nO. 9
Y P O C FREE
spring 2013. SUBOTICA / SZABADKA
theme : merengÉs /dok o lica Novi Svet A lovakról (F)öld! Cherry Hill Drugari iz kraja
lyrics Desya Lovorov Wooden Ambulance Ljudske potrebe
prose essay
Mrtav ohlađen Feniks Žderavci Kitömött angyal U.D. Veled vagyok, ne félj
Kamen u džepu Pradede roda robotskoga
poetry Ćao, Melani Sijalica Kikötő Derű Smesa Moj ćošak The Morning After Pill Kako živiš Mrtav ohlađen
workshop Gotam i Avalon Vukova osveta Ko je Irina? O noćnom mraku
artists Jelena Grujičić Darko Stojkov Jovana Reljić Nenad Racković Milan Antić Gala Čaki Klájó Adrián Bjorn Bookwich Olivera Parlić Svetlana Ždrnja Desya Lovorov Radovan Popović Marija Marković Petar Tuškan Szőllősi Géza Evet Makk
ART: Olivera Parlić
POD POKROVITELJSTVOM POKRAJINSKOG SEKRETARIJATA ZA KULTURU I MINISTARSTVA KULTURE RS A TARTOMÁNYI KULTURÁLIS TITKÁRSÁG ÉS A SZERBIAI KULTURÁLIS MINISZTÉRIUM TÁMOGATÁSÁVAL
theme
no.9
Merengés
Novi svet
Már másfél órája a padlót bámulta – talán fel sem tűnt volna, ha nem nyitnak rá hevesen a kollégák, hogy emlékeztessék: fél óra múlva lapzárta. Ezúttal sem számított, mint ahogyan az sem, mit szól a főnöke a legújabb eszelős témaválasztásához, a..... Most csak egyetlen kép lebegett előtte, egy folt, egy tintafolt, amit valaki az 1900-as évek elején megalkotott, s elhíresült vele, mint egy csodálatos mérőeszköz atyja. De mit mér, és minek azt mérni? Ja, és leginkább, miért mérik ezt rajta? A felesége ötlete volt. Már ekkor tudhatta volna, hogy semmi értelme. A házasságuk második évében már nem feküdtek le egymással. Csak a lámpaoltás kattanó hangjára emlékszik az estékből. Katt. Semmi több. Sem csók, sem eszkimópuszi, sem egy ölelés. Magában csak „jégkirálynőnek” nevezte. Ezért mindig is gondban volt, amikor a puccos estékre magával kellett vinnie, ahol a kedves felesége nevét kérdezték. Végül is nagy nehezen kiköpte, hogy Izabella. Majsztorovics Izabella. Nos, Majsztorovics Izabella két éve pedzegette már az elválás gondolatát, egész pontosan úgy fogalmazott: Elválunk. S ha ő ezt akarta, akkor tudni lehetett, hogy ez most sem lesz másképp. De immáron többről volt szó. A fiúkról, azokról, akiket együtt nemzettek, s csak azért lettek ketten, mert egyszerre fejlődtek ki a nő méhében. Az a némber nem a kegyelet virágával temette el ezt a házasságot, hanem harcot hirdetett, s nem is akármilyet. Életekkel játszott, a fiai életével. Pontosabban a fiaik életével. Magának akart mindent, s az érdemleges firkászkereset hiányában a gyerekek feletti jogot követelte, eszköze pedig ördögi volt, az őrület bizonyítása. Azt állította, maga Lucifer volt eleddig az ágyasa, akit a férje testesített meg. Így került újságíró barátunk a pszichológus boncasztalára. A nő cseppet sem hasonlított küllemében Majsztorovics Izabellára. Nem volt szép, s még vonzó sem. Mégis valami hihetetlen érzékenységgel bánt a szavakkal, hamarjában az ujja köré csavarta, s már a falvédőről kellett lekapargatni, amikor hirtelen egy ábrát mutatott fel neki, s azt kérte, mondja el, mit lát rajta. Üresség. Olyan, amit ájulás előtt látunk, mint amikor arra kérnek: húzz be egyet magadnak! De csitt. A padló erezete egy hosszú folyószerű vonalba ment át, amit egy hegy ontott magából, s partja úgy vonaglott, mint egy kéjtől izzó nő teste. A vége valami csodálatos energiától duzzadó vízesés, ami valami fenséges érzést kölcsönzött a haboknak. Hallom a víz hangját, azt, amit nem lehet átordítani, ami elnyel engem és őt is, Majsztorovics Izabellát, a volt feleségemet. Pap Ágota
2
Smiraj... Nestane sve... Opet samo ja u svetu tišine... I tamo je divno... Tamo je savršeno... Polja kukuruza se nižu, proleću... Pokisli listovi kao da vape za Suncem, za životom... Dozivaju leto, dozivaju taj zlatni san koji ih prekriva tek nekoliko meseci u godini... Ravnice, savršeni predeli. Protežu se u nedogled, u beskraj... Tek u daljini se pojavi ona nedokučiva linija horizonta, koja kao da je granica. Ali... granice nema. Ona postoji samo u našim mislima. Te magične tačke koje viču: „Stani”! Nosimo ih u sebi i nismo ni svesni koliko ih je. Postoji u svakom od nas ona granica koje se najviše plašimo. Da, ta granica jeste tu, ali neopipljiva je. Nestvarna je, a opet smo u stanju da se za nju držimo čvršće nego za bilo šta... Granica strepnje... Ona magična koju, ako prekoračimo - ništa više neće biti isto. Nepoznata ljubav, knjiga, izazov, osmeh, razgovor, osoba... Neznano putovanje koje je već bilo predodređeno da se desi, a da toga ni svesni nismo bili... Svaki dan to doživljavamo. Svaki dan je nova borba, nova savladana prepreka. I pitaš se: „Gde stane sve?!” A kada sklopiš oči i mrak se uvuče u tvoje odaje, shvatiš da si snage imao za taj dan i samo za taj tren - i da nijedan sekund nije bio izgubljen. I ako si bitku izgubio, znaš da je i to bio potreban „dobitak”. Mudrost lošeg iskustva ipak jeste nezamenljiva. Strah te pokuša savladati, ali moć mača prevlada tobom i znaš da i sutra borba biće tvoja. Znaš da sutra opet nailazi novi talas... Nekada odroni deo stene, nekada je rasprši u komade, a tvoje će bitke i dalje stajati spokojno. Ipak, znaš da je odron bio suvišan deo. Teret, koji je voda morala da odnese. I taj nemir uzburka sve... Opet horizont... Ali ovaj je nepredvidiv, nestrpljiv. Čeka te i doziva u nadi da ćeš uleteti u dubine i tražiti sebe... Opet... Da li ćeš ponovo doći do granice i savladati sebe?! Tada te vuče na sve strane, lomi valove o tebe... A ti si svestan da tvoja granica još nije tu. Ideš dalje, dublje... Ostanem u čudu, sa svojim mislima...To zelenilo, polje koje znam da će se pojaviti. Ne donosi dobro. Nije to buđenje. Nije to bitka. To je moja granica. To je moj momenat prelamanja. Zatvorim oči. Talas, još jedan, drugi, treći... Pa, opet, znam da plivam. Ma mogu i da lebdim na vodi - proverila sam... I setim se tada. Čuda postoje, dešavaju se svaki dan... Kada uletimo u ono nepoznato i savršeno. Proletimo kroz minsko polje... I kada dođemo do granice, umesto da biramo put, mi je pomerimo... Dalje i dalje.... Smiraj... Opet tišina... Ravnica... Ta predvidivost.... Ksenija Tasić
www.danilokis.rs
no.9 Dokolica - Negativna si. - A šta je to tako pozitivno na šta bi trebalo da uzvratim istom merom? - Ne seri. - Ne mešaj fiziološke potrebe s tvojom nemoći da izađeš na kraj sa mnom. - Igraš se. - Igram li se? Posmatra ga. Pali novu cigaretu. - Šta hoćeš? - Da razgovaramo. - Ne seri. - Ko sad meša fiziološke potrebe sa svojom nemoći da izađe na kraj s drugom osobom? Raspušta kosu. - Hoćeš da me jebeš? - Neću. - Nećeš? Zašto? Nisam ti dovoljno privlačna? Ne diže ti se na žene? Više voliš dečake, a? Duva mu dim u lice. - Ne. - Ne diže ti se uopšte? - Dosta. - Hoće to u tvojim godinama. - Dosta, jebote! Moraš li od svakog pokušaja razgovora da napraviš prokletu svađu? - Ne svađam se. - Nego šta radiš? - Tako razgovaram. - I s ocem tako razgovaraš? - Njemu samo novac tražim. - Hoćeš novac?
Vadi novčanik iz džepa, otvara ga i pruža joj novčanicu od hiljadu dinara. Prihvata je i stavlja među dojke. - Hoćeš je nazad? - Kučko bolesna. Smeje mu se. - Hteo bi, a? Hajde.. - To želiš? - Prvo se dogovorimo oko cene, a onda mogu da želim šta god ti želiš da želim. - Šta radiš, jebote? - Pokušavam da saznam. - Šta? - Šta hoćeš od mene. -Rekao sam ti. - Slagao si. - Hoćeš da ti kažem da hoću da te jebem? - Hoću istinu. - Rekao sam ti je. Sada ne znam šta želim. Ne želim ovo. - Šta? - Igranje. - Ne igram se. Reci mi to. Prilazi joj. Uzima joj cigaretu iz ruke. - Ti si bolesna manipulativna kučka. - I? - Sviđaš mi se. - Znači hoćeš. - Jebote! Ne vrti se sve oko toga! - Da nećeš možda da me ženiš? Da me gledaš svaki dan do kraja života i plaćaš sve moje račune? Gluplji si nego što sam mislila ako to želiš.
theme
- Ne. To je tvoja odbrana. Nisi ovo, samo se praviš. Ne glumiš loše, ali ni preterano dobro. Drugi to ne vide jer ih ne zanima. Ti ih ne zanimaš. - U redu, Frojde, jesi li gotov? - Toliko dugo glumiš neki poluživot, neke poluosobe, da si zaboravila na sebe. Ne dozvoljavaš nikome da ti se približi. Govoriš kako ti je dobro samoj, jeste, ti si ona koja voli slobodu, kao što drugi voli Boga, da, naravno da jesi, a u suštini jedino što želiš jesu muž i deca. Čezneš za hepi endom iz američkih filmova, a svaku šansu odbacuješ. - Hoćeš sad da me jebeš? - Ne. Neću da te jebem. Da, diže mi se čim prošetaš i ostaviš zvuk potpetica u vazduhu, diže mi se čim prekrstiš noge, dok sipaš piće, jeste, ložiš me, ali neću. Ne tako. - Nego kako? Znam. Hteo bi da mi nabiješ na ovom stolu ovde, ili bolje onom u kuhinji i prodreš u mene, puštajući me da gledam u oštrice noževa. - To te pali? - Da li je bitno? - Bitno je. - Ne želim da razgovaram o tome. - U redu, idemo polako. Reci mi nešto o sebi. - Nosi se. - Netačan odgovor. - Nosi se iz mog stana. - Potrudi se malo, možeš ti to bolje.
- Čemu? - Opa. Krenuli smo. Čemu? Ka lepim osećanjima. - Znači, ložiš se na razgovor. Hoćeš da ti odglumim napad anksioznosti ili odrecitujem nešto? - Vraćamo se unazad, znači. - Ovo ne vodi nikud. - Otkud znaš? Jesi li pokušala? - Dovoljno puta. - Dovoljno? Ti si, mala moja, odustala dovoljno puta. - Ja nisam tvoja. - Dobro, de, nisi. - Tako. - Hajde, vraćamo se na početak. Ko si ti? - Za tebe večna nepoznata. - Ne baš. - A da odeš odavde? - A da nam skuvaš kafu i da razgovaramo? - Razgovaramo i ovako. - Hoću da razgovaram sa tobom, ne sa tvojom maskom. - Ali ja neću da razgovaram sa tobom. Uopšte. Prilazi šporetu, pristavlja džezvu. Sipa kafu u dve šolje na tufne. Seda za sto. - Sedi. Posluša ga. - I šta sad? - Ništa. - Pij kafu, ohladiće se. Sede ćutke i ispijaju kafu. Jelena Lukić
Jelena Grujičić
www.danilokis.rs
3
theme
no.9 A lovakról
A 4. emeletre felérve, miután kipihenem magam, a testbeszédemre bízom azt a feladatot, hogy távol tartsa tőlem az embereket. Ma nincs kedvem barátkozni. Csak úgy sugárzik belőlem ez az üzenet, az ismerősök rám néznek, ok, szia, elfogadjuk, ma nem az a nap van, hogy a folyosón dumálunk veled óra előtt. Miután megbizonyosodom róla, hogy ezt megértették, és senkit nem bántottam meg, és hogy ettől még nagyjából szeretnek, hagyom a gondolataimat áramlani. Mivel egyáltalán nem tart sokáig, hogy valami zavaró jusson eszembe, a folyosóról eszembe jut a kórház, a kórházról a hullák, a hullákról meg hogy mit álmodtam az éjszaka. Azt álmodtam, hogy egy parkban sétálva találkoztam egy halottal, aki kiásta magát a sírjából csak azért, hogy beszélhessen velem. Kedvesnek tűnt, az arra sétáló emberek sem feszengtek amiatt, hogy éppen egy hulla igyekszik kifelé a túlvilágból a mi világunkba, úgyhogy megvártam, hogy gondosan kiássa magát, és mint egy macska, lerázza a lábairól a földet. Ezután megtapicskolta a kiásott földet, hogy valahogy azért kinézzen már az a nyitott sír, aztán rám nézett, és azt… Meglátom V-t, rám néz és már jön is felém. A testbeszédemet teljesen figyelmen kívül hagyva, az intimszférámba berobbanva, gusztustalanul felvillanyozva odajön hozzám. Nem a nevemen szólít, hanem egy becenéven, amit csak és kizárólag ő használ, senki nem hív így engem. Mintha jóban lennénk. Pontosabban, mintha lennénk valahogy. Barátkozni akar. Beszél valamiről, közben zavarban is van, olyan az arca, mint egy papírdarab, ami örömében gombóccá gyűrődik, aztán kisimul, aztán megint gombócca gyűrődik. Elfordítom a fejem, és megpróbálok átlátni a falon. Persze ez nem sikerül, de ettől függetlenül olyan határozottan fixálom a tekintetem a semmibe, hogy biztos nem mozdul a szemem semerre, vagyis esélytelen, hogy ránézzek V-re. Mert ha ránézek, kiráz a hideg, és legszívesebben leordítanám a fejét. Azt, hogy hogy néz ki a feje, nem írom le, mert egyszerűen képtelen vagyok rá. Olyan ez, hogy az ember nem ellenkezik, és hagyja, hogy az orra előtt két darab hungarocelt dörzsöljönek egymáshoz perceken keresztül, noha rosszul van tőle. Tőmondatokban kommunikálok, közben borzasztó nagy erőfeszítéseket teszek azért, hogy átlássak a falon. Mivel még mindig nem megy el, a szükségleteimet hívom segítségül. Fázok? Melegem van? Pisikaki? Kávé? Kávé! Kávét kell innom! Mondom neki is, őt persze nem hívom, erőltetek egy mosolyt, és rohanok is le a lépcsőn. Szóval a hulla kiásta magát és azt mondta, hogy: XY, ne feledd, a jó ló mindig előre eszi a füvet! (Azért írtam azt, hogy XY, mert nem akarom, hogy azt higgyétek, hogy rólam szól ez a történet, rólam, aki ezt írom). A jó ló... előre eszi a füvet... jó... ló... hm..., közben leérek a büfébe, nincs sor, kérem a kávémat, büfés srác jó fej, soha nem kérdez semmit. Csak adja a kávét. Vajon létezik-e ilyen közmondás? Sejtem, hogy mit jelenthet, nem rágódunk a múlton, hanem megyünk tovább, meg ilyenek, de meg kell tudnom, hogy létezik e ilyen mondás, vagy ezt az én agyam találta ki. Eszembe jut a középiskolás felvételim egyik feladata. Írni kellett 5 olyan közmondást, amiben szerepel állat. Közmondásokból mindig nagyon rossz voltam, ugyanis mi nem vettük meg soha azt a nagy, ha jól emlékszem, piros könyvet, aminek valami olyasmi volt a címe, hogy: Szólások és közmondások. Így az ilyen jellegű házikat nem a könyvből oldottam meg, hanem úgy, hogy amikor délután mentünk apuval valakihez, akkor pár sör után a jókedvű felnőttek segítettek, és mondták, ami eszükbe jutott. Többé-kevésbé pontosan. Visszatérve a felvételi feladatra, nem hagytam üresen, ugyanis valami halvány emlékeim voltak állatos közmondásokról. A következőket írtam: Bagoly mondja verébnek. Laposkodik, mint róka a tyúkólban. (???) Sok disznó győz. A 4. és az 5. helyet üresen hagytam. Hiányosságom ellenére felvettek a gimnáziumba, gondolom jót röhögtek a javítás közben. Habár gyakran nem olyan dolgokon röhögnek az emberek, amin, gondolom, hogy röhögnének. Egyszer, amikor arról tanultunk, hogy mi okozhat erekciót, és a tanárnő sorolta, hogy tapintás, ízek stb., szagok helyett azt mondta, hogy szarok. Röhögött az egész osztály – gondolja az olvasó. Hát nem. Csak én röhögtem. Aztán gyorsan abba is hagytam, és magamban szégyenkezve lebasztam magam: Ugyan már, XY, szaroktól erekció, hát ez egyáltalán nem nevetséges! Lényeg a lényeg, nagyon foglalkoztatott, hogy vajon kitaláltam-e a közmondást, vagy egy már létezőt idéztem fel alvás közben. A jövő generáció kognitív pszichológusa lévén, remélem, azt teljesen kizártam, hogy valamelyik elhunyt rokonom próbál velem kommunikálni. Na jó, nem teljesen, egy-két napig eljátszadoztam ezzel a gondolattal. Az óráról direkt kések, mivel egyáltalán nem vagyok biztos abban, hogy V. felfogta, hogy nekem nem esik jól vele kommunikálni. És egyáltalán nem vagyok biztos abban sem, hogy ha egyszerre megyünk be a terembe, nem fog mellém ülni. Ez különösen aggaszt,
úgyhogy nem csak ötöt, hanem tíz percet is kések. Addig odaállok egy napos ablak elé, és mint a gyíkok, hagyom, hogy a nap felmelegítse a testemet, hogy az immár ezzel az újult erővel tudja végezni feladatát (ami a mai napon az emberek távoltartására szolgáló „befelé forduló” testbeszéd). Arra gondolok, hogy legutóbb, amikor voltak vendégeim, milyen sok kekszgolyót megettem, és hogy milyen rosszul éreztem magam ettől. Azt hittem, hogy hányni fogok. Végül nem hánytam. Aztán a kekszgolyó készítésére terelődik a gondolatom, arra, hogy milyen jó érzés az, amikor elfelejtem felgyűrni a ruhám ujját, és meg kell erre kérni valakit, akit szeretek, mivel az én kezem ekkor már ragacsos... Ő gyűri fel, mit sem sejtve arról, hogy milyen jót tesz nekem, én meg csak bizsergek közben. Aztán újra a lovas közmondás... Tudnak a lovak egyáltalán hátrafelé sétálni? Esetleg hátrafelé futni? Nem, azt biztos nem... És enni? A rossz ló hátrafelé eszi a füvet? Milyen az a rossz ló? Eszembe jut, hogy padlómosáskor akkor jár a legjobban az ember, ha belülről kezdi, így, amikor a szoba végéhez ér, onnan kilépve a száraz helyet még felmoshatja, aztán pedig szabadon mozoghat tovább a lakás többi részében. Viszont ha fordítva csinálja, visszafelé végig kell mennie a lábával az egészen, ami pedig valószínűleg mocskos, mivel délelőtt a parkban járt, és hullákkal beszélgetett, vagy valami ehhez hasonló. Úgyhogy, ha erről lenne közmondás, valahogy így hangzana: A jó háziasszony hátrafelé törli fel a padlót. Valójában ez nem is közmondás, hanem egy mondat, ami egy praktikáról szól. És valószínű, hogy az én lovas közmondásom nem ilyen gyakorlatias, és más szinten kell értelmezni. Közben eszembe jut, hogy én egy kicsit félek a lovaktól. Azért, mert apukám egyszer elmesélte, hogy a faluban, ahol ő nevelkedett, egy ló leharapta valakinek a fülét. Mert mérges volt rá. Mármint a ló az emberre. Hogy miért volt mérges, nem tudom, de számomra elképzelhető, hogy azért, mert egyszerűen nem bírta a pofáját. És azt is el tudom képzelni, hogy én odalépek az állatkertben egy lóhoz, és nyújtom neki a füvet, amit a kerítés azon oldalán szedtem, amin én vagyok, mert csak ott van fű, és a ló rám néz, és én hasonló érzéseket váltok ki belőle, mint V. belőlem. És a ló meglátja a fejemet, a szemöldökömet, ami olyan halvány, hogy úgy néz ki, mintha botoválnám, meg a szétálló fogaimat, esetleg éppen röhögök valamin, és véletlenül röfögök is közben, ő meg egyszerűen azt éli át, hogy kirázza a hideg. És nem érti, hogy miért nem tartom tiszteletben az ő ló testbeszédjét, és csak nyomkodom a szájához a füvet, közben ilyeneket mondok, hogy: Jaj, ló, te milyen aranyos ló vagy! Ráadásul az arcvonásaim örömükben vonaglanak össze-vissza... Hát mit mondjak, hányinger. És a ló ott helyben leharapja a fülemet. Teljesen lehetséges. És az az igazság, hogy megérteném ezt a lovat. És mivel én tudom, hogy ez lehetséges, az állatkertben nem etetem a lovakat. Nem azért, mert fasz vagyok, hanem azért, mert nem akarok erőszakoskodni. A terembe belépve kifigyelem, hogy hol ül V. Olyan helyre ülök, ahol nem láthat, ugyanis attól is rosszul vagyok, ha tudom, hogy néz hátulról. Mindeközben borzasztóan gonosznak érzem magam, ugyanis soha nem tett semmi rosszat ellenem. Na mindegy, gyorsan túlteszem magam azon, hogy lehet, igazságatalanul vagyok vele olyan, amilyen. Az órán tovább merengek, eszembe jut, hogy nemsokára lesz a Túró Rudi-sorsolás, még nyerhetek 1 millió forint értékű vásárlási utalványt, de még a nem tudom milyen műzlinek is beküldtük a kódját (vagy ahogy a barátommal mondjuk, múzli), azzal pedig 11 milliót lehet nyerni. Azért írtam úgy, hogy a barátommal, és nem úgy, hogy a faszimmal, mert valamelyik nap hallottam lányokat arról beszélni, hogy a férfiak, ha éppen egy számukra attraktív nővel beszélgetnek, akkor úgy utalnak a párjukra, hogy „a csajom”, ezzel jelezve, hogy van, de nem annyira lényeges. Erről két dolog jutott eszembe: Basszák meg az attraktív nők, meg hogy én nem szeretnék senkinek se a „csaja” lenni, és úgy gondolom, amit elvárunk a párunktól, nekünk is hasonlóképpen kell tennünk. Ezt sokan nem értik, pedig nagyon egyszerű. Tehát, milyen jó lenne az az egy millió forint. Lenne sok új ruhám, meg más új cuccaim is, amikre borzasztóan szükségem van. Többek között egy táskára, ami megy a télikabátomhoz, meg egy télikabátra, ami megy az egyik táskámhoz (ahhoz, amelyik nem megy a mostani télikabátomhoz). Aztán jönnek a szokásos órán ülős gondolatok. Mi lenne, ha valaki felállna, és elkezdene össze-vissza lövöldözni, és a többieknek hirtelen le kellene bukniuk a földre, mert különben meghalnának, vagy hogy milyen vicces lenne, ha a tanár hangosan elfinganá magát, vagy ha ráesne az épületre egy repülőgépdarab, mint a Donnie Darkóban. Aztán eszembe jut még sok minden más, ami csupa jó, csupa rossz és csupa mindenféle érzéssel tölt el, de tudom, hogy a mai nap merengésének a csúcspontja elmúlt. A lovakról most már mindent tudok, így hát figyelek inkább az anyagra. Fábián Elza
4
www.danilokis.rs
theme
no.9 (F)ÖLD!
Dokolica
„Aki nem tud semmit, nem szeret semmit. Aki tehetetlen: értelmetlen. Aki nem ért semmit, nem is ér semmit. Aki viszont ért, az szeret is, néz is, lát is…” (Paracelsus) A XXI. század gyermeke vagyok. Csak másodlagos szerepem, hogy éljek. Édesanyám nem a szülőm, motorolajjal működő masinák selejtjeként alkottak. A föld alján élek. Most születtem meg, de már el is ástak, mert én, a megtestesült világ mocskaként, a földbe való vagyok. Életcélom a fiktív demokrácia és tolerancia éljenzése, még az életem árán is. Erre születtem, csak ez éltet. Programírás vége. Futtatás... Hiba. Hiba?! Nem én vagyok a hiba, én a kiválasztott vagyok. Én váltom meg az emberiséget. Ajándékot kaptam, nem kötelességem alávetettnek lenni, igenis fellázadok a „hatalmas elmék” ellen, akik gúnyt űznek belőlem és a markukba röhögnek, hogy nyáluk szinte már elárasztja az olcsó pénzen importált, távolkeleti munkások kizsákmányolása árán vett, kötött szőnyeget. A lázadás az én feladatom, hogy az lehessek, aki én akarok lenni, hogy azt tegyem, amit én akarok. Most születtem meg, de már vérrel mossák áldozati testemet, mely úgy tocsog a vértől, mint ahogy a disznó dagonyázik vígan a térdig érő sárban. Arcomon minden hazugság gyökeret ereszt, és beleégeti magát földi mivoltomba. Mindenkinél eljön az a pillanat, amikor a nagy könyv címlapján visszatekint magára, arra, hogy semmilyen álruha nem takarja el lénye szépséghibáit. Most születtem meg, de élettartalmamra csupán egy év garanciát tűztek ki. Csak ennyi idő áll a rendelkezésemre, hogy eldőljön, vajon alkalmas vagyok-e a szocializálódásra, vagy annyira nem tudnak befolyásolni a külső tényezők, hogy végül kénytelenek a szőnyeg alá söpörni, vagy fizetni, hogy tartsam a szám, nehogy megingassam ezt a gondosan kialakított, általuk felépített utópiát. Földünk köhög, az utolsókat lélegzi. Ahhoz, hogy egy jobbat alkossunk, a csecsemők kivételével minden létezőt el kellene pusztítanunk. Az újszülöttek lennének az új kisistenek, akik újjáteremtenék a világot. Újból a nomád életforma kerülne hatalomra, és kezdődne minden előlről… Mintha olyan egyszerűen működne a folyamat, akárha egy zenegépben gombnyomással tetszés szerint zeneszámokat váltogatunk. Shkravan Alekszandra
Čudno je kako čovek, sve dok ne shvati težinu slobodnog vremena, ni ne obraća pažnju na njega. Pa tako kao dete provodi ono vreme što mu je dato u igri i istraživanju sveta oko sebe kako bi, kad odraste, shvatio koliko je vreme dragoceno. U trenutku kada se pretrpa obavezama, čovek žudi za dokolicom. Vremenom se navikne da su slobodno vreme zamenile obaveze, i tako prođu godine, a navika ostane. U trenutku kada dođe do dokolice, čovek se uplaši. Ostane kao tek niklo stablo u vekovima staroj šumi i samo čeka, čeka da opet obaveze dođu i da ustaljeni mehanizam proradi. Razbiti tu mentalnu blokadu da, u trenutku kada se slobodno vreme nađe, bude iskorišteno, deluje kao veliki korak. Znam iz iskustva koliko mi je bilo teško odvojiti vreme za gitaru kada sam počinjao da sviram. Sada, posle tri godine, nisam baš siguran da sviram gitaru u dokolici, više je to neka navika koja me čini srećnim. Ovde se taj put nekako završio. Dokolica mi deluje kao neka vrata koja, kada se pojave, moje je da odlučim da li ću kroz njih da prođem i vratim se sa nečim novim, ili ću samo blenuti u njih i razmišljati šta mogu da uradim ako prođem kroz njih. Na kraju,ona ipak ostaje kao kojekakva nevidljiva sila, neka druga dimenzija u kojoj se naš mozak sa rada prebacuje u razmišljanje i stvaranje. lpak, ona sama bira koga će i kada da pozove sebi, a one koje ne pozove, dok su mladi, ostavi da rade, nadajući se da će je sami pozvati kada završe sa poslom. Nikad je neće pronaći, previše se plaše svojih misli. David llovvac
DOKOLICA Radiš stalno da živet bi mogao, kad bi živet znao, ti radio ne bi. Sudbina uvek ritam menja. Otmi se vremenu. U aktivnoj dokolici ti svoj postani. Dosada - porazna je stvar za karakter tvoj. Najdublje su dosade kod onih što dosadu izbeći poznaju, uživanjem ispunit prazninu. Svet se činjenjem stvara, a i nečinjenjem isto, takav je nebeski tao. Umori se od toga da umoran nikada ne budeš. Ne čekaj priliku - stvori je, budi čovek koji se oteo vremenu. Marija Kustudić
Darko Stojkov
www.danilokis.rs
5
theme
no.9 Zavodljiva mekoća dokolice
Je li dokoličarenje obavljanje svakodnevne rutine u slobodnom vremenu poput čitanja novina, gledanja televizije ili razgovora s prijateljima i poznanicima? Ili je dokolica puno ekskluzivniji pojam rezerviran samo za neke, a ne za sve? Je li dokolica suvremena (moderna) ili anakrona (arhaična) po svome nastajanju? Ona sigurno jest odjek prohujalih vremena i zato neki misle da se u modernim vremenima ne zna dokoličariti. Ona nikako nije sve što se čini kada se ne radi i sve čime se ispunjava slobodno vrijeme. Ona je kreativna lijenost nedostupna mnogima. Može li se dokolicu povezati s motivima vjetra, rijeke, oblaka, valova, mora, livade, s bojama tirkiza, smaragda, purpura, bakra, s jeseni i s malim mjestima? Kako osvijestiti postmodernističku dokolicu globalnog svijeta? Ovo su sve naizgled banalna, jednostavna pitanja, možda čak na prvi pogled nepotrebna i suvišna. Međutim, ona u sebi kriju mogućnost različitih odgovora ovisnih o poziciji iz koje odgovaratelj gleda na njih, a mogu inicirati različite odgovore koji će u sebi zaustavljati pogled iz filozofske, etičke, estetske, pravne, sociološke ili psihološke perspektive. Ovako postavljena pitanja tragaju za odgovorom u kontekstu radoholičarske energije, brzoga vremena, brzih misli, brzih promjena, u vremenu kulture i civilizacije temeljene na paradoksima poput „nikada nisam imao više novaca, a istovremeno nikad nisam imao manje vremena i nikada nisam bio toliko nezadovoljan sobom”. Činjenica je, međutim, da slobodno vrijeme, uvjetno ga tako nazovimo, danas služi samo za zabavu, tulumarenje, spremanje po kući ili nabavljanje svakodnevnih potrepština u shopping centrima, dok kao da više ne postoji kreativno vrijeme, vrijeme tišine, vrijeme za razmišljanje, vrijeme za susret sa samim sobom. Kao da je zauvijek iščezla potreba o kojoj pjeva John Lennon u jednoj od svojih posljednjih autobiografskih pjesama Watching the Weels, a u kojoj otprilike kaže: Ljudi misle da sam poludio, a ja sjedim i samo promatram kotače kako se okreću – činim vrijeme. Gdje je dakle nestalo, kamo je oteklo to vrijeme u kojemu smo si mogli priuštiti biti ono što jesmo, a ne ono što se od nas očekuje? Zdenka Janeković Römer u tekstu Otium litterarum, utočište, ishodište, uvodno postavlja slično pitanje. Pita se ova autorica je li otium, učena dokolica, utjelovljena samo u idiličnoj Arkadiji, je li ona san, bijeg od stvarnosti ili od djelovanja? Odmah potom nudi i jedan mogući odgovor: Upravo u trenucima izostanka svih radnih moranja događaju se prostori u kojima unošenjem novih dimenzija mišljenja mogu biti potaknute promjene unutar osobe. Biti sam sa sobom ne znači biti besposlen i ljenčariti, kaže Igor Mandić, koji zna reći da je dokolica način samospoznaje i osobnog napretka. Neki će pak govoriti kako je dokolica bliska meditaciji, neki da je važan intelektualni, mentalni, kreativni i emotivni proces. Prepoznati dokoličarenje u proznome tekstu znači iznaći onaj prostor u kojemu je pripovjedač usporio naraciju, u kojemu su likovi „stali na loptu” prepustivši se sebi i svojim mislima. Ukoliko ovu diskretnu manipulaciju horizontom očekivanja prihvate i čitatelji, onda će oni kao važan dio komunikacijskog trokuta morati priznati kako su trenutci dokoličarenja i njima potrebni, ali kako su istodobno i nadalje rijetki. Ako je dokolica uistinu kreativna ljenost građanske provinijencije, onda su rijetki hrvatski pisci koji znaju kroz tekst eksplicitno pozvati čitatelje na dokoličarenje, jer su i osobno opterećeni tempom, karijerom, imperativom uspjeha (intimno & javno), borbom za moć i utjecaj i budući da niti sami ne pronalaze razloga za dokolicu na način na koji su svojedobno neki autori znali pronalaziti razlog za pisanje pjesme ili slikanje. Nadalje, stanje duha u koje su dovedeni i pisci i čitatelji onemogućava drugu, onu emotivno-moralnu pretpostavku za dokoličarenje. Naime, ako su i jedni i drugi emotivno prazni i potrošeni u današnjem vremenu u kojemu se jedva „spaja kraj s krajem”, onda ne mogu pronaći dovoljno mentalne energije (čitaj: strasti) za dokolicu. Osobno mislim kako u ovom postmodernom ludilu samo oni izabrani mogu prepoznati načine dokoličarenja. Tako dokolica postaje isključivo njihov izbor „borbe s tranzicijskim svakodnevljem”.
6
Na dokolicu se danas gleda kao na eksces, ona je ustvari izazov kojim se odupire letargiji, ona je bunt protiv opće kakofonije, ona zaustavlja prepuštanje medijskim agresijama. Onaj koji može ni u čemu prepoznati ugodu pa se u ritmu dana zaustaviti, pogledati prema oblacima slušajući vjetar kako se spušta niz krošnje, onaj koji će opaziti svjetlucajuća zrnca prašine uživajući u tišini vlastite sobe, taj zna kako se vrijeme mjeri isključivo vlastitim osjetima. Mogu li i znaju li suvremeni hrvatski književnici bez obzira kojemu geografskom krugu pripadali prepoznati tajnu koju nosi dokolica? Pozivaju li njihovi likovi ili pripovjedači čitatelje na dokoličarenje? Jesu li naši pisci Mediterana, poput Senka Karuze ili Rade Jarka sačuvali sklonost otiumu litterarumu i otiumu cum dignitate? Na koji način sjevernjaci (npr. Irena Vrkljan, Edo Popović) ili Panonci (npr. Stanko Andrić, Anđelko Mrkonjić) pišu o dokolici?. Za odgovorima sam tragala čitajući produkciju hrvatske proze, posebice one objavljene unazad nekoliko godina. Stanku Andriću npr. u prvome dijelu Simurga polazi za rukom različite slike iz života na slavonskom selu povezati u ritmičnu, stilski dojmljivu, gotovo lirski melodičnu, specifičnim ravničarskim mirnim fluidom natopljenu cjelinu. I ne samo to. Andrić je šokačkim sokacima uspio udahnuti vjetar „ravno s Balatona” utiskujući u njih širi europski šarm. Sluti ovaj autor kako tek tada čitava „arheologija preživjelih olupina iz prošlosti” izlazi iz svoje anonimnosti postajući prostorom sklonim meditativnim, dokoličarskim arkadijama. Simurg je ambijentalna autobiografija (može se za Pavličićev Šapudl napisati isto) u kojoj su autor, pripovjedač i lik, bez obzira što su izbjegli tipičnom autobiografskom sporazumu o identičnosti, osobnu kreativnost pronašli upravo u mirnoći panonskog prostora. Impresija provincijom, u širem smislu te riječi, u Simurg utiskuje odraz slavonskog historiografskog toposa kao i pripadajuću duhovnu baštinu koja može biti razotkrivenom samo u trenucima potpunog prepuštanja dokolici. Rijetke su knjige koje zrače zadovoljstvom pripovjedača koji može zamisliti toliko različitih stvari skrivenih u zrncu prašine, u kojima se može otkriti kako samoća i nakupljena šutnja progovaraju jezikom bolje od bilo čega. Jedna je od takvih knjiga zasigurno zbirka kratkih zapisa Vodič po otoku (2005) Senka Karuze. Pedesetak minijatura iz Vodiča kondenzira atmosferu jednog posve specifičnog života na neimenovanom otoku koji je uspio odoljeti većini stereotipa brze svakodnevice. Naime, mjesto radnje svih priča onaj je dio otoka koji svojom prostornom izolacijom kao i oslabljenim djelovanjem povijesnih, ideoloških i inih procesa, stanovnicima omogućava i ostale slobode u odnosu na one neslobode dominantne u kopnenom prostoru, npr. slobodu prepuštanja dokoličarenju. Karuza se zaustavio upravo na tim „oslobađajućim” mjestima otočke ezgistencije, na mjestima prednosti koje donosi poseban životni ritam. Spori ritam dana nam treba, kaže pripovjedač u jednom trenutku sieste. U pričama se razjašnjavaju brojni intimni pripovjedačevi prostori utkani u niz detalja koji čine otočku svakodnevicu. U njezinim se tišinama i samoći pronalaze tragovi koje civilizacijska brzina briše. Upravo se stoga pričama o otočkom ritmu vremena i ljudima u njemu (Ponistra, Redikul, Veja, Amerika), o tajnama otočkih delicija (brujet, nonia maništra na pomedore, gradele, formula za poseban okus mramornog kolača tete Kate), o prirodnim ugodama koje odišu kozmičnošću (Škoj, Brod) čitatelji trebaju prepustiti i osjetiti dokoličarske užike koje nude mali, još uvijek nedirnuti prostori. Irena Vrkljan je također na jednom jadranskom otoku zaustavila vrijeme. U Dnevniku zaboravljene mladosti (2007) ona, utopljena u dokoličarske misli, traga za riječima kojima bi mogla opisati svoj duhovni portret. Upisivanje sebe u tekst ona čini pažljivo, u tišini, mirno. Finom su narativnom osjetljivošću posebice protkane one bilješke kojima se opisuju trenutci osame, utihe, sjete, prozirno sive boje. Ovo dnevničko samooblikovanje zasigurno će vratiti čitatelje ponovnim čitanjima njezinih knjiga jer se upravo u Dnevniku „konačno” otkriva ono filigransko „ja” naslućivano u Svili, Berlinskom rukopisu, Dori.
www.danilokis.rs
theme
no.9 Otočki dnevnik skinuo je sve nametnute kože Irene Vrkljan. Pozornost usmjerena spram potpune autorske slobode bilježenja neizgovorenih riječi, snova, tuge, ljubavi, punina minimalizma dnevničke bilješke, impresija Stančićevim slikama s korijenjem u tijelu, rečenice o samoći prostora u kojemu se dodiruju samo boje, pisma koja prima, neinzistiranje na kontinuitetu bilježenja kao ni na opisima svakodnevnih banalnosti, samo su neka od mjesta ovih zapisa u kojima se, kako piše u autoričinoj napomeni, prepoznaje stalna želja za bijegom ove „građanske cure” nesklone dugim pričanjima, posve iskrene i nježne. Dakle, sklone dokoličarenju. Dnevnik nije inicijalno pisan za objavljivanje (slučajno je nađen 2005. u kutiji na vrhu ormara u Klaićevoj), on je posve osobna potreba nastala u dokolici, potreba za kratkim tumačenjem događaja, ali i za bilježenjem impresija. On je Ireni Vrkljan predstavljao svojevrstan odmak od zbilje, otvorivši joj prostor za ne biti s ljudima, a bjelina papira dala joj je priliku za samoočuvanjem. Stoga su ovi dnevnički zapisi mjesto u kojemu je štitila vlastitu osobnost od izvana nametnutog joj društvenoga portreta, oni su površina jezera ispod kojeg počiva „pravi” život... ja ga ponovno živim, kada pročitam neku riječ jer više živim u svijetu mašte. Pustinje (2008) Rade Jarka također su nastale iz želje za opisivanjem protoka vremena, iz potrebe da se bilježi ono što ostavlja dojam čuđenja i blage nostagije. Pri tome autor posebice brine o poetici prostora o kojemu piše (Dubrovnik, Lokrum), o atmosferi koja određuje kafić na Pilama tik do gradske vreve, o kulturološkom identitetu stradunskih kamenih ulica kao i o kontekstualnoj amblematskoj prepoznatljivosti ljepote provincije koju pripovjedač baštini obiteljskim pričama i predmetima nalik onima iz staretinarnica. Kroz vidljive i nevidljive slojeve teksta razotkriva se, za žanr autobiografije jedno posve neočekivano urbano otuđenje od samoga sebe, jedna meka distanciranost od ljudi utisnuta u potrebu za dokoličarskom osamom uz knjigu, ali i uz tetkine krojeve iz burde i zaglušujuće krike čiopa. Emocionalna toplina onoga koji se prisjeća utkana je u minimalističke opise osjećaja sreće, posebice u trenutku kada se nakon cjelodnevnoga kupanja iza ušiju i po obrvama prepoznaju bijele naslage soli, ili u onome trenu kada se opsjednutost drvećem pretvori u nježni dodir hrapave izbrazdane kore bora. Jarak svjesno izabire fragmentarnu formu, diskontinuitet u naraciji, kako bi razbio narativnu iluziju od geometrije, gramatike i smisla, jer detalji o kojemu piše (singerica, stol, drvo, rupa u zidu, požari, crvene knjige iz biblioteke Reč i misao) imaju svoju unutarnju antropologiju i posve osobnu mitologiju. Sačuvati osobnu sklonost dokoličarenju u buci grada, prepustiti se njezinoj zavodljivoj mekoći i kreativnoj putenosti nije jednostavno. Sjedeći u osječkom Superu, tvrđavi lapijanerske lakoće življenja, Anđelko Mrkonjić je kroz tridesetak priča zabilježio svakodneve rituale stalnih gostiju toga kavanskog prostora. Dokoličari se uz rub okruglog ili četvrtastog stola, uz šank ili uz veliku staklenu stijenku pogleda prema onima koji uz nju prolaze. Prelijevaju se emocije, prepričavaju se osobne tragedije, pretresaju se zbivanja u gradu, šuti se i smije. Ovaj prostor ima posve osobnu unutarnju, kolektivnu biografiju uz koju se autor iz dana u dan vezivao, o kojoj je u ovim pričama (pro) govorio. On ima i antropološko utemeljenje satkano od međusobno suprostavljenih žudnji koje obuhvaćaju potrebu za sigurnošću, za intimnim razotkrivanjem pred slučajnim poznanicima, za izdvajanjem i susretom, za neposrednošću, za samoćom i komunikacijom. Te specifične urbane potrebe za određenim mjestom susreta, za razmjenom informacija, za taloženjem emocija donesenih s kućnoga praga, ona su energija koja okuplja najčešće neimenovane likove o kojima Mrkonjić piše. To nisu nasukani Osječki brodolomnici neslavne sudbine koji u Superu provode svoje nostalgične dane, već pojedinci kojima je dolazak u Super dnevni ritual življenja, razgovaranja i dokoličarenja. Autor uspijeva iz njihovih života rastvoriti slojeve emocija kao da ljušti taloge nakupljenih praznina. Ovi za velike urbane priče nevidljivi, a opet tako značajni „ulični ratnici”, ovi laviranim tušem prikazani obrisi ženskoga tijela, kao da su posljednji flâneuri koji slobodno šetaju gradom gledajući ga iz prikrajka. To ljuštenje emocije, taj diskretan autorov pogled bez vulgarizama i agresivnosti, prepoznaje se i u desetak ženskih aktova nastalih u kavanskom dokoličarenju. Mrkonjićeve Priče iz Supera (2009) vezane su za prostor u kojemu se ne
mora nešto dogoditi da bi zaslužilo biti dijelom priče o njemu. Iz priče u priču ne razvija se ono imaginarno koje omogućuje bijeg i izbjegavanje, koje posreduje ideologije i javne kulture, nego imaginarno koje ulaže u prisvajanje pojedinačnog vremena, prostora, fiziološkog života, osjećaja, čežnje. Pravo na priče iz Supera, na životni stil, na vrstu života u gradu, na sklonost dokolici, na potisnutu emociju, posve je „banalni” napad na buku, na umor, na „koncentracijski” svijet dok grad trune ili se raspršuje. Neobičan put, reći će neki. Na posve drugi način istu urbanu buku napada Edo Popović slijedeći misli Michela De Certeaa koji u svojoj studiji Invencija svakodnevice postavlja tezu kako je hodanje prostor iskazivanja. Specifična retorika hodanja, kako to naziva ovaj autor, posjeduje implicitnu figurativnost i dvoznačnost. Iako ona u Popovićevoj knjizi Priručnik za hodače (2009) nije striktno vezana uz urbani prostor, ona ima vlastitu epistemologiju i vlastiti stil (npr. na stijeni Velebita konfiguracija tla i Popovićevih koraka mora se „čitati” kao da je misao ili misaoni sklop, proces). Jezik koraka je tjelesan, performativan, on je bliže onom osjećaju dokoličara čije su misli ili apstrakcije začinjene asocijativnim citatima. Popović u dokoličarskim hodanjima Velebitom pomišlja na riječi Annie le Brun, Kakuza Okkakure, Dane Vukušića, Radivoja Simonovića, Ernesta Sabata. Popović ne odlazi iz grada kako bi susreo ljepotu drukčijeg (iskonskog, nedirnutog, čistog) nego potvrdio tu misao u sebi samome. Stoga se čini kako je cijela njegova knjiga svojevrsno „čuvanje” iznimnosti osjeta spoznatih prilikom meditativnoga ritma hodanja prirodom. Hodanje tako postaje želja za tišinom, za nestajanjem, za susretima s oblakom. Preko suglasja osobnih koraka i želje za izmicanjem iz brzine grada, autor nastoji zgusnuti vrijeme, odnosno sam hod pretvoriti u osobno vrijeme. Upoznavajući velebitski prostor od kasnoga ljeta 2006. godine, kroz petnaestak eseja (Parceliranje svijeta; Slijediti svoju sjenu; Zemaljske orgulje; Konji i leptiri; Voda) autorovo hodanje obilježeno je radošću. Upravo je taj osjećaj dominantan u Priručniku za hodače koji i čitatelja potiče na šimićevsko čuđenje spram svijeta koje se oslanja na intuiciju više nego na razum. Zbog toga osobitoga usklađivanja čovjeka s njegovom željom, hodanje poput psihoanalize može osim kreativno-dokoličarskoga imati i terapeutski učinak. Hodanje potiče stvaranje imaginarne geografije koja prostor čini nastanjivim ne samo tijelom, već i memorijom pogleda, okusa, šutnje, legende koja je u njemu pohranjena pa poput rebusa čeka na dešifriranje od strane prolaznika. Onih kreativnih, naravno. O prostornoj memoriji i njezinoj „nastanjivosti” u osobnom pamćenju dovoljno govori sasvim jednostavna rečenica poput: Tada sam prvi put disao oblak. Ljepota prirode, prema Wordsworthu, ima smirujući učinak, izaziva emocije blagotvorne za dušu koje potiču na traganje za dobrim u samima sebi. Kao da je ta ljepota „probudila” Popovića iz urbane narativne obamrlosti, usmjerivši njegovu pozornost na čudesnost trenutka. Popović, šetač preko govora o prostornom detalju koji postaje objekt njegove žudnje, istodobno upozorava i pristaje na šutnju, prazninu i dokolicu. Oni su za njega mediji obilja – jedino šutnja i pogled prema plavom ili zelenom odgovaraju želji jezika da kaže sve. Mediteranski prostor navodi na dokoličarenje više od ostalih, pokazujući pri tome osobiti smisao za „rekonstrukciju identiteta” povlačenjem pojedinaca u hedonističku osamu. Jer dokolica je i kreativni statusni simbol, nešto zbog čega se npr. želi biti piscem bez obzira kojemu književnom krugu pripadali. Ona je prostor individualnosti i bezvremenosti. Razlikuju se samo tipovi dokoličarenja, ali smisao dokolice ostaje isti. Potrebno je samo znati spoznati njezinu zavodljivu mekoću, to predavanje osami, odmoru i kreaciji. Htjeti, moći znati. Koristeći se hamvaševom manirom, rekla bih kako na kraju ostaju samo dvoje: Bog i dokolica! Jer Bog je u sedmome danu, onome neradnome, stvorio i osmislio svijet, rekao mi je Božidar Violić dok smo jednog kasnog kolovoškog dana šetali arboretumom u Trstenu. Helena Sablić Tomić
Jovana Reljić
www.danilokis.rs
7
theme
no.9
SKEJTING DOKOLICA UMETNIKA NENADA RACKOVIĆA - IZAZOV UMNOG PREOBRAŽAJA I/ILI PROKLETSTVO USAMLJENIČKOG OSLOBAĐANJA Prikazom teorijskih postavki Ratka Božovića o dokolici, kao i opisom života/umetnosti Nenada Rackovića, u radu će se razmotriti načini provođenja dokolice u smislu podsticanja autonomije pojedinca, njegovog osećanja i poimanja slobode. Rad će pokušati da predstavi dokolicu kao vreme koje „oslobađa” individuu od „ustaljenih” misaonih tokova i omogućava joj transcendenciju u drugačije svetove kao što je umetnost. Dokolica će se u radu, isto tako, opisati i kao prostor koji individui omogućava kreativno prepoznavanje, stvaralačko sazrevanje i kritičko formiranje stavova prema pojavama i svetu koji je okružuju. Pitanje na koje će ovaj rad pokušati da odgovori je: „Kako (o)držati vreme i prostor individualne dokolice, dok smo okruženi industrijom masovne zabave, koja nastoji da nas (za)drži u ravnodušnom i pasivnom stanju dokonosti i dosade?” Teoretičar Ratko Božović smatra da se u prethodnom periodu komunizma/socijalizma preterano uzdizala vrednost proizvodnog rada (kome čovek treba u potpunosti da se posveti), što je imalo za posledicu pogrešno intoniranu terminologiju. „Kad se do fetišizma slavio proizvodni rad, dokolica je pogrešno ‘dešifrovana’. Štaviše, dovodila se u vezu sa pojmom besposlica. Nikako da se shvati da dokon, besposlen čovek nije isto što i čovek u dokolici.”1 Ističući da se „dokolica” tada razumevala kao „dokonica”, odnosno kao besposlica, kao nešto što je sporno i negativno, Božović ukazuje na potrebu da se pojmovi („dokolica”/„dokonica”) ponovo revalorizuju. „’Dokonica’ je kad ne znamo šta ćemo sa sobom, kad nas nema za tvorački čin, kad nismo najbliži sebi, kad nismo u onoj intimnoj tišini u kojoj zapravo pulsiramo snagom svojih ubeđenja (ili svoje slobode ili svoje intime ili svoga kreativnog procesa) i konačno, kad ‘ubijamo’ svoje vreme. To je bila masovna pojava (‘ubijanje vremena’), a pritom gotovo i da zaboravljamo da se to i dalje nastavlja, naročito kod mladih ljudi – da ‘ubijajući’ svoje vreme ‘ubijamo’ svoju najveću i najvredniju imovinu.”2 Ratko Božović određuje „dokolicu” kao vreme u kome čovek posvećen samoći i meditaciji (kontemplaciji) razvija sopstvene duhovne i telesne potencijale. „U stvari, dokolica je ‘forma tišine’ koja je preduslov za shvatanje realnosti i za stvaralačko pregnuće.”3 Dokolica se, isto tako, može definisati i kao mogućnost „otkrivanja” ličnosti na kreativan način, jer vreme provedeno u dokolici, razvija kod čoveka raznovrsne potencijale, kao što je sposobnost za razonodu i relaksaciju sopstvenog tela, svesti i osećanja (u samoći i/ili u druženju sa drugima). „Otuda, dokolica predstavlja vid egzistencije koji je dobrovoljn odabran kao najbolji način čovekove samorealizacije... Ona je put do čoveka kao stvaralačkog i slobodnog subjekta.”4 Opstajući u uslovima potrošačkog društva i masovne kulture, dokolica (p)ostaje jedina sfera autentičnog, kreativnog razvoja čoveka i njegovog potvrđivanja kao samosvesne individue. Stoga dokolica zauzima važnu funkciju u razvoju ličnosti, jer u njoj i kroz nju pojedinac kreira sopstveni životni stil. Međutim, iako je zadobila značenje vremena u kome individue razvijaju i usavršavaju svoje intelektualne i/ili kreativne sposobnosti, dokolici stalno preti opasnost da postane deo masovne industrije zabave. Provodeći se najčešće u kupovini (shoping-u) po tržnim centrima i na zabavnim muzičkim/vizuelnim spektaklima, dokolica staje u službu kulturne industrije i turizma, kao vreme koje treba (u)trošiti u cilju rasta kapitala, tj. kao vreme u kojem se treba odmoriti i pripremiti za njegovo ponovno stvaranje. „Zahvaćeni tim kapitalističkim ludilom, ljudi pristaju zarađivati novac žrtvujući dokolicu, da bi zarađenim novcem mogli kupiti besposlicu u kojoj će moći teško zarađeni novac trošiti na stvari koje im u biti ne trebaju.”5 Dokolica se u obliku „dobre” ili „loše” robe nudi na tržištu svakodnevnog života dopuštajući da se individualni stil življenja oblikuje u skladu sa razvojem i potrebama potrošačkog društva. Zadobijaći status robe, dokolica sve više počinje da se odnosi na „robnost” i „postvarenost”, a sve manje na „autonomnost”.6
Među teoretičarima preovladava shvatanje da masovna potrošačka kultura podstiče manipulaciju čovekom. „Publika masovne kulture sastavljena je od atomiziranih pojedinaca koji istupaju kao masa, odričući se svojih personalnih svojstava, uniformišući se. Za razliku od zajednice, masa predstavlja neorganizovanu grupu, u kojoj pojedinci gube svoj identitet; među njima ne postoji čvrsta veza niti osećaj zajedništva, pripadnosti i solidarnosti.”7 Želja za kupovinom/trošenjem najizraženija je u dokolici, pri čemu se kupovina/trošenje posmatra kao ponašanje kojim se neguje čovekova pasivnost. Postajući razonoda koja se (kao i svaka roba) reklamira, kupuje i troši, dokolica se danas provodi u pasivnoj i ravnodušnoj konzumaciji. „Ona je sada samo fragment potrošačkog društva i deo njegove praznine.”8 Prvobitno značenje „dokolice” kao ostvarenja kreativnih mogućnosti i individualne slobode izbora, danas se „pretvara” u svoju suprotnost – „dosadu”. „I, zaista, dosada nije ništa drugo do mrtvo vreme bitisanja, život bez aktivnog stava i bez kreativnog odnosa prema stvarnosti. To je vreme teskobe i čame. I što je najgore, to je trajanje bez interesovanja i bez radoznalosti.”9 Ističući da je „dosada bolest mašte”10, Božović ukazuje da je „dosada” postala savremeni izraz čoveka lišenog stvaralačkog podsticaja, ideala i moralnih vrednosti. „Kad u čovekovom životu nema osećanja za ljudske nevolje, kad zgasnu čovekove plemenite strasti i kad ga obuzmu bezvoljnost i nemar, tada stanje dosade nije moguće izbeći.”11 Stoga je problem/pitanje savremenog doba: „Kako (o)držati vreme i prostor lične dokolice, dok smo okruženi uticajima masovne potrošačke razonode, koja pokušava da nas (za)drži u ravnodušnom i pasivnom stanju dosade?” Odnosno, pitanje: „Kako je moguće ostvariti kreativnu, alternativnu, autonomnu umetničku praksu i/ili životni stil u doba materijalno motivisane sveopšte digitalizacije i komercijalizacije kulture i društva?” * nastavak teksta na 32. strani
Olivera Erić
1 Ratko Božović, Tišina dokolice, Beograd, 2010, str. 7. 2 Prof. dr Ratko Bozovic.wmv, 8. 2. 2011,
na http://www.youtube.com/watch?v=yXsgeEUK1yg
3 Ratko Božović, „Od dosade do dokolice”, u Sociološka luča I/1, Filozofski fakultet Nikšić, 2007, str. 17. 4 Isto, str. 18. 5 Sabina Vidulin-Orbanić, „Fenomen slobodnog vremena u postmodernom društvu”, 01. 19. 2010, na http://www.scribd.com/doc/25393906/Fenomen-slobodnog-vremena# 6 Obrad Samardžić, Nataša Krivokapić, „Teorijski pristupi slobodnom vremenu, Filozofski fakultet – Institut za sociologiju, Nikšić, 2008”, u Sociološka luča III/2, Filozofski fakultet Nikšić, 2009, str. 143.
8
7 Nataša Krivokapić, „Slobodno vrijeme i masovna potrošačka kultura”, u Sociološka luča II/1, Filozofski fakultet Nikšić, 2008, str. 66. 8 Ratko Božović, Tišina dokolice, Beograd, 2010, str. 392. 9 Ratko Božović, „Od dosade do dokolice”, u Sociološka luča I/1, Filozofski fakultet Nikšić, 2007, str. 8. 10 Isto, str. 9. 11 Ratko Božović, Tišina dokolice, Beograd, 2010, str. 129.
www.danilokis.rs
theme
no.9 Dokolica
Tekst van konteksta priče
Ništa vredno ne nastaje u žurbi. Sve što je važno, traži vremena da sazri, i misli, i doživljaji, i osećanja. Ponekad se najvažnije stvari u nama dese onda kada ništa ne radimo, kada nam se ništa ne događa. Tek nam dokolica čini da otkrijemo sebe i druge. Sebi retko ostavljamo slobodnog vremena. lzbegavamo dokolicu jer se zbog nje osećamo krivima. Čini nam se da bi morali stalno biti nečim zauzeti. Ponosni smo na to što smo zauzeti, kao da više vredimo, što smo zauzeti. Zapravo smo u stalnom bekstvu, a da to sebi ne priznajemo. Pretrpavamo sebe besmislenim obavezama, trčimo na zabave koje nas ne ispunjavaju. Ako ništa drugo, blenemo u televizor. lli surfujemo internetom. lzbegavamo da ostanemo nasamo sa svojim mislima i svojim osećanjima. Ne dozvoljavamo im da se razviju. Uništavamo ono najvrednije u nama. Vreme za dokolicu bi se našlo da mi to zaista želimo, ali mi to izbegavamo jer se bojimo svojih misli, svojih doživljaja, svojih osećanja i ne dopuštamo im da sazru. Aleksandar Milodanović
Šta imamo osim istine i čemu uopšte služi istina i zašto se dođavola trošiti na nju kad tako je divno i bezbedno i mirno i spokojno živeti ovako kao ja pa čak i kao i ti i svi smo mi tu negde oko proklete sredine i nikako da zakoračimo iz tog kruga kojeg tako blagorodno i bahato nazivamo sretnim i sređenim životom jer kad god nas neko upita kako smo ili kako ide mi smo tu spremni kao pištolj i odmah opalimo nešto poput nije loše ili moglo bi i gore ili ide nekako i druge neke slične gluposti kojima preokupiramo svoje mozgove trošeći se uzalud trošeći se bezrazložno dok istim tim ljudima dajemo opravdanje da nam odgovore isto na isto to pitanje koje ćemo i mi njima postaviti i onda se slučajno tu nađe još neki poznanik koji već odavno nije nikoga upitao kako si ili kako ide ili šta ima novo i tako dalje i tako dalje i jedina istina u svemu tome je da se svi mi isto osećamo i da isto tako dobro znamo da svi znaju da se svi mi dobro osećamo i da nije loše i da bi moglo biti i gore i bolje i uvek se nađe pokoja reč koja će da uteši ali ne daj Bože da se unese pometnja jer na šta bi nam onda susretanja ličila kad bi svi mi krenuli sa pričom kako se osećamo zaista i da kažemo šta nam se desilo i šta nam se dešava i šta očekujemo da se desi i kako smo bedni i sami i tužni i kako nam se plače ali nismo u mogućnosti jer ipak smo odrasli ljudi i na šta bi to sad ličilo kad bi plakali jedni drugima na ramenu i slinili i sve što ide uz to i ne znam kako vama ali meni to gadno smrdi na infantilnost i kao nedostaju nam naše majke pa čak i naši očevi i treba nam bezbednost porodice ali naravno ne one koju smo sami stvorili jer tu po pravilu razaramo već onu iz koje smo potekli i tako bespoštedno iz nje bežali svojim detinjim igrama i svojim odrastanjem i prvim svojim susretima sa svim onim divno zabranjenim stvarima poput alkohola žena noćnih izlazaka i svega ostalog što nam je sada vrlo dostupno jer se podrazumeva i jer se očekuje samo po sebi da se tako ponašamo i da takve živote vodimo jer pobogu mi smo odrasli a jednom takvom primerku i doliči da povremeno zabrlja a da uvek ima opravdanje i da niko ništa i baš ništa ne može da mu kaže jer se i taj sam isto tako ponaša i oseća i oseća se ta prisnost između muškaraca i žena koji su izrasli sve one već pomenute infantilnosti i ne žele a hteli bi i ne mogu a želeli bi jer eto oni su odrasli i ja sam odrastao i šta tu ima osim istine i šta ona znači uopšte nama koji živimo tu reč i svakodnevno i svakojutro i svakonoćno je upražnjavamo pošto smo mi odrasli i znamo šta je istina mada se ponekad malo sapletemo pa ponekad bogami i padnemo ali nije to ništa jer sve je to za ljude i znamo mi ustati i sami i svojim nogama hoditi nepoznatim stazama ka završetku ovog tako interesantnog perioda što se zove odraslo doba sve nadajući se kobajagi da naši potomci koji naravno rade sve što smo radili i mi i sve što je normalno u tom periodu mogu pronaći neke druge staze i neke druge puteve i kada se sa svojim poznanicima oni sretnu na ulici možda tada budu rekli nešto poput zamisli desilo mi se danas to i to i šta sad da radim sa tim i možeš li mi možda nekako pomoći jer mi smo bliskosti skloni a ne kao naši roditelji koji se samo keze po ulicama gradova i sela zakrčujući saobraćaj svojim tako dosadnim susretanjima a onda će ti naši potomci odrasti pa će tada njihovi pričati te iste kvaziinovativne priče i voditi neke moderne razgovore sa sve čudnijim i čudnijim temama i sumnjivim akcentovanjem reči koje se na kraju svakako počnu da li treba reći opet izgovarati onako kako ih izgovaramo mi sada koji smo već odrasli i znamo šta je istina i znamo zbog čega u životu se vredi trošiti zbog istine jer mi smo doživeli otkrovenje odrastanja i tako smo sretni i puni sebe zbog toga da nam prosto dođe da to nekome prenesemo pa uhvatimo bližnjeg svog i u par reči razmenjenih usput naoko neobavezno iznesemo sve svoje stavove i saslušamo sve njegove stavove i onda se lepo raziđemo držeći se i dalje svojih stavova kao i on svojih jer šta bismo inače učinili kada se sretnemo idući put? Čime bismo se onda sukobili?
DOKOLICA Za početak, reč dokolica je nekog porekla, i označava slobodno vreme, ovaj termin je sastavljen iz 8 slova, a ostalo još nisam uspeo da shvatim… Dakle, da krenemo od početka, i same kolevke civilizacije, stare Grčke, i najdokonijih ljudi, starih Grka, koji su, umesto da popiju po jedno ladno pivo ispred lokalne prodavnice, počeli da filozofiraju i izmišljaju toplu vodu, kao da bojler ne postoji! Ti ljudi su imali mnogo vremena, pa su svakodnevno smišljali po neku novu oblast. Fiziku, matematiku, astronomiju i mnoge druge dokone nauke. Ali, ipak, ni takav narod nije uspeo da odgovori na jedno veoma važno pitanje! „Zašto je pile prešlo ulicu?” Naime, svoje slobodno vreme, za koje su mogli da pogledaju direktan prenosutakmice DortmundMarsej, koja je završila pobedom Francuza 0:0, oni su senesebično žrtvovali za dobrobit čovečanstva, i odlučili da krenu u razvijanje i usavršavanje raznih nauka, kao i arhitekture, recimo...Tako da, zahvaljujući „ocima” iz kolevke čovečanstva, u današnje vreme, moderan čovek nema vremena da bude u dokolici, jer pored f izike, matematike i ostalih nauka, kome će još biti dosadno? Zato ću ja osećati večnu zahvalnost prema tim ljudima, jer zbog njihovog besposličarenja, ja imam posla preko glave. lzgleda da je i naše vreme puno inteligentnih ljudi, jer je teza: „Stani malo, čovječe prokleti, nećeš ništa u zemlju poneti, sve nas čeka, Svetoga mi Petra, dva metra bez geometra!”, bila i više nego tačna... Sudarević Nino
Drugari iz kraja Sam njegov trud bio je dovoljan da se čovek nasmeši, ne podrugljivo, nego refleksno, prijatan osećaj duž kičme i duše. Imao je sako od zelene čoje, zatamnjene od sunca naočare, tanku, krhku kosu koja se borila sa udisajima i izdisajima vetra da ostane savršeno očešljana. Cipele su mu blještale, najnovija stara obuća koja je ikada postojala. Iza sebe je sigurno ostavio više od osamdeset leta, zima, jeseni i proleća... Blago pogurena, sa rukama iza leđa, lepa figura. Sat zlatni na ruci je zasjao, smeđe opeglane pantalone su se vedro zavijorile. Tišina i žamor dece. Dozivni krik je bio neočekivan, skoro skriven, sasvim slabašan. Neopojmljiv u tom momentu, a i nepojmljiv sam po sebi. Sa druge strane livade sitna, debeljuškasta bela tačka je sela na klupu i pokazala svima leđa. Uputila je nevidljiv osmeh. Zeleni dekica je krenuo da ga prati. Pri njegovom dolasku osmeh je odjednom postao vidljiv, skliznuvši uz čoju i završivši ispod sivog brka. Istovremeno, u blizini, sedela su u tišini i žamoru dece dva drugara iz kraja. Jedan se krio, a drugi je bežao. Lazar Gajodi
CHERRY HILL Ti, trešnjino brdo moje, Svo od slasti i slatkoće, Od latica i od ptica, Brdo mojih dokolica. Tu je barka, belog jedra, I tri vetra da je krenu, I mornara puna kuća, Od brvana i od pruća. Otkud barka na sred brega, Bez morskih se njiše vala, I pirata luda četa, Sred trešnjinog cveta? A kraj barke konjić beli, Od oblaka i od snega, Spremio se na put dug, Čeka brodić, pravac jug. Otkud konjić od oblaka, I od majskog snega, Pa baš kren’o jugu plovit’ Sa trešnjinog brega? Tu miš beli sreću deli, I dva zeca pomoćnika, Tri su lije nasankali, Pa od sreće zapevali. Prišli njima i mornari I pirata luda četa, Meda praši kontrabas, Štuka peva na sav glas. Šta vas briga šta se zbiva To je moje mašte posed, Niz breg mojih dokolica Juri moja dvokolica. Jelena Štetić
www.danilokis.rs
Miroslav Vojnić Hajduk
9
ESSAY
no.9 R a k tá r o z o m m é ly m ú lta m F é n y é t
A fejem, pontosabban az elmém, még pontosabban a lelkem egyik szánalmas bővítménye a kompim. Szánalmas, mert ahhoz képest, hogy mire képes a hamvasi értelemben vett „normális” ember elméje, az „természetfeletti”. Nem mondom azt, hogy számítógép, mert én sem vagyok egy számító gép, se azt, hogy a kompim az elmém/lelkem része, mert, köszönöm, nem kérek a technokrácia (jövőbeli) ilyen fokából. Egyelőre csak egy bővítmény, vagy, ha jobban tetszik így: raktárhelyiség. Itt raktározódnak el mindazok a befogadott és fontosnak vélt illetve még feldolgozatlan információk, melyek egy szép napon még lehet, hogy átalakítják az életem, azaz a jövőmet. Raktárhelyiség az egész web is, pontatlan és pontos, jelentős és igaz, valamint igaznak vélt és elferdített/utólag korrigált információk halmaza. Mint ahogyan a weben is rengeteg a szemét, én is a szemét kategóriába minősítek/sorolok sok mindent, ami a kompi-kukában végzi, de valahol mégis ott marad a merevlemezen. Mint ahogyan a lelkünk „merevlemezén” is ott marad sok minden, ami nem hasznos (múlt diktátorok emlékei, letűnt korok és az aktuális kor napi sajtószemetének hordaléka), mégis, néha egy kis, homokban ugrándozó madárka emléke jobban és élesebben él benne, mint egy hadonászó kishitler vagy vérző szívű kváziliberális beszéde. Elraktározódik tehát minden, de nem úgy, ahogyan a kompin, nem egyenlő értékkel és hatással, hiszen a kompi és a közhasználati net a világkommunizmus – globalizáció, vagy nevezd, ahogyan akarod ezt a lebutító rontást – terméke, míg az emberi elme egy istentől származó emberi szellem egyik leképződése. Hogy az Isten itt az Ősrobbanás, a „Legyen!” Ige személyes Istene, vagy Brahma (itt nem a Brahmanról van szó, hanem a teremtő Brahmáról), akinek teste tiszta, anyagtalan intelligencia, vagy a Tao (az Út, Igazság és Élet, azaz a Legfelső Lény, hiszen a kifejezésnek ez az egyik elsődlegesek közé sorolható értelme) – irreleváns. Mert sokkal közelebb van hozzád, mint hinnéd. Önmagadban, benned. Ez az legmélyebb (vagy legmagasabb – mindegy) önvalód. Mert nemcsak a „túl okos” gondolatokra sarkalló egó emészti fel magát a nagy játék végén, hanem vele egyetemben az elme is. (Vigyázat, itt nem az LRC /rózsakeresztesek/ által emlegetett Nagy Játékról van szó, hanem arról a Védák szerinti 108 akadályról, amit az elme állít fel saját magának, hogy eljuttathassa a szellemet az egó megsemmisüléséig!) Legkésőbb, általában az ember földi halálának pillanata után, az elme és az egó leépülnek. Tudom, sokakat (akik a lélekvándorlásban hisznek) kiábrándítok ezzel, de ezek szükségszerű stádiumok, az egó pedig nem olyasmi, ami elraktározható. Az egó, az ember énje, mely csak lepattant szikrája az isteni ÉN VAGYOK-nak, tehát a halál után szép lassan lebomlik, még akkor is, ha a reinkarnáció kétségbevonhatatlanul létezik. Teljes nonszensz lenne, ha a lélekvándorlás nem létezne, hiszen nem mindenkinek adatik meg az a lehetőség, hogy egyetlen életben elérje a megvilágosodást, mely a keresztény és általában a sémi-monoteista kultúrákban az ún. kegyelem, a távolabbi keleten pedig a karmaoldás, végül a karmától való teljes mentesülés állapota. A szememben egy hászid vagy ortodox, hithű zsidó, egy kínai bölcs, egy brahmana vagy egy animista, sámán, sintoista, chun- vagy zen-buddhista illetve bön vallású pap vagy igazi keresztény (ezekből van ma a kultúra helyett a civilizációt választó nyugaton a legkevesebb) egyenértékű. De nem minden vallás az. Az imperszonalista vallások nagy erénye, hogy nem mondják ki, hogy mi is AZ, hanem azt mondják ki, hogy mi NEM AZ. Ezért tapasztalható az, hogy a Tao vagy Szókratész sztoájának nevében még senkit sem végeztek ki, habár pl. Szókratészt magát kivégezték, mert „az igazságot” hirdette. Viszont Jézus nevében az „Inkvizíció!”, Krisztus nevében a „Tűz!”, valamint Mózes nevében „A nők alsóbbrendűek!” gyakorta elhangzik még manapság is. És itt hadd térjünk vissza a raktározás fontosságára. Aki ma vagy (s ha ezt olvasod, az azt jelenti, hogy a múltban, nem ebben a földi életedben, hanem szellemed ősrobbanásig visszavezethető múltjában), legalább több tízezer emberi inkarnációdnak voltál tanúja. Mindezek az „információk” elraktározódtak mélyvalódban, és egy hierarchisztikus tervben (itt még véletlenül sem emberi, hanem szellemi hierarchiára tessék gondolni, méghozzá a szellemvilágban létező és máig működő hierarchiára /hieros – szent/) egyesítve a képessségek, tudás kibontakoztatására vonatkozó tervben, terv részeként születtél meg, az isten minden ereje és lehetősége rejtezik benned, az univerzum minden törvényével teljes összhangban. A szó szoros értelmében. És ez a szó szoros értelmében meg is valósítható, felszínre hozható. Hogy hogyan élsz vele, mit „készítesz” magadból e terv részeként, vagy az isteni tervvel összhangtalanul, hogy ateistának vallod magad, vagy boszorkányüldöző klérus lettél, saját döntési jogod és szabadságod eredménye. Ez a bolygó
10
amennyire nem az, épp annyira a szabadság bolygója is. Nagy mértékben szimpatizálok azokkal a józan ateistákkal, akik becsületesen élik életüket, de akik az ateizmusukat arra használják, hogy annak nevében gaztetteket kövessenek el, s méginkább a teistákat, akik isten nevében követnek el szeretettelen tetteket, elítélem. Igen, maga az Isten is ítél! Ember vagy, s te is arra születtél (mikrodeus), hogy ítélj, hiába próbálsz kibújni a „Ne ítélj, hogy ne ítéltess!” gyáva balgaságával. Ítélet nincs – mondta Déry, és sokan mások is, csakhogy ez nem igaz. Egy igazi keresztény számára pl. Krisztuson keresztül zajlik az ítélet: ha Szeretni tudsz: Élet, ha nem tudsz Szeretni: Halál. Vietnam egykori íratlan törvénye pontosan ez volt, s tiszteletben is tartották. Soha egyetlen államnak sem sikerült Vietnamot leigáznia. Nemhogy az Egyesült Államokat, hanem anno még a kínai hódítókat is szép rendben, élelemmel és takarókkal felszerelve küldték 300-400 év „iga” után haza. A mai politikusok, azaz zömük a mammon papjai, a szellem helyett a pénzt, s ami még rosszabb, a jövőben (vagy a jelenben?) – minden valószínűséggel – a technokrácia eszközeivel elérendő „halhatatlanságot” választják. Agyament, a szent múltat megtagadó, sátáni vagy ahrimanisztikus, sorath-i törekvések. A „Demokrácia” tehát a „Népuralom” eszméjének álcájában/nevében zsákmányolják ki a naivakat. Az egyetlen „igazi”, hiteles evolúció az individuális szellem, szellemcsaládok spirálszerű, jobbik esetben felfelé emelkedő spirálban történő evolúciója. A nyugati politikusok zömét a saját karmájukon bizonyos mértékig felülemelkedett embereknek tartom, de ez mit sem csökkent a környezetünkben és szinte a világ minden egyes táján egyenesben tapasztalható romláson, és a tudatos rombolás tényén. A világban, amely az egyedek szintjén olyannyira megfeledkezik nemcsak saját teremtői voltáról és az értelemről, amely máris csak nem-megnyilvánuló szinten összetartja ezt az egész kócerájt. A Csillagok rendje, az egyiptomi kultúra, a Maat törvénye, a minoita kultúra, mivelhogy élet-rend barát kultúrák voltak, egyben halálbarát kultúrák is voltak, mert a halál nem a vég, ahogyan azt a materialista, borzalmas módon még mindig uralkodó világnézet hirdeti – holott már a modern fizika is, a káoszelmélettől fogva (káosz nem létezik, mert megmodellezhető), már régóta metafizika –, hanem valami újnak a kezdete. Oda nem viheted magaddal a számító raktárgépedet, de a kinyílt képességeid, kivirágzott szellemtested menyegzői ruháját igen, valamint a megvalósított potenciálokat, minőségeket is. Hány művészben merül fel ma az, hogy a művészi érték azért fontos, mert az embert isteni származására emlékezteti, s nem azért, hogy a „művész” euró- vagy dollárkötegekkel tömje a zsebét. S hány papban? Nagyon kevésben. És hányan vannak, akik még mernek szépet alkotni, amit a „modern” és akiket „posztmodern” esztétika nem röhög ki? Nagyon kevesen. A Fény őrzője vagyok, azért, mert tudom, hogy a Sötétség, bármilyen sűrű is (és egyre csak sűrűsödik), és bármilyen erős is, soha le nem győzheti a Fényt, s azért, mert a saját féltve őrzött fényemet nem engedem kialtatni, és nem hagyom, hogy kialtassák bennem. Ha kell, inkább takarítóként vagy pincérként szolgálom a világot. Amíg egyetlen álmodó is létezik a földön, akinek megvan az elraktározott erőtartaléka ahhoz, hogy Ember maradjon – istennek/angyalszerűnek lenni nem olyan nehéz, dobj egy DMT-t, és meglátod –, addig lesz VILÁG. Jó szó, ugye? VILÁGOSSÁG. HALHATATLANSÁG. BOLDOGSÁG, és nem bulldogság. Hányunkban raktározódott el, s hányunkban él isteni származásunk emléke, amelyet a modern tudomány nem hajlandó figyelembe venni? Mennyien vagyunk? Ne kapj rögtön a zsebedhez, nem az határozza meg, hogy ki vagy, és mennyit érsz, még ha az egész őrült világ így is gondolja. Az Élet teljesen értelmetlen – mondod. Az. Ezt mondom én is, de a Lét – mely egyetlen, összefüggő láncának szemecskéje vagy most is, ebben az életedben – nem az. Ha az életeidet öszefüggő láncként szemléled, értelmet nyer a szenvedés, és kinyílhatsz az örömre. Az igazi értéked több, mégha kukákban turkálsz is. A legmélyeden Sat-Chit-Ananda, Tudással, halhatatlansággal, boldogsággal telt vagy. Ezt őrizd! Ezt tápláld! A sűrű faggyú táplálja a gyertya finom tüzű fényét, és a sötétség, amely körülveszi, az teszi láthatóvá. És ne feledd, minél távolabbi múltba nézel vissza, a raktárban annál igazibb Fényt látsz, s annál igazabb leszel te magad is. Kubát Gábor
www.danilokis.rs
ESSAY
no.9 Kameh y Сваки текст је могуће бесконачно тумачити. Писмо постоји, обитава, „лебди” у празнини једног потенцијално бесконачног простора могућих тумачења. Кадри смо да исповртимо поприличну количину хипотеза, да се присетимо шифре, реторике, фигуре, алегорије и других загонетних алузија, у корист, у корист чега? Писма? Онога што се налази иза писма? Аутора? Још страшније, личности која је притајена у аутору. Шта ћемо да радимо са дословним значењем? Ако кажемо да је А = А, онда морамо да мислимо како је то најпре некаква операција идентитета, и како је то нешто, самим тим, једнако самом себи. Заправо, мора бити једнако себи. Мој вечерашњи учитељ каже како „свако разматрање тумачења ваља започети одбраном дословног значења”. А ево и примера у то име: „Славуј је певао у врту. И госпођица Каћа је гледала кроз прозор. Некаква бубица је почела да пузи по Каћином врату, али њу је мрзело да се покрене и отера бубицу руком.” Дословно разумевање овог одломка било би банално, што и није тако лоше. Уосталом, не приговарам баналном, нити га се гнушам, нити у томе видим било какав недостатак. Недостатак узвишеног, недостатак укуса, недостатак ма чега. Напротив, у баналном видим одређену величину, оно је само по себи независно, оно може да има сопствене теорије и законе, чак градације, ступњеве; оно, банално, у насумице изабраном одломку, личи на живот; морамо имати на уму да је живот изразито баналан; (ма колико параноичан) живот ме, даље, наводи да сумњичаво нагађам шта тај одломак може да значи за мене? Шта хоће да ми стави до знања? Тек један призор, једну слику, две фигуре, госпођицу Каћу и госпођицу бубицу. Буба, тврдокрилац, царство анималије, паразит. Осим тога, знатан број буба живи на дрвету. Но, оно што је мене посебно привукло јесте Каћина мрзовоља или само мрзовоља. Како одредити мрзовољу? Одређењем мрзовоље обезбедићу оно нешто што ће ми олакшати (па и омогућити) слободно тумачење. Одређењем чињенице да је госпођицу Каћу мрзело да се покрене, да је заправо компликација такве природе изазвала одређено савијање приче, наводи ме на мишљење да би терањем бубице прича добила свој очекивани епилог. Овако, она се савија, она се, најзад, у том некретању креће, она се, коначно, апсолутно креће. (Апсолутно кретање - независно од околних тела, оно које се не одређује према положају околних тела, него само с обзиром на непомичан етар; етар је замишљена фина материја која се не може осетити, нити мерити, која испуњава део простора и која преноси светлост). Етар је персонификација највишег, чистог слоја ваздуха, одакле долази светлост. Понекад се поистовећује са небом уопште. По Хесиоду, Етер је син Ереба (Таме) и Ноћи. У орфичким представама, он је светски дух из којег потиче целокупни живот. Отац Етера, Ереб, поред
e y
тога што је једно од божанстава, он је и доњи свет, што ће рећи, простор доњег света, све оно што бисмо могли да замислимо да чини доњи свет. Напомена: по једној дефиницији, простор је средина у којој се налази оно што опажамо и то једно изван другог, сама форма опажања. Дакле, мировање као исихазам, као тиховање, као ћутање, има облик који би могао бити молитвеног карактера. Међутим, како објаснити геометријску величину мировања (приказану на слици испод)? Она приказује косину као строј, као једну, у бити, равну површину којој се крајеви налазе на различитим висинама. Све друго што покушавам да сазнам о овом феномену ми је непознато: синуси, косинуси, бринем се за своје синусе, то је све што могу да кажем. Оно што је сигурно јесте да тело на овој графичкој слици мирује пошто су задовољени услови равнотеже:
Да ли бисмо према томе могли да кажемо како је равнотежа госпођице Каће и бубице изазвала мировање? Можемо ли онда исто тако да кажемо да су госпођица Каћа и бубица једно исто? Најзад, бубица се креће. (Кретање - мењање места у простору, промена места у простору, ф-ја времена за коју је та промена извршена). Е сад, ако бих се вратила на моју прву асоцијацију о операцији идентитета, тј. о томе да је А А, и ако бих филозофским речником проширила дословно разумевање приче, морала бих да узмем у обзир филозофију идентитета, односно, Спинозино и/или Шелингово учење о идентитету. Према томе бих имала обавезу да напоменем како Каћа није исто што и бубица, Каћа је оно што јесте, како је и бубица оно што јесте, и како те две фигуре не можемо и не смемо да изједначимо, јер то нису две стране исте ствари, нити два начина јављања једне исте стварности. Реч је о сасвим различитим идентитетима, па и својствима. Даље сазнајем да је Спиноза чистио (глачао) дурбинска стакла. Не знам колико ми то може помоћи у овом већ умногоме компликованом тумачењу приче. Могу да помислим на кратковидост, могу да помислим како је кратковидост каткад кобна, а каткад драгоцена. Могу да говорим о лепоти посматрања удаљених предмета. Могу, на крају, да говорим и о оне две оптичке призме у дурбину које окрећу призор за сто осамдесет степени, тако да се он може видети у природном положају.
Навлачим ћебе. Изврћем главу, посматрам свет наопако. Све што је горе, сада је доле. Простор се такође може дефинисати као оно у чему се не налази ништа и као оно у чему се налази све. Ништа се труди да своју ваљаност поткрепи оним чиме се дефинише све. Ништа се у математици означава 0 (нулом). Ништа, ништавило, nihil, шуњата на санскриту значи празнина, ништавност, што ће рећи да пролазност свих облика значи да ниједан облик не поседује неки битан, трајан идентитет. Осим тога, нула је и цео број. „Биће јесте, а небиће није”. Парменидова једноставност, која ме враћа у ортогонални положај. „Славуј је певао у врту. И госпођица Каћа је гледала кроз прозор. Некаква бубица је почела да пузи по Каћином врату, али њу је мрзело да се покрене и отера бубицу руком.” Важно је понављати причу, управо као да је видим први пут. Увиђам како је госпођица Каћа гледала кроз прозор, а не кроз дурбин, мада лако може и то да се замисли, док је славуј певао у врту. Опште је познато да је славуј птица певачица. Из одломка не можемо да закључимо да ли се „радња” одвија ноћу или дању. Књишки пример јесте да славуј пева само ноћу. Међутим, неки извори тврде како зна и дању да запева, уколико га не узнемирава ма шта споља. Чињеница да се славуј храни бубицама (разним инсектима и пауцима), отвара разноврсне могућности у тумачењу; славуј може да поједе бубицу. Славуј, најзад, може да улети кроз прозор и смаже бубицу, а да се Каћа и не помери. Каже мој учитељ: „Књиге казују нешто друго, не оно што наизглед казују.” Испод површине лежи истина (истина је поистовећена са оним што није речено). Зато не могу да се отргнем од схватања да је истина, односно оно што обитава и борави испод или иза овог мајушног одломка, заправо оно што мора да буде схваћено изван дословности. Истина целог распореда који се шири одломком, који обухвата одломак, али га и мења, витопери, истина га деформише, утиче на њега... Говор о истини могу једино да припишем „стародревној мудрости” која живи у нама као нешто што нисмо заборавили. Истину заборављамо тек онда када је дешифрујемо, откријемо, ако хоћете и спознамо. Тада се нужно окрећемо неком другом божанству, узимамо га као свој нови симбол, радујемо му се, због њега почињемо изнова да живимо. Али која истина обитава испод (или иза) ове приче-бубице? Причу-бубицу видим као некакав отворени универзум. Не могу да кажем да је ово овакво или онакво, јер бих тиме започела један непрекидни ланац упућивања. И тај низ би ме одвео у нешто што би могло да задобије форму(лу) „упутства за употребу”, док се овако ипак бавим празнином или бар њеним карикирањем. Јелица Кисо
Milan Antić
www.danilokis.rs
11
ESSAY
no.9 Pradede roda robotskoga
Čovek koji nije čovek ali liči na čoveka, oponaša ga u držanju, u govoru, u pojavi, pišem o robotu, o veštačkom čoveku. Ono najvažnije u čemu robot oponaša čoveka je rad. Njegova sposobnost da privređuje i štiti čoveka od preteranog naprezanja. Prve apstraktne ideje robota potekle su iz ne tako praktičnih razloga. Obradićemo neke od njih, one najreprezentativnije. Uzorke ćemo uzimati iz popularne kulture uključujuću i religiju za koju se ispostavlja da je ogroman stožer za inspirisanje modernih mitova. Posmatraćemo ih hronološki: Apstraktobot #1 Golem. Sazdan od blata, sazdan od zemlje, oživotvoren rečju „emet” ispisanom na njegovom čelu, najpre sazdan da zaštiti, da sačuva komfor svoga tvorca. Prepoznajemo motiv želje za sigurnošću, za skrivanjem od bola. Ljudi su tada živeli u mnogo manje stabilnim vremenima, česti ratovi, pustošenja i glad terali su ljude da izmišljaju heroje ako ih u okruženju nije bilo. Neki su bili izmišljeniji od drugih, što ne znači da im ljudi nisu poklanjali manje vere zbog toga. Istinitost izmišljenih heroja ogledala se u uvreženim snopovima tabua danas poznatijim kao sujeverje. Spremnost ljudi da brane ideju golema je verovatno proisticala iz očajanja. Ne zaboravimo da je jedna od glavnih osobina golema neranjivost. Golem bi danas bio upotrebljivan za demontiranje mina i gašenje požara ako se oslonimo samo na njegovu zaštitnu, zanemarivši agesivnu ulogu. Zakoni robotike tada još uvek nisu postojali, a od doba humanizma i svih njegovih zaveštanja delilo nas je najmanje dva milenijuma. Ipak, oprez ljudi je tada bio na zavidnom nivou, trvenja na relaciji otac-sin, plemesuparničko pleme, esnaf-konkurentski esnaf, država-neprijateljska država su činili ljude krajnje proračunatima. Zato golem Emet ima u sebi, u svojoj reči koja ga napaja, integrisan mehanizam za poništavanje, jednostavnim brisanjem slova „e” sa njegovog čela dobija se reč „met” što znači smrt. Još jedan dokaz krajnje ozbiljnog kalambura skrivenog u semitskom jeziku. Sitne povezanosti otkrivaju one veće kroz razne kabalističke tehnike. Ono što smo nekada nazivali magijom polako ustupa mesto tehnologiji, sam golem je robot iz nekih mističnijih sfera dok njegovi nezvanični potomci dolaze zajedno sa dobom razvoja zanatstva, a kasnije u velikom broju sa razvojem industrije. Apstraktobot #2 Pinokio je stvoren da utoli usamljenost jednog drvodelje, lutkara. Nesposoban za prokreaciju, majstor Đuzepe je rešio da sebi stvori idealnog sina, idealno potomstvo. Lutkar po profesiji rešava da od drveta stvori savršenog lutka. Lutak, veštački čovek, ne funcioniše sam od sebe, već mu iskru života usađuje nebesko proviđenje u vidu vile. Još uvek čovek okreće glavu ka nebu tražeći izvore energije, iako je pripovetka pisana1883. godine, znači deset godina posle publikacije Džejmsa Klarka o elektricitetu i magnetizmu. Pinokio kreće u potragu za stvarnim oživotvorenjem. Pinokio je spreman da se odrekne osobina koje poseduju neke današnje sprave. On je detektor laži, ne uspeva da ukroti taj dar i primeni ga na drugima već meri samo svoje lagarije što pokazuje povećanjem nosa. Uzmimo u obzir njegovu mladost i nevinost koju ista nosi, pa nam neće biti teško da shvatimo i zašto.
Apstraktobot #3 Tin Man. U prevodu na srpski - Limeni. On je jedan od likova u predivnom filmu za decu „Čarobnjak iz Oza”. On nema srce i želi da mu ga ugradi čarobnjak koji ga je i napravio. Sniman 1939, a najpre publikovan kao novela 1900. godine, ovaj imaginarni svet nam pokazuje Limenog kao čoveka od gvožđa. U skladu sa vremenom u kojem je pisan ovaj roman, prizemljuje ideju koja ne može da pobegne od nasleđa svoje epohe pokazujući još jednom da je svaka apstrakcija koju mi otkrijemo neizvorna. Puteve polako osvajaju automatizovane sprave: automobili, kombajni, traktori (životinjizirani roboti ili roboti životinje). Kada se uzme u obzir ova navala „ala od metala”, nije čudo što se pojavljuje i Limeni. Limeni nije sirovina poput golema, niti je naivni dečačić poput Pinokija, on je u zrelim godinama mereno ljudskim vremenom. Iako odrastao, on je plašljive prirode, najpre zbog sveta koji je negostoljubiv i nestrpljiv, a potom i zbog svojih problema sa identitetom za koji on oseća da je nedovršen. Limeni, tražeći svoje srce, pokazuje mnoge egzistencijalne nemire u sebi, kao i želju za priznanjem. Oba uveliko pritiskaju njegove tvorce iz realma stvarnosti. Limeni, takav kakav je, ne može mnogo da pomogne čoveku, ali više je nego sposoban da kod čoveka izazove sažaljenje. Sažaljenje sve više biva potiskivano iz ponašanja i delovanja čoveka današnjice. Možda je limeni, kao i njegovi preci i veliki broj onih koji su usledili posle njega, ipak uspeo da zakrpi čoveka, da bude proteza njegove duše, štaka za njegov dua. Tako ipak, svrstavajući sebe u grupu za čoveka korisnih robota, možda čak i veoma povlašćenu frakciju te grupe, u onu grupu koja čuva, opominje i usmerava sve čovečno u nama. Konverzijom knjige u film došlo je do nekih promena u tkivu same priče, Doroti je ta koja spašava, dok u knjizi igra damu u nevolji. Što nam postavlja pitanje koja od ove dve verzije priče je prava, ona uz koju smo odrasli ili priča iz originalne novele? Apstraktoboti #4, #5, #6, #7... U početku bejaše njih trojica, a potom uslediše terminatori svih vrsta, transformersi, mali i veliki, R2D2 i kompanija i naravno Data. Sudeći po ozbiljnoj količini robota bez kojih se ne može zamisliti animirani film za decu ili neka reklama, ljudski rod je ili bi uskoro mogao biti uskraćen za stotine operativnih mogućnosti koje je generacijama pre sticao rođenjem. Ali to ne znači zakržljavanje tih sposobnosti, već veću mogućnost izbora u razvitku čoveka, što bi dalje moglo dovesti do raslojavanja ljudske populacije i zanemarivanja starih podela na staleže, religije ili rase. Sve u svemu, roboti nisu ništa novo, oni su među nama već milenijumima, ukrštamo i prožimamo se sa njima već veoma dugo. Setimo se samo oklopa kod vitezova, katapulta ili proteza kod ljudi koji su ostali bez noge i nikada ne zanemarimo tri za robote božje zapovesti koje su im uručene sa svete gore softverske. Uz njih smo bezbedniji ako i dođe do nekog sukoba između robota i ljudi, više sam nego siguran da će inicijator biti ljudski faktor, a ako taj rat potraje, biće to zbog toga što će roboti biti previše slični nama jer za sada koliko znamo drugih uzora nemaju. Bojan Milojević
Gala Čaki
12
www.danilokis.rs
no.9
poetry
Lyrics
from “Intersection” by Wooden Ambulance
SN SBSTN MMXII
Let it Go
Stubovi sa ukusom višnje i mazuta, oči krupne kiše, okrilje kaputa-sveta tražim. Ra-ta-ta puško plastična dete te iskoristiti može s kundakom od granatine kože. Pribijen je stub za mene šrafovima strele dželata-hora upiru u vene, SBSTN mi nije ravan. Zato stojim kao prašnjavi tavan, ukrašen bambusovim štapovima moje telo je takođe, kao vašar iskićeno vizantintinsko plavo i zeleno.
It takes profane words just to come close to thee And sun feels good yeah but we can’t have it two And I could break my bones just by tryin’ standin’ next to you So come on be my friend let’s not waste what we can lose
Slovačka episodija Pod senkom nečije leske, provodio sam nečije dane, posmatrao sam nečije rublje, spreda i sa strane. Videh pozadinu Slovakinje, dostigla je nivo ‘50’, u samoodbrani, pa sam ceo sada u masnicama plavim i zelenim. Pod senkom ničije leske, nisam provodio nečije dane, nisam posmatrao nečije rublje, ni spreda, ni sa strane. Od tog dana nemam oči.
Dosa da , p ojača na k i š om Kiša je tako jako padala, a meni je padao pritisak od suvoće ovog grada. Rekao bih da je to dah palanački, ali to je samo čista i nepatvorena dosada. Lečiti se kafom, ne vredi. Gledati u sliku nekog čoveka, takođe ne vredi, osim ako te ta sitna kap kiše povredi. Ja uzalud pišem, kafa se proliva, a moja glava sve više popušta. Reči više ne naviru.
doba r da n gos p ođ o s.m .r .t. paradajz i kondomi ulice i prljavi bonboni kamenje i starčevačka urinokultura slušanje miksera i benda sepultura u dalekom grobu mojih zamisli salamuru što su stisli pankeri iz starog ognjišta danas izrazito ne znače ništa subotica je već mrtva da li si i ti pobedniče duše razvratne svoje Desya Lovorov
I think we better let it go If we can’t achieve a good start I think we better let it go And save our ruined hearts I think we better let it go And cut loose ends I think we better let it go And save our friendship Your legs are walking down your town While I’m dreaming of your soft and silky skin on your arms And how I’m drowning in your hair that mesmerize the night I’m in But I could break my bones by just tryin’ standin’ next to you So come on be a friend let’s not waste what we can lose I think we better let it go If we can’t achieve a good start I think we better let it go And save our ruined hearts I think we better let it go And cut loose ends I think we better let it go And save our friendship And love and admire we have for each other.
Dishonest Dishonest we are As well But that’s all right ‘cause when I look into your green eyes I see love That I could never dig with my own heart And my sober mind is always late for run Dishonest I am And I’m speechless with this new waking day Make (wake) my life again With this good intention pain Dishonest we are, as well But that’s all right ‘cause when I look into your eyes I see glow
Lucky Tokens In a minute I can fall on one knee Like a thirsty that crosses upon field of tea I can wait for the sun over here But can I afford some more lack of sleep I can bear, yeah I can bear with me But let’s see when summer gets here In a June I’ll be out of tune So let’s hold on till next June gets here C’mon waste the rest of lucky tokens Come to me like a dream Can I afford some more lack of sleep C’mon waste another thousand years I can bear, I can bear with me But let’s see when the June comes here In a June, in a June I’ll be out of tune Let’s hold on till next June comes here C’mon waste the rest of lucky tokens Come to me like a dream Can I afford some more lack of sleep C’mon let’s waste another thousand years Wooden Ambulance
www.danilokis.rs
A LT E R E G O ALO SAMO TI SMEŠ DA IMAŠ KRIZE SAMO SI TI NEVOLJEN SAMO TEBE NE RAZUMEJU JEBENA SI ŽRTVA ALO SMEŠAN SI PUN SI SEBE TRAŽIŠ RAZUMEVANJE IZGUBLJEN SI NIJE TI JASNO CVILIŠ DA SI BEZ KRIVICE KRIV ALO ŠATRO ŠATRO ŠATRO ŠATRO
SI MOGAO BOLJE SI MOGAO VIŠE NISU TEBI DALI SU TE SPREČAVALI
ALO HOĆEŠ DA BUDEŠ LEP LEŠ BUDI LEŠ KO TI BRANI LEP ILI GADAN LEŠ JE LEŠ HARON TE ČEKA NA DRUGOJ STRANI ALO OTVORI OČI I SKOČI U PRAZNO NA PITANJE ZAŠTO ODGOVOR JE ZATO OTVORI OČI I SKOČI U PRAZNO NA PITANJE ZAŠTO ODGOVOR JE ZATO ALTER EGO Ljudske potrebe
13
poetry
no.9
Ćao, Melani
Kikötő
Green Pink Caviar
Pokušavam da pobegnem od tog kreča što ti kipi iz očiju jer znam da, ako me stigne, izobličiće me u potpunosti, onako kako đon slučajnog prolaznika stigne komad tla, natopljen pljuskovima i nostalgijama.
Azon a napon minden csendes volt. A kutyák sem ugattak, a tereken sem hallatszott semmiféle ricsaj. A szárítókötelek félig üresen álltak. A nyitott ablakok függönyeit sem mozgatta a szél. A Hajó már délben elérte az öblöt. A késő délutáni órákban kikötött. A Matrózok elhagyták a hajót, és csendben lerészegedtek a part menti csehókban. Az este folyamán a rakodómunkások kipakolták az importárut, és a rakodóteret zsákokba kötött gyapottal töltötték fel. Ezúttal elmaradt a Botrány. A Hajó ma reggel minden gond nélkül elhagyta a kikötőt. Lassan öt óra. A félig leeresztett redőny résein keresztül ferdén süt be a napfény. Az asztal sarkán álló földgömb tarkaságát bámulom. Vajon mi történne akkor, ha olyan kikötőbe tévedne a Hajó, ahol jövetelének hírére nem rejtik el a nőket?
Hoću narandžaste pege orošene vodom (Hoću) Kapljicu vode na nosu i gornjoj usni (Hoću) Mokro u pregibu kapka Od želje Ne od nedočekanosti (Hoću) Kavijar u ružičastom želeu na providnom staklenom stolu (Hoću) Da mi pod usnama beži kavijar a ne ti (Hoću) Da te progutam i završim s tobom Pre no što potpuno pozelenim
Pa onda boli. Sve i da su mi rebra od olova - boli. I da podignem najviše bedeme - boli. I da kupim sva ta kruta, gorda lica - pa opet boli. Nema tih barikada koje će da parališu taj veo što ti golica pegu na vrhu nosa i da te pretvore u tajnu.
Benedek Miklós
I zato mora da boli. Ali ne mari, diši i pleši svoju beskrajnu Marseljezu, onako lako, na vrhovima koraka lakih kao dečjih. Ne brini. Ja ću uvek imati ove šuplje zenice da guram u njih šarene trice, korice mašte i uade izvedenih boja. I uvek ćeš moći da me nađeš ovde, u sredini peščanog sata, kako ispijam još jedan gutljaj pohabanih prokockanih istorija. Mladen Cicović
SIJALICA znojimo se na ruletu želja dok brojevi razvlače osmehe u čaše jeftine žestine i dane kojima utapamo ivice govana pune i nešto uvek, to nešto jebeno fali, i nemamo mozga da ga osmislimo, a znamo da je malo, da u uvo može da stane, u nozdrvu, ispod nokta kao trn da se zavuče, ko razmagnetisana kaseta puštena na gramofonu, slomljena ploča, igla na mozgu vrti jednu tužnu životnu priču, dok se sijalica gasi i život prestaje pod njenim kopitima. Manojlo Milovanović
Derű Csendes tó tükre, világít a Nap benne. Szélei a fák árnyékával táncra kelnek. A tündérek suhanása megérint. Néma dala örömóda, nézed, és édes az illata. Az árnyékok vonalakká szelídülnek, már a semmi ágán is lehet boldog a szíved. Szlavic Éva
M a s t i l o . P e r o . G r a f i t. Ta s t e r .
Marina Drobnjak
Hodočašće glavom punom kablova iščupanih iz struje otići ću sivom štraftom dalje od grada daleko od radoznalosti kamera otići ću na hodočašće kotrljaću se obodima gde vazduh zeva s jugoistoka gde se čuje pesma peska otići ću da spoznam Delo i da saznam koje je boje vreme vratiću se u ozonjenu zoru bez da otvorim vrata jer od jastuka do jastuka ma koliko hodali mi se nikad ne mičemo Danijel Čavić
Piši, prijatelju, slobodan si da pišeš. Dopusti mislima što zarobljene zatrpavaju ti glavu nek isplivaju i razliju se kroz oluke instrumenta na čistu beskrajnu belinu hartije. I neće ih progutati mrak, kao sunce večne su i čuju te kako dišeš. Ukroti neobuzdanog diva u svome mozgu što ti stvara neobjašnjivu dosadu. Kanališi i ukrasi krike toga diva što želi da vidi svetlost i upozna svetsku posadu. Tako će reči koje su već dugo lutale kroz čudnovate ulice glave tvoje, dobiti značaj, od zaborava pobeći i umočiti u svetsko sivilo pomalo boje. Polomi brzo onu branu što bujicu kreativnosti na okupu drži, pusti neka se noćne misli sruče na papir, oslobodi deliće svoje duše koji su deo njene srži. Stefan Basarić
Moj ćošak
Milion očiju pene pena je topli sneg s milion očiju u konstantnoj mejozi
Od ponedeljka do subote … posao, studije, računi, trčanje, lutanje, znoj … stres, besparica, buka, vrištanje … grad … A u kući samo bol, nered … patnja, nema ništa, samo tama i smrad piva pomešani sa rakijom iz očeve sobe. Kada sve ovo vidim, zapitam samu sebe: „Gde mene ovo vodi?” i „Da li je moj trud uzaludan?”
one posmatraju naša naga tela u deobi i ponovnom spajanju
Mislim da je vreme da usporim malo … da … ništa ne radim. Zato imam moju nedelju ... moj mir, moj ćošak.
kao mikrobiolozi Danijel Čavić
U polumračnoj sobi, tišina vlada, samo mi treba stolica okrenuta prema ćošku belog zida ... Jedino mesto gde ne razmišljam ni o čemu, a i da razmišljam - niko me ništa ne pita. Mesto gde mogu da crtam, a da nema kritičara, Mesto kada sam najpametnija, bez potvrde profesora, Mesto gde sam svugde, a još uvek na istom mestu, Jedino mesto gde radim sve, a opet ništa … To je moje vreme da malo odem, to je moj ćošak – moje mesto da budem to što jesam da bih mogla pozdraviti ponedeljak mirno, bez stresa... Lea Lenđel
14
www.danilokis.rs
poetry
no.9 365 dana jednog monaha (partitura) ...Ja sam loš čovek.
Ja sam LOŠ čovek? Ja SAM loš čovek!
...loš ČOVEK! losh chovek. LOŠ ČOVEK?
The train will prolong the party for you, with the rhythm it’s rocking over the railway while the drunks laugh over their newly bought cans of beer.
*** Ko je hteo da je ogoli nek ogoljenu sad je gleda I nek se ne čudi jeziku prevrnute kože (koja postavu nema)
It’s in your head, as memories feverish flash by Like a strobe on acid.
loš čovek... ...čovek.
*** Kroz lupu – uho igle pogled upire Alisa Vidi Zeca! Ne uspeva ni prst da provuče (A mnogi su se provukli kroz iglene uši!)
Just wait till the beat fades and you lay your head on a sweat covered pillow, being hummed to sleep by Kurt Cobain and Ian Curtis as Mary Jane turns into just Mary, nurturing the inner child that died for your sins.
Čovek. v e k.
Č O V E K...
Your jeans are on the floor with in them the wallet and worthless pin card from the coke crystals that burned holes in the magnet strip.
...Ja sam čovek. JA sam čovek?
Tea bags on your nightstand and an opened DVD box. Its photocopied cover full of poorly lit flesh.
JA SAM ČOVEK!... Ja,
s a m,
čovek.
Sećanje na jednu ljubav (partitura) Ne jebati se. Ne JEBATI!... se. NE!... jebati se...
Nadjebavati se... Pojebati se. Zajebavati se. Jebati se. s e.
Jebati se. ZaJEEEbavati se.
Smesa
Kako da poželim kada me zabavlja posmatranje rane koju vija so
seme smese klija tek u svesti
mozak je ambasada istinskog Ja telo je fasada, mimikrija mozak je ambasada istinskog Ja korbač. uzvik. slika. mošus. čorba.
Danijel Čavić
Razjebati se.
Dašak svežine Sedi na promaji na putu vetra mirisa zaprške praška za veš prolećne svežine detinjstva na narandžastoj plahti na plavoj stolici grumen nedavno odvaljen sveže izbrušen kradom donešen mali grumen čistog spokoja i sreće. Lazar Gajodi
Sjebati se... NE... JEBATI SE.
Green Pink Caviar
Ne jebati ... se! Ne...jebati...se...
Bojan Samson
Raskrsnice ekrani kradu duše, kranovi hranu danas se kučići izlivaju u boji koju hoćete ljudi gaje ribe u sudoperi vrata radnji su reklame ljudi ulaze u reklamu i izlaze iz reklame snovi su reklamni spotovi deponija je puna kineskare mnogo vremena se gubi na pravolinijske puteve a prečicom se koriste lopovi raskrsnice su uvek poetične Danijel Čavić
Gleda ga kako skakuće po šahovskoj tabli Matiraće je a da nije ni igrala *** Ako poželim slatko da sanjam pokriću se šećernom penom
smrt je samo evakuacija
ZAJEBATI SE!
Kako da uhvati Zeca?
You hear your mother call for you, while you know she is in the sunlit garden, drinking her first morning coffee. Ramon Martensen
čorba! mošus! slika! uzvik! korbač!
Podjebavati se.
Z a j e ba v a t i
Poezija
Then you will take it with you on your bicycle, kicking it in the pedals that old squeaky sound, as you notice how dirty your shoes are.
Ja sam LOŠ ČOVEK...
čo
The morning after pill
Hoću narandžaste pege orošene vodom (Hoću) Kapljicu vode na nosu i gornjoj usni (Hoću) Mokro u pregibu kapka Od želje Ne od nedočekanosti (Hoću) Kavijar u ružičastom želeu na providnom staklenom stolu (Hoću) Da mi pod usnama beži kavijar a ne ti (Hoću) Da te progutam i završim s tobom Pre no što potpuno pozelenim Marina Drobnjak
www.danilokis.rs
dodaj jelovnik
*** Ukočena (od) čeka(nja) Čeka nedočekano(g) Čeka prečekano(g) Ispraća (ga) u (ne)povrat *** Raščešljavam tvoje reči Nalazim da su mnoge sede – Mrtve Blede Bez boje Volela bih da su naježene Ili naelektrisane Ili novoiznikle Ali, nisu
zevanje krvi prolevanje bašta i okopana raka sve čeka dolazak mraka mrtvi ili ne pokolj je za sve nevine i odvratne
*** El Condor Pasa Brkovi iz 20-ih Ten Indusa Ruke grube Šake najveće na svetu Na otiraču bele šimi cipele Do njih još jedne u špic od krokodilske kože
kleši epitaf spavaj sa ženom poslednji put dugačak je krevet a i omča hrastov stub je krut za tvoje divno mlado telo
U limun žutom si svilenom kimonu labavo vezanom Nehajno zalivaš svoj vrt Mrštiš se na sunce Skupo si jeftin Omiljeno prljav
danas postaješ đavolje jelo
Gledam te Želim da te zapamtim svojim preponama ispod Koko Šanel haljine
Desya Lovorov
Marina Drobnjak
15
prose
no.9
Kako živiš
mptab ox a eh
Kako živiš, Coco? Pita me prijatelj preko G-chata: „Kako živiš, Coco?” A ne vidi da mi je status ‘away’, da sam ‘AWAY’… Da ne mogu da mu odgovorim jer mu moja poruka već sama odgovara: „AWAY”. Zapravo, ne odgovara mu poruka… Poruka samo prenosi moj unapred postavljeni odgovor: ‘AWAY’. Ja sam ‘AWAY’. Ma šta to značilo. Inače, prijatelju moj, ovako živim: Ujutro obučem helikoptersko odelo i letim iznad grada. Moj kopilot, pas mešanac tužnog pogleda koji skriva ispod crnih naočara, laje na ljude koji prolaze ispod nas sićušni kao mravi. „AV AV AV!”, laje moj kopilot, dok ja pušim jednu za drugom i gađam ljude opušcima oko kojih oni započinju krvave tuče. „DAJ MENI! MENI DAJ, ODVRATNI SMRADU!” Kad mi ponestane goriva, slećem u dvorište i jurim guske do reke. Na reci bušim čamce dobrih nikogovića i punim čuturicu mutnom rečnom vodom. Palim male vatre na improvizovanim splavovima i puštam ih niz vodu. Jurcam po mulju. Merkam koja je od žalosnih vrba stasala za konopac. U sumrak, pijem čaj sa jatom gluvonemih pataka. Ako naiđe neki biciklista ili džoger, pravim se mrtav. Za večeru rastopim Upsarin u malo one mutne rečne vode i dobrovoljno dam krv. Zamišljam kako neko ko prima moju krv umire istog časa s neizrecivim užasom u očima. Zatrovana krv. Loša krv. Hemijskom olovkom precrtam plavo nebo i izbušim nežne bele oblake. Sunce uokvirim u debele šizofrene krugove. Ispljunem zub. Šmrcnem. Izgubljen lutam satima sve dok me moj verni pas ne nanišani zrakom svetlosti iz baterijske lampe. Smrznutog, unezverenog i upišanog me uvede u nečiji poljski WC. Pali stare novine i baca ih u rupu u daskama ne bi li probudio smrad i toplotu starih govana. Uz tiho pucketanje vatrice, dugo u noć, moj pas i ja, gledamo u postere narodnih pevačica i golih devojaka koji su zarđalim pribadačama pričvršćeni za zemljani zid poljskog klozeta. Kroz izrezbareno srce u vratima fijuče vetar. Ispred nas je golo crno polje. Iznad nas je nebo bez ijedne zvezde. Moje helikoptersko odelo se suši okačeno na ekser iza mojih leđa. Pas me s ljubavlju gleda i dahće. Ne znam šta bih bez njega. Noć je, i mi letimo oko sunca brzinom od trideset kilometara u sekundi. Isto kao i danju.
Окренувши се, схватам да сам у нечијој соби. Прилазим кревету на којем лежи дечак. У положају фетуса је. Погледам около тражећи нешто чиме бих га покрио. Онда приметим његове дуге трепавице, и крупне очи. Широм су отворене, очи без погледа. ...очи без погледа...очи без погледа...очи без погледа...очи без погледа...очи без погледа...очи без погледа...очи без погледа... Стојим и гледам га. Ништа не осећам. Додирнем му лице: Охладио се. ======================================================================= Хтео сам да кренем. Нисам знао куда ћу, нисам знао где сам, нисам знао одакле сам, одакле сам, одакле сам, одакле сам, одакле сам, одакле сам...нисам знао ко је дечак који лежи преда мном, мртав и охлађен. =========================================================== Тераса у којој смо седели била је уска и устакљена. Пушимо и гледамо у мали телевизор. Са екрана се не разазнаје готово ништа. Почињем да говорим о соби и дечаку. Говорим неразговетно. Дим ми гребе грло. Нису ме разумели. Једни су покушавали, други су се одмах искључили. А ја сам настављао, у диму и у сузама, као да ми је стало. До собе, до дечака, до приче. Онда је телевизор почео сам да се појачава, слике су се мешале, звукови се стапали у један, па се опет раздвајали. Говорио сам и гледао кровове зграда, сиве и равне, старе антене, димњаке од опеке, кућице на крововима, мале и скоцкане, на коцкастим зградама, подигнуте онстран овога света, доњег. ******************** На крововима са којих се видело само небо, мутно и старо, небо које се не мења. Као у Грузији. Као у Југославији. Као у Азербејџану. Као у Совјетском Савезу. Као у Сарајеву. ***** Губим глас, шапућем, вичем. Нико ме више не чује. Гледам људе око себе и покушавам да се сетим ко су они,
где сам, где сам,
Бојан Кривокапић
Zoran Trklja
16
где сам...
где сам, где сам, где сам, где сам, Куда да одем. Где да се вратим. ======================================================================= Више никога не знам. То су неки-други-људи. Седе око мене, пуше и гледају у мали телевизор. Не примећују ме.~~~~~~~~~~~~~~~~~~ А ја и даље плачем. ~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~ ...Излазећи из собе, окренем се према дечаку, да бих га запамтио. И тада приметим да се његове дуге црне трепавице померају. Отвара очи, извлачи једну руку из фетус положаја и погледа ме. Очима са погледом. <<<<<<<<<>>>>>>>>>
www.danilokis.rs
prose
no.9 B a l b e c B e a c h : A l e g e n d a f o ly tat ó d i k A parti fövenyt szemlélem a szobámból. Mintha vénasszonyok nyara volna, olyan kellemesen fújdogál a szellő, pedig már november első felében járunk. Fölcaplatok a hídra, és kezemben egy tavirózsával a jó-égtudja-milyen ünnep reprezentatív tűzijátékában gyönyörködöm. Alant a Duna fura, zubogó, hömpölygő, szerelmes hullámai. - Hé, fickó! Várj, adok valamit. Ne félj, nem bomba van benne – szól hozzám az egyetlen járókelő a kihalt hídon, majd kezembe nyom egy aktatáskát, mindentudón rám mosolyog, és leveti magát a mélybe. A sodrás azonnal a mélybe húzza, én meg amúgy sem tudok úszni. Vállat vonok, és felnyitom az aktatáskát. Óriási, szikrázó, mély, izzó belső tüzű, öklömnyi gyémántokkal dugig telt holmit tartok a kezemben. Earl of Agrammal, aki menekült, konténerben él és konténerből eszik, ezúttal Armani öltönyökben, melírozott és gondosan nyírt üstökökkel ülünk az egyik Duna parki éttermecskében. Most érkeztünk a kozmetikustól. Előtte a masszőrnél voltunk. (Az akupunktúrás és regresszoterápiás szolgáltatásokat majd később vesszük igénybe.) Éppen filézett rabszolgahúst falatozunk Worchester mártással, majd kínai földimogyorós, rizses szarvashúst szójaszósszal, mindezt dupla tzatziki- és ráksalátával s Bourbon Roséval nyakon öntve, nem beszélve az előételként felszolgált, pépesített agyvelő/gombakrém csemegéről. Váratlanul belép a terembe a neonzöld szakács, és a legközhelyszerűbben főbe lövi magát. A pincér szerencsére még épségben szuszog és bájgúnárszerűen vicsorít. Gyors tempóban mállani kezd a vakolat. Röhögünk. Kint a parkban Earl of Agram lefényképez. Gépfegyverrel a Nyári Muzsika pavilon előtt. Ahogy a fekete hattyúfattyúkat etetem tzatziki-salátával. Ahogy üveges szemmel felakasztva lógok egy kandeláberről. Zöld az ég és kék a föld. Röhögünk. A Vajdasági Kortárs Művészeti Múzeum felé vesszük az irányt.
Bent épp egy csúcsléptékű, emigráns hazánkfia legújabb kiállítása tekinthető meg. Earl of Agram tapintatosan magamra hagy, látva az égetett, feliratos késkompozíció láttán felcsillanó szememet, és hallva izgatott lihegésemet. Előhalászom a fényképezőgépem. A meztelen teremőr elkap, mint egy ringyót, és egy rostfrei nagykést szorít a torkomhoz. - Itt én szabom meg, ki fényképezhet, te Buñuel-klón. Mivel csúcs-harcművész vagyok, nindzsucu- és tae-kwon-doütésekkel szétlapítom a fejét, mint egy bizarr lágytojást. Szívemben a legultraibolyább és a legselymesebb, titkos tulipánnal koponyacsont-ikebanát kreálok a maradványokból. Mert szeretem a szépet és kedvelem az újrahasznosítást. Aztán tovább fényképezek. Kések, szúró-, vágó- és kaszaboló-eszközök úsznak a zenével dúsított csúcstárlat légterében. Hirtelen lágy, kellemes fuvallat érint meg. Hasogató, üde szorongás kerít hatalmába. Az ősöreg VLC media player-program újraindítja a filmet. Kezemben egy gyémánttal, a medúzákból összefércelt szobacellám padlóját fürkészem. „Nagyon nem megy nekem ez a nyomorult felnőttkor. Kisfiú akarok újra lenni… Kisfiú…” És már kint is vagyok Balbec Beach homokfövenyén Madelainesüteményt majszolva, kacagva, matrózruhában. Pán Péter épp autólakk spray-vel szívet rajzol/fúj a beton hídlábra, és azt suttogja: Read my lips. Hänsl és Gretl-Hel sikongva bújócskázik a kabinok közt. Ganümédesz csak eksztatikus mozdulatlansággal, égve somolyog, mint egy lángoló Lapis Lazzuli Buddha-szobor. Alice, a kislány-űrlény, lézerpisztolyát letéve a parti fövenyre, varázskötőtűivel döfködi az időt, a puha, szarvasagancsos végtelent. Pán Péter azt suttogja: Read my lips. Kezébe csúsztatok egy mélytüzű gyémántot. Zöld az ég és kék a föld. Mert ez Balbec Beach: Nemcsak a legenda folytatódik. Itt az álmok is megvalósulnak. Jódal Kálmán
FENIKS Mislim da sam u prethodnom životu bila feniks. Ma, mora tako biti… Kako bih drugačije uspela da se dignem iz pepela?! Čini mi se da na svakih godinu dana prelomim nešto u sebi, umrem... I onda opet udahnem, ponovo poletim... Iz ničega... Kako bi mi to pošlo za rukom sem ako nisam u nekoj zaboravljenoj prošlosti bila ta veličanstvena mitska ptica, koja oživljava iznova iz sopstvenog praha? Iz samo svog ništavila... Neverovatno je kako pukne nešto u meni svake godine, deo mene utihne.Tada se izgubim u potpunosti. Slomim se... I u sledećem trenu ponovo otvaram oči. Baš kao feniks. I dalje je isto telo, ista duša... Pa čak je i vreme isto... Taj jedan momenat koji me nije bilo – taj jedan sekund kada je sve stalo – prekratak je... Premalo je da bi se duša zalečila... Ali raširim krila opet i poletim. I dalje ne znam šta se krije iza sledećeg oblaka... Ali letim ponovo... Letim, premda nisam sigurna da znam. Osećam da duboko u sebi znam kako se leti, međutim ne mogu da se setim kako se kontroliše treptaj mojih raskošnih krila... Imam utisak da zamahujem u prazno, da sam u mestu... Kao da sam svakim novim buđenjem u istom mestu, a ne bih smela biti... Zar ne bi trebalao s novim životom i novu dušu da dobijem?! Kao da je pravilo tako glasilo nekada... I svaki put kada se raspršim u taj magični pepeo, nadam se da će prah odraditi čaroliju do kraja i da će moja duša biti ne preporođena, nego tek rođena, nova... Nema leka... Nadam se, jako, svakim umiranjem... I buđenje me opet izneveri... Baš kao i prethodnih godina – iluzija se rasprši u trenu... No, opet, ipak... Ponovo sam rođena. Ksenija Tasić
Klájó Adrián www.danilokis.rs
17
prose
no.9 Žderavci
Blago proleće u svom početku. Sneg se otopio po planinama i slio u tokove reka. Mutne zmijurine su poludele od količine hladne vode u koritima. Jurile su brže i snažnije. Šire i dublje. Izlivajući se gde god su stigle. Plaveći kvadratne kilometre ravnice, kroz koju su se pružale i račvale poput kvrgavih prstiju. Stotine ljudi bez doma. Ranjeni i mrtvi. Plutajući po poplavljenim selima. Selima koja se zna da su postojala samo po krovovima najviših kuća, koji još uvek odolevaju nanosu sve zagađenije vode. Najzad, tu je i kiša. Gusta i nemilosrdna. Kao da joj nema kraja. Joca Tuč osećao je kako mu je vojnički kombinezon ceo priljubljen uz telo, natopljen vodom. Trudio se da se održi na vrhu bujice, čvrsto držeći deblo otkinutog krajrečnog drveta. Sve mu je potonulo u prvom naletu poplave, kada je njegov kamp iznenadila ljuta bujica. Sve sem puške koju je uspeo da zgrabi i prebaci preko ramena. Dva momka su uspela da se održe na vodi; da prate bujicu i Tuča – Miloš Mile Prekić i Dušan Ilić. Obojica su uspeli da uhvate svoje rančeve i koriste ih kao plovke, kakve takve. Uskoro će i noć. Joca Tuč nije znao gde da se zaustavi. Reka ih je vukla svojim putem, ali je znao da vrlo lako može da se otkači od struje i uhvati za obalu. Samo kada bi je našao. Mile i Dušan su bili zauzeti pljuvanjem vode koja im je upadala u usta i gušila ih, tako da nisu mnogo pitali njihovog nadređenog kada će stati. Tuč je gledao po krovovima kuća. Sve prazno. Napušteno. Možda je nekoga i bilo ispod crepa, ali taj im, tako mrtav i natopljen, nikako nije mogao pomoći. Joca, napokon, ugleda kuću koja je bila izdignuta na četiri betonska stuba. Podsetila ga je na kuću njegovog bivšeg trenera gde bi se, posle bokserskih mečeva, skupljala cela ekipa iz kluba i jela riblju čorbu. No, nije mu ostalo još mnogo vremena. Morao se odlučiti – ili maštarenje ili preživljavanje. Instinkt se pobrinuo u vezi sa izborom i Joca Tuč se odvoji od debla. Zaplivao je iz sve snage, koja mu je preostala, ka straćari na betonskim štakama. Mile i Dušan su ga pratili, pokušavajući da se održe na svojim rančevima. Ali, bilo je nemoguće otrgnuti se struji. Zaplivali su ka Tuču, ne okrenuvši se da vide kako im se rančevi gube u sve jačoj kiši i mutnijoj vodi. Kuća je imala merdevine od metalnih šipki, koje su vrlo malo virile iz vode. Joca se uhvatio za prečage i uzverao na verandu. Okrenuo se i, držeći se za ogradicu koja je opasavala kućerak, pružio slobodnu ruku ka Miletu, koji je drhtavo napredovao preko merdevina. Kada se Miloš popeo, Joca Tuč je pomogao i Dušanu. Mladići se nisu ni potrudili da se sklone sa kiše. Tela su im bila mokra i preumorna. „Ne izležavajte se. Ulazite u kuću.” Joca Tuč teško izdahnu, pa se zagega ka kući. Držao je veliku, ćelavu glavu sakrivenu među ramenima, kao da će mu to pomoći da ne pokisne. Mile i Dušan su se teško, preteško podigli i, grleći jedan drugog ne bi li našli više snage za to malo koraka, krenuli ka vratima koja je Joca ostavio otvorena. Dušan ih je zatvorio. Tek su tad shvatili da je oko njih bila neviđena buka pljuska i režanja reke. Kada je Dušan zalupio vratnicu, sve je utihnulo. Reka je šumela negde daleko u drugom, trećem planu; kiša je blago dobovala po drvenim daskama i crepu kućice; slivala se niz stakla prozora; gotovo prijala. Mile i Dušan su se sručili na stolice za malim, kružnim stolom. Naslonili su glave na šake i jecali. Joca Tuč je rondao po kući. Iako mala, imala je još dve prostorije, pored te u kojoj su se našli pri ulasku. Joca je prvo prevrnuo trosed na rasklapanje u toj sobi. Ne našavši ništa do nekoliko štapova za pecanje i mamaca, vratio je ležaj na mesto. Otvorio je prva vrata i našao se u WC-u. Malom, davno čišćenom. Pored čučavca i vodokotlića, ničega nije bilo. Joca Tuč zatvori vrata, pa otvori druga. Iza vrata broj dva nalazio se majušni prozor po kojem su se razvlačile providne gliste. Ispod prozorčeta bio je frižider. Joca načini jedan težak korak ka belom sanduku, pa položi šaketine na njegov poklopac. Dignu ga i gotovo zaplaka – frižider je bio pun hrane. Pored frižidera je bio paket kisele vode. Neotvoren, malčice prašnjav. Joca uze prvo što je video – tri konzerve tunjevine; zatvori frižider, zatvori vrata, pa ode do stola. Uze napuklu gajbicu piva koja je bila ispod stola i sede na nju. Stavi konzerve na sto i šmrknu tri puta, brišući nos nadlanicom. „Ustaj. Našao sam jelo.”
18
Joca Tuč izvadi nož i zabode ga u prvu konzervu. Načini pet-šest pokreta, pa je otvori. Onda dade nož Miletu koji, sve trepereći u groznici, otvori svoju konzervu i navali na tunjevinu. Dušan je radio isto. „Je l’ ima još?’” „Nema.” „Gde ste ovo našli?” „Tu. U sobi.” „Ima li još nešto?” „Rekao sam da nema.” „Samo ovo?” „Da!” Joca Tuč shvati da je preoštro reagovao. Pojede ostatak ribe, posrče ulje pa ustade sa stolice. „Ima i voda i još neke stvari.” „Ja sam još gladan.” Mile je ustao i krenuo ka vratima. Joca Tuč mu prepreči put rukom. „Ne može. Ja sam vam i dalje nadređeni. Vežba nije gotova, samo je krenula u nepredviđenom smeru. Vas dvojica ste pripadnici vojske Srbije i imate mene da slušate i poštujete. Jasno?!” „Jasno, gospodine komandire!” Mile i Dušan su ovo rekli glasno, u glas, stajući u stav mirno i salutirajući. „Voljno.” Joca Tuč poče da se svlači. Prvo je skinuo pušku i ostavio je na trosed, a onda je svukao kombinezon, ostajući u potkošulji i gaćama. Mokrim. „Prekiću, založi vatru. Iliću, pogledaj da li mi je nešto promaklo ili da li na terasi ima nešto od čega bismo mogli da napravimo neki signal da nas vide.” „Razumem, gospodine komandire!” „Razumem, gospodine komandire!” Mile je stavio kombinezon i potkošulju, koje je skinuo u međuvremenu, na stolicu na kojoj se bio odmarao Mile. Miloš je uspeo da nađe dovoljno drvenih elemenata koje je mogao da zapali uz pomoć krpice koja je ležala na podu dnevne sobe. Ilić se vratio, ako je to bilo ikako moguće, vlažniji no pre. „Nisam uspeo ništa da nađem, gospodine komandire!” „Baš ništa?” „Baš ništa!” „Jebi ga.” Razmišljao je. „Probaj da se popneš na krov i na pecaljku okačiš svoju potkošulju. Valjda će neko to da vidi i dođe po nas.” „Razumem, gospodine komandire!” Ilić se svuče do potkošulje, pa i nju skinu. Joca mu dade jednu pecaljku, koju je izvadio ispod kreveta. Dušan pojuri na kišu. Mile, koji je duvao u tek začetu vatru na metalnom stočiću, kao i Joca Tuč, mogli su da ga čuju kako tapka po crepu iznad njih. Nije ga bilo manje od pet minuta. Vratio se, smočen još više. „Zadatak obavljen, gospodine komandire.” Joca Tuč zaklima glavom. Priđe vatri i stavi svoje šaketine iznad nje. „Ovo će da gori dok se ne osušimo. Posle ćemo je zapaliti ako treba nešto da se skuva.” Mile i Dušan su klimali glavama. Skidali su ostatak odeće i nameštali ga oko vatrice, ne bi li se tako brže osušio. Oni sami su drhtali oko crvenih plamičaka pokušavajući da ne izgledaju previše uplašeno. „Ništa se ne bojte.” Joca Tuč je mrmljao. „Neko mora da nas nađe. Ne samo da stalno traže preživele, nego sad imamo i znak. Sigurno će videti Ilićevu potkošulju i doći ovamo. A dok se to ne desi, mi ćemo se lepo izležavati ovde. Hrane imamo, vode imamo, kresiva i vatre imamo. Možemo da izdržimo dve nedelje. Dušan i Mile su se nasmešili, pogledavši jedan u drugog. Oraspoložila ih je priča nadređenog. Njegov duboki, rapavi glas i ogromna telesina koja je, iako sa jasnim tragovima starosti, izgledala kao u titana, takođe su ulivali neosnovano poverenje i spokoj. Uniforme su im bile suve. Cokule takođe. Dušan je razmišljao o potkošulji koja bi mu prijala. Ali pomisao na nju budila je neku nelagodu. Kao da ju je imao na sebi, tako mokru i hladnu. Nešto mu, ipak, nije dalo da skrene misli na bilo šta drugo. Mile je piljio u žar – ostatak vatrice – razmišljajući koliko li će noć trajati na takvom mestu. Kiša je prestala da pada. To je i prokomentarisao Joca Tuč koji je sedeo u potkošulji, na trosedu, i rasklapao pušku.
www.danilokis.rs
prose
no.9 „Puška je u redu.” Tuč je repetirao. „Ako zatreba, moći ćemo da ispalimo signalnu vatru. Naći će nas sigurno.” Miletu se sve manje sviđalo što njihov vođa toliko puta izgovara optimistične rečenice. Sve je to ličilo na lažnu nadu; to je budilo nespokoj; a on je terao najstrašnije misli u lobanju, iovako otrovanu tihim mrakom. I šum reke. „Gospodine komandire, ja sam gladan!” Mile je stajao mirno, ozbiljan u licu. Dušan se smešio. Joca je napravio grimasu koja je mogla biti smešak, pa ostavi pušku u ugao. Krenuo je ka vratima iza kojih se krio magični frižider. Mile sede kraj žara i diže noge na sto. Dušan je prišao stolu i seo na gajbicu. „Bulju bi dao za pljugu.” „I ja.” Dušan se osetio golo, bez ičega do osnovne odeće na sebi, pri sebi. „Samo jedan dim.” Joca Tuč je preturao po frižideru. Njegova ćelava glava se znojila, a potkošulja je cela bila mokra na grudima – velika, mrka portikla. Preturao je i preturao, naposletku naletevši na još četiri konzerve tunjevine. Izvadio je konzerve i zatvorio frižider. Gledao je u konzerve i flaše sa vodom, pa uzdahnuo. Uzeo je paket i konzerve, a nogom zalupio vrata. Mile je izvadio nož iz džepa – nazubljeni nož za maslac. „Našao sam ga na podu.” Cerio se Prekić. „Očistio sam ga, sad je ko nov.” „Da si barem nešto pametno našao.” Joca Tuč je spustio konzerve na sto. Seo na stolicu i izvadio svoj skakavac. Mile i Dušan su se odmah bacili na konzerve. Joca je čekao, zagledan u sto ispred sebe. „Niste gladni?” Tuč se prenu iz razmišljanja. „Šta si rekao?” Punih usta iz kojih ispadaju rumeni delovi ribe i smrad: „Niste gladni?” „Ne preterano.” Pa brzo zgrabi paket i bupnu ga na sto. Nožem raspara musavu plastiku, pa izvadi jednu flašu i otvori je. Otpi mali gutljaj, pa pruži bocu Miletu. „Nešto ste mnogo fini. Ne jedete, ne pijete.” Gutao je vodu. Dodao flašu Dušanu. Dušan je piljio u Jocu Tuča. Njegovo zabrinuto lice transformisalo je i Dušanovo u tmurnu masku. „Je l’ sve u redu?” „Jeste. Ali, nešto sam razmišljao.” Tuč se odvojio od stolice. Šetao se po sobi, unoseći nervozu. Slabi ostaci vatre bacali su čudne senke po prostoriji. Izdužavali prilike i činili ih utvarnim. „Razmišljao sam, ko zna kad će nas naći.” „Rekli ste da će nas naći.” „Hoće. Siguran sam da hoće. Ali ne znam kad. Razmišljao sam...” Tu mu se misao izgubi, a Mile to iskoristi da ga pecne. „To ste već rekli.” Tuč otkinu osmeh sa ruba usana. „Znaš li zašto me zovu Tuč?” Mile zavrti glavom levo-desno. Joca Tuč se naglo uozbilji. „Nije zbog toga sto sam teško kapirao matematiku. Shvataš?” Mile je bio daleko od shvatanja. Ali, znao je da je Joca trenirao boks, uspešno. Nije hteo da proverava šta taj nadimak stvarno znači. „Kao što sam već rekao, razmišljao sam. Možda prođe i nekoliko nedelja dok im ovo područje dođe na red. Možda se čak i sama voda pre povuče, nego što dođe neko. Videli ste i sami. Ova oblast izgleda dosta pusto. Ovo je, mislim, jedina kuća koja je bila iznad nivoa reke.” „Mislite da će možda proći nedelje?” Dušan je bio očajan. Miloša i Jocu Tuča nije podnosio ni u kasarni, kamoli na ovako skučenom mestu, gde je samo njih morao da gleda. „Ne znam. Stvarno ne znam.” Pa sede i uze pušku. „Ali, preživećemo.” Prolazili su dani. Mile ih je provodio piljeći kroz prozor i sporadičnu kišu, zviždeći u nedogled. Dušan bi pokušavao da misli o svojoj mladoj ženi i bebi u njenom stomaku. Pokušavao je da se seti svih legendi vezanih za to da li će malo biti muško ili žensko. Onda bi smišljao ime. Ljiljana mu se najviše sviđalo. Uvek. Ali, tako se zvala njegova žena.
Joca Tuč se polako pretvarao u kip. Statuu od mesa i kostiju, i napetih žila. Sve čvršće stežući pušku, kao da će ga meci iz nje spasiti. Nikada se pre nije našao u ovakvoj situaciji. Ma koliko da je vežbao za ovaj ili onaj scenario; ma koliko da je sati provodio na terenu u mokrom rovu i tananim šatorima; ma koliko da je ljudi ubio u prošlom ratu. Ništa ga nije moglo spremiti na ovakav slamajući osećaj nemoći da pomogne sebi, pa i svojim ljudima. Iako je nebo izgledalo ljuto, ništa nije lučilo. Nivo vode je spao, ali svega za pola metra. Ni toliko. Ali, njih trojica su govorili pola metra, jer nisu imali čime da tačno izmere, a i to im je ulivalo dovoljno nade da nastave sa dosađivanjem u kućici. Prošle su dve nedelje. Dušan je bio naslonjen na ogradu i gledao u reku koja je nanosila blato, krš i smrt na okolne krovove. Šta se nije zaustavilo na veštačkim ostrvcima, nastavilo je dalje, ko zna gde. Mile je polako koračao ka Dušanu, šmrckajući i pljuckajuci; okrećući se oko sebe kao da ga neko progoni. „Šta radiš?” Dušan nije shvatao zašto Mile mora da mu naruši to malo samoće i uživanja. Mrak će uskoro pasti i svi će vrlo brzo biti osuđeni jedni na druge. Mogao je malo da sačeka. „Reko’, šta radiš?” „Šta ti treba?” Mile nakrivi glavu. Nanovo pogleda iza sebe, pa sede pored Dušana. „Što se drkaš?” „Nerviraš me. Je l‘ ti sad lakše? Šta hoćeš?” Brutalna iskrenost Miletu zamandali usta na minut-dva. „Slušaj. Ovaj. Ne znam kako da ti kažem, ali mislim da ovaj nešto muti.” Dušan, koji je i sam osećao da nešto nije u redu, pogleda Mileta i klimnu glavom, kao znak ovom da nastavi sa pričom. „Pukli smo ovde. Znaš, prvo sam mislio da je ovo nastavak vežbe. Da je namerno postavio šator na tom mestu, kako bismo morali sa ovim da se drkamo. Ali onda sam skontao da je Tuč zajeb‘o. I nas i sebe. Ali, dobro, nema veze. Našli smo ovu kuću i sve je OK. Preživeli smo, toplo nam je, ima vode i hrane... Ali, tu je caka. Vode je sve manje, uskoro ćemo morati da prokuvavamo ovo sranje.” Pljunu u vodu ispod njih. „A za hranu ne smem ni da zamislim šta ćemo da radimo.” „Ima pun frižider.” „Ima pun kurac, eto šta ima. Ni ja ni ti nismo videli frižider. A Tuč samo smanjuje porcije. Slušaj, mislim da nas namerno drka. Da se on prežderava, a na nama trenira strogoću. Kapiraš? Kao neki testovi, šta li...” Mile je nastavio, a Dušan je slušao. Iako je Ilić hteo da prekine sadruga i kaže mu da se nosi, sve što je ovaj pričao poprimalo je sve veći smisao. I to da je Joca Tuč drkadžija; i to da im ne da hranu jer je čuva za sebe i jede je kad ovi zaspu; i to da treba da traže da svi imaju pristup frizideru... „Kakav pristup?” Joca Tuč je čkiljio. Vatra je gorela iza leđa Mileta i Dušana i od njih pravila ugljenisane fantome. „Frižideru. Ja i Ilić hoćemo da imamo pristup frižideru.” „A šta će vam?” Mile prasnu u smeh. Pljesnu rukama. „Ovaj nas zajebava!” Dušan je stajao mirno. Gledao je u Jocu Tuča i njegove snažne ruke, položene na pušku. Oružje je, u njima, izgledalo kao igračka. „Šta si rekao?!” Joca se podigao. Mileta ovo natera da ustukne, ali samo jedan korak. „Rekao sam da nas zajebavaš!” „Šta ti misliš, ko si ti?!” Joca Tuč je nastavio da objašnjava Miletu kako je on, Joca, ratni heroj i borac iz vremena kad je ovaj još pišao u gaće i sve u tom smislu; Mile je prevrtao očima, pljuckao i prekidao Jocu Tuča upadicama u kojima mu je objašnjavao kako su njih dvojica protiv njega jednog i da će pre verovati u njihovu laž, nego u njegovu, Jocinu, ako i dođe do nekog suđenja zbog nepoštovanja naredbi. Zaćutali su. Posle pet minuta prepirke, obojica su zaćutali. Dušan se preznojavao, nem. „Ti si isto za ovo?” Joca uperi pušku u Dušana. Dušan klimnu glavom. Vrlo polako.
Bjorn Bookwich
www.danilokis.rs
19
prose
no.9
„Dobro momci, neka vam bude.” Tuč zakorači ka vratima i otvori ih. Zatim uđe unutra i otvori frižider. Jednom rukom je držao pušku, a drugom je bacao kutije iz frižidera mladićima pred noge. „Evo, ovo vam je klopa!” Kutije su letele po vazduhu, previše dugo i lagano. Padale su na zemlju uz malo buke, ne ispuštajući iz sebe nikakav sadržaj. „Evo, jebem vam mater!” Još praznih kutija. „Najedite se!” Dušan je čučnuo i uzeo jednu kutiju. Šuplje. Mile je zapanjeno gledao u kutije, pa ih gazio. „Sve je prazno! Prazno!” „Prazno. Bilo je prazno prvog dana. Ostale su još dve konzerve. Zato sam vam i pravio tako mala sledovanja. Štedeo sam, jer ne znam koliko će još da prođe, pre no što neko dođe ovamo!” „Pojeo si! Sve si pojeo!” Mile je plakao, stežući pesnice. Joca Tuč je ćutao. Dušan takođe. „Sve si pojeo!” Joca: „Hoćeš da se bijemo?” Mile zaklima, kroz suze i sline i sve veće crvenilo lica. „Pičko, baci pušku!” Tuč se smejao. Podiže pušku, pa zapuca na Mileta. Mile podignu ruke i zavrišta. Klik. Joca se još glasnije smejao. „Prazna je, pičko.” Mile spusti ruke. Zatrepta ka oružju, pa podivljalo krenu na Jocu Tuča. Joca ga dočeka spreman – pusti da mu Mile zada koji udarac i priđe dovoljno, a onda ga obgrli rukama i čvrsto pritisnu na široke grudi. „Smiri se!” „Jebem ti mater!” „Smiri se!” Mile se sve više otimao. Koprcao se i bacakao grabeći rukama po svojoj i Jocinoj uniformi. Tuč je urlao: „Smiri se!” Miloš uspe da oslobodi jednu ruku i ustremi se njome ka Tučovoj glavi. U pobledeloj pesnici Prekića bila je oštrica reckavog noža. Joca Tuč pomeri glavu u stranu, oštrica promaši oko ka kojem je jurišala i potkači Jocu Tuča u vrat. Raspara mu kožu i prođe do kucavice, rasprskavajući decilitre krvi svuda po Miletu i sobi. Mile se odmaknu nekoliko koraka. Nož mu isklizne iz ruke na patos. Dušan je i dalje bio nem, potresen iznutra do te mere da nije mogao ništa da uradi. Joca Tuč se držao za vrat i koprcao po daskama. Kada je sve, pod neverovatnim pritiskom, izbilo iz njega, smirio se; mrtvih očiju zagledanih u čučavac. Mile je o ovome čak i razmišljao, pre nekoliko dana. Zamišljao je kako zabada Jocu Tuča u stomak ili vrat i kako ga ubija, polako, polako. Ali, nikako nije želeo da se to i obistini. Nije ni razmišljao šta bi bilo da se to stvarno desi. Tako da je sada samo stajao, miran i nem, baš kao i Dušan. Zajedno su piljili u leš, ne znajući šta da urade. Dogovor je pao posle sat vremena ćutnje. To malo što im je ostalo od razuma dogovorilo ih je da, kada dođe neko po njih, kažu istinu. Mile je plakao i povraćao. Dušan je sve vreme pokušavao da misli na svoju ženu. Miletovo riganje ga je stalno vraćalo u kućicu na betonskim nogarama. Telo su stavili u frižider. Iako nije bilo struje, činilo im se da će Joca Tuč tu najbolje biti očuvan. Tri preostale konzerve stavili su na sto. Gledali bi u njih po ceo dan i kada Mile ne bi lamentirao nad svojom budućnošću, pričali o tome kako da ih podele da što duže traju. Priči je uskoro morao da dođe kraj, jer su užasno ogladneli. Kako po njih i dalje niko nije dolazio, a nivo reke nikako nije padao, brzo su potrošili zalihe. Vodu su, kako je i predviđeno, uzimali iz reke i prokuvavali je. Ta voda nije mogla da ugasi žeđ. Kamoli da im smiri glad koja je narastala u stomacima.
20
Nigde nikoga. Samo voda koja šumi. Dan. Noć. Noć i dan. Sve im se mešalo. Ispričali su jedan drugome sve što su znali o sebi i ljudima koje su poznavali. Prepričavali su viceve i tuđe priče i dogodovštine. Govorili gde bi voleli da otputuju i još stotinu gluposti koje nikako nisu smanjivale glad. „Slušaj”, reče Dušan jednog dana, kada je kiša nanovo počela da lije. „Slušaj, mislim da moramo da iskoristimo ono što možemo da iskoristimo.” „Na šta misliš?” „Mislim da ne možemo da pretpostavimo kada će nas naći. Nešto sam razmišljao, po tome gde smo bili i kuda smo plutali, sada smo u nekoj vukojebini u koju niko ne bi došao i da nije poplavljena. Ko zna kad će doći, shvataš?” Mile je klimao glavom. Sve vreme je klimao glavom i osećao zahvalnost. Vrata su bila otvorena. Mile je stajao ispred Dušana, čvrsto stežući nazubljeni nož i skakavac Joce Tuča. Lakat je zavukao u udubljenje na poklopcu i povukao nagore. Frižider se otvorio. Nije smrdelo. Frižider je poslednji put poslužio svrsi. „Da ga ovde ili...” Mile je mumlao. Dušan slegnu ramenima. Odlučio je da je dosta gledao. Otišao je do stola, seo i zapiljio se u kišom zamućeni prozor. Mislio je o svojoj ženi i možda već rođenoj bebi, iz čega bi ga, tu i tamo, prenelo Miletovo povraćanje, plač i napadi kašlja. Iznad vatre su uz pomoć pertli i daščice držali komadinu mesa. Tkivo je postajalo sve tamnije i mirišljavije. Mamilo je. Kad su ga ispekli, nisu hteli da ga jedu. Gledali su u mesište koje se pušilo i mirisalo, i razmišljali da li se isplati da stanu. Dušan opet pomisli na ženu. Na dete. Pomisli na život i kako uživa u njemu. Ili je barem uživao. Pruži ruke ka hrani i otkinu parče. Žvakao je meso dugo, kao da je pokušavao da ispita ukus. Mile ga je pratio, pažljivo razvlačeći vlakna po usnoj duplji. Teško ih gutajući. Povraćajući. Dušan mu je rekao da mora da prestane da povraća, inače će uskoro da se kupaju u njegovoj bljuvotini. Mile se izvinjavao, kupio ono što njegova utroba nije htela i bacao kroz prozor. Ubrzo su se navikli na meso. Pekli su ga i jeli bez griže savesti. Jedini problem bilo je iseći deo koji su nameravali da pojedu. Ali i to je, posle četiri-pet dana, postalo nešto sa čim su naučili da se nose, ako ne i nešto što su sasvim podnosili. Voda je opadala. Helikopter je preleteo preko kolibice. Mile je hteo da istrči i maše, ali ga je Dušan zaustavio. Morali su prvo da se ratosiljaju Joce Tuča. To što su mu uradili prevazišlo je samoodbranu iza koje je Mile nameravao da se krije. Telo su sledeće noći izneli napolje i bacili ga u reku; još uvek brza i divlja, u grizu ga je pojela. Mile i Dušan sačekali su sledeće preletanje helikoptera. Mahali su i mahali i spasioci su ih videli i spasili. Pitali su ih da li je još nekoga bilo sa njima, a oni su rekli kako je bio i njihov komandir, ali da je on nestao još prve noći, u bujici. Helikopter je bio preglasan da bi se održala neka duža priča. Svi su ćutali. Dušan i Mile su se netremice posmatrali. Dušan je osećao da je postupio ispravno. Kako je to jedino što je mogao da učini, ne bi li nanovo video svoju ženu i svoje nerođeno/rođeno dete. Miletove misli su se rađale i umirale, čim bi mu se u glavi oformila slika belog frižidera. Tako bi zamišljao i svoju kuću kojoj se vraćao – belo; tako je zamišljao svoja kola – bela; tako je zamišljao svoj kovčeg – beo. Svuda smrt - belo. Puno krvi. Hermetički zatvoreno. Hladno. Miloš Ilić
www.danilokis.rs
prose
no.9 K i t ö m ö t t a n gya l Feljegyzések egy soha el nem készült dokumentumfilmhez (részlet) „...a jövő archívumainak nincs más esélye, mint levonulni a föld alá.” „az őrült csavargó és az Idő angyali homokos naplopója ismeretlenül is lejegyzi itt ami talán még elmondandó a halált követő időszakban” „ahol villanyozottan ébredünk a kómából saját lelkünk repülőgépeink bömbölése ébreszt fel a tető felett húznak el angyali bombákat jöttek ledobni a kórház megvilágosul képzelt falak beomlanak Ó csupacsont légiók egykettő ki innen Ó irgalmas csillagflitteres sokkja az örök háború beköszöntött Ó győzelem dobd le alsóruhádat szabadok vagyunk” Angyalpor Még valamikor az 1960-as évek elején történt, hogy a Zaječar és környékén élő ortodox maffia nagyobb mennyiségű, úgynevezett angyalporhoz jutott, amit valahogy el kívántak szállítani nyugatra, főként Bulgárián át, ahol különféle szállítócsoportok foglalkoztak az üggyel, de erről már többet nem tudtam meg. Akkoriban, 2012/2013-ban, jártam azon a környéken, mielőtt beiratkoztam volna a zaječari képzőművészeti egyetem doktori, DLA iskolájába, egy regényterven dolgoztam. Fakival kerestük fel az ottani múzeum néprajzos munkatársát, Suzanát, illetve egy Jerry nevű, nemzetközileg is ismert kosárlabdaedző haverja, a ’87-es Stefan látott minket vendégül. Emlékszem, még akkoriban is voltak, akik azon a körnnyéken kazettáról hallgatták a zenét, mi pedig úgy éreztük, visszarepültünk a ’90-es évekbe. Angyallátókat szerettünk volna felkutatni, Suzana volt szakemberként a vezetőnk, megígért egy csomó terepvizitet, de első alkalommal, emlékszem, ebből nem lett semmi. Föl is voltam kúródva, akkoriban kevésbé figyeltem a részletekre, és mindenáron a szenzáció lebegett a szemem előtt, egy ilyen megfoghatatlan témában is a konkrétumok után szaladgáltam, és arra vágytam, hogy úgy mondjanak ki alanyaim igazságokat, hogy közben én magam sem kezeltem igazságként vagy valamiféle bizonyosságként ezt az egész angyalléttel kapcsolatos kutatást, vagyis, hogy léteznének, valóságként aposztrofálhatóak lennének ezek a lények. Emlékszem, egy alkalommal, a kutatás legelején, meg találtam kérdezni Suzanától, nem lehetséges-e, hogy lévén ezek, az itt élő emberek nagy része, fent, a hegyek között elzárt falvakban még zárt közösségekben élnek, pogány vallást gyakorolnak, hogy esetleg valamiféle főzetekkel élnek-e, amitől látomásaik, hallucinációik lesznek. Szemmel láthatóan rosszallóan nézett ránk Suzana, kissé mintha zavarba is jött volna – Faki fordította a nem túl csiszolt és gördülékeny szerbemet –, annyit mondott csak válaszul, hogy az itt élő népek drogja a föld, a víz, a levegő, a fák és a tengerszint feletti magasságból adódó légnyomás. Valamikor jóval később tudtam meg, hogy a zaječari maffia bibliákba rejtette a drogot, az úgynezevezett angyalport, valahol a zsoltárok környékén kezdődően, ott, ahol az angyalok karáról értekeznek, kivágtak vagy kétszáz oldalt, és abba rejtették az anyagot. Ekkor voltaképp bibliagyártásra szakosodott Zaječar, és azt szállították külföldre. Ebben az időben az úgynevezett Stadija biblia 6 kiadást élt meg. Miközben az üzletben benne voltak sokan, mint utólag kiderült, a városi múzeum alkalmazottainak nagy része is. A mai napig nem derítettem ki, hogy Suzana benne lehetett-e, de a sejtésem az, hogy igen... De ha nem is, akkor biztosan tudhatott a dologról és ezért érezhettük rajta azt a fajta kettősséget, amellyel hozzáállt a témához, a terepmunkához, azokhoz az emberekhez, akik angyallátomásaikat, álmaikat mesélték el nekünk. Ezek az emberek mind valahol a ’60-as évek környékén élték át ezeket a dolgokat, éppen akkor, amikor Zaječart elözönlötte az angyalpor, mint kiderült később az is, sokan jutottak hozzá kisebb-nagyobb adagokhoz, hiszen sokan vettek részt a csempészésben és sokan voltak foglalkoztatva a maffia által. Az angyalpor egy nagyon erős kábítószer. Tünetei hallucinációk, kényszerképzetek, delírium, zavaros gondolkodás, a motorikus funkciók, például a járás, a végtagok mozgatásának degradálódása, hevesebb szívverés, ilyesmik. Hatására az egyén gyakran kiszámíthatatlanná válik, jellemző lesz rá az önpusztítás, akár az öngyilkossági kísérlet is. Először az 1950-es években szabadalmaztatta a Parke-Davis gyógyszergyártó cég. A PCP az USA-ban a pszichotróp anyagokról szóló egyezmény második jegyzékén szereplő, magas kockázatú, korlátozott terápiás alkalmazású
drogként szerepelt. Egy elrettentő történet szerint egy ember, aki PCP hatása alatt volt, darabokban leszedegette az arcát és odadobta a kutyájának. Emlékszem, kutatni kezdtem ezen a vonalon is, szerteágazóan, nem csak a vlahok körében, nem csak a volt Jugoszláv tagköztársaságokban. A kilencvenes években Amerikában történt egy eset. A többször ittas járművezetésért, rablásért, családon belüli erőszakért, fegyvertartásért elítélt Rodney King taxisofőrt 1991. március 3-án a Los Angeles-i rendőrség (LAPD) 13 kilométeren keresztül üldözte, miközben King 160 km/órás sebességgel haladt. Amikor sikerült megállásra kényszeríteni, a rendőrök Kinget brutálisan elverték. Az esetet nyilvános kamerák rögzítették. A rendőrök azt állították, hogy az a gyanú merült fel, hogy King PCP-t fogyasztott. Két alkalommal használták a taser nevű kényszerítő eszközt (amely voltaképp elektrosokk használata bőr felszínén), gumibottal verték a taxisofőrt, rugdosták, és amikor az fel akart állni, visszalökték a földre. Összesen négy rendőr intézkedett Rodney King ellen, közülük három fehér bőrű, egy pedig latin volt. Azt állították, hogy King nem reagált a taserre, nem érzett fájdalmat, fel akart állni, és azért gondolták úgy, hogy PCP-t fogyasztott. Az eset bejárta a világsajtót, és a Los Angeles-i hatóságok kénytelenek voltak vádat emelni a rendőrök ellen, akiket a többségi fehér bőrűekből álló esküdtszék felmentett 1992. április 29én. A végzés következtében Los Angelesben lázadás tört ki, ami 55 halottal, 2383 sebesülttel, 1 milliárd dollár anyagi kárral, több mint 7000 leadott lövéssel és 3100 üzlet kiégésével járt. A válsághelyzetet a Nemzeti Gárda és Haditengerészet bevonásával lehetett csak megoldani. A lázadás négy napig tartott. A lázadás vége felé Rodley King a zavargókhoz intézett egy beszédet: „People, I just want to say, you know, can we all get along?”, azaz: „Emberek, csak annyit akartam mondani, tudjátok, jó lesz ez így mindannyiunknak?” Az esethez hozzátartozik, hogy a Public Enemy nevű zenekar 1990. március 20-án jelentette meg a Fear of a Black Planet című albumát, amelyen a Burn Hollywood Burn című számban Chuck D. szájából elhangzik az azóta szállóigévé vált frázis: „I smell a riot goin’ on.”, azaz: „Érzem a lázadás szagát.” Sirbik Attila
Svetlana Ždrnja
www.danilokis.rs
21
prose I am not a pervert. That’s why she lets me be here with her. She sits in front of the mirror that is framed with light bulbs. The accessory in every dressing room of dreams. Maja bought it ironically. One bulb for every face that will never make it to a stage. ‘This thing itches the hell out of me,’ she says as she scratches the black stubbles on her head and wipes away the dot above her lip. In front of her lays the platinum blond wig. She has many different wigs but the Marilyn Monroe one is her favourite. ‘Guys always feel like less of a pervert when they don’t feel like they’re fucking a girl from some third world country,’ she once said. ‘Serbia is not a third world country,’ I replied. ‘And your skin remains too dark to fit the first world profile anyway,’ I added. She just sighed and asked me to hand over the lubricant. ‘You need to be less obvious next time. I could hear you breath from the closet. I think the customer did as well.’ She powders her cheeks with a brush. First she wanted to look white. Now she just wants to look somewhat human. ‘Yes, I am sorry,’ I whisper while playing with a black, rubber dildo that she usually keeps on the night stand so that customers don’t think too much of themselves. ‘I was just a bit excited.’ She turns around, her eyebrow lifted, giving me that sarcastic look of hers. ‘Well, hide your excitement, will you. Perverts hate to be recognized by fellow perverts. They are strictly solitary creatures. The only thing they allow is the territorial object that they are urinating on.’ I wave the dildo around. ‘I’m sowwyyyyy.’ She sighs and then smiles. ‘Put that thing away. Those are not for little boys.’ Her bedroom is coloured grey and red. Tiling and an indoors broom in the corner. Like paper clots are the worst of dirt that can happen around here. The little radio is in her window together with a stool and a box of tissues that she uses to wipe the sweat of her body. The bed is made of foam with a sheet on it. Sometimes she leaves it on after one or two customers without changing it, but most of the times she doesn’t. Perverts can pick up each other’s smell easily. She puts on the pink wig that she saw Nathalie Portman wore in the movie Closer. ‘What is it with you and Mr Jacobs anyway?’, she asks me while she polishes her lips. ‘You always seem a bit pale after he came.’ I lift my shoulders. I have replaced the dildo with a thong that I took from the ground. I stretch it between my fingers. It has a bear on the front with a smiley face. The fabric is cut where her vagina is supposed to start, as if the bear smiles a smile with her lips. The creeps have some sort of Freudian self-loathing from which they like the image of their dicks being bitten off by a stronger animal, she once said. ‘I don’t know. I just don’t like the way he just pounds away. His thrusts make you look like a puppet.’ She stands up and walks towards me. She is completely naked. Her firm nipples shiny and dark like chocolate. Her breasts stretch with every movement, like the skin is tightening to emphasize her skeleton’s structure. Once I compared her skin with the leather coating in a Mercedes Benz. She told me I was being creepy.
22
no.9 Wigs and Window Glass ‘You are a sweet man.’ She kisses me on the cheek while she takes a bra and a thong from her wardrobe. No bears today. ‘You know that is what they like. They all want a doll that can suffer. Don’t worry about it, baby. It is what gets my bread on the table.’ She chose her outfit. It is the silver one, her favourite. The tinfoil wrapping in which she feels like the left over salad that you cover and put back in the fridge because it is a shame to throw it away, but it will taste dry and old anyway. ‘I will still eat the salad when it tastes old or dry,’ I told her once. ‘They all do,’ she replied. ‘As long as there is some turkey in it. I am actually the turkey they take from the fridge now, I come to think about it. The one they want to stuff, to give it a taste of their own.’ Now her goose bumps actually make her look somewhat like a turkey. She gets cold more easily these days. She rubs herself with the lubricant from a bottle with a green top. It makes her smell like baby oil and bubble gum. Marinade. ‘Can I smell you?’, I ask her. ‘Of course.’ She stands next to me and lifts some pink strings of wig. I sniff deeply through my nose. ‘You smell like newly bought Barbie doll.’ She smiles while she bends over to get the dildo from the cabinet. I can see the veins writhing around it. It looks like the miniature of a lighthouse slide I once saw on a playground as a kid. For her it is a screw that makes her shine like a light bulb. A pink one this time. ‘You are my Guipetto and the doctor is the ferry will change me into a real girl.’ I look at the bottles of lubricants that are spread all over the floor, like candy for the momentarily mindless, and I curse my faith of being the responsible choice instead of the much desired fun. ‘Ok, my curly cure boy, I have to go to work now.’ She is sitting in the window, her legs crossed. The red light reflects on her tinfoil wrapping. One shiny red omelette for each breast. At least it looks warmer than the white light supermarkets keep their frozen chicken in. The little radio plays „Poison” by the Prodigy while I am reading an issue of Donald Duck on the couch in the corner. ‘Are you alright there?’, she asks without taking her eyes away from the window. ‘Yes, I am.’ ‘Good.’ She knocks on the window and makes wild gestures. ‘It looks like we caught ourselves a pervert,’ she says as the door opens. A man with a baseball cap and white running shoes walks in. They all want to look like clichés. Nothing is more anonymous than a cliché. ‘Hi, darling,’ she says to him. He nods and smiles. I can see him checking out the lack of curves on her body. He looks like the kind of guy who likes to unwrap dried out meat. ‘What is that guy doing here?’ He sort of points at me. She straitens the sheets on the bed. ‘Nothing, darling. Just somebody to make you feel better by comparison. He will leave soon.’ The guy laughs out loud while I stand up and nod my goodbyes. ‘Mission accomplished. I already feel like more of a man,’ he says as I close the door behind me and walk into the backroom.
www.danilokis.rs
I can still see all her looks and smell all her tastes in the wigs and tubes of body oils that are stored in here. I feel like the girl who could afford the accessories but never the Barbie doll itself and therefore drags what she has to her friend’s house as an excuse to play along with those who do own the real thing. I step into the backdoor that leads to the closet and close it behind me carefully. Not to make a sound is crucial. Perverts are always on the look-out for hyenas while they are devouring their prey. The door to the closet space squeaks. There are blankets on the floor. My own little nest with more wigs in it. The Baby Spice, the School Girl and Pippy Long Stockings. The wigs she could not use anymore, thrown away as the feathers that Momma Bird dropped as she flew away to get me my food. I hold two ponytails while I am closing my eyes. I stopped watching when her illness took more and more of her human shapes. Now I just listen to the rhythm of her breathing, noticing every irregularity. The humanless haircut hangs dead between my hands. The light slaps me in the face as she opens the closet door. There is a big smile on her face and she took off the wig. She didn’t laugh when I told her once that without a wig she looks like a walking dick. All she did was brushing her pieces of Head Wear saying: ‘Well, we will never find out if I look like yours, will we?’ That made me shut up. ‘Ah, you look pale again. I already told you that you shouldn’t worry so much.’ She takes my hand and drags me up. I actually like her bald head. It looks misplaced, too friendly and vulnerable for her harsh nudity. Like her Dressed for Sex body is just a Halloween costume. ‘This guy actually tried to be tender for some reason. They sometimes think that fucking you like love making will make them special.’ She shakes her head and lights a cigarette. ‘I think you shouldn’t be smoking.’ ‘What? Are you afraid that your investment won’t pay off, Guipetto boy?’ Her reflection in the mirror shows a chuckle. I stand in the corner staring at it. ‘Ahh, come on. You know that I am kidding, right?’ She lays a hand on my cheek and kisses my nose. ‘Come on, give me a smile.’ I can see the shape of her skull as the skin tightens around her face to give me one of hers. ‘I’ve to go,’ I say. She just nods as I reach for the three hundred in my pocket. ‘Three hundred again?’ ‘Yes.’ I am not a pervert. ‘I will just spend it on medicine.’ I want to have sex with a person, not a puppet. ‘Really, I promise.’ I look into her puppy eyes. Puppy eyes that sunk deep into dark sockets. I let go off the bills. She puts them away. ‘I will see you again soon.’ She already took a cloth to wipe the make-up from her face. She lays her People Face in stripes on paper. ‘I promise you that I will be better soon. Then I will be all yours.’ She presses me against herself. Gently so I won’t be able to feel how bony she is. I am not a pervert. Only when she is better, I can fuck her. Ramon Martensen
prose
no.9 U.D.
Veled vagyok, ne félj
Teško mi je bilo da prikrivam svoje oduševljenje. Otkriće da sam upoznao pravu pesnikinju i da sam bio u prilici da razgovaram sa njom činilo je da moj inače slabašni libido sposobnosti kurtoazne društvene konverzacije gotovo eruptira. Bog te jebo, pesnikinja! Imala je 89 godina, a poezijom kao jedinim sredstvom rada se bavila već više od sedamdeset godina. Istina, uređivala je i nekakve književne časopise, ali tek to je bilo nešto, po mom mišljenju, neobavezujuće, relaksirajuće, a opet do te mere poželjno činjenje i karijera u sivilu ambijenta četiri decenije dugog Varšavskog pakta, da je više dodavalo nego oduzimalo mojoj impresioniranosti. Neko ko toliko traje na taj način je sigurno u blizini Ponse de Leonovog izvora večite mladosti, pomislih, i upitah je na poljskom, u mojoj varijanti govora tog jezika, za koju mi se u tom trenutku činilo da je sasvim razumljiva: Panova Vimenova, meni to tak spektakularne čto Vi tako spektakularne poeta, poetesse, takže tu da ja možem Vas pitat... What do You want to know, young man? Uzdahnuo sam i lagano, sa užitkom popio gutljaj dobrog i relativno, činilo mi se u tom trenutku, jeftinog rozea. Razmišljao sam kako da do maksimuma iskoristim ovaj trenutak. Izvadio sam papir iz džepa i počeo da čitam: Młodzieży budującej Nową Hutę Kto dom zbudował, w którym mieszkam? Kto kładł swą pracę na fundament? Ów murarz, zdun i szklarz, i cieśla minięci są przez ludzką pamięć. Klasa z pamięcią złą - umiera. Wierniejszą pamięć wybieramy... Dok sam čitao, za trenutak sam bacio pogled ka pesnikinji. Vimenova me je prezrivo posmatrala. Izgledala je kao neko ko guta hrapavu knedlu istinske nelagodnosti dok mu ispred očiju prolaze sve neprijatne uspomene iz teške mladosti. Učinilo mi se da sam gotovo i sam u ustima osetio kiselkast ukus hladnog kupusa koji je svojevremeno, tako sam mislio u tom trenutku, i opredelio disidentsko političko opredeljenje Vimenove u njenoj dalekoj mladosti, u vremenu rane faze izgradnje socijalističkog sistema u Poljskoj. Nisam ni stigao da počnem da saosećam sa pesnikinjom. Upravo sam želeo da kažem kako uvodni stihovi – Kto dom bude zbudoval v ktorim meškam... - bude u meni takvu egzaltaciju, kada me je pesnikinja preduhitrila: What are you trying to insinuate with that poem? Who is this cocksucker anyway? Everything is a product of circumstances, you envious, failed, little man... You had your opportunities, why didn’t you succeed in realizing them, it is of no matter to me. Čitala me je bolje od mene samog, kao bilbord. Bilo je besmisleno pokušavati osporiti jedno takvo iskustvo. Sigurno je u pitanju bio roze. Skrušeno sam pogledao u njeno lice, lice stoletnog hrasta mudrosti i zamalo zaplakao. Počeo sam da recitujem: Svaki je početak tek nastavak... a knjiga onoga što se dešava, tek je napola otvorena... Ipak, bilo je kasno. Izgubio sam bio svoju priliku. Odustao sam od namere da joj postavim pitanje kakav na nju utisak ostavlja bizarnost istorije očigledna baš na primeru Nove Hute o kojoj je svojevremeno pevala. Bizarnost koja se ogledala u tome da su mladi poljski levičarski udarnici napravili grad za novu mladež, a da je ta mladež iz Nove Hute sada, pola veka kasnije, većinom neo-nacištički raspoložena. Možda je tako i bolje. Koliko god da sam se divio Vimenovoj, znao sam da nikad neću biti ona. Kada bih i mogao biti, znao sam da to opet ne bi bilo to jer onda to više ne bi bio ja. Oko nje su se u tom trenutku već našli ljudi iz organizacije književne večeri. Nekako sam ipak uspeo da joj predložim da odemo na partiju tenisa na travi. Rekla je da sutra leti za San Francisko i da mora da ide da spava. Tada sam se zarekao sebi da više neću dati ni dinara za odlazak na književne večeri koliko god se osećao dokonim. Znao sam da nikad neću biti ni kao ona. Dragan Stanković
Bevágja az ajtót. Utánamegyek. Én bemegyek, ő kijön. Én kimegyek, ő bejön. A fürdőszobában magára zárja az ajtót. A kukucskálón leskelődöm, de észreveszi, és odatesz egy törülközőt vagy a köpenyét, amit a születésnapjára vettem. Kérdem, mit csinálsz? Nem válaszol. Addig állok az ajtó előtt, míg ki nem jön. Most már nem kérlelem, és nem kopogtatok. Dörömbölök és kiabálok. Mondom, gyere már ki onnan, mit csinálsz? Meg kellett volna tanulnia, nem zárkózunk be csak azért, mert haragszunk, vagy csak, mert úgy tartja kedvünk. Én megmondtam, engem nem érdekelnek a szomszédok, nem érdekel, hogy éjfél van, nem fogsz a fürdőben aludni, nem érdekel, hogy vittél különköltözködős paplant és nem fogsz felfázni, nem érdekel, akkor sem fogsz a kádban aludni. Az ágyban a helyed. Azt mondja, csak itt lehet nyugton, és szüksége van a magányra. Mondom, gyere ki onnan, különben betöröm az ajtót. Türelmesen várok. Azt mondja, hagyjam békén. Mondom, állj félre, mert berúgom az ajtót. Várok, hátha kattan a zár, de nem kattan. Még várok egy kicsit. Mondom, berúgom. Nekirugaszkodom, és berúgom. Aztán órákig sír az ágyon, nem akar lefeküdni, ott kuporog és reszket. Sajnáltatja magát, mozdulni sem akar, mint aki megkövült. Alig tudom szétfeszíteni. És akkor hadonászni kezd, és nem akarja abbahagyni. Mondom, sírás lesz a vége. Azt mondja, el fog költözni. Nem hiszem. Azt mondja, már nem szeret és nem érdeklem, de én ezt sem hiszem. Nem mondja komolyan. Azt mondja, elmegy, és többet nem látom. Mondom, engem ne fenyegessen. Azt mondja, nem fenyeget, higgyek neki, amint módja lesz rá, el fog költözni. Mondom neki, milyen kegyetlen. Bocsánatot kér, és azt mondja, ne haragudjak, de továbbra is rezzenéstelen az arca, és nincs megbánás. Mondom neki, milyen szívtelen. Könnybe lábad a szeme, és azt mondja, legalább most ne bántsam. Mondom, nem értem, mi baja, hova menne, folyton menne, hova mind’ menne, mikor mellettem a helye, mikor mi összetartozunk, hát nem tartozunk össze? Minket egymásnak teremtettek, mi nem válhatunk szét, mit csinálnánk egymás nélkül, nekünk szükségünk van egymásra, nem hagyhat el. Pakolni kezdi a bőröndjeit, napok óta pakolja, ezt csinálja, ha ideges, mindennap pakol. Hagyom, majd megunja, és visszapakol. Lefekszik. Melléfekszem. Ahogy megérzi, hogy ott vagyok, azonnal átcuccol a másik szobába. Utánamegyek. Fekszik a kanapén. Melléfekszem. Visszamegy a másik szobába. Utánamegyek. Fekszik az ágyon. Melléfekszem, mellébújok, megölelem. Hagyja, nem ellenkezik. Beszélek hozzá, nem szól semmit. Mint egy fa, de inkább, akár egy szikla. Vagy kaktusz. Mondom, rendbe jönnek a dolgok. Az idő majd mindent megold. Csak neked is változnod kell egy kicsit. Az nem lehet, hogy itt gubbasztasz egész nap a hálóban, este kidugod a csőröd, de akkor sem szólsz egy szót sem, csak kipakolod a különköltözködős paplant. Oké, hogy már nem csapod be az ajtót, játszod a nyugodtat, oké, én türelmes vagyok, de nem fogok a nappaliban aludni. Kérdem, nem szívunk el egy cigit? Felnéz, megvonja a vállát, és alig láthatóan elmosolyodik. Igen, ez egy jel. Erőteljesen magamhoz szorítom, kicsit vergődik, de én erősen tartom és biztatom. A fülébe súgom, szeretlek, mindig szeretni foglak, és sohasem engedlek el, ne félj. Sírni kezd. És én nagyon szorítom, egyre erősebben és erősebben. Azt mondja, fáj. És egyre halkabban, nagyon fáj. Simogatom a haját. A szokásosnál is simább, és langyos. Ne félj, itt vagyok veled. És végre érzem, ahogy enged a dac, ahogy lassan hozzámsimul, ahogy rámbízza magát, és a karjaimba hull. Olyan boldog vagyok, és soha, de soha többé nem hagylak el. Kivágja az ajtót. Húzd már le azt a kibaszott zenét, és inkább feküdj le te is aludni. Repül a különköltözködős paplan, a kispárna, az alvós póló. Bevágja az ajtót. Utánamegyek.
Adorján Beáta
Olivera Parlić
www.danilokis.rs
23
workshop Zadatak: Kratka vežba na času Radionice kreativnog pisanja na srpskom jeziku – moderator radionice Robert Tili započinje pesmu, svako od polaznika dodaje po stih.
ODBIJAM DA ŽIVIM U svetu u kojem verovati više ne pomaže I gde se nema vere ni u šta i ni u koga Od ljubavi do Boga ne Verujem nikome Od sredstava javne komunikacije do svoje majke Pa ni sebi samome I to nije dobro I to nije jedino što ne valja Na Žalost Ne samo budućnost Već ni prošlost nije što je nekad bila A o sadašnjici neću ni da pričam Sve je isto, samo se konobari i komarci menjaju Ne sviđaju mi se ni kafići ni kafane Previše dosade i alkohola Premalo duha Samo se glupaci i mudraci ne menjaju Srebrne kazaljke polako uzmiču Nikog tuđi problemi ne dotiču Ubijaju u meni i muškarca i ženu I Boga Pa ponovo se rađam u sve novijim i novijim ob Licima i oblacima S mnogim nečujnim kricima S uvek identično suprotstavljenim licima Odbijam li da verujem? Robert Tili i polaznici Radionice kreativnog pisanja na srpskom jeziku
Zadatak: šta za vas znači radionica?
ŠTA MI RADIONICA ZNAČI Troma hladnoća u oklop me baca A nadahnuće klonulo je duhom Svaka reč traži sebi mesto, Ali otuđena u fioci biva često. Isprekidani tragovi poeme ili priče, Na prašnjavi podrum sećanja liče. U kutak mistični koji četvrtak neumorno čeka Zavireh jednog hladnog zimskog dana, Susret naredni podlogu utemeljenu gradi, A talog kreativnosti naglašava - ne treba stati. Ljiljana Firićanski Zadatak: Šta je za vas sreća? Kad neproziran mrak prelije prozorsko okno i moje oči pobedi san, Upitam se u postelji mekoj šta li donosi sutrašnji dan? Neopipljivi treptaj, kap poleta sreće Nad nezadovoljstvom zverskim nadvije se i pobedi sliči Al’ kad momenat nenadani povuče se u senu Opet novo praskozorje obazrivo čeka… Ljiljana Firićanski
24
no.9 iotam
N
Aba oh
Сунце је у знаку Cтрелца. Децембарске магле гуше град. И киша је падала, улице су мокре, али то сам преспавао. Топло, претопло за ово доба године. Не могу да читам, боље рећи не могу ни на шта да се сконцентришем. По четири пута читам сваку реченицу несигуран шта сам прочитао и да ли сам уопште нешто прочитао. Болесно, иритантно – тако се не може. Можда ми дуван помогне да склопим мисли. Нисам од оних што пуше сваки дан, што не могу без дувана – могу без свега, али данас бих тако запалио а немам пара. Сетих се Марка, он ми дугује двеста динара још од прошле недеље када смо се у току меча заједно кладили на Зенит. Није тад имао пара (односно имао је само крупно) а хтео је да уплати на њихову победу. Ја имао петсто динара па ставио свих петсто на њих рекавши му да у случају победе делимо добитак. Играли су у гостима са Портом, било је 0:0. Зенит је прошао али не и наш тикет. Рекох му тада да заборави, да не мора да ми врати паре, али он је инсистирао, па рекох: хајде. Назовем га и нађемо се испред моје зграде, он ми из кола пружи новчаницу изменивши са мном тек неколико речи; каже да жури. Уђем у трафику и купим црвени Вест па продужим даље низ улицу у малу ноћну шетњу, чисто да се изветрим и саберем мисли. Пролазим пијацу и сквер исцртан графитима Спартакових навијача. Пут даље води ка стадиону, нећу у тај мрак. Скренем десно стазом поред школског игралишта и кошаркашких терена ограђених шарено офарбаном оградом па се најзад зауставим на углу да припалим цигарету. Поред мене прође грмаљ дуге косе и ретардираног држања, за њим рашчупана старија жена фарбане црне косе са цегером у руци. И нека дроља у пластифицираној одећи затим. Деца се враћају из школе, зачудо нису бучни као што клинци умеју да буду. Тек понеки аутомобил уз специфичан звук гума на мокром асфалту и светла из околних зграда. Ништа није нервозно, све је смирено и сиво, сиво као у Готаму, као у стрипу. Пушим и стојим на углу баш као да неког чекам, а не чекам никог. У ствари, кад боље размислим, добро би било да сада дође дух старог партизана, желео бих с њим нешто да попричам. Ако се којим случајем уместо њега појави дух старог растамана отераћу га у три лепе наркоманске и нерадничке пизде материне. У даљини, кроз густо засађене зграде спазим црвено светло, светлећу рекламу чији се садржај смењује. И зашто морам да одем тамо да бих проверио шта пише, то не могу да објасним. Кренем ка том црвеном светлу, али не краћим путем кроз бетонску шуму, него културно, фино, асфалтираном стазом, мада ћу мало дуже пешачити, али нека, то сам ваљда и хтео. Чим сам кренуо, осетих неку необјашњиву трему, ноге су ми се одсекле у нивоу чланака као да полазим на стрељање. Дакле, ако је ово заиста Готам, град сивила и чудних појава, зашто баш ја морам да будем Бетмен?! Ево, већ летим, иако ходам, ноге не осећам, још само да нађем опрему и она зајебана кола па авантура може да почне. Ту сам, стојим на аутобуској станици преко пута те рекламе са црвеним светлом. Yu taxi; пише словима старих компјутерских програма. Тад мала ждерачка фаца из једноставних компјутерских игрица прождера слова која смени натпис: Autocentar Milankovic; а испод тога, истим црвеним латиничним словима писало је: landirenzo. Затим мали прождирач поново крену у акцију тамањења слова после чега се појави и трећа реклама: autogas reaf. Ништа необично. Али мене ипак нешто вуче да останем ту где јесам, баш на овој аутобуској станици, баш као да и ја чекам аутобус, а не чекам га. Упорно стојим загледан у ту рекламу. Једноставна је, на њој се смењују само ова три натписа, кад се наједном појави и четврти на комe пише: Hej, Ivane, imaš hitan telefonski poziv!, а испод тога: Šta čekaš?! Idi do prve halo govornice - smesta! Кренем, шта ћу. Прођем стазом поред зграда и вратим се на исти угао улица на ком сам запалио цигарету, на ком ми се први пут јавио онај чудан осећај да се налазим у неком другом граду, у некој другој димензији што личи на црно-бели стрип. Ту би негде требало да буде телефонска говорница, али нема је. Нема је ни код ОТП банке, ни код школе, нити код новог тржног центра са кафићем у приземљу и кугланом на спрату. Вратим се на сквер исцртан навијачким графитима и ту преко пута пијаце код такси станице спазим жуту телефонску говорницу – то је то! Помислим усхићено. Али то није било то. У старој телефонској говорници није било телефона. Ништа, потрага се наставља, ту је негде. Ту су таксисти, питаћу њих. Кажу ми: Тамо, код оне продавнице, тамо је хало говорница. Хвала, одвратим љубазно и кренем ка брдашцу изнад пијаце. Телефон звони. Подижем слушалицу, јавља ми се озбиљан, метални глас: Ваше име је извучено на наградној игри. Одређени сте за тест возача најновијег модела Сузуки мотора. За шест часова будите у Београду испред главног улаза железничке станице – чекамо вас. И спусти. Пре него што сам стигао да питам: Је л' то случајно нека грешка? Јесте ли сигурни да сам баш ја прави човек за пробу вашег Сузуки мотора? Пре него што сам стигао да питам: Извините, али ко сте ви уопште? Како да вас препознам кад стигнем тамо? И како уопште он или они мисле да ја за шест сати почевши од овога сата стигнем на главну железничку станицу у Београду. Немам пара за такси. Ма лако за такси, немам ни за воз. Ма лако за воз, немам ни динара. У ствари, није да баш буквално немам ни динара, имам деведесет динара што ми осташе као кусур од цигара. А не могу да не одем. Морам да одем из најмање три ваљана разлога. Прво што је тај глас толико строг и ауторитаран да сам убеђен да уколико се не појавим на том месту и у том оштро одрезаном и прецизно одређеном времену, то никако неће завршити добро по моју безбедност. Очигледно је да имам посла са силама мрака. Ови људи нису из владе, види се то по начину на који са мном разговарају: охоло, дрско, заповеднички, неумољиво. И још нешто – ови људи знају шта раде. Други је разлог тај што ни сам не желим да пропустим ту адреналинску авантуру која већ унапред обећава. На крају, морам да сазнам да ли сам стварно неким чудним случајем упао у црну рупу – димензију у којој су све ствари исте, а нису исте. Јер ако јесам, онда Готам у који се мој град претворио (а вала претворио се) не влада само у мом граду. Не знам како али знам: Готам није само један град – то су сви градови, па чак и сва села ове планете. Другим речима; из Готама се не излази простом променом локације. Он је свуда, он је један огромни спојени гигантополис. Ако је све мрачно, сиво и загушљиво, ако су људи овде само сенке или механизовани полуроботи, то јест ако је ово место које јесте а ипак није, то јест ако је ово црна рупа свемира или друга димензија, онда је тужна истина да ми нема спаса. А зашто сумњам? Зато што је напросто нељудски да све буде овако тихо и мирно. Не може, мајку му! Нико се не буни, нико се не жали ни на шта – како то?! Као, све нам је потаман. Као, имамо свој хамбургер, чипс, кока-колу и телевизор, имамо чак и централно грејање и то је то. Шта ће нам више од тога!? А не, није то све. Имамо и музику, филмове, стрипове, видео игрице, стадионе, хале, новине и скандале. Па ту је онда дрогица и цуга, проституција и бизарна модерна уметност из које се рађају застрашујуће сподобе. Лично мислим да су управо ти јебени кретени, ти изопачени умови што стварају ту нову, како је они зову: „модерну уметност” и криви за сво ово срање што нам се управо догађа. Кад боље размислим, нису уметници ни за шта криви – лудило је свуда око њих, улази у њих; они се само бране од отрова тако што га из себе избацују. Најзад, закључујем: Силе мрака су изнад ове наше планете поставиле гигантску куполу из које излазе чудновати љубичасто-жути облаци а из ових опет по свима нама капље киша диетиламид лисергинске киселине (скраћено ЛСД) са аромом борових шума па сада сви лелујају у неком свом полусну и сваког заболе споловило за све, па чак и за саме себе. Иван Скупњак
www.danilokis.rs
workshop
no.9 Zadatak: Ispričajte basnu o prasićima i vuku iz perspektive vuka.
Vukova Osveta Ovo je već šesti dan kako oka nisam sklopio. Svaki put kad bih i pokušao da zaspem, budio me je zvuk moje gladi i osećaj beskorisnosti. Ja sam vuk, trebalo bi da predstavljam strah i trepet ostalim životinjama. Trebalo bi da budem kralj šume, da jedem šta poželim. Pre je i bilo tako. Sad mi se svi smeju. Više se ne boje prići mojoj pećini; ne boje se kljucnuti mi šapu, povući me za rep ili žacnuti mi oko; preslab sam da im ikako odvratim. Kao da me izazivaju svojim mesom i sokovima, pa kad halapljivo zagrabim za njima, oni krenu da histerišu od smeha. Za sve su krive one prljave svinje. One pogane, sebične zveri koje misle da su mnogo pametne. Zapravo su mnogo glupe. Kuća od drveta i slame? Gluplju stvar nisam video. I ta kuća od cigala je nešto najsmešnije što sam ikada video. Sama pomisao na nju me nagoni na smeh, ali mi je grlo previše suvo. Ipak, koliko god bilo smešno, ta prokleta kuća me je držala podalje od mog ručka. Od moje večere, doručka, užine, predjela, mog švedskog stola, moje svinjetine, zečetine u sosu od borovnica, ovčetine sa sve vunom, pileti... Probudio sam se na cvrkut dosadnih ptica koje su pevale rugalicu i lebdele mi oko glave. Gamadi! Celo lice bilo mi je prekriveno sopstvenom pljuvačkom, valjda od preteranog sanjarenja. Više puta sam razmišljao da postanem vegeterijanac, ali kore od drveta i mahovina su mi toliko prijale da sam ubrzo nakon što sam ih pojeo povratio i ono malo rezervne materije što mi je ostalo u želucu. A i nije bilo tako lako kidati biljke sprženim rukama. Proklete svinje. Osvetiću im se. Hoću. Makar mi to bilo poslednje. Neću im dozvoliti da se izvuku sa sretnim krajem. Znao sam kome treba da se obratim. Šuma je bila prepuna propalih likova iz bajki, uključujući raznorazne maćehe, veštice, ali i penzionisane vile. Meni je bila potrebna samo jedna maćeha – Zla kraljica. Nisam bio siguran da li još uvek živi u istoj šupi gde je bila i pre, ali sam pretpostavio da u međuvremenu nije mogla da dođe do nekih velikih para. Oko njene nazovikuće rasle su jabuke, s obzirom da je to bio njen specijalitet, njena strast i fetiš, mogli bismo reći. Kuća je izgledala veoma otrcano. Videlo se da se kraljica trudila oko detalja i pokušavala da drvenu baraku učini otmenom, ali meni, kao običnom smrtniku, sve to nije značilo ništa. Izgledalo je neuredno i nabacano. Ušao sam kroz vrata koja kao da su bila nova i pogledom tražio maćehu. Sedela je u drvenoj fotelji i buljila u zid. Od incidenta sa Snežanom kraljica je postala spektrofobična, što znači da je uklonila sve moguće predmete u kojima bi mogla videti svoje lice. Zbog toga je njena kosa bila raščupana, lice prekriveno bubuljicama, šminka neuredna. Ovako je stvarno izgledala kao prava veštica. Pogledala me je i veoma izravno rekla: - Čula sam za incident sa svinjama. Šta želiš? Nisam morao da se čudim. Ipak, ona jeste bila veštica, ma koliko lepo ili ružno izgledala. Nije me se ni najmanje uplašila. - Treba mi tvoja pomoć – prošaputao sam. Nije da sam bio uplašen, nego mi je grlo bilo toliko suvo da bi svaka rika izazvala ponovnu nesvesticu. – Moraš da mi pomogneš da se otarasim malih derišta. - Kakve ja koristi imam od toga? – hladno je odgovorila provlačeći jezive prste kroz dugu, crnu kosu. - Koristi? Pa mi smo na istoj strani, zloće treba da se međusobno potpomažu. - Kakve ja koristi imam od toga? – ponovila je, ovaj put glasnije i grublje, ni ne pomerivši svoj stav i držanje.
- Pa ne znam... - Kakvu korist ja imam? – zavrištala je tako jako da su zelene jabuke pootpadale sa drveća u dvorištu. Nisam imao da joj dam nijedan validan razlog zašto bi morala da mi pomogne. Bio sam gladan i očajan. Znao sam da mi je čitala misli. - Pa mogla bi da dobiješ jedno prase... - Šta će meni prase? – zasiktala je i da je mogla, sunula bi vatru na mene. – Vidim da si ostao glup kao i pre. Pomoći ću ti, ali samo iz jednog razloga kojeg ti, propalico, nisi mogao da uvidiš tim svojim jadnim mozgom veličine graška. Kad se rešim prasića, Snežani će to jako teško pasti. Sve životinje su njeni prijatelji, navodno. Frigidna, dvolična mala pijavica, to je ona! Veštica je nastavila da psuje i histeriše još dosta vremena, dok mi konačno nije rekla plan. Od same pomisli na mrtva svinjska tela krenula mi je voda na usta, srce mi je počelo brže kucati, a rep je postao mnogo življi. Bez obzira koliko je ružna i izopačena bila, matora je imala brilijantne ideje. Prerušila me je u Crvenkapicu, tu ogavnu, uobraženu, razmaženu balavicu koju sam mrzeo iz dna duše, ali ona je bila u besprekornim odnosima s prasićima i to je bila savršena prilika da im se približim i zabiberim živote zauvek. Veštica staloženo iskorači iz šupe, prljavim cipelama gazeći po mekanoj travi prekrivenoj umornim kapljicama rose. Hladnokrvno je došetala do čvrstog, ostarelog stabla jabuke i nemilosrdno otkinula tri najcrvenije. Dok je drvo plakalo za svojim potomcima, maćeha je bacila zle čini na do sada nevine jabuke i stavila ih u jednostavnu pletenu korpu, lakšu od listova. Smejao sam se sam sebi, shvativši u kakvu sam poziciju sebe doveo. Sva sreća pa nije bilo nikakvih ogledala, te nisam mogao da vidim svoje ružno lice. Tri debela praseta živela su u cirkuskoj kući od cigala van šume. Dim je kuljao iz njihovog dimnjaka, iako je jesen tek otpočela. Koketno sam pokucao na drvena vrata koja sam tako dobro poznavao. Vrlo dobro sam znao kako da izimitiram Crvenkapu do savršenstva – na kraju krajeva, toliko smo se dobro upoznali, da mi je bila i u stomaku. Mlađe prase mi otvori vrata i spontano me zagrli. Osećao sam se odvratno, prljavo i grešno dok su me ti žilavi papci milovali po ramenima. Ušao sam, dakle, u tu smešnu kuću, dok mi je adrenalin kuljao u telu i čekao da ga izbaci neka erupcija. Od velike želje za osvetom, krvoprolićem, od velike gladi i iscrpljenosti, od treme koja mi je zahvatala svaku ćeliju u telu, ne sećam se kako sam stavio jabuke na njihov prljavi sto. Sve čega se sećam je ta pogana melodija koju je sviralo najstarije prase na klaviru. Dok sam trepnuo, najmlađe prase je histerično proždiralo jabuku i gutalo sve sokove, usput balaveći po njenoj kori. Došlo mi je da povratim. Kad sam video kako je počelo da se guši, kako su mu se zacrvenele oči i kako mu je nateklo grlo, kad sam video kako mu drhte ruke i kako mu pljuvačka nekontrolisano curi iz usta, nisam mogao da se suzdržim. Povratio sam sve što sam imao u stomaku, mada je to, pored koje mahovine, bila uglavnom voda i izjurio iz te ludnice dok su me svinje psovale i klele. Pobegao sam glavom bez obzira i uživao u svojoj pobedi. Sladio sam se ukusom njihovog poraza, hteo sam da se smejem, ali sam bio previše umoran. Ipak, ja sam pobedio, moja je bila poslednja. Ko se zadnji smeje, najslađe se smeje; a ja da sam mogao, to bi zasigurno bio najslađi smeh ikada. Ležao sam tako u travi i teško disao. Nisam mogao da se zasladim svojom pobedom. Moj mozak nije mogao da pojmi šta sam upravo uradio. Moj mozak veličine graška. Moj život bio je ispunjen. Ja sam bio ispunjen. Sve je bilo gotovo. I dok sam razmišljao o tome kako sam sad ponovo najveći autoritet i kako mi je slava ponovo vraćena, oslepi me prelepo belo svetlo i ja čuh pesmu anđela. Kovač Ivan
Ko je Irina? Irina je bila devojčica koja je volela novo.Volela je da se kreće nepoznatim prostorima. Svaki pogled iza drugoga ugla otkrivao joj je novu sliku, bilo da je u njoj centralna tačka kuća sa cvećem ili napušteni mlin na kraju grada. Pružanje koraka je za malu Irinu značilo i otkrivanje slika. Zato nije volela da, poput njenih drugara, trčkara kao muva bez glave. Nije htela da propusti neki detalj, nije htela da se odrekne šlaga na slojevitoj torti novotarija. Njena ljubav prema novome protezala se u svim porama njenog malenog života. Odbacivala je lepe haljine sa lutaka da bi stavila nove makar one bile obične krpe. Drugarice su se čudile ali slatko prećutkivale, uzimajući odbačene dekoracije za svoje ljubimice. Irina je čitala samo kratke dečije knjige, one koje se mogu pročitati za jedan dan. Nije imala nameru da sutradan uzme u ruke knjigu koja joj je juče pravila društvo. Kosu je uvek češljala što je moguće raznovrsnije, a kada joj je ponestalo inspiracije, terala je mamu da joj plete kikice i stavlja mašnice. Pokatkad je stvarno preterivala. Da bi osetila novi ukus, dolivala je šećer u supu. Krišom je mazala lakirane cipele maslinovim uljem sa željom da joj se drugačije cakle. Igrala je fudbal sa većim dečacima samo da ne bi ponovila jučerašnju sesiju preskakanja konopca sa svojim drugaricama. Često od ovih eksperimanata nije dobijala ništa drugo do proliva, batina i oguljenih kolena. Tako je bar izgledalo drugima. Mala Irina je ipak još dosta vremena istrajavala u svojim namerama da prisvoji novo kao neodvojivi deo svoga bića. To je trajalo sve dok mala Irina nije postala malo veća.Tada je otkrila jednu potpuno novu novotariju. Primetila je da joj se obrazi crvene kada gleda jednoga lepog dečka. Zatim su usledili i sledeći simptomi: drhtanje kolena, zamuckivanje u njegovoj blizini, rasejanost i opšta sramežljivost. Irina je primetila da ova nova generacija novotarija uopšte više nije pod njenom kontrolom, kao što su bile novotarije koje je generisala u svom detinjstvu. Odjednom je počela da se plaši novoga. Nije više menjala boju čarapa i ton kreona svaki dan, niti manijakalno menjala garderobu sa drugaricama. Sada ju je interesovala sadašnjost. Da bi se dopala svojoj simpatiji počela je pratiti sve što bi on mogao da voli. Gotovo svakodnevno je obilazila muzičku radnju u potrazi za aktuelnim hit albumima, kupovala novine opšteomladinskog tipa, pratila sport, pogotovu košarku koju je on trenirao, obraćala pažnju na najnovije tračeve – uvek sa bojazni da će čuti da je on počeo da šeta sa nekom balavicom, ali ne i bez nade da bi je mogao pomenuti nekom drugu u superlativu. Njena vanredna upućenost u dešavanja donela joj je neočekivane poene. Postala je popularna, kako u muškim tako i u ženskim društvima, mada je izostao željeni rezultat te „kampanje sadašnjosti” - da osvoji srce svoje simpatije. Nije da je njena pojava u potpunosti mimoišla njegove senzore, pa ipak nije dospela u njegov sistem
klasifikacije devojaka u viši rang od „simpatična blebetuša”. Počinjala je biti svesna toga ali se nije predavala, ni onda kada je on otišao u drugu srednju školu i društva im se transformisala usled nužnog diktata obrazovnog sistema. Njena upletenost u sadašnjost iziskivala je veće napore zato što je sada do njega bilo teže doći. Sada su novotarije pretile da postanu otvoreni neprijatelj. Često bi pred spavanje maštala o „zlatnim danima” osnovne škole, tiho proklinjući svoju novu školu. Susreti su im bili sve ređi, kontakti sve šturiji; svi lepi momenti koje je tih nekoliko godina pokušavala konzervirati počeli su odavati bajatost. Krenule su priče da on ima devojku. Irina je bila očajna. Dok je pokušavala skupiti snage za adekvatnu reakciju, već je i okvir srednje škole istrulio oko njene idealizovane slike romanse. Počeo je fakultet. Distanca između njega i nje sada se merila međugradskim linijama. Irina je upisala fakultet lepih umetnosti. Njena potraga za lepim sve se više selila u prostor omeđen grčkim kolonadama i vizantijskim mozaicima. Vakumizirana sadašnjost bila je postepeno nadomešćivana idealizovanom prošlošću. Irinu je sada interesovao precizan odabir trenutaka vrednih restauracije. Želela je da postane kustos muzeja. Njen kontakt sa starim društvom bio je na nivou kontakta modernog sveta sa helenskim – putem iskopina što bi povremeno iskrsavale u vidu telefonskih poziva. Letnje raspuste je provodila sama na obalama jezera, čitajući knjige o Starom svetu, diveći se postojanosti nepomične jezerske površine i nepomućenom sjaju zlatne mikenske maske. Nove godine je provodila u detaljnoj rekapitulaciji starih, samo da bi sebi dokazala da se nije desilo ništa novo, ništa što bi joj unelo nemir u sećanja na setne trenutke. Odeća koju je nosila poprimala je tendenciju da u skoro vreme postane delikatan spoj kompleta koji su na patinastim fotografijama krasile figuru njene bake i nekakvih prišivaka za koje je crpila inspiraciju iz fotoalbuma čiju arhaičnost nećemo komentarisati na ovom mestu. Nabacila je bila i naočare sa dioptrijom, čak je razmišljala da je unapred poveća sa minus jedan na minus dva kako bi joj tako kreirana magluština olakšala muke koje su je morile pri špartanju ulicama velegrada; toliko promena, pa nije ona dužna sve to da detektuje! Izbegavala je nova poznanstva. Smatrala je da je njen krug prijatelja odavno zatvoren katancima njene nepopustljive ćudljivosti. Diplomirala je sa najvišom ocenom i dok je primala diplomu u ruke, profesor joj je predvideo „izuzetnu budućnost u prošlosti”. Da li je to novotarija? - pitala se Irina. (Odgovor pokušajte dati vi, dragi čitaoci!) Nemet Mihalj
www.danilokis.rs
25
workshop O noćnom mraku Otpočeo je svoje dugo putovanje iz jednog usamljenog razloga - osećao je da nešto važno ne zna o životu, nešto čije saznanje bi ga osnažilo i umirilo njegovu sumnju da mu nešto nedostaje. Tako je jednog jutra uzeo na leđa poveliki ranac i krenuo na dugi put. Samo putovanje, nadao se, će mu doneti mnoge susrete sa ljudima i doživljaje koji će ga nečemu novom naučiti i približiti ga svom neotkrivenom cilju. I sam odlazak je imao u sebi pouku i saznanje. Ako veoma verovatno zaključana vrata ne proveri pre odlaska, to postaje pitanje koje će ga proganjati čitav dugi put. Na putu do grada Elmund je imao priliku da vidi čoveka koji je klečao i sa oba dlana okrenutim prema zemlji izgledao kao da je nešto uhvatio i pokušavao da to čvrsto zadrži za sebe. „Dobar dan.” „Tu ste u pravu i želeo bih da takav i ostane”, reče čovek. „Izvinite. Nisam hteo da budem na smetnji. Zbogom.” „Pogrešno ste me shvatili. Ja sam to rekao zbog ovoga”, i nagne glavu ka šakama. „Šta to držite ispod ruku?” „Rupu.” „Rupu?” „Da, rupu.” „Pa dobro, šta je u rupi?” „Mrak.” „Mrak?” „Ti ćeš svaki put ponavljati šta ja kažem? Mrak. Nikad nisi video mrak?” Nije znao kako da odgovori. Čovek ga skoro prezrivo pogleda a zatim još više stisne šake ka zemlji. „Mogu li vas pitati zašto to radite?” „Zar nije očigledno? Pokušavam da sprečim mrak da izađe iz rupe. Svake noći on se naizgled niotkuda i najednom pojavi. On je pravo zlo, kad se spusti, svakakve nesreće i neprilike se znaju izdogađati. Baš preksinoć, skoro sam se na smrt
TEMA: O životu i smrti; zamislite da ste Bog za tren, kakav biste svet stvorili?
spotakao o usnulog Lepotana, mog psa, znate, a sigurno ne bih da je bio dan, jer preko dana on ne spava. A pre tri noći se desilo da sam greškom obukao ženinu tuniku namesto svoje, kada sam pošao u svoju kasnu šetnju. Kakve li sramote. Zamislite kako bi mi se smejale da su me zatekle komšije u toj prilici? Srećom, pa je bio mrak, to jest, hoću reći da se cela neprijatnost ne bi desila da ga nije bilo. To je mač sa dve oštrice, te je zbog toga dvostruko pogubniji. I bilo je tako, dok sam se jutros šetao ovim putem kojim si i sam došao, da sam razmišljao zašto uopšte on nadođe noću? Ne može nikako mrak niotkuda da se stvori, je l’?! Sasvim razumno da ne može. A onda sam zapazio ovu rupu, i kada sam provirio u nju i video da ne vidim ništa, odmah sam znao šta se ovde skriva. Mrak. I tako sam dospeo na ovo mesto, da ga čuvam, kako bi sunce sijalo tokom celog dana i tokom cele noći.” Nije znao šta da mu odgovori, pa je pokušavao biti pristojan. „Zaista ste plemeniti u svojoj nameri. Ali ne verujem da uspeva. Zar ne vidite da se već smrkava?” Čovek pogleda nagore, pa kada i sam vidi da je to istina, pognu glavu i duboko uzdahnu. Ma koliko bio čudan u tom trenutku, bilo mu ga je žao. „Izgleda da si u pravu. Šašavo razmišljam. Sigurno postoji negde još ovakvih rupa. Da svako čuva svoju rupu sa mrakom, ne bi ga ni bilo.” Pozdravio sam se sa tim čudnim čovekom, i dok sam odlazio razmišljao sam o njegovim poslednjim rečima. Da svako čuva svoju rupu sa mrakom, ne bi ga ni bilo. Ovaj čovek je bio ili vrlo mudar ili vrlo lud ili imao podosta slobodnog vremena. Razmišljao sam kako je ponekad teško napraviti razliku između ta tri. Tada sam čuo uzvike iza sebe: „Flasteri! Ogromni flasteri! Pa, naravno!” Srđan Matić
STRAH OD SENKI Pa? Pa šta? Pa, znaš vrlo dobro šta. Mislim da bi trebalo bolje da trpite strpljenje, doktore. To je sve što ćeš reći? Pet minuta ćutanja, a onda laka igra reči? Rastužuješ me. Oh, pa zar se ja optužujem da treba da razbijam dosadu? Valjda ste do sada već trebali znati da sam zabavan kô protest. Svratio sam samo po lekove za bolest koju ste mi prepisali. To je sve. Ako ste nešto više od toga hteli, ispašće da govorite sa zidovima belim. I to bi izgledalo vrlo ludo i šašavo. I zapravo, loše po posao, dakako, s obzirom da radite to što radite. Vidim da se ne otvarate lako. Upravo tako, šta drugo raditi sa pacijentom nego ga otvoriti. Kao orah ga kamenom rasporiti i zgnječiti sve što je unutra bilo, a onda pokušati izlečiti što sad zaudara, a juče je bilo živo. Mislim da ne razumeš šta radim. Ne ljuti se. Samo malu šalu pravim. Nisam ljut, samo mislim da u odnosu na šta mi radimo ti malo toga shvataš. O, pa ti onda sigurno bolje sa objašnjenjima barataš. Pomoći ćeš mi, hoćeš li? Ja ću početi, a ti mi greške u istine preinači. Znači, ti ne želiš znati moj najveći strah da bih ga pretvorio u prah tvojim verbalnim skalpelom i hirurškim zahvatima? Znam da štima to ovako, tvoje zvanje nalaže da sa poštovanjem seciraš vešto i lepo i onda ubrizgaš placebo, jer prosto ne možeš bez štaka da ostaviš čudaka, je l’ tako, doco? Ali sad je vreme da se vrati sat i preokrene oštrica. Neka sveštenik bude grešnik! Obelodani tvoj mrak, tvoj priču ne čini sakrivenom. Problemi možda sa ženom? Utisak sam stekô da stvari ne idu baš najbolje, ja bih rekô. Ko je glavni krivac, ko je taj dripac koji nosi sav stid? Sigurno si od početka sam i znao da stvari neće ići podmazano. Izabrao si devojku do koje ti je manje stalo i oko koje bi se manje lomio sa emocijama i u miru okomio na karijeru. Plašiš se da si pogrešan izbor napravio, sam sebi postavio barijeru spasu? Priznaj to u svom glasu. Znam da je to tvoje najniže tle.
26
no.9 Bog je sponzoruša Tražite od mene da vam opišem idealan društveni sistem? Da opišem utopiju? Mislite, saznaću više o sebi, Ispoljiću svoj skriveni sistem vrednosti. Onaj koji mi izaziva mučninu Svaki put kada prelistavam stranice svojih virtuelnih prijatelja. Zašto to uopšte činim? Danas sam besna. Ne znam čemu potreba da istaknem očigledno, Ali ističem i ponoviću! Besna sam i ako treba vikaću. Sad mislite, koji mi je kurac?! Možda vas i ne zanima. Verovatno me i ne slušate dok čitam. Kladim se da većina samo čeka Red da pročita svoje remek-delo A sigurna sam da ga neki upravo i pišu. Mene to mnogo ne zanima. Došla sam ovde jer verujem da imam šta da kažem I nadala sam se da ću naučiti kako to da učinim. Neću da vam pišem o utopiji. Neću jer je to besmisleno Ne samo zato što smatram da spada U domen kliše tema za pisanje, Već zato što predstavlja lični trn u oku. Podsetnik o nemoći sročen u vidu jednog pojma. A šta ti ja znam o tom savršenom svetu? Nikada nisam živela u njemu. Ne, morala sam da prođem kroz trnje i kamenje Za ovo malo svesnosti koju sam stekla. A i kakav bi taj svet mogao da bude? Ograničavajući sigurno Kao i svaki sistem do sada Koji nas gura u svoje Površne zablude Nastale zbog nečijeg interesa. Ja sigurno nisam svesno izabrala da pijem zatrovanu vodu. Udišem toksine. Podležem pranju mozga kroz školski sistem i uticaj masovnih medija. A sada mi dajete slobodu da to promenim Tragovima hemikalije na papiru. Da opišem idealan svet u kojem nikada neću živeti Dok ne znam ni kako da živim u ovom.
Ne. Dobro, znaj, pokušaću opet. Napraviću još jedan pokušaj. Znači, ti si prazan i u depresiji jer važan test ti nisi položio. Napor nisi uložio u test veštine i volje te si posustao, tropa bio u oba, od ličnog razvoja odustao. Ostao si bez naboja hrabrosti i preziru život udahnjuješ. Nadao si se uspehu, ali strahuješ da je san stradao i životu pokosio utehu. Slab si, ali lažnom snagom se ti tešiš. Ne. Grešiš. Odgovori mi, koji strah je tvoj, koji strah ti nije stran? Bogami, ti baš biješ uporan. Dopusti da budem iskren i da kažem, ja strahova, doco, nemam i ne lažem. Ne marim ja za ništa. Ne osećam mržnju, niti ljubav i ne fali mi ništa! Hteo si mi ljusku razbiti? Iznutra ćeš jedino praznine se napiti i ničeg više od toga. Boga ti, šta bi sada drugar tvoj, onaj Frojd, rekao na sve to, a? Pa, doco, imaš nešto da dodaš, izvini, bože mi prosti, ja se raspričah. Sve što ću dodati je, Kada život prozuji poput novosti I svi izbori zaostanu u oluji prošlosti Onda lice sa ožiljcima mora s maskom skitati. Svi moji dani su sa déjà vu označili sebe. Za moj najveći strah ste pitali? Bojim se da ne postanem poput tebe. Sada mi se pred očima zauvek ukloni i neka tvoj prikaz u paklu gori. To bejaše rekao pacijentu dok u ogledalo gledaše, U hladnom kupatilu sa groznicom stojeći, Sa mutnim vidom, ali bistrijim mislima. Zar je najveći strah onaj od kog se ne može pobeći? Pitao je on sebe u svom bunovnom bivanju, i vratio se kasno svom prekinutom počivanju. Metka sutrašnjice se bojao nikad nije, svako sutra se bez izuzetka isto piše, ali večeras se pomolio po prvi put i nikad više. Srđan Matić
www.danilokis.rs
Sonja Velić
Sin Escape You have put me into ring When the Person put that thing And sucked it going down and up With the liquid something in the mouth And then swallowed gently All my lines And again those hidden signs When you put yourself Into grayness And start prompting from subconsciousness Leading me into madness Of mixture: bodies, tongues and ass And that thing which you love the most The heart asked pleasure first Is that heaven`s brief Or extension of influence Infiltrating into the Self While the thing standing stiff Making eruptive relief Vladimir Milojković
no.9
workshop
Isparavanje mastila koje zovemo Tajna
Prvi poljubac
Spuštam svoju glavu na mir jastuka i Uživam u nemiru sopstvenih neodlučnih misli. Duboko uronjen U okeanu strepnje, nostalgično se vijugajući po talasima Straha, prikrivam svoju sliku i svoj identitet. Zamagljujem Svoju kosatu personu i zavaravam svet slikom onoga Što žele. Izokrećem stvarnost. Mi smo ništa bez Naše slike, bez naše kosate projekcije koja se Grčevito bori sa potrebom za ispoljavanjem svega što Ona uistinu jeste. I ako je zaustavimo, ako Je parališemo, ona će postati naš najgori neprijatelj. Postaće naša migrena, naš grip, naš plač i Naše rane. Moja sloboda želi slobodu! A čak I u slobodi naći će se neko ko Će likujući staviti lisice na nju. Ali ja Ću svoje lisice pretvoriti u Umetnost. Baš kao Što je Isus Hrist uradio svojim ranama, iako Nisam siguran da li on služi samo kao večita nada za boljim Sutra i istinskom, lepom slobodom. Možda je on samo Alter ego svakog pojedinca koji želi zavarati istinu O smrti i pepelu u koji se pretvaramo. Ja se ne plašim smrti; plašim se pepela. I zaborava. Plašim se zemlje koja će Progutati sve ono što sam mogao da uradim, sve Moje ideje i neotkrivene talente. Plašim se budućnosti. Juče sam dobio neopisivu Želju za laganim skokom pred metalni kamion. Izgledalo Je tako lako prepustiti se glomaznim točkovima i Zvuk mrvljenja mojih kostiju činio se bezazlenim. Ali nije me moja suicidalnost vukla ka tom Hrskavom ponoru, već vrtoglava radoznalost. Moja sloboda je Želela da oseti dodir tvrdog kamiona, želela je Da spozna šta bi se desilo sa mojom Kožom kad bismo zajedno to uradili. I to Je moja sloboda. Sloboda za otkrivanjem novih horizonata, Novih iskustava i novih fantazija. Makar to značilo Skok pred vatrenu mašineriju, makar to značilo strastveni Poljubac divljeg muškarca koji će mi obećati svoje Ruke kad mojih ne bude bilo, makar to Značilo pretvaranje moje kose u umetnost duge, makar To značilo ponovno izleganje iz tvrde ljuske čovečanstva. Moj najbolji drug nije moj najbolji drug, jer I kad mu otkrijem baštu u kojoj rastu Svi moji problemi, on neće razumeti miris tog Cveća. On vidi trnje i korov, ali ne Zna koje magične reči da upotrebi kako bi Učinio da ono nestane. Ne zna reči jer Ih nikada nije čuo. On ostaje nem među Tornadima razgovora, upija svaki vetar, ali ne pronalazi Mesto kroz koje bi se ti vetrovi pretvarali U tonove koji predstavljaju nešto što je nekada Bilo glas, a sada je nostalgija. I baš Zbog toga, on i ja se dopunjujemo u Svakoj praznini onog drugog. Mi smo odgovarajuća polovina Jedan za drugog, iako to često ne vidimo Lucidnim očima. Ja kao temperamentni tornado, i on Kao nema kornjača, spremna da podnese svu silinu Udaraca koji su joj naneti u obliku monsunskih Rečenica i da i dalje razumno postupi i Usmeri svoj tornado. Ja se ne stidim svojih Postupaka, prljavih laži i sebičnih zanemarivanja, svoje nedostatke Uokviriću u ram svoje mladosti i pokazati je Svima da vide moju nesavršenost. Ponosiću se njome Jer je moja nesavršenost ono što me izdvaja Od drugih. Radiću na njoj, ali ne da Bih je pretvorio u dobre osobine, već Da bih je kontrolisao. Podržaću sve ostale mlade individue Da iskoraknu i prinesu kolaže svojih nedostignuća, svojih Nepostignutih ciljeva i frustracija, svojih alter ega i Zaboravljenih laži, jer ako ih zaboravimo, zaboravljamo ko Smo bili i ko ćemo biti. Naši kolaži Ne smeju predstavljati prepreku u našem napretku - oni Su sredstvo za bolje razumevanje slike što predstavlja Naš život. Uzećemo deliće prljavog kolaža i transformisati Ih u prelepe, lekovite sličice koje ćemo uklopiti U životnu slagalicu kako bismo dobili celokupnu sliku. Svako je Bog svog Života. Kovacs Ivan
Pao je kao jesenja kiša, Skliznuo na zemljište izrovano zemljotresom, Na tlo nad kojim su vetrovi besneli danima pred njegov pad. Dodir dlana, Odsjaj kestena u oku I moje ukočeno telo koje je iščekivalo njegov slad. Tutnjanje, pritisak u ušima, Miris mentola u dahu Stvarali su maglu koju je presekla glad. Sonja Velić
Desya Lovorov
www.danilokis.rs
27
workshop
no.9
Félelem és reszketés a Kosztolányiban
K R E AT Í V Í R Á S M Ű H E LY Különféle igények teremtődtek, van akinek a szépirodalom vált vonzóvá, van aki inkább a médiákban való szereplés, az újság- és kritikaírás iránt érdeklődik inkább, illetve vannak, akiket a képzőművészet és az irodalom határterületei vonzanak.
Desya Lovorov
Merengés Esik. Pontosabban zuhog. A cseppek úgy dörömbölnek a tetőablakon, mint veszett katonák géppisztolyából a golyózápor. Az égbolton viharfelhők gomolyognak szürkén, néhol egész feketén; a sötét óceán mélységtelen vize örvénylik így… A japán festőnő könnyű rizspapír falak mögött dolgozik. A földön ül, előtte alacsony asztalon fekszik a félkész mű; odakintről cseresznyevirág- és esőillat keveréke libben a szobába. Hirtelen megborzong, mikor egy újabb ecsetvonáskor a szél eloltja az apró mécsest. A sötétben feltápászkodik a törökülésből, az ecsetet a jégtarajos hullám mellé teszi. A fagyos áradat hatalmas erővel nyomul a semmibe. Mint a kéz, ami egy védtelen bogarat akar megkaparintani, felmarkolni, szétmorzsolni, megsemmisíteni, csak mert az apró teremtmény bogárnak született. A katonák már körülvették a belorusz erdőt, ahová a helyi zsidó közösség menekült. Az SS-tiszt az erdő szélén áll; cigarettát vesz a szájába. Zsebéből előkotorja drága öngyújtóját. A feleségétől kapta a huszadik évfordulójukra, aranyozott oldalán ez áll, gravírozott betűkkel: „Für den liebsten Mann der Welt”. Egy kattintás, majd a lánggal parazsat szít a dohány végén. Nagyot szív belé, visszatartja a füstöt – a fák között madárkák énekelnek –, majd az orrlyukain keresztül engedi ki, szeme lángol. Még pár slukk, aztán egy lusta mozdulattal lepöccinti a csikket a benzinnel belocsolt száraz avarra. Pillanatok alatt gyilkos tűzben ég az egész erdő. Sikolyok, elhaló halálkiáltások, ordibálás, vihogás, boldog gyermeknevetés… Minden gyerkőc imádja a nyári tábor végén a tábortüzet. Megigézve bámulják a számukra oly hatalmas jelenséget – szemeikben ősi szellemek tánca tükröződik, melyek történelem előtti meséket mondanak. Egész éjjel a tűz körül maradnak: csodálják életadó melegét, mely az eső után kész megváltásnak tűnik. A tetőablakról pillanatok alatt felszáradnak a cseppek, és a csillogó üvegen át játékos napsugarak másznak be, körbeviháncolják a szobát, pimaszul bekukucskálnak mindenhová, majd megállapodnak az asztalon heverő teleírt papírlapon. Varga Bálint
28
Photo: Molnár Edvárd
Mit jelent írni? Főleg úgy, hogy kreatív legyen? Ott kezdődik minden, amikor feltesszük magunkban a kérdéseket. Mert ahol kérdés van, ott előbb-utóbb válasz is születik. Írni bátorság, vagányság, őszinteség és alázat... Sokan mondták és írták már le azt, hogy az írás egy rész titok, kilenc rész mesterségbeli tudás. Ez utóbbi tanítható, a titok pedig ahhoz kell, hogy kételkedni tudjunk mindabban, amit megtanultunk. Kétely nélkül nincs kreativitás. Döntő jelentőségű, hogy az író megtanulja szövegét leendő olvasói szemével látni. A kritikus, mondhatnánk, olyan macska, amelynek igenis bent és kint is egeret kell fognia: hiszen unalomig ismételt toposza a kritikáknak, hogy a bírálónak egyszerre kell elfogultnak és elfogulatlannak lennie, egyszerre kell magáévá élnie-értelmeznie a művet és kívül maradnia rajta, biztosítandó a nyilvános „ítéletalkotáshoz” szükséges távolságot. A műalkotás, lett légyen az film, színház, képzőművészeti vagy irodalmi alkotás, nem csak addig tart, amíg felfogjuk és elbeszéljük, amit láttunk, éreztünk, olvastunk. Ez csak az első lépések egyike, amit az értelmezés követ, amelynek során lenyúzzuk a bőrt a műalkotás testéről, hogy szemmel láthatóvá váljék az erezet, az izomzat, a csontok és jó esetben a lélek. Ez a műhely nem végső nagy igazságokat akar kimondani, hanem együttgondolkodásra hív. Az elemző, kritikusi, analitikus gondolkodásra való nevelés mellet megismerteti a hallgatókat a kritikatörténet különféle irányzataival, valamint széles és perspektívikus kontextust teremt a műalkotások befogadásának terében.
Gondolatok a szabadkai Kosztolányi Dezső Színház Vojáger című előadásáról Rettegünk, szorongunk, aggodalmaskodunk, félünk, reszketünk. Ijedtek vagyunk, rémültek, nyugtalanok. Állandóan. Folyamatosan. Mindig. Éjjel és nappal. Reggel, délben, este. Egész életünkben démonainkkal küzdünk, hadonászunk, kapálózunk minduntalan, és mindhiába. Mert nem szabadulunk tőlük. Nem tudjuk, hogyan kell. Talán ebből az alapvetésből indulhatott ki az író, Vinnai András, amikor hozzáfogott a Vojáger című darab megírásához. Erről a komoly és mindenkit érintő témáról nehéz úgy szólni a színház nyelvén, hogy a befogadó ne essen letargiába, ne uralkodjon el rajta a melankólia, Vinnai Andrásnak azonban sikerült. A darabot a szabadkai Kosztolányi Dezső Színházban Keszég László rendező vitte színre, mégpedig oly módon, hogy a néző semmiképpen sem távozik leverten a színházból. A kényes témáról egy végtelenül egyszerű történeten keresztül, ismerős szituációk által, szellemesen mesél az előadás, ráébresztve bennünket arra, hogy mindannyiunknak ugyanaz a problémája, nevezetesen, hogy félünk élni, miközben erre vágyunk a legjobban. A kérdés pedig az, hogy miért dolgozunk magunk ellen, amikor minden olyan egyszerű is lehetne, csak akarni kell. Pali (Mikes Imre Elek) és Vera (Vágó Krisztina) egy tipikus pár. Együtt élnek, de fogalmuk sincs arról, hogy mi játszódik le a másikban. A kezdeti nagy fellángolás már szemmel láthatóan elmúlt, a rózsaszín köd rég felszállt, megszokásból vannak egymással. Kapcsolatfüggők. Nem értik egymást, azzal akarják boldoggá tenni a másikat, ami önmaguknak okoz örömöt. Pali például arra készül, hogy kórista barátjával, a betegségfóbiás Gézával (Mészáros Árpád) közösen, szerenád formájában kérje meg Vera kezét, akinek valószínűleg ez lehet a legutolsó vágya. Pali különös figura, és közben olyan, mint bármelyikünk: mániái és fóbiái vannak. Szeret ölelkezni, noteszbe jegyzi fel, mennyi időt töltött el párja karjában. Ideges, nyugtalan természetű, gyomorbántalmaktól szenved, emiatt a szája is büdös. Amikor feszült helyzetbe kerül, el akar ájulni, és csak egy valami nyugtatja meg: ha ráülnek a hátára. Az ő gyengeségei és félelmei adják az előadás fő humorforrását. Vera alakja kevésbé cizellált. Annyit tudunk róla, hogy úszni jár, fél a méhektől és eléggé értetlenül veszi tudomásul Pali megnyilvánulásait. Harmóniának, szeretetnek nyoma sincs köztük. Idővel az is kiderül, hogy ennek a távolságtartásnak komoly oka van: Pali megcsalta Verát. Az előadás egy adott pontján felidézik nekünk, hogyan vallotta be Pali a félrelépést és ez hogyan hatott a kapcsolatukra. Vera nem tud úgy tenni, mintha mi sem történt volna, és bünteti Palit, a férfi pedig egyre kínosabb módokon próbál megbocsátást kérni, hiába. A szakítás elkerülhetetlen. Ekkor kap szerepet az előadásban Babi néni, a szomszédasszony (Mezei Kinga), akit valamiféle különös misztikum leng körül. Nem tudni, hány éves, honnan jött, miért van itt, abban azonban bizonyosak lehetünk, hogy Babi néni mindent tud, mindent hall, bármikor felbukkanhat és eltűnhet. Ő tud élni, tudja, hogyan kell, hogyan érdemes. Kezelésbe veszi Palit, hogy kigyógyítsa a kapcsolatfüggéséből és a fóbiáiból, és közben arra is van ideje, hogy elcsavarja a fejét Pali haverjának, Gézának. Vera is gyógyulni szeretne, megtalálni önmagát. Amikor az önbizalomhiány miatt sebezhetőek, kiszolgáltatottak vagyunk, megtalálnak bennünket a kuruzslók, az úgynevezett lelki segítők, és mi mindent elhiszünk nekik, mert kell valami kapaszkodó a bizonytalanságban. Vera labilitását a jóképű álgyógyító, Sahas (Kucsov Borisz) használja ki. Manipulálja, szugerálja, áltatja és a szemébe hazudik, ebből pedig Vera semmit sem vesz észre. Az előadás alatt mindvégig az az érzésünk, hogy ez velünk is megtörténhet. Mi is voltunk, vagyunk, leszünk hasonló helyzetben. Éppen a történet egyszerűsége, hétköznapisága miatt képzeljük magunkat könnyen a szereplők helyébe. Mindenki járhat úgy, mint Pali és Vera. És mindenki retteg valamitől. A Vojáger többrétegű előadás. Egyrészt olyan humora van, ami a nézők széles rétegéhez képes eljutni. Például a fűnyíró és Babi néni izgő-mozgó (báb)kutyája beszél, és amikor megszólalnak, kiderül, hogy olyan eszenciális tudásnak vannak a birtokában, mint amilyennek más emberszereplő nem (kivéve Babi nénit, aki talán nem is evilágról való). Az előadás a mi gyengeségeinket gúnyolja ki, és éppen azért nevetünk, mert a szereplőkben és a szituációkban magunkra ismerünk. Ugyanakkor a Vojáger elgondolkodtat bennünket. Azt kérdezzük magunktól: Valóban rettegve, folyamatos stresszben élünk? Miért reszketünk minduntalan, miért pánikolunk? És miért nem szabadulunk meg a bennünket emésztő rémülettől? Az előadásban a megoldást Babi néni szolgáltatja. Megmutatja, hol van a félelem kútja, a hely, ahol szembesülhetünk félelmeinkkel, megküzdhetünk velük, és ha akarjuk, legyőzhetjük őket. Ilyen kútnak valahol bennünk is lennie kell. Talán csak annyit kell tennünk, hogy leereszkedünk bensőnk legmélyébe, és szembenézünk mindazzal, amit ott találunk. Ha ezt meg merjük tenni, akkor kezdhetünk el igazán élni. Utazás ez az önmegismerés és -elfogadás felé. Olyan út, amelyen haladva nem tudjuk, hova jutunk, és ott mi vár ránk, mégis rá kell lépnünk, el kell indulnunk. Pontosan úgy, mint ahogyan tette ezt annak idején a műhold, a Voyager (Babi néni és a NASA engedélyével). Orosz Ildikó
www.danilokis.rs
workshop
no.9 Fenyegetettség Szubjektív gondolatok Radovan Popović képe kapcsán
Fenyegetettség. Radovan Popović képét szemlélve ez az első fogalom, amelyet viszonyba állíthatunk a műalkotással. Nehezen tudnánk definiálni a kép konkrét kereteit, mert a kompozíciót körbelengi egyfajta nyomasztó, elnehezülő légkör, amely kiszivárog az alkotásból. Nem is annyira keret ez, mint inkább hosszú, füstszerű karokként kinyúló atmoszféra, amely fülledten, észrevétlenül gomolyog a kép és a befogadó között. Szinte együvé tartozóként lengi körbe az objektumot és a szubjektumot, ködössé, fojtóvá alakítva körülöttük a levegőt. A felületnek vége van ugyan, de a kép az folytatódik. Annak sötéten hullámzó vonalai egyre csak terjednek, egészen addig, amíg közre nem fogják, rabul nem ejtik szemlélőjüket, hogy őt beszippantva megmutassák saját, misztikus valóságukat. Ez a valóság komor. Megteremtője a művész szerény palettája – melynek használatakor főként a fekete dominált; életre keltői pedig az általa bennünk uralkodó érzések – a nyugtalanság, a félelem, a feszültség. A feszültség érzését a kontraszttal, a fény/árnyék hatásával éri el, amely nem annyira intenzív és szuggesztív, sokkal inkább mélyre ható, belülről nyomasztó hangulatot kelt. Ebben a valóságban a kép és a szemlélő közötti viszonyt csak még inkább elmélyíti, még bensőségesebbé teszi, hogy a festmény nem törekszik a totális ellentétpárra. A világos árnyalatok nem a tiszta fehérből, hanem annak piszkos tónusaiból erednek, az ellentét tehát a sejtetés szintjén marad, akár egy kizárólag ebben a valóságban létező titok. Furcsa ez a titok. A festmény nem egy realisztikus élményt nyújt a befogadónak. Amit látunk, az nem, hanem amit nem látunk, az a réteg hordozza magában a kép mély gondolatait, azokat, amik miatt érdemes rá figyelni, elmélkedni rajta. Amit pedig nem látunk, azt nem is definiálhatjuk csupán egyféleképpen, éppen ezért a képnek számtalan értelmezése lehetséges. Egy ilyen szerint Radovan Popović képét szemlélve két alkotást láthatunk. Képet a képben, amelyek kétség kívül kapcsolódnak egymáshoz, az egyik megítélése hatással van a másikra és fordítva. A kettő teljesen különböző, de éppen ez a különbözőség engedi meg számunkra, hogy szembe állítsuk őket, éppen ez a különbözőség teszi nyilvánvalóvá, hogy a kettő egységet alkot. A biztonság és a fenyegetettség egységét. Mindenütt ott a sötét, enyészetszagú, kísérteties fenyegetettség, ugyanakkor az idilli, harmonikus létérzés – életszemléletünk végletes állomásai. A két kép tehát elkerülhetetlenül nem különválasztható, és éppen ebben az elkerülhetetlenségben rejtőzik a felismerés. Ráébredni, hogy a kép tulajdonképpen tükör, amely ebben a valóságban bennünket mutat, a kép a képben mi vagyunk. Immár belülről szemléljük ezt a misztikus valóságot is, amely végül az összes titka és komor, fenyegető hangulata ellenére mégis, megmagyarázhatatlanul nyugalmas érzéseket kelt bennünk. Aztán a festmény valóságát magunk mögött hagyva egyszer csak ráeszmélünk, hogy már nem cipeljük a korábbi terheket. Szorongásainkat, félelmeinket magába itta a kép, amely mintegy bűnbak, fájdalmas érzésektől elnehezülve oldozza fel súlyai alól befogadóját, aki innentől kezdve visszavonhatatlanul lesz e valóság, és az általa nyert feloldozás, a megnyugvás rabja. Gyurkovics Virág
Radovan Popović
Zoran Đinđić hisz a pillanatok alatt felelevenített múlt az ismétlődésekben, a változatlanságban, a „kosztümcserében” (katona, Otpor-aktivista, pap stb.) láttatja magát. Nem is érzek kiutat ebből az állapotból. Hogy a változások csakis olyan transzformációk, amelyek nem reális alternatívák – nem is lehetnek azok –, hanem önmaguk változatlan (ál) variánsai. És közben újra elém villan: te jó ég, Európában tényleg ez volt a 90-es években? Hogy egymást gyilkolták a nemzetek, hogy jóformán – azóta – semmi sem változott? Hogy a 2001-es rendszerváltás tulajdonképpen nem is az? Hogy az „arculatváltás” nem más, mint gyomorforgatóan ismétlődő történelem, csak nem százvagy ezeréves periódusokkal, hanem sokkal intenzívebb frekvenciákkal? Hogy végül is az annak idején szendvicsosztogatókból most köztársasági elnökök, miniszterelnökök – „szimbólumok” lettek? Miért nem meglepő, hogy a válasz talán abban a vörös hordóban leledzik? És ezt a tényt nem eufemizálhatja, hovatovább: nem írhatja át semmilyen darabbeli szimbólum, semmilyen metafora, semmilyen kép, semmilyen átvitt értelem. Ez denotatív, konkrét „jelentés”. Ezt pedig hatványozottan képes kifejezésre juttatni a karakteres, ám mégis tiszta színészi jelenlét, a ráfordított, az összpontosított hatalmas erő. Így végezetül: a szerb zászló – zárlati – leokádása is már csak egy eltörpülő, jelentéktelen aktus. A társadalmunk szülte meg a darabot, mint ahogy diktátorait is. Ebben vétkeztünk?
www.danilokis.rs
Brenner J. János
Photo: Molnár Edvárd
Az Oliver Frljić rendezte darabban több „jogi” kategória képtelen kifejezésre jutni. Máris ilyen például a kollektív bűnösség fogalma. A véres kézzel elmondott, végül elordított „zbog vas”-ok kifelé, a világos nézőtérnek szólnak, az ott ülőknek. Eleve olyan nyelvi formulával indul például „az öltünk meg Srebrenicában nyolcezer muzulmánt”; „lőttük Dubrovnikot”; „gyújtottuk fel az amerikai nagykövetséget”; „választottuk elnökké Dobricát”; „fogtuk el Miloševićet” stb. kinyilatkozás, amely pont a tetteseket, vagyishát a feltételezett tetteseket vonja ki a bűnösség fogalma alól. Az igazi okok, az igazi motivációk itt láthatatlanok, az elkövetőknek pedig (nem is a bűnösöknek!) „alkotmányos” mentelmi joguk van („kezünk véres, lelkünk tiszta” – áll a díszleti alkotmányban). Ilyen értelemben csak az egymásra mutogatás (a másikra mondás „zbog vas”-a) maradhat, a kollektív bűnösség tehát jóformán átruházott, ránk ruházott felelősségtudat formájában jut kifejezésre. A provokativitás egyik pillanata: a közönség megnyugtató ártatlanságában való hite ebből következően megbillen, meginog. A „kollektíve” megbüntetett nézők így – némi ellentmondással ugyan, de – az általuk vélt láthatatlan bűnösök ellenpontjaivá változnak, vagyis feszültség alakul ki a megfoghatatlan és a „megvádolt” bűnösök között. Ez után a „kiegyenlítődés” után kap más értelmet, mintegy az átírt, semlegesített politikai színtér. Itt a Koštunica-per sem tud perként megvalósulni („színháziságára” történik is utalás), vagyis az immár „célzott” vádak tulajdonképpen nem is azok. Újra csak bűnlajstromok, újra csak a megtörténtek említése. A koštunicai tagadások szintén egy látens motiváció felé lesznek kénytelenek mutatni, amelynek eredménye ugyancsak a mentesség, ha úgy tetszik az „alkotmányozó mentessége”. Ami továbbra is megmarad az a „nézőtéri” kollektív bűnösség. Ilyen értelemben a már említett politikai színtér az ott felhozott fájdalmakkal, gyilkosságokkal, véres eseményekkel stb. együtt a Đinđić-féle családi gyásznak, a családi traumának sem tud reális táptalajt szolgálni, együttérzésünk felülíródik, sőt egyfajta groteszk mosollyal nyugtázhatjuk Ružica asszony könnyeinek látványát. Az, hogy azonban ehhez a nézői „beállítódáshoz” eljuthassunk, kizárólag a darab kontextusában kell maradnunk. Ilyen értelemben pedig ez a fajta gyász jóformán egy a több ezer közül. Az át- és leértékeltség a darab vége felé a maximumán van: Zoran Đinđić is csak egy név marad a több millió közül. Bár a konkrét motivációk – a „történelem” szégyenteljes ismétlődésének valódi okai – még itt is (továbbra is) láthatatlanok maradnak. A különböző történelmi szituációk leltárba foglalása, vagyis az „újabb kori szerb történelem” eseményei – kívül maradva a politikai realitásokon – önmagukban képesek traumatikus hatást kelteni, hiszen zömében agresszív tartalmak kerülnek felsorolásra a darab elején. Mivel azonban érezzük, tudjuk, hogy konkrét realitásokról van szó – képtelenek vagyunk ugyanis kizárni a megélt múltat –, ezek a traumák fokozottabban hatnak. A provokáció itt újra kifejezésre jut a régi sebek feltépésével. A szerb újabb kori történelem azonban csak az agresszió keretén belül tudja meghatározni magát, s mint „kollektív” múlt önmagában is frusztrál. Tehát provokatív. Ebből a szempontból más sem körvonalazódik bennem, csak az, hogy egy helyben toporgunk,
29
visual Elsőáldozás A projekt az idei TAKT nyári táborán készült, és tulajdonképpen egy happening-, avagy performance-művészetnek tekinthető, fotókkal dokumentálva. Kereteiben illeszkedik a tábor előre megszabott témájához, ami a giccs, ám ettől eltekintve önmagában is egy különálló médium. A projekt központi tengelyét az ünnep és ünnepiesség képezi, ezen belül egy elsőáldozás fogalma mozgatja(miértje, maga a létezése), és annak túldíszítettsége, kitalált és bevett folyamata, szeánsz ill. szertatrtásbeli alakja.Maga a téma,( mivel megvalósíthatóságától kiindulva) földhöz ragadtnak vélhető, a projekt annál inkább egy transzcendentális miliőt igyekszik teremteni, tehát elrugaszkodni vágyik egy előre megírott mozgássorozat vagy cselekménysorozat kötelező elemeitől, merev szokásaitól, ám ettől szabadulni nem tud. Ez válik a fotósorozat fő problematikájává, mozgatóelemévé, és a karótnyelt beállások mögöttes tartalmává. Karikatúrának is tekinthető, ám véletlenül sem a vallást kritizálja, hanem magát az eseményt, annak a külvilág felé irányuló alakját, és annak kissé torz képét vetíti ki, felnagyítva.
no.9 MARIJA MARKOVIĆ „Moj rad se pretežno bazira na crtežu, ali je dodatkom boje i izborom materijala došlo do značajnog preobražaja od onoga što se smatra klasičnim crtežom i klasičnom tehnikom crteža. Moji radovi nisu završena dela već otpočeti procesi koji konstatuju razna stanja tela i duha. Trenutna dela, obojena su najčešće teškim i mučnim osećanjima sa kojima se čovek suočava, iako boja ne govori tako. Ta razlika između obojenosti bojom i obojenosti osećanjem igra veliku ulogu u razumevanju mog rada, jer prva obojenost slavi život i ovaj proces dok ga druga trenutno konstatuje i konzervira. Svoje crteže-konstatacije, smeštam u tegle koje zatim postavljam na vidno mesto, na policu na zidu. Takva vrsta „pakovanja” još više sugeriše osećanje skučenosti i vakuma, sukoba razuma i tela koje je u mojim radovima najčešće predstavljeno u grču ali rešeno da pobedi i da se izbori za slobodu. Ove tegle, trenutno, sugerišu pulsirajuće tačke mog ličnog razvojnog životnog procesa, koji svakodnevno pokušavam da što bolje i jasnije prevedem u svoj rad. Konstantno sebe podsećam na to dokle i koliko uspešno sam to postigla gledajući ih hrabro ali ne i bez straha, na polici, na vidnom mestu. Nastojim da moj dalji rad nastavi ovom putanjom suočavanja i razotkrivanja i nadam se da ću daljim napredovanjem u radu doći i do željenog „raspakivanja”.
A projektben részt vettek: Modell: Sütő Anna Fotó: Sörös Lehel Ruha és ötletgazda: Klájó Adrián
30
www.danilokis.rs
visual
no.9 VIZUALIZACIJA INTUICIJE Kolekciju likovnih razmišljanja, slikarske radove uljem na platnu predstavlja Petar Tuškan. Uočavamo ih kao apstraktne kompozicije. Radovi nastaju posljednjih nekoliko godina i očituju se nizom intuitivnog činjenja. Promatrajući ih u slijedu čine se dijelovima istog ritualnog obreda. Okosnica svih je snažan doživljaj. Pišući prije nešto više od godinu dana o njegovim crtežima, pokušao sam prenijeti dojam autorovog prepuštanja kultiviranom instinktu. Taj snažni dojam zrcali se također iz formata rađenih klasičnom slikarskom tehnologijom ulja na platnu. U odgovornosti komentiranja Tuškanovih slika stalno se moram vraćati na impresiju koju ostavljaju uživo, kad ste pred njima, bez pragmatičnih fotografskih ili tiskarskih transkripcija. Od snažnog dojma čovjeku se poremete misli. Ovaj umjetnik godinama odolijeva popuštanju koncentracije pred sukladnošću osjećaja i poteza, realnog i izbora kolora, doživljaja i sklapanja kompozicije. Pažnja da se ne upadne u banalno odlika je ozbiljnih slikara. Ovaj niz je zaista za sladokusce. Petar Tuškan stalno prilazi rubu apstrakcije sugerirajući prepoznatljivo. Ples po oštrici on izvodi instinktivno i do kraja pošteno rabeći energiju osobne imaginacije uz znanje koje je stekao na raznim stranama svijeta. Na slikama prevladavaju naslage, namazi boja koje govore doživljaj. Materija postaje stanje. Potez i kolor, znalački kombinirani, daju vizualnu informaciju koja nije narativna. Ova dva elementa preklapaju se u osobnom stavu, premisi, postupku i rezultatu. Petar poštuje gestu. Inicira ju i crtalom i kistom. Remećenje bjeline podloge uvijek je pokret. On zna da potez četkicom ili olovkom materijalizira nesvjesno osjećanje. Snaga geste naslanja se na snagu boje. Autor taj osnovni likovni iskaz, ovisno o raspoloženju ili emocionalnoj potrebi, nadograđuje novim slojem. Njime umiruje ili propituje akciju iz prve faze i koncentrira oblik. Koristeći sirove boje, rijetko ih prije intervencije na platnu pretvara u tonove. Tek kasniji vizualni doživljaj otkriva bogatstvo mogućnosti. Materijalizirana energija poprima oblik mijena koje ni na gotovom radu nisu zaustavljene. Uvijek se osjeća potez, govor nakupina. Trenuci su zgusnuti. Ono što se događa na površini nije slika već akcija. Vizualne iluzije, iskustva iz snova i sjećanja imaju strukturu koja ne može biti oblikovana konvencionalnom logikom. Razlog tome je postignuće odvojenosti od rasuđivanja koje ima karakter navika pa utječe na percepcijsku interpretaciju. Tuškan vizualizira nemoguće mogućnosti ali ne želi ocrtavati snove. Situacija je bliža seizmografu stanja. Recentno, poodmaklo postmodernističko vrijeme radnje odvodi nas na područje dekonstrukcije koncepcija stvarnosti. Tuškan uzima klasičnu podlogu i klasični ali i drugi materijal i sredstva koja ostavljaju trag i „troši” ih za svoja promišljanja. Rješavajući se figurativne narativnosti autor podlogu doživljava na intimni način. Slikarski akademizam u kojeg, čini nam se, ipak sumnja, on prevazilazi prepuštajući se instinktivnom. Tako, naznačujući a ujedno demistificirajući trag oblika, uvodi određenu ironiju spram slike i slikarstva kao takvog. Neki radovi mogu u interpretaciji imati oslonac na mogućem pejzažu. Umjetnik kao da se bavi kompozicijom. Ona je uvijek izazovna i na rubu dopuštenog a osnovni izraz postiže gestualnim namazima boja. Autor zna zaustaviti trenutak u kojem trag na papiru ili na platnu dobiva likovni naboj. Onaj seriozni trenutak u kojem oblik postaje predmetom nove realnosti, novog značenja. Odupiranjem dosjetci, kao zavodnici i popuštanjem spontanosti i gesti, Tuškan ipak kontrolira oblikovanje. Frekvencija elemenata mijenja se od rada do rada i unutar kadra pojedinog rada. Zapisi izlaze iz formata slike. Intenzitet ne prestaje pri rubu osim kad autor to izričito želi. Umjetnik namjerno miješa igru i elemente igre. Potezima i mrljama je, zaustavljenim u nakupljanju ili rasprostiranju, sugerirana efemerna dinamika. Radovi u slojevima sakrivaju pojedinosti. Kao da slojevanje, namaz prekriva umjetnikovo sjećanje. Autor koristi ezoteričnost koja je čitljiva iz nedefiniranih ali asocijativnih obrisa ili mrlja. Iz zakutaka memorije izvlači i razrađuje oniričke oblike. Njegov bi se opus, kojeg ovdje predstavljamo, mogao tumačiti interesom za slikarski rad koji prestaje biti prijenosnik slika realnog a progovara o spoznatom pojmovanju promjenljivosti svega u univerzumu. Vizualna euritmija ovdje se pojavljuje u izvedbi a rezultati su neka vrsta zaustavljenih trenutaka.Tuškan ovo iskustvo primjenjuje na komunikaciju s likovnom podlogom. Poniranje u izvanosjetilno i kretanje ka spoznaji univerzuma vodi nas teoriji organiziranog kaosa i doživljaju mijene kao stalnog tijeka svih stvari u nama i oko nas. Autor tijek i ritam spaja s osobnim doživljajem i čini ga vidljivim. Izvjestan slikarski automatizam možemo nazrijeti prateći oblike na rubu senzualnog dojma. Petar Tuškan se povjerava mediju. On automatizam uklapa u ideju da mrlja može izgovoriti trenutak. Umjetnik zna da gesta evocira sjećanje. Integriranje poteza, tonova, nakupina postaje akcija koja rezultira artefaktom koji postaje umjetnički predmet u onom trenutku kad unutrašnjom logikom dijelovi postaju nedjeljiva cjelina. Ovim postupkom autor ukazuje na postojanje stvari u drugom obliku, u obliku osjećaja. Percepcija ovog postava vezana je za razinu imaginativnih mogućnosti promatrača. Tuškan ne želi ništa poručiti sadržajem. On se publici obraća na nivou instinktivnog. Uobičajenu socijalnu interakciju umjetnika i promatrača, izložbu, on koristi za sučeljavanje. Ponuđeno nam je podsjećanje na instinktivno. Od početka svog opusa Tuškan prezire građanske datosti koje opravdavaju zanimanje za umjetnost. On nije interpretator lijepih slika okoline već je tumač, zavodnik koji nas obasipa mogućnostima. Promatrajući radove osjećamo odjeke oblika, shvaćamo njihovu nestalnost. Petar Tuškan nudi sumnju. On osjeća bilo vremena i reagira. Umjetnik traži svijet oslobođen represivnih stega intelekta i logičnih zakonitosti klasičnih pravila. Petar Tuškan slika jer osjeća potrebu za time ali ne plasira ništa što bi moglo pojmovno obavezati promatrača. Mami ga u galeriju da bi ga tamo ostavio samog sa sobom. Pušta ga na vjetrometini asocijacija. Umjetnik je tu da bi upozorio. On oblikuje ogledala duha i traži da se u njima ogledamo. Tajnovitost predjela slikareve duše preljeva se u spoznaju da ne moramo savršeno razumjeti svijet oko sebe ali ga bez obzira na to možemo ne manje voljeti ili barem poštovati. Paul Klee: „Umjetnost ne prenosi vidljivo, ona stvara vidljivim” Autor teksta: Eugen Borkovsky, 2012. Biografija autora: Petar Tuškan rođen je 9. marta 1978. godine u Zrenjaninu. Srednju školu završio je u SAD, Myrtle Beach High School, Myrtle Beach, South Carolina, SAD. Slikarstvo je diplomirao 1999. i magistrirao 2001. godine na Akademiji umetnosti u Novom Sadu. Pohađao postdiplomske studije vizuelnih komunikacija na „Hochschule für Bildende Künste” u Hamburgu, Nemačka. Izlagao na mnogobrojnim samostalnim i kolektivnim, selektiranim izložbama širom sveta (USA, Srbija, Mađarska, Makedonija, Bosna i Hercegovina, Hrvatska, Francuska, Nemačka, Holandija). Nagrađivan i pohvaljivan nekoliko puta. Član je SULU-a Vojvodine i HDLU-a Istre. Živi i radi u Istri.
www.danilokis.rs
31
visual
no.9 Húskonstrukció szimulakrumok
- Szőllősi Gézával Sirbik Attila beszélget ...klasszikus pop art, idáig jutottunk! (Szőllősi Géza) Szöllősi Géza (1977) provokatív művészete egyedülálló hangot üt meg a kortárs magyar képzőművészet testkánonában, ugyanakkor könnyedén beilleszthető a nemzetközi szcéna fősodrába, ahol már az idősebb generációk képviselői (Joel-Peter Witkin, ORLAN, Cindy Sherman, Gottfried Helnwein, Andres Serrano stb.) megteremtették a rossz közérzet és horror kultúrájának posztmodern hagyományát a testábrázolásban. Szöllősi, a Roham Magazin művészeti szerkesztője, a nagysikerű Taxidermia és Ópium című filmek látványvilágához is nagyban hozzájárult. Számtalan műfajban képviselteti magát, de legkarakteresebb vállalkozása a 2003-ban elkezdett Hús-projekt, melyben nyers állati húsból varr össze emberi nemi szervek és portrék preparátumait szimuláló szobrokat. Többek között részt vett a prágai Galerie Rudolfinum Decadence Now! című nagyszabású kiállításán a fent említett világsztárok között. A projekt eredeti tervei szerint Szöllősi hússzobrai Prága mellett a brnoi House of Art páros kiállításán is szerepeltek volna Witkin fotóival, de Brno városának vezetősége váratlan politikai döntésével felülbírálta a kurátorok koncepcióját és visszavonta Szöllősi műveit a rendezvényről. Ezután a frissen elkészült kiállítási anyag a budapesti Roham Galériában került bemutatásra, amely független intézményként nincsen kitéve a cenzúra meg-megújuló, (adott esetben a politikai korrektség álcáját viselő) erőinek. Sokban különböznek a magyarországi és a nyugati befogadók? Vannak egyáltalán érezhető különbségek? Erre jó példa a téli, prágai Decadence Now kiállítás (a Rudolfinumban, ez az ottani Műcsarnok), amely tavaly a látogatók számának tekintetében csúcsot döntött, mint kortárs kiállítás. Itthon több okból nem rendeznek kiállításokat ebben a témakörben, a dekadencia témakörében. Talán, persze nem is a nézők miatt, nem is az érdeklődés hiánya miatt van ez így. De szerencsére vannak független kiállítóterek is Magyarországon. Szerinted csak mostanában vált túlságosan fontossá az emberi hús, vagy mindig is fontos volt, csak másként vettünk róla tudomást? Egyfelől egy felfokozottan testmániás, a tömegmédiumok által is pumpált szexközpontú felfogás létezik, amely (hús)tárgyként tekint az emberre, másfelől még mindig a kereszténységben gyökeredző, álszemérmes, testiszonnyal és bűntudattal küzdő világban élünk. Az utóbbi miatt, a társadalmunk elfordul attól, ahol megérzi a halál szagát. Amilyen kultusza van a test imádatának mind a sport, a táplálék, divat és a pornográfia tekintetében, olyannyira a tabuk körébe sorolódik ezeknek az ellentéte. Hogy miért? Hermann Nitsch szerint a hús tényével való szembenézés az emberi lét alapvető konfliktusainak egyike, s mióta a hússal való közvetlen foglalatoskodás tabuvá vált, épp tabu mivolta miatt, különösen intenzíven reagálunk rá érzékszerveinkkel. Számodra a hús abból a szempontból fontos, hogy megmutathass általa valamit, azon túl, vagy önmagukban álló asszociatív terekként funkcionálnak a befogadó számára? A hatást, amit a szobraim kiváltanak, nem én okozom, egyszerűen a hús „csinálja”. Leginkább Duchamp-féle átalakított ready made-eknek tekinthetőek, ahol az eredeti tárgy „viszi a hátán a boltot”.
32
Győrffy László művész barátom megfogalmazásában: „A húskonstrukciók rendkívüli intenzitása abban rejlik, hogy megtévesztésig hű szimulakrumok, amelyek tulajdonképpen utánzott eredetijük anyagából készülnek, és paradox módon csak annyira taszítóak amennyire emberiek.” Magyarul, ha szobraim viszolygást váltanak ki, akkor az a valóságra vonatkozik. Alkotásaid önmagukban hordozzák a romlandóság, a hátborzongatóan szép és a borzalmasan esztétikus magyarázható összefonódásait. Mi az, ami téged a húshoz, a bőrhöz...mint formálható anyaghoz vonzz? A szív- és az agyművész közül az utóbbi vagyok. A projektjeimet kigondolom, nem a belső énem megtestesülései. Nem hiszem, hogy az átlagosnál jobban vonzana a hús és annak jelentés környezete. Valójában annyira profán az, ahogy egy ilyen szobor készül, mint egy kéjgyilkosság vagy egy pacalpörkölt. Fogásokat keresek a kultúránkon, aztán csellel (ez a művészet) láthatóvá, kézzelfoghatóvá teszem az ellentmondásokat. Hússzobraid mennyiben tekinthetők csupán fikciónak? Illetve ehhez kapcsolódva, mennyiben célozzák meg a valóságot, mint effektív hatást? A világot modellek által próbáljuk megérteni, a művészet is csak egy modell. Ha festményt nézünk nem az ásványi anyagok elrendeződésével foglalkozunk, hanem formákat, színeket, figurákat, történetet látunk. Vagyis a kép modell aspektusával foglalkozunk. A kortárs művészetnek minimum a konceptualizmus óta, reflektálnia illik modell szerepére, függetlenül attól, éppen mi a témája. Nem látom értelmét ásványi anyagok növényi szövetekre való illesztgetésére (festészet), ha éppen nem pontosan erről az gesztusról van szó (pl. akció festészet). Nem beszéltünk még arról, hogyan készülnek hús-szobraid? Mitől ennyire élethűek? „A megtévesztésig hű szimulakrumok”. Technikailag a klasszikus popart metódust követem (klasszikus pop art, idáig jutottunk!). Amikor Pécsett jártam a Művészeti Karra, feladatunk volt egy helyi művészre kihegyezett előadást tartani, illetve dolgozatot írni róla. Schaár Erzsébetet választottam, akkor kezdtem el foglalkozni a maszk, mint művészeti eszköz mibenlétével. Schaár gipszmaszkos figuráiból kiindulva, feltérképeztem a gipszlevételt használó művészetet, illetve mindent, ami ebből adódik: például a hiperrealista Duane Hansont, „a gipszes” George Segalt, és az újabbak közül a „vérmaszkos” Marc Quinnt. Bár a gipszminta használatának évezredes hagyománya van, mégis Rodin idejében főbenjáró bűn volt. Nem véletlen, hogy a pop idejében bukkant fel szégyentelenül az explicit használata. A kérdésre a válasz: a gipsz megold helyettem minden, számomra szükséges szobrászati problémát. Véleményed szerint munkáid, a hús-szobrokra, hús projektedre gondolok elsősorban, mennyire sokkolóak? Illetve célod-e az egyáltalán, hogy általuk valamiféle sokkhatást válts ki a nézőben, befogadóban?Ugyanakkor ha ehhez hozzátesszük azt a közhelyesült igazságot (vajon tényleg az-e), hogy már mindent láttunk, hogy már minden lehetséges, minden elérhető, és, hogy már nem reagáluk semmire, akkor a befogadóknak teljes apátiával kellene szemlélniük a műveidet, de mégsincs így. Akkor ezek szerint nem igaz
www.danilokis.rs
no.9 a megállapítás, vagy a munkáidban van mégiscsak valami elemi módon hátborzongató, ami felülírja a fentieket? Miért van az, ha a művészet éppen a szex-erőszak-halálról beszél, akkor az probléma, de este hétkor a Helyszínelőkben ugyanez meg nem az? A Helyszínelők egyébként úgy tűnik, a mainstream által már meg is emésztett nekrofil erotikára épül. Mindig van egy kliprészlet, amikor a kamera érdeklődően körbejár egy legtöbb esetben szép, de jól láthatóan halott testet, amit ilyen értelemben igen is esztétizál. Szóval ha a mainstream médiába ez már belefér, mivel nincsen olyan tabu, amit a popkúltúra ne tudna meghágni, értelmetlenné válnak ezek a szavak: tabu, sokkolás, stb... Egy vicces példa: Megkeresett a magyar FHM magazin. Ez egy olyan újság, amit kézbe véve, férfiak maszturbálnak meztelen nőkre és drága autókra. Van egy, a „művészetnek” szánt féloldaluk is, pl. a szarral festő művész, a világ legnagyobb sütőtökfaragója és hasonlók. Kértek képeket a munkáimról a rovatukba. Elutasítottam a felkérést, gondolván nekem az újságuk semmilyen értelemben sem megjelenési felületem. Valahonnan mégis szereztek reprókat, majd megjelent a cikk. Egy újság, amiben a csúcspontot egy vagina kikandikálása jelenti, nem merte lehozni a női szobraimat, csak a „faszszopósat”, azt is azzal az elánnal, hogy kinyilváníthassák saját homofóbiájukat. Munkáidnak mennyiben célja, illetve mennyiben következménye a tabu mint olyan feltárása, illetve az arról folytatható diskurzus motorizálása? Mennyire érdekel téged a múlandóság, vagy épp a halál, a halálhoz való viszony kérdése? Kellemetlen dolog, de nem gondoltam arra, amikor először készítettem hússzobrot, hogy halottakat teremtek. Egyszerűen szerettem volna az arisztotelészi mimézist és a tudományos modell-definíciót ötvözni. A modell minimum egy tulajdonságában megegyezik a modellálttal (természet), végtelen tulajdonság egyezésnél elérjük Istent. Ennyire nem voltam nagyratörő. Egyszerűen az állati hús jobban hasonlít az emberire, mint a kő, fa, fém. Még ebben az összefércelt formájában is megdöbbentően emberi. Csak halott. Tehát a portréim valójában nem élő emberek modelljei, hanem halott formájuké. Mikor ez kiderült, ebbe az irányba vitte tovább a projektet. A Szerelmeim című sorozat csonkított női medencéket formáz. Ők a szerelmeim, akik elhagytak, de maradt utánuk valami – a fotóhoz hasonlatos – emlék, esetünkben ők maguk, vagyis egy darab belőlük, és természetesen nem véletlen melyik darab. Mennyiben foglalkoztattak ezek a kérdések a filmes projektek során? Valamiért minden filmben meghal minimum egy ember, de ez a drámai hatás nem érdekel engem. Csak ha már erről van szó, akkor a korpusz. A Kedvenceim című sorozatom is erről szól (kitömött állatok). Tudom, hogy borzasztóan fog hangzani, de például láttam még az élő tehenet, aminek a fejbőréért mentem a vágóhídra. Csak az érdekelt milyen kedves tárgyat fogok belőle készíteni. (Semmilyen vonatkozásban nem ezért halt meg az állat, a fejbőrt kidobják...) És tényleg, egyáltalán hogyan kerültél kapcsolatba a filmmel, hogy alakult ez? Egyszerűen Pálfi Gyuri ismerte a munkáimat. Nem volt veszíteni valója, ha egy művészeti egyetemista is még ott sündörög... Egészen pontosan milyen szereped volt a Taxidermia és az Ópium című filmek elkészítésében? Ha jól tudom a Taxidermia látványvilágát egy egész csapat alakította, míg az Ópium látványvilágáért főként te vagy felelős. Mennyiben kaptál szabad kezet a rendezőtől, Szász Jánostól, illetve mennyiben határozta meg a látványvilág létrejöttét maga a Csáthi világ, mennyire merültél el a csáthi világban? A Taxidermia díszlettervezője Asztalos Adrienn, CGI trükközője Kigle Béla, speciális maszkmestere pedig Pohárnok Iván volt. Én a végén „concept and design artist” kreditet kaptam. Gyakorlati értelemben megkaptam a forgatókönyvet, és azt ötletelhettem, amit akartam, az, hogy ebből mi valósult meg, más kérdés. A film egy hálátlan műfaj.
visual Visszatekintve egy kicsit, túl lett tupírozva a szerepem, de a művészetemből kiindulva valamiért én lettem érdekes a csapatból a médiának. A blogomon egyébként megtekinthető a filmhez készült egész anyag (gezaszollosi.blogspot.com). Az Ópiumba úgy kerültem bele, hogy már gyakorlatilag kész volt a Lázár Tibor által jegyzett díszletterv. Ő a legprofesszionálisabb tervező Magyarországon. De Szász János bevallottan elbizonytalanodott, miután megnézte a Taxidermiát a 2006-os Szemlén. Nem díszlettervezőre volt szüksége, hanem valamire, amit látott a Taxidermiában, valamire ami kimozdítja a filmet a reális ábrázolásmódból. Az hamar kiderült, hogy Lázárral tudunk együtt dolgozni, mert én nem díszleteket (ami főleg építészet) tervezek, hanem tárgyegyütteseket, enteriőröket, amiknek megvan a film valóságában a szimbolikus kapcsolatrendszerük. Majd a díszlettervező elhelyezi az általa kitalált terekbe, és a rendező használja, vagy sem. Érthető módon az emberek ezekre az „érdekes” tárgyakra emlékeznek, nem a terekre. A jó díszlet az, ami nem látszik. Érdekes mód Csáthtal keveset foglalkoztam, mert leginkább ellenfele, Moravcsik professzor volt az én emberem, hiszen az ő intézetében járunk! Ha belegondolsz, Brenner-Csáthoz a drogos táskáján kívül nem tartozik semmi, de minden, ami körülveszi, az Moravcsiké, sőt belőle sugárzik. A folyamat: Gizella naplót ír, honnan van annyi papír? Az intézetből. Mit csinálnak a papírral, papírból ilyen helyeken? Beteglapot. Miért van belőle sok? Mert nagy, egész alakos női test alapminta van rajta, amire lemérik a betegek eltéréseit az átlagostól. Ehhez egész szettük van! A pincében hatalmas tekercsekben áll a szűz papír-adatlap. Amikor Gizella nem kap papírt, Brenner oda viszi le, és méteres darabokra ír tovább. A végén persze ebből sem látszik minden, de ott volt, bár a forgatókönyvben nem. Így volt ez a „vízbemártó” géppel, a zootrópokkal, a rengeteg frenológiai gyűjteménnyel, stb. A környezetben szereplő tárgyak mind Moravcsik valóságát tágították ki, ő egy 19. századi ember, aki bár jóhiszemű, de egy letűnt pozitivista tudós (a 20. századból nézve prenáci), aki kétségbeesetten próbálja a tapasztalati tudomány által megoldani a másik síkon jelentkező problémákat. Szempontomból nézve egy nagy performasz-akcionista művész, akinek az intézete a porond, és a benne lévő emberek a játékosai. Szóval ez nem díszlettervezés, hanem visual concept volt. Általában egy-egy helyi szinten provokatívnak tartott műalkotás sorozat, egyegy provokatívnak kikiáltott alkotó ha nemzetközi hírnévre tesz szert, akkor annak köszönhetően szinte egy szempillantás alatt szalonképessé válik. Mit gondolsz erről? Röviden, a Limes 2000 éve áll, és csak nem akar keletebbre menni. Mi a kedvenc tárgyad? Most ellenmondásba keveredem magammal, de az emberek jobban érdekelnek.
visual
no.9
* nastavak teksta sa 8. strane Odgovor na postavljena pitanja nalazimo u pokušajima osmišljavanja „novog”/ „drugačijeg” oblika dokolice, čije primere možemo pronaći u životu i radu umetnika Nenada Rackovića. Istoričar umetnosti Ješa Denegri opisao je Rackovića i njegovu umetnost kao autentičnu pojavu što izaziva protivrečna viđenja. „Ukoliko je danas posle potpune legalizacije načela pluralizma u postmodernističkim osamdesetim uopšte moguće govoriti o nekoj umetničkoj pojavi kao o ‘alternativi’, o nekom umetniku kao ‘marginalcu’, onda bi ovi pojmovi mogli, najpre, da se na beogradskoj umetničkoj sceni devedesetih dovedu u vezu sa delovanjem i ponašanjem Nenada Rackovića.”1 Ukazujući da se umetnikovo ponašanje često odvija na oštrici ekscesa, konflikta i samodestrukcije, što se odražava i na dela/performanse koje izvodi i stvara, Denegri ističe da ih njihova nedoteranost i neartikulisanost spasava od zapadanja u preestetizovanost i predizajniranost. „Takvo nedoterano i nedovršeno stanje rada Racković ispoljava naprosto zbog prirode svog temperamenta koji mu ne dopušta ni trena koncentracije, on za oblikovne operacije u koje se upušta još uvek nema potrebnih tehničkih znanja, no u svemu tome uspeva da doskoči potenciranom ekspresijom, namernim drastičnim narušavanjem zakonitosti plastičkog sklopa forme dovedene do samog ruba (a često i prelazeći tu granicu) opstanka rada kao samodovoljne umetničke tvorevine.”2 Kao autor koji deluje u više medijskih područja, Nenad Racković je do sada samostalno nastupao u: Galeriji Studentskog kulturnog centra (Transfrontum, 1985; Vanum – ka globalnom crnom, 1986; Bogovi kuge, 1989; Tehno metalika tatoo, 1991; Geometrica – Ageometric, 1998; Totem Golootočkog plemena (performans), 2005; Totalna destrukcija, 2008); Srećnoj galeriji SKC (Nekrofagija, 1991), Galeriji Kulturnog centra Beograda (Superstar, 1994), u Galeriji Doma omladine (Kolekcija’97, 1997; Made in Hell, 2000; Retrospektiva 1983-2003, 2003); Galeriji O3ONE (Shizomania/Transformance, 2005); Galeriji Remont (Nation of Satan, live act, Džoni Racković & Bob Milošević + DJ Ewox, 2007); Galeriji Fakulteta likovnih umetnosti u Beogradu (Sadomazohisti iz dubine groba, 2009); Blok galeriji u Beogradu (Nenad Racković – Lord of The Hardcore, 2010); Inex filmu u Beogradu (Ordinacija #3, 2012); grupno je nastupao: na Oktobarskom salonu (1993, 1995, 2001, 2007), Jugolovenskom bijenalu mladih u Vršcu (Paradoksi vremena, 2000), u Galeriji Doma omladine (Galerija Doma omladine 1995-2004, 2004); Galeriji Studentskog kulturnog centra (Mikropol, 2004; Border – Disorder, 2005) Muzeju savremene umetnosti (O normalnosti, Umetnost u Srbiji 1989-2001, 2005), u Muzeju primenjene umetnosti u Beogradu (Funkshion. Art, Music, Fashion, 2003); bioskopu Rex (Art-vrt, 1994; Pogled na zid, 1996); glumio je u pozorištu (Sveti Nik, Nicholas Edward Cave – Život i veze, Bitef teatar, 1992) i na filmu (Marble Ass, 1995); govorio o Narko-mafiji na talasima radija B92; napisao je romane (Aspirin, 2002; Knjiga recepata, 2002; Nesavladiva priča, 2006). Svoju „umetnost ponašanja” umetnik od 2000. godine vezuje za klabing i elektronsku (tehno) muziku koju izvodi di-džej (DJ) u klubu ili diskoteci. Senzacije izazvane ritmom di-džejisanja, koji je vizuelno praćen vi(deo)-džejingom, podstiču Rackovića da započne svoj telesni transformans re-akcija na digitalne slike i zvuke. Umetnik se približava didžej (DJ) pultu na kome se odvija video projekcija (VJ-ing) i, okružen klaberima, zauzima provokativne stavove i poze. Tokom izvođenja klaberskog performansa, Racković dopušta da se projekcija video džejinga odvija preko njegovog tela, a zatim, prilazi klaberkama, dodiruje ih, grli ili ljubi. Podizanjem ruke, umetnik povremeno komunicira sa di-džejom (DJ), dok u ritmu njegovog elektronskog seta pleše na podijumu za igru. Svoju igru Racković prekida na trenutak, kako bi popio piće ili uzeo ekstazi. Prenaglašavajući svojim ponašanjem sve one elemente koji su sastavni deo scene beogradskog klabinga, a to su užitak u drogama, pornografiji, seksu i plesu, umetnik javno pokazuje svu opscenost i promiskuitetnost današnjeg potrošačkog društva. Od 2010. do 2012. godine svoje transformanse Racković izvodi na skejtbordu vozeći dužu dasku „longbord” (longboard) ili kraći tip daske „kruzericu” (cruiser), koje u njegovim skejterskim lutanjima gradom postaju pozorišna bina i pokretni postament koji ističe vozača.3 Za razliku od preovlađujućeg stila izvođenja „trikova” na skejtbordu, umetnik vozi klasičnim, već zaboravljenim uličnim surf-stilom. „Ne radim nikakve trikove sem moje primenjene verzije ‘Olija’ (Olie) na potezu busa šezdesetpetice prema Ruzveltovoj, dok preskačem ležeće policajce.”4 U skejt park „Ušće” umetnik odlazi da bi se družio sa članovima skejterskih timova „Kobaz” (Kobazz), „Četniks” (Chetniks) i „Roup” (Rope), a ne da vežba skejterske trikove, jer njegova specijalnost su vožnje dužih uličnih trasa Beograda, kao što su: Kneza Miloša; Bulevar revolucije; Vojvode Stepe; Francuska – Žito mlin; Kapije Beograda – Hotel Srbija – Ustanička; Košutnjak – Hajdučka česma – Topčider – Vidikovac – Rakovica; Beli dvor – Pink – Bulevar mira – Rudo – Gazela; Topčiderska zvezda – Grafičar – Bigz – Sajam.5 Racković vozi dasku i u svom ateljeu odgurujući se „naprednazad” od ulaznih vrata do suprotno postavljenog krovnog prozora, i izvodeći „plesne okrete” na dva točka u ritmu muzike sa radija. Ponekad se umetnikovom uživanju u vožnji skejta po ateljeu pridružuju i njegovi prijatelji-skejteri, tako da se atelje na neko vreme pretvara u zatvoreni skejt park (indoor skate park), dok umetnikovi radovi (kao što su skulpture od drveta), pokućstvo (frižider, šporet, sudopera) i zidovi ateljea privremeno postaju skejterske sprave za vežbanje. Međutim, skejterska druženja u umetnikovom ateljeu (što je zabeleženo u filmu grupe „Roup” – „The Art of Fart”) ubrzo se prekidaju, jer mlađi skejteri postaju poslovno angažovani od strane velikih kompanija (Red Bull, Burn) radi reklamiranja njihovih proizvoda i usluga. Za razliku od njegovih prijatelja koji u skejtingu pokušavaju da pronađu unosan biznis i zaradu, Nenad Racković ostaje veran svom jedinstvenom stavu/stilu vožnje daske radi sopstvenog užitka. „Jedino što mi je preostalo je da radim ono što najbolje umem. To je sumanuta brza vožnja na protezi sa četiri točka.”6 U istom periodu (kada se intenzivno zanima za skejting) umetnik se posvećuje pisanju svog četvrtog romana. Posle romana Aspirin (2002), Knjiga recepata (2002), Nesavladiva priča (2006), nastaje roman Četiri godišnja doba (2012) u kome Nenad Racković autobiografski prikazuje život umetnika-skejtera. „Bio sam opet u SPIDBOLU; u spidu i 1 Ješa Denegri, Devedesete: teme srpske umetnosti, Svetovi, Novi Sad, 1999, str. 233. 2 Isto, str. 235. 3 Ivan Tokin, Tokinovi sugrađani, Nenad Racković, skejter, u Vodič za život, Vodič za dušu, duh i telo, Beograd, 2010, str. 21. 4 Isto. 5 Isto. 6 Isto.
34
bolu, u potrazi za bezimenom drogom dodatnog ubrzanja, u nerazumljivoj želji da se lišim svega i da ostanem go i sam. Skejt mi se našao kad niko nije, i ja sam se zbog toga lomio na njemu da bih ga vozio što bolje. A život je tren, isti onaj tren potreban da izgubiš kontrolu nad daskom i platiš jako veliki ceh i to za sve što do tada nisi... A činjenice su bile – da sam odavno prešao četrdesetu i da su mi zubi počeli ispadati od paradentoze; i da sve ono što me je ranije vezivalo za umetnost sada je takva daljina da bi, ukoliko bi se dosegla maštanjem, raspala u tački postignuća. Suviše kasno sam shvatio da se suzio krug mogućnosti za avanturu, ne zato što je ona postala nemoguća već iz jednostavnog razloga što takvu kakvu smo je mi upoznali vreme više ne traži...”7 U „pauzi” imeđu posećivanja noćnih klubova, izvođenja uličnog skejterskog slaloma, što je, kasnije, literarno opisivao, Nenad Racković je različitim vizuelnim materijalom prekrivao površine svog ateljea (mansarde u kojoj živi i radi). Rackovićevi doživljaji kalberske i skejterske scene uticali su na odabir vizuelnog materijala (digitalno štampani posteri, printovi, reprodukcije, fotografije, samolepljive nalepnice, sličice i stikeri), i „tragove” koje su ostavili beogradski grafiti-majstori sledeći umetnikova uputstva. U kasnijim fazama rada Racković je zidne površine ateljea oslikavao motivima izvedenim pomoću pigmenata boje, koje je nanosio četkom i sprejem. Među upotrebljenim vizuelnim materijalom našli su se još i motivi vezani za Nenada Rackovića i njegov umetnički rad; umetnički prikazi iz istorije umetnosti; naučni prikazi iz enciklopedija; arhitektonski prizori iz turističkih vodiča; predstave prirode iz kalendara; likovi (superheroji) iz filmova, animacija, kompjuterskih igrica i stripa; simboli i parole hevimetalaca, pankera i skejtera; apstrakni i figuralni znakovi i oblici. Značajno mesto na zidnim i tavanskim površinama ateljea zauzele su predstave žena, koje su preuzete iz filma, animacije, kompjuterskih igrica i stripa; opšte i specijalizovane feminističke istorije umetnosti. „Eksplozivan haos” raznovrsnih vizuelnih predstava nastao je spajanjem različitih (suprotnih) vizuelnih motiva, kao i njihovim izmeštanjem (premeštanjem) iz originalnog okruženja u druge, opozitne kontekste, čime su se na unutrašnjim površinama ateljea dobile paradoksalne kreacije koje se doslovno i varirano ponavljaju. Spajanje, prožimanje i preklapanje različitih motiva pojačano je naknadnim nanosima crvene boje (koja vizuelno izaziva utisak približavanja) i plave boje (koja vizuelno izaziva utisak udaljavanja) tako da se u unutrašnjosti ateljea postigao 3D utisak. Ova virtuelna trodimenzionalnost dodatno je pojačana i kompozicijama koje su nastale kreiranjem perspektivnih i anamorfoznih predstava „na licu mesta”, kao i umetanjem „gotovih” („već unapred stvorenih”) perspektivnih i anamorfoznih prikaza i oblika. Naime, u prekrivanju zidova i tavanica ateljea umetnik je kao materijal koristio „stikere” na kojima su oblici najčešće prikazani u perspektivi, a ponekad i u anamorfozi (ako su „stikeri” digitalno štampani kao hologrami). Ovim perspektivnim i anamorfoznim stikerima umetnik je povezivao prethodno postavljene digitalne predstave kreirane od postera, fotografija, reprodukcija, printova i nalepnica, čime je po unutrašnjim površinama ateljea dobio vizuelne odnose, koji posmatrani iz različitih uglova zadobijaju raznovrsna viđenja i značenja. Kreirane prizore, dobijene digitalnim i tradicionalnim miksovanjem, nemoguće je konačno sagledati. Tako motiv „pilule” oslikan na zidu ateljea ubrzo smenjuje prikaz „rasprskavanja” koji zamenjuje spiralna slika „vira” što postaje srce koje menja boje od srebrne preko roze do zlatne. Brzo treperenje sličica stvara utisak da će prikazana digitalna predstava „eksplodirati” u svakom trenutku. „To je svet slika – svet eksplozija! Eksplozija slike sveta i umetnika na milijardu sličica!”8, govori umetnik Nenad Racković. Može se reći da je Racković umetnički „uređivao” atelje provodeći vreme u cepanju, seckanju, lepljenju i „zakivanju” digitalnih „sličica” svih vrsta na njene površine, koje je, zatim, prekrivao bojenim pigmentima. Poistovećujući umetnost i život, umetnik je mansardu oblikovao tako da se stiče utisak kao da su zidovi i tavanica „sazidani”/„izolovani” od digitalno štampanog materijala i „okrečeni” bojenim motivima. Iako je, u početku, umetnikova dokolica obuhvatala i klabing zabavu i skejting rekreaciju i kreativno pisanje i umetničko uređivanje ateljea, posle izvesnog vremena Nenad Racković je odlučio da svoje vreme dokolice „troši” samo na književno i umetničko stvaranje. Političko- ekonomske posledice srpske tranzicije i svetske krize uticale su na Rackovićevo potpuno posvećivanje misaonoj i vizuelnoj kreaciji. Ratko Božović ukazuje da zbog dugotrajne tranzicije i krize u Srbiji preovladava „konfuzni život” pritisnut depresijom i strahom, i „estrada” koja lišena etike i estetike sve potčinjava materijalnom interesu.9 „Velegrad ne pruža nikome osećaj topline i sigurnosti. Tu se od vremena ekstremne krize ostvaruje opasno življenje. Iz polusveta podzemlja, iz
7 Nenad Racković, Četiri godišnja doba (citat iz neobjavljenog rukopisa). 8 Virtual-real ID, diplomski film Deana Petrovića odbranjen aprila 2010. godine na Akademiji „Braća Karić”. 9 Ratko Božović, Tišina dokolice, Beograd, 2010, str. 415.
www.danilokis.rs
visual
no.9 provincijskih predgrađa, iz velegradske polutame, iz ratnog pakla dojezdili su jahači urbane apokalipse. Kriminal nije samo masovna pojava, koja boji gradsko svakodnevlje crnim i sivim tonovima, već sve više postaje sastavni deo urbanog načina života. Što je najgore, krimogene pridošlice regrutuju se među onima koji tek stupaju u život, a ostali su bez perspektive.”10 Sve unosnije zanimanje postaje dilovanje narkoticima, što u vremenima krize omogućava „lakše” preživljavanje. Mladi, od kojih se neki zanimaju za di-džejing i skejting, počinju sve više da se „interesuju” za krimimalna dilerska poslovanja. Policijska akcija hapšenja narko dilera, koja je sprovedena oktobra 2009. godine, odrazila se i na klabing, jer je nemogućnost nalaženja (kupovine) „spida” za posledicu imala smanjenu posećenost klubova. Stiče se utisak da „dobro” zabavljanje/„uživanje” u razonodi danas najviše zavisi od kvaliteta i dostupnosti narkotika. Srpski klabing i skejting prolaze kroz iste procese degradacije, koje su doživeli engleski „rejv” pre dvadeset godina i američki „skejting” pre trideset godina. Vremenom su rejverske žurke i skejtbording rekreacije prestale da budu sinonim slobode i zadovoljstva, postajući deo kapitalističke industrije zabave i reklamne/narko zarade. Klaberskom igrom kreiranja situacija Racković pokušava da „oživi” ideju pobune protiv vladavine potrošačkog spektakla namenjenog pasivnoj konzumaciji. Stoga izvođenje svog telesnog transformansa, kao što je, na primer, vežbanje skejterskih trikova ispred DJ pulta ili vožnja skejta u različitim klubskim prostorima, umetnik svesno usmerava ka stvaranju aktivnih situacija kao neprekidne igre događaja kojima se ističe jedinstvenost prolaznih i proživljenih trenutaka života. Međutim, Rackovićeva nastojanja da izazove afirmativnu klabersku/skejtersku promenu grubo su zaustavljena od strane navijača koji su počeli da zavode red po beogradskim klubovima. Umetnik je više puta doživeo neprijatnosti od strane navijača, koji su ga verbalno i fizički napadali. Pokušavajući da ostvari model anarhističkog ponašanja na granici između umetnosti života i građanske neposlušnosti, Nenad Racković shvata da danas tako nešto nije moguće izvesti.11 „Individualne strategije, ma koliko bile inventivne i maštovite, promišljene i moderne, mogu postradati u društvenoj zajednici koja je blokirana ekonomskom krizom i društvenim neredom. A kad izostane državna strategija u prevladavanju stagnacije, kao što je ovdašnji slučaj, onda neizbežno strada i individualna strategija i čovekovo vreme kao najvažnija njegova imovina.”12 Stoga umetnik Nenad Racković napušta klabing i skejting, provodeći vreme u dokoličarskom pisanju i umetničkom radu u samoći svog ateljea. Iako Racković više nije želeo da bude deo beogradske klubske/skejterske scene, ona je, ipak, uticala na karakter njegovog kreativnog angažovanja i intervenisanja. Nekadašnji prijatelji (klubski di-džejevi i „Roup”/„Četniks” skejteri) sada su postali vizuelni/književni prikazi, što se u obliku digitalnih printova i autobiografskih sećanja nalaze na površinama ateljea i umetnikovim literarnim opisima. Realizovani skromnim materijalnim i novčanim sredstvima, književni/ umetnički radovi su nastali u vremenu u kojem se „siromašan” umetnik usudio da uđe u „bogati” svet klabinga i skejtinga. Površine ateljea stvaraju slobodne asocijacije, iz kojih se može naslutiti život i sudbina umetnika na početku 21. veka. Unutrašnjim oblaganjem zidnih i tavanskih površina, mansarda je istovremeno postala Rackovićeva „zaštitna izolacija” od vlage i hladnoće i „zaštitno utočište” od praznine i nerazumevanja ovog sveta. Provođenje dokolice u „pisanju” pikselima (digitalno štampanog materijala), pigmentima (boje i spreja) i rečima (otkucanim na staroj pisaćoj mašini), učinilo je da se unutrašnjost Rackovićevog ateljea „razvije” u digitalnu sliku od 360 stepeni. Postajući „digitalno-vizuelno-narativni ringišpil”, odnosno „digitalni roman u slikama” ili „digitalna slika-roman” od 360 stepeni, umetnikov atelje nosi ideju panorame 21. veka. U potpunosti okružen sveobuhvatnom panoramskom slikom koja prevazilazi dimenzije njegovog vidnog polja, posmatrač je u ateljeu podvrgnut opseni, jer ne može da poredi viđene prikaze ateljea sa prikazima spoljašnjeg sveta. Kao odrazi umetnikovih opažanja i osećanja, strasti i afekata, ovi panoramski prikazi postaju primer digitalizovanog načina mišljenja u slikama. Ističući da digitalne slike trebaju da budu zasnovane na osećajnosti (3D osećajnost), umetnik Nenad Racković svojim ateljeom donosi ideje za njihovo „novo”/ 10 Isto, str. 303. 11 Ivan Tokin, Tokinovi sugrađani, Nenad Racković, skejter, u Vodič za život, Vodič za dušu, duh i telo, Beograd, 2010, str. 21. 12 Ratko Božović, Tišina dokolice, Beograd, 2010, str. 388.
„drugačije” promišljanje. „U suštini, ja sam promenio medij prikazivanja, tj. pokazivanja. Umetnost i tehnologija doneće mutaciju novih zanimanja. To je totalni „instant” art, to je „novi” svet... Ako je to već tako, da li je umetnička ideja ono što vezuje sve u ovaj moj 3D folder ili je to emocija? Nije ostalo ništa drugo vredno osim ljudske intime da se pretoči u živu energiju.”13 Umrežavajući digitalne i telesne/osećajne prikaze stvarajući panoramske 3D svetove, umetnikov atelje istovremeno daje odgovor na pitanje koje postavlja Divna Vuksanović: „Kako je moguće realizovati kreativnu i alternativnu praksu u doba sveopšte digitalizacije i komercijalizacije?” Jednu od mogućnosti Vuksanovićeva pronalazi u ovladavanju tradicionalnim umetnostima i veštinama, što podrazumeva „povratak telu/ruci”, tj. rad i stvaranje rukama, kao što je kaligrafija, ikonopis, grnčarstvo, tkanje, ručna radinost, štafelajno slikarstvo, ručno izvedena grafika, vajanje u glini...14 Racković u svom ateljeu „radom ruke i tela” od digitalno štampanog materijala kreira „svet po svojoj meri” u kojem se prepušta klaberskoj/skejterskoj dokoličarskoj igri. Ručno/telesno razvijajući digitalnu sliku od 360 stepeni koja po potrebi može postati i skejt park, umetnik Nenad Racković postaje homo autocreator i homo ludens 21. veka. Može se reći da u današnjem „New$ Age”15 vremenu, u kome je glavni pokretač materijalni interes („$”), koje karakteriše vladavina informacija („news”) i sve veća upotreba novih („new”) digitalnih medija i tehnologija, atelje Nenada Rackovića postaje primer „novog”/„drugačijeg” načina provođenja dokolice u umetničkoj kreaciji/intervenciji. Svojom umetnošću i načinom života, Nenad Racković pokazuje da „dokoločariti”, tj. provoditi vreme u dokolici, znači „otvaranje” i „prepuštanje” nepredvidljivim, neodređenim značenjima života shvaćenog kao beskrajno kreativna igra. Potvrđujući Božovićevo shvatanje da „život nastaje u dokolici, a jenjava u dosadi”16, Racković provodi dokolicu u stvaralačkom samopotvrđivanju (kroz kreativno pisanje i umetničko stvaranje), prevazilazeći vreme/prostor monotone životne realnosti. U usamljeničkom vremenu/ prostoru dokolice, umetnik se prepušta svom umnom i umetničkom stvaralaštvu koje se afirmativno suprotstavlja vladavini potrošačkog društva, masovne kulture i industrije zabave. U radu je opisana dokolica Nenada Rackovića, koja je postala vreme umetnikovog kreativnog prepoznavanja kroz literaturu i umetnost, kao i prostor njegovog stvaralačkog sazrevanja kroz književne i vizuelne kreacije. Omogućujući Rackoviću trascendenciju u drugačije svetove um(et)nih transformansa, dokolica je podstakla njegova osećanja/ poimanja individualne slobode stvaranja/življenja. Provođenje dokolice u razvijanju i usavršavanju svojih intelektulanih i kreativnih potencijala uticalo je, isto tako, i na formiranje umetnikovih kritičkih stavova prema društvu koje podstiče masovnu potrošnju i pasivnu zabavu. Stoga, ostajući veran svojoj kreativnoj klaberskoj igri stvaranja situacija i sumanutoj vožnji daske radi sopstvenog užitka, umetnik Nenad Racković u dokolici svoga ateljea ispisuje „digitalno-vizuelno-narativni ringišpil”, što postaje primer ostvarenja „novog”/„drugačijeg”/„alternativnog” životnog stila/umetničkog stava u „New$ Age” vremenu sveopšte digitalizacije i komercijalizacije. Olivera Erić LITERATURA Božović Ratko, Od dosade do dokolice, u Sociološka luča I/1, Filozofski fakultet Nikšić, 2007. Božović Ratko, Tišina dokolice, Beograd, 2010. Krivokapić Nataša, Slobodno vrijeme i masovna potrošačka kultura, u Sociološka luča II/1, Filozofski fakultet Nikšić, 2008. Tokin Ivan, Tokinovi sugrađani, Nenad Racković, skejter, u Vodič za život, Vodič za dušu, duh i telo, Beograd, 2010. Tomić Zorica, New$ Age, Beograd, 2009. Vuksanović Divna, Filozofija medija 2, Beograd, 2012.
13 Virtual-real ID, diplomski film Deana Petrovića odbranjen aprila 2010. godine na Akademiji Braća Karić. 14 Divna Vuksanović, Filozofija medija 2, Beograd, 2012. 15 Zorica Tomić, New$ Age, Beograd, 2009, str. 15. 16 Ratko Božović, Tišina dokolice, Beograd, 2010, str. 130.
Impressum Izdaje/Kiadó: Fondacija za omladinsku kulturu i stvaralaštvo „Danilo Kiš”, Subotica / „Danilo Kiš” Ifjúsági Kulturális Alapítvány, Szabadka Za izdavača/A kiadásért felel: mr Branislav Filipović Glavni urednik/Föszerkesztö: Ana Patarčić Likovni urednik, prelom/Vizuális szerkesztő, nyomdai előkészítés: Daniela Mamužić Redakcija/Szerkesztőség: Orsolya Bencsik, Teodora Savić Popović, Dejan Matlak, Vanja Subotić, Davor Bašić Palković Logo „Karton”: Miroslav Lazendić Štampa/Nyomda: Štamparija „Minerva”, Subotica E-mail:
[email protected]
Tiraž: 2000
Evet Makk
ISBN 978-86-86301-07-9
