Пешта, 1838–1849.
Будимпешта, 22. фебруар 2007.
Нова серија, г. XVII, бр. 8
Фото: ИВАН ЈАКШИЋ
Српска школа у Будимпешти
Маскенбал, маскенбал…
За издавача: Андрија Роцков
Главни уредник: Милан Степанов
Home page: www.comp-press.hu/cnn2000
хроника Хроника хроника хроника хроника хроника хроника хроника хроника Још један незаборавни наступ легенди српске естраде
Ванредно заседање СМС у Батањи
Модификација школског правилника
Браћа Бајић у Козармишлењу
Ј
едан од најуспешнијих а сигурно најдуготрајнијих дуета у српској народној музици Андрија и Тома Бајић 10. фебруара ове године боравили су у Козармишлењу, насељу надомак Печуја. Популарни Бајићи су се, након прошле, и ове године радо одазвали позиву месне цивилне организације „Нaши људи” и потрудили се да и овогодишњи покладни бал протекне у веселом, раздраганом расположењу. Врсни естрадни уметници, овом приликом нису дошли сами већ су са собом повели своју шармантну колегиницу Слађану Ристић којој је
Браћа Бајић
то било прво гостовање у Мађарској. Уз пратњу Оркестра „Вeсели Удварци”, чији су чланови са поносом саопштили да су уз подршку Министарства културе и медија Републике Србије снимили први свој првенац ЦД, певачи из Србије су дочарали заиста добар штимунг. Програм је отворила Слађана Ристић, а потом су следили Андрија и Тома Бајић који су поред сјајног певања, потврдили и своје свирачко, фрулашко умеће. Певало се, играло, веселило а истакнути естрадни уметници Андрија и Тома Бајић и овом приликом нагласили су своје задовољство што су могли да дођу у Козармишлењ да веселе публику међу којима су били и Срби, Хрвати и Мађари, људи добре воље који воле лепу српску народну песму, музику. Посебно ваља истаћи присуство Срба из Медине који су предвођени Наталијом Сокић, председницом месне Српске мањинске самоуправе и чика Миланом Козићем, чак петнаесторо дошли на забаву како би поздравили своје старе пријатеље, који су са својом колегиницом чак до зоре пружили праву забаву, музички ужитак. Бал је трајао до ранојутарњих часова а пред растанак са месном публиком, естрадни уметници из Србије су обећали да ће увек радо доћи у Мађарску, Барању и Толну, где су стекли драге пријатеље, упознали дивне људе. П. М.
Полувреме прекограничног пројекта
П
рекогранични пројекат под насловом „Рeхабилитација и развој људских ресурса на интегрисаном српско-мађарском тржишту рада”, који заједнички реализују војвођански Покрајински секретаријат за рад, запошљавање и равноправност полова и локална самоуправа града Аљмаша (Бачалмаш), стигао је до полувремена. На сусрету, уприличеном почетком овог месеца у Аљмашу, стручне екипе предвођене координаторима Јасмином Станић, саветницом покрајинског секретара за рад, запошљавање и равноправност полова и Валеријом Тот-Годо, пројект-менаџером мађарске стране, изнеле су досадашње резултате примарних и секундарних истраживања, анкета спроведених у Војводини (пре свега у Новом Саду, Сомбору и Бечеју) и Аљмашу и околини. Разменивши искуства, две стране су се сложиле да је циљним групама, особама за инвалидитетом, потребна помоћ, специјална едукација
2
а није занемарљиво питање ни субвенција, социјалне бенефиције… Нажалост, послодавци још увек не желе прихватити особе са инвалидитетом, нити су заинтересовани да учествују у реализацији пројекта. Баш зато, посредовање и комуникација између послодавца и циљне групе треба да ужива значајно место а што се тиче специјалних обука, војвођанска страна се определила за три области: пољопривреду, рециклажу (збрињавање отпада) и паковање. Оспособљавање особа са инвалидитетом обе стране сматрају изузетно важним и до краја августа, када се завршава пројекат, реализатори „Рeхабилитације и развоја људских ресурса на интегрисаном српскомађарском тржишту рада” намеравају да запосле бар 60% особа пројекта који, посредством Европске агенције за реконструкцију и развој, финансијски подржава Европска унија. Предраг Мандић
С
амоуправа Срба у Батањи је 12. фебруара одржала своје ванредно заседање а разлог сазивања седнице био је модификација Правилника месне Српске основне школе по којем питању право сагласности има бирано тело Срба у овом граду. Форумом је председавао Мирослав Роцков, председник Батањске Српске мањинске самоуправе а о битнијим изменама, кориговањима говорила је Вера Пејић-Сутор, директорка већ поменуте образовне установе која је нагласила да је до модификације дошло због нових законских обавеза.
Самоуправа Срба у Батањи дала је сагласност у вези са модификованим изменама а затим је пажњу посветила другим актуелностима као што је важност делимичне обнове клупских просторија, програм за текућу годину, конкурси и друге теме, важне за српску заједницу у Батањи… О плану рада за 2007, конкурсима, сарадњи са побратимљеним градом Беочином и другим значајним сегментима, везаним за Србе у Батањи, месна Српска мањинска самоуправа детаљно ће расправљати на следећем свом заседању које је заказано за крај фебруара текуће године. П. М.
Финансијске тешкоће у Печују
Смањен буџет мањинама
Н
ије пуно недостајало да у Печују искрсне, прави скандал! Наиме, на седници Савета удружења мањинских самоуправа у престоници Жупаније Барање, одржаној 12. фебруара текуће године, представницима 9 мањинских самоуправа – међу којима је била и др Милица Павлов, потпредседник Самоуправе Срба у Печују – изнет је предлог одлуке Финанијског одбора локалне самоуправе према којем би се 2007. мањинским самоуправама из градског буџета обезбедило свега 9 милиона форинти! Док би у појединим насељима овакву понуду народности оберучке прихватиле, ова сума је просто шокирала представнике печујских мањина који су након почетног непријатног изненађења, револтирани оваквим предлогом надлежних, гласно и јасно изнели своје незадовољство које је малтене прерасло у бес! Наиме, предложена свота, у односу на претходне три године, значила би смањење од 55% – ранијих година народности су на располагању имале 20 милиона форинти. Драстично смањење, од стране града, било је образложено чињеницом да буџетски дефицит треба да се смањи при чему су потребне и ригорозне рестрикције попут ове. Мањине су се пак позивале да је Печуј оновремено управо због примерне заштите права мањина добио награду УНЕСКА, штавише, народности су дебело допринеле и при извојевања титуле културне престонице Европе 2010. године! Пошто су све мањине током прошле године приложиле и своје понуде, предлоге, потенцијалне саставне делове програма 2010., намењена средства – како су то присутни нагласили – уопште не би значила гаранцију за успешну реализацију многобројних програма. Представници мањина су при томе изразили и своје разумевање у вези са критичним стањем у градском буџету, па су стога подвукли да би смањење од 20% још могли прихва-
тити… То би значило да би свака народност, као и претходних година, за функционисање добила по милион форинти за функционисање, док би се расподела преосталих средстава вршила по устаљеном принципу у вези са којим је још раније постигнут међусобни договор. У другој тачци заседања, мањинама се обратио и Мартон Мехеш, уметнички директор програмског савета Европске престонице културе. Он је истакао важност учешћа мањина у програмима и затражио од њих да што пре доставе свој допуњени план, док је у вези са 2008. планове активности мањина молио да се поднесу до 31. августа. Посебно ваља истаћи да ће усвојени програм мањина бити финансиран из посебног, специјалног буџета, тј. неће се користити буџет мањинских самоуправа. Будући да ће се током јесени одржати конференција о образовању, школству, Јанош Каблар, председник Савета удружења мањинских самоуправа је предложио да координатор између програмског савета Европске престонице културе и мањина буде др Габор Франк, представник Немаца, уједно потпредседник Савета удружења мањинских самоуправа у Печују. Иначе, овај назив већ поменутог тела у будуће неће се користити, пошто он не одговара законским прописима. Баш зато, прихваћен је предлог да се убудуће удружење именује као „Мaњински савет”. У сваком случају, давно није била толико врела атмосфера приликом седнице мањина као што је то било 12. фебруара а та напетост прешла је и на 16. фебруар када је одржано заседање посланичког тела града Печуја. Посланици су услишили молбу народности, па је мањинама ипак изгласана свеукупна свота од 16 милиона форинти. Све то значи да су печујске народности у 2007. кренуле са буџетом који је смањен са 20%! П. М.
СРПСКЕ НАРОДНЕ НОВИНЕ
хроника хроника хроника хроника хроника хроника хроника Хроника хроника Последња седница Српске самоуправе у Будимпешти у старом саставу
Сумирани резултати рада
Ч
ланови будимпештанске српске самоуправе, 7. фебруара одржали су свој последњи састанак у старом саставу. Према речима председника, Борислава Руса присутни су овом приликом у првом реду информисани о активностима у протекла два месеца. Поменуто је неколико приредби, организованих самостално, или у сарадњи са другим нашим организацијама: обележавање 150. годишњице рођења Николе Тесле, концерт београдског хора Collegium musicum, Дан државности Републике Србије (Сретење) и друге, а као и протеклих година ђацима и студентима српског порекла за 2006-2007. школску годину додељено је укупно 12 стипендија. На састанку су потом прихваћене главне црте буџета за ову годину, али су његова детаљнија разрада, као и нацрт плана рада остављени за
касније, када буде изабран нови састав Српске самоуправе у Будимпешти. Донето је такође и неколико одлука везаних за обрачун прошлогишњих конкурса, а било је речи и о новој, петој по реду Етнографији Срба у Мађарској за 2006., која ће се уз помоћ средстава добијених на конкурсу Фонда за културно наслеђе, у издању Мађарског етнографског друштва, објавити током ове године, дакле са малим закашњењем. Под тачком разно дотакнути су и предстојећи избори за будимпештанску, жупанијску, односно, земаљску српску самоуправу, заказани за 4. март. Чланови Српске самоуправе у Будимпешти обавештени су о детаљима везаним за начин гласања, које ће се за разлику од претходног изборног циклуса, обавити посредним путем.
У организацији црквене општине у Бати
Покладно вече пред велики пост
Н
епосредно пред почетак великог поста, црквена општина у Бати у месном Српском клубу организовала је покладно вече. Према речима о. Далибора Миленковића, после вечерње молитве, у згради клуба организовано је послужење, а верници су се кроз разговор припремили за почетак великог поста. Овом приликом било је речи и о промени понашања за вре-
Прослава Дана св. Трифуна
Будимпешта, 22. фебруар 2007.
С. М.
Књига о Светозару Боројевићу
„Лав, или лисица са Соче?”
Срби у Загребу обележили 150 година од рођења великог војсковође српског порекла
П
оводом 150. годишњице рођења Светозара Боројевића, С. М. фелдмаршала војске АустроУгарске монархије, у Загребу је недавно објављена књига проф. др Драге Роксандића под насловом „Лав, или лисица са Соче?”. У овом занимљивом издању промовисаном 13. јануара, поводом славе Српског националног вијећа града Загреба поред осталог је наведено да је Светозар Боројевић био једини међу Јужним Словенима којем је успело да се се уздигне до највишег врха у војној хијерархији Аустро-Угарске монархије. Због заслуга на италијанском ратишту унапређен је у чин фелдмаршала када свом имену додаје титулу „фон Бојна” (von Bojna), по родном селу своје мајке, смештеном близу Глине у данашњој Републици Хрватској. Светозар Боројевић рођен је у српској православној војнокрајинској породици, у селу Уметићи код Петриње. Већ од ране младости наставља традицију својих предака, школује се у војној школи у Сремској Каменици, а потом преко Кесега (Kőszeg) долази у Печуј на усавршавање. Одатле га пут води у кадетску школу у Грац, коју завршава као одличан ђак. Велики таленат за војне науке пружио му је приступ Главној команди у Бечу где је обучаван као главни официр, а онда је великом брзином почео да прелази са дужности на дужност у различитим деловима Аустро-Угарске монархије. Током Првог светског рата 1914. године у Галицији, у рангу генерала руководи Трећом армијом. Код Лиманове одбија турску војску и ослобађа тврђаву Пржемисл (Przemysl), чиме у највећој опсади Првог светског рата браниоцима пружа привремено олакашање. Држећи положаје у западним Карпатима спречава продирање Русије на мађарске територије у правцу Братиславе и Будимпеште. У марту 1915. године делом своје, Треће армије послат је на италијанско бојиште, где је преузео заповедништво над Петом армијом, која је бранила фронт на реци Сочи. Иако У будимпештанском Српском клубу 14. фебруара ове године свечано је је генерал Конрад фон Кацендорф прослављена клупска слава, Дан св. Трифуна, уз присуство чланова клу- (Conrad von Hötzendorf) предлагао ба и бројних гостију. повлачење и напуштање дела Сло-
Слава Српског клуба у Будимпешти
ме поста, о пружању помоћи сиротињи и деци без родитеља, јер пост није само у јелу и пићу, него у молитви, љубави према ближњима, добрим делима и праштању. Јер, како стоји у светом Јеванђељу: „Треба чинити благо на небу, а не на земљи”, рекао је својим парохијанима овом приликом о. Далибор Миленковић.
веније, Боројевић је инсистирао на останку, позивајући се на борбену мотивацију словеначких војника суочених са агресијом на властиту земљу. Та одлука свидела се цару Фрањи Јосифу па му је дао заповедништво над ратиштем на Сочи. У биткама од 1915. до 1917. године Боројевић је успешно спроводио активну одбрану вештим коришћењем мањих јединица у противнападима. У аустријско-немачкој офанзиви у Италији успео је да продре чак до Пијаве заробивши 250 000 италијанских војника. Његова одбрана одбила је 11 напада вишеструко бројније италијанске војске због чега су га у Аустро-Угарској поздрављали као „витеза од Соче”, док су га властити војници обожавали и прозвали „наш Свето”. Неуспела офанзива 1918. године означила је крај рата у Италији када је Боројевић у општем слому Аустро-Угарске повукао своје армије са Пијаве и Таљамента. Након потписивања примирја на југозападном ратишту 1918. године, војно искуство понудио је новонасталој Држави Срба, Хрвата и Словенаца, али је одбијен због сумње у превелику оданост Хабсбурговцима па одлази у Калгенфурт. Због подношења молбе за држављанство губи аустријску војну пензију и дане до своје смрти проводи у сиромаштву. Његово тело пренето је у Беч где су му одане највеће државне војне почасти, а сахрањен је у гробници бечког централног гробља, коју је купио Карло Хабсбуршки. Светозар Боројевић био је несумњиво један од најбољих стратега Првог светског рата. Иако је био поборник офанзивног ратовања, сплетом околности истакао се у одбрамбеним биткама у којима се најчешће уопште није повлачио, или је пристајао само на незнатне узмаке. Ту тврдоглавост у одбрани сваког метра бојишта многи су му замерали као непотребно жртвовање људских живота, али упркос таквих критика резултати у одбрани не могу да му се порекну о чему сведочи и чин фелдмаршала, који се иначе додељивао искључиво аустријском племству. С. М.
3
репортажа Репортажа репортажа репортажа репортажа репортажа
„Златне значке” српским културним активистима С
вечана сала Министарства за дијаспору Републике Србије била је тесна 13. фебруара ове године. Тога дана је, наиме, у згради поменутог ресорног министарства заказана свечаност поводом додељивања „Злaтне значке”, признања које за дугогодишњи допринос на пољу развоја српске културе додељује Културно-просветна заједница Србије и Министарство за дијаспору Републике Србије. Ове године додељена су чак 62 признања а оно што нас посебно радује јесте да је међу награђене жири (у саставу Александар Чотрић, књижевник, државни секретар Министарства за дијаспору Републике Србије, Милован Витезовић, књижевник, Урош Дојчиновић, гитариста, публициста и композитор, Марија Бишоф, књижевница, уједно секретар КПЗ Србије и Миодраг Јакшић, књижевник, помоћник министра за дијаспору) уврстио и двојицу Срба из Мађарске: др Петра Милошевића, књижевника, књижевног преводиоца, предавача Универзитета „Лoранд Етвеш” у Будимпешти и Љубомира Алексова, просветара, начелника села Ловре, потпредседника Самоуправе Срба у Мађарској, одговорног за север. „Гесло рада овогодишњег жирија било је ’Tpи О’: озбиљно, одговорно и обухватно” – рекао је отворивши свечаност Александар Чотрић, државни секретар Министарства за дијаспору Републике Србије додавши следеће: „Међу добитницима су појединци и институције, људи којима су култура и просвета основна занимања и људи који се у свом слободном времену ангажују у овим областима, добитници су и жене и мушкарци, млади по годинама и млади духом, из Србије и нашег расејања, држављани Србије и странци, Срби и припадници националних мањина, професори и композитори, сликари и писци, педагози и новинари, културни посленици и музичари… Уверени смо да су сви добитници заслужили признање а ако смо донели неку погрешну одлуку, она се може односити само на то да некоме од предложених кандидата нисмо доделили „Злaтну значку”, да смо га
Љубомир Алексов преузима признање
неправедно изоставили, што ће бити исправљено наредним додељивањем. Високо признање додељујемо у просторијама Министарства за дијаспору и зато морам да истакнем да су данас, као и некада српска наука и култура незамисливе без изузетног доприноса стваралаца који су рођени ван граница Србије, или су значајан период свога живота провели изван Србије а неки од њих попут Петра Петровића Његоша, који се сматра и највећим српским песником, никада нису били у Србији. Тесла је, на пример, у Србији провео један једини дан, али ни Његоша, ни Теслу, нико никада неће моћи да издвоји из српског корпуса којем су припадали свим својим бићем. Доситеј Обрадовић, Вук Караџић,
Препуна свечана сала Министарства за дијаспору Републике Србије
4
што ће се окренути око себе да виде да ли неко други слуша, осим онога кога су они изабрали. И да кажем: хвала вам што сте дошли, хвала вам што радите тако вредан посао па вас молим да га наставите не само за савременике, него и за оне који ће после нас долазити.” Уследило је уручивање „Златних значки” које су истакнутим српским културним активистима предали проф. др Војислав Вукчевић и Љубивоје Ршумовић, познати књижевник. Част да признање преузме од министра за дијаспору и председника Културно-просветне заједнице Србије имао је и Љубомир Алексов који је рекао следеће: „Посебно ми је драго што је ово признање припало мени. Скоро тридесет година радим на пољу српске културе, образовања. Добијао сам за свој рад разна признања, повеље што се тиче друге врсте моје делатности, али ово ми је прва награда што сам добио од Срба за ширење и рад на пољу српске културе. Посебно ми је драго и почаствован сам што су ми признање у Београду уручили сам министар за дијаспору и председник Културно-просветне заједнице Србије и то у згради Министарства за дијаспору. Хвала и пријатељима у Београду који су се сетили да ме предложе и жирију који ми је на њихов предлог доделио ову награду. Мислим да смо у последње време пуно тога постигли како у селу, тако и шире, можемо се дичити лепим резултатима. Посредовао сам и учествовао у таквим добрим, корисним акцијама као што је ова задња а то је покретање Интернет радија српске заједнице у Мађарској а остало да ни не набрајам. Наравно, признање обавезује, па ћу и ја настојати да наставим тај свој рад у корист добра села, српског школства, српске заједнице у Мађарској. Пошто иза сваког појединца стоји заједница, зато је сасвим природно да не сматрам да је ово признање само моје, него је оно одликовање целе наше заједнице, првенствено, оне уже где живим али мислим да и шире у Мађарској. Стварно сам узбуђен и срећан што сам добио овo признање”.
Милош Црњански, Данило Киш, Борислав Пекић, Јован Јовановић Змај, Бранко Радичевић, Урош Предић, Паја Јовановић, Слободан Јовановић, Михаило Пупин, владика Николај Велимировић већи или велики део свог живота провели су странствујући, али су својим делом заувек остали да живе у српским школама, универзитетима, књигама, уџбеницима, институтима, храмовима и што је најважније – срцима.” Добитницима угледног признања, међу којима су били између осталих и Биљана Крстић, музичка уметница из Београда, чије име је нераскидиво повезано са српском етно музиком, Мира Васиљевић, музичка уметница из Београда, руководилац женског вокално-инструменталног ансамбла „Ђeрдан”, Предраг Мандић Оливер Њего, оперски уметник из Београда, Селимир Радуловић, књижевник из Новог Сада, Душан Степановић, филмски радник из Торонта, Канаде, Јоца Бугарски, Томислав Ђурић, Огњен Крстић, Наталија Мандран, Љубица Рајкић, сви културни посленици из Румуније и многи други, обратио се и проф. др Војислав Вукчевић, министар за дијаспору Републике Србије који је истакавши значај речи, подвукао: „Жeлим вам још једанпут одати моје дивљење и поштовање и дозволите ми да онима, који су изабрани, доделим значку зато што су успешно и ваљано прозвели то велико и вредно дело која се зове РЕЧ. Посебно нам је задовољство што су међу добитницима и наши људи из расејања. Њима је теже, него нама. Ми свакодневно ту РЕЧ користимо, а они само понекад. И то каткада, и нажалост, у последње време тако Љубомир Алексов са повељом
СРПСКЕ НАРОДНЕ НОВИНЕ
интервју интервју интервју интервју интервју интервју Интервју интервју Нова кореографија на репертоару КУД-а „Табан”
И
Херцеговачки Линђо – нови изазов за Табанаше
ако је до традиционалне Табанске вечери остало три и по месеца, чланови будимпештанског КУД-а „Табан” увелико раде на увежбавању нове кореографије. Свој репертоар ускоро ће обогатити народном игром Линђо, која у овим крајевима није много позната. Реч је о игри из херцеговачког краја, што је, како смо чули од Душана Вуковића, руководиоца „Табана”, нешто потпуно различито у поређењу са њиховим досадашњим репертоаром: – Кореографија Линђо је са подручја Херцеговине и за наш ансамбл је доста специфична. Колико знам, ни остале фолклорне групе у Мађарској нису имале на репертоару ништа слично. Игра се у паровима, има више окрета, што је за нас један нов изазов. Уобичајили смо да сваке го-
дине спремимо барем по једну нову кореографију, а било је година када смо радили и по две. Игра Линђо била нам је у плану прошле године, али до сада нисмо били у прилици да то реализујемо због тога што није било лако ускладити термине. То нам је сада пошло за руком. Што се тиче ношњи за Линђо, уколико не успемо да их обезбедимо из својих средстава, покушаћемо да их позајмимо од КУД-а „Ђидо” из Бечеја или од неког другог ансамбла. Иначе, драгоцену помоћ у припремању нове кореографије будимпештански фолклорни ансамбл добио је управо од својих колега из Бечеја. Неколико чланова КУД-а „Ђидо” допутовало је у Будимпешту искључиво из тог разлога. Међу њима је и Мирослав Силашки, шеф оркестра бечејског друштва: – Драго нам је да смо поново у Будимпешти, међу члановима КУД-а Табан, с којима сарађујемо већ више од десет година. Дошли смо да их научимо још једној новој игри како би обогатили свој репертоар. Линђо је херцеговачка поскочица, што је за „Табан” нешто ново. „Ђидо” ову игру игра преко двадесет година. Она је на нашем сталном репертоару, тако да је ансамбл већ уходан. Инструмент уз који се изводи Линђо зове се љерница, има три жице и доне-
Будимпешта, 22. фебруар 2007.
кле је слична гуслама. На први поглед игра изгледа лако, међутим то уопште није тако. Допадљива је за публику, тако да је „Ђидо” увек добијао велике аплаузе, где год смо је изводили. Поред игара које „Табан” игра уз певање и које су темпераментне, ова игра је музчки тиха, али је и захтевна. Ту је солиста – „викач”, који води целу игру, односно командује свим играчима. Има доста шаљивог текста, тако да је то за публику врло интересантна игра. Мирослав Силашки, који је у Будимпешту донео и свој инструмент, сматра да је „Табан” једно од врхунских српских друштава у Мађарској и да са њим није тешко радити: – То слободно могу да кажем, пошто сам сарађивао и са другим овдашњим КУД-овима. Сада је ансамбл и подмлађен, што је нормално. Неки чланови су због својих нових породичних обавеза престали да играју, али су ту да помогну. Са Табанашима је лако радити пошто су дисциплиновани и тачни, а њихова игра даје полет и нама који их пратимо. Овај посао радим од оснивања „Ђида”. Наш КУД је основан пре 26 година, а ја сам преко 20 година стално запослен у њему. Похађам семинаре који се одржавају у Србији и радио сам са свим врхунским кореографима чије смо кореог-
рафије поставили на сцену. Добијамо ноте, али се иде и на терен, где има прилике да се нешто научи и од старих музичара. Наш саговорник истиче да његов ансамбл и данас негује разноврстан програм, са којим је у старој Југославији наступао од Словеније до Македоније. – Један смо од ретких ансамбала на подручју бивше државе који је задржао такав програм. Изводимо и игре националних мањина из свих делова ондашње Југославије, односно садашње Србије. Сваки крај има своју музику и специфичан начин свирања, тако да се трудимо да то што верније дочарамо. Уосталом, наш мото је од првог дана: упознај своју земљу и народ да би их више волео. „Ђидо” је велики ансамбл који тренутно има преко 200 активних чланова. Прошле године смо гостовали на фестивалу у турском летовалишту Јалови и то захваљујући „Табану”, пошто су они били тамо пре две године са нашим оркестром који их је пратио. Табанаши прошле године нису били на фестивалу, па су ту могућност уступили нама. Тако је ова наша сарадња обострана. Иначе, „Ђидо” је до сада гостовао у двадесетак земаља на три континента. Интересовање за наше наступе увек постоји, а где ћемо отићи првенствено зависи од новчаних средстава. Ове године планирамо учешће на једном фестивалу у Италији, а имамо позиве и из Бугарске, Грчке и Турске. Осим господина Силашког, из Бечеја је у Будимпешту допутовао и играчки пар Драгана Вишковић – Љубиша Сремчевић. Драганин задатак је да женском делу „Табана” покаже основне кораке Линђа и да им са њеним колегом објасни остале елементе кореографије. – У ансамблу сам релативно кратко у односу на остале колеге. Дошла сам да играм 2000. године, али су ме од самог почетка сви добро прихва-
тили. Захваљујући томе брзо сам „проиграла”. Дошла сам у зиму, а већ наредног лета сам са ансамблом ишла на турнеје са пет-шест кореографија. Линђо играм већ пет година, а као солиста у тој игри наступам пар последњих година. Ова кореографија је физички прилично захтевна, потребна је добра кондиција, тако да сам ја првих недеља имала упалу мишића. Приликом објашњавања млађим играчима трудим се да акценат ставим на оне елементе који су мени били најтежи када сам почињала да играм – каже Драгана. И Љубиша Сремчевић тврди да је веома задовољан сарадњом са „Табаном”, која траје већ дуже време. Најважније је, по њему, да су играчи дисциплиновани и да су озбиљно пришли овом послу. – Сећам се да сам био јако срећан када ми се указала прилика да наступам у овој кореографији, јер сам као млад играч гледао како су то радили старији. Моји претходници у „Ђиду” су Линђо изводили јако енергично, са пуно елана, тако да и ја настојим да одржим тај темпо. У ансамблу имамо другарски однос, али смо га разграничили са послом. Када се ради, онда то чинимо с пуном озбиљношћу. Драго ми је што сам се као мали определио да играм фолклор. Бавио сам се и спортом, али сам овде у већој мери нашао себе. У фолклору ипак има више дружења, а могућности да се човек развија и психички и физички нису ништа мање него у спорту – напомиње Љубиша. Од Душана Вуковића сазнајемо да је 13. по реду Табанско вече пла-
нирано за 2. јун у Културном центру МОМ, у Будиму. Осим за ту прилику, ношње за Линђо биће им потребне и за један наступ у иностранству. Наиме, очекује их учешће на светском фолклорном фестивалу на Палма де Мајорки, у Шпанији. Тај фестивал се приређује сваке друге године, а у „Табану” истичу да та прилика захтева озбиљне припреме и додатна материјална средства. Драган Јаковљевић
5
култура Култура култура култура култура култура култура култура култура FbeZg G_^_dh\
Епархија Будимска и покушај стварања Мађарске православне цркве (I)
Б
удимска Епархија, која постоји – по неким историчарима – од светосавских времена, више пута се суочила са покушајима покатоличења. Позната је чињеница, да је римска папска Курија, још почетком XIII века интервенисала код ондашњег мађарског краља, да укине још постојеће православне манастире на територији Краљевине Мађарске. (Такав манастир је био и онај, на једном дунавском острву, посвећен св. Пантелејмону, отуда потиче име села Пантелије.)
;m^bfi_rlZgdZ
Ових година су добили могућност неки мађарски истраживачи да у Риму прегледају извештаје Фрањеваца, који су за време турске опсаде вршили „пасторизацију” у овим крајевима, на штету православних. Из тих извештаја добијамо слику о знатном успеху тих фрањевачких напора. Познати су и они покушаји, од времена кардинала Леополда Колонића па до царице и краљице Марије Терезије, када је бечки двор отворено помагао противреформаци-
DZlZebg LhfZ , gZ[hZ
ју, а поред ње и покатоличење овдашњих православних, или барем поунијаћење истих. Унијаћење је, углавном, значило да је клир требао да призна јурисдикцију Рима, а верни су могли да задрже већину верских обреда и обичаја. Мало је познато да је било сличног покушаја и између два светска рата. „Унијатска мађарска црква у свом званичном органу је јавно позвала подручно ми свештенство и верне – пише епископ будимски Георгије Зубковић, Светом архијерејском си-
^baZg_jdZ ?\jhi_
Јако волим српску културу!
За добитницу Арт Зептове награде за уметнички дизајн у 2006. години врло је важно да неки предмет који је у свакодневној употреби не задовољава само формалне и функционалне захтеве, него да има и – значење
Д
а је богатство пре свега обавеза, сматрали су многи успешни Срби – што је и историја показала. Ти људи су желели да свој позамашни иметак искористе за, како се некад говорило, добробит отечества – што су и урадили. Тај ген постојао је код Симе Андрејевића Игуманова, Илије Коларца, капетана Мише Анастасијевића… Данас је, међутим, знатно мање српских богаташа који су настављачи овакве племените традиције. Мадлена и Филип Цептер једни су од њих. И не само то. Овај успешни српски, пословно-брачни пар, доброчинство је чак и – интернационализовао! Тиме су српски национ интегрисали у европске и светске токове у многим областима. Од привреде преко спорта и културе, до уметности. Овог пута ћемо о уметности. Арт Зептову награду за уметнички дизајн у 2006. години, чији конкурс је установила Мадлен Зептер, недавно је у Паризу добила будимпештанска уметница Каталин Томај. Међународни жири којим је предсе-
Уручење награде Арт Зепт
6
давао архитекта и дизајнер из Републике Чешке Борек Шипек, њен рад изведен у порцелану и стаклу, у конкуренцији 40 уметника и дизајнера из Европе, прогласио је најбољим. Тема сваког конкурса (који траје од 2004. године) је уметничко дизајнирање предмета из свакодневног живота, а овог пута био је то конкурс за сет посуда за бонбоне. – Била сам пријатно изненађена и врло узбуђена када су ме обавестили да сам победила. То је и подстрек да даље наставим, док ће ми новчана награда од 10.000 евра помоћи за отпочињање каријере након завршених студија. Јер, у струци којом се бавим, било каква већа креација захтева врло озбиљне технолошке услове (превасходно, коришћење савремених машина и апарата) – рекла је у разговору за „Вести” Каталин Томај (26), која је дипломирала на Катедри за силикат и стакло Факултета за примењену уметност „Мохоли Нађ” у Будимпешти, а сада је на постдипломским студијама у Кечкемету.
Магија Београда – У Београду сам боравила давно. И само једном, на кратко. Али довољно за импресију која ме до данас стално прати! Осећала сам се изузетно пријатно, и – опуштено. Желим опет у главни град Србије. Не да обновим успомене, јер је још рано да подвучем црту испод њих, пошто сам још млада. Желим нови доживљај – романтична је плавокоса Будимпештанка. За нашу саговорницу веома је важно да неки предмет који је у свакодневној употреби, не задовољава само формалне и функционалне захтеве, него да има и – значење! Интересује је уз то, и од чега је предмет направљен. Морамо признати да је за нас то мало необично, јер се тиме не бавимо и на такав начин не размишљамо, али треба признати да је – врло интересантно и оригинално. Колико само има таквих предмета које свакодневно формално и функционално употребљавамо, а да не знамо њихов ни састав – нити значење! Каталин Томај намерава да до јуна покуша да избори стипендију која би јој омогућила да у другој половини 2007. године реализује стручно усавршавање изван Мађарске, а о српској култури каже: – Јако волим српску културу! Иако нисам имала прилику за непосредни контакт с њом, упознала сам је преко филмова, музике и ликовне уметности. Дубоко ме прожима. Зато сам и у прилици да је поредим са мађарском културом. У одређеним тачкама осећам њихову велику блискост – завршила је своје прво представљање читаоцима „Вести” најбоља европска дизајнерка Каталин Томај из Будимпеште. Властимир Вујић („Вести”)
Православна црква у Сентешу посвећена светом Николају
ноду, из Сентандреје, 18. (31.) августа 1929. године – да прими унију и прикључи се мађарској унијатској цркви и само тако документује свој патриотизам и приврженост мађарској држави, који су позив свештеници са највећом индигнацијом одбили, па и саме православне грчке (мађарске) црквене општине па и сентешка, које су своју приврженост православној цркви и потписаном Епископу у представкама израза дале. Тако је овај покушај апсолутно безуспешним остао…” После изгубљеног рата, и после Тријанонског мировног уговора (диктата), мађарска јавност је хистерично реаговала на све оно што је било повезано са мањином, која је остала у „крњој Мађарској”. У тој, политички напетој атмосфери се појавила једна нова идеја: стварање мађарске православне цркве. Неки наши историчари веле да се та идеја зачела још 1868. године, када је цар Франц Јозеф Први наметнуо „Превишњи краљевски рескрипт” Карловачкој митрополији (слични или исти рескрипт је добила и Румунска православна великосибињска митрополија). Колико је тај Рескрипт имао негативног утицаја на наш верски живот и да ли је било евентуално и неких позитивних, то ће стручњаци вероватно рашчистити. Откуда потиче поново та идеја о стварању мађарске православне цркве, није јасно. Имамо података да се неки Стеван Немет, бивши римокатолички свештеник јако залагао за ту ствар. Познати су напори и бившег српског православног свештеника др Милана Дакића, који је био лишен свештеничког чина. Појавили су се са том идејом и неки Геза Борош, бивши детектив и Јанош Руско бивши полицијски саветник. Остали су записници и о оној интерпелацији у мађарском Горњем дому – чији чланови су били и православни епископи – коју је упутио 3. јуна 1942. године народни посланик Мошоњи Калман министру просвете и вере Хоману Балинту. А познати су и они покушаји Министарства просвете и вере, и лични напори самог министра. Поред тога су се и мађарски листови трудили да то питање не утоне у заборав. (GZklZ\b_ k_)
СРПСКЕ НАРОДНЕ НОВИНЕ
култура култура култура култура култура култура култура Култура култура
ИЗ НАШЕ
ИСТОРИЈЕ (53)
ИЗВЕСНОЈ ПИСМА Свињске главе и кинеске гаће
Краљевина Србија Пошто је међу браћом успостављен ранији однос, Стефан и Вукан су замолили свог најмлађег брата Саву, који је живео у Хиландару, да мошти њиховог оца пренесе у Србију. Тим чином почиње стварање Немањиног култа као светитеља – светог Симеона. Из његовог гроба је још у Хиландару на чудесан начин почело „да тече мирисно уље”, тј. Миро, што се сматрало знаком посебне божје милости. Немањино тело је Сава и после више година лежања у гробу нашао очувано, што је такође протумачено као чудо. Сава је 1208. са моштима и са монашком пратњом дошао у Србију где су га дочекала браћа Стефан и Вукан. Они су мошти свог оца допратили у манастир Студеницу и положили их у припремљени гроб. Након годину дана поновило се чудо са точењем мира, што се узимало за сигуран знак да су Срби добили свог светитеља мироточца. Неколико година раније на Балканском полуострву су се догодиле крупне промене. У априлу 1204. учесници четвртог крсташког рата су заузели Цариград. На територији срушеног Византијског Царства настало је низ нових држава, а у самом Цариграду је основано Латинско Царство. То је из корена променило и положај суедних држава, Србије и Бугарске. Византијско Царство за њих, чак ни кад је 1261. обновљено, није имало онај значај који је имало пре пада. Овај догађај је, истовремено, омогућио и неким западним државама да почну остваривати своје политичке и економске интересе на југоисточним деловима Балкана. Велики жупан Стефан је брзо увидео да се мора прилагодити новим међународним околностима. Од пада Византије највећу корист је имала Венеција, која је била иницијатор скретања крсташа према Цариграду. Млечани (Венецијанци) су запосели главне трговачке центре и поморске путеве у водама некадашњег Византијског Царства, а одлучно су утицали и на образовање нових крсташких држава. Пошто се од своје прве жене још раније развео, Стефан се око 1207-1208. поново оженио, овог пута Аном, унуком млетачког дужда Енрика Дандола. Овај брак јасно показује нови правац Стефанове политике. Видели смо да је Стефан већ раније покушао да од папе добије круну. Пошто је тај покушај остао неуспешан, он је поновио своју молбу. Нови папа Хонорије III је изашао у сусрет жељи српског владара и 1217. године му преко посебног легата послао краљевски венац. Тим чином је Србија постала краљевина, а Стефан се од тада не назива великим жупаном него српским краљем Стефаном Првовенчаним. Предраг Степановић
К
aд смо већ код заштите Титовог имена као интелектуалне својине његових потомака, чуди ме да се нису досетили и да још понешто зaштитe. Мнoгo тoгa je њeму пaдaлo нa пaмeт штo никoм другoм, у тo врeмe, ниje смeлo. Нa примeр, мoгу дa зaштитe свилeнe гaћe, jeр је добро познато да су за његову нeжну прeдсeдничку задњицу шивeнe спeциjaлнe гaћe у Кини, дoк смo ми, њeгoви пoдaници, нoсили нajлoнскe. Збoг тих гaћa су му, вaљдa, Кинeзи прирeдили oнaкo спeктaкулaрaн дoчeк нa кojи није личио ниjeдaн нaш народни слeт, бeз oбзирa штo смo их припрeмaли мeсeцимa. Прoслaвио им свилeнe гaћe пo свeту, а то није мала ствар. Нa тoм списку мoгу дa сe нaђу и пoзлaћeнa дугмaд или цигaрeте збoг кojих би нека данашња гoспoдa мoрaлa дa им плaтe пoвeлику oдштeту. Не толико због марке, колико због начина на који их држе. Имa још пунo тoгa, свe дo свињскe глaвe кojу je Титo кao мaли (тада се joш звao Joжe, пa нe знaм дa ли сe тo рaчунa) сврстao мeђу спeциjaлитeтe. Због ње сам добијао пaцкe учeћи њeгoву биoгрaфиjу, пa више нико у одељењу није смео да је спомене. Дa je Фрojд жив мoждa би умео да oдгoнeтне у чeму je штос кaда jaбуку, симбoл грeхa и нeпoслушнoсти, тутнeш пeчeнoj свињскoj глaви у чeљусти, a oнa пoслe тoгa уoпштe нe прoглeдa. Могли су дa зaштитe и гoвoрну мaну кao свojeврсну интeлeктуaлну твoрeвину. Прeдлaжeм дa горе споменути пoтoмци нaтeрajу свaкoгa кo им je стao нa жуљ дa изгoвoри: СоцијалистиЋка Федеративна Република Jугославија. Нeкa пoслe тужe зa крaђу интeлeктуaлнe свojинe свe oнe кojи нe буду умeли дa кaжу кaкo трeбa. Тo je дaнaс кривичнo дeлo. И eтo, свe мe je oвo врaтилo неколико гoдинa унaзaд, кaда сам на телевизији, на једном транспаренту међу незадовољним београдским шетачима видео натпис: „Титo врaти сe, свe ти je oпрoштeнo”. Никaкo ми ниje jaснo кaкo сe фамилија онда није сетила да заштити свог претка, силних би сe пaрa нaдoбиjaла. Што се мене тиче, може накратко и да се врати, да бар разјаснимо ко је кoмe дeдa, кo кoмe син, чиjи je oн у ствари биo и кo, сходно томе, нa њeгa имa прaвa. Jeр, нешто ми је чудно да Срби имају права нa њeгoв грoб (звaничaн), a за све остало извисише. Aкo нeкo знa одговор нeкa jaви мeни, бившем Титовом пиoниру. Мoрaлнo oдгoвaрaм зa oвaj тeкст, a мaтeриjaлнo ми нe пaдa нa пaмeт свe дoк тaj дeтaљ нe избришу из мoje биoгрaфиje.
ла своје песничко вече у Руском дому у Београду. Поред песникиње, у разговору су учествовали Злата Коцић и Миодраг Сибиновић, који су за ову прилику начинили избор и превели неколико песама Риме Казакове. Ова песникиња до сада је Српски злочин и казна објавила двадесетак збирки поезије, а у Београду На 57. берлинском филмском фестивалу „Бер- је представила књигу „Стихови о љубави”. линале”13. фебруара су одржане премијере филмова „Клопка” Срдана Голубовића и „Гуча” Ду- Савремена британска уметност шана Милића. Пријем српских филмова био је Британски савет и Музеј савремене уметности врло добар. Пуне дворане, аплаузи, подужи дија- у Беораду најавили су заједнички пројекат, излог публике са ауторима и протагонистима фил- ложбу савремене британске уметности чије је отмова одмах после пројекције, живи пренос радио варање заказано за 24. март у 13 часова у Музеју и телевизијских интервјуа, два одвојена пријема на Ушћу. Реч је о изложби „У раскораку” која ће за фестивалске госте. Публици су се после про- делима насталим у различитим медијима указајекције лично поклонили, осим редитеља Срдана ти на актуелне правце у британској уметности у Голубовића и копродуцената из Мађарске и Не- последњих пет, шест година. Сваки уметник мачке, и глумци Небојша Глоговац, Наташа Нин- биће представљен са по неколико радова. Међу ковић и Мики Манојловић, сценаристички пар 15 уметника, чија ће дела посетиоци моћи да виМелина Пота-Кољевић и Срђан Кољевић. де до 10. јуна, наћи ће се и радови добитника Тарнерове награде Џеремија Делера и Џилијан ВеЗавршен Гитар Арт Фестивал ринг, као и дела Мајка Нелсона, Фила Колинса, Концертом Ансамбла „Ренесанс”, 18. фебруара Џима Лембија. у Коларчевој задужбини је завршен осми Гитар Филм о Милошу Бранковићу Арт Фестивал. Фестивал је свечано отворен 12. фебруара концертом Џона Вилијамса (АустраЗавршено је снимање новог српског филма налија – Енглеска), једног од највећих класичних словљеног „Филм о Милошу Бранковићу” по гитриста света који је наступио са познатим бри- сценарију и у режији Небојше Радосављевића танским џез гитаристом Џоном Етриџом. На фе- Чупка, аутора који је до сада потписао много тесивалу су наступили „краљ гитаре” Пепе Ромеро левизијских и документарних филмова, као и (Шпанија – САД) и француски шансоњер на ги- рекламних и музичких спотова за које је освајао тари Рене Обри са својим ансамблом. бројне награде. У дебитантском играном филму Радосављевић доноси урбану причу у којој траПоезија је огледало друштва жи одговоре на питања колико друштво негативРуска песникиња Рима Казакова (1932) ових но може да утиче на појединца и да ли појединац дана је боравила у Београду, где се сусрела са ср- може да се избори са таквим друштвом. Главну пским писцима и издавачима. Ово је прво госто- улогу у „Филму о Милошу Бранковићу” тумачи вање руске песникиње у Београду, чија поезија до Милош Влалукин, а играју и Јована Стипић, Насада није превођена на српски језик. 20. фебруара да Шаргин, Небојша Миловановић, Андреј ШеРима Казакова се сусрела са српским писцима у петковски, Петар Божовић, Борис Комненић и Клубу књижевника Србије, а 21. фебруара је има- Лена Богдановић.
КУЛТУРА МАТИЦЕ
Будимпешта, 22. фебруар 2007.
Твој Драган
…И
ТАЧКА Касапин
Живи у граду Б. један чувени касапин, који буквално касапи своју конкуренцију, продајући месо у бесцење, а његови несрећни такмаци нестају један за другим, под велом ноћи, тајанствено и без трага, градска полиција још ни једном од њих није ушла у траг, но муштерије су задовољне јефтиним и свежим месом, и не питају где га господин касапин набавља. )
Пиљар
Пиљар који држи тезгу недалеко од једине касапнице у центру Б. продаје свеже воће одличног квалитета, али скоро нико од њега не купује, јер су непознати злонамерници пронели глас да управо он стоји иза све чешћих тајанствених нестанака месара у граду. )
Разноврсна исхрана песниика М.
Песник М. једе час воће и поврће, час месо, већ у зависности од тога да ли је у месождерској или биљоједној фази, купује и код месара и код пиљара, задовољан је и једним и другим, попут већине муштерија ни он не пита за порекло меса које једе, занима га само цена, и не схвата због чега му после обилних вечера нестали месари све чешће долазе у сан. Милан Степанов
7
политика Политика политика политика политика политика политика
МАТИЦА НА ДЛАНУ Важни састанци у Бриселу
Европске зоне сумрака Протекле недеље су одржана два важна састанка: у Бриселу су се састали шефови дипломатија ЕУ, а у Београду нови српски посланици који су конституисали парламент. Европљани су разговарали о европској будућности Србије и закључили да ове неће бити ако Београд не настави пуну сарадњу са Хагом. Тако су пале у воду наде антихашког лобија да би због преговора о Косову Брисел могао да прогледа кроз прсте Младићу и Караџићу. Што се самог Косова тиче, ту није ни било нарочитих надања, па је став ЕУ био очекиван – Брисел подржава Ахтисаријев предлог. Европске дипломате, такође, не очекују много од преговора заказаних за 21. фебруар у Бечу, јер су и Срби и Албанци остали дубоко у својим рововима. Тачку на ову причу, сматрају они, ставиће Савет безбедности УН. Изгледа да Европску унију више брине одуговлачање са састављањем српске владе, па је Савет министара ЕУ позвао политичке лидере у Србији да то што пре учине. Време у Београду, међутим, протиче много спорије него у Бриселу, па се са формирањем владе не жури, а о европској будућности и не размишља. Стање на српској политичкој позорници више подсећа на прошловековно, како по реторици тако и по костимографији. У Дому Народне скупштине конституисан је нови сазив парламента, на којем су се посланици најбројније партије –
ОКО
ПЛАНЕТЕ
Атомску бомбу за економску помоћ
Денуклеаризација Северне Кореје У околностима када је много тога све запетљаније – ситуација у Ираку, заоштравање с Ираном, компликације с Русијом – Америка је бар један проблем почела да распетљава: у Пекингу је постигнут „условни” споразум шест земаља о денуклеаризацији Северне Кореје. Увелико изолована, економски очајна нација пристала је да своја атомска постројења и планове трампи за гориво и економску помоћ. У преговорима који се воде још од 2003, а чија је завршна рунда почела прошлог четвртка, преговарачи – две Кореје, САД, Русија, Кина и Јапан – компромис су постигли у финалној сесији која је трајала 16 сати и завршила се у ноћи између прошлог понедељка и уторка. Усаглашени папир је средина између две донедавно веома удаљене позиције главних актера, Вашингтона и Пјонгјанга, а, како јављају агенције, кључну посредничку улогу одиграо је домаћин, Кина. У најкраћем, постигнути споразум не решава све одједном, него корак по корак. Први је при том кључни, и отуда ограда о „условности” договореног: Северна Кореја треба у року од 60 дана да затвори свој главни нуклеарни реактор у Јонгбјону и међународним инспекторима омогући надзор тог процеса, да би заузврат добила помоћ у енергентима и храни, еквивалентну цени 50.000 тона мазута. У другом кораку, за који нису дефинисани рокови, Пјонгјанг треба да сачини комплетан инвентар својих нуклеарних инсталација и планова и комплетно их онеспособи, да би за то био награђен пакетом помоћи који се мери са 950.000 тона мазута. Прерачунато по дана-
8
Српске радикалне странке, појавили обучени у мајице са ликом свог лидера – хашког оптуженика Војислава Шешеља. Главна тема првог састанка било је Косово, о којем је донета још једна „историјска” резолуција, којом српски парламент одбацује све ставове из Ахтисаријевог плана који угрожавају суверенитет Србије. Документ, иза којег стоји тзв. техничка Влада Србије, биће основ за наступ преговарачког тима Србије у новој етапи преговора о Косову и Метохији. За усвајање резолуције гласало је 225 посланика. Против резолуције било је само 15 посланика Либерално-демократске партије, Грађанског савеза Србије, Социјалдемократске уније и Лиге социјалдемократа Војводине, који сматрају да је Косово „независно већ осам година”. Са њихове тачке гледишта, од ове резолуције користи имају само социјалисти и радикали, јер испада да ће Србија тек изгубити Косово, а не да је оно одавно изгубљено „захваљујући” Милошевићу и тадашњем потпредседнику владе Војиславу Шешељу. И за крај, нешто потпуно невероватно: прича се да ће у причи о Косову најбоље проћи они који сада стоје најгоре – косовски Срби. Студијска група о европским безбедносним могућностима, иза које стоји Хавијер Солана, предложила је формирање тзв. европских зона око енклава у којима живе преостали Срби. Ове зоне треба да постану европски простор како у економском тако и у културном смислу. Срби на Косову би тако добили заштитника, али не у виду Београда већ Брисела. С друге стране, самим тим што су зоне замишљене да буду на Косову спречиле би страх Албанаца да ће доћи до његове поделе. Зато је предвиђено да у тим „европским зонама” Срби и Албанци живе заједно. шњим ценама, укупна помоћ вреди око 330 милиона долара. САД ће, поврх овога, скинути Северну Кореју са своје листе спонзора тероризма и одмрзнути јој блокиране рачуне. После 60 дана учесници у преговорима основаће пет радних група, које ће се бавити денуклеаризацијом, нормализацијом односа између САД и Северне Кореје, односима Северне Кореје и Јапана, економском сарадњом и механизмима за институционализовање система колективне безбедности на североистоку Азије. Ово последње, између осталог, предвиђа и формално укидање ратног стања између две Кореје, које су од 1953. у режиму „прекида ватре”. У првим оценама констатује се да је преговарање било лакши део: много тежа ће бити примена. Северна Кореја је већ једном постигла сличан (билатерални) споразум 1994. са Клинтоновом администрацијом, који је предвиђао изградњу две нуклеарне централе за подмиривање потреба Кореје за струјом, у замену за одрицање од нуклеарног оружја. Уговор је, међутим, раскинут 2003, пошто су САД дошле до сазнања о севернокорејском тајном нуклеарном програму. Те сумње су обистињене прошлог октобра када је Пјонгјанг извршио пробу своје нуклеарне бомбе. Америчка флексибилност мотивисана је по свој прилици унутрашњом потребом да један успех бар привремено засени серију спољнополитичких неуспеха. Судећи по првим реакцијама конзервативаца, овај циљ није постигнут: „То је погрешан сигнал нуклеарним пролиферантима: будите довољно упорни у изнуривању америчких преговарача и бићете награђени”, преносио је јуче из сата у сат Си-Ен-Ен изјаву Џона Болтона, донедавног америчког амбасадора у УН. За друге, споразум је само „замрзавање које обећава разоружавање”. „Дошао је три године, осам бомби и једну нуклеарну пробу прекасно”, сажео је исход у Пекингу Гери Семор, својевремено главни Клинтонов сарадник за питања нуклеарног неширења.
ТЕКУЋА
ТРАКА
Командант на потерници Српска полиција је расписала потрагу за бившим командантом својих Посебних јединица, а касније и командантом Жандармерије – Гораном Радосављевићем Гуријем. Гури се није појавио у Специјалном суду у Београду, где је требало да буде сведок на суђењу оптуженима за убиство браће Битићи, америчких држављана убијених 1999. Чувени командант, смењен 2004. тражи се јер зна одговоре на многа питања о злочинима које је српска полиција починила на Косову.
Отац на службеном путу Некадашњи лидер босанских Срба, данас најтраженији хашки бегунац, Радован Караџић, састаје се с члановима своје породице и материјално им помаже. То је за сарајевски „Дневни аваз” изјавио Рафи Грегоријан, заменик специјалног изасланика за Босну. „Знамо да Караџић материјално помаже својој породици. Могу да кажем да су они добијали новац прошле године”, рекао је Грегоријан.
Убијен сведок У Подгорици је у саобраћајној несрећи погинуо Ром Кујтим Бериша који је требало да сведочи пред Хашким трибуналом против косовског премијера Рамуша Харадинаја. На Беришу је у једној неосветљеној улици налетео аутомобил, а црногорска полиција не искључује могућност да се ради о планираном убиству. Суђење Харадинају, бившем команданту ОВК, требало би да почне 3. марта.
Сребреница – Солт Лејк Сити Сулејман Таловић, који је прошле недеље у једној робној кући у Солт Лејк Ситију из пушке убио пет, а ранио четири особе, преживео је масакр у Сребреници. Осамнаестогодишњег Таловића, који је од 2000. године као избеглица живео у САД, убио је полицајац којег је пуцњава затекла у куповини.
„Избрисани” и даље без права у Словенији У Словенији су на мети предрасуда и дискриминације људи пореклом из других република некадашње СФРЈ, саопштила је у Стразбуру Европска комисија за борбу против расизма и нетолеранције (ЕЦРИ) која делује у оквиру Савета Европе. У најновијем извештају закључено је да Словенија није испунила оно што ЕЦРИ захтева од ње још од 2003. У првом реду да реши проблем избрисаних и омогући им „реинтеграцију” у друштво. Избрисани су особе пореклом из других република бивше заједничке државе чије је постојање и број (18.305) Словенија службено признала тек крајем прошлог века, иако су независни медији још почетком 90-их година упозоравали да је број избрисаних чак четири пута већи, између 30 и 80 хиљада. Избрисане чине особе оба пола, свих доба и професија – од новорођенчади преко чистачица до пензионера, а међу њима је око 80 одсто Срба. Њих је Словенија пре 17 година, 26. фебруара 1992, у аутентичном подухвату административног етничког чишћења избрисала из регистра сталног становништва и тиме учинила „цивилно мртвима”. Савет Европе упозорава да је тај чин био незаконит, не само зато што је словеначки Уставни суд више пута одлучио да је брисање људи, које је за последицу имало губитак свих докумената – држављанства, имовине, запослења, сваког облика социјалне заштите – био противан словеначким законима, већ и стога што је то противно европским нормама.
СРПСКЕ НАРОДНЕ НОВИНЕ
мозаик мозаик мозаик мозаик мозаик мозаик мозаик мозаик Мозаик мозаик
ЕКО
НОМИЈА
Велики раст међународног робног извоза
Кина постаје производни центар планете Међународни робни извоз од 2001. до 2005. растао је по неуобичајено високој просечној стопи од 14 одсто. На тај резултат највише су утицале изузетно високе кинеске просечне извозне испоруке од 30,1 проценат годишње, док „остатак” света бележи повећање од 13 одсто. Основна карактеристика светске трговине у тих пет година је – како је дневном листу „Политика” објаснио др Мирослав Здравковић, сарадник Економског института – повећање размене сировина. Према оцени саговорника „Политике”, томе је у знатној мери „кумовао” пад долара у односу на евро од 16,7 процената у том времену, али и поскупљење нафте, метала и још неких примарних производа. Осим што ће то петогодиште бити упамћено по том великом обрту, јер је удео сировина у светској трговини деценијама споро али и упорно опадао, у светским економским аналима остаће забележено да је Америка повећала извоз сировина са 13,2 на 14,7 одсто, а Кина смањила са 11,2 на 7,9 процената. Према Здравковићевим речима, Кина постаје све већи увозник примарних производа а Канада, Америка и Аустралија све већи извозници – баш у Кину. Тиме ова најмногољуднија земља постаје светски производни центар, а најразвијеније економије њени снабдевачи сировинама. То се и могло очекивати, напомиње Здравковић, јер су највеће америчке, канадске или аустралијске фирме, које су истовремено и интернационални лидери, у Кини отвориле огромне фабрике из којих роба иде на све стране света. Кина, како потврђују и статистички подаци, није велесила само у испоруци „крпица” или де-
СРПСКА ПОШТА Андјамо, тути! Чујем да су Италија и Хрватска нешто закрвиле око Другог свјетског рата! И то на највишем нивоу. Министар иностраних послова отказао посјету у Загреб, а хрватског амбасадора у Риму звали на информативни разговор те га све рибали рибом и рибаћом четком. И што то и због чега? Имају Жабари један дан у години који се зове Дан сјећања на фојбе. То су крашке јаме по Истри и сјеверној Далмацији у које су послије Другог свјетског рата југословенски партизани бачили 15. 000 домаћих, далматинских Талијана. Тако бар кажу у Италији. У Хрватској, пак, кажу да су их бачили мање, можда једно 7, ај нек буде 8 тисућа, али они то воле да смање, као и за Јасеновац. А оно, грота је да се бачи један чоек, а не хиљаду. И то ни кривих ни дужних. Ако се на догађај гледа са апенинске стране. Ако се, пак, гледа са динарске стране, ствари стоје нешто другачије, јер је у питању била освета за злочине које су италијански фашисти починили над исто тако недужним цивилима југословенске вероисповести. А зна се да је освета на Балкану, па ако хоћете и на цијелом Медитерану, једна сасвим легална ствар. На југу Италије, напосе. Тамо одакле поријекло вуче и актуелни талијански предсједник Ђорђо Наполитано. Е, па тај Ђока је изволео приметити како је „мотив масакра била крволочна мржња и планови Словена за анексију територије”, као и да је то било „варварство столећа са обележјима етничког чишћења.”
Будимпешта, 22. фебруар 2007.
Кина престигла еврозону
Вишегодишње вртоглаве стопе привредног развоја Кине, а нарочито извоза, омогућиле су јој да престигне и земље еврозоне. Учешће Кине у светском бруто друштвеном производу 2005. достигло је 15,4, а уједињена Европа има 14,8 процената. Све је извесније да ће Кина 2010. или најдаље 2011, ако настави са садашњим темпом развоја, надмашити и Америку, која према подацима World Ekonomic Outlook-a, прави петину светског БДП-а. чјих играчки, где је неприкосновена. На списку десет њених најпродаванијих производа налазе се још и машине за аутоматску обраду података, телекомуникациона опрема, делови и прибор за све те уређаје, апарати за снимање и репродукцију слике и звука, термојонске електронске цеви, електричне машине и апарати, па и намештај. На питање где се у целој овој причи гиганата налази привреда Србије, Здравковић каже да у изненадном трговинском обрту она и није тако лоше прошла, јер свету већ доста дуго продаје сировине и примарне производе. Они чине, отприлике, око 50 одсто целокупног робног извоза Србије, а цене тих артикала су од 2001. до 2005. расле нешто брже него цене финалних производа. Србија по постигнутим извозним стопама, са просечних 27,5 процената годишње, спада у сам светски врх земаља експортера. Тај „кинески синдром” добија, међутим, сасвим другачије обрисе када се саопшти податак о „стартној линији” с које је Србија кренула. Извоз 2001. вредео је 1,7, а 2005. 4,5 милијарди долара. Србија се по оствареном извозу 2005, када се искључи вредност испорука бившим југословенским републикама, налази на 154. месту од 161 рангиране земље. Њено учешће у светском извозу 2005. било је симболичних 0,045 процената, четири пута мање него 1990. На то је одмах реагирао правдољубиви и надасве величанствени хрватски предсједник Стјепан Месић који је рекао да у наступу Наполитана види трагове „отвореног расизма, историјског ревизионизма и политичког реваншизма”. Е, јесте му скресо, свака му част! Онда је, одмах затим, Проди телефонирао Санадеру и жалио се на Месића, а Санадер је телефонирао папи, али је овај рекао да се он тога слабо сећа, јер је као мали био фашиста, али не талијански него немачки, дакле нациста. А једном је Жилник (онај режисер што је 1999. био у Пешти) причо како је за време ратних деведесетих ишо у Италију, па га цариник извуко из аутобуса и одвуко у канцеларију, а Жилник се уплашио да ће да га мучи зато што има српски пасош, а овај закључо регистратуру и почо да га љуби и виче: „И јо фашисто, и јо фашисто!”, што ће рећи: „И ја сам фашиста.” Срби су ти сродне душе с Талијанцима. А тек Црногорци! Увијек за два пута више од Срба! Е… Били су Мусолинијеви Талијани и у Црну Гору па их нико није бача у јаме. Не зато што ми немамо те фојбе, но што смо се вазда са њима вољели. Црногорка им била краљица, па нас све пазили. Кад сам оно био Титов пионир, питао сам стрица да ми прича како је постао партизан, а он ми река како су га одвукли на силу. „Мени”, вели, „било фино под Талијанима.” Ја се запрепастио. А тек кад су ми шапнули да је деда био командир у четницима! Кад се тад нисам шлогиро… Него, ја предлажем једну рокаду. Да се сви Срби преселе у Далмацију па да имају проблема са Талијанима, а Хрвати да населе Косово, и понесу фојбе. Нема двојбе. Братислав Вељић
КРИВО ОГЛЕДАЛО Евентуална промоција Косова у независну државу изазвала би шок, као и својеврстан осећај понижености целе нације, што би могло опасно да угрози опредељење Србије према евроатлантским интеграцијама. Вук Драшковић, шеф српске дипломатије
Србија не одлучује о Косову, пошто та покрајина није под њеном контролом. Ми не можемо да не дамо Косово, можемо само да молимо да нам дају Косово. Косово је у рукама Уједињених нација и више никада неће бити у положају у којем је било 1999, 1945. или 1918. године. То сваки нормалан и свестан Србин мора да зна. Данас, наиме, нема ниједне територије на целом свету на којој се влада са три одсто становништва. Зато су разне платформе и резолуције о Косову које стижу из Србије обичне детињарије. Десимир Тошић, историчар
Делови резолуције који говоре о очувању територијалног интегритета Србије на Косову су бесмислени. Хајде да наведемо по чему то ми у протеклих шест или више година имамо суверенитет над Косовом и Метохијом. Према томе, шта је то, то је најмањи заједнички садржалац којим политичка елита крије немоћ. Чедомир Антић, историчар
Србија превише верује у вето Русије и превише се узда у нашу помоћ у решавању косовског питања. Било би паметније да се Београд окрене разматрању поделе јужне српске покрајине јер је за то остало времена и простора. Андреј Пјонтковски, директор Института за стратешке студије у Москви
УГАО ЗА
СМЕХ
Вицеви о Перици Бакица упозорава унучића: – Перице, мораш бити добар, па ћеш отићи на небо. Будеш ли неваљао дечко, отићи ћеш у пакао! – Бакице, а шта морам радити да одем у циркус? ) А зашто ти Перице сваки дан касниш у школу? – Зато што на углу пре школе стоји знак на којем пише „УСПОРИ! ШКОЛА!” ) Перице, колико је два плус два? Перица стави руке испред себе и испружи по два прста на свакој. – Четири. – Перице, немој тако, немој да бројиш на прсте, може? Ајде, реци колико је три плус три? Перица брзо испружи руке испред себе са по три испружена прста на свакој и још брже их врати. – Шест! – Ух, бре, Перице, ’ајде стави руке иза леђа и одговори ми колико је четири плус четири. Овај стави руке иза леђа, размишља, најбрже стави руке испред себе да их погледа и врати их иза леђа. – Осам! – Јао, Перице, шта да радим са тобом? Ајде, стави руке у џепове! Стави Перица руке у џепове. – Колико је пет плус пет? Перица размишља, нешто муља по џеповима… – Једанаест!
9
невен Невен невен невен невен невен невен невен невен невен невен невен невен
Српска школа у Будимпешти
Маскенбал, маскенбал…
М
аскенбал је најочекиванија манифестација наших основаца у Будимпешти, која се увек приређује пре великог поста. Ове године се ова весела фешта приредила 15. фебруара одмах после завршетка наставе. Као и увек и овога пута је било бучне музике, веселог расположења, много занимљивих и оригиналних маски. Родитељи, деке и баке су непрестано покушавали да ураде неколико добрих снимака за успомену. Прво су наступили забавиштарци, потом разреди основне школе. Жири који су чинили: заменик директора Радојка Маргаритовић, професорка Оливера Мунишић и професорка Изабела Борза, није имао лак задатак. Професорке су много тога требале узети у обзир како би успеле да донесу коначну одлуку којој ће маски припасти прва награда. Ове године су за припрему и организацију биле задужене учитељице Ерика Котхенц и Катарина Весић. За озвучење и музику побринуо се професор Радивој Галић. После приказа групних и појединачних маски, занимљивих и добро увежбаних кореографија и плесова уследиле су веселе и маштовите игре спретности које су изазивале много смеха. Међутим, при самом крају као да је весеље кренуло својим током не обазирући се на основну замисао организатора. Но,
Ђ
све у свему, маскенбал је завршен, а клинцима не преостаје ништа друго него да се надају новом који ће уследити тек следеће године. Резултати овогодишњег маскенбала су следећи: Забавишту је додељено прво место за маштовите маске, 4. разред је добио прво место за кореографију, 5. разред је освојио прво место за сценски наступ, док је 6. разреду заслужено припало прво место за оригиналну ритмичку секцију. Поред најбољих групних наступа, уручене су и награде у категорији појединачних маски. Жири је оценио да је у 1. разреду најмаштовитија била Тања Пандуровић са маском „Маца”. У истом одељењу прво место за оригиналну маску додељено је Балажу Сабоу „Гусару” и Доминики Сабо „Плесачици”. У другом разреду је трочланом жирију најсимпатичнији био Алекса Миловановић са маском „Робот” док је у категорији оригиналне маске награђена Милица Милисавић” са маском „Цвет”. Оригинална маска „Сунђер” Мине Ремели ученице 3. разреда, заслужено је освојила прву награду у свом одељењу. На велико изненађење учесника овогодишњег маскенбала школска кухиња је испекла одличне крофне које су на самом крају манифестације биле подељене. Д. Дујмов
Прича јеромонаха Андреја о Хиландару
акон Зоран Остојић као вероучитељ редовно, свакога четвртка, држи православну веронауку у Српском ђачком дому у Будимпешти. Захваљујући његовој иницијативи у нашем кругу је недавно, 8. фебруара, боравио јеромонах Андреј (Пандуровић) из Српског Ковина који је годинама живео у манастиру Хиландару. Он је ђацима и професорима нашег колегијума поделио своју изузетно занимљиву причу о Светој Гори. Његова занимљива искуства и доживљаји које је стекао боравећи у јединој православној монашкој републицу на свету очарали су све присутне. Малобројна публика је просто упијала речи оца Андреја. Слајдови са оригиналним фотографијама о Атосу и тамошњим манастирима, људима, обрађеним пољима, шумама и морској плажи увелико су допринели да дочарају сву лепоту и чар Атонске горе. Интересантно је било чути како се мери време у овој монашкој републици, који све народи имају своје светиње на Атосу и како се одвија свакидашњи монашки живот на Светој Гори. Особито су занимљиве биле легенде, а такође и анегдоте које се везују за ово јединствено поднебље. Јеромонаха Андреја је на самом почетку овог сусрета поздравио управник дома Драгомир Дујмов, а на крају му се захвалио протонамесник Павле Каплан који годинама веома успешно одржава часове веронауке у пештанској Српској школи.
10
СРПСКЕ НАРОДНЕ НОВИНЕ
инфо инфо инфо инфо инфо инфо инфо инфо инфо инфо инфо Инфо инфо Промоција сајта „Срби у Будимпешти” 28. фебруара у 18 часова у просторијама Српског клуба (Улица Микше Фалка бр. 3). Срдачно очекујемо све заинтересоване!
Позивница на скупштинску седницу и прославу Дана жена Руководство сегединске месне српске заједнице срдачно позива све своје чланове на скупштинску седницу и прославу Дана жена, које ће се одржати у недељу 4. марта с почетком у 11 сати. Место одржавања приредбе: Клуб заједнице, Сегедин, Шомођијева улица бр. 3
Помажите са 1% дохотка наше институције, задужбине и културно-уметничка друштва
Продаја књиге
Предрага Степановића Живети у Мохачу Задужбина Јакова Игњатовића и Српска самоуправа Стари БудимБекашмеђер обавештава вас да је почела дистрибуција романа Предрага Степановића „Живети у Мохачу”, која је аутору донела награду „Арсеније Чарнојевић”. Цена књиге је 2100 фт. Наруџбине можете послати на адресу Szerb K. Ö. Budapest III. ker. 1033 Budapest, Fő tér 3. Можете се обратити и преко телефона Радомиру Ластићу на број 4873045 или Корнелу Новачеку: 06-30-396-9661.
Помажите са 1% пореза Задужбину Јакова Игњатовића Кураторијум Задужбине Јакова Игњатовића вас најлепше моли да 1% пореза на лични доходак упутите Задужбини која већ безмало две деценије потпомаже и негује духовну културу Срба у Мађарској. Порески број: 19656939-1-42.
Називи и адресе: Szentendrei Szerb Klub, Kulturális Egyesület 2000 Szentendre, Paprikabíró u. 12. • Порески број: 195889286-11388531 Szerb Demokratikus Szövetség 1065 Budapest, Nagymező u. 49. • Порески број: 191765166-2-42 Szerb Iskoláért Alapítvány 1074 Budapest, Rózsák tere 6-7. • Порески број: 18154135-1-42 Battonyai Szerb Általános Iskoláért és Óvodáért Alapítvány 5830 Battonya, Hunyadi u. 54. • Порески број: 188371677-1-04 „Bánát” Szerb Kulturális Közhasznú Egyesület 6772 Deszk, Felszabadulás u. 41. • Порески број: 19084729-1-06 „Tabán” Szerb Folklórcentrum Egyesület 1074 Budapest, Rózsák tere 6-7. • Порески број: 18062025-1-42
Исправка У прошлом броју СНН погрешно смо написали порески број КУД-а Банат. Извињавамо се читаоцима. „Bánát” Szerb Kulturális Közhasznú Egyesület Порески број: 19084729-1-06
Конкуришите са цртежима „Наша школа” Културни и документациони центар Срба у Мађарској расписује конкурс за цртеже деце основне и средње школе на тему „Наша школа”. Радове слати најкасније до 12. маја 2007 на адресу центра: Magyarországi Szerb Kulturális és Dokumentációs Központ, 1055 Budapest, Falk Miksa u. 3. Цртежи деце биће део путујуће изложбе која ће се приказати у српским насељима широм Мађарске, а најбољи радови се и награђују.
„Veseli Santovcani” Nemzetiségi Hagyományőrző Egyesület 6525 Hercegszántó, Gábor Áron u. 40. • Порески број: 18352773-1-03 „Opanke” Szerb Hagyományőrző Kulturális Egyesület 2013 Pomáz, Wörösmarty u. 14/a. • Порески број: 18668102-1-13 Pomázi Szerb Kisebbségért Alapítvány 2013 Pomáz, Szerb u. 8. • Порески број: 18669316-1-13
Ансамбл Вујичић на Алмаши тргу 2. марта, са почетком у 20 сати гост вечери Michel Montanaro из Француске (Budapest, Almássy téri Szabadidő Központ)
Балканска музика – плесачница 5. март са почетком у 20 сати свира оркестар „Тракија” (Budapest, Almássy téri Szabadidő Központ)
Српско вече на будимпештанском броду А38 8. март са почетком у 20 сати Наступају Трубачки оркестар Марјана Крстића из Србије и оркестар „Шендерге” из Сентандреје
Концерт оркестра „Шендерге” 03. март, у 20 сат – Будимпешта, „Кафана” (Budapest, V Sörház u. 4.)
Фестивал аматерских дечјих драмских радионица И ове године наставља се иницијатива покренута пре две године, са циљем да деца упознају и заволе српску драмску делатност и да и на тај начин чувају и негују свој матерњи језик. Организатор фестивала је Културни и документациони центар Срба у Мађарској, а фестивал ће се одржати у Сеоском дому у Десци, 21. априла 2007. године са почетком у 10.30 часова. Заинтересоване дечје драмске групе могу да се пријаве писмено на број 06 1 331 5345 (телефон и факс Самоуправе Срба у Мађарској, Будимпешта), фестивал није такмичарског карактера, а ми очекујемо све заинтересоване – децу и одрасле да присуствују овој манифестацији.
Будимпешта, 22. фебруар 2007.
Недељни лист Срба у Мађарској. Адреса: Српске народне новине, 1065 Budapest, Nagymező u. 49. Телефон: 4750654. Главни уредник: Милан Степанов, секретар редакције: Милица Вукајловић. Оснивач и издавач: Српски демократски савез. За издавача: Андрија Роцков. Финансира се на основу мањинског закона из државног буџета посредством Државне задужбине за мањине. Суфинансијер: Министарство културе и медија Републике Србије. Лист дистрибуира Мађарска пошта, а претплаћује се код издавача. Име и адресу послати на адресу Szerb Demokratikus Szövetség, 1065 Budapest, Nagymező u. 49 а уплатити поштанском уплатницом или на жиро-рачун број платног промета 11705008-20417439. Претплата на лист је 4000 фт. за целу годину. За иностранство годишње 40 EUR, HU ISSN 1215–072 x (10.000 Фт) – Штампа: КОМП-прес Кфт. Одговорни пословођа: Ференц Ибош. – Технички руководилац: Карољ Сабо. ) Српске народне новине на Интернету: Home page: www.snn.hu E-mail:
[email protected]
11
православље Православље православље православље православље православље
Краљевски орден за патријарха Павла
Н
а празник Сретења Господњег Њ.К.В. Престолонаследник Александар II одликовао је Његову Светост Архиепископа пећког, Митрополита београдско-карловачког и Патријарха српског Г. Павла Краљевским орденом Карађорђеве Звезде Првог
Степена за његове велике заслуге на челу Српске Православне Цркве и за деловање за добробит и спас народа, захваљујући му истовремено на молитвама и на благовољењу да ово највише одликовање удостоји својим прихватањем.
Батине на Задушнице
О
Фото: Иван Јакшић
безбеђење попова канонски непризнате Македонске цркве (МПЦ) претукло је на Задушнице, на битољском гробљу „Св. Недеље” епископа Охридске архиепископије Српске православне цркве, Марка. Напад је извршен због „пречег права” на обављање верског обреда на Задушницама на гробљу у Битољу. Иако су верници одмах позвали полицију, плаћене силеџије из обезбеђења попова МПЦ, нису ни опоменуте. Тиме се полиција отворено ставила на страну напасника који су на гробљу „уводили свој ред” и право „пречег” обављања верског обреда”, иако нико нема законско право да спречава свештено лице у обављању службе.
Сведочење из „Земље живих”
„И
з Крушевца сам и имам 27 година. У Заједници сам око девет месеци. За то време моје размишљање се апсолутно променило. Начин живота којим сам живео пре уласка у Заједницу се променио, почев од молитве, размишљања, савесних дела и слично. Вратио се нормални осећај за вредност, изашао сам из оног поремећеног система вредновања који је био присутан свих 10-11 година мог дрогирања. Покајање је стигло у великој мери. Могу о свему да размишљам реално и гледам ствари другим очима. Ја још увек нисам спреман да живим изван Заједнице. Плашим се да бих поново поклекао и пао. Можда то и не би било тако, али не бих да искушавам самог себе. Живот у Заједници се састоји од рада, молитве и свега онога што сами коригујемо, кроз лична искуства, а на наше спасење. Од јутарњег буђења, преко молитве, рада, дружења и разговора које међусобно водимо, који су устаљени као правило Заједнице. Кроз све оно што живимо ми се мењамо. Мењамо наше карактере, све оне лоше особине које имамо, а које су нас довеле до хероина. Сам хероин код нас није никакав проблем, код нас су проблем лоше карактерне особине које морамо
променити. Оне се мењају помоћу „поделе” коју имамо након сваке вечерње молитве, кад свако може да устане и каже како је провео дан, какве је емоције имао, да ли је био носталгичан, или лоше расположен. Да каже своју личну обавезу која му је додељена с обзиром на његово тренутно емотивно и карактерно стање и његов тренутни живот уопште. Два месеца има обавезу која мора да се „дели”. Некад је то због егоизма, површности, супериорности, или било које друге лоше особине коју приметимо код неког од браће. Два месеца имамо времена да радимо на поправљању једне лоше особине и мислим да је то сасвим довољно с обзиром на средину у којој живимо. Заједница је стварно успешна. Све болнице, установе, институције психотерапијског карактера у којима сам био, где нам наводно помажу лековима, без љубави, без ичега, само технички, нису ништа према овом где сам сад дошао. Дуг је период опоравка. Десет година смо се дрогирали, требаће нам стварно много времена да се средимо.” (Сведочење једног члана Православног рехабилитационог центра „Земља живих”, смештеног на једном ченејском салашу у близини Новог Сада.)
– Несхватљиво је и досада невиђено да се полицијским методама и присилом насилника некоме намеће који свештеник треба да чита молитву на гробу његових предака – указују званичници у Охридској архиепископији, чији се поглавар, архиепископ Јован поново налази на издржавању најновије казне у македонском затвору Идризово код Скопља. Информативна служба Охридске архиепископије у недељу је на званичном сајту ове цркве објавила да постаје „очигледно да власт изазива припаднике Охридске архиепископије да се самоорганизују у одбрани части и личног достојанства, јер ти, који треба да заштите наша људска права и верске слободе, Закон упорно крше”.
Синод СПЦ против злоупотребе интернета
П
оводом све учесталије појаве отварања анонимних електронских страница разних душебрижника и самозваних бранилаца Православља, који на најгрубљи начин нападају Српску православну цркву, блатећи, између осталог, лик и дело и неких од најстаријих и најзаслужнијих њених епископа, покушавајући да на врло перфидан начин створе раздоре у самој Цркви, Његово Преосвештенство Епископ рашко-призрен-
ски г. Артемије, кога ови самозванци тобоже узимају у заштиту, је на седници Светог Архијерејског Синода изјавио да не стоји иза сајта Газиместан (www.gazimestan.com), ограђујући се јавно од ове и других сличних веб презентација које његово име користе као параван за нападе на српску цркву и Јерархију. Они немају благослов епископа Артемија, нити се он слаже са садржајем таквих електронских медија.
Трећи Рим?
С
редином децембра у Сарову, Нижегородска епархија, у Руском федералном атомском центру, одржана је међународна научно-богословска конференција на тему „Москва – Трећи Рим”. Речи преподобног Серафима Саровског да ће Господ помиловати Русију и с пута страдања при-
вести је к слави, биле су мото сусрета. О овој конференцији је мало саопштено, осим да је међу темама била и „Термониданамичка особеност идеје Русије као Трећег Рима”. Међу учесницима из Русије и Украјине било је теолога, историчара, „специјалиста егзактних наука”, пословних људи.
Турнир свештеника у малом фудбалу
О
д 12. до 14. фебруара ове године у спортској дворани „Скендерија” у Сарајеву одржана је једна необична спортска манифестација – Треће европско првенство у малом фудбалу католичких свештеника.
На овом спортском такмичењу је учествовало око сто педесет свештеника из десетак европских држава: Аустрије, Италије, Хрватске, Мађарске, Шпаније, Португалије, Словеније, Босне и Херцеговине и др.
