АМАНДА ПРЕНКАЈ

59. СТЕРИЈИНО ПОЗОРЈЕ

www.pozorje.org.rs

Данас на Позорју 20.00 часова / СНП, Сцена «Јован Ђорђевић» Проглашење и уручење Стеријиних награда Представа у част награђених Ф. М. Достојевски ЗЛОЧИН И КАЗНА Градско драмско казалиште «Гавела» Загреб (Хрватска) Представа траје 2 сата и 45 минута, има паузу Режија, драматизацијски сценарио: ЗЛАТКО СВИБЕН Композитор: ДАРКО ХАЈСЕК Сценографкиње: АНА МАРТИНА БАКИЋ, ИВАНА КНЕЗ Костимографкиња: МАРИТА ЋОПО Дизајн светла: ЗДРАВКО СТОЛНИК Сарадник за сценски покрет: АЛЕН ЋЕЛИЋ Лектор: ЂУРЂА ШКАВИЋ Улоге Раскољников, Родион Романович, студент и човек подземан и необичан; убица: ФРАЊО ДИЈАК Свидригајлов, Аркадиј Иванович, алтер му его, распусни сладострасник и сен; самоубица: ДАРКО МИЛАС Софија Семјоновна Мармеладов(ова), од жуте цедуље и крстића му; искупитељица Соња: НЕЛА КОЧИШ Аљона Ивановна, зломисао му и гњида; лихварица гнусна: ИНГЕБОРГ АПЕЛТ / Appelt Лизавета Ивановна, полусестра Аљонина и друга Соњина; жртва случајна: ПЕРИЦА МАРТИНОВИЋ Авдотја Романовна Раскољников(ова), обожава га; сестра Дуња: ИВАНА БОЛАНЧА Пулхерија Александровна Раскољников(ова), стрепи за њега; љубљена матер: ЈЕЛЕНА МИХОЉЕВИЋ Настасја Петровна, двори га и кори; дворкиња газдаричина: ПЕРИЦА МАРТИНОВИЋ Разумихин, Дмитриј Прокофич, штити га; пријатељ заљубљив: ЖИВКО АНОЧИЋ Порфириј Петрович, пристав га полицијски ислеђује; словенофил: ОЗРЕН ГРАБАРИЋ Николај Дементјев, личилац и признавалац Миколка; староверац: НЕНАД ЦВЕТКО Дмитриј Митка, од моднога журнала; појац: СИНИША РУЖИЋ Мармеладов, Семјон Захарович, отпуштени титуларни саветник; алкохоличар: ЗОРАН ГОГИЋ Катерина Ивановна Мармеладов(ова), с похвалницом и сушицом; дама: АЊА ШОВАГОВИЋ ДЕСПОТ Полина Михајловна Мармеладов(ова), с верглом и без францускога; малолетно девојче: ИВОНА КУНДЕРТ / АМАНДА ПРЕНКАЈ Амалија Фјодоровна Липевезел, станодавка Људвиговна тј. Ивановна; Швабица: ИНГЕБОРГ АПЕЛТ Студент, убоги „руски дечак“; социјалиста: ЖИВКО АНОЧИЋ Лужин, Пјотр Петрович, богати вереник Дуњин; бедник: СИНИША РУЖИЋ Иља Петрович Порох, „поручник Барут“; полицијот: СИНИША РУЖИЋ Кочијаш, од коња плахих; несрећник: СИНИША РУЖИЋ Замјотов, Александар Григорјевич, перовођа полицијски; појава Свидригајлова: ДАРКО МИЛАС Појаве Свидригајловљеве остале (часник, послужитељ): ДАРКО МИЛАС Гласови и појаве (с таљига, с несреће, с опела): ансамбл

уторак, 3. јун 2014.

1


www.pozorje.org.rs

СТЕРИЈИНЕ НАГРАДЕ Селекција националне драме и позоришта Извештај Жирија Жири 59. Стеријиног позорја – Љубослав МАЈЕРА, редитељ (председник), Анђелка НИКОЛИЋ, редитељка, Слободан ТИШМА, књижевник, Небојша ДУГАЛИЋ, глумац, Бобан ЈЕВТИЋ, позоришни критичар – видео је од 26. маја до 02. јуна 2014. девет представа у Селекцији националне драме и позоришта. На завршној седници, одржаној 2. јуна 2014, Жири је донео

ОДЛУКУ Стеријина награда за најбољу представу – НЕОПЛАНТА по роману Ласла Вегела, режија и концепт Андраш Урбан, Новосадско позориште/Újvidéki Színház. Одлука је донета већином гласова. Стеријина награда за текст савремене драме – БИЉАНА СРБЉАНОВИЋ за текст ПРИНЦИП (МАЛИ МИ ЈЕ ОВАЈ ГРОБ), режија Михал Задара, Шаушпилхаус Беч (Аустрија). Одлука је донета већином гласова. Стеријина награда за режију – МИХАЛ ЗАДАРА / Michał Zadara за представу ПРИНЦИП (МАЛИ МИ ЈЕ ОВАЈ ГРОБ) Биљане Србљановић, Шаушпилхаус Беч (Аустрија). Одлука је донета већином гласова. Стеријина награда за глумачко остварење СРЂАН ТИМАРОВ за улогу Онисима Панфиловича Белогубова у представи УНОСНО МЕСТО Александра Николајевича Островског, режија Егон Савин, Југословенско драмско позориште Београд. Одлука је донета једногласно. ИГОР ЂОРЂЕВИЋ за улоге Мартина, Ричија и Дејана у представи БИЗАРНО Жељка Хубача, режија Снежана Тришић, Народно позориште Београд и Шабачко позориште. Одлука је донета већином гласова. ЕМИНА ЕЛОР за улогу Коштане у представи КОШТАНА Борисава Станковића, режија Андраш Урбан, Народно позориште/Narodno kazalište/Népszínház Суботица. Одлука је донета већином гласова. ИВАНА В. ЈОВАНОВИЋ за улогу Олге Ристићке у представи ГОСПОЂА ОЛГА Милутина Бојића, режија Горчин Стојановић, Народно позориште Сомбор. Одлука је донета већином гласова. Стеријина награда за сценографско остварење – МИХАЛ ЗАДАРА / Michał Zadara за представу ПРИНЦИП (МАЛИ МИ ЈЕ ОВАЈ ГРОБ) Биљане Србљановић, режија Михал Задара, Шаушпилхаус Беч (Аустрија). Одлука је донета већином гласова. Стеријина награда за костимографско остварење – ЛАНА ЦВИЈАНОВИЋ за костиме у представама УНОСНО МЕСТО Александра Николајевича Островског, режија Егон Савин, Југословенско драмско позориште Београд и ГОСПОЂА ОЛГА Милутина Бојића, режија Горчин Стојановић, Народно позориште Сомбор. Одлука је донета већином гласова. Стеријина награда за оригиналну сценску музику – ИРЕНА ПОПОВИЋ ДРАГОВИЋ за музику у представи КОШТАНА Борисава Станковића, режија Андраш Урбан, Народно позориште/Narodno kazalište/Népszínház Суботица. Одлука је донета већином гласова. Стеријина награда за сценски покрет – МАРИЈА МИЛЕНКОВИЋ за представу ТРПЕЛЕ Милене Деполо и Бобана Скерлића, режија Бобан Скерлић, Београдско драмско позориште. Одлука је донета већином гласова. Специјална Стеријина награда за инвентивност концепта – представa ОЖАЛОШЋЕНА ПОРОДИЦА Бранислава Нушића, режија Никола Пејаковић, Народно позориште Републике Српске Бања Лука (Република Српска, Босна и Херцеговина). Одлука је донета већином гласова.

2

Билтен бр. 9


www.pozorje.org.rs

Награда из Фонда „Дара Чаленић“ за најбољу младу глумицу – СУЗАНА ЛУКИЋ за улоге Мине, Ксеније, Иве у представи БИЗАРНО Жељка Хубача, режија Снежана Тришић, Народно позориште Београд и Шабачко позориште. Одлука је донета једногласно. Награда из Фонда „Дара Чаленић“ за најбољег младог глумца – НЕМАЊА ОЛИВЕРИЋ за улогу Анке, служавке у представи ГОСПОЂА МИНИСТАРКА Бранислава Нушића, режија Татјана Мандић Ригонат, Позориште „Бошко Буха“ Београд. Одлука је донета већином гласова. ОСТАЛЕ СТЕРИЈИНЕ НАГРАДЕ Жири Националне секције Међународног удружења позоришних критичара у саставу: Aлександар Милосављевић (председник), Наташа Гвозденовић, Слободан Обрадовић, једногласно је донео одлуку да Награду Округлог стола 59. Стеријиног позорја за најбољу представу равноправно поделе – ГОСПОЂА ОЛГА Милутина Бојића, режија Горчин Стојановић, Народно позориште Сомбор и КОШТАНА Борисава Станковића, режија Андраш Урбан, Народно позориште/Narodno kazalište/ Népszínház Суботица.

Одлуком Жирија који су чинили Иван Меденица (председник), Радмила Лотина и Бобан Јевтић – Стеријина награда за позоришну критику „Миодраг Кујунџић“ (награда Позорја и новосадског „Дневника“) додељује се, већином гласова, за текст критике Форум је отворен: Нови Сад и ослободиоци (о представи Неопланта, објављен у Дневнику) – ИГОРУ БУРИЋУ. Образложење: У временима несклоним свакој врсти уметничког израза, у дневно-политичкој новини која највише простора посвећује оном што јој име каже, Игор Бурић читаву деценију успешно пише и брани рубрику позоришне критике. Његови позоришни увиди су прецизни, аргументовани и непристрасни, а ипак лични, до границе потребне и дозвољене субјективности. Захваљујући позоришним критикама Игора Бурића, шира културна јавност сазнала је да у овој средини постоји и Новосадско позориште/Újvidéki Színház, сјајан уметнички колектив, чији значај далеко превазилази новосадске оквире, иако представе игра на мађарском језику. То се види и у награђеној критици која се, кроз похвале свим актерима, јаснo залаже „...за уметност која, без обзира на то шта се поручује преко мегафона, има свој пут. И кућу“. Жири који су чинили проф. др Љиљана Пешикан Љуштановић (председница), др Петар Марјановић, мр Бошко Милин, једногласно је донео одлуку да се Стеријина награда за театрологију „Јован Христић“ равноправно додели – СВЕТОЗАРУ РАПАЈИЋУ, театрологу из Београда, за књигу Драмски текстови и њихове инсценације (Позоришни музеј Војводине и Факултет драмских уметности, Институт за позориште, филм, радио и телевизију, Нови Сад–Београд 2013) и ИВАНИ ИГЊАТОВ ПОПОВИЋ, театролошкињи из Новог Сада за књигу Интуитивни свет Ранка Младеновића (Матица српска, Нови Сад 2011). Образложење: Кључна тема књиге Светозара Рапајића јесте тумачење односа текста драме и текста представе. Он тај однос сагледава као сложену, амбивалентну и динамичну везу која продукује нове вредности. У његовом виђењу инсценација драмског текста открива се као креативни аналитички и синтетички чин, потенцијално откривање нових, изненађујућих слојева. Монографија Светозара Рапајића спаја поуздан темељни приступ историји јужнословенског и европског позоришта и драме, естетику позоришта, с њене три носеће области – естетиком глуме, режијом и естетиком позоришног (сценског) простора – и теоријску драматургију. Предмет његових истраживања театролошки је оправдан и битан у свим сегментима. Монографија Иване Игњатов Поповић представља оригиналан допринос историји и теорији српске експресионистичке драме и историји српског позоришта између два рата. Она обједињује теоријско бављење Ранка Младеновића драмом и позориштем, његову критичарску и историчарску делатност и, по први пут, целовито и надахнуто сагледава његово укупно драмско стваралаштво. Драмске гатке, испитиване су у контексту експресионистичке драме, али и с обзиром на еклектично захватање у древне словенске митове и веровања, а приступ Младеновићевим грађанским драмама спаја истраживачки, архивски рад, с поузданим и уравнотеженим аналитичким поступком. Сем тога, жири сматра да се, међу 26 наслова који су конкурисали за награду, посебно издваја један број књига млађих аутора, настао на основу магистарских и докторских теза, то су: Увод у нову теорију позоришта Влатка Илића, издање Нолита и Алтере; Театар покрета Јожефа Нађа Милана Мађарева, издање Позоришног музеја Војводине; Театрологија власти – комедије Бранислава Нушића Александра Пејчића, издање Чигоја штампе из Београда, О драмском стваралаштву др Војислава Јовановића Марамбоа Спасоја Ж. Миловановића, издање Позоришног музеја Војводине; Лудус и логотезис Александра Поповића Гордане Тодорић, издање Позоришног музеја Војводине.


3


www.pozorje.org.rs

Управни одбор Стеријиног позорја на 11. седници, одржаној 9. септембра 2013, донео је одлуку да се Стеријина награда за нарочите заслуге на унапређењу позоришне уметности и културе додели МИЛОСАВУ БУЦИ МИРКОВИЋУ и ДЕЈАНУ ПЕНЧИЋУ ПОЉАНСКОМ, доајенима позоришне критике у нас. Образложење: Милосав Буца Мирковић, књижевник, есејиста, песник, књижевни и позоришни критичар, обележио је један значајан период Југословенских позоришних игара, а касније Стеријиног позорја. Свој вишеструки дар исказивао је кроз поезију, есеј, али и као књижевни и позоришни критичар у Београдској Недељи, Политици Експрес, Илустрованој Политици и на Радију Београд 202. Добитник је награде за књижевну критику “Милан Богдановић” 1972. године. Био је секретар Српске књижевне задруге, управник Југословенског драмског позоришта од септембра 1974. до половине 1977, уредник културне рубрике НИН-а до септембра 1983, а после тога уредник романа у Просвети. Више пута био је у жирију за избор НИН-овог романа године. У два наврата био је члан жирија Стеријиног позорја (1970. и 1971). Но, оно по чему ће бити првенствено упамћен, када је Стеријино позорје у питању, јесте чињеница да је Буца Мирковић двадесет две године водио Округли сто критике. Својом инвентивношћу уносио је посебан дух, чинећи овај сегмент Позорја узбудљивим, шармантним, надасве компетентним. Дејан Пенчић Пољански, позоришни критичар и новинар, који је својим дугогодишњим деловањем на Другом програму Радио Београда афирмисао и обележио радијску позоришну критику. Тако је 1998. године добио Стеријину награду за позоришну критику, као први аутор «изван» штампаних медија, чиме је овај облик критичког промишљања позоришта изборио равноправан третман. У два наврата, 1994. и 1995. године, био је члан жирија Стеријиног позорја. Такође, 1999. и 2011. био је члан жирија за доделу Стеријине награде за позоришну критику “Миодраг Кујунџић”. Био је годинама активни учесник Округлог стола критике Стеријиног позорја. Бескомпромисна и оштра критичка мисао, али sine ira et studio (без мржње и наклоности) и за добро позоришта, одликују његов рад. Избор из критика Дејана Пенчића Пољанског Отишло у (в)етар објавио је новосадски Прометеј 1992. године.

Награда публике 59. Стеријиног позорја за најбољу представу (просечна оцена 4.73) – ТРПЕЛЕ Милене Деполо и Бобана Скерлића, режија Бобан Скерлић, Београдско драмско позориште. Трпеле: 4,73 Неопланта: 4,66 Госпођа министарка: 4,60 Уносно место: 4,37 Избрисани: 4,30 Бизарно: 4,24 Још увек олуја: 4,18 Ожалошћена породица: 3,92 Госпођа Олга: 3,92 Коштана: 3,90 Принцип: 3,40 Ђилас: 3,23

ОСТАЛЕ НАГРАДЕ Награда Редакције новосадског листа „Дневник“ за уметничко остварење – ЕМИНА ЕЛОР за улогу Коштане у представи КОШТАНА Борисава Станковића, режија Андраш Урбан, Народно позориште/Narodno kazalište/Népszínház Суботица. Одлука је донета једногласно. Награда „Зоран Радмиловић“ за глумачку бравуру Компаније „Новости“ – ГОРАН ЈЕВТИЋ за улогу Живке у представи ГОСПОЂА МИНИСТАРКА Бранислава Нушића, режија Татјана Мандић Ригонат, Позориште „Бошко Буха“ Београд. Одлука је донета једногласно.

4



НАГРАЂЕНИ Стеријина награда за најбољу представу – НЕОПЛАНТА Новосадско позориште / Újvidéki Színház Учешће на Позорју: 1993 – Атила Фараго, Богаљ, редитељ Бела Мере; 2000 – Јанош Сивери, Припитомљавања, рд. Кинга Мезеи; 2001 – Коса (мјузикл), рд. Виктор Нађ, ван конкуренције; 2008 – Ричард О’ Брајен,

www.pozorje.org.rs Београд; 2005, God Save America, рд. Карин Бајер, Бургтеатар Беч (Аустрија); Скакавци – 2006, рд. Дејан Мијач, ЈДП Београд; 2006, рд. Јануш Кица, Загребачко казалиште младих (Хрватска); Барбело, о псима и деци – 2008, рд. Дејан Мијач, ЈДП Београд; 2010, рд. Паоло Мађели, Казалиште "Гавела" Загреб; 2011, рд. Ан Бизан, La Comedie de Geneve (Швајцарска); Није смрт бицикло / Није живот бицикло (Да ти га украду) – 2012, рд. Анселм Вебер, Шаушпилхаус Бохум (Немачка). Стеријине награде: Текстови Биљане Србљановић награђени су шест пута (награде нису добили Београдска трилогија и Није живот бицикло / Да ти га украду).

Стеријина награда за режију Стеријина награда за сценографију МИХАЛ ЗАДАРА / Michał Zadara за представу ПРИНЦИП (МАЛИ МИ ЈЕ ОВАЈ ГРОБ) Биљане Србљановић, Шаушпилхаус Беч (Аустрија)

Роки хорор шоу, рд. В. Нађ; 2010 – Маја Пелевић, Поморанџина кора, рд. Кокан Младеновић; 2012 – Петер Вајс, Marat the Sade, рд. Андраш Урбан. Стеријине награде: Припитомљавање – сценска музика Силард Мезеи; сценски покрет Криста Сорчик и Габор Нађпал; Роки хорор шоу – глума Арон Балаж; сцена Ева Сендрењи; кореографија Илдико Лавро Ђенеш; Поморанџина кора – текст Маја Пелевић; глума Арон Балаж и Андреа Јанкович; сцена Марија Калабић, костим Марина Сремац; сценски покрет Андреја Кулешевић; Marat the Sade – глума Силвија Крижан; Специјална Стеријина награда глумачком ансамблу.

Стеријина награда за текст савремене драме БИЉАНА СРБЉАНОВИЋ, шести Стерија Дебитовала на Позорју 1997. Београдском трилогијом, режија Горан Марковић, ЈДП Београд; Породичне приче – 1998, рд. Јагош Марковић, Атеље 212 Београд; 2003, рд. Габор Русњак, Позориште „Чики Гергељ“ Капошвар (Мађарска); Супермаркет – 2002, рд. Алиса Стојановић, ЈДП Београд; 2003, рд. Кристијан Бенедети, Théâtre-Studio Pariz-Alfortville (Француска); Америка, други део – 2004, рд. Дејан Мијач, Атеље 212


Даме и господо, Сви ми овде у Шаушпилхаусу одушевљени смо због престижних награда из Новог Сада. Дани проведени у Србији још увек су нам свежи у памћењу и још једном бисмо да нагласимо да нам је била велика част што смо били у прилици да прикажемо представу српског писца на немачком језику на реномираном фестивалу у Новом Саду. Српски, пољски, немачки, мађарски, швајцарски и последње, али не и мање важно, аустријски уметници сви заједно учествовали су у реализацији Принципа (Мали ми је овај гроб). Из тог разлога, и у складу са мотом наше сезоне која се бави стогодишњицом почетка Првог светског рата, створили смо истински паневропску продукцију. Још једанпут, ово показује да уметност служи да се превазиђу препреке, ровови, предрасуде и стереотипи и помаже нам да учимо једни од других. Током две године рада на овом пројекту, открили смо тако пуно о богатој историји, локалним условима, личностима и плими догађаја на Балкану. Велика нам је част што сте наш резултат сматрали вредним изузетне Стеријине награде. Још увек смо дирнути вашим пријатељским и топлим пријемом. Много Вам хвала, и молимо Вас да прихватите наше најдубље жаљење што нисмо у могућности да прославимо са вама вечерас. Зато што нас годишњица као што је ова такође подсећа да наставимо да радимо заједно на новој, заједничкој и праведној будућности. Пуно топлих поздрава од Андреаса Бека у име целе екипе бечког Шаушпилхауса.

5


Стеријине награде за глумачко остварење: СРЂАН ТИМАРОВ за улогу Онисима Панфиловича Белогубова у представи УНОСНО МЕСТО Александра Николајевича Островског, друга Стеријина награда На Позорју дебитовао 1987. (Ване Сироче, Свети Георгије убива аждаху Д. Ковачевића, СНП Нови Сад; 1989 – Грегори Млађи, Три чекића Деане Лесковар, СНП Нови Сад; 1995 – Горазд Крањц, Јанез Синише Ковачевића, Новосадски драмски театар; 1997 – Официр ОЗНЕ, Мрешћење шарана Ал. Поповића, СНП Нови Сад; 2001 – Џига, Павиљони Милене Марковић, ЈДП Београд; 2004 – Лоренцо, Млетачки трговац Шекспира, ЈДП Београд, в. к.; 2006 – Килер Звездара, Халфлајф Филипа Вујошевића, Атеље 212 Београд; 2009 – Лоле, Шума блиста М. Марковић, Атеље 212 Београд; 2009 – Зелени, Небески одред Ђорђа Лебовића, Александра Обреновића, ЈДП Београд, Стеријино позорје, в. к.; 2009 – Самоубица 2, Невиност, Атеље 212 Београд; 2009 – Доктор; Какамбо; Сесил, Кандид Волтера, ЈДП Београд. Стеријину награду донело му је тумачење лика Џиге у Павиљонима. ИГОР ЂОРЂЕВИЋ за улоге Мартина, Ричија и Дејана у представи БИЗАРНО Жељка Хубача Учешће на Позорју: 2003 – Аскер Хусо, Хасанагиница Љ. Симовић, НП Београд; 2007 – Јанко, Одумирање Душана Спасојевића, Атеље 212 Београд; 2008 – Едип, Цар Едип Софокла, НП Београд; 2010 – Пентеј, Баханткиње Еурипида, НП Београд Награду из Фонда „Дара Чаленић“ добио је за улогу Јанка у Одумирању. ЕМИНА ЕЛОР за улогу Коштане у представи КОШТАНА Боре Станковића Учешће на Позорју: 2008 – Маџента, Роки хорор шоу (мјузикл), Новосадско позориште; 2010 – Проблематична, Поморанџина кора Маје Пелевић, Новосадско позориште; 2012 – Marat the Sade Петера Вајса, Новосадско позoриште; 2013 – улога у Неопланти по роману Ласла Вегела, Новосадско позориште.

6

www.pozorje.org.rs ИВАНА В. ЈОВАНОВИЋ за улогу Олге Ристићке у представи ГОСПОЂА ОЛГА Милутина Бојића Учешће на Позорју: 1999 – Персида, Зла жена Стерије, НП Сомбор; 1999 – Марица, Сумњиво лице Нушића, НП Сомбор; 2002 – Ангелика Глембај, Господа Глембајеви Крлеже, СНП Нови Сад, в. к.; 2004 – Анка, Госпођа министарка Нушића, НП Сомбор; 2006 – Боса, Парадокс Небојше Ромчевића, НП Сомбор; 2006 – Марија, Лажа и паралажа Стерије, НП Сомбор; 2009 – Бранислава, Лепет мојих плућних крил Угљеше Шајтинца, НП Сомбор; 2010 – Нора, Нора / Кућа лутака Ибзена, НП Сомбор

Стеријина награда за костимографију ЛАНА ЦВИЈАНОВИЋ за костиме у представама УНОСНО МЕСТО А. Н. Островског, трећи Стерија Учешће на Позорју: 2003 – Скуп Држића, ЈДП Београд, в. к.; 2004 – Госпођа министарка Нушића, НП Сомбор; 2005 – Псећи валцер Леонида Андрејева, ЈДП Београд,

в. к.; 2006 – Скакавци Б. Србљановић, ЈДП Београд; 2006 – Лажа и паралажа Стерије, НП Сомбор; 2006 – Тесла М. Црњанског, Madlenianum Београд; 2007 – Чикаго (мјузикл), Позориште на Теразијама Београд; 2007 – Пред пензијом Томаса Бернхарда, ЈДП Београд; 2009 – Швабица Л. Лазаревића, ЈДП Београд; 2009 – Небески одред Ђ. Лебовића, А. Обреновића, ЈДП Београд & Стеријино позорје, в. к.; 2009 – Кандид Волтера, ЈДП Београд; 2009 – Лепет мојих плућних крила Угљеше Шајтинца, НП Сомбор Стеријине награде: 2006 – Скакавци, ЈДП Београд, Лажа и паралажа, НП Сомбор; 2009 – Швабица и Кандид, ЈДП Београд



Стеријина награда за оригиналну сценску музику ИРЕНА ПОПОВИЋ ДРАГОВИЋ за музику у представи КОШТАНА Боре Станковића Учешће на Позорју: 2003 – Порша Коклан Марине Кар, „Душко Радовић“ Београд, Оф pозорје; 2007 – Ја или неко други Маје Пелевић, СНП Нови Сад; 2010 – Поморанџина кора М. Пелевић, Новосадско позориште; 2012 – Отац на службеном путу А. Сидрана, Атеље 212 Београд; 2013 – Хасангиница Љ. Симовића, НП Републике Српске (Република Српска, БиХ)

Стеријина награда за сценски покрет МАРИЈА МИЛЕНКОВИЋ за представу ТРПЕЛЕ Милене Деполо и Бобана Скерлића На Позорју 2000. тумачила лик Бебе у представи Парче новћи Ђорђа Милосављевића, Позориште „Дадов“

www.pozorje.org.rs

Фонд „Дара Чаленић“ За најбољу младу глумицу – СУЗАНА ЛУКИЋ за улоге Мине, Ксеније, Иве у представи БИЗАРНО Жељка Хубача Исту награду први пут је добила 2006. за улогу Миленице у представи Халфлајф Филипа Вујошевића, Атеље 212 Београд. С истим позориштем наступила је на Позорју 2009. као Дете у представи Шума блиста Милене Марковић. На Позорју 2013. играла је Лидију, робињу у Константину Дејана Стојиљковића, НП Ниш и Нп Београд. За најбољег младог глумца – НЕМАЊА ОЛИВЕРИЋ за улогу Анке, служавке у представи ГОСПОЂА МИНИСТАРКА Бранислава Нушића Немања Оливерић, Сузана Лукић и Срђан Тимаров на Позорју заједно су играли у представи Халфлајф.

Стеријина награда за нарочите заслуге МИЛОСАВ БУЦА МИРКОВИЋ (1932–2013)

Београд. Аутор је сценског покрета у представи Инстант сексуално васпитање Ђ. Милосављевића, Позориште „Бошко Буха“ Београд.

Специјална Стеријина награда за инвентивност концепта представa ОЖАЛОШЋЕНА ПОРОДИЦА Бранислава Нушића, режија Никола Пејаковић, Народно позориште Републике Српске Бања Лука


Есејиста, позоришни и књижевни критичар, песник и публициста. Рођен у Александровцу. Приказе, критику и прозу писао је у Студенту почев од 1952. Угледни новосадски Летопис Матице српске први рад му штампа још 1953, док с позоришном и ликовном критиком започиње у Младости. У уредништву часописа Дело проводи више од двадесет година, књижевне критике пише у Београдској недељи, Политици експреси Илустрованој Политици. За скоро 60 година рада, објавио је више од 16.000 текстова. Објавио је и двадесетак књига поезије, неколико драма и књига о позоришној уметности, десетине ликовних критика и есеја… Награду за књижевну критику „Милан Богдановић“ добио је 1972. Био је секретар Српске књижевне задруге, управник ЈДП-а, од септембра 1974. до половине 1977, уредник културне рубрике НИН-а, до септембра 1983, од када је био уредник романа у „Просвети“. Више пута је био у разним жиријима као што жири за избор НИН-ове награде и Стеријиног позорја. Један је од оснивача бројних фестивала широм Србије као што су Дани комедије у Јагодини или "Матићеви дани" у Ћуприји. Мирковић је добио Награду за животно дело Удружења књижевника Србије, Златно перо, Златну значку КПЗ Србије, Златни беочуг КПЗ Београда, Златни

7

59. СТЕРИЈИНО ПОЗОРЈЕ прстен, три прве награде за најбољи есеј о глумцу, награду „Милан Богдановић“ за најбољу новинску књижевну критику, „Златни ћуран“ о тридесетогодишњици Дана комедије и многе друге. / Танјуг; www.b92.net

ДЕЈАН ПЕНЧИЋ ПОЉАНСКИ Рођен у Београду 1943, српски позоришни критичар, театролог, позоришни редитељ, директор драме СНПа у Новом Саду, 1992–1994, један од покретача и организатора неколико позоришних фестивала. Добитник статуете „Јоаким Вујић“ (1995), Стеријине награде за позоришну критику (1998), Златног Беочуга Београда (1999), Повеље Дана комедије у Јагодини (2006), Златне медаље "Јован Ђорђевић" (2011), награде "Лаза Телечки" (2012) и Стеријине награде за нарочите заслуге на унапређењу позоришне уметности и културе (2013). У Београду завршио Правни факултет. Студирао позоришну режију на Академији за позориште, филм, радио и телевизију у класама проф. др Хуга Клајна (незванично) и проф. Вјекослава Афрића и Димитрија Ђурковића. Позоришном режијом се бавио у другој половини шетдесетих и почетком седамдесетих година (углавном са аматерима) – и од 1996. Стални је позоришни критичар Другог програма Радио Београда, Политике експрес и часописа Театрон (1997–1999). Објавио више од две хиљаде позоришних критика, уређивао емисје на Другом програму посвећених уметности, посебно позоришној, и снимио и емитовао више стотина разговора са глумцима, редитељима, драмским писцима и осталим позоришним ствараоцима од којих се један број чува у Музеју позоришне уметности Србије. Сарађивао у Политици, часопису Сцена и другим позоришним часописима. У сезони 2002/2003. био је уметнички директор Народног позоришта у Ужицу. Објављене књиге Монографија: Позоришни сусрети “Јоаким Вујић”, Театрон 63/64/65, Музеј позоришне уметности Србије, 1989. Позоришне критике београдских премијера 1973/83, Отишло у (в)етар, “Прометеј”, Нови Сад 1992. Монографија: 55. сусрета, Фестивала позоришта Војводине, Заједница професионалних позоришта Војводине, Нови Сад 2005. Прва 43. Јоакима, представе и награде 1965–2007, Заједница професионалних позоришта Војводине Србије, Крушевац 2007. Монографија: Редитељ Егон Савин, Српско народно позориште Нови Сад (у припреми) Преглед премијера Стеријиних комада на нашим професионалним сценама од 1838. до 2006, Сепарат Зборника Стерија феномен времена 1806-1856–2006. Прир., ур. Хаџи Зоран Лазин, Стеријино позорје, 2006. / Википедија Приредила Александра КОЛАРИЋ

8

www.pozorje.org.rs

Представа у част награђених „Злочин и казна“ Ex libris СТУДЕНТ: На једној страни зла баба, а на другој: наше младе, свјеже силе шта улудо пропадају без потпоре, и то на тисуће њих, на све стране! Бабиним би се парама могло остварити стотину, тисућу добрих дјелā и потхватā. А овако ће пропасти у манастиру. Да је убијеш и узмеш јој паре, десеци би се обитељи могле спасити од неимаштине, од расула, од пропасти, од разврата, од венеричних болештинā... Једна смрт и стотине спасених животā за узврат. Па то је аритметика! А колико вриједи живот... АВДОТ’ЈА РОМАНОВА: Изгубљене смо. СТУДЕНТ: ... сушићаве, глупе и опаке бабускаре? РОДИОН РОМАНОВИЧ: Крв сљепоочно удара о... сљепоочнице. СТУДЕНТ: Знаш колико? Ништа више но живот гњиде, штакора, па ни толико. Баба је штетна. Упропашћава живот другима. Нема ту самилости. Наше младе снаге ишту... РОДИОН РОМАНОВИЧ (погледом увис): Крв. (Ф. М. Достојевски, Злочин и казна)

Редитељ

Златко Свибен Рођен 1954. у Загребу, где 1977. дипломира компаративну књижевност и филозофију на Филозофском факултету у Загребу. Као студент активан у Студентском сатиричном глумишту, где покреће алтернативни театар Кугла глумиште. Године 1981. завршава студије позоришне режије и радиофоније у Београду, у класи проф. Д. Ђурковића. На ФДУ похађа и постдипломске студије из драматургије. Од 1986. до 2004, с мањим прекидима, у сталном је ангажману у ријечком ХНК Ивана пл. Зајца (управник Хрватске драме, њен уметнички директор и кућни редитељ). Режирао је Еурипида, Шекспира, Калдерона, Moлијера, Стриндберга, Чехова, Ростана, Булгакова, Пирандела, Горког, Брехта, Милера, Бекета, Стопарда, Креца, Лија Кобурна, Фоса као и Држића, Грума, Ну-


59. СТЕРИЈИНО ПОЗОРЈЕ шића, Крлеже, те савременике – Поповића, Ковачевића, Брешана, Хаџића, Шнајдера, потом и драматизације романа – Сервантеса, Ћирилова, Аралице, Шојат-Кучијеве, на оперској позорници, на дечјој или луткарској. Добитник је награда у Србији и Македонији, те Награде Жар птица, а уз пет номинација у три наврата је и добио, у хрватском позоришту свакако и најпрестижнију – Награду хрватског глумишта (2002, Вачерас се импровизира, ХНК Загреб; 2005. и 2012, Сирано и Унтерштат, ХНК Осијек). С Унтерштатом добија републичку Награду "Владимир Назор" (2012) и дубровачку Награду Орландо (2013). Режира и ТВ драме за београдску, новосадску и сарајевску ТВ, у новинама и часописима објављује текстове о театру, театролошке есеје и осврте. Написао неколико драматизација и адаптација за властите режије, а првом Наградом за драмско дело "Марин Држић" за 2010. награђен и објављен је дебитантски драмски рад Одсјев магле. Активан у позоришној педагогији (Нови Сад, Тузла), а најпре када програмски иницира и обликује студиј Глуме и луткарства при утемељењу нове Умјетничке академије Свеучилишта Ј. Ј. Штросмајера у Осијеку, да би на истој обављао дужности водитеља студија и водитеља Одсјека казалишне умјетности (2004–2007). Више пута био селектор позоришних смотри и фестивала, уредник и селектор драмског и других програма Осјечкога љета културе. Први пут учествовао на Позорју 1983 – Неко вријеме у Салцбургу Ј. Ћирилова, НП Зеница; 1985 – Свечана вечера у погребном подузећу Иве Брешана, Казалиште “Иван Зајц” Ријека; 1985 – Нечастиви на филозофском факултету И. Брешана, НП Лесковац; 1987 – Магна карта Марија Росија, Народен театар Битољ; 2013 – Унтерштат, по истоименом роману Иване Шојат Кучи, Хрватско народно казалиште Осијек, Међународни програм Кругови. Представио се и као педагог. На Позорју 2007. Умјетничка академија у Осијеку, Одсјек за казалишну умјетност (шеф Одсека З. Свибен) – веома успешно је приказала глумачко-луткарски колаж [Марко Марулић], Мука свете Маргарите [приказање]. Приредила А. К.


www.pozorje.org.rs

Позориште Градско драмско казалиште «Гавела» Загреб (Хрватска) Године 1953. група младих глумаца и редитеља, углавном 'побуњеника' из Хрватског народног казалишта, на чијем је челу био др Бранко Гавела, преуима зграду Малог казалишта и оснива Загребачко драмско казалиште. Прва представа изведена је на гостовању у Суботици, театар гледаоцима отвара вта 1954. (Голгота Крлеже, режија Б. Гавела). Театар израста у једну од најцењенијих и најпостојанијих позоришних кућа у Загребу и Хрватској. Године 1970. назив ромењен у Драмско казалиште "Гавела", којем је касније додато и "градско". У првој сезони играју се домаћи и светски драматичари (Крлежа, Лорка, Штајнбек, А. Милер, Јонеско и Бекет, Маријан Матковић, Перо Будак, Славко Колар ...) Редитељи: Гавела, Коста Спаић, Младен Шкиљан, Дино Радојевић, Георгиј Паро, Томислав Дурбешић. Године 1959. Гавела напушта ЗДК, а нешто касније још један од редитеља-оснивача, Младен Шкиљан. У шездесетима режирају и Ванча Кљаковић, Јошко Јуванчић и Томислав Радић. Нижу се успешне представе (Радојевић режира Крлежино Краљево, изведено 173 пута). Играју се Пирандело, Фејдо, Спаић режира Држићевог Скупа. У седамдесетима режирају Желимир Месарић и Ивица Кунчевић, Владо Хабунек, Богдан Јерковић, Марин Царић. На репертоару су Маринковићева Глорија, Војновићеве Машкарате испод купља и Крлежин Вучјак, изводе се Шекспир, Шилер, Чехов, Молијер, Стриндберг, Брехт, али и Будак, Бакарић, Прица, Шнајдер и Брешан. И између 1980. и 1990. настају неке велике представе: Шоваговићев Сокол га није волио, режија Виолић, Луди дани Паола Мађелија из 1987 (по Бомаршеу и Фон Хорвату). Радојевић, Кунчевић, Спаић и Вечек режирају Шекспира. "Радо виђен гост" тих је година и Крлежа. Постављају се Беговић и Матковић, Стриндберг и Ибзен, Достојевски и Чехов, Горки и Гогољ, Виолић и Међиморец раде Хавела, а Месарић Шеферовог Амадеуса. У осамдесетима, као ни дотад, "Гавела" не заборавља савремене домаће писце, па се поновно изводе Прица, Брешан, Шнајдер, али сад су ту и Ившић, Бакмаз, Гавран и Лада Каштелан. И даље режирају готово сви чије су представе биле незаобилазне и протеклих сезона, а између 1990. и 2000. и Доленчић, Мужић, Нина Клефлин, Сњежана Бановић и Саша Броз, глумци Раде Шербеџија и Мустафа Надаревић, представљају се Брезовец, Јелчић, Балетић и Стојсављевић, као и младе Хана Вечек, Аида Буквић и Нора Крстуловић, те Наташа Лушетић и Емил Матешић. Поред домаћих и страних "класика", не заборавља се савремени домаћи писац: Бакмаз, Брешан, Паљетак, Вујчић, Матишић, Стојсављевић, Лада Каштелан и Иван Видић.

9

59. СТЕРИЈИНО ПОЗОРЈЕ Раскољников, други пут на Позорју Година 1992. Пет представа у званичној конкуренцији 37. Стеријиног позорја (фестивал Југословенске позоришне игре “умро” је претходне, 1991. године) отказују учешће: Путујуће позориште Шопаловић Симовића (Француска), Чернодрински се враћа кући Горана Стефановског и Централни затвор Биљане Јовановић (Македонија), два Душана Ковачевића – Урнебесна трагедија (Словачка) и Професионалац (Мађарска). Сва отказивања образложена су углавном политичким разлозима, сви извођачи изразили жаљење због ситуације у којој се нашла уметност пред политиком. И тако, 30. маја 1992. десе се Злочин и казна мајстора Фјодора и Анджеја Вајде. Ван конкуренције, под патронатом београдског Битеф театра. Редитељски осмислио Егон Савин, простор опремио Тодор Лалицки, актере обукла Бојана Никитовић, а Ксенија Зечевић заоденула музиком. Актери ЗиК: Предраг Мики Манојловић, Предраг Ејдус, Тамара Вучковић, Александар Плескоњић, Славко Штимац, Богољуб Динић, Предраг Коларевић. Најбоља представа године по недељнику НИН и “најбољи Достојевски кога ће ова генерација гледалаца икад видети”; Октобарска награда Предрагу Ејдусу за улогу Порфирија; прва представа Битеф театра са више од педесет извођења. Злочин и казна у термину Централног затвора. Сасвим случајно! Достојевски и ми Стеријанска публика 1960. године, у програму Међу јавом и мед сном / вече великих монолога посвећено Лази Костићу (ЈДП Београд, ван конкуренције), први пут је чула Достојевског. Био је то монолог Ивана Карамазова у непоновљивом тумачењу Бранка Плеше. Тако је забележила штампа, тако се са сетом сећају сведоци. Кажу да то није био театар, већ театарско чудо… Прави Достојевски десио се 2007. године. Егон Савин је драматизовао и режирао Ујкин сан у Српском народном позоришту. Представа је приказана у такмичарској селекцији. Приредила Александра КОЛАРИЋ

www.pozorje.org.rs

Интервју Андраш Урбан редитељ представа „Неопланта“ и „Коштана“

Јебем ти Србију и мене у њој Због чега његове представе никога не остављају равнодушним, да ли се исплати бити критичар средине која не толерише различитости, о уметничкој деконструкцији „Коштане“, мултикултуралности у „Неопланти“, толеранцији, позоришној збиљи... Није вам први пут да радите текст традиционалне српске драме, раније су то били „Бановић Страхиња“ и „Ожалошћена породица“, сада „Коштана“ Боре Станковића. Ова дела се у Вашим тумачењима деконструишу и изазивају контроверзне реакције. Због чега? – Свако од нас створио је одређену слику о значајним делима из наше литературе. О њима се доста зна, упознали смо их током школовања јер су била део обавезне лектире. Тако је и са Коштаном. О том делу створена је романтична слика, али поред романтичних емоција које су усађене у нашим главама, ваљда је то дело створило и ликове и ситуације који се могу препознати у нашој стварности. Контроверза настаје због мог редитељског решења. Све комаде које сте напоменули, читам као и било која друга дела. Без оптерећења. Нисам оптерећен тардицијом, наслеђем, општеприхавћеним мишљењима и тумачењима. Оно што мене занима у неком комаду није само тема већ озбиљност неког комада у смислу његовог квалитета. Ту су и моја средства и начини у покушају да сукобим та два света – устаљена слика о нечему и тај, да га назовем, нови квалитет или ново читање неког комада. „Коштана“ експлицитно говори о расној дискриминацији. Кроз класично дело, Ви сте заправо осликали бол, немоћ, вапај и очај који велики проблем собом носи. Уследиле су прозивке, претње и напади на Вас и Ваше дело. Шта се, заправо, догађало и да ли је уопште потребно да у 21. веку један уметник правда и појашњава свој рад, прилично приземно, у стилу „шта је писац желео да каже“?

10


59. СТЕРИЈИНО ПОЗОРЈЕ – Конкретних сукоба није било. Извесни појединци нису могли да прихвате нашу представу јер сматрају да наше друштво не треба да се приказује баш на начин на који сам га ја приказао. А приказао сам га веома критички. Другима, колико год то глупо звучало, сметам баш ја, као Мађар који критикује. То су једини разлози. Не желим никоме да се правдам, али ја као човек који ради и живи у Србији имам право да критикујем друштво у којем живим, баш као што на то има право било ко други. Углавном се мој рад није допао конзервативном делу друштва. У свему што радим не постоји намера да вређем друге. С друге стране, не треба да будемо лицемери. Сви знамо у каквом свету живимо. Критика друштва највише погађа оне који су се препознали у представи. У „Коштани“ се изводе сонгови који носе веома јасне поруке. Као лајтмотив у представи је онај „Јебем ти Србију и мене у њој“, супротно од заносног плеса, звука таламбаса и зурли на шта је публика навикла, бар кад је реч о егзотичној причи са србијанског југа? Зашто такви сонгови, ко су њихови аутори? – Сваки сонг је прича за себе. Неке сонгове предложио сам ја, неке сарадници, неке смо писали заједно, неки су узети као цитати из оригиналне „Коштане“. Верујем да је публика позитивно изненађена јер је у прилици да погледа нешто потпуно другачије од онога што је очекивала. Реченица коју сте цитирали је нормална. Убеђен сам да се доста људи у Србији буди са реченицом „Јебем ти Србију и мене у њој“. Ако неко то протумачи као непатриотски чин, онда је он у великом проблему. Та реченица значи веома искрен однос према ономе како и где живимо, али и жеља да нам живот у Србији буде још лепши и бољи. Публика је имала прилике да погледа и „Неопланту“, Вашу представу која је тематски, стилски и естетски другачија од „Коштане“. Шта Вас је инспирисало да урадите предсатву о Новом Саду? – Постојао је још раније договор да урадим ауторски пројекат у вези са Новим Садом, чији је радни наслов био Неопланта. Ласло Вегел је такође учествовао у тим договорима, и некако се подударило да је управо његов роман Неопланта –обећана земља баш тада требало да изађе из штампе. Тако смо схватили да ће тај роман бити основа тог комада, али нисмо имали јасну слику у којој мери ће Вегелов роман ући у нашу причу. Након читања и анализе романа, кренули смо у пробе, али тек након месец дана схватили смо да ће роман Неопланта – обећана земља бити полазна точка за настанак представе о мултикултуралности и проблему живота у вишенационалној заједници, посматрано из угла националне мањине. Какав је Ваш осећај према Новом Саду, да ли је још увек град са ореолом Српске Атине, упркос чињеници да је постао најнебезбеднији град Србије? Осећате ли се сигурно у Новом Саду? Да ли су толеранција и поштовање мултикултуралности присутни у, како му


www.pozorje.org.rs однедавно и званично тепају, административном центру Војводине? – Веома волим Нови Сад. Он је за мене драг и важан град. Лако је говорити о мултикултуралности у смислу да га не схаватамо озбиљно. Термин мултикултуралност обично се користи кад конкуришемо не неком европском конкурсу или када треба да дођемо до неког новца из европских фондација. А веома мало и веома ретко схватамо елементе проблема. Нови Сад је у великом урбанистичком развоју. И као такав попримао је све позитвне и негативне карактеристике града који се убрзано развија. Поред тога, постоји и успавани део Новог Сада који припада југословенском миљеу. Ако обратите пажњу како су исписани називи радњи и институција, запитам се шта нам ти називи поручују и да ли је то мој град. То су врло агресивни моменти који изазивају неку врсту страха. Сатри Новосађани тешко се мире са постојећим стањем, новопридошли Новосађани донели су нову културу. Мислим да у овој причи постоји велики проблем јер наша државна политика не жели да прихавти припадност неком граду или важност локалне политике. То јој увек смета. Ми не живимо у институцији државе, него у локалу. У свеопштој кризи и беспарици како је могуће направити позоришну представу, осмислити репертоар, постоји ли нека позоришна стратегија? – Веома је тешко. Позориште „Деже Костолањи“ је на градском буџету, добијамо онолико колико нека позоришта добијају за реализацију пола пројекта. Ситуација је све тежа. Ми имамо савремени концепт театра, где је део публике више отворен за неке друге приче о позоришту, неконвенционалне. Форсирам тај концепт у смислу да позориште постоји како би публика видела оно што радимо и позориште да мора да комуницира са околином у којој је настао. Та комуникација може да прерасте у шире оквире. Шта читате, слушате, коју представу препоручујете? – Читам роман Илдике Јонаш Шпанска невеста по кејем радим представу са глумица из „Деже Костолањија“ и Новосадског позоришта. Премијара се очекује почетком септембра, па нека то буде препорука. Какав однос имате према наградама и фестивалима? – Награде пријају, али не би требале да нас оптерећују. Оне су потврда у смислу колико сте прихваћени и колико сте цењени у неком окружењу. Стеријино позорје је најзначајнији позоришни фестивал. Ако ме позову на неки фестивал, радо се одазивам јер сматрам да је неко у мом раду препознао квалитет и вредност. Разговаро Војислав АЛИМПИЋ

11

59. СТЕРИЈИНО ПОЗОРЈЕ Емина Елор Коштана у истоименој представи

Ако ме гледаш другачије јер сам другачија, ти си другачији У тренутку кад настаје овај текст – мркли мрак, јутро са 2. на 3. јун, зна се да је Емина Елор добила Стеријину награду за Коштану. О тој улози у којој је бриљирала заједно с изванредним суботичким ансамблом, себи, Новом Саду, осећају припадности говорила је за Билтен... Улогу Коштане добила си на аудицији. Како је то изгледало? – Сазнала сам преко фејсбука за аудицију. Обично не читам, јер некако мислим да имам своје место, нисам принуђена да са стране тражим посао. У првом трену чак нисам ни помислила да бих то могла, нисам ни уочила да одговарам критеријумима, просто сам то сматрала превеликим залогајем, то што је улога на врањанском. А и нисам мјузикл глумица, имам своје адуте у вези с певањем. Не сматрам себе глумицом која је у том певачком сегменту бриљантна. Тек после ми је главом кренула нека бубица радозналости... Мислим да је пресудило и то што је у питању Андраш, што је близу Палић, што је Суботица... Колико је глумица било на аудицији? – Не знам тачно, знам да је у другом кругу било нас три... Андраш је рекао да је размишљао о још једној глумици а онда, после две-три недеље, потврдио да је направио прави избор. Ко је та жена данас? – Не знам да ли их има уопште, нажалост преврнуло се све у нешто веома јефтино. Не верујем да је Коштана у то време била толико површна и шаблонска, краткотрајна славна жена као што су ове данашње селебрити жене и старлете, што се насликавају, певаљке, клупске жене, спонзоруше, како год... Има их данас, храбрих, сигурно, али носе панталоне, што је опет страшно. Нема више краљице која одушевљава и коју мушкарци носе на рукама, чувају је као мало воде на длану...

12

www.pozorje.org.rs Да ли зато што нема такве краљице или што нема мушкараца који би је носили? – И једно и друго, на обе стране треба тражити кривца. Волела бих да у оном класичном смислу постоји то да је жена – жена, која може да допусти себи да је слаба и да мушкарац стоји на својим ногама без претеране помоћи жене. Ко је Коштана у мађарској драмској баштини? – Па можда их има у многим оперетама по којима је мађарско позориште познато, Кнегињи чардаша на пример. Чини ми се да су у тим великим националним драмама мушкарци ти који блистају и који су главни, Човекова трагедија, Банк Бан, Краљ Иштван. Ту има одличних женских ликова, али опет су мушакрци доминантни. Ово ти је трећа представа са Андрашем, „Marat the Sade“, „Коштана“ и „Неопланта“. Је ли постојала различита врста радионичарског рада? – Да, да, до сада смо увек почињали разговорима, кад упознајемо целу идеју, штиво, редитељске идеје, инспирације, визије, а потом додајемо своје. Нема лоше реченице, нема глупе реченице, све се може рећи. Научила сам да не треба да се стидим оног што мислим, и да то кажем. Импровизације су доста присутне, задаци на тему која се веже или не веже за представу. У представи Marat the Sade имали смо импровизацију прошње, требало је да покажемо како нешто снажно желимо од некога. У Коштани смо имали импровизацију на тему банчења... У, па то је бар лако... – Па и није, могу ти рећи. Без ичега, на суво, и није лако. Једно време јесте, кратко је могуће без стола, столице и алкохола, само музика и друштво. ОК, то функционише неко време, 10–15 минута, али редитељ нас је пуштао и по пола сата и више, и онда то нема више где да се развија... Може да постане досадно то банчење, ма колико звучало забавно. У Неопланти смо пуно причали, пуне четири недеље смо седели, причали, расправљали, не кажем свађали се, али имали жешће разговоре.... На које теме? – На националне, ко се колико осећа угроженим и зашто, и да ли је то нормално, да ли се то стварно дешава, је ли тај осећај сугерисан, научен? Током тих разговора трудили смо се да не бистримо политику, да будемо реални људи, али би се често разговори завршавали политиком. И „Коштана“ и „Неопланта“ говоре, између осталог, о сусрету светова, сусрету и сукобу сталежа из којих проистичу многе несреће... Данашњи високи сталежи не излазе из блиндираних кола, добро, понекад њима прегазе неког, али ту је увек неко врховни бог да устврди да „људи нису утопљени, него да су умрли природном смрћу“.


59. СТЕРИЈИНО ПОЗОРЈЕ – Ужасно ме то све узнемирава, онеспокојава. Током рада на представи Неопланта размишљали смо и да ли ћемо неког увредити, испровоцирати... Нећете никог, све нажалост траје један дан. Ти који се јаве по задатку, врло брзо одустану јер оду на паузу да подигну „хонорар за активизам“... – Могли су неки сонгови из Неопланте, попут „Киша пада, киша пада...“ да изазову негативне коментаре... Па ти билборди на којима су исписани сасвим конкретни графити које смо видели у граду. Ја се нисам плашила, мислила сам, па ти које би то увредило, они не иду у позориште, њих то не занима, ти који би требало да чују и гледају, они не долазе у позориште, не дотиче их то, не занима, они имају други паралелни живот, можемо ми ту да се покидамо, да искидамо уста и глас, ништа, ћорак. Нико ништа... И поред тога, ја се још надам да ми нешто мало, мало можемо помакнути овако са сцене, постићи бар да људи који дођу мало размисле у каквом граду живимо, друштву и свету... Жена у српском фолклору има доста јасно место: зна се ко коси а ко воду носи, шта се сме, шта се не сме. Тако је и у драмској литератури. Како је то код Мађара и у мађарској литератури?

www.pozorje.org.rs лична процена кад срећем обичне момке, на обичним местима. „Коштана“ и „Неопланта“ говоре о насиљу над човеком генерално, над човеком који је другачији, посебан, који има став. Ни ово време не воли такве људе, воли унисоно, па то ти је, од баналних ствари како коса мора да буде испеглана, како држиш ташну преко руке, до тога да гледаш ово, слушаш оно, имаш овај телефон, мислиш ево баш то... Колико си ти суочена с тим стварима у животу, сасвим конкретним а колико менталним насиљем? – Хвала богу нисам, трудила сам се да се клоним тих ситуација. Ти људи који не прихватају другачије, они су за мене стварно неинтелигентни, мање интелигентни, они вређају моју интелигенцију ако ме прозивају на било који начин, нарочито национални, али и на све друге на које бих могла бити различита. Ми говоримо и о дискриминацији уметника, јер Коштана и њена фамилија, они су нека врста уметника, они певају, њих треба склонити, они су грађани другог реда... Што се конкретног насиља тиче, пре неколико година у Суботици била сам сведок туче, моје друштво нападнуто је у кафићу, пришао нам је неки видно алкохолисан момак и питао зашто не причамо српски, да ли можемо причати српски... Нама је матерњи језик мађарски, причали смо на матерњем и то је чуо тај дотични, није му се свидело, дошло је до туче, био је пијан али мисим да би нас напао и због црвених чарапа или наочара, јер хтео је да направи циркус... Не могу да схватим те људе. Колико ти је „Неопланта“ помогла да разумеш Нови Сад, да разумеш себе у њему? – Свакако да сам почела да се крећем више отворених очију, схватила сам колико ми значи овај град у којем сам од 2001. године, схватила сам да сам на добром месту а имала сам у једном тренутку дилему, да ли да се вратим на Палић, у свој родни крај, али сада, кад се враћам у Нови Сад, ухвати ме невиђени хепинес, баш сам срећна што сам стигла кући. Од куће на Палићу – кући у Нови Сад. И жао ми је само што нисам имала прилике да попричам са више баш правих Новосађана...

– Не знам тачно да одговорим, не знам тачно шта се дешава у вези с насиљем над женама у Мађарској, то нисам пратила... Овде није толико патријархално, чини ми се, или је бар то само мој осећај. И ту се некако зна „ко коси а ко воду носи“, али није тако изражено... Ту могу само да споменем лично искуство или мишљење о српским и мађарским мушкарцима. Српски мушкарци су некако чвршћи и одлучнији, мађарски су нежнији, мало слабији, тако се мени чини. Не знам јесу ли Срби снажнији из те своје патријархалности и менталитета, појма немам... Али кажем, то је мој осећај и


Шта сад то значи? Ко је прави Новосађанин? Колико дуго мораш живети у Новом Саду, или било којем другом граду, да би из његовог имена имао право направити „заједничку именицу која се пише великим словом:)“ – Ма, шта ја знам... К врагу, зар прави Новосађанин није сваки његов становник који на неки начин оплемени овај град радећи добре ствари у њему? – Требало би да буде тако. Мораћу сада почети тако да размишљам. Нисам себе тако доживљавала... Нисам пуно ствари доживела у Новом Саду и мало ме било стид да нешто паметујем о њему. Разговарала Снежана МИЛЕТИЋ

13

59. СТЕРИЈИНО ПОЗОРЈЕ Оливер Фрљић редитељ представе „Избрисани“

Етички императив је легално или легитимно? Оливер Фрљић поново је стигао на Позорје, адресу на којој смо га као редитеља први пут видели у незаборавном „Турбофолку“, заправо место с којег се самокатапултирао међу најбоље редитеље... Храбар, то је био и пре тога, то је и остао, а добро је да нас бар неко понекад постиди својом храброшћу и доследношћу... Сваког нормалног човека увек изнова шокира када види или доживи како га држава својим наопаким потезима, а мимо здраве логике, брише као човека. У таквим тренуцима остаје само да се буде храбар, што често нисмо, али баш нимало. Ти се чиниш храбрим или бар одлучним да будеш доследан себи и да јавно браниш своје ставове, један такав је и ова представа... Како се „пелцује“ храброст? Ако смем мало да унеозбиљим питање, шта ти једеш, човече? – Трудим се да једем што мање:) Не мислим ја да сам нешто претјерано храбар, људи заправо не схватају колико је лакше живјети када се почне говорити оно што се мисли. Ми у друштву врло добро знамо које су аномалије друштва, које су теме о којима политички центри не желе да се говори или бар покушавају нормирати одређени дискурс. И онда, чим се почне говорити о тим стварима, таква друштвена лаж почне се полако или брзо распадати. То моје искуство из тих формативних година, говорим наравно о деведесетим, одредило ме је тако да никад више не бих желио живјети у таквом друштву и бити нека врста пасивног посматрача оног што се догађа око мене. У том времену, није то никакав изговор, нисам имао никакву моћ, ни позицију да покушам артикулирати оно што се догађало у мени али успио сам да створим позицију из које сам могао говорити о свему томе, па сам почео и говорити. И у овој представи, као и у суботичком „Кукавичлуку“, инсистираш на именима жртава, тамо су их глумци изговарали, а овде се имена жртава пишу на табли... Зашто су имена жртава иритирала гледаоце у „Ку-

14

www.pozorje.org.rs кавичлуку“ а и овде им нису дали за право, неки Срби по занимању изашли су са представе, неки помињали Обреновац... Зашто се туђа жртва увек мери са сопственом и зашто је сопствена увек значајнија, већа, трагичнија? – Зато што је тако најлакше, ево најрецентнији примјер представе о Александри Зец. У Хрватској се тој жртви коју сам намјерно хтио хиперперсонализирати, супротставља бројка од 400 наших жртава. То је процес аутовиктимизације који постоји у свим постјугословенским друштвима, у којем ми једноставно нисмо способни за емпатију према жртви која не припада нашем националном корпусу. Мени је нажалост представа о Алексндри Зец потврила све оно што сам и мислио о хрватском друштву, да је оно остало трајно у деведесетима и систему вриједности који је тада створен. Не знам на који све начин се та представа није покушала дисквалифицирати, стављана је у најразличитије непримјерене контексте да би се умањило њено значење и да би се релативизирао злочин појединаца који су је убили, али и државе која је једног од њих унаприједила у тјелохранитеља тадашњег министра одбране Гојка Шушка, а онда га је, вјеројатно јер није био довољно награђен, Фрањо Туђман одликовао за јуначко дјело у раду. Ту се само показало на који начин држава награђује такву врсту понашања. Ако говоримо о Словенији, тамо је направљено тзв. меко етничко чишћење. Људи срећом нису били убијани и нису били протјерани али им је од живота направљен пакао. Код нас на југу се то рјешавало много радикалније, етничка чишћења значила су физичко чишћење другог народа. Невјеројатно је шта ти шовинисти који леже у нама могу све да активирају. Мени је невјеројатно да, и када ми стварно доведемо ту обитељ на сцену, да бисмо видјели конкретне људе о којима смо направили представу, да ни тада нема саосјећаја за њихову тугу и губитак. Невјеројатно је да код неких људи ни то не успијева да произведе емпатију и солидарност, него људи остају затворени у своју шовинистичку љуштуру. Где је уништено највише личних карата? – Нисам био на свим извођењима представе, знам да је на премијери јако пуно уништено, у Крању је бивши судац Врховног суда, који је касније био, а дан-данас остао борац за права избрисаних, био први који се тако „избрисао“. Он је направио тај гест, дакле, неку врсту прекршаја и кривичног дјела, који је потакнуо и друге људе. Јако пуно младих који су рођени касније и који нису директно одговорни за „избрисане“ – није постојао чак ни њихов пасивитет на ту тему јер су рођени касније, било је спремно уништавањем личне карте направиту ту гесту сопственог брисања, а у знак солидарности према избрисанима. У Пољској је било јако занимљиво, једна госпођа није схватала значење те гесте и ту се види колико нам држава кроз један документ диктира да га морамо носити у сваком тренутку – не знам да ли бих требао и спавати са њим у случају да дође полиција да може одмах утврдити ко сам и


59. СТЕРИЈИНО ПОЗОРЈЕ шта сам. Људи у Пољској имали су проблем са тим и само је једна особа дала личну карту да јој се уништи. Ја сам том сценом хтио показати разлику између оног што је легално и оног што је легитимно и како та два појма која звуче врло слично означавају различите ствари. Чему дајемо примат у крајњим ситуацијама, да ли оном што је легално или ономе што би требало да буде етички императив. Дакле, ту је требало урадити нешто легитимно што се коси са законским нормама. Ти сеизмолошки маркираш теме у срединама у којима радиш, „Александра Зец“ у Хрватској, „Избрисани“ у Словенији, „Кукавичлук“ у Суботици, „Ђинђић“ у Београду. Која би била топ тема за тебе сада у Србији? – Мислим да је сада савршено вријеме да се у Србији уради представа о Александру Вучићу и невјероватно ми је да је нико не ради јер он је једна апсолутно нова политичка парадигма, да ме се не разумије погрешно, не позитивна, и да би то била могућност да се испровоцирају центри политичке моћи да покажу своја лица, мада заправо њих никада до краја нећемо видјети, можда тек маску... У Србији би та тема мобилизирала и центре политичке моћи али и велики дио грађанства у овој земљи који су заправо изабрали њега, дали му могућност да ради ово што ради. Тај аутократски модел владања улази у параноидну фазу и заоштрава се цензуром сајтова и употребе несреће у Обреновцу. Све је заправо средство и обрачун, самопромоција, није битно да ли је то људска несећа, је ли то негирање некакве прошлости и оног што се радило у прошлости, што је имало врло видљиве посљедице. То је тема коју бих волио неко да ради, неко од старије генерације етаблираних или можда млађих редатеља. Мислим да би се то требало наравити у некој институцији јер би само у том случају добило видљивост и значај. С обзиром на то да си недавно постао интендант ХНК Ивана пл. Зајца у Ријеци, дакле власт, можда би требало прећи на „ви“:)? Како си то одлучио и зашто, који су били мотиви и аргументи, некако си млад да би се већ „закуцао“ у свом редитељском развоју? – Нема потребе да пређемо на „ви“, мислим да би требало промијенити концепте националних казалишта који постоје још из времена Аустроугарске, с краја 19. вијека, гдје су те институције биле један од инструмената за националну еманципацију. Међутим, и вријеме, и државна заједница, и политички системи су се промијенили а те институције живе у вакууму гдје није до краја јасно како би оне требало да раде и што би требало да представљају. Мени је заправо занимљиво да видим на који начин ово што сада као редатељ радим могу аплицирати у једној институцији, може ли она својим укупним дјеловањем у споју различитих драмских вектора који су опера, драма, балет, талијанска драма... радити ту врсту друштвене антагонизације коју ја покушавам свугдје правити са својим представама. Има 305 запоселних и не вјерујем да баш сви имају ту визију и идеју а биће занимљиво и када се


www.pozorje.org.rs опет ХДЗ врати на власт, и када десница почне „јашити“ по културним институцијама и покуша их искористити као средство идеолошке борбе. И тај процес моје кандидатуре био је јако тежак јер су десни медији урадили све што су могли да се то не догоди али и ови мејнстрим медији типа „Јутарњи лист“ у којем је била серија напада од стране критичара. Реплицирао сам на то и поткачио цјелокупну позоришну зједницу. Боље да се ти антагонизми јасно декларирају него да живимо у лажном миру и примирју а стојимо са различитих страна идеолошких барикада. Немам намјеру да одем с друге стране, а не бих волио ни да они други, с друге стране идеолошке барикаде, долазе до мене. У Србији не постоји левица која би поново мобилисала бар оне људе који нису потпуно изгубили наду а који

би се супротставили десници са продемократким лицем. Људи су ужасно разочарани потезима демократских партија који нису били готово нимало другачији од претходника, изневерено је њихово поверење на дуге стазе и то је озбиљан капитал деснице – опет на дуге стазе. Какво је стање у том смислу у Хрватској? – Љевицу у Хрватској најприје ја не бих више ни звао љевицом. Оно што се догодило са СДП-ом, баш везано за оставку министра Линића и све оптужбе које је изрекао на рачун Милановића, довеле су СДП – који је, ако ништа друго, имао имиџ поштене странке, за разлику од ХДЗ који је створио државу да би несметано пљачкао свој народ – до тога да изгуби свој имиџ и мислим да ће јако лоше проћи на изборима, могуће да ти избори буду и пријевремени. Заправо, и та разлика која је некада постоја између љевице и деснице сада се смањује и нестаје... Они су имали ту позицију,

15

59. СТЕРИЈИНО ПОЗОРЈЕ платформу с које су могли критизирати политику њихових претходника, а сада са тим аферама и корупцијама, немају... А у Србији, ово што је направио Борис Тадић у најмању руку је озбиљан аутогол, несхватљиво. Не знам да ли је он прије имао некакав договор са Вучићем да крене у растурање Демократске странке али Демократска странка заправо је добила оно што је и требало да добије, што је заслужила. Мене у Србији плаше крајње дегутантне компарације Вучића са Ђинђићем, и то долази из кругова спин-доктора, јасно је, заправо, да цијели медијски сервис ради на његовом рејтингу. Страховито је да се све понови – а људи су кратког памћења – на тај начин може се направити ревизија новије историје, па је тако могуће да они који су позивали на етничко чишћење, који су стварали климу у којој је Ђинђић могао бити убијен, који су без проблема улазили у различите дилове са Милошевићем, сада постају реформатори, нове снаге које ће модернизирати Србију и одвести је у ЕУ. То су као ти који имају храброст да ријеше и питање Косова... Прошле године си после Позорја у „Политици“ најавио да ћеш наредне године, дакле ове, у Новосадском позоришту радити Кафкин „Процес“... Кад почињеш? – Кафкин Процес је због мог ангажмана у Ријеци и постављања за интенданта одгођен на неко вријеме. Ја нећу одустати. Разговараћемо да ли ћемо остати на том тексту. Ја бих хтио ту радити, осим тога, институција коју ћу ја водити у Ријеци исто има драму једне националне мањине и јединствена је по томе у Хрватској, некако ми се се чини – не знам још увијек форму – да би било занимљиво спојити ансамбле који су, сваки од њих, странац у својој средини. То заједничко искуство могла би бити заједничка основа да се нешто уради, а онда видјети како то даље развијати... Нисам никад радио у Новом Саду а цијела прича кренула је баш ту, са Стеријиног, моја међународна каријера почела је овдје са Турбофолком, послије су кренули позиви за Берлин, Беч, Будимпешту, па су онда и друге представе добиле видљивост... Хоћу, заправо, још нешто да кажем, вечерас сам гледао Урбанову Коштану и у глави ми се стално вртио текст „Зашто Урбан није никад радио у Београду, зашто се позоришни лобији тамо боје да га позову, ко су они?“ Можда ти исти који су кочили пројекат „Ђинђић“? – Можда. Уопће не могу схватити ту себичност схватања културе, Урбан би требало да буду бренд, радио је у Љубљани, у Младинском, а не може у Београду. Не разумијем. Док сам гледао представу, из сцене у сцену све сам више и више бујао у тој недоумици... А суботички ансамбл разбија, и Снешка, и Сузи, и Грбић... Сви су предивни. Ићи ћу послије да им кажем све што им имам рећи... Невјеројатна је та Суботица. Разговарала Снежана МИЛЕТИЋ

16

www.pozorje.org.rs

Јуче на Позорју Поетски театар „Надгробије уживо“

Стеријине црне мисли уз ритам бећарца Пред малобројном публиком на малој сцени Позоришта младих синоћ је приказана представа Надгробије уживо у изведби Поетског театра. Глумци – Вишња Обрадовић, Кристина Јевтовић, Иван Правдић, Алиса Дињашки, Ана Врабашки и Марко Дињашки – у ролама људи са „онога света“ оживели су поезију комедиографа Јована Стерије Поповића из збирке Даворје, која се сматра једном од најбољих дела рефлексивне поезије тог времена. Стеријине мрачне стихове из једне од најцрњих збирки у српској књижевности, те страшне песимистичне риме, ансамбл Поетског театра на сцени изводи у форми мјузикла, у ритму војвођанског бећарца, што „Зомби мјузиклу“, како је названо Надгробије, даје хумору језовит звук. Игру глумаца, успорене покрете зомбија из подземног света, света мртвих, кити поскакивање бећарца, који се шегачи и подсмева животу – баш као и Стерија који је, у време док је стварао Даворје, бо-

лестан и разочаран био згађен над злим људима и њиховим лошим људским поступцима. Остају без одговора Стеријина питања о смислу човековог постојања на овом свету, у животу, који Стерија назива бедним и види га само пуног болести, несреће, зла и патње... Злу помоћи нема, каже Стерија и пева „Ништа, из Ништа, згрувано у Ништа“... Јер, изговарају глумци Стеријине црне мисли, „ако хоћеш слободу наћи ћеш је у гробу, а тражиш ли братство у гробу га тражи“... Глумци, вични жанру мјузикла, уједно су и сачинили представу: Иван Правдић и Вишња Обрадовић потписују режију, Ана Врбашки и Иван Правдић драматургију, а Вишња Обрадовић се бавила сценским покретом. Б. О.



Дневна соба / Међународни симпозијум Искуства позоришних лабораторија 20. века и њихов утицај на савремене позоришне праксе У оквиру пратећег програма Стеријиног позорја, а у сарадњи Стеријиног позорја, Студија – Лабораторије извођачких уметности и Факултета драмских уметности Београд, јуче је одржан међународни симпозијум под називом Искуства позоришних лабораторија 20. века и њихов утицај на савремене позоришне праксе. Овај скуп окупио је стручњаке, театрологе и позоришне ствараоце из земље и света. Симпозијум је отворен након прочитаног поздравног писма ректорке Универзитета уметности у Београду, Љиљане Мркић Поповић и поздравне речи председавајуће симпозијума, проф. Иване Вујић. Прву сесију започела је Сузане Гесе, списатељица, организаторка многобројних конференција, преводилац из Берлина. Тренутно ради на пројекту који је део платформе за истраживање и перформанс Urban nomads. У уводном предавању истакла је неколико кључних елемената за рад у оквиру конференције. Др Маријана Прпа Финк је дипломирана глумица и професорица на Академији уметности у Новом Саду на предмету Невербално позориште, чији је иницијатор и предавач. Она је представила рад Мејерхољдова биомеханика и њен утицај на друге позоришне лабораторије, кроз који је покушала да осветли истински утицај Мејерхољдове биомеханике на схватање улоге глумца у позоришту. Она сагледава принцип биомеханике помоћу рада позоришних стваралаца као што су Гротовски, Барба и Брук. Мр Зоја Бузалковска професорица је глуме на Факултету драмских уметности у Скопљу и магистар наука из области културологије и магистар уметности из области позоришне режије. На симпозијуму се представила радом Посвећеност у времену непосвећености, у коме је приказала своју праксу са студентима и истакла важност неформалнијег образовања глумца од оног који је иначе заступљен. Гордана Марић је дугогодишња глумица у позоришту Атеље 212 и редовни професор глуме на Факултету драмских уметности у Београду. На симпозијуму се представила радом Антропологија сцене, у коме је истакла важност коришћења сећања у интерпретацији и важност за позориште у уметност уопште. Она то приказује кроз прихватање ритуалног присуства групи на примеру младих у Србији у току ратног периода деведесетих. Другу сесију отворила је др Сибила Петлевска, песникиња, списатељица, драмска списатељица, литерарна критичарка, уредница и преводилац, редовни је професор Академије драмске умјетности у Загребу. Представила је рад Теорија глуме – Гавелино наслеђе,


www.pozorje.org.rs којим се истиче иновативност Гавелиних глумачких техника и примене које оне имају на савремено позориште. Јелена Богавац, редитељка и драматург Битефа фестивала и Битеф театра, такође и позоришна редитељка, драматург, писац и перформер. Представила је рад Постмодерни колаж театарских пракси 20. века – студија случаја Антигона/Исмена, заснован на постмодерним театарским техникама, по којима театар настаје као преображај, премештај или збирка колажних секвенци или неких постојећих текстова уметности и културе. Овај принцип приказан је на примеру драматуршко-редитељског рада на представи Антигона/Исмена трагедија моралног релативизма, коју је ове године режирала у Позоришту „Деже Костолањи“ Суботица.

Бојан Јаблановец, редитељ, оснивач и уметнички директор Via Negative Љубљана. Представио се радом Позориште као лабораторијска направа, у коме истражује позориште као лабораторију у којој се омогућују услови за експериментисање, посматрање или праксу у области изучавања постављањем питања да ли је овакво позориште могуће, присутно и успешно. Појашњавајући начин рада своје групе, као негативан пут, односно кроз везу с етиком стварања, и да је стваралачка етика, не- извођачка етика. Нела Антоновић је магистар техничких наука и научни истраживач и директор развоја технолошке фабрике. Паралелно се активно бави плесом и позориштем, кроз Театар МИМАРТ, који је основа и води кроз отворене процесе и развој посебног метода рада. Представила је рад Мимарт метод као допринос развоју савремене позоришне праксе, са концептом рада МИМАРТ-а. Они истражују могућности невербалног театра, истражују покрет, методе и феномене кроз истраживачке радионице. Трећу сесију отворила је Христина Муратиду, глумица, драмски и театарски педагог, магистар примењене драме универзитета у Еxетеру. Тренутно живи у Новом Саду, где сарађује са Центром за позоришна истраживања и Академијом уметности Нови Сад за имплементацију курсева и пројеката у заједници из примењене драме и позоришта. Представила се радом Примење-

17

59. СТЕРИЈИНО ПОЗОРЈЕ на драма – лабораторија истраживања, демократије и заједнице, кроз који је истакла шта је примењена драма, ко може да учествује у њој и на који начин се одвија кроз комбиновање импровизација и припремљеног материјала. Истичући разлику између примењене драме и позоришне педагогије, објашњава принципе и једне и друге. Mr Kathrin Primetzhoffer је луткарка, списатељица и терапеут експресивних уметности, из Беча, где држи радионице маске и луткарства за децу, младе и предаваче. Тренутно посвећена раду на новој представи са својом трупом Das Narrenkastl. Представила је рад Уметности и лечење у луткарству и позоришту маски, која се бави алхемистичким, посебно исцелитељским аспектима луткарских и лабораторија театра маски. Она поставља три димензије лечења кроз индивидуално лечење, лечење заједнице и глобално лечење. Др Маја Ристић је доцент Факултета драмских уметности из научне области менаџмент позоришта. Присутна као писац и театролог у бројним специјализованим часописима. Представила се радом Улога публике у позоришним лабораторијама, кроз који је указала на промену улоге и положаја публике у позоришним лабораторијама Мејерхољда, Јежија Гротовског, Еуђенија Барбе, Питера Брука и Ричарда Шекнера: публика више није само пасивни посматрач, она се претвара у активног учесника – другог глумца. Такође, истакла је виђење да је публика одавно изашла из гледалишта и заузела место на позорници. Последњу сесију започела је драматургиња Славенка Миловановић и представила је рад Лабораторија 0– 24, кроз који је приказала своје интересовање за посматрање човека као крхког бића коме може да помогне уз помоћ својих ликова. Кроз питања коме све може да помогне Шекспир, Брехт или Антигона, тражи пут до одговора о људском бићу. Андраш Урбан редитељ, директор Мађарског градског позоришта у Суботици и оснивач позоришног фестивала Desire Central Station. Представио је рад Искуства позоришта „Деже Костолањи“ као облик савремене лабораторије, у коме је истакао принципе рада и стваралаштва по којима ово позориште функционише. Као неко ко на позориште гледа као на просветљени простор понекад провокативне акције, где се организује специфичан облик позоришне уметности, објаснио је специфичан начин свог рада са глумцима. Ана Хејман, продуценткиња и стручњак за развој и директорка организације CultureHub, извођачица. Представила је рад CultureHub – међународна позоришна лабораторија 21. века, кроз који је објаснила основне позоришне принципе ове групе. Креирана као платформа за сусрет уметности и технологије, настоји да повеже уметнике различитих дисциплина и култура. Кроз то повезивање креира се средина за сарадњу, експериментисање и истраживање. Симпозијум је затворен формулисањем теза за синтезу и могућих закључака. Вања НИКОЛИЋ

18

www.pozorje.org.rs

Округли сто Избрисани

О меком етничком чишћењу Округлом столу одржаном поводом представе Избрисани, у извођењу Прешерновог гледалишча Крањ, присуствовали су редитељ Оливер Фрљић и глумци Весна Јевникар, Аљоша Терновшек, Дарја Рајхман, Миха Родман, Весна Слапар и Борут Веселко. Будући да је одржан непосредно пре проглашења овогодишњих добитника Стеријиних награда, округли сто посвећен Избрисанима трајао је знатно краће него што је уобичајено. Модераторка Ана Тасић на почетку је подсетила да је ова представа ауторски пројекат Оливера Фрљића који је настао, што је за овог редитеља уобичајено – на месту његовог тренутног боравка, где је препознао и скренуо пажњу на одређени друштвени феномен. Гласање публике за најбољу представу Број гласача: 168 Просечна оцена: 4,30 – Раније сам мало знао о овој тематици, али то ни грађане Словеније не занима превише. Управо је то био знак да треба скренути пажњу на проблем „избрисаних“ – рекао је Фрљић. – Кад ме је Прешерново гледалишче позвало да нешто радим код њих, разговарали смо о разним темама и ова се сама наметнула. Неколико дана пре тога, гостовао сам у Словенији са својом представом Писмо из 1920. и том приликом пришла ми је једна жена и рекла да би требало да се позабавим темом „избрисаних“. Тек непосредно пред почетак рада на овом пројекту схватио сам колики је опсег тог проблема. Тада смо почели да истражујемо документарну грађу, сусретали смо се с људима који су били избрисани или су још увек избрисани. Ана Тасић је констатовала да текст представља комбинацију документарних и фиктивних елемената.

– Текст је настајао на различите начине, а највише у нашој конфронтацији са темом и начином на који би


59. СТЕРИЈИНО ПОЗОРЈЕ требало да буде сценски представљена. То се види и на крају, у сцени кад женски део ансамбла не жели ништа да уради. О томе смо имали велику расправу, може се рећи и свађу, али одлучили смо да желимо аутономност и да свако може да одлучи како жели да се постави у тој представи. То је на крају испало добро. Мени је било важно да уважим све различитости које постоје у једном тако хетерогеном колективу као што је глумачки ансамбл – прокоментарисао је Фрљић. – Иначе при избору глумаца нисам имао проблема. Рецимо, радећи Оца на службеном путу и Ђинђића у Београду, једва сам успео да направим поделу, нико

није хтео да учествује. Међутим, у Словенији нисам имао таквих проблема. Модераторка је затим замолила и глумце да објасне шта су о „избрисанима“ знали пре него што су почели да раде на представи. – Ја сам знала веома мало – одговорила је Дарја Рајхман. – Кад смо почели да радимо представу, било ми је драго што сам се сусрела с том проблематиком, јер је то нешто што се дешавало око нас, а ми нисмо имали појма. Кад смо посећивали сајтове на којима су текстови о овој теми, наишли смо на много негативних коментара, буквално говор мржње. То ме је инспирисало да се укључим у овај пројекат, да испричамо шта се заправо догодило. – Знали смо за тај проблем, али нисмо знали колико је он озбиљан – надовезао се и Аљоша Терновшек. – Што смо више истраживали, више смо се ужасавали над величином и дубином тог проблема. Било ме је срамота и још увек ме је срамота кад о томе мислим и причам. Нисам могао да верујем да су Словенци тако поступили са својим дојучерашњим сународницима, бившим Југословенима. Заправо људима је избрисано место сталног пребивалишта и они су на тај начин престали да постоје у Словенији. По Женевској конвенцији, ако неко у некој земљи добије право на стално пребивалиште, то право нико не може да му одузме. Словенија је, дакле, прекршила Конвенцију и поступила противзаконито. Јер човек може да узме држављанство једне земље, али да му место сталног пребивалишта буде у другој земљи. Међутим, у Словенији су онима који нису хтели одмах да узму држављанство, избрисали место сталног пребивалишта. Дословно је


www.pozorje.org.rs било – или узми држављанство или марш напоље. То није ништа друго него такозвано меко етничко чишћење. Глумица Весна Јевникар рекла је да је рад на представи био интензиван. – Као што су рекле и моје колеге, мало смо знали о свему овоме. Пре него што смо почели да радимо представу, читали смо једну књигу у којој су сабране приче „избрисаних“. Гледали смо и снимљене разговоре са тим људима, а мене је највише потресао сусрет са женама које су то преживљавале. То ме је инспирисало да у представи истакнем и тај женски принцип. Кад смо истраживали овај проблем с правне тачке гледишта, посебно ме је потресло кад смо сазнали да је право у нашој земљи толико подбацило, да никад, нико, по свему судећи, неће одговарати за то. Новинарка Смиљка Сељин на крају округлог стола замолила је модераторку да прокоментарише своју реченицу да је у овој представи етика убила естетику, коју је написала у својој критици. – Мени се чини да је у овој представи важнији политички ангажман, него начин на који је тема представљена. Овде се суштински излази из сфере естетике и прелази на поље конкретног ангажмана. Првенствено мислим на отварање према публици, на активности које излазе из сфере игре. У том смислу мислим да је овде етика превазишла естетику – закључила је Ана Тасић. Бојана ЈАЊУШЕВИЋ

Студент критичар Игнорисани? Ауторски пројекат 25.671/Избрисани Прешерновог гледалишча Крањ настао је у спомен на Александра Тодоровића, покретача (узалудне?) борбе за исправљање неправде нанете људима који су избрисани из списка грађана новоосноване Словеније, човека који је у фебруару ове године себи одузео живот. Изазовни комад Оливера Фрљића можда и није прошао много другачије од несрећног покретача и инспиратора. „Нови брутализам“ или позориште „In-yer-face“ („ето ти!“; дословно: „у твоје лице“), настало 1990-их, у новом оксфордском енглеском речнику дефинисано је као нешто „очигледно агресивно или провокативно, немогуће игнорисати или избећи“. И, заиста, иако је на први поглед деловало као да је публика игнорисала садржај представе, испоставило се да ипак није успела да се одупре провокацији њене форме. Ако можемо да говоримо о структури овог комада (драматуршкиња Маринка Поштрак), то је само на нивоу смењивања секвенци представљања исповести једне од породица коју је задесила трагедија и бруталних покушаја да се „протресе“ публика гласном музиком (аутор Ирена Поповић) и милитантним ритмовима глумачке игре, док униформисани (костимографкиња

19

59. СТЕРИЈИНО ПОЗОРЈЕ Сандра Деканић) муче и злостављају несрећну породицу. Други део представе је глумачка импровизација на тему референдума из 2004. године, када су Словенци изгласали да се „избрисанима“ не врати статус грађана, а финале је интерактивни позив публици да својим симболичним прилогом помогне „избрисане“ и допусти да се њихови лични документи, покупљени на улазу, униште у знак саосећања. На самом крају, чланови породице чији је син одузео себи живот због мучног живота „избрисаних“, излазе на сцену и мирно стоје, док публика узима своја документа или им изјављује саучешће. Глумачка екипа: Весна Јевникар, Дарја Рајхман, Миха Родман, Весна Слапар, Аљоша Терновшек, Борут Веселко, Матјаж Вишнар, Маја Франчешкин, Маја Рекар и Бојан Стојанов, једнако квалитетно и доследно улазила је у улоге и по потреби их мењала, чак и стала у одбрану представе, одговарајући на питања радозналих и исфрустрираних гледалаца и у том смислу заслужује све похвале за преданост.

Оливер Фрљић је познат по бруталности и провокативности својих представа, те изненађује што је поново успео да зачуди публику својим редитељским приступом. Од сакупљања личних докумената на уласку до интерактивне завршнице, мало је оних који су емпатијски и отвореног ума дошли на представу и били погођени причом, док је већина само тврдоглаво седела, непристојно причала, фрктала и уздисала. Могуће је да је редитељ и аутор помало изгубио на грубој суштини својих комада, могуће да само није добро искомбиновано сажаљење према ликовима и агресивност према публици, па до краја ни разум ни осећања нису умела да прихвате представу као целину, али највероватније је да су исти ти људи заправо постали интегрални део представе и једне такве естетике. Јер чињеницом да нису напустили представу, него су остали на својим местима и провокацијама одговарали на провокацију, они су подлегли Фрљићевом утицају, па можда и сами постали огледало једног таквог позоришта. Изгледа да се не може побећи од Аристотеловог подражавања. За крај једна мала недоумица: заташкавање и игнорисање проблема сигурно нису исправан поступак, међутим, да ли копање по старим ранама може да створи

20

www.pozorje.org.rs једну бољу будућност? Двадесет година прошло је од рата који је жигосао ове просторе, и ми, који смо се тад тек рађали, сада смо одрасли људи. Када ће бити време за наше позориште које приказује вредности, теме и проблеме присутне данас, а који су једнако тешки и озбиљни иако не живимо у доба отвореног рата? С великим напором да останем прибрана и не одговорим на провокацију, Ирина СУБАКОВ III година драматургије Академија уметности Нови Сад

Округли сто Коштана

Шта Бора данас има да нам каже На округлом столу одржаном синоћ након представе Коштана, у извођењу Народног позоришта Суботица, учествовали су редитељ представе Андраш Урбан, глумци Емина Елор, Срђан Секулић, Јелена Михајловић и Сузана Вуковић, као и Оља Ђорђевић, директорка Драме Народног позоришта у Суботици. Ана Тасић започела је округли сто констатацијом да је ова представа једно од најрадикалнијих, икад виђених читања Коштане. Она је прокоментарисала да је редитељ, у свом препознатљивом маниру, заоштрио теме које се појављују и у оригиналном тексту Боре Станковића, али је Борину Коштану очистио од мелоса и патетике, те у први план истакао теме дискриминације, насиља у породици, друштвеног и политичког насиља. Гласање публике за најбољу представу Број гласача: 118 Просечна оцена: 3,90 Модераторка округлог стола замолила је директорку драме Народног позоришта Суботица да објасни зашто су се одлучили за сарадњу са Андрашом Урбаном и упитала је да ли је провокативност, карактеристична за представе овог редитеља, заправо била пресудна. – Није провокативност оно због чега зовемо Андраша – одговорила је Оља Ђорђевић. – Он је данас један од најбољих, ако не и најбољи редитељ код нас, а ми још имамо и срећу да живи у нашем граду. А што се тиче провокативности, зар није досадно гледати увек исте класике на увек исти начин? Ја сам од детињства гледала много верзија Коштане и то се увек претварало у комад са много певања и играња и мелосом који је близак нашем народу. Међутим, Бора Станковић има у себи и тај мрак, који увек остаје у сенци певања и играња, а он и те како много говори о нама, ко смо, какви смо према другим људима, према ономе у шта се кунемо, према сопственој традицији, религији...


59. СТЕРИЈИНО ПОЗОРЈЕ Андраш се и сам прво изненадио што смо га звали да баш он режира Коштану, јер она у себи носи тај дух југа, али ми нисмо имали ни секунд сумње да је он права особа за тако нешто. Свим срцем стојим иза наше представе, јер мислим да је оно што смо ми истакли у први план управо тема о којој данас у Србији треба причати.

– Кад читам текстове, никад нисам оптерећен причом о клишеима и зато мислим да мене и зову да радим представе по класичним делима, значајним за овдашње национално наслеђе. Ја уопште не желим да се уклапам у те клишее и предубеђења о томе шта неки класичан текст треба да поручи – у разговор се укључио и Андраш Урбан. – Кад погледате како се, рецимо, Коштана обрађује у школама и како се очекује да она буде представљена на сцени, испадне да је то неки безвезан лаки комад о пролазности младости, који је сасвим случајно остао забележен у историји књижевности. Међутим, ја не гледам из тог угла. Озбиљно схаватам писце као што је Бора Станковић, нису они џабе остали запамћени као велики. Многи се питају је ли ово Борина Коштана. Ја мислим да јесте. Ако то није комад о насиљу и дискриминацији, онда не знам шта јесте. Ми смо оригиналном тексту додали само неколико реченица и, наравно, сонгове. Све остало је Станковићев текст, без икаквог изобличавања. Кад је о сонговима реч, део тих песама писали смо са својим сарадницима, а део смо преузели из богате ризнице српске народне еротске поезије. Желео бих да напоменем да је композиторка Ирена Поповић-Драговић компоновала све песме у представи. Све је, дакле, њена оригинална музика. У разговор се укључила и Јелена Михајловић, која тумачи лик Стане. Она је рекла да је читава екипа много размишљала о томе шта треба да се каже музиком. – Пошли смо од тог црквеног, свечаног, јер није ни Бора Станковић тек тако сместио радњу на један велики црквени празник. Размишљали смо шта нуди кафана, каква су тамо психолошка и емотивна стања, како људи реагују. На тај начин смо бирали и песме. Ана Тасић упитала је Емину Елор, која је заблистала у улози Коштане, како је дошло до тога да се пријави на кастинг за ову улогу. – Не бих се јавила да нисам видела да режира Урбан.


www.pozorje.org.rs Не бих се усудила. Веома је опасно играти Коштану после толико много одлично одиграних Коштана у историји позоришта. На питање модераторке зашто је и у представи задржан говор из оригиналног Бориног дела, редитељ је одговорио да је тиме остварио неку врсту дистанце, како би радња ипак била приказана у оквиру света у ком се дешава и у роману. Модераторка се осврнула и на сцену кад се исписује графит „Смрт Циганима“, чиме се манифестује зло на друштвеном плану. Она је затим упитала редитеља како он посматра то изражавање личних фрустрација у друштву. – Ја доста разговарам са глумцима током рада и много тога артикулише се у току проба – одговорио је Урбан. – Дискриминација сваког асоцира на нешто друго – неко примећује дискиминацију Рома, неко дискриминацију жена итд. Управо за тај графит неки су ми рекли да је требало да буде написан ћирилицом. Међутим, мислим да то не би имало прави ефекат, јер би онда та адреса на коју је упућен била прилично јасна. А тако би испало „аха, то је њихов проблем, није наш“. Увек неко одбија да прихвати да проблем има и он сам. Модераторка је подсетила да је представа након премијере наишла и на доста оштре критике, на шта је редитељ одговорио да није пријатно сусрести се с неком неправедном критиком, али свако ко се бави уметношћу научи да живи с тим. – Мени је важно да отворимо разговор о томе зашто постоји проблем у перцепцији ове представе. Мислим да би се ретко могло доћи до неког разумног и прихватљивог разлога зашто је то тако. Не мислим да је патриотски чин „пљувати“ по томе, нити осећати се увређеним због ове представе – закључио је Урбан. Из публике се у разговор укључила и Ивана Кроња која је истакла да се у представама Андраша Урбана глумачка интерпретација увек разликује од оне у класичним представама, те да је глумац, осим што изговара текст, ангажован читавим својим телом, његово

присуство и ерос осећају се физички на сцени. Она је посебно похвалила ансамбл Коштане и замолила глумце да објасне како изгледа та врста рада на улози. – Мени јако прија тај начин рада, али не умем да опишем како дође до резултата – одговорила је Сузана

21

59. СТЕРИЈИНО ПОЗОРЈЕ Вуковић, коју смо видели у улози Кате. – Увек почнемо разговорима о темама које текст отвара, а све остало настане импровизацијама. Једно произлази из другог. Нисмо се увек о свему слагали, али понекад нас и та расправа мотивише, па све што радимо дође лако. – Додао бих само да, кад се ради на овакав начин, дуго после тога имате осећај да је то био и једини могући начин – рекао је и Срђан Секулић, Стојан у представи. – Нема велике разлике између тог начина рада и неког другог. Радите целим бићем, као што се ради на свакој улози. Код Урбана је другачије то што се прво много ради за столом, много се прича о улогама, а затим се на сцени индикације своде на једну реченицу. – Сва моја енергија, концентрација и пажња су на сцени, али то је тако кад се ради било која улога – сагласила се и Емина Елор. Бојана ЈАЊУШЕВИЋ

www.pozorje.org.rs и сугестивности на сцени, Коштана и, пре свега, Митке због веома добре дикције и савлађивања призренскотимочког дијалекта. Иако је било доста бојазни да Емина Елор неће успети у улози Коштане, она је пун погодак Андраша Урбана. Музика из представе помало ме је изненадила. Очекивао сам оријенталне ритмове, који би боље дочарали атмосферу ондашњег (и данашњег Врања), уместо тога имали смо прилике да чујемо углавном спорије ритмове, изузев прве песме. У сваком случају, до-

Студент критичар Коштана поново плени! Права је радост за сваког писца чињеница да му је драма сваком новом поставком све занимљивија и све гледанија. Не желим да трошим речи о Бори Станковићу и Коштани, драми која се бави проблемом немоћи индивидуе да се супротстави терору већине. Прелепа Коштана морала је да изгуби битку коју није ни желела да води, против врањанских жена, власти и морала (или неморала) ондашњег друштва. У поставци коју смо имали прилике да видимо на Позорју, заиста је имало шта да се види. Редитељ Андраш Урбан је у жељи да се текст модернизује, Коштану протумачио у кључу расизма и инсистирао на експлицитности садржаја. Сексуални пориви јунака потцртавани су из сцене у сцену, хорски су певане црквене песме и иронично су коришћени народни обичаји у жељи за што бруталнијим цртањем дволичног морала ондашњег (или данашњег) друштва. Модерно се у овој представи огледа највише у сценском приказу, костимографији, сценографији и надодатим „шаљивим“ песмама, углавном вулгарног карактера. Ипак, постоји јасан јаз између свега модерног што смо видели и јунака ове Станковићеве приче, чија емотивност не може од свега наведеног да избије у први план. Чини се да ми, савремени људи, у својим оделима и конвенцијама нисмо навикли на такву експресију емоција, те нам зато све то одудара помало једно од другог. Глумачка екипа Суботичког позоришта је сјајна! Они заслужују највише похвала. Успели су да сваку редитељеву замисао спроведу у дело. Иако на њих гледам као на колектив, издвојио бих Хаџи-Тому, Коштану и Миткета. Хаџи-Тома због невиђеног сценског покрета

22

мишљато, лепо, експлицитно, када је у питању текст песама. Неколико ствари ме ипак буни. Наиме, све што има везе са тумачењем текста, а експлицитно је приказано на позорници, оправдано је и савршено изведено, међутим, критика држави кроз певање „Јебем ти Србију“ више подсећа на провокацију, него на експлицитност јер суштински она нема везе са самим тумачењем текста. Ту имамо мало одударања од естетског јединства. И на самом крају представе појављује се мушкарац у женској одећи. Разумљиво је зашто пева химну, али није ми јасно зашто у женској одећи??? Да ли је то због актуелности таквог редитељског захвата у српском позоришту (Госпођа министарка), или је представа желела да се успут бави и том тематиком? Како год, мислим да је јефтино, да није као елеменат спроведено нити уведено од самог почетка и сувишно је. Са овим малим проблемима које представа има и са којима лако може да изађе на крај, Коштана Суботичког позоришта ће, без икакве сумње, трајати на српској сцени. Питање је шта смо сушински код публике померили? Дубоко верујем да би се суштина ове представе могла рећи и кроз класичну поставку, али то је изгледа преједноставно за сензибилитет наше публике. Или можда није? Миљан МАНДИЋ III година драматургије Академија уметности Нови Сад



www.pozorje.org.rs

ДОБРОДОШЛИ НА 60. ПОЗОРЈЕ 2015.

ПРИЈАТЕЉИ 59. СТЕРИЈИНОГ ПОЗОРЈА

Poslatičarnica

ŠEHEREZADA


23


24

www.pozorje.org.rs


АМАНДА ПРЕНКАЈ

Recommend Documents