у француском студију анимираног филма ''Ellipse Animation'' као што су ''Insektors'' (1994 – 1996) и ''The Garfield Show'' (2008 – 2010). У француском студију анимираног филма ''Futurikon'' је радио као режисер анимиране серије ''Les Aventures d'une Mouche'' (1999). Освојио је велики број признања у области анимације. Дана 2.маја 2011.године је умро у Провену (Департман Сена и Марна, Париски Регион, Француска) од тумора на мозгу. Сахрањен је на гробљу у Провену (Департман Сена и Марна, Париски Регион, Француска) уз многобројне почасти. Имао је 61 годину и остаће упамћен као велики француски аниматор. Хвала Вам много, Гдине Корну!!! Извор: 1) M6 (Француска) – www.m6.fr – Вест од 02.05.2011. – ''Умро Француски Аниматор, Сценариста И Режисер Мартен Корну'' (Bien Connue Dessinateur De Bande Dessinée Martin Cornu Est Mort)

Аутор текста Вук Дражић III- 1

- 25 Пише: Дина Ласковић IV-3 МОЈА ГЕНЕРАЦИЈА У МОРАЛНИМ ИСКУШЕЊИМА ДАНАШЊИЦЕ У данашње време тешко је остати „нормалан“, односно стрејт, али је ипак могуће. Генерални проблем мојих вршњака јесте алкохол, потом цигарете, а нешто ређе и дрога. Наиме, они не могу замислити излазак без алкохола, а то им помаже да се, наводно, опусте. То „опуштање“ не знам објаснити, јер никада нисам била у таквом стању. Они нажалост нису свесни последица које им то носи. Пре свега здравствених, али по мени је много битнија последица каљање свог угледа. Нико се не пита шта ће бити сутра, како ће их други посматрати. Мисле да је то „ин“. Они мисле да су важни када сутра кажу: „Ух, како сам се синоћ убио.“ Али у чему је ту хвала? Пио си, напио се, правио будалу од себе, а можда направио и неку глупост, потукао се. Да, баш си фаца. Занимљиво је то сада, у периоду пубертета. После, када одрасту, неће се радо присећати тога, биће их срамота. Није то сада битно и поред савета пријатеља и родитеља који у свему томе играју велику улогу. Нажалост, родитељи дају деци велику слободу, а многи то искориштавају. Нису ни свесни да тако срамоте своју породицу, али пре свега себе. Нико их не сматра озбиљнима, мада, није им то ни битно. Немају вероватно циљеве у животу, јер су им родитељи обезбедили углавном све, па сада „уживају“ колико год могу. Мислим да пре није било толико порока. У великом броју случајева су се задржавали на алкохолу и цигаретама, а данас? Данас млади нису ни ушли у пубертет како треба, а цигарета је већ у руци, субота вече се ишчекује као прилика за напијање, а најгоре у свему јесте и тзв. трава, која је јача од цигарета, а када се „надувају“, налазе се у неком трансу. Јако жалосно. Нису ни свесни шта раде, да тако млади нарушавају свој живот и да ће постати зависни. Само да не буде касно. Томе је допринело и финансијско стање родитеља. Они мало имућнији дају деци већи џепарац, који они троше на своје пороке, док они мало сиромашнији ће све учинити, тј. на све начине ће извући од родитеља новац да би били као ови. Нажалост. Немам пуно искуства са пороцима, тачније уопште их немам. Управо ја сам доказ да је могуће све то избећи. Како? Не знам ни сама. Доста су допринели родитељи и мало проблематичнији брат. Нисам хтела бити као он, тј. изневерити родитеље, што сам и остварила. Мада, никад није касно. За све ове млађе и млађе генерације које се упуштају у те „уличне воде“ треба много приче и образовања, како у школи, кроз разне радионице, тако и у самој кући од стране родитеља, који морају пронаћи времена за њих и извести их на прави пут.

- 26 Пише: Наташа Вранеш IV-3

МОЈА ГЕНЕРАЦИЈА У МОРАЛНИМ ИСКУШЕЊИМА ДАНАШЊИЦЕ Тешка времена „су дошла“, речи су мојих, али и свих осталих родитеља. Ситуација у држави, раст цена, мале плате. Нервоза, песимизам, проблеми, недовољна посвећеност родитеља деци, једни су од главних узрока понашања моје генерације. Рођена сам у јеку кризе, па и нисам могла да осетим све грозоте ратова. Рат је унапред изгубљена игра за обе стране. Нема победника, нема траженог. Обе стране су губитници. Само се наноси ветар глади, смрти и болести. Млади животи се узалуд дају физички у рату, а после рата се губе млади животи психички, морално. Ствара се последица понашања младих људи данас. Мој отац каже да има четири беле смрти, а то су со, шећер, брашно и маст. Ја, као једна од представника данашње омладине из оправданих разлога, додајем и пету белу смрт, дрогу. Пошто су у кући несрећна, деца траже срећу на погрешној страни. Бежећи од теже решивих ситуација, мислећи да на тај начин решавају све проблеме, утапају се у сигурну смрт. Моја генерација је довољно информисана, зна шта је штетно, а шта не, без обзира, утеху траже у својој петој белој смрти. Покушавају да побегну од овог окрутног света, а нису свесни да су они, баш можда они, ти који овај свет требају да промене. Међутим, већина њих не жели да ради, драгоцено време, време које се не може вратити, губе седећи по кафићима и клубовима. Не умеју сами. Родитељи су једини на оптуженичкој клупи. Све су нам дозволили, увек се уместо нас борили, превише нас штитили и одлагали наш одлазак у овај свет. Предуго смо били заштићени, живели у миру, зато нам се и не свиђа овај стварни живот. Дошло је време да се боримо за своје место у друштву, а ми то не знамо, не умемо. Неке девојке, незнајући шта их чека иза угла, олако пружају своје поверење и себе. Продају своје тело да би опстале, да би преживеле. Кроз свој „бедни“ живот иду реченицом да данас нема ништа од школе, узалуд се учи. Он исто могу то све да промене, јер кад би сваки човек тако размишљао, морал би био историзам у нашем језику, а то није решење. Родитељи, ако су већ родитељи у правом смислу те речи, требају да причају са својом децом о нашим „обележјима“ данашњице, исто онолико колико причају о добрима, којих је мало. Ипак, двадесет и први век је и свако себе назива родитељем. Већина није свесна одговорности, посвећености, пажње коју треба да пружа. Данас, незреле особе могу да се назову родитељима, јер данас, буквално деца рађају децу. Сматрам да смо ми та генерација, која ће се изборити са свим лошим стварима, иако је под великим утицајем истих. Ми смо ти који ћемо нашим родитељима вратити осмех на лице, а будућим генерацијама олакшати. Мислимо да ће све бити боље. Требамо бити оптимистични и већ смо на пола пута.

- 27 -

Пише: Јелена Јањић IV-3 МОЈА ГЕНЕРАЦИЈА У МОРАЛНИМ ИСКУШЕЊИМА ДАНАШЊИЦЕ Времена се мењају, па сходно томе и култура народа се суочава са моралним изазовима савремене цивилизације. Често чујемо вербалне сукобе између старијих и млађих генерација, родитељи бране своје ставове, а њихова деца заступају новопечене трендове. Вечито питање је ко је у праву и чије понашање је више карактеристично за понашање нормалног, образованог и културног грађанина? Генерација којој припадам је релативно свесва својих поступака и какву тежину они имају. Нико не пориче ту стварност, али се нико и не труди да ту стварност промени набоље. Препустили смо се колотечини која изузетно подсећа на апатичност и моралну дисфункцију. Систем вредности је постао емоционално анестезиран и тотално преокренут када се упореди са оним који је постојао пре више деценија. Омладина је спознала узроке који су довели до ове моралне изопачености, али ти разлози су више оправдање него "коров који је уништио здраву биљку". Сваки покушај поправљања поквареног се своди на утопију. Рођени смо у време хаоса и државне аномије. Политика је тада била у служби безакоња, а све због личне користи изучених манипулатора. Напредак становника и њиховог животног стандарда је стагнирао и због тако лоше ситуације у друштву људи су се окренули стварима које немају културну вредност, али имају важнију страну-забаву. Да смо тада знали у какве тривијалне особе ћемо се претворити верујем да не бисмо исто поступили. Много лоших ствари нас окружује - криминал, корупција, трговина људима. Деведесете године прошлог века су зачетнице ових "убица за друштво". Не бих да водим дискусију о тим проблемима глобалних размера, осврнућу се на појаве које изједају морал међу млађим генерацијама. Најочигледнија ставка јесте музика, односно неуспели покушај музике. Вулгарни, профани, искварени и свакако неморални текстови су демони који слободно опседају главе омладине, а они их безусловно пуштају у свој живот. Узори који нам се сервирају су без икакве сумње погрешни, али у недостатку правог лидера ми се окрећемо ономе што нам се нуди на тржишту. Уз такву ниско рангирану музику се морају попити хектолитри алкохолних пића, у супротном нисте члан те

- 28 -

"културне" заједнице. Дрога је такође саставни део ових традиционалних догађаја. Појединац који покушава да овај заслепљени и учмали народ изведе на прави, бољи пут је осуђен на пропаст, подсмех и омаложавање. Друштво је постало "мртво море". Очигледно је да је боље ићи линијом лакшег отпора, макар то била морална странпутица. Млади се препуштају данашњним трендовима, не питајући се какве ће последице проистећи из тога. Данас бити уникатна јединка, индивидуалиста са сопственим ставом је благо речено "немогућа мисија". Чак ако неко и успе у томе засигурно неће бити поштован од стране великог броја људи. Велика дилема је како се поставити према постојећим стандардима понашања, да ли остати свој или се ипак стопити са безличном масом. Да ли уживати у исконским вредностима или бити заробљен у животу без укуса. Свако ће одлучити за себе, али се надам да ће ипак овај свет бити богатији за неколико непоновљивих јединки на чију субјективну одлуку неће утицати ова бескорисна и нимало креативна објективност.

- 29 Piše: Nemanja Eustakio IV-3 MOJA GENERACIJA U MORALNIM ISKUŠENJIMA DANAŠNJICE Godine hiljadu devetsto devedeset druge u porodilištima čitavog sveta, rodilo se na desetine hiljada beba koje po nekima predstavljaju budućnost i nadu za izlazak iz bede, propasti, rata i sličnog. U Srbiji nezgodan period, vreme ratovanja, visoke inflacije, propadanja, a ti si samo mala beba, nesvesna života i patnje svojih roditelja. Mi smo zajedno sa svojim roditeljima u takvoj državi opstali i ostali donekle normalni. Bili smo mali, ali po pričama znamo da nije bilo lako, otac ti je u vojsci, a majka ne zna šta će sa sobom, šta će sa nama. Teška su vremena iza nas, bila je visoka inflacija, nemaština, najgori period svih stanovnika Srbije, pa i moje generacije - bombardovanje. Tada više nismo baš i bili tako mali, već smo bili svesni situacije u kojoj odrastamo. Da li je sada bolje ili se nama to posle svega samo tako čini ili se zapravo nismo ni pomerili s mesta na kome se nalazimo od pre dvadeset godina, kao pripadnik svoje generacije, pitam se. Kriminal se devedesetih godina razvijao, ljudi nisu imali posao, bile su male plate i stopa kriminala je rasla, te zbog toga je i dan-danas velika. Ne opravdavam kriminalce, niti krivim vlast, ali zanima me ko je kriv, da li kriminalci koji samo koriste svoju priliku ili policija koja tome ne staje na put. Sve je više ubistava, silovanja, pa čak i samoubistava koja po meni predstavljaju problem današnjice. O svemu tome mi saznajemo putem medija i to ni na malo prijatan način već putem nekih "zvučnih naslova" od kojih samo što te glava ne zaboli. Uz takvu vest često ćemo čuti i komentar da je ubica učestvovao u ratu i da iz toga nosi ogromne posledice, pre svega psihičke, ali to ga ne opravdava. Mladi, pre svega devojke su izloženi raznim opasnostima, od prodaje u "belo roblje" do prostituisanja, kako bi zaradile neki svoj dinar, jer se nemaju čime baviti, ne znaju kako preživeti... "Prodajom tela" se ništa ne postiže, ali ko će im to reći, dokazati. Da li možda otac koji je život izgubio u ratu ili samohrana majka koja je bez posla? Škole, grad, država veoma malo računa vodi o mladima, o njihovim potrebama, pre svega o našoj bezbednosti. Kriminal je veoma „široka“ pojava i u njega se ubraja i prodaja droge, mito, korupcija i sve ono što može da uništi mlade - da nam uništi snove. Drogu možete kupiti gde hoćete, to više nije ni tajna, a ni tabu tema. Pitajte koga god hoćete i oni će vam sami reći gde se može droga nabaviti, po kojoj ceni i gde je najpovoljnija. Da li tome neko staje na put? Naravno da ne, jer onda niko ne bi imao koristi. Umesto da se narkomanija spreči, u Skupštini se raspravlja o nekim drugim temama. Mlade osobe u ovom ne vide poruku, već misle da je droga za njih spas, izlaz iz bezizlazne situacije. Ne shvataju kad izañu iz tog svog sveta da je kasno, jer su već uništeni, njihova mladost je propala, postaju bez budućnosti, snova, odbačeni od svih. Krivicu svi svaljuju na stanje u državi, iskušenju koje im ulica pruža, ali treba da znaju - iskušenjima se može odoleti. Shvatam da su prave duhovne vrednosti izgubljene i da su mlade generacije upućene u pogrešnom pravcu. Nadam se da je moja generacija ta koja može da promeni stanje u državi i pre svega da nauči druge šta su prave duhovne vrednosti koje treba graditi i uvek upotpunjavati i celog života na tome raditi. Ne treba se prepustiti iskušenjima, jer to zadovoljstvo kratko traje, a posledice su večne!

- 30 Piše: Strahinja Keseić IV-3

MOJA GENERACIJA U MORALNIM ISKUŠENJIMA DANAŠNJICE Moja je filozofija da svaki pojedinac teži zadovoljenju svojih potreba, a danas se, u tom nastojanju naših pohlepnih interesa, verujem, otišlo najdalje, uništavajući svaku moguću granicu morala i zdravog razuma, čovek je lagano, ali sigurno, pokrenuo i sopstevno uništenje. Naša vrsta na ovakav put kreće iz raznih razloga, a neki od njih bi mogli biti sledeći: teško je biti ispravan, koliko god se trudili, uvek smo daleko od savršenstva (ipak, nijedan broj nije jednak beskonačnosti, ali svaki od njih joj teži – primer kako bismo trebali i mi), tu je ogroman broj ljudi koji su duboko zaplivali u živo blato zvano nemoral, pa zašto da i ostali ne poñu za njima: „Mrzeće me, ne poñem li, smejaće mi se, kako ću sam?“... Onda, u svoj toj slabosti ljudske volje, krenemo putem diktatora, jače nam zle podsvesti, galopirajući sa kezom na licu, ipak smo u društvu, nismo sami, znači: Srećni smo! I kuda onda drugde, kako zaustaviti slepo, a pomahnitalo društvo, koje nezaustavno, a nesvesno klizi duboko, a sve dublje, u taj prazan, haotičan prostor, koji jednostavno zaboravlja sve vrednosti i okreće se prostom životinjskom zadovoljenju naših instiktivnih potreba, koje smo, već jednom, nekad davno utišali; Kako bismo inače bili u mogućnosti da se uopšte dovedemo na jedan ovakav stepen razvoja, a to sve sad, već, silne godine rada i truda predaka nam naših, uništićemo jednostavno, vrlo prosto – životinjski, vraćajući se svom mračnom početku. Za primer, ako smem dati, danas već mnogobrojne devojke, koje su intenzivno krenule u seksualne odnose od svoje jedanaeste godine. Tu, valjda, prethodi misao: „To, dobila sam, haj’dmo sad u akciju!“ Jedna od mojih pesama govori o tome u sledećim stihovima:

Moralne Eve umiru Sa svakim Sutonom morala I bude se nežive U osvita bludu.

- 31 -

Kada se nekoj od tih devojaka pomene nešto o tome, one poriču svaku misao o preuranjenosti seksualnih odnosa, a intenzitet istoga, koji stupa i van veze, smatra se jednostavnom, normalnom pojavom danas, sledećom stepenicom razvoja u ovom našem jadnom društvu. Ne misli se ni na šta, niti na bilo koga, osim na svoje potrebe. Tu na snagu stupaju sva moguća ovaploćenja našeg ludog uma, koja je jednostavno, nemoguće nabrojati. Dovoljno je reći da smo društvo inverzno viñenju hrišćanskog moralnog društva. Usput, ako smem pomenuti, hrišćanstvo, po meni, nije samo uteha verujućim, kako bi to neki rekli, ono je i kodeks lepog ponašanja, zdravorazumnog, sa najboljim namerama prema svakom drugom u našem okruženju. Namera mi je, probuditi uspavanu svest društva, izneti svoju ideologiju kroz svoja dela, u nadi da će se roditi ljudi, koji će vratiti društvo na pravi put.

- 32 -

Piše: Dajana Mayer IV-5

Čovek ne može sam i bez nade Na životnom putu nailazimo na bezbroj teških i lakih raskrsnica. Drugi put u životu nalazimo se na jednoj teškoj. Ovaj put ta raskrsnica mnogo liči na onu na kojoj smo se dvoumili pre samo četiri godine, a tiče se našeg daljeg života. Vreme je da se odlučimo ko i šta ćemo biti u životu, čime ćemo se baviti, šta ćemo raditi, od čega ćemo živeti. Pred nama stoji maturski ispit, koji mnogi nazivaju ispitom zrelosti. Ali, šta zapravo znači – biti zreo?! Kod nas to znači biti dovoljno hrabar i pametan, doneti pravu odluku. Maturski ispit kao takav je vrlo lak u poreñenju sa ispitom života. Svi mi maštamo da postanemo neko i nešto u životu. Da radimo posao koji volimo, da budemo plaćeni kao treba, da osnujemo porodicu, da imamo mnogo dece i da nemamo mnogo briga. Ali, koliko nas u stvari ima mogućnosti da sve to ostvari u životu. Većini prepreku i probleme stvaraju materijalna stanja u porodici. Nemamo svi sredstava otići u drugi grad, drugu sredinu, bez nigde nikoga, pa još i plaćati skupe dadžbine željenih fakulteta. S druge strane, teško je sam sebi biti sudija. S obzirom na sve obaveze koje su nas sad zatekle, potrebna nam je podrška od nekoga, čisto da se ne osećamo „sami na svetu“. Podršku nam često pružaju roditelji, prijatelji... Ipak je u pravu stara poslovica da su „dve glave pametnije od jedne“, a opet malo je takvih koji se u svako doba mogu obratiti nekome za pomoć i podršku. Čast izuzecima koji nemaju ni jedan od navedenih problema, njima u životu zaista cvetaju ruže, i ako takav neko postoji od srca mu mogu poželeti samo sve najlepše. U suštini, čovek nije roñen da bi bio sam, nije roñen da bi plakao i tugovao, ali od sudbine se pobeći ne može. Svako bira svoj put. Ipak, nada i vera u život i ljude, umire poslednja.

- 33 Piše: Bojana Banda III-3

Samo je jedan kutak svemira koji možete popraviti, a to ste vi sami Još davno, neko je rešio da čoveka izdvoji – izdigne iznad ostalih bića. U nama razvijena je svest. Sposobnost da razlikujemo dobro od lošeg, sposobnost da saosećamo sa drugima, sposobnost da racionalno razmišljamo i znamo šta je najbolje za nas. Uprkos tome, ljudi greše, takoñe svesno, jer, osim ranije navedenih sposobnosti, u našim bićima razvilo se još nešto – gordost, pohlepa, zavist, bezobzirnost i okrutnost. Da li je ljude uopšte moguće klasifikovati na one „dobre“ i one „loše“? Da li je moguće da u nekome skrivena čuči samo zloba, bez imalo pozitivnog i dobrog, i obrnuto; da li neko može biti u potpunosti dobar bez trunke zlog u sebi? Ne verujem. Činjenica je da ljudski um pamti samo najupečatljivije trenutke života. Dešava se, neretko, da naše mišljenje o nekom formiramo na osnovu samo jednog dogañaja. Tačnije, ako je neko jednom uradio nešto loše, velika je mogućnost da će zauvek biti okarakterisan kao loš. Da li je majka priroda predvidela da ćemo sami ograničiti svoje umove, svoja razmišljanja, shvatanja i poglede na svet? Da li je u našoj prirodi da često ne vidimo dalje od svog nosa, da gledamo striktno pravolinijski i čujemo samo ono što mi želimo i na način na koji želimo da čujemo? Da li smo, zaista, nesposobni da se menjamo? Lako je kriviti druge. Ponekad, dobro bi bilo poći od sebe, jer upravo su sopstvene greške one koje često previdimo. Nesposobni smo da sopstveni život dovedemo u red, ali zato, naravno, sa tuñim savršeno dobro znamo šta trebamo uraditi kako bi bio savršen. Dolazimo do pitanja da li ne možemo ili jednostavno ne želimo da se menjamo? To što smo predviñeni da budemo dominantna vrsta, zaista ne znači da to i jesmo. Štaviše, čini mi se da je evolucija totalno neplanski krenula pogrešnim putem. Uostalom, na kraju krajeva, ako već nismo u stanju da „alat“ koji smo dobili upotrebimo za racionalno razmišljanje, napredovanje i poboljšanje uslova života, ne shvatam potrebu silaska sa drveta. Neki od nas sigurno bi se bolje snašli tamo.

- 34 -

Пише: Николина Радојчић IV-3

Човек не може сам и без наде Већ неко време говорим да бих волела да заспим и пробудим се крајем јула, када сва „фрка“ буде готова, када прођу матурски испит, припреме за матурско вече, матурско вече и пријемни. Месец мај две хиљаде једанаесте памтићу као једно опште лудило. Милион обавеза, малих и великих, а дан траје само двадесет и четири сата. Нисам ни сањала да ће то овако изгледати. Учи за контролне, учи за пријемни, учи за матурски испит, купи материјал за хаљину, иди код кројачице да ти „узме мере“, иди на пробу хаљине, купи ципеле, купи торбу, закажи фризуру, не заборави паре за матурско вече, понеси паре за трубаче... Као да је све ово мало, још се и психички морамо припремити за све што нас чека. Нови град, нова школа, нови стан, нови пријатељи... Поред свега овог, ја имам још једну ствар са чијим се растанком суочавам ових дана, а то је плес. Већ пуних тринаест година играм фолклор и пре два дана сам играла последњи концерт. Било ми је јако тешко да окачим опанке о клин можда још теже него било шта друго! Свесна сам да то јесте само моја одлука и било је тешко донети је, али мислим да је тако најбоље. Једноставно, никад не бих могла играти у другом КУД-у, осим у КУД-у „Пригревица“. Остављајући опанке са мојим именом тамо у економату, мислила сам да ћу пресвиснути од туге. Расплакала сам се и требало ми је неко време да се смирим. Када нешто волите највише на свету, а сви ваши пријатељи се потруде да вам последње дане проведене у тој најлепшој ствари још више улепшају, резултат је такав. Пуно суза, сећања, лепих речи, најлепших жеља и туге... Врло је битно у оваквим тренуцима имати неког коме можеш спустити главу на раме и дуго, дуго плакати. Ја имам неколико таквих особа. Зато данас и јесам боље него јуче, а сутра ћу бити боље него данас. Све лепе успомене и омиљени људи ме мотивишу и дају ми снагу да истрајем у свему што наумим. Знам да ћу се некад, сутра смејати данашњим бригама, али сад су ми оне најстрашније на свету. Корачам напред, не осврћући се за погрешним путевима, а у срцу носим најлепша сећања. Из свега овог што сам Вам испричала извукла сам закључак да сам погрешила. Не желим да све ово преспавам! Желим да будем будна да бих се у будућности могла сећати последњих средњошколских и фолклорашких дана!

- 35 -

Jednom... Jednog dana nečujno ću nestati, Slavuji će promeniti ritam pesme. A ja ću po nebu ples plesati, sa pesmom, a možda i bez pesme. Senke će se menjati, glasovi se čuti. A ja ću se nečujno na nebeski tron penjati. U grudima ćeš osetiti vatru kako bukti. Ne boj se, na sigurnom sam. U najlepšem svetu mira, ovde je i noću suncem obasjan dan i nečujna pesma u srce te dira. Svako svoj ritam ovde bira. Postavi slike na sto, spoji ih... Zaboravi bol, Nećeš čuti ni poslednji krik. A u birtiji, moju pesmu kad puste, zadrži taj jecaj u sebi. U čašu zarij prste, da koja kap iz nje, iskliznula ne bi. Nasmeši se, upali sveću. Pogledaj u nebo... Ona najsjajnija zvezda je neko, ko te je ceo život ček’o... Pesmu napisala Jovana Stojanović II-5

- 36 -

Пише: Марија Максимовић IV-3

Човек не може бити сам и без наде Посматрам живот као пешчани сат, који представља наше снове, жеље, страдања и патњу. Сваким протеком времена у том сату ми смо ближе коначном миру. Тај мир посматрам као коначан циљ којим оправдавам нашу жељу за сталном борбом. Човек је пре свега социјално биће и као такво оно функционише само у односу са другим људима. Из тог односа човек црпи енергију за остварење својих жеља и вољу за животом. Зар љубав није покретач свих наших емоција? Ја мислим да јесте, јер управо из односа са другим људима ми спознајемо суштину љубави и потребу за особом која ће у сваком тренутку бити наша подршка. Човек је пре свега створен као једино биће које има разум и емоције и као такво биће оно је упућено на друге људе из свог окружења и на спознају љубави као битног покретача човековог живота. Дакле то да човек функционише једино уз другог човека проистиче из наше потребе да волимо и да будемо вољени, наравно да ту постоје и друге емоције оне негативне као што су љубомора, мржња, али то све проистиче управо из љубави и из наших односа са другим људима. Са друге стране нада представља све оно чему тежимо оно чему идемо у сусрет, а надати се нечему уз нечију подршку је увек лакше. Наши снови, жеље и тежње проистичу из наде за њиховим остварењем, а наша воља, борба и амбиција нам омогућавају да се ти снови и остваре. Задржати здрав разум и не посустајати кад нам је најтеже су особине које се стичу искуством и временом. Онда кад нам је најтеже и кад нам се чини да нема сврхе надати се и живети, треба наћи утеху у љубави и бити стрпљив, јер снови се остваре кад-тад. Понекад ми се чини да не налазим инспирацију за ишта у животу, да не знам које су моје амбиције жеље и снови и чини ми се да сам стављена на неку позорницу на којој треба што боље да инпровизујем. Бојим се да будем сама, бојим се да се не надам, јет тада наступа мртвило у мојој души. Све ово што сам написала је у ствари моја борба са самом собом и моје схватање живота. Управо из страха ја се надам да ће љубав и подршка других људи учинити од мене бољу особу. Живот је непредвидив, опстанак пред овим светом је тежак, али никад ниси сам у својој борби, нек нам то свима буде утеха да се и даље надамо бољем сутра.

- 37 -

СУДБИНА Шта је судбина? Судбина је игра живота, некоме је лепа а некоме слепа. Судбина је таква, са њом се таквом родиш, са њом живиш, док се злих сила не ослободиш. О судбини нема пуно да се машта, Зато кад ти се оствари жеља нека, ти рецитреба још ту да се чека!

Песму написао Лазар Мартоношки I-7

- 38 -

Bili smo u Tuzli ... U subotu 21.05, rano ujutru krenuli smo za Tuzlu. Putovali smo oko pet sati i napokon stigli. Ljubazno su nas dočekali domaćini i učenici iz nekoliko škola, iz Republike Srpske. Sa oduševljenjem smo otišli na ručak u „Dramar“a posle ručka smo imali radionicu na kojoj smo se bolje upoznali sa drugim ñacima i domaćinima. Na radionicama smo pričali,radili po grupama, meñusobno se bolje upoznavali i prezentovali grupne radove. Posle radionica, pomalo umorni, otišli smo da se smestimo i spremimo za veliko iznenañenje koje su nam domaćini priredili, koncert grupe „Parni Valjak“. Bili smo i više nego srećni. U žurbi smo se svi spremali kako bi što pre pošli. Napokon stigosmo i u halu gde se održavao koncert. Bili smo meñu onima koji su zauzeli prve redove, presrećni, nestrpljivi... Kada su muzičari izašli na scenu, tada je počela euforija i ludilo. Super smo se zabavili i srećni posle koncerta otišli u kuću gde je deo nas bio smešten, a drugi deo je imao smeštaj u gerontološkom centru. Iscrpljeni spremali smo se za spavanje, malo čavrljali, išli od sobe do sobe, bili pod utiskom divnog koncerta. :) Ujutru smo morali oko 8, pola 9 da ustanemo, spremimo stvari i stignemo na doručak.

- 39 -

Sve smo to obavili i onda je sledio obilazak grada.. Bili smo oduševljeni, zanimljiv je raspored zgrada, fontana, česma... Slikali smo se, razgledali i usput učili nešto novo i zanimljivo.

Otišli smo i na sajam knjiga koji je tog dana bio u Tuzli, posle smo prošetali do čuvenog slanog i slatkog jezera. Po meni je to najlepši deo grada :) Prošetali smo i do kuće mira i spomenika pored nje. Malo kasnije imali smo svoje slobodno vreme, šetali smo po centru, kupovali šta smo stigli i mogli. Posle duge šetnje, razgledanja i kupovanja raznih suvenira, došlo je vreme da se ide na ručak. Naravno kao i predhodni dan, imali smo obilan ručak od kojeg smo bili i više nego siti :) Posle ručka otišli smo do sale u kojoj smo imali radionice, tamo delili utiske, prepričavali dogañaje.. Bili smo srećni što smo videli nešto novo, upoznali nove ljude, nova lica, ali i pomalo tužni jer je naš „izlet“ jako kratko trajao. Došao je i onaj najtužniji trenutak, rastanak. Ne previše oduševljeni čekali smo autobus i pozdravljali se sa našim novim drugarima, u nadi da ćemo se što pre opet videti. Krenulu smo za Sombor, usput gledajući Tuzlu kroz prozor sa željom da doñemo još koji put :) Na putu kući prepričavali smo šta je ko video, radio, pevali smo, slikali se.. I tako stigosmo kući, srećni i bogatiji za jedno iskustvo i prijateljstvo više. Svi smo izrazili želju da se ovako putovanje ponovi jer je svima bilo ludo i nezaboravno :)

Napisala : Željka Vučinić I-6

- 40 -

Пише: Слађана Цимеша IV-3

ЧОВЕК НЕ МОЖЕ САМ И БЕЗ НАДЕ Кажу заборав је највећа човекова казна. Грех који се тешко може са себе скинути. Знамо ми људи да смо грешни који год лист да преокренемо, али то је природно. Покушати реално да схватиш туђи начин бола је тешко. Свој можете само себи. Бојите се да кажете другоме да не бисте злоупотребили вашу искреност. Људи су данас пакосне и завидне нарави, учиниће све само да би повредили некога. Што је још већа трагедија, нису тога ни свесни. Уопште им није важан тај туђи бол, јер га они на својој кожи нимало не осете. Нити желе, јер се то њих не тиче. Њима је у интересу само њихова срећа и бољи живот. Потпуни себичлук... Гнусно, ужасно! Питам се зашто човек стално мора да пати? Зар сва та искушења и муке мора да истрпи, да би на самом крају пронашао мир? Враћам се кроз времеплов и посматрам. Гледам времену у очи. Ћутим... Душа ми је потопљена попут лађе. Сузе на лицу мом крију у себи сваку јад и жаљење за давним временима, када је све било чисто и нетакнуто, мирно и срећно. Године као ратни бродови... Одлазе и више се не враћају. Жалосно. Тител, Тиса, центар града... Све је ту, све је исто. Најежила сам се... У мојим рукама леже и спајају се сјајни бисери. Прелепо светлуцају! Ни са бојом изворске воде се не могу упоредити. Можда могу да се повежу само са једном особином – хладноћом. Хладноћа, та горка ледена зима, срце ми је сломила. У куту густе магле бакина башта прекривена најлепшим црвеним бујним ружама, старим лешницима и слатким јагодама. Охо, сви су за столом... Бака, деда, тата, мама, брат. Породица Цимеша у пуном саставу. Сви се веселе у летњим спарним данима. Бакини образи весело се мешкоље, док јој очи сијају као драги камен. Наздравља чашицом ракије са осталима, добро је расположена. Мој добри друг Леси греје јој стара изморена стопала. Топли ветар носи свеж дах разигране Тисе и храпавих, гломазних четинара. Стоп! Доста је било! Све више ми наноси бол. Не могу више то да трпим. Седам година попут седам мора и седам гора, у даљини су. Тамо им је и место. А шта је са садашњошћу? Све су тама, туга и несрећа поквариле. Ту савршену породичну идилу. Нисмо то заслужили. Нико од нас није, посебно бака.

- 41 -

Она као најважнији стуб породице и ослонац у сваком тренутку сломила се као кула од карата, дворац од песка. Више није она Невенка, јако и чврсто олово, истопила се у једном маху. Али, разумем је. Остала је сама, потпуно сама. Деде више нема, да је подржи и саслуша. Од сада она се како каже једино дружи са телевизором. Само на тај начин има осећај да није скроз напуштена. Стварно је сажаљевам. Жалим је, жалим. Само то могу. Сви су јој окренули леђа, они коју су чекали само да добију свој део наследства, па да ставе тачку ћутања на крају. Криво ми је! Сви су се претварали да је воле, а да је питају сада хоће ли доћи на ручак макар, ни то не би урадили. Оставили су је да пати као пса луталицу, препустили су је самој себи. Јадна жена се и даље нада. Сан јој је да је неко назове телефоном, само да јој каже да је није заборавио, и да једва чека да се виде. Вероватно се то тренутно и дешава. Повијена својом црном пелерином и наслоњена на своју десну руку, седи поред каљаве пећи. Чека и само чека... Није јој тај грч у руци ни важан, истрпеће. Кад је могла све страхоте у животу да преживи, ово јој је мачји кашаљ. Осећам да се још није уморила од чекања. Бако, опрости ми што нећу бити та која ће ти се јавити с'друге стране телефона. Можда се бојим да ћеш тражити од мене нешто што ја нећу моћи да испуним, боље је да остане овако. Боље је... Збогом бако, збогом!

- 42 -

N E Ž E LIM D A OD RA STE M !

Teško je biti dete, još je teže čovek ovek biti. Z ato ne želim da odrastem , nem ojte m e loše shvatiti. Stalno Sta lno m i govore – budi dobar, Stalno m i govoregovore - u či.i. A li neznaju odrasli uopšte, D a je to ono što m e m uči u i H rani se zdravo, sedi pravo, Operi ruke, eto ti m uke. Slušam ovo iz dana u dan, Takav rečnik, re nik, već ve m i je dosadan. N em oj da se svañaš, sva aš, pristojan budi, N em oj da o tebi pričaju pri aju drugi. A li sve to svoje čari ari im a, K ada se ne igra po pravilim a. Z ato ne želim da odrastem , m ožda sam ja u krivu. Teško je biti dete, al lepo je kad se o tebi brinu... Pesm u napisao M arin G orjanac II-8

- 43 ПИШЕ: Стана Павловић IV-3

ЧОВЕК НЕ МОЖЕ САМ И БЕЗ НАДЕ Цео живот своди се на неко ишчекивање и надање да ће убудуће бити боље и да се ништа лоше неће дешавати. Сваки човек је посебан, доживљава ствари на свој начин и има потпуно другачија мишљења и погледе на свет од свих осталих. На свету не постоје две исте особе које имају потпуно иста схватања, мишљења, начин прихватања потешкоћа, али свима је заједничка једна ствар, а то је нада коју сви, када нам је тешко у дубини себе пронађемо и верујемо у њу. Саставни део живота су и срећа и несрећа, да бисмо постали снажни, мудри и паметни људи незаобилазни су проблеми који су свима терет, али питам се како би изгледао свет када би свима кроз живот текло само мед и млеко. Свако ко жели да успе и постигне нешто у животу мора да се бори и да буде истрајан у ономе што жели, а и када не буде онако како смо очекивали морамо бити позитивни и веровати у себе без обзира на све. Тренутно живимо у тешким временима, гледамо своје пријатеље, рођаке како остају без посла и немају где да се запосле, али ми се и даље надамо и верујемо у бољу и срећнију будућност. Човек је јако осетљиво и емотивно биће и не би могао преживљавати сам и без некога ко би му био ослонац и подршка у тешким тренуцима. Некима је јако тешко признати да им је неко потребан или да верују у боље сутра и да ће успети са последње лествице да се попну горе где ће бити боље и лакше, али сви се у дубини душе надају да ћемо стићи до врха, иако на том месту нема довољно места за све, али дно најчешће сви напусте. Кроз цео живот нам је потребна подршка и неко ко ће нам када је најтеже безусловно пружити руку, јер човеку је потребна љубав, пажња и неко у кога у сваком тренутку може имати поверења. Најтеже је онима који кроз живот остану сами, јер нису знали да цене оне који су имали прилике за то, због тога и најчешће чујемо да је казна највећа за све. Сама помисао да бих кроз живот морала остати сама страшна је и уопште не желим о томе и да размишљам. Када размишљам о томе,иако нисам сујеверна, померим се са места да случајно не чује зло. Живот је путовање кроз које сваки човек пропутује на свој начин и на том путовању свакога чекају другачија искушења, али је увек битно надати се и поштовати оне које имамо, јер ако то изгубимо онда смо потпуно пропали и тешко ћемо се извући из тога. Да нада умире последња је реченица које бисмо се сви требали сетити када нам је тешко и када не видимо излаз из дна у коме смо се нашли. Јер када нешто истински желимо и из свег срца верујемо у то, велика је вероватноћа да ћемо у томе и успети без обзира на све.

- 44 Piše: Vanja Stanojević IV-5

Najteže je kada je čovek sam i bez nade Najteže je kada je čovek sam. Pod tim „sam“ ne smatram da nema nikoga na svetu, baš naprotiv. On ima svoju porodicu, širok krug prijatelja i poznanika, ali se oseća kao da je potpuno sam. Zašto? Zato što su svi oni uz njega samo kada se dešavaju lepe stvari, ali kada oni trebaju da učine nešto ili da upute lepu reč nestaju, tj. povlače se u stranu kao stanovnici mora. Čekaće da se smiri bura i onda se vratiti. To je najgori osećaj koji može da zadesi nekog čoveka. Ovu temu nisam izabrala kako bih iskazala svoju ogorčenost prema takvim ljudima, tj. možda i jesam. Došlo je vreme kada donosimo važne odluke. U takvim situacijama ljudi očekuju podršku od svojih najbližih. Put ka ostvarenju snova je, zaista, trnovit, ali je ipak mnogo lakše ako znaš da imaš nekoga ko će umeti da sledi tvoje snove. I eto, upravo o tome se radi. Ljudi su ljubomorni, pakosni i zlobni. Ako nekako želiš da ih raniš, onda je pravi način za to da uspeš u životu. No, ne zamaram se mnogo oko zavisti nebitnih ljudi. Ali šta je sa roditeljima? Kako tumačiti njihovu odbojnost prema ostvarenju detetovih snova? Upravo o tome se radi. Naravno, trudićeš se da ih poslušaš, jer, ipak, smatraš da žele najbolje za tebe, ali ako se jednom „opečeš“ zbog njihove odluke, sledeći put ćeš poslušati sebe. I, zapravo, tu dolazimo do izvora problema. Najgore je suočavati se sa roditeljima koji su ogorčeni zbog neostvarenih snova iz mladosti. Verujte, ne može gore od toga. Oni ne gledaju da li će na taj način uništiti moje snove, nego da li će ostvariti neostvarene kroz mene. Kada se radilo o upisu u srednju školu poslušala sam ih, jer sam smatrala da mogu proceniti bolje od mene. I da, pokajala sam se najviše u životu. Svaki dan se kajem i zbog toga sam čvrsto odlučila da ću upisati ono što želim. Meñutim, previše sam se ponadala da će sve ispasti kako sam zamislila. Očigledno se moji roditelji neće pomiriti sa tim da ja budem nešto drugo, a ne ekonomistkinja. Nije bitno što ću raditi ono što želim, nego je bitno da to oni nisu tako zamislili. Ponekad mi se čini da su već na mom roñenju iskrojili moju sudbinu i da se tog plana nepokolebljivo drže. Uzalud je molim i preklinjem kada znam da nema efekta. I eto. Moraću da se pomirim sa tim. Trudila sam se, pokušala da se spremim za ono što volim, ali sada znam da od toga nema ništa. Nekome je suñeno da bude ono što želi i ono što voli. Neko će postati lekar, neko frizer, neko političar, neko novinar, a neko može biti samo jedno – „kancelarijski pacov“ do kraja života i tu druge nema. Nekome je dozvoljeno i omogućeno da ostvari svoje snove, a nekome preostaje da samo sanja, jer kako bi neko rekao: „Snovi najčešće vrede tek kad s tobom osede, kad s tobom ostare.“

- 45 -

Пише: СЛАЂАНА МИШКОВИЋ IV-3

Човек не може сам и без наде Животна стаза је путања коју освајамо самим рођењем. Понекад нам се чини да по њој шeтамо, понекад да трчимо, али најгоре је када нам се чини да стојимо у месту. Међутим, човек је рођен да се бори за себе и своје циљеве и да у животу не броји поразе већ победе. Како бисмо остварили своје жеље и намере које се односе на нашу будућност, битно је да сами себи одредимо неке циљеве и приоритете. Битно је да увек мислимо позитивно и да не одустајемо од својих намера. У сваком тренутку морамо бити свесни шта је наш циљ и тако можемо да отклонимо све препреке које нам се нађу на путу. Наша жеља и нада могу да победе све препреке и проблеме само треба да се потрудимо и ту своју жељу презентујемо у правом светлу. Данас се налазим на једној великој раскрсници живота. Још један пријемни који ће ми одредити будућност. Пријемни који тренутно доживљавам као једну обавезу, као проблем који чека да буде решен. Међутим, то је проблем који стоји на путу остварења моје жеље, а то је да упишем факултет. Знам да ћу уз помоћ мојих родитеља остварити свој коначни циљ. Увек сам желела сама да проживљавам неке догађаје и ситуације, јер на тај начин најбоље уочим оно што је добро, aли и трудим се да исправим оно што је лоше. Међутим, временом сам схватила да неке ствари не могу сама, да ми је у сваком тренутку потребна подршка као и подстицај мојих родитеља. У тренутку када ми падне самопоуздање, када осетим да немам довољно снаге да истрајем и да остварим своје намере, чујем речи које ми отворе сва врата, речи које имају толику снагу и моћ да се осећам боље и да ми се поново врати нада. Када знам да моји родитељи верују у мене и у мој успех, осећам неку врсту одговорности да оправдам њихова, али и своја очекивања. Ово је још један “испит” у животу, биће их још много, али ово је прилика да схватим колико ми је битна подршка других људи и да човек не може сам. Такође, човек не може ни без наде, јер она нам је увек потребна, како бисмо остварили своје циљеве.

- 46 Пише: Јована Стојановић II-5

И сутра је нови дан Понекад очекујемо да своје циљеве, своја маштања остваримо током новог свитања. А то свитање, треба и дочекати. Дан, често зна бити превише кратак. Уколико те драгоцене сате утрошимо са драгом особом, цела вечност не би била довољна. Тада...живиш у најлепшем сну, миришу јорговани, цвркућу птице, а ваша два срца, куцају као једно. Све се то прекида, али то је и суштина живота. Лежем са својим сећањима. У руци, као из навике, већ ми је златни крстић. И молим Бога, да се лепо понови у новом дану. А оно што нисам успела, да остварим. Често верујем у супротно. Нисам сигурна да ће бити тако, како желим. Али топла крв ми тече венама, нови дан нуди нова искушења, ново пењање ка врху и остваривању свог сна. Некад све наде, потону у воду...Знам...Потребно је и у том дану тражити разоге за срећу, макар то биле и ситнице. Да протрчим кроз ливаде, и слетим мајци у загрљај. У том загрљају се осетим, најсрећнијом и најсигурнијом. Као без иједног проблема. Разнесем се од среће, када ме мајка пољуби и улије ми нову наду. Има људи који не могу ни то. А биће дана, када ће ми најпотребнији бити тај загрљај и пар корака протрчаних ливадом. Ко зна, да ли ћу тада то моћи. Зато, треба уживати у сваком тренутку, ма какав год он био. Пркосити животу! Ако ти да разлоге за плач, ти му дај више разлога за смех, и насмеј се...

- 47 -

MATURANTI 2010/2011. III-6 ТРГОВАЦ

Одељењски старешина Ивана Ковачевић

Цимеша Николина

Беловуковић Милош

Деветак Тамара

Брновић Љубомир

Ђурковић Сања

Почетком септембра 2008. године, генерација 1993., трогодишњи смер-трговац је почео своје школовање у Средњој економској сколи у Сомбору као одељење III-6. Од првог дана фомиране су групице за дружење, али и за учење. Прва година се сводила на упознавање и откривање правих пријатеља! Такође, морали смо да научимо градиво из 15 предмета и од нас 36 ђака, остало је 28 најупорнијих.

- 48 -

Драгичевић Николина

Дрљача Божана

Дрљачин Каролина

При упису у другу годину испунили смо очекивања професора, па чак и они који су ишли на поправни, решили су да загреју столицу и бар напамет науче градиво које су пропустили током целе године. Друга година је била много лакша, јер смо се боље упознали, стекли праве пријатеље и имали више поверења у професоре. Чак смо имали 6 одличних ђака на крају друге године, чудно, али нико није пао! Било је оних који су ишли на поправни, али и они су успели да се „провуку“ ☺.

Хегедиш Слободанка

Ивошев Филип

Јањатовић Немања

- 49 -

Јосић Немања

Ковачевић Николина

Мусић Андријана

Кадић Небојша

Лекај Ванеса

Пејин Рајко

Кљајић Јован

Мрвичин Бојана

Перишкић Дејана

- 50 -

Станковић Јелена

Тешановић Сања

Тепавац Николина

Тривуновић Миленка

Тешановић Сандра

Везмар Милана

КОНАЧНО и последња трећа година! Сада смо знали на кога можемо да се ослонимо и коме можемо веровати! Током читаве треће године, очи су нам биле пуне суза јер смо знали да је дан растанка близу. 19- тог маја 2011. године напуштамо клупе у Средњој економској школи!

Веровали или не, она безосећајна деца са почетка прве године, плачу!!! Зораја Миланка

- 51 -

III-7 KUVAR

Odeljenjski starešina Milan Štimac

Silvija Egi

Predrag Barić

Geracija ’93, je generacija mog razreda,a upisali smo se u školu 2008.godine.Tokom ove tri godine moj razred i ja bili smo uspešni. Nismo zažalili što smo upisali ovaj smer jer je jako interesantan.Pošto imamo više dečaka u razredu malo smo slabiji u vladanju, ali u na praksi, u kuhinji smo svi dobri i većinom aktivni.

Dario Brkić

Strahinja Grujić

Bojan Jović

Svi profesori su izuzetni.Posebno moram da pohvalim profesora prakse Milana Kosanovića i profesora razredne nastave Milana Štimca. Lepo su nas uveli u svet kuvarstva,a u praksi su nam na vrlo lep način pokazali i

- 52 -

objasnili pripremu, serviranje raznih vrsta jela i dekoracije. Naučili smo ono najbitnije i najbolje bez čega nemožemo dalje raditi u životu.

Aleksandar Rakić

Ivana Turkalj

Igor Mijić

Posebno značajno za nas i naš budući posao je to što smo imali priliku da kuvarstvo učimo u jednoj savremenoj kuhinji i po svim HACCP HACCP standard je sistem bezbednosti hrane koji ima za standardima. cilj da spreči katastrofu, poput masovnog trovanja hranom. Postoji šansa, ako neko želi, da posle ove tri godine školovanje upiše Višu školu i da usavrši struku koja je izuzetno vredna i tražena u celom svetu. Ekonomska škola je škola koju treba upisati, ova škola je dokaz da postoji škola i ñaci koji mogu da dokažu šta znaju i u ocenama i u raznim takmičenjima.

Ivica Križan

Jovana Ivkov

Nemanja Kosanović

- 53 -

Luka Kuzmanov

Marijana Jankucić

Jovana Krivokuća

Ranko Miletin

Nikola Svrkota

Karolina Kovač

Moj razred je dobar i lepo je bilo družiti se, ali sada na kraju ovog lepog druženja, želim da svi nañu svoja mesta u životu. Novim učenicima želim da se upišu u Ekonomsku školu, smer kuvar i da svojim zalaganjem pokažu šta znaju. Jednog dana da budemo kolege negde u restoranima ili hotelima u Srbiji ili inostranstvu! U kuvarski smer išli su: Predrag B.(Pedja), Dario B.(Daki), Strahinja G.(Grujas), Marko Đ.(Maka), Jovana I.(Ivkova), Marijana J.(Mare,Jana), Bojan J.(Boki), Karolina K.(Lina), Nemanja K.(Kosan), Saša K.(Kosta), Ivica K.(Ica), Jovana K.(Jabuka), Luka K.(Basket), Igor M.(Giga), Ranko M.(eReMeL), Aleksandar R.(Rakas), Nikola S.(Cvrle,Cvrkota),Stefan S.(Stele),Ivana T.(Turkaljeva),Nikola H.(Hoki), Borivoje Š.(Bubnjar) i Silvija E.(Štreberka,Sikili).

- 54 -

Stefan Stanojević

Borivoje Švelja

Saša Kostevski

Puno sreće želim svim učenicima ove škole. Držite mi fige jer ću u junu pokušati da upišem Višu školu. Imam u planu da učim i dalje pa da postanem strukturni menadžer gastronomije. Pozdrav od Silvije!

- 55 -

III-8 KONOBAR

Odeljenjski starešina

Ivan Andrekovi≥

Aleksandra Anti≥

U prvoj godini bilo nas je upisano 27-oro. Pošto smo bili još nezreli i detinjasti zbog gluposti što su uradili bilo je izba∏eno oko petoro u∏enika ve≥ u drugoj nedelji. Slabo smo se družili.

Milan Blanuša

Nikola Bunjev∏ev

Nenad Hlapovi≥

Ve≥ u drugoj godini nas je ostalo samo dvanaest. Deset momaka i dve devojke. Po∏eli smo više da se družimo Ivan je dobio sina što je obeležilo ovu drugu godinu. Tu smo ve≥ po∏eli i da pomalo radimo.

- 56 -

Džoni Kajtazi

Stefan Konkolj

Robert Marko

Do tre≥e godine je došlo nas jedanaestoro. Ivan, Milan, Damir, Nikola, Džoni, Stefan, Darko, Dragan, Nenad, Robert i ja, Aleksandra. Pošto nas je jako malo, držimo se zajedno, ne damo jedan na drugog i pomažemo koliko možemo jedni drugima. Bilo je samo par sitnih sva∂a i to je brzo zaboravljeno. Nadam se da ≥emo svi završiti srednju školu i što pre po∏eti da radimo.

Dragan Toki≥

Damir Varga

- 57 -

IV-1 ЕКОНОМСКИ ТЕХНИЧАР

Одељењски старешина Илија Радека

Јелена Бајчета

Небојша Баџа

Да ли је све ово био сан, Или је заиста дошао тај дан?! Мали ликови збуњених глава Постаће глумци, економисти, студенти права.

Јована Бојагић

Невен Бујић

Борислав Булат

Своје гнездо напуштају попут птица, Тужно гледају једни другима лица, Неће више бити јединица, петица. Тимским радом контролне су решавали.

- 58 -

Јелена Булатовић

Оља Видовић

Ивана Војиновић

Сложни су били, савете једни другима давали. Професорима задавали муке, Били су краљеви хаоса и буке.

Диана Вуковић

Наташа Жигић

Катарина Ђорђевић

За IV 1 тишина је ствар непозната, У ходнику се чула бука, чак и кроз затворена врата. Професори су њихов смисао за хумор обожавали Али су им на писменима све теже задатке задавали.

- 59 -

Николина Зелић

Стефан Карајанковић

Дејана Кљајић

Школу су волели, била им је друга кућа, У њој су проводили хладне зиме и лета врућа. Сваки проведен школски дан Остаће им у срцу вечно сачуван.

Ива Ковачевић

Адријана Вукша

Вања Ненадић

Заједно су делили тренутке радости и среће Оваквог разреда више бити неће.

- 60 -

Никола Николаш

Милана Петков

Патрициа Розинка

Анђелија Павловић

Јелена Попадић

Дејан Тадић

Ненад Пејак

Драгана Радошевић

Биљана Стојсављевић

- 61 -

Јелена Убовић

Никола Томић

Дуња Чубрило

IV па још један ући ће у анале школе Јер су први, најбољи и сви ће заувек да их воле.

Милко Швабић

- 62 -

IV-2 EKONOMSKI TEHNIČAR

Evo, neki bi rekli na samom smo kraju, ja bih rekao na nekom novom početku. Četiri godine bitisanja, u svima dragoj nam, školi zaista je proletelo. Kao juče da sam prvi put ušao u razred i video, meni tada, nepoznata lica. Sećam se, 1. septembar, toplo letnje jutro. Odlazim prvi put u školu.

Neke poznajem odranije, neke prvi put u životu vidim, a onda još ne shvatam da ću sa njima provesti nezaboravne četiri godine, i deliti dobro i zlo. Muškarci golobradi, prava deca. Devojke, pre bi ih nazvao devojčicama, još nezrele i kao i svi, veoma zbunjene. Tih prvih dana upoznali smo se sa profesorima, stekli nova prijateljstva, otišli na prvu, doduše jednodnevnu ekskurziju.

- 63 -

Tada smo još donekle bili i odgovorni, učili redovno, dokazivali se. Svako odgovaranje doživljavali smo kao nešto posebno, nešto novo, za kontrolni su svi uvek bili spremni, i bez nedozvoljenih „sredstava“ . Ipak, godine prolaze, vremena se menjaju, pa i mi.

Više nismo tako mali, tj. mladi. Više nismo golobradi, više nismo tako naivni, a nažalost ni onako odgovorni. Rodila su se nova prijateljstva, poneka bespredmetna svaña, koja se uvek brzo reši, a bilo je i ljubavnih trenutaka. Kontrolni zadaci se sada rešavaju u fazonu „lako ćemo“, tj. kako prepisati, ili ako je ikako moguće, odložiti, makar za sledeći čas.

- 64 -

Nije bilo kontrolnog, odgovaranja, koje nismo bar pokušali da na lep način odložimo, ali uvek sa adekvatnim argumentima. Pokušaji su uglavnom bili uspešni. Ukoliko se to slučajno ne desi, neki su našli za shodno da učionicu napuste nekoliko trenutka pre početka časa i utehu potraže u partiji bilijara, ili pikada, dok ostali pišu, ili se nadaju da se profesor šalio, i da kontrolni nećemo pisati.

Došla je na red i maturska ekskurzija. Beč, Prag, Bratislava, predivni trenuci sreće i bezbrižnosti. Nečije i prvo pijanstvo, neko prvi put napušta domovinu, ali, bilo kako bilo, svakako, nešto dugoočekivano, i za večno sećanje.

- 65 -

Završna smo godina. U školi najstariji(i pored toga smo na 3. spratu), s profesorima u, slobodno mogu da kažem, drugarskim odnosima, ali sa velikom dozom respekta. Svaki čas koristimo da se šalimo, relaksiramo, jer, budimo relani, još veoma sitno brojimo do poslednjeg dana našeg bitisanja u ovoj ustanovi. Jedino što nas još deli od konačnog završetka jeste matura i matursko veče.

Matursko veče – vlada velika euforija, pogotovo medju pripadnicama slabijeg, neki vole da kazu i lepšeg pola. Svakodnevno slušam(o) o tome koliko je koja bila minuta u solarijumu, koliko je koja pocrnela, kakvu je haljinu, ili bolje rečeno haljine sašila. Upečatljiva mi je bila jedna konverzacija : “Znaš kakvu sam haljinu kupila?“ „Kakvu?“ „E, pa videćeš!“

- 66 -

Raspisah se ja, mogao bih do sutra. Doživljaje i slike koje mi se trenutno vrte po glavi, rečima je teško opisati. Vreme leti, završismo i mi srednju školu, čekaju nas novi izazovi. Neki će, daj Bože, pronaći zaposlenje, neki svoju sreću potražiti na univerzitetima. Bilo kako bilo, sve će to proći, ono što ostaje trajno, što nikada ne bledi jesu naša prijateljstva, koja će ostati i sa sigurnošću tvrdim, da svi, kao i ja, odlaze iz ove škole (samo fizički) srećni, jer su osim znanja, naučili da merilo vrednosti nisu ocene u dnevniku, već ljudski kvaliteti!

Tekst napisao Milan Komnenov

- 67 -

IV-3 POSLOVNI ADMINISTRATOR

ODELJENJSKI STAREŠINA SONJA TRIFUNOV

SANJA ANDRAŠEV

PETRA BOGDANOVIĆ

Neodvojiv deo života svake individue jesu rastanci – u toj našoj životnoj putanji ukrštaju se staze, ljudi se upoznaju, zbliže, a onda, s unapred odreñenim razlogom, ili, čak i sasvim nenadano, te iste staze se razdvoje, svako poñe svojim putem i isti se proces opet ponavlja.

IVANA VILA

BRANKO ERMENIĆ

DAJANA SIMIĆ

- 68 -

DAJANA

DINA

MARIJA

STOJNIĆ

LASKOVIĆ

MAKSIMOVIĆ

To se dogodilo i sa nama. Pre četiri godine rastali smo se od naših osnovaca, ali takoñe, postali smo i članovi jednog novog kolektiva – postali smo učenici IV3 odeljenja, a što je još važnije, mi meñusobno, postali smo drugovi. Nostalgija osnovaca brzo je izbledela u svakodnevnim srednjoškolskim doživljajima, usputnim šalama, grupnom druženju, razgovorima, i tako, svemu i svačemu, ali nikako, nikako ne treba zaboraviti izlaske, u kojima bi se uvek neko zapio, te su to momenti, koji će nam, verovatno, najduže ostati u sećanju, zahvaljujući originalnom humoru, koji su okolnosti, zajedno sa nama donosile.

JELENA

NEMANJA

MILICA

JANJIĆ

EUSTAKIO

MILIVOJEVIĆ

- 69 -

JELENA

NIKOLA

NATAŠA

LAZIĆ

MILAŠINOVIĆ

VRANEŠ

Mnogo će lepih uspomena ostati iza nas, na nama je da se okrenemo, produžimo vezu, da budemo jači od vremena i prostora – na nama je održati prijateljstvo, osim ako ne želimo već doživljenu sudbinu. No, na stranu sad sa tim, rekao sam već, lepe su uspomene iza nas, divno je sećati se – samo pogledajte: sve te, već malopre, pomenute šale, samo nama svojstvena lumpovanja, u odreñenim trenucima i razne ludorije, momenti kada smo se ludo provodili, čak i u školi, pa čak i sitne, bezazlene čarke – sve su to trenuci, sada samo sećanja, davni dani, divna druženja, a svemu tome bliži se kraj, jer se i samoj srednjoj školi bliži kraj: maturiraćemo! ( treba sreća da nas obuzima, a mi nostalgijom i tugom obgrljeni ).

NIKOLINA MAJSTOROVIĆ

STEFAN

NIKOLINA

DOTLIĆ

RADOJČIĆ

- 70 -

SANJA

STRAHINJA

TATJANA

ZORIĆ

KESEIĆ

RALIĆ

Ne želim se rastajati, ne želim otići, ne želim zaboraviti! Hajde, molim vas, ako drugačije nije moguće, molim vas, produžimo ovo druženje barem još jednu godinu, budimo složni – hajde da svi zajedno padnemo razred (e, Bože, kako bi to divno bilo)!

STANA

ZORANA

SLAĐANA

PAVLOVIĆ

ČOVIĆ

MIŠKOVIĆ

- 71 -

SLAĐANA CIMEŠA

Kako je sada čudno: ranije bih se stresao pri pomisli o padanju razreda, a sada to tako silno priželjkujem, makar da produžim agoniju, da divni momenti potraju još bar na kratko, jer, kažem, sada se ne mogu rastati, još vas želim viñati, još uvek želim biti deo vas. Iskreno i od srca Strahinja Keseić učenik IV-3 odeljenja.

- 72 -

IV- 4 FINANSIJSKI ADMINISTRATOR

Odeljenjski starešina Milka Banjeglav

Benjak Melani

Dimić Verica

U prvoj godini bili smo stranci Kao iz svemira da smo pali, U drugoj i dalje ostali neznanci, Šta mogu reći, bili smo mali.

Došen Marija

Ezgeta Elena

Erceg Dragana

- 73 -

Gidak Nataša

Grba Milica

Jocić Jelena

A treća godina je zatim došla, Već tada bili smo dobro znani, Na mah mi se čini da je brzo prošla, Setih se toga, bilo je lani.

Krička Tijana

Krnjaić Milica

Mastilović Milica

- 74 -

Milić Darko

Ninkov Milena

Pejin Stevan

U četvrtoj smo veliki, maturanti, Ni sami ne znamo kad i to doñe, Mogu se kladiti i svi će znati Da svaki lep period vrlo brzo proñe.

Popović Jelena

Tolj Dejan

Stanojević Snežana

- 75 -

Vasiljević Danijela

Trbojević Marko

Vidaković Suzana

Uspomena ostaće doveka u nama, U svakome lepa, nekom možda ružna, Ali niko istinu poreći ne može Da godina ova biće dosta tužna. To je samo mladost koju smo proveli Zajedno, u nama nov se život budi, Nastavit’ ovako mi smo stvarno hteli, Al’ srešćemo se opet kad budemo ljudi. Pesmu napisala Snežana Stanojević

Zečev Tamara

- 76 -

IV-5 KOMERCIJALISTA

ODELJENJSKI STAREŠINA STAMENKA SUDAR

Čije noge danas nikuda ne žure? One što su jedva stigle do mature. Kao da je juče bila ta „presudna“ 2007. u našim životima. Tada smo doneli veoma bitnu odluku za nas i našu budućnost. Neki su odlučili da će biti doktori, neki elektrotehničari računara, neko kuvar, neko pivar, a neko komercijalista. O ovim poslednjim likovima i jeste ova priča. 24 lika (u startu) našla su se u, tadašnjem, I-5. Zbunjeni i pomalo stidljivi nekako smo preživeli taj prvi susret sa razrednom koja je svojom vedrinom i zračeći pozitivnom energijom uspela da razbije tu tremu i opusti nas bar malo. Nakon toga usledilo je upoznavanje profesora. Neki su izazvali dozu straha već u startu, a neki su pokazali da ćemo imati lepu saradnju. Dakle, mi smo ta prva generacija komercijalista. Očekivalo se mnogo, ali koliko se na kraju opravdalo očekivanje ostavićemo drugima da to kažu. Bilo nas je raznih. Većina učenika bili su putnici iz različitih sela. U početku smo se družili samo sa drugom iz klupe. Eventualno sa onima ispred ili iza nas ako su pokazali želju za komunikacijom. Već nakon prve nedelje počele su da se zbijaju šale i da se „lepe“ nadimci kao što su Miki Tautologija, Čupavi, Debeli, Ćoksa i slično. E tada se već moglo videti da ćemo ostati zapamćeni. Kao što rekoh, bilo nas je raznih. Neki su voleli da uče, neki su obožavali matematiku, neki su živeli za to da se napiju Cole u školi, neki su retko kada i svraćali u nju, a bilo je i onih koji su svratili ponekad, ali je brzo napustili. Ubrzo su nas dve devojke napustile. Jedna se prebacila u drugu školu, a jednu je zaboleo zub posle drugog časa i više je nikada nismo videli. Čudne li zubobolje kad već četiri godine ne popušta. Nakon toga, napustila nas je još jedna drugarica, ali ubrzo smo dobili pojačanje od 2 komada, i tako je I-5 dobilo stalnu postavu. Da kažemo da smo bili primerni i dobri, ne možemo, jer to zaista nismo. Prepisivali smo kod profesora koji su mislili da je nemoguće to uraditi kod njih, odložili smo neodloživo, imali preko 1200 izostanaka, bili pred izbacivanjem, padali na popravni, ali uvek

- 77 se izvlačili i, evo, došli do kraja sa punom postavom. Niko nije pao, sva sreća. Najgora atmosfera vladala je uoči tromesečja. Roditeljski i tako to. Koliko smo samo puta slagali da je razredna na seminaru na kome se, po našem, zadržavala i po 3-4 nedelje...

Na pitanje šta smo radili u školi, odgovor je uvek bio „Ništa“, a učenje smo počinjali uvek na isti dan – sutra. I tako pune četiri godine...

- 78 Imali smo mnogo hobija za odmore i poneke časove. Najdraži su nam bili kartanje, iks oks, zanimljiva geografija, spavanje i tenis. Bilo je tu i razbijenih lustera i srušenih tabli, polomljenih stolica, ali takav je ñački život. U ovoj školi smo ostavili čudan trag. Bili smo oni koji nisu voleli čitati lektire (neki su ih čitali, jer su morali), nismo voleli učenje i bili smo najveštiji u prepisivanju. Često bismo se posle časa, pa i sada kada je sve gotovo, našalili na račun prepisivanja i kada bi profesori čuli kako se to sve radilo, mnogi bi bili neverovatno iznenañeni, ali kao što rekosmo, na maturskoj večeri ćemo prići svakome profesoru i reći šta je to što oni nisu premetili u toku kontrolnog zadatka. Eto, sada je kraj. Svako će otići na svoju stranu i ne znamo gde će nas život odvesti, ali jedno je sigurno. Vratićemo se u klupe ñačkih dana kako bismo obnovili sećanja na zajedničke trenutke. I na kraju, želimo da se zahvalimo svim profesorima koji su nam predavali (a i onima koji nisu) na ogromnom strpljenju i toleranciji, na svim odloženim kontrolnima i na neupisanim kečevima iz odgovaranja. Posebno želimo da se zahvalimo našoj razrednoj na velikom zalaganju i neizmernoj podršci i na svim opravdanim časovima. Hvala svima, jer je ponekad je sa nama stvarno bilo teško izaći na kraj.